Nakon baš dugog zadržavanja na Ljubeljskom stratištu, nezaobilazni Bled koji zaista izgleda ko iz bajke. Prilazni deo u smeru kazaljki na satu je prepun jer je to sunčana strana. S onu stranu nema kupališta na dobrom delu a otprilike na pola kruga je svojevrsn moto kamp, livada prepuna motorcikala i naravno pravi kamping. Sam krug nije veliki al je panorama izuzetna. Pored asfalta postoji makadamska staza za bicikle i pešake i svuda su drveni stubići tako da nema auto gužvaje. Voda bistra i topla. Kad sam video lepotu nisam odoleo iako nisam bio opremljen za kupanje pa ko sezonac, u belo. Pošto sam sačuvao scvoju trajansku krofnu, ravan panj i duplo uživanje No, sad nastao problem, kako navući moto pantalone na mokro, dok je Đuntinica držala stražu, slikala, ( ne objavljujem provokativne slike) ja se dobro namučih, dok nije tresnula od smeha. ...

Glavni razlog obilaska Ljubelja je što on ima tragičnu istoriju za mnoge nacije. Svaki put pri prelasku obećavao sam si da ću sledeći put svratiti i godine prođoše. Želeo sam da se poklonim palim žrtvama, kopačima tunela. Pročitao sam roman davno no ne mogu se setiti naslova. Tunel su počeli da kopaju francuski zatvorenici iz Mathauzena koji su do tada bili pošteđeni svih užasa koje taj logor karkteriše. Mnogi su preminuli i pred kraj rata su dovoođeni zatočenici iz raznih logora o čemu postoji obeležje na spomeniku, između ostalih i ondašnji Jugosloveni. Tunel je u samom kamenu i iskopan ručno. Služio je za dotur ratnog materijala i kao odstupna trasa. Godinama su se preživeli logoraši okupljali na neku godišnjicu. Ostaci logora su sa jedne strane gde je i lep uredan parking a sam spomenik na suprot.

Od Trojana opet lokalom do pred Kranj pa na Ljubelj. Fantastična ruta za vožnju. Ne sećam se kako beše dalje ka Klagenfurtu, no reče mi jedan slovenači motorciklista da je isto sjajno. Godinama sam tuda prolazio pošto je to bila nekako najbolja trasa za Minhen. Tada nije billo vinjeta, plaćao se samo onaj dugačak tunel u Austriji a mi smo znali zaobilaznicu oko njega. Granica tada SFRJ je bila sa ove strane tunela a sam tunel austrijski i prelaz s onu stranu. Uvek je tu bilo gužve, parking koji je sada prazan prepun. Jednom sa obišo red kroz tunel pa me austrijska policija vraćala, a ja ponovo al da nagazim graničnu liniju. Inače su Beograđani bili poznati i međusobno solidarni u preskakanju kolone pred granicama. Ovde sam doživeo jako prijatno iznenađenje. Kaže mi supruga da neki hoće nešto da me pita, okrenem se i petnaestak metara uz put šljašti niklovan čoper. Priđem i pitam rukama šta treba, kad čovek, samo da Vas pozdravljuvam, gde idete...lepo se provedite i uživajte. kresnu 1.600 ccm i ode sa lepšom polovinom. Dal je vido BMW ili SRB pojma nemam.

Naravno da je šteta i meni krivo, međutim malo srpskog inata i dostojanstva, ja sam ipak iz jednog segmenta BMW problematike. No, ne bitno, biće prilike sledeći put. Maxter, ne znam pravo poreklo Cocte, znam da ono što sam pio u mladosti je bilo ako se ne varam, BB Aranđelovac, zato sam i bio u nedoumici, hmm. Tačno je sigurno tvoje. Cocte nije jedno vreme bilo u Beogradu, onda se pojavila pa više proizvođača al uopšte nije ko pre i jednostavo nije više za piti. Ovu što sam konzumirao u Trojanama je neuporedivo bolji ukus, pravi i na žalost srpsku sve je isto tako ala benzin. Na kraju teme ću dati precizne podatke o potrošnji. Tomo, komentar " nešto od ništa" je krajnje pozitivan kao i uostalom sve u Sloveniji. Kad se pogleda sa Trojana a i svuda kud sam prolazio, kuća dve pa ništa i tako svuda redom. Svagde uredno i pitam se od čega li ljudi žive tamo na nekoj vrškoj čuki. Prošao sam sad Srbiju, totalni kontrast u negativnom poimanju, reko, kako se bre ništa ne prima od onog što se vidi napolju. Za Trojane se skreće u brdo, ima desetak kuća koliko videh. Koliko znam, poslastičarnica je krenula neke 73 u drvenom pogonu a sad je to velelepno zdanje čuveno na daleko i to je primer uspešnosti u svakom pogledu, ne bi se tu moglo živeti od Napoleonovih carina ko što se u Sbiji pokušava prehraniti žanjući od oranja Marka Kraljevića. Deo za pušenje je preko puta ulice gde je i terasa pod ladovinom i sa širokim pejzažom, odvela nas hostesa. Dal smo bili povlašćeni ne znam, al tim pre kompliment na predusretljivosti. (-/-)

Slovenija, Trbovlje, uredno groblje kao i sve uostalom, moj prvi poklon srpskom oficiru oženjenog Čačankom koju su Nemci streljali u logoru na Banjici odmah po okupaciji Beograda jer je Stane kao školovani kapetan kraljevske garde proveo rat sa svojim Đeneralom, Pravoslavni a nije se znalo do samrti. Po predaji 45, svi ne srpski oficiri su izdvajani u zasebne vagone, istoriju ne znam, al je Stanči nastavio kao oficir NOV-a do penzije ali vilu i imanje na Dedinju u Beogradu mu nije vraćeno, izgorela kao arhiva. Jako dugo je živeo, uvek je govorio da čeka da Kralj dođe i da umre s mirom. Nije dočekao povratak Karađorđevića iz višedecenijskog izgnanstva. Od Trbovlja lokalnim dobrim putevima do Trojane, čuvenog po krofnama po koje dolaze pored cele Slovenije i talijani i Austrijanci. To je bukvalno nešto nastalo na ničemu, totalno slepo mesto sa nekoliko kuća, restoranom sa lepim pejsažom i poslastičarnicom. Omiljeno mesto motorista nešto ala beogradski Kosmaj, motori non stop dolaze, odlaze, pivo krofna i zu. Ručak po čak nižoj ceni nego kod nas i "Piće moje mladosti". Hm, original, pa srpski je proizvod izmišljen nekad kao pandam Coca Coli, izvorno pravljen od šipka, pola troškova dotira tada država. Jeste skroz drugojačiji od onoga što se pije sada u Beogradu Ista cena slatkiša u restoranu i samoj prodavnici. Pušenje dozvoljeno, a osoblje izuzeztno ljubazno, čak nas je hostesa ispratila na terasu preko ulice. Za razliku od nekadašnjih poseta, Slovenci su sada mnogo predusretljiviji prema srpskom jeziku i to svuda i u svakom kontaktu smo osećali srdačnost i bliskost.

Moja pristojnost i respekt prema mom domaćinu mi nije dozvoljavala, ali je kroz naše poašanje vrlo brzo skapirao i nastojao da izgladi situaciju iskreno, no ja ostao dosledan. Ponuđeno je razgledanje fabrike, ne samo muzeja i čak krug u Nirburgringu Poršeom. I supruga je prenaglašeno otišla u prodavnicu i iznela hrpu stvari za reprezentativnu večeru al džabe. Posle se ispostavilo da Otova ćerka dolazi u Beograd da vodi projekat nekog ekskluzivnog hotela što smo supruga i ja izignorisali. Sve u svemu, prijem od ostalih Bavaraca je bio nad, nad svih očekivanja i meni totalno stran za Germaski mentalitet. Doduše, svi moji dodiri su severnije i očigledno se Bavarska razlikuje ipak u pozitivnijem smislu. Pošto mi je GPS puko, nekoliko prolaznika smo pitali za ulicu da bi na kraju sredovečni Gospodin biciklom otišao da nam nađe odredište i odveo nas potom na adresu. Moj domaćin je čuo zvuk boksera i samo što sam spustio ćopavu istrčo bosonog da nas pozdravi. Zaista više nego počasno.

( Da probam upload preko eksternog linka) Bili smo gosti kod nekadašnjeg podpresednika BMW-a, Her Otta koji je bio zadužen za razvojne projekte. Ovakvu kuću sam samo u časopisima viđao, izgrađena gotovo svojeručno. Zanimljivo je da ultra um i izuzetno bogat nema predrasuda i prilokom upoznavanja se izvinjavao zbog aljkavog izgleda, lično je mešao malter za gradnju nove i još lepše kuće. Iako mu mogućnosti dozvoljavaju, ne živi u naj elitnijem delu Minhena nago na kraju četvrti, preko puta su bukvalno njive. Strastvenik automobila, poseduje unikatnu kolekciju pedesetak retkih trkaćih automobila. Međutim, nadmen ko svi Bavarci, kad sam rekao odakle sam, komentarisao je, " from istern jurop", na šta sam ja zauzeo gard, "not kvajt ist". Bila je planirana poseta sutradan BMW fabrici, gledanje njegove auto kolekcije i gostovanje na partiju, i možda vožjnja auta na pisti. Iako po obavezi i popustu bi trebao da vozi BMW, imao je najbržeg, kad ga je prošao Porš na auto banu, sutra ga je kupio, ide 310 na sat. U kući nije dozvoljeno pušenje a i ja sam zadržao svoj odbojni stav, odbio sam sve tako da nisam imao prilke da vidim i slikam mnogo zanimljivog, nekom drugom prilikom. Samo slika Porša i Morgana, reko drvena šasija, ne, čelična trkaća, 300 konja. Pored Morgana je neki agregat koji Otto sklapa svoje ručno. Iako u startu nadobudan, pokušao je da me razmekša al ja tvrdoglav. Moj domaćin nas je odveo na večeru u tipičan bavrski restoran sa tradicijom od preko 100 godina, svojim pivom i nezaobilaznim svinjskim kolenicama te karkterističnoj odeći osoblja. Pošto smo nas dvoje bili pred određeni da popijemo, vozio nas je njegov prijatelj koji izgleda kao pijačni prodavac po našim merilima a u životu je bio predsednik nemačke banke. Čovek jako slabo vozi al je svestan toga i jako, jako pažljivo vozi za razliku od srpskih Fanđista.Treći član je rođak, profesor u internatu širokog opšteg smera gde se između ostalih predmeta uče i jezici, znači gde se podižu visoki umovi. Zanimljivo je da se sva nastava izučava na latinskom jeziku. On je nekad školovan u tom internatu i sada kao profesor zbog toga uživa izuzetan ugled i čast koja nije ni p za poređenje naspram profesorske profesije Đuntinice. Ovaj restoran je na reci gde je najstariji vodovod u Minhenu i tu se svake godine tradicionalno održava fešta, spuštanje splavovima i plivajući i sa đevrecima koji su ko moto točak.Minhen pije česmovaču i smatrase jednom od najboljih voda uopšte. Kafana puna, na moje zapažanje da su svi vedri, veseli, nasmejani, moja supruga je komentarisala, pa žive normalno, ko ljudi. Njena fotka govori ko smo mi naspram njih, ko pokisla. Sutradan bratski rukohvat koji će uticati na moj život manje ili više. Srdačan pozdrav i motor pod noge. Skoro svi motorciklisti na auto banu voze sa reflektujućim prslucima tako da smo se bar po nečemu nas dvoje primakli njima. U Austriji postoji mnogo prelepih i uređenih parkinga za odmor bez restorana, čisti toaleti i svuda pijaća voda ladna ko led. Pored nužnog predaha na sat i po, uživanje je gledati prirodu. Noć, Slovenija i pumpa pred zatvaranje na lokalnom putu. Naša siromašna zbilja, neki grdan vurst sa sosom, kupljen na tankšteli. Noć nas je uhvatila već u Austriji. Vožnja po mraku je nezgodna nepoznatim putem. Tu primenjujem taktiku, zakačim se na bezbednom rastojanju iza nekog auta koji ide mojim tempom tako da mi probija put. Svi lokalni putevi u Sloveniji su savršeni i obezbeđuju dovoljno brzu vožnju bez iznenađenja. Svaki ulazak u mesto je naglašen, nema bojazni od bilo čega za razliko od naših. (-/-)

Sad sam pogledao njegovu temu od 12.08., o bušenju gume. To je sjajno, velike slike sa komentarom i bez kliktanja al sve stoji na forumskoj strani, ne vidim eksterni link. Pod stare dane sam naučen da vozim motor, sad i ovo. Ne znam šta i kako, daj-te neku uputstvo, ja nisam PC generacija, na sreću il žalost.

Nisam upoznat sa time, mogu da probam, verovatno je preglednije za gledanje al ne znam kako bi to sve izgledalo zbog komentara uz sliku, pogotovu kad se radi o tehničkim slikama radova oko motora recimo.

Iscrpljen upload, dok mi ne resetuju ne mogu da postavljam slike.

Navrati da pogledamo zajedno.

Seba otišo na zasluženi odmor, biće početkom sledeće nedelje.

Za razliku od Austrije gde se vozi limitiranih 130, stranci nešto brže, u Nemačkoj nema generalnog ograničenja i čim se vidi tabla svi po gasu. Iskoristio sam mogućnost i postepeno poterao motorcikl do krajnje brzine a čitavu relaciji do Minhena ipak nešto ispod limita jer lično nikad nisam išao motorciklom tako brzo. U Germaniji se vozi nešto neurednije nego kod Austrijanaca. I dalje je to sve izuzetno dobro al već ima improvizacija. Dobrim delom postoje i 3 trake. Brzo se vozi i za razliku od Austrijanaca ne vraćaju se u sporiju traku uvek nakon obilaženja a tamo napred će ponovo obići. Naravno, ako naiđe brži auto iza i priđe na nešto bliže rastojanje, sklanjaju se desno ili ako im brži paljenjem levog žmigavca stavi do znanja da mu se žuri. Ostvarivanje prednosti bržeg ablendom il ne daj Bože sirenom je veoma, veoma retko. Zanimljivo je da su mi se sklanjali tek kad sam naglašeno bio skroz u levo, praktično u bočnom retrovizoru a vožnju centralno iza kao uobičajeno grupno obilaženje. Inače vlada velika solidarnost i uvek su strpljivi sa sporijima. Kad brži sustigne nekog sporijeg u brzoj traci, sačekaće da se obilaze sporaći bez insistiranja da mu se skloni. Takođe je i nepisano pravilo, možda čak i zakonom regulisano kao u gradskoj vožnji, kad u dvo tračnom kretanju jedan nailizi na prepreku, daje žmigavac i brži mora da mu ustupi prednost. ( Nešto slično je i sad kod nas uvedeno). Na auto putu ako u sporoj traci neko da levi žmigavac on će vrlo verovatno odmah i učiniti manevar, naravno predhodno dobro proceneći da li je momenat za to. U svemu tome vlada jedan džentlmenski fer plej, ko da svako preračunava koji je potez tog trenutka najracionalniji po sve i sve nekako ide spontano. Ja sam na neki način nemački đak ali sam imao iznenadnu situaciju. Išao sam brzo u levoj traci iza auta, obilazimo zajedno, ja na bezbednom rastojanju uvek al sam mu se sad malo primako da i njega zuknem. Kako je on prošao jedan kombi, istog časa je vozačica dala levi i krenula ispred mene, BMW malo pokleko od oštrog kočenja, skroz u levo, sirena, no Nemci kad krenu ne povraćaju se a i ovo što je učinila je sasvim normalan i očekivan, predvidljiv manir. Predpostavljam da me nije videla jer smo išli dosta brzo i negodovala je što sam joj svirao jer oni jako retko to čuju. Minhen, znak na BMW-u potiče od Bavarskog neba koje je uvek plavo i nikad bez beličastih oblaka i praktično simbol te regije. Bavarci ne govore Dojčland, samo Bajeriše i kažu da kod njih sat kuca u obrnutom smeru, oće reći da su oni sve i sva u Germaniji. Inače je ovaj stub visok i ima penjalice i koristi se ponekad za atraktivne ceremonije. Prošao sam 3 ćoška Minhena, ono je ko od Beograda do Novog sada. Ceo grad je godinama u kopanju jer planiraju da sav saobraćaj spuste ispod zemlje. Poseta je lične prirode. Sa skroz ne očekivanim gostoprimstvom koje inače nije karakteristično za Nemce. Ali Gospođa Eliza je stara gospodska škola, nikad ne bi pomislio da ima 83 godine. Ovo je deo Minhena, Ramersdorf i pravo sa sa A 8 auto bana ulazi. Blok kuća u kojoj sam boravio je davnašnji projekat o postavljanju standarda življenja nemačke porodice, kakva kuća, koliko placa, ulice, bašta ...O tome sam gledao na televiziji i sad to video u živo. Zadivljujuće i za ovo vreme a kamoli za ondašnje. I zanimljiv običaj, subotom skoro svi iznesu neke svoje nepotrebne stvari na prodaju ispred svojih kuća, tu se druže, šale,... a ovde se mogu naći i relikvije prošlosti. (-/-) PS. Upload ne daje više mogućnost postavljaje slika, molim odobrenje nove tranše.

Svaki vidljiv a često i neprimetan udarac u točak može izazvati poremećaj iako se ne osećaju nikakve anomalije u vožnji, pogotovo kod enduro motora koji ima mekano vešanje a i same žbice izvrše kompenzaciju i amortizuju anomaliju. Maksimalna odstupanja od fabrički propisanih, kretanje levo desno i gore dole je +/- 0,75, znači ukupno po 1,5 mm po jednoj koordinati. Naravno, može se vozati bez opasnosti po glavu osim ako nije došlo do zatezanja neke od žica do samog pucanja. Konkretan točak sigurno ima devijaciju po kružnosti i osno ima ljiljane, vrlo verovatno da je došlo do olabavljivanja žica oko mesta udarca i njihov špan će postepeno da preuzimaju ostale žbice i polako će se točak sve više deformisati. Posledice su pojačano trošenje lagere a naročito se gume habaju više, pri ekstremu može im se vek skratiti svega na trećinu jer jednostavno se točak ne kotrlja već se stalno tare o podlogu. Predlažem ti da ipak izvršiš kontrolu.

Drago mi je. Uh, Via Mišelin me zeza, probao sam i uopšte nisam mogao da je povećam. Protrudiću se , al nisam ubeđen da ću uspeti.

Posle gotovo 8 meseci apscinencije od motora i nakon kratke test vožnjice prvi ozbiljan put i to još sami supruga i ja. Motorcikl tek registrovan, podignuta saobraćajna u Mup-u i oko 13 h na auto put, temperatura 35 +. Vožnja 140, hrvatski prelaz skroz mokar, masan i klizav. Policajka tražila da malo pomerim motorcikl da bi videla broj tablice što sam odbio uz upozorenje da jedva stojim na klizavici pa je ona nekako provirila. Generalno je to problem na svim prelazima i nakon polaska đonove čizama sam čistio stružući po asfaltu. Prvo odmorište negde ispred Zagreba, potrošnja nenormalno velika il me klepili na pumpi, srpski OMV 7,5 l. Nigde više nisam zabeležio toliku potrošnju. Najniža je bila sa slovenačkim Petrolom, 4,7, doduše mešane vožnje, auto put, lokal, kolona, jurcanje u brdo. Na nemačkom benzinu je bilo 52-5,4, 6, al to pun gas. I sa austrijskim i slovenačkim OMV-om je potrošnja bivala nešto veća nego sa ostalima. Od Brežica na lokalne puteve, noćenje u Trbovlju. Izjutra isto lokalom do Ljubljane, svi voze pridržavajući se generalnog ograničenja, naročito u naselju, niko nikog ne obilazi i isvi uredno idu na posao. Svi automobilisti ustupaju prednost motorciklu odmah po viđenju, pri nailasku iz sporednih ulica staju par metara od linije presecanja, niko sirenu da pipne. Mnogo drago mi je bilo što smo od svih motorciklista bivali pozdravljani, čak i od onih koji su nas prestizali videvši SRB nalepnicu na koferu. Austrijanci bar na auto putu voze naj školskije. Uvek na vreme žmigavac, obilaženje na auto putu i odmah vraćanje u desnu traku bez obzira što sustižu vozilo za vozilom. Izuzetno paze, poštuju i čuvaju motorcikliste. Ako pretiču i vide motor iza njih u brzoj traci, puštaju gas, migavac, desno i ako treba kočenje da bi motorcikl ne smetano prošao. Ja se zaboravio da zapremina rezervoara nije isto tankovana na ćopavoj i centralnom i par stotina metara ispred pumpe stajemo bez goriva. Staje Austrijanka, naravno, Đuntinica mora stopom do pumpe, nisam lud da ostavim Bembaru da ga nego smota u kombi. Pumpadžija daje kantu sa gorivom koje naplaćuje a kanticu ne. Povratak joj obezbeđuje bajker, desetak minuta čeanja, inače vrlo malo prometa. Zaustavljanje na auto putu zbog nestanka goriva previdom je debelo kažnjivo bez obzira na postavljen trougao. Da je naišla polivija morao bi da se vadim kvarom, puklo crevo, šelna... Za prelazak preko auto puta još sa zapiljovom tečnošću, mislim da bi ko zna kako prošli. Sve se dobro završi i odmor uz pun natočen tank. Po specifikaciji, rezervoar prima cca 24 litre, a sad jedva stalo sve ukupno nešto iznad 20, u Srbiji bi možda moglo i 30. (-/-)

Relić sa pređenih 1.400 km, bez vrućih situacija, solo supruga i ja, opušteno. Druga ozbiljna samostalna vožnja, istraživačka avantura po svojoj zemlji. Ako bude prilike u budućnosti napravićemo širi krug sa planskim boravcima od dan dva da bi videli još mnogo toga, a sve zaslužuje duže upoznavanje a ne samo blesak foto aparata. Svuda se može kampovati na divlje u urbanim zonama a verujem da bi svaki domaćin rado pružio gostoprimstvo i postavljanje šatora ako se ima strah od divljine. Cene prenoćišta su u privatnom smeštaju svuda po 500 Din, pun pansion od 3 obroka po hotelima oko 1.000 Din. Svrbi me sedište al ove sezone neće izgleda više biti duže ture.

Despotovac, cilj toga dana, makete svih značajnih Crkava i Manastira u Srbiji. Ljubazan domaćin sa ćerkom, prva prava kafa tog dana, prijatan edukativni razgovor do mraka. Nedavno su mu bili u poseti Pravoslavni Japanci, ima ih u Japanu 2 miliona. Našli ga preko neta a ja čuo tek pred put za ovo prelepo delo.

Iz Ravanice ka Despotovcu kroz magičnu klisuru do čuvenog Senjskog Rudnika sa rudarskim naseljem i muzejom, na žalost ne obiđenom. Izlaz iz samog naselja je kroz neke kapije, kocka, zemlja, voda a oštro brdo, obavezno prva odozdo. Odlični predeli i vožnja do vojnog poligona. Sunce već pada, nema se vremena za Lisine, termalne vodopade, usputna Crkva u mnogo pedantnom nekom zaseoku. (-/-)

Manastir Ravanica. (-/-)

Od Ribarske Banje pravac Aleksinac, jedan deo izuzetan za gledanje i vožnju, nizbrdo. Obavezan prolazak pored Đoše Prelepo Bovansko jezero. Ima kružni put sa bezbroj mesta za kampovanje. Čuvenu Soko Banju smo samo prošli. Svratili smo u u neku prodavnicu i pitali za sadržaje, uputila nas na etno restoran sa pečenjem. Inače je svuda moda etnoziranja kafana i svi samo to naglašavaju kao da se svako putovanje ciljno izvodi radi krkanluka. Gas i na Rtanj. Neočekivano se pojavljuje Crkva. (-/-)

Povratak za Beograd, 450 km. Ribarska Banja, od Prokuplja 36 km, sat vremena prelepim pejsažima a asfalt ko da je od kasetnih bombi, bilo je šaltanje i u prvu. Deonica niz Jastrebac sve serpentine a rizla posvuda, samo 2 kolotraga na pravcu a u krivini ko po klikerima. Neposredno banji nov lep put, gas i dva puta sam leteo preko hupsera po nekoliko metara. Veliki oprez. Banja ima istoriju još iz Kraljevine. Autentična arhitektura, sve pedantno sređeno i prelepo. Voda je čudotvorna, nakon pola sata boravka u bazenu totalna iscrpljenost. Pomalo je i opasna, ko ima skriveni tumor voda ga aktivira. Ima niz sadržaja ali vreme otkucava pa samo kratko zadržavanje. I Braća se odmah nađu (-/-)

Pošto je sveže na Kopu a nismo planirali, Srebrnac pa bežanija ka Brusu, Blaci i u bazu. Potom obilazak prapostojbine predaka. Ovakvih zaraslih puteljaka ima gotovo svuda al je nužna topografska karta, osim lepih predela i pustahije gotovo da ništa nema da se vidi. Ugašeno više decenija ognjište koje je vekovima peklo hleba, naćve za brašno. I sudbina srpskih sela, urušavanje kuća i zaprložena groblja predaka. Meze kod na prste preostale rodbine, zemička i malo kajmaka ko da je prase pojedeno, neverovatno jaka hrana. Ovaj obrok ne bi imao cenu u Jevropi. Za dvadesetak godina mnogi predeli Srbije će izgledati ko iz vremeplova, naročito pogranični pojasevi.

Iz banje nazad do drvenog mosta i pravac Kopaonik, još 1,5 km makadama, potom odličan put al ima iznenađenja do Brzeća. (-/-)

Lukovska Banja, treća banja nadomak Kuršumlije što čini tu varošicu izuzetnom, ne znam postoji li tako nešto negde. Put do banje od Kuršumlije je zapušten sa čestim rupama i nestašicom asfalta. Nekih desetak kilometara je krupan i prašnjav makadam. U pozadini je brana podignuta pre dvadesetak godina i stoji tako ne završena što govori o ne brizi za ovu regiju. Odavno nisam sreo drveni most, koji je dobar, vozi Miško. Sad, ima ekser po sredini al ko ide sredom. Dalje je put do same banje, nekih 12 km mnogo lep i za vožnju i razgledanje, uz samu klisuru Toplice, sve 2-3. Banja je smeštena uzmeđu oštrih obronaka, vrlo zanimljiva, meni čudesna. Postoji tu i par odličnih hotela sa sportskim terenima al me to nije zanimalo i nekoliko svetkovina al je prilaz makadamom. Pored hladne Toplice izviru termalni gejziri i vrela tople vode, otud i naziv reci. Temperatura je 65°, izbija nepravilno i magično. Svaki izvor ima svoju osobenu lekovitost a zelena alga je delotvorna na psorijazu. Obavezno ću ovde kampovati. (-/-)