Prvi put sa bratom na vozanje

[nafetS 3805 Napisano Octobar 11, 2022 (promenjeno)]

Krenuo sam sa pisanjem i ne znam da stanem.
Sledi kratak putopis koji prati putovanje po istočnoj Srbiji jedne vesele ekipice.
Ovo je druga moto-tura koju sam ikad odvezao (da sam spavao negde van kuće), dok je prva sa Vukelićem i Tamarom (link za drugu vožnju sa njima: "S' namerom pođosmo u Veliku Bosnu") i sa mlađom sestrom. Vukela i Tamara u zelenku, reno kliju, Alex i ja na malom Stromu, a.k.a Zukyju.
Ideja za turu mi je pala na pamet kad sam se vratio sa Uskršnje ture po Bosni (putopis u nastajanju, @maxx, majka mu stara, šta radimo, zabušavamo), pod utiskom celog tog doživljaja. Tada mi sestra saopštava da ide u Nemačku na studentsku praksu 6 meseci. Ok, lepo. Pre nego odeš, moramo se provozati par dana, jel može? Može.

 

Tu sad kreću kombinacije i prekombinacije, gde ići, kad ići, Alex je sad sva u obavezama, treba da se vidi sa gomilom ljudi, treba da ode na rafting sa društvom, da završi obaveze oko faxa, da se spremi za praksu.. Odluka pada 4 dana, 19-22. maj 2022.
Nije se duže vozila na Stromu. Pre toga smo se vozili na maloj diverziji i imala je bolove u kolenima posle stotinak km, nije joj odgovaralo sedenje, i to me je najviše i plašilo, ali ok, fakat je da je strom veći i udobniji. Olakšavajuća okolnost je da ide neko sa autom, pa bi nastavili kako-tako.
Tura od par dana, prvi put duže vožnje 2up. Sestra je jako dobar suvozač, neutralna je i ne kuka (mnogo), veruje mi i ako se uplaši u krivini samo zatvori oči, bez grča, a to je sve ređa pojava. Prvi put se vozila pre godinu dana, takođe u maju, kad sam ja malo "stasao" i bio dovoljno siguran u sebe da smem da je stavim na motor i provozam.
I voli brzinu. Ljubi je bata.

Pakovanje u 2 kofera od 40 litara, jedan meni, jedan njoj. Neću je prvi put ograničavati, nek ponese šta god hoće, moram sad da je kupim, mora ovo sve da joj se svidi. Nosi 2 nesesera, ne pitam šta je u njima. Gornji kofer je za kacige na pauzama, vodu, sitnice. Komunikacije uparene, malo ćemo čavrljati usput. Jedino je pitanje šta bi volela da vidi, idemo da napravimo nešto zanimljivo, meni je samo do vožnje, Vukela i Tamara takođe otvoreni za sve predloge. Okvirno: istočna Srbija. Može. Gde? Nemamo pojma, idemo, lepo je tamo.

 

Palim motorče da se zagreje, dok stavljamo kacige i oblačimo opremu. Oćemo na turu druženja?

Promenio Octobar 11, 2022 član nafetS

[nafetS 3805 Napisano Octobar 11, 2022]

Dan 1 (19.05. četvrtak)
Plan za dan je da krenemo iz Kaluđerice svi, doručak i kafa u Grockoj, u restoranu kod ušća Gročice u Dunav. Nismo ni krenuli već pauza.
Klopa, kafa, šta ćemo da obiđemo usput... Idemo laganica preko Brestovika ka Smederevu, vreme idealno za vožnju. Skrećemo na Ram, obilazimo tvrđavu, na licinom mestu se obrazujemo. Divimo se Dunavu, niko se ne seti da slika. Spremamo se za nastavak, kad ono štand sa magnetima. Da, moramo uzeti mami na poklon. Ne stajemo u Golupcu, guramo do Lepenskog Vira, bio sam tu kao klinac, mogao bih opet. Ajao, Dunavska magistrala, happy place. Uživam u vožnji, sestra čavrlja, pola je i ne slušam. Jedan tunel, drugi, treći, deseti, pesak. Uh, kakav pesak, šta je ovo. Ne znam šta se desilo, skliznuli smo u stranu malo, al ok, ostali na točkovima, to je najbitnije.
Stajemo ubrzo kod Lepenskog Vira i kreću gluvi telefoni, zovem saobraćajnu policiju da prijavim onaj pesak dva-tri tunela odavde, da pošalju patrolu da uspori saobraćaj, motocikle pogotovo i putare da to očiste, oni me prebacuju da zovem Donji Milanovac. Oni dalje kažu da zovem Negotin. Ljudi moji, koji manjak brige, da ne kažem bol u... Srećom sledećih dana nisam video u vestima da se tu desila neka nesreća. I dalje mi nije jasno šta se desilo, da li je bila gomilica peska, pa kad sam naleteo se rastreslo...

Ajmo, obilazak, šetamo stazom do muzeja, prate nas 2 kucova, pokazuju nam da je to pravi put.

 

Kustos/domaćin nam objašnjava kako je ovo najstarija kultura na ovim prostorima, spominjem Vučedolsku i Vinčansku kulturu, pitam da li zna nešto više, kaže da je ipak Lepenska kultura starija i to bar 2 hiljade godina. Zahvalni na podeljenim informacijama krećemo u obilazak i tu provodimo finih satić vremena. Lepa postavka jako, i dosta je toplo unutra. Napolju, sa zadnje strane muzeja postoji koliba od sena i blata, al se sve toliko sasušilo da se vide ekseri kojima su zakivali konstrukciju, komentarišemo kako smo imali naprednu kulturu, imali smo eksere pre 7 hiljada godina
Nastavljamo dalje, valjalo bi negde malo okafiti (popiti kafu) i okoktiti (popiti koktu). Stajemo kod mamuta u Donjem Milanovcu, kafić koji ću obići još nekoliko puta, lepo je mesto, kafa je ok, ali zato pogled..

 

E sad malo ja da vodim. Odatle na ručak, kod Braneta u Štubik. Čitao sam, slušao sam, vreme je da probam tu ovčetinu sa roštilja. Prošlo je 15h, pošto rade samo popodne, taman.
Selo nažalost propada, svi su otišli u bliže gradove. Šteta, na takvom mestu, takva priroda.. Naručujemo mešano meso i porciju ovčetine. Ne znamo da li će se ekipi svideti, pa igramo na siguricu. Ja se za sebe ne bojim.
Stižu džinovske porcije svega, salata, domaća vruća pogača (kad mi u restoranu naplate 120 dinara 3 kriške kupovnog hleba poludim). Ovde se dobije pogača sa kojom se nas 4 rvalo. Jelovnik je jednostavan, nema mnogo izvođenja, od salata ima:
1. Salata
2. Ljuta paprika.
Kakva šopska, cezar, kleopatra, naseku od svega po malo, na tanjir, so, ulje i spremno za klopanje.
Cene su i više nego pristupačne. Roštilj ozbiljno dobar, ovčetina kao duša. Zapakovali skoro pola za poneti, imamo doručak sutra, i to smo rešili. Dan danas se spominje kako bi valjalo otići opet tamo na klopu, čak jednom kad sam prolazio tuda sam uzeo za poneti i doneo Vukelićima za Bg, oduševili su se

Već je kasno popodne, moramo krenuti ka smeštaju, selo Čubra. Sa magistrale skrećemo, op op, makadam. Dobar makadam, ja usporio, ipak je motor natovaren, nas dvoje, nije baš za šalu. Kreće sve lošiji i lošiji makadam, komadine kamena, 2-3 kilometra tako. Tamara našla i rezervisala.Ajao, ovo joj nikad neću oprostiti i to sam joj i rekao. Više puta. Za svaki slučaj, ako nije skontala da sam ozbiljan.   
-Aleks, jel ti ok ovo truckanje, možeš?
-Ma mogu, šta si usporio, daj malo gasa, šta se vučemo ovde. A ja se borim ne za svoj život, nego za dva života

Ulazimo u selo, pomalja se polako asfalt, dok smo došli do centra sela super put. Pazi sad kad je ka Negotinu sve asfalt... Nalazimo smeštaj, guest house Đurić, pitamo vlasnike za put, kažu da je od strane Negotina sve asfalt, a na drugu stranu im obećavaju godinama, budu srećni kad ga naspu šljunkom da može da se prođe. Kad hoće za Bor da idu, idu ka Negotinu, 7 kilometara duži put zbog tih 2 kilometra. Smeštaj dobar, cela kuća, ima mesta za gomilu ljudi (~8), vlasnici su tu u kući prekoputa ako šta zatreba. Motor iza kapije u dvorištu na sigurnom.

Spremamo se i ajmo do Negotina da prošetamo. Ha. Pa ne. Na uskršnju turu nisam poneo punjač za telefon i neke stvari. Sad vidim da nemam nijednu trenerku, niti farmerke. Da mi je znati što sam za 4 dana puta spakovao 5 kompleta aktivnog veša plus ovaj na meni. Ovakve greške ću ponavljati konstantno (spominjem i u drugim putopisima :D).
Ništa, moto pantalone, sedaj u auto, malo da se vozim kao gospoda. Negotin, sam centar, prva sportska radnja, uzimam neku trenerku. Hm, poslužiće.
Umorni smo, krenuli smo rano jutros, ceo dan se vozamo, obišli smo svašta, i dalje meljemo o ručku. Šetamo se, lep je centar kao takav, arhitektura, al se vidi da umire polako. Nemamo snage da obilazimo spomenike i ostale znamenitosti. Malo po korzou i sedamo na nešto slatko.

 

Ne mogu reći na kolače, već je to zapravo nešto slatko. Sam šećer i margarin. Ekipa je jela sladoled, ubeležen kao najgori sladoled ikada igde. A cene.. Beogradske. Au kako smo se zeznuli.
Idemo da dopunimo ponudu hrane za doručak, glavno imamo. Kupuje se i par piva da još malo posedimo u smeštaju.
Dolazimo u smeštaj, svakim gutljajem sam sve više u ležećem položaju. Na pola piva sam totalna horizontala i spavam, izmorilo me je ceo dan vozanja. Na kraju su me ostavili da spavam u dnevnoj sobi, nisu me mogli probuditi da pređem u spavaću.

Odjavio sam se za taj dan.

[nafetS 3805 Napisano Octobar 11, 2022 (promenjeno)]

Dan 2 (20.05. petak)

Svanuo je još dan za koji smo planirali da bude duuuuug.
Palim rernu da podgrejem klopu. Bam. Ah, osigurač. Juri, traži gde je, ma nigde table. Dolazi gazda, skida sliku sa zida, kaže iskočilo je i kod njih i ovde, struja je baš problem. I tako jedno 3-4 verglanja rerne, i konačno radi. Auh, jesam li spomenuo da je roštilj dobar? Nabokali se dobro, pakujemo se i krećemo, imamo gomilu kilometara da napravimo.
Motor u dvorištu, ako zanemarimo mačije šapice po sedištu, netaknut. Dobro joj je poslužilo da može da uđe u šupu preko motora, da ne mora da se vere po zidu.
Fotos prelepog dvorišta kog po mraku sinoć nismo ni videli...

Gas, idemo do Blederija, jeste to na kontra stranu od današnjeg cilja - Niša, ali juče nije bilo vremena da se poseti.
Pičimo prva, druga, treća, ulegnuća na putu, motor se giba, zanimljiv je osećaj, trudim se da ne preterujem, kad odjednom dve uvale vezane, vešanje ne stiže da odradi, udaram zaštitom kartera po asfaltu. Uf. Neka, tome i služi. Sestra vrisnula iza, prepala se. Ok, do Negotina ipak drugom brzinom. Do Brze Palanke vrhunska magistrala, baš uživancija za vožnju, pogled na Dunav. Kako volim tu reku!
Prolazimo pored sela Dušanovac, tako se zove naselje u Beogradu, mi smo odrasli u naselju sa druge strane puta. Alex pita ako skrenemo na kontra stranu, jel stižemo na Medak, kad pre smo se vratili kući
Od Brze Palanke makadam. Odi vamo, mi smo sad veterani, teramo po makadamu kao blesavi, lepo je nasuto, milina za vožnju. Dolazimo na, ne mogu reći raskrsnicu... Levo se ide na mostić, desno je put kuda kamioni idu i ide se kroz potok/reku.

-Nećeš valjda?
-Jok, ti ćeš. Siđi sa motora.

 

To je najluđe što sam, do tog momenta, uradio na motoru. Svestan da pojma nemam ni off da vozim, snalazim se nekako na makadamu, da je u reci klizavo kamenje, da nikad nisam čak ni gledao na netu tehnike prelaska reke. Jedino mi je bilo u glavi "šta god da se desi, ako možeš ne staješ, gas ne puštaš da ne uvučeš vodu kroz auspuh. Gas i da vidimo da li ćeš na drugu stranu izaći". Onako, jako naivan plan, ali jednostavno, odlučio sam i nadam se da će dobro proći, inače svima kvarim putovanje. Ne ako samo ispustim motor, to je najbolji scenario. Ako se povredim... Dogovaram se sa ekipom iz auta da se pomere sa strane, da snime par fotki. Tresem se od treme, moram da se smirim, onog trenutka kad ubacim u brzinu ne smem da se tresem, samo pogled i napred.

 

Što toliko volim Vukelu i što smo drugari toliko godina.. On isto misli ovo gore što ja mislim. On zna da ja ne znam. Rekao je "ajde, kul", ušao u ledenu vodu da bi imao dobar ugao. Podrška kad to nije realno da očekuješ.
Nikad se nismo odvraćali od raznih gluposti koje smo radili. Tu sam, pored tebe da te gurnem ako treba. Nije pametno, al tu sam.  

Kasno je da se sad predomišljam, već sam krenuo.

Shared album - Stefan Djordjevic - Google Photos

PHOTOS.GOOGLE.COM

Omiljena moto slika:

Izlazim sa druge strane, vrištim od sreće. Sad kad pogledam video vidim da je motor malo kliznuo, da sam morao da odradim korekciju, da nisam ustao, da pojma nemam. Sto puta sam gledao i analizirao šta ne valja, pričao sa Vlajkom, sa još par ljudi koji voze off. Biće bolje sledeći put, početnička sreća je odradila svoje.

Nastavljam sam do vodopada, Alex da se ne oblači za kilometar puta. Adrenalin me drži, pičim po onom makadamu, jako dobra podloga, i stižemo. Vukela i Tamara komentarišu da je put ceo rađen, kad su oni bili prošli put bio je užas. Sređen je i prilaz, napravljene stepenice i kanap/gelender. Dole... Mali raj.

 

Bitno je da sestru obučeš u drečavo žuto. Dvojaka korist, odvlači bube od tebe i ne možeš da je izgubiš usput.

Posle predaha ja se pakujem na motor, vidimo se na asfaltu, Alex ide autom, malo da dam sebi oduška. "Slučajno" mašim manji most i spuštam se na prelaz koji je dosta manji i pitomiji. Opet sreća na drugoj strani i vrištanje pod kacigom.
Opet se sastajemo na magistrali, Alex prelazi u full moto mod, dogovor je da popijemo kafu na pumpi kod Negotina pa da nastavimo dalje.
Gde je to dalje.. Blizu smo Mokranja, rodnog sela Stevana Stojanovića Mokranjca. Tu su i Mokranjske stene i mali vodopad, pa aj da to posetimo. Prilaz selu i pogled na stene je fascinantan.

 

 

Odatle se vozamo do Rajca i Rajačkih pimnica. Takvo mesto, toliki potencijal, put kao da je vojska ratovala po njemu, gore dosta napuštenih pimnica, delovi sela zapušteni sa travom od metar, ne može se proći.
Da je ovo u Francuskoj npr. Au druže. Podrum, podrum, podrum, restoran, prenoćište, podrum, podrum, prenoćište. Šteta što nemamo osećaj za to. Mnogo mi je krivo, busamo se nekim stvarima, pogrešnim, a šta imamo u svom dvorištu, dobru klimu, vredne ljude. Ovakva mesta, koja propadaju, gde se trudom nekolicine ljudi ta mesta održavaju živim. Pišem ovo i opet ista nemoć o kojoj sam tamo pričao ekipi. Bukvalno za zaplakati, pišem ovo i oči su mi opet pune suza.
Lepo je i na Alpima, lepa je Italija. Iran, Turska? Poštujem. Sve je to divno, i meni je želja to da obiđem i znam da će i to doći na red, uvek gledam još krivinu dalje, sledeći grad, još jedan dan na putu. I onda na 300 kilometara od kuće ovakav dragulj.

Šetamo se po selu, prelepo je, pogled sa kraja sela na Rajac ispod (nemam sliku, na takve prizore se zaledim i zaboravim da slikam, samo upijam). U jednom podrumu Vukela proba sva vina, mene domaćin nagovara, al odbijam i probu, verovaću Vukeli, toliko smo alkohola zajedno potrošili. Kupujemo što za nas, što za poklon.

 

Vukela se zadubio u mapu, gleda nešto.
-Ajmo, na ovu stranu.
-Ček, stani, šta je tamo?
-Ajde, groblje.

Ok, dan je, ne moram da se brinem da ću biti satanizovan, eventualno da rasečemo dlanove pa da se rukujemo.

Posle sam pročitao da je na čekanju da se lokalitet upiše na UNESCO listu svetske baštine, groblje datira iz druge polovine 18 veka, tu su sahranjivani meštani iz Rajca. Dakle ne na groblju pored sela u kome su živeli, nego iznad, gde su čuvali vino. Ima oko 1500 nadgrobnih spomenika i u toku su istraživanja i sakupljanje podataka o istim.

 

Završavamo obilazak i idemo ka Zaječaru nelogičnim putem, prešli smo prugu brat bratu 10 puta, ograničenje brzine 80, a mene strah i 50 da vozim koliko je usko. Kroz Zaječar i pored Gamzigrada samo prolazimo i do restorana Koliba, na preporuku. Felix Romuliana ostaje za sledeći put, definitivno.
Ja i nisam nešto gladan, baš me je potresao Rajac, nije mi do hrane. Dogovaramo se da ne stajemo do Niša, smeštaj je rezervisan, a da probamo da stignemo kad sestra od ujaka završi sa poslom da odemo malo u provod.

Spremamo se da pođemo, kad:
-Stef, smlatila me hrana, spava mi se.
-Uh, dobro si rekla. Ekipa, jel može ona sa vama autom?
Dogovor da svako vozi svoju vožnju i da čekam na raskrsnicama. Alex kako je ušla u auto je zaspala.
Sam na motoru, na ovakvoj magistrali. Daj, daj. Ubrzo opet Zaječar, pa radovi do Knjaževca.. Obiđem kolonu polako i prvi na semafor, upali se zeleno i gas. Prošao sam tih par semafora jako brzo. Naravno neko se iz kontra smera napravi pametan, pa ne da prođu dva tri auta na crveno, to i da istolerišeš (iako mislim sve najgore o takvima), nego ja na pola radova, kreće njih par, a bilo 2-3 minuta već crveno. Teraju mene da se sklanjam, naravno ne smeju da me pogledaju nego kao gledaju na drugu stranu nešto, prave se ludi. I dva klipana u nekom renou, oni su se cerili "ha, ha, kako smo kul". Idioti.
Knjaževac konačno. Knjaževac - Svrljig. Sam na motoru. Neka spava mala, neka je u autu.
Ih, kako sam se ponadao, tamić ispred, doslovno kolona iz kontra smera konstantno, nisam imao gde motorom da ga obiđem, mada sam se mislio u serpentini sa unutrašnje strane da ga popeglam (šala naravno, ali sam uživao u mentalnoj vežbi, kuda bi moglo i kako). Kreće spust u Svrljig, obilazim tamić, al nebitno, najlepša deonica je gotova. Već je pao mrak i postaje hladnjikavo. Opet, dobro je da je Alex u autu, jer ima samo letnju jaknu, a ne znam da li je spakovala kišni uložak u kofer. Otrpim malo do Niša, nalazimo smeštaj, na brdu, hotel sa lepim pogledom na grad. Ja naravno ne bih bio ja da nisam nešto zaboravio... Nemam farmerke, nemam košulju za izlazak. Ajde, ekipa, vi se smestite, tuširanje, dok se ja ne vratim, spremam se i idemo.

Ja u gradu, jurim odeću, zvoni telefon.
-E ovo je krš soba, prljava je, ne rade utikači, šta da radimo?
-Ne znam, troje vas je, prebijte recepcionera?
-Ne, ozbiljno, tražićemo da nam daju drugu sobu.
-Ok, zapretite, reci da ti je bata bajker i da će on uskoro doći i da se ne zezaju. Ne moraju da znaju da nisam ćelavi bradonja na Harliju
Naravno da se u povratku pogubim i popnem na pogrešno brdo. Al da se to nije desilo, ne bih video onako lep pogled (slikano krompirom):

 

Drugi stan je skroz korektan smeštaj, dnevna i dve spavaće. Brzinski spremanje i na taksi. Niko večeras ne vozi, zna se šta se radi u Nišu u kafani. Pije i veseli dok te ne izbace.
Pošto je moto putopis, da ubacim i neku sliku motora, valja se.

 

U centru se nalazimo sa sekom. Spomenuo sam u nekom prethodnom putopisu, moja rođena sestra je i dalje za mene devojčica. Sestra od ujaka je starija godinu dana od nje, ali je isti osećaj, moja mala Mima. E pa Mima zna sve kafane po Nišu. Toooo. Daj da nađemo neku, rakije ima u svakoj, klopa u Niš nema da je loša.
-Šta ćete za klopu?
-Šta sve ima?
-Ćevapi, pljeska, vešalica, uštipci.
-Da. I salatu neku, al ne preteruj.

 

-Oćemo i da popijemo nešto?
-Bato, ja sam autom, mogu jedno piće samo.

 

Ja kao stariji brat moram da budem autoritet. Da podviknem kad treba.
-Sad ćeš ti sa Alex da odeš i odvezeš auto kući i da se vratite taksijem. Šta je ovo, kakva je to neozbiljnost?

 

Stiže poruka od drugara. Znam da je dobio ćerkicu pre neki dan. Javio da su mama i beba došle kući pre par sati. Ajao, pa sa takvim razlogom je lako proslaviti!
Prvo malo da se zadirkuju golupčići, Ivanova korita, da vidimo ko je taj Jovan
Seka me podseti na bakinu omiljenu pesmu, Lela Vranjanka. Ma koliko god da košta, sviraj, ne skraćuj. A sledeću po slobodnom izboru muzike. Druga baka mi je Vlajna, ne znam kako je ubo baš tu pesmu. Čekaj druže, ja ovo nisam naručio, kako si znao?
Puštamo malo i drugi da se vesele da naručuju pesme koje vole, samo na kraju poslednju meni ako mogu da odsviraju. Cela ta kafanska atmosfera u Niškim kafanama, koliko je to potpuno drugi svet, kako je tu dobro druženje.

 

Za kraj, nešto što uvek naručim, još otkad sam krenuo po kafanama da izlazim. Možda i ima nešto u tome, provlačim to svuda. U kafani za pare će ti svirati sve. Na mom punoletstvu društvo je molilo bend da sviraju, nije baš pesma za slavlja, jedva nekako pristali, pogledali su u mog ćaleta u fazonu "jel smemo?" Ali peva o drugarstvu. Stajalo je nas nekoliko zagrljenih i pevamo. Jedan od tih momaka je i večeras tu sa mnom za stolom.

https://www.youtube.com/watch?v=Thfym1XecHo

 

Popilo se dosta, ali uz ovo društvo i ovakav provod, ma ne osetiš ništa. Sutra će boleti sve. Taksi i u hotel na spavanje.

Promenio Octobar 12, 2022 član nafetS

[živke 4180 Napisano Octobar 11, 2022]

Svaka čast! Uživao sam u ovom postu.

[nafetS 3805 Napisano Octobar 11, 2022]

Dan 3 (21.05. subota)
Ustajemo, ne kasno, nego prekasno. Mamuramo svi, al rakija bila dobra, ne boli glava. 2 litra vode kasnije je već bolja priča.
Pakujemo se i na doručak. Ne idemo u istu kafanu već prekoputa. Dogovaramo načelno plan, Alex i ja idemo do Leskovca, tj. do sela u blizini, odakle mi je pokojni deda, da posetimo njegovu sestru i ujaka. Gde da saznaju da smo bili u Nišu, a da nismo svratili. Vukela i Tamara slobodni strelci po Nišu, mi se vraćamo za 3, 3.5h, samo kafu da popijemo. Bar sam ja sebe tako ubedio.
Naravno skontali su nas dok smo prolazili putem i svi izašli na kapiju. Ujna je saznala to jutro da smo u Nišu i da ćemo doći u Leskovac, a to ne može da se završi bez gomile hrane. To bi bilo super da nismo došli sa doručka. Tu u selu bih mogao danima da sedim, slušam potok, zrikavce, sedim sa bakom, ujkom i ujnom. Koja je to nirvana, naravno da su pobegli iz Leskovca i tu provode svaki slobodan trenutak. Nažalost moramo da kratimo posetu, imamo društvo koje nas čeka. Svakako je tu obećanje da ću doći opet uskoro (i ispunio sam, mesec dana kasnije, i opet je bilo kratko).
Za to vreme Niš obilaze dvoje iskusnih turista.

 

Javljam da smo krenuli i da možemo da se nađemo kod Hotela Nais. Plan, jer je već popodne, autoputem do Jagodine, u smeštaj, i idemo da prošetamo malo gradom. Sestri vezujem telefon na komunikaciju i kad je krenula muzika, pogledala me je u fazonu "što mi do sad nisi ovo pokazao". Autoput je, dosadno je, nek prekrati malo vreme muzikom.
Rekoh na početku da Aleks kad se uplaši samo zatvori oči i veruje da ću da uradim sve kako treba. Da, tako je. Ali kad se opusti, onda je đavolak.
Na autoputu, obilazim neki auto, a on rešio da doda gas, ne da mi da ga preteknem. Pošto je autoput krivudav, na 130 moram fino oboriti motor kako bi prošli krivinu, još bežim više levo u traci da se odvojim od idiota koji je umislio da je Šumaher.

Beeeep device connected
-E, Stef, aj obori još malo, da priđemo, da mu otvorim rezervoar, mogu da dohvatim, šta radi bre ovaj???
Smejao sam se 10 minuta.

 

Stižemo u Jagodinu, stan u novoj zgradi, sve odlično. Imamo 15 minuta do centra šetnje, umorni smo od vrućine, idemo da klopamo, malo prošetamo i nazad.
Naravno, kad Beograđanka vidi fontanu u kružnom toku, seti se rodne grude!

 

U povratku na glavnoj ulici neki klinja u šorcu i majici, bez kacige razvlači nekog matorog suzukija, prva blokada, druga blokada, treća, koči, pa opet. Da sam prošao motorom posle toga, bilo bi me sramota što vozim motor.
To je lajtmotiv u Jagodini, ide drugi isto na nekoj zujki, pa onda par klinaca u bmw 5 nekom, pa audiji, pa nabudženi reno neki.. Vozi ko šta ima, svi razvlače tu po ulici, tu je svo dešavanje.

 

Daj mani me toga, odoh spavati.

[nafetS 3805 Napisano Octobar 11, 2022]

Dan 4 (22.05. nedelja)
Dan za krenuti kući. 4 dana, dosta je, lepo je bilo.
Šta je sa slikama, ja ne znam, nema ih u albumu, tako da ćemo malo opisno, a vi zamišljajte.

 

Vozamo se ka Kragujevcu magistralom, tamo se nalazimo sa Tamarinom drugaricom sa faxa u legendarnom "Vagonu". Rekoh moramo tu po palačinku pojesti, svaka preporuka ko voli slatko. Imaju neku sa kremom od kafe, pa tačno dve da pojedem i da dođe hitna po mene. Kafa, palačinka, sumiramo utiske, bilo je dobro, ma šta dobro, vrhunski, prvo putovanje u ovom sastavu, možemo i moramo ponoviti.

 

Ok, a šta sad videti po Kragujevcu? Imamo vodiča, srećom, devojka je odrasla tu. 2 minuta kasnije skontamo da to uopšte nije slučaj. Idemo, istražujemo, šetamo do starog Zavoda (gde se održava Arsenal fest). To je uskoro planirano, al nemam pojma kako misle da srede ono đubrište za par dana. Nazad do centra, usput se nalivamo vodom i okidam jednu sličicu (moto putopis, da podsetim).

 

Svako na svoje vozilo, do Šumarica. Bio sam tamo nekad u osnovnoj školi, realno ne shvataš značaj takvog mesta. Šetamo, svako priča šta zna o spomeniku pored kog prolazimo, taman do sledećeg.
U povratku Vukela i ja da se igramo istraživača, ajmo kroz neki šumarak. Slep put, završava se nekim starim grobom. Ako ode u Egipat nekim slučajem, ima da snimi nastavak Indijane Džons.

 

Ovde se naše putovanje privodi kraju, odavde lagano magistralom peglamo ka Mladenovcu, preko Ralje i Avale svako svojoj kući. Puni lepih utisaka i stvarno divna 4 dana.
Prilazimo kući, ja prebacujem komunikaciju na vezu sa suvozačem, malo negoduje jer sam joj prekinuo pesmu.
-Kako je bilo, nisi se žalila da te nešto boli?
-Nije me bolelo, čak mi ni šaka nije trnula, nisam stiskala rukohvat. Lepše mi je bilo na Diverziji, ipak je to bio tvoj prvi motor i prvi put si me na njoj vozio i ona je onako manja i sva simpatična. Ovo je fotelja, baš udobno, nisam osetila put. Sviđa mi se ovo, možemo sledeće godine opet, kad se vratim, bilo je zanimljivo.

 

"Sviđa mi se ovo."
"Sviđa mi se ovo."
"Sviđa mi se ovo."
Odjekuje mi u glavi. Uspelo je. Zavolela je putovanja motorom, ne smeta joj vrućina, sama ume da se stara o opremi. Uveče obriše kacigu, lepo složi opremu da se luftira, nije joj teško da bude u full opremi jer zna da ćemo se samo tako voziti na putovanjima.

Čak je pitala da polaže za neki skuter za po gradu, da ne mora autom ili busom da se voza okolo. Kaže kad ti možeš ovoliki motor da provučeš, još sa koferima, mogu misliti kako tek skuter prolazi. Koliko god bih ja voleo da vozi, toliko mama ne bi. A strah nas je isto. Znam to.

 

Dolazimo kući, kapija otvorena, mama je usput nekoliko puta zvala da pita dokle smo stigli. Parkiram i vidim nju na vratima. Vratila su joj se deca kući.

Samo tako i treba da se završe sva putovanja ikada.

[nafetS 3805 Napisano Octobar 12, 2022]

Stanite, kakav je to putopis ako ne spomenem momke u pit stopu? Oni su na svakoj turi prisutni!

 

@abarth_maniac i @Jovan Ristic dolaze prikolicom u NS da se ne cimam do Zr na "veći" servis odmah po povratku kući, na 12k km. Komentarišu da je ovo najmlađi motor na prikolici koji vuku, osiguravaju muški. Idemo na kej da popijemo piće i malo ispričamo.
Joca se ponudio da mi vrati motor, al preko Temišvara i Budimpešte, umalo da dobaci do Beča, nazvao sam ga i rekao da mi pod hitno vrati motor, da prekida test   (link), treba voziti sledeću turu...

 

The end

[Jovan Ristic 4824 Napisano Octobar 17, 2022]

Rekao si mi da ga slobodno uzmem na dan  - dva! Uzeo sam u subotu ranom zorom, beše oko 5.00 ujutro, vratio u ponedeljak u prepodnevnim časovima. 

 

Ranko je pogledao na odometar i pitao me: šta će Stefan reći?

 

Jovan: rekao mi je da uzmem na dan - dva, nije spominjao koliko km da pređem. 

 

 

Negde u ravnici lepe Vojvodine. Časova, 5.12, ranom zorom.

[maxx 1141 Napisano Octobar 18, 2022]

Legenda kaze da @Jovan Ristic nije vratio Stroma i jos uvek ga vozi. I da je @nafetS morao da kupi istog takvog sa jos vise opreme

 

[Jovan Ristic 4824 Napisano Octobar 18, 2022]

Pre 1 sat, maxx je napisao:

Legenda kaze da @Jovan Ristic nije vratio Stroma i jos uvek ga vozi. I da je @nafetS morao da kupi istog takvog sa jos vise opreme

 

Pravda za mene! Vratio sam Stroma! Ljudi ne verujte im, da nisam vratio Stroma sad bih se verovatno vozao i ne bi bilo tekstova