Put na istok: Pamir, Mongolija, Sibir, ka izlasku Sunca!

[severian 17012 Napisano Jun 23, 2014]

U par reči: stigli smo u Horug, glavni grad GBAO (srce Pamira). Poslednjih 48h skoro neprekidne vožnje bili su zaista jedna velika, ali i predivna, avantura. Pisaćemo... Kako smo videli Avganistan i prskali se istom vodom, kako smo u 22h po mrklom mraku prelazili motorima reku, kako smo spavali u tadžičkoj porodici u nekom selu u koje smo zabasali i družili se sa njima i jednim Kinezom, koga smo sve sreli usput, kako smo ušli u GBAO. I iznad svega, kao i uvek, koliko su, o Bože da li je moguće da se svaki put ponovo iznenadim, ljudi divni!

 

PS: Željko, Peđa, ali i svi ostali - hvala na divnim rečima i podršci!

[Usamljeni jahač 1088 Napisano Jun 23, 2014]

Mogu da zamislim sa koliko pozitivnih utisaka se borite. Kako to ispričati, opisati ljudima. Novi događaji vam se prepliću i potiskuju stare. Nadam se da ćeš sve zapisati u maloj beležnici i da će biti uskoro opširnijeg teksta, a naravno i fotografija.

[Urban Cruiser 1184 Napisano Jun 23, 2014]

Pomislih kako vas nema da se javite, ovim postom si odagnao brigu za vas dvojcu. Ocekujemo detalje sa nestrpljenjem.

[NeshaXX 296 Napisano Jun 24, 2014]

Bravo avanturisti

Pozdrav i podrška...

[Violeta 510 Napisano Jun 24, 2014]

Da priča ne zaostane previše za realnim životom, u uslovima lošeg Interneta, prenosim priču iz Dušanbea:

 

Dušanbe je glavni i najveći grad Tadžikistana. Dušanbe na tadžik jeziku znači Ponedeljak (već smo se sreli sa logikom, bazar u Hučandu ima neko komplikovano ime koje znači Četvrtak). Dakle, ponedeljkom, na mestu današnjeg velikog grada, okupljalo se stanovništvo tadašnjeg sela na bazaru i razmenjivalo proizvode. I tako danas glavni grad nosi ime Dušanbe.

 

***

 

Centralna gradska ulica, žila kucavica, je Rudaki avenija, duž koje se prostire Rudaki park. Rudaki park je ustvari centralni monumentalni trg, na kome je smeštena Predsednička palata, Nacionalna biblioteka i Muzej istorije, brojni spomenici značajnih ličnosti iz istorije Tadžikistana, a sve to je smešteno u okruženje parka, sa veštačkim jezerom, fontanama, zelenilom, cvećem, alejama…

 

Predsednička palata (Palata nacija), svetla, bela, sa zlatnom kupolom, u srcu Rudaki parka:

 

 

A pored nje, Bayrak, o kako poznata reč, najviši na svetu jarbol, visok 165m, podignut za proslavu 20 godina nezavisnosti:

 

 

Prelepi park, kompleks javnih zgrada, fontana i spomenika, sa jedne strane zatvara Nacionalna biblioteka, a sa druge Nacionalni istorijski muzej. Vaš putnik, kao ljubitelj dobre reči, ispred biblioteke:

 

 

 

Zgrada opere i baleta:

 

[Violeta 510 Napisano Jun 24, 2014]

Između javnih zgrada, nalaze se spomenici.

 

Možda najlepši spomenik u ovom parku, po kome se park i zove, je spomenik Rudakiju, persijskom pesniku i smatra se, osnivaču persijske književnosti. Ako do sada nisam rekao, jezik kojim se govori u Tadžikistanu i na jugu Uzbekistana je jedan dijalekt farsija (persijskog jezika) i eto otkud tolika počast za ovog pesnika. Dakle, Rudaki spomenik, okruženom fontanom, ispod plavog luka prepunog zvezda:

 

 

 

 

Odmah tu pored je još jedan upečatljiv spomenik, spomenik Ismailu Samaniju (Ismoilu Somoniju), koji se smatra osnivačem prve tadžikistanske države u 9. veku i ocem nacije. Kao simbol nacionalnog jedinstva i preporoda Tadžikistana, u ruci drži zlatni kraljevski skiptar. Iza njega se podiže visoki beli mermerni luk sa zlatnom krunom na vrhu, po uzoru na rimske spomenike. Da pomenem i da se nacionalna valuta zove somoni:

 

[Violeta 510 Napisano Jun 24, 2014]

Noću, Rudaki park oživi. Fontane se prelivaju u raznim bojama, zvezde na spomeniku Rudakiju svetle, održava se nekakav performans, sve je jako dobro osvetljeno:

 

 

 

 

 

[Violeta 510 Napisano Jun 24, 2014]

A ni ulice ne zaostaju za parkom. Ulice Dušanbea noću:

 

 

 

 

 

[Violeta 510 Napisano Jun 24, 2014]

Ljudi su veseli i ljubazni, obučeni u vesele boje, a mi smo svuda atrakcija, naročito za decu:

 

 

 

 

 

[Urban Cruiser 1184 Napisano Jun 24, 2014]

I ne samo za decu

[severian 17012 Napisano Jun 24, 2014]

***

Odlučujemo da od Dušanbea do Kalaikuma vozimo "južnom rutom". Tačnije, ovoj varijanti nadenuo sam ime "južna ruta" u sopstvenoj režiji, budući da zaobilazi oko stotinu kilometara na jug preko Kuloba, spušta se na granicu sa Avganistanom, a onda izbija na isti onaj uobičajeni pravac (M41) kojim većina putnika vozi ka Horugu.

 

Severna ruta (M41) je u nejasnom stanju, svega nekoliko dana ranije bila je zatovrena usled odrona ili klizišta, ko će ga tačno znati, obe nezgodacije ovde su daleko češće od benzinske stanice koja prodaje gorivo od 95 oktana.

 

I tako, motori se nisu poštenu ni zagrejali, eno nas kako ispred Vahdata napuštamo provereni M41. Da bi se uključili na neizvesni i lokalni A385.

 

U jednom trenutku, tek nedugo pošto smo formirali prvi utisak i zaključili da je put dobar, neko maše, eto ti ga sad strategu nabeđeni - i A385 je zatvoren! Radovi na putu, Bože, kako li ti ljudi izdržavaju ovde na ovoj vrućini, Sunce prži odozgo, vruć asfalt koji postavljaju odozdo, ima li goreg posla na kugli zemaljskoj?

 

I skrenulo nas, negde gore u brda, levo, desno, levo, serpentina za serpentinom. Zaključujem da mi prija. I penjanje, jer vrućina popušta, i serpentine, jer testiram u krivinama na asfaltu nove gume sa čepovima.

 

Iza jedne od krivina pomalja se Nurak rezervoar, u svoj svojoj azijskoj monumentalnosti. U Aziji je uglavnom sve monumentalno, pa to uključuje i veštačka jezera reverzibilnih hidro elektrana. Kakva lepota, mislim se, eto kako ne mora baš sve što čovek svojom rukom promeni u prirodi da bude ružno i napadno!

 

Verujem da je lokalni eko sistem promenjen, mikro klima sigurno jeste, jer nastalo je veliko jezero tamo gde ga ranije nije bilo. Dakle, intervencija nije i ne može biti ekološki prihvatljiva.

 

Ali je zato rezultujuće jezero veličanstveno lepo! I dodatno, ljudi u Tadžikistanu imaju struju kada je struja potrebna, tome naime služe revezibilne elektrane - nužno arčenje vode sa tragično niskim koeficijentom korisnog dejstva, nije ni ta korist za potcenjivanje.

 

Svet (gotovo) nikada nije crno-beli i svaka situacija (gotovo uvek) ima svoje i lice i naličje, eto je poenta ove epizode sa puta…

 

***

 

Do Kuloba put je lak i u odličnom stanju.

 

No je vruće. I milosrdni smo prema novopostavljenim terenskim gumama. Posledično, tih stotinu i osamdeset kilomatara traje i nikada da se svrši. Umorilo nas, ni muziku ne menjam, "Šamar" Hladnog piva odvrteo se bar tri puta u krug, ako je i od druga Mileta, dosta je…

Kulob dakle čekam kao ozebao Sunce, tj, htedoh reći, kao presunčan što čeka ozeb.

 

Kad ono, u Kulobu neki radovi, raskopane ulice, Bog otac ne zna kako da nađe izlaz iz grada i uputi se u planine, treba i njemu karta. Kartu nemamo, ali dovoljan je trenutak zbunjenosti i već će neko stati, ponuditi pomoć. Takvi su krajevi, kultura, a i narod je persijskog (iranskog) porekla, dakle do sada već znamo – predusretljiv i prema strancu predvidljivo srdačan.

 

Eto, znao sam da neko hoće, stade policajac u civilnom vozilu. Uredno uniformisan i istočno bučan, krenuo valjda kući na ručak ili nekim drugim dvosatnim poslom, za koji je polusatna pauza idealna prilika. Menja odredište u trenutku, vodi nas do pumpe koja prodaje gorivo od 95 oktana, to sam mu doviknuo kroz poluotvoreni prozor auta, izlazi i narađuje, tu sam već morao da počnem da se smejem, dakle, naruđuje klincu za automatom da brzo, ma odmah, i tačno, nemoj da te sanjam, natoči najbolje gorivo u naše motore.

 

Posle je ceo grad udružio napore, tako mi se činilo, kompletna muška populacija, uz poneku ženu koja je suprotno islamskoj tradiciji krišom pomagala strancima, svi su se upregli da nas sprovedu kroz splet raskopanih ulica i izvedu na pravi put prema Horugu.

 

Na sam zvuk motocikla gledam ih kako se okreću, šire usta u osmeh i mimikom pokazuju smer, hej, pa vi znate i ruski, još bolje braćo, ovim zapadnjacima moramo samo rukama! Ne pitaju gde ćemo, svi koji su ikada zabasali ovde na ovim čudnim, velikim skalamerijama na dva točka, groteskno pretovareni, uvek su išli samo na Pamir, ne pitaju dakle, odmah pokazuju. Uz večiti, vidi se prosto ta energija, potpuno iskreni osmeh!

 

Poslednja u tom nizu dobrote i civilizovanosti bila je jedna Opel Astra, primećujem ista poput Violetine nekada, koja je vođena rukom nasmejanog vozača do izlaza iz grada sprovela dva znojava stranca na motorima (sada) punim odgovarajućeg goriva.

 

Kako ne voleti ovaj siromašan, a nasmejan i nesebičan narod?

 

Baš me briga ako neko i zna odgovor, ako ima recept – ne treba mi, ja ih jednostavno volim!

 

***

Odmah nakon što prašnjavi motocikl iza sebe ostavi poslednje kuće Kuloba i potom iznenada u brdima promakne ruski artiljerski poligon (?!), put počinje odlučno da se penje. Kao da je iznenada rešio kako je dosta bilo svog tog nećkanja, da je vreme za planine. Asfalt polako postaje kvalitetan makadam, misao još ne stiže sve te promene da obradi, kada nas eto već dve hiljade metara iznad (nekog udaljenog) mora, kako čeono udaramo na spuštenu rampu u planini.

 

Aha, tu sam te čekao mladi vojniče ozarenog lica i širokog osmeha, koji nam tako važno i zvanično prilaziš! Možda se kojekakav stranac i iznenadi tvojim prisustvom u sred ove gore, ali nas dvojica smo spremni. Znamo ko si i šta radiš ovde, na ovom nemestu. Ulazimo u pograničnu zonu sa Avganistanom, a ovom rampom ti je omeđavaš.

 

Srce mi već igra od uzbuđenja, dok ruka leti i jednim uvežbanim potezom pokazuje pasoš otvoren baš na stranicu sa specijalnom dozvolom dobijenom u Beču, za ulazak baš u ovu zonu. Najzad da je upotrebim, mislim se i radosno pozdravljam na ruskom ovo dete sa puškom preko ramena.

 

Mada, moram da vam i to priznam, negde u pozadini svesti pomalo strepim. Promenio sam rutu, znate to već, ne ulazimo na mestu gde sam prilikom apliciranja za dozvolu rekao da ulazimo. Na dozvoli tog podatka nema, pa sam odlučio da je rizik kontrolisan, umereno mali.

 

Naravno, karma nam je danas takva, problema nije bilo. Čak i ovi vojnici nas pozdravljaju, zadovoljni što se neko interesuje za njihovo parče sveta!

 

Sledećih tridesetak kilometara, nakon kontrolnog punkta koji smo upravo brzo i lako prošli, predstavljaju fantastičnu vožnju planinskim makadamom. Sjajan put, kroz prelepe predele, odlična podloga, prijatna temperatura i Sunce u leđa – eto, tako nam je bilo. Najzad, posle svih ovih godina, pronašao sam dostojnog takmaca planinskom makadamu Kalinovik-Nevesinje, koji podno Zelengore i preko kanjona Neretve oduševljava putnika od davnina! Mada, moram da budem iskren, ovaj naš je ipak za nijansu lepši, valjda baš zato što je naš. Ako Bosnu mogu da računam u moju (mogu, što da ne mogu)?

 

I klatimo se mi rečenim makadamom, često i stajemo, duši treba vreme da upije svu tu lepotu, a da se ne ošamuti, već na jaču stranu tri frtalja sata.

 

Onda naiđe krivina, pamtiću je dugo!

 

Jer iza nje pogled udari u dva planinska vrha, visoka, priznajem ne znam koliko, ne u tačnim merama, ali dovoljno visoka da kupole snega stoje netaknute i u poznom junu. Ispod njih prostrla se zelena kosina, pitoma, silazi tamo dole u moćni Panč. Panč vijuga i brz i neukrotiv, vidim ga ovde prvi put, da posle mnogo dolina postane mitska Amu-Darja. Ehej, pogledaj bolje, tamo dole je i neko selo! Od blatnjavih kuća sačinjeno, stopilo se, kamuflažno, u okolinu.

 

Gledam dakle, prvi put u životu, Avganistan! Pred mojim očima, Avganistan!

 

Možda i postoji neka zemlja koja je više patila na ovom našem nepravednom svetu. Možda su se još negde, nad još nekom državom onako brutalno izređale sve svetske sile, arogantne i surove, jedna po jedna, kao nekakve pijane siledžije nad nejakom silovanom devojkom. Možda još negde postoji toliko patnje kada vam sudbina odredi da se rodite kao žensko čeljade, možda vas još negde drže onako u podrumu zatočenu, ne daju vam obrazovanje, a onda vas prodaju kakvom pohotnom bogatom starcu, da mu budete robinja, da vam više niko ne vidi ništa do očiju. I to samo kada, skupivši svu hrabrost ovog sveta, odlepite pogled od zemlje u koju morate da gledate, tražeći razumevanje i podršku u uzvratnom pogledu kakvog stranca.

 

Možda se još negde rađa samo da bi se ginulo i tako to već generacijama, za drugo se i ne zna. Možda je još negde siromaštvo toliko veliko da u kući nema hrane za svu decu, pa očajna majka bira koje dete će da jede, a koje će da bude gladno.

 

Možda, siguran sam ima toga još negde, nesrećan je ovo svet, ali ja za to ne znam.

 

Znam da sve to počinje tamo gde sada završava moj pogled. I znam da nikada, baš nikada do sada u mom životu, nije ovolika lepota stala u prvi pogled na neku zemlju. Kao u prvi pogled na Avganistan!

 

Kakva ironija. I kakva tragedija.

 

Zašto tolika lepota mora da bude patnja za ove ljude preko? Mora li tako?

 

Pustite ih, svi vi Rusi, Amerikanci, islamisti, globalisti i anti-globalisti, međunarodni NGO-ovi, pustite ih više na miru! Pustite ih da obrađuju ovu svoju zelenu kosinu koja silazi u Panč, ili da čuvaju na njoj koze, oni će već znati šta im je bolje, pustite ih.

 

Dosta je bilo. Ostav, marš kući, svi!

[severian 17012 Napisano Jun 24, 2014]

***

Od kada sa planine ugledate Avganistan i reku Panč u dolini, dok se ne spustite na samu granicu, a ova pluta polovinom reke, potrebno je još dvadeset kilometara koncentracije. Makadamski put se kvari i postaje teži, prilično tehnički zahtevan.

 

Nepunih pola časa kasnije, prelazimo jednu od brojnih pritoka Panča, vozeći naravno i dalje sa tadžičke strane. Mosta nema, biće ga nekada u budućnosti, eno vidim gore da se gradi, no u ovom trenutku moramo kroz korito reke, nema alternativnog prolaza na drugu stranu.

 

Ne bi ta rečica bila vredna spomena, da nam nije na ovom putovanju prva, prava reka koju prelazimo kroz korito, bez mosta.

 

I dodatno, opet ta sveprisutna ljubaznost i civilizovanost u ovom kraju sveta: videvši nas kako do članaka u vodi biramo najbolju putanju i razgrćemo krupno kamenja sa dna, okolne kamiondžije napustiše svaki svoju brigu, okupi se tu namah konzilijum boljih poznavalaca konkretne lokacije i žustro i sa velikim žarom nam asistiraše.

 

Mene to uvek impresionira – ne činjenica da nam u ovoj zemlji iznova i iznova pomažu, već iskreni žar u očima i energija sa kojom to čine! Kao da ljudi, tamo kod nas na Zapadu, što su bogatiji nekako postaju sve sebičniji. Gladaju isključivo svoja posla, teško im je i da se osmehnu strancu. Nasuprot tome, ljudi istoka, lako i bez razmišljanja, nesebično, kao da je to jedino normalno činiti, napuštaju sve što rade samo da bi nama pomogli. I onda, kada mi otperjamo, tek onda se vrate svojoj brizi i poslu.

 

I kako da te to ne zamisli? Kako da ne pomisliš da smo u svom našem progresu, u trci i jurnjavi, mi na Zapadu nešto fundamentalno zaboravili, izgubili?

 

Nadam se da istok, koji grabi napred i ubrzano se razvija, neće ponoviti istu grešku. Oni su trenutno, u svakom pogledu, nada i zamajac čovečanstva.

 

Često umem da kažem, kada me prilike kao ova isprovociraju: Zapad, jasno je to, silazi niz merdevine, dok se istok penje uz iste. Treba tu još neko vreme da prođe, ali je izvesno kako će stvar da završi, ko će biti gore, a ko dole.

 

Ako, neka, navijam za bolje i vitalnije! A, sve je to već opevao Ivan Gundulić, u svom "Osmanu", nema tu ničeg novog, niti jedinstvenog…

 

***

Ubrzo nakon što motocikl, serijom serpentina, najzad spustite u dolinu, na obalu reke Panč, ni otkuda pojavljuje se savršen, nov asfalt, darežljive širine tri saobraćajne trake. Dobrodošao odmor, potencijalna ušteda vremena i opuštanje!

 

Istočna obala reke, gledam je, to je Avganistan, tu na dohvat ruke, toliko blizu da i malo dete može kakvim rečnim oblutkom da izazove međunarodni incident!

 

Panč melje stene i pravi, u direktnom prenosu gledamo, jer to umemo da vidimo, budući dubok kanjon. Sobom valja tone finog belog peska. Ponekad, ponegde na nekoj krivini, deo toga istrese i napravi savršenu malu plažu.

 

Ne uspevam da odolim, dovraga i vreme i planirana etapa i upozorenja da se ovom granicom ne vozi noću, ne mogu da odolim – parkiram motor i silazimo na jednu od tih plaža.

 

Stojeći u reci, kroz prste propuštam vodu koja će posle mnogo krivina i peripetija postati mitska Amu-Darja, a onda nahraniti ono što je ostalo od Aralskog mora. Jedino ga Amu-Darja još hrani, sećate se onog suvog korita po kome smo gazili u Aralsku?

 

Teci sveta vodo, ispravi ljudsku glupost, ako možeš!

 

***

Sa druge strane reke promiču sela u Avganistanu. Teško je ne zastati, meni bar ne uspeva, osmotriti život, ljude, životinje. Tako smo blizu, stajem često.

 

Kuće su od blata, uglavnom, ali gotovo svaka na krovu ima satelitsku antenu. Majku mu, mislim se, jer znam da je elektro-energetski sistem u Avganistanu na bedno niskom nivou, čime napajaju sve te televizore i risivere? Verovatno agregatima, ne vidim šta drugo, ali odakle toliko gorivo (možda odavde, preko reke?). Možda i kineski solarni paneli, jeftini i efikasni…

 

Sa druge strane reke, takođe postoji put, doduše jako loš, više kozja staza. No, sa iznenađenjem konstatujem, već neko vreme na tom putu prati nas avganistanski "bajker". Iza sebe vozi ženu, vijori joj tradicionalna islamska nošnja na vetru. Kada preleze kakav potok ona siđe, on vešto preveze preko, ona preskoči, pa nastave. Skladno i brzo voze.

 

Sviram mu, glasno, frekventno, pokušavam da uspostavim kontakt. Ne čuje me ili ne želi da me čuje. Njemu je motocikl, a liči mi na prastari ruski Ural, ako ja to umem dobro da prepoznam, nužnost i prevozno sredstvo. Da li je uopšte moguće da mu delujemo, mi, stranci na velikim motorima bez pravog razloga u njegovoj planini, na njegovoj reci, bilo kako drugačije do obesno?

 

Ne razume me, ne razume naše razloge i ne mogu da ga krivim.

 

Ubrzo, posle svog tog razvlačenja, spušta se mrak, u planini je to uvek brzo, kao da neko potenciometrom isključuje svetlo.

 

A onda, dvadeset pet kilometara pred ciljem za to veče, kao da je u pitanju pravedna naplata našeg nepoštavanja planine, nestaje i puta!

 

***

Dvadeset pet kilometara tehnički najzahtevnije deonice tog dana, po mrklom mraku, bez asfalta, na momente potpuno peskovitog puta pod nagibom. Mimoližanje pri tom sa kamionima, koje kao da je neko, sve odjednom, pustio iz saobraćajnog pritvora, onog trenutka kada je planeta svojom rotacijom ugasila svetlo. Prelazak još dve reke po mrklom mraku, prvu nisam ni video, dok nisam do iznad članaka bio u vodi. Drugu jesam, ali bolje da nisam, lakše bi mi bilo.

 

Sve zajedno, nije moja ideja zabave.

 

Znam, racionalno gledano, napravili smo grešku, nije trebalo da presiramo. Selo u koje smo naumili da stignemo ni po čemu se nije razlikovalo od nekoliko sela koje smo na asfaltu prošli pre nego je nastupila noć. Rizik je postojao, a bio je lišen bilo kakvog smisla.

 

Izvezli smo sve, bez i jedne greške, timski smo prešli i tu poslednju reku, utvrdili najbolju putanju i prešli. Adrenalin nas je tukao i bila je to odlična vožnja motora, u teškim uslovima, prilično tehnički zahtevna, čak i za lak motor po danu. Za teške motore, po mrkloj noći, bila je to vožnja na ivici mogućeg. Na momente čak opasno blizu te ivice, a prošli smo sve u dobrom ritmu, bez i jednog incidenta. Skoro rutinski.

 

Dodatno, dugo smo vozili po mraku, uz granicu sa Avganistanom. A, to ni lokalni stanovnici ne čine rado. Prilično ozbiljno bili smo upozoreni da slične kerefeke ne preduzimamo. Stajali smo, a to je naročito opasno, ispred te poslednje prepreke osvetljeni, dugo.

 

Trebalo bi da adrenalin i dopamin, koje u takvim prilikama telo luči u kraljevskim količinama, po završenoj etapi učine da se osećate jako dobro, ushićeno. U neku ruku, većim delom sam se i osećao tako.

 

Ipak, ono racionalno u meni zna da smo pogrešili i da se takve stvari, na ovakvom maratonu od putovanja, jednostavno ne čine. Broj sličnih grešaka, koji nam je dat da bez posledica preguramo, nije prevelik, sigurno nije dvocifren.

 

Super je bilo, bajkerski, "do jaja" kako neki kažu. Ali smo, nadam se, ipak naučili lekciju. Slični podvizi se ne isplate, ispadne od njih dobra priča na kraju, ali lako mogu da ugroze sve ostale priče, one još nedoživljene, one koje nas tek čekaju do kraja putovanja.

 

Nekada je hrabrost ne biti hrabar, a mi smo to veče prosto bili glupi, ne hrabri…

 

***

Naravno, posle svakog iskušenja dolazi i nagrada!

 

Naša nagrada bila je porodica koja nas je prihvatila na konak kada smo najzad, u sred tamne noći, blatnjavi i mokri aterirali u Kalaikum, razbudivši u procesu pola mesta.

 

Spavanje na podu, Istern stajl, na način kako se ovde spava i večera koju su pre toga, za nas i još dva putnika namernika, Tadžika i Kineza, priredili ostali su mi u sećanju, duboko. Naročito to noćno druženje, uz večeru.

 

No, još više i draže pamtiću sledeći detalj: dva gosta na motorima dobili su za spavanje jednu sobu. U toj sobi bio je televizor. Pošto smo raspakovali stvari, ono minimalno potrebno za prenoćište, domaćin se pojavio tiho, skromnim glasom me je pitao hoćemo li nas dvojica gledati televiziju?

 

"Ne, svakako ne", odgovorih.

 

Na to je on, onako mršav, svakako ne previše jak, uprtio poveći televizor pod mišku i odneo ga negde, u neku prostoriju gde su se očito ostali ukućani već povukli.

 

Dali su nam za spavanje svoju najbolju sobu, shvatih u trenu. Onu sa televizorom.

 

A meni se učinila u prvi mah bedno, pomislio sam, oh ne, umoran sam, zar baš moram večeras da spavam na podu?

 

Sve mi je odjednom bilo sjajno, podna prostirka udobna kao kraljevska postelja, istočni wc adekvatan, a parking za motore na ulici najsigurniji parking na svetu.

 

Kada vas neko skromno, bez reči, kao gosta poštuje, kada vam da bolje nego sebi – to me razoruža i razneži.

 

Sutradan smo prenoćište platili, više nego što je trebalo, Mimi je poklonio domaćinu nož i bombone za klince. Starija žena, verovatno majka, pridigla se, protivno islamskoj tradiciji obratila se strancima, muškarcima i zahvalila se od srca. Zbog deteta.

 

Osećao sam se ushićeno, bolje nego da sam deset noći za redom vozio. Dopamin u neograničenim količinama.

 

Jer, ovo je turizam u svom najboljem obliku. Iz našeg džepa, pravo u usta te dece!

 

Tako nekako stvar i treba da izgleda…

[severian 17012 Napisano Jun 24, 2014]

Nurek rezervoar, centralni Tadžikistan:

 

Drug policajac iz Kuloba:

 

Još jedan vodič kroz razrovani Kulob. ljudska ljubaznost i dobrota:

 

Ulazak u pograničnu zonu sa Avganistanom, rampa na 2000mnv:

 

Makadam kroz planinu, od rampe ka Panču i Avganistanu:

 

Idealan makadam, ka Avganistanu:

 

 

Prvi pogled na Avganistan, eno ga preko reke:

[severian 17012 Napisano Jun 24, 2014]

Vozimo ka asfaltu:

 

 

Na plaži Panča, predveče, dodirnuti buduću vodu Amu-Darje:

 

Odličan asfalt u planini, Panč melje sa desne strane:

 

Selo u Avganistanu, jedno od mnogih pored puta i kolega bajker (pogledajte sitnu tačkicu ):

 

Panč i Avganistan na drugoj obali:

 

Susret sa kamionom, u serpentini pod nagibom, peščanoj da zabava bude veća:

 

Koliko je duboko, treba ispitati?

 

A onda i preći, po mrklom mraku:

 

Spavanje na podu i večera, uz druženje, kao nagrada za glupost:

 

[severian 17012 Napisano Jun 24, 2014]

Za mog drugara Urbanog kruzera, kratak odgovor: kao što vidiš u Kulobu smo se zaustavili, ali možda na sat vremena.

 

Dovoljno da ostavi utisak, pokazalo se .

[markone 447 Napisano Jun 24, 2014]

Eh bre... koji sam ja

 

Cimam te za kablove dok ti šibaš po nedođijama...

 

Šta ćeš... Rekoše mi da je neka grupa krenula ka istoku, ali nisu znali da mi kažu ko je. Onako usput, na poslu. Ja posle zaboravio da proverim izvore informacija o kome se radi... I tako, mesec dana kasnije naletim slučajno na ovu temu. Nikad nije kasno.

 

Pa, drugovi bajkeri! Srećan vam put! Sa zakašnjenjem!

[Urban Cruiser 1184 Napisano Jun 25, 2014]

Svaka cast momci...Eto, na zeljenom ste putu, Himalaji se smese, samo napred!

@Severian

 

 

[Mostarac 5075 Napisano Jun 25, 2014]

Šta napisati, oduševljenje na svakoj strani, hvala vam i čuvajte se, predivni ste !

Podrška iz Hercegovine.

[Жарић 1148 Napisano Jun 25, 2014]

Za trenutak pomislih da čitam Haleda Hoseinija,strašno me podseti na ovog predivnog pisca,da li zbog podneblja o kome pišete ili zbog stila,vrag sam bi znao.

Nekoliko opisa je vrhunskih,da ih ne ponvljam,nisam dostojan.Nekoliko konstatacija,blistavo tačnih.

Neka vas dragi Bog sačuva!Pričuvajte se i sami,jer ne znate kolika mogu biti iskušenja,dok nagrada ne usledi.Uvek je bolje da umesto srca,razum bira.

Ja bi ovo vaše poglavlje putovanja nazvao Lovci na Zmajeve.Stvarno ima sličnosti sa velikim Haledom.

 

 

[Mimi Vinča 2864 Napisano Jun 25, 2014]

Nurek vestacko jezero, Tadzikistan

 

 

 

Po paklenoj vrucini, na preko 40 stepeni stizemo u Kolub

 

 

 

Od Koluba, krecemo ka planinama, gde se jako brzo penjemo na oko 2000m nadmorske visine. Bese to pravo olaksanje, temperatura je naglo popustila, kao da je neko ukljucio klimu...

 

 

 

Vozeci ka prvom kontrolnom punktu, ka granicnom podrucju sa Avganistanom, konstantno vozimo kroz neku mesavinu izuzetno loseg asvalta, boljeg i losijeg makadama i nekakvu mesavinu peska i prasine. Relativno sporo napredujemo zbog cestog zaustavljanja radi fotografisanja i uzivanja u nestvarnim prizorima koji pred ocima promicu kao kakve pokretne slike...Pravi melem za oci i dusu...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[doktor 4751 Napisano Jun 25, 2014]

Zivite nase snove...i samo nastavite!

[Mimi Vinča 2864 Napisano Jun 25, 2014]

Obilazeci oko jednog od planinskih vrhova, izbijamo na reku Panch, koja je ujedno i prirodna granica izmedju Tadzikistana i Avganistana. Neverovatan je osecaj voziti po ovim putevima, u autonomnoj oblasti GBAO, a uz granicu Avganistana. Na prvi pogled, iz ove perspektive, Avganistan mi je mnogo lepsi nego sam ga zamisljao. U ocima zapadnjaka, prava egzotika...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[Mimi Vinča 2864 Napisano Jun 25, 2014]

Puno vremena smo proveli razgledajuci i uzivajuci u ovim prirodnim lepotama, tako da nas je noc jako brzo sustigla u ovim planinama...Asvalt kojim smo vozili bio je fantastican, ali sa prvim mrakom, kako se vidljivost smanjivala, tako su se i uslovi voznje pogorsavali...Naisli smo na pravu kataklizmu od puta. Rupe koje su iskopali teski kamioni prosto je bilo nemoguce zaobici. Voznja je bila otezana i cinjenicom da mi je izgorela sijalica fara, pa sam pod svetlima za maglu uspevao nekako da se orijentisem medju katakombama. Imali smo rezervne sijalice, ali prosto, nije bilo ni vreme ni mesto da uh menjamo, obzirom da se ne preporucuje zadrzavanje u nocnim casovima...Taman kada se covek navikne na sve okolnosti u kojima se nalazi, naidju nova iskusenja. Preko puta tece brza planinska reka koju jednostavno moramo da predjemo...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[TomoB 1618 Napisano Jun 25, 2014]

 

ccccccc,.... ukraden simbol triglava

[Mimi Vinča 2864 Napisano Jun 25, 2014]

Od svih dana na ovom putovanju, posle svih predjenih kilometara, ovo je bio najzahtevniji i najtezi dan (sto se menja vec sutra ), ali, meni nekako najzanimljiviji. Po mrklom mraku, pronalazimo smestaj u selu u privatnoj kuci. Iscrpljeni, umorni, gladni i zedni, provodimo vece u druzenju sa dva Tadzika i jednim Kinezom koji su se spletom okolnosti obreli na istom mestu kao i mi. Bese to prijatno druzenje uz veceru na koju su nas pozvali, i nesebicno podelili sa nama ono sto su imali. Da li od umora, ili sveukupnog utiska, ili mozda zbog huka izuzetno jake planinske reke pod prozorom, ili zbog druzenja sa nekim drugim ljudima na drugom kraju sveta, ovaj dan i prespavanu noc u tradicionalnoj istocnjackoj postelji, pamticu verovatno do kraja zivota...

 

Umor i napor uzimaju svoj danak

 

 

 

Nezaboravno druzenje

 

 

 

Vreme je za spavanje, jer sutra nas cekaju novi izazovi...