U Novom Sadu ne mogu da nadjem odgovarajuci materijal za dog bones Samo na jednom mestu imaju neki nerdjajuci celik (č.4580), ne uspevam da pronadjem karakteristike da bi se uporedilo sa onim sto trazim. To ce mi biti poslednja opcija... Cena za metar je nesto ispod 1000din, od toga mogu 3 para da se naprave. To je cena samo za materijal. Za secenje (waterjet) nisam dobio ponudu... Ako je neko iz BG voljan da se iscima do Jeep Comerca ili Metalex-a i proveri kako su oni snabdeveni bilo bi sjajno. Treba nam flah 40x6mm od celika č.1431 ili č.4732... Oni, bar na sajtu, kazu da to sve imaju u ponudi. http://www.jeepcommerce.rs/ http://www.metalex.rs/prodaja.aspx

Ako je neki pRRdavac od 50 kubika vrlo moguce da je ista junacina u pitanju Do sada sam dva puta bio u pescari, sa suvozacicom. Na upotrebljavanim putevima nema problema, prati se kolotrag i to je to. Imao sam situaciju kao Vlajko, da sam naisao na deonicu koju je neko preorao/istanjirao. Tu je vec za dvoje bilo mucenje ali prosli smo. Put od Susare prema Devojackom Bunaru, ali okolo... Razmisljao, naravno. Malo je komplikovana prica oko ovog motora i eventualne zamene, sad ne bih zalazio u objasnjavanje. Svodi se na to da cu ga svakako voziti par godina, dok se ne steknu uslovi za nabavku jos jednog motora. Vrlo je nezahvalno reci da uglavnom off vozim. Ove godine sam presao nesto preko 10000km, 4000 su otisle na ova dva putovanja a tu je zbirno bilo verovatno mnogo manje od 1500km off-a. Ostalo je sve asfalt, suvozacica, opustencija. Kompromisi... Za moj stil voznje na off-u (sporo, turisticki ) KLE odgovara. Nije mi pretezak, nije neudoban...Jedini problem je sto je nizak ali to je u fazi resavanja. I previse plastika koje ce se na kraju unistiti a mnogo kostaju

Hvala svima na komentarima. Zbog vasih reakcija je vredelo uloziti trud i vreme (puno vremena, 4-5 sati po duzem nastavku) u pisanje @Ugac: Ako se dobro secam u pitanju je crno-crvena/narandzasta Aprilia, trkalica, 50 kubika. Imas slicnih iskustava?

Sad bio do motora, originalni dogbones su dugacki 136mm tako da ja dalje idem sa 126mm. Na linku je AutoCAD crtez sa potrebnim podacima. VIdecu da posaljem crtez u par firmi pa cu vas obavestiti o odgovorima tj ceni. Mislim da ne bi bilo lose napraviti neki spisak? http://www.megafileupload.com/en/file/368984/Skraceni-Dogbones-dwg.html @marphi: Nisam pravio ali na motoru imam SW Motech-ov centralni stender. Vrlo korisna stvar ali 150 eura je puno para. Izrada bi mogla biti problematicna zbog nacina kacenja na ram. Na fotkama su zaokruzeni delovi koje treba izraditi. Nije nemoguce al' treba se bas potruditi...

Ja sam za Crtez imamo, treba samo jos izmeriti debljinu materijala, cini mi se da toga nema na crtezu. I da se odradi od materijala koji je napisan na papiru ili kvalitetnijeg- to je materijal cija cvrstoca odgovara originalnom delu. Zaista nisam spreman na takvom delu da se igram igre "ma izdrzace to sigurno..." Vodjen cenom koju sam video na HR KLE forumu (10 eura za par) ne vidim razloga da kod nas kosta vise. Ali i da bude 15-20 opet je ok. Glavni razlog zasto bih ja podizao motor jeste rasturanje skid plate-a na off-u. Ako se dobro secam za 1cm skacene dog bones se dobije oko 3cm visine kod skid plate-a a jos i vise na sedistu i repu motora. Jedini problem posle bude sto prednji kraj ostaje nizak. Ne znam da li bi progresivne opruge na bilo koji nacin mogle promeniti situaciju? Neces dobiti nista u voznji ako samo dignes motor. Razlika bi nastala tek ako u isto vreme spustis nogostupe tj povecas rastojanje izmedju sedista i nogostupa. EDIT: Sad procitah link koji je Rolle postavio, Na dva mesta nalazim podatak da su originalni dog bones duzine 136mm pa nekako skracenje na 122 deluje previse? Svuda sam naisao na podatak da je 1cm sasvim dovoljan...

Koji je ovo deo FG? Vidim markacije za planinarski maraton ali mi teren nije poznat...

Drago mi je da si se javio, znam da ste vi sa HR foruma razradili ovu problematiku Reci mi kakva su iskustva ljudi koji imaju centralni stender a skratili su dog bones? Koliko sam ja zagledao nema bas previse prostora za produzenje bocne nogare. I da li centralnim i dalje uspeva da se podigne zadnji tocak sa zemlje

Nekakav rezime: O opremi ne bih ponovo pisao. Sve je isto kao i na prethodnom putovanju (link ispod), sa tim da sam sada poneo mini primus ali sam zato zaboravio "okoglavni nosac baterijske lampe". Kisno odelo i zimska postava nisu bili potrebni. Jednom sam oprao termoaktivni ves, sintetika se bas ruzno usmrdi... http://forum.bjbiker...ost__p__1347754 Presao sam 1930km za devet dana voznje. Padova 9 ako sam dobro izbrojao, dva nisu ovekovecena fotografijama Bas, bas previse. Dva nisam mogao bas izbeci, ostali su posledica ciste nepaznje... Na tome se mora poraditi. Rebro me jos pomalo boli od onog prvog pada, 25 dana prodje. Potrosio nesto ispod 90l goriva (oko 120 eura troska za to). Za hranu je otislo jos 3-4 hiljade, tu me malo poremetilo visednevno redovno obrocenje na Grzi U troskove ce ovaj put morati da se ubroji i varenje/farbanje bocne plastike i zamena crash-bara. To znacajno podize cenu celog poduhvata... Ako neko zna dobrog, pouzdanog i kvalitetnog plasticara u Novom Sadu ili blizoj okolini necu se ljutiti ako me obavesti o lokaciji. Isto je i za majstora koji moze da ispravi zicanu felnu (felna je udarena od ranije, nema veze sa mojim voznjama ). Felnu ne treba centrirati zbicama vec fizicki ispraviti ostecenje na rubu nastalo od udarca. Pukotina me ne brine, to je zapravo mesto gde je felna fabricki zavarena. Sta sledece? Ove godine verovatno nista, resursi su potroseni. Mozda vikend u Deliblatskoj pescari, jos se po pesku nisam valjao. Za sledecu, ako bude vremena (ko zna, mozda do tada nadjem normalan pos'o), gledam u pravcu Crne Gore, Albanije. Prokletije i jos kojesta. Jos nista nisam planirao ali ti krajevi mi se svidjaju. Iskreno, na ovoj turi me posebno dojmila samo Stara Planina, U Crnoj Gori i Bosni to je postigla bas svaka planina na kojoj sam bio. Prosto kod nas nisam naisao na terene koji su toliko atraktivni za voznju u smislu lepih pogleda i okruzenja. I da, sve bih voleo ponovo da prodjem, daleko od toga da mi se nesto nije svidelo Kako kaze slogan jedne manje kompanije: JUST DO IT! Ne cekajte savrsenu priliku, verovatno je nikada necete docekati.

Vreme je da pricu privedem kraju. Ode mi na planiranje, voznju i putopis tri meseca zivota, mislim da je kucnuo cas da se vratim "redovnim" aktivnostima. Kazu da diplomski nece sam da se pise a ja se vec par meseci u to uveravam Deseti dan, 10.9. Budim se rano, zajedno sa suncem koje se upravo promalja preko krosnji. Hladno je. Jos sinoc je poceo da duva neki vetar, ne popusta. Pakovanje, brzo sam spreman za polazak. Malo smo prljavi... Silni makadam je ostavio par tragova na gumama. Do Majdanpeka vozim dosta ostecenim ali zanimljivim putem. U nekom selu pred motor iskace pas. Njegova sreca lezi u odluci da mu je bolje napad izesti sa strane a ne od napred. Vremena nije bilo ni da se uplasim, kamoli da odreagujem. Uglavnom, promasili smo se. Slicna situacija mi se desila i koji dan ranije. Tada je pas istrcao iz nekog zbunja na mene, opet srecom nije otisao ispred motora. Tada sam uspeo da kocim. Nisam isao brzo, mozda 60, a kada sam ga prosao i zavrsio sa kocenjem brzinomer je pokazivao 40... Toliko malo vremena za reagovanje bilo kakve vrste... Oba pseta su od manje sorte tako da bi oni ispastali. Prilaz Majdanpeku... Ok, znam da je tu rudnik ali da li je moguce da je gomila suta toliko velika? O da, svakako je moguce. Potpuno sam nespreman i kada ugledam rupu, sada jezero. Mozak tesko prihvata ogromnost svega! U daljini se vide kiperi, znam koliko su veliki izbliza a sada su nalik mravima... Brda suta su posumljena, to ce u nekoj bliskoj buducnosti opet izgledati prilicno normalno. Grad smesten na padini. Na prvi pogled deluje lepo i sredjeno, prijatan. Malo mi je problem kada prvi put prolazim kroz neko mesto, trudim se da sto vise toga vidim pa na trenutke skoro zaboravim da sam u saobracaju. Valjda cu se opametiti pre nego napravim glupost. Od Majdanpeka prema Donjem Milanovcu kroz sumu. Put je hvaljen na vise strana kao lep za voznju i ja moram da se slozim. Iz nekog razloga nikako nisam uspevao da uhvatim normalan ritam, u vise navrata pravim greske. Pod greskom podrazumevam prelazak u levu traku nakon desne krivine. Svaka greska=game over... Da budem iskren, verovatno sam svaki put mogao i ostati u svojoj traci ali posto nije bilo vozila sirina puta je nekako vukla. Opet, jako ruzan osecaj, svaki put... Odvajam se na jedan sporedni put u nadi da ce se ukazati pogled na Dunav. Nema pogleda, put pocinje da se spusta kroz sumu a za to nisam raspolozen. Jos jedan sporedni put, ovaj obecava jer ide prema vrhu brda. Nazalost ni ovde nema vidikovca, nailazi se na neku kucu. Cudim se kako sam trosenje guma doveo skoro do ivice a da nisam forsirao. Kasnije ce se ispostaviti da vrlo nizak pritisak pozadi pogoduje trosenju ivice gume Dunav, Djerdapska magistrala. Ja Dunav znam kao siroku ravnicarsku reku. Potpuno mi je neshvatljivo kako ta ista reka moze postojati i ukljestena medju planine. Nestvarno mi je. Reka je ukrocena branom dalje nizvodno, vetar pravi talase. Da je voda plavlja moglo bi proci kao more. Jak jutrosnji vetar ovde jos dobija na intenzitetu, kosava. Brojne su grupe biciklista. Saosecam sa njihovom patnjom. Bas svi voze nizvodno odnosno sa vetrom u lice, bicikli natovareni za visenedeljna putovanja. Jako dobro znam kako izgleda voznja bicikla po vetru, koliko cak i lagani povetarac od 2m/s otezava ili olaksava. Ovaj vetar je bio puno, puno jaci. Meni duva u ledja, do 40 ga osetim na potiljku a tek preko 50 sam brzi od njega... Videh i dvoje u kanuu, oni su pametni sto idu nizvodno Lepenski Vir, dobro mesto da se protegnu noge. Setam do muzeja ali obilazak ostavljam za neku drugu priliku. Sve je lepo sredjeno. Dalje prema Golupcu, iza jedne krivine ukazuje se pogled na vetrenjace u daljini. Prakticno su vise od brda na kojem stoje. Jos su daleko ali i tako deluju veeeeeeeliko. Vise kilometara je proslo ispod tockova dok im nisam skroz prisao. Zamislite moje iznenadjenje kada sam video da se praistorijske vetrenjace nalaze na daljoj strani reke, u Rumuniji, Evropskoj Uniji! Tako napredno drustvo a jos koriste tehnologiju od pre 1000 godina umesto da loze ugalj kao ostala razvijena drustva, recimo mi... Tvrdjava Golubac, obavezno mesto za pauzu. Penjem se na svako mesto koje vidim i do kog je moguce prici. Ovo je u svoje vreme moralo biti imozantno mesto. Pred polazak nailazi par na BMW Dakar-u, Rumuni obilaze nasu stranu reke. Rekose mi i imena tako da znam da ih imaju... Posle tvrdjave put postaje progresivno dosadniji za voznju, krivine nestaju a predeo je sve vise ravnicarski. U Golupcu pravim pauzu za klopu, dorucak. Par kilometara kasnije se odvajam sa magistrale. Obalom preko Usija i Pozeznog stizem do Velikog Gradista. Tu je vreme za gorivo i regulaciju pritiska u gumama. "Da, naravno da je kompresor ispravan!" Ispravan je, moze da sluzi za praznjenje gume a donekle pokazuje i pritisak... Prednja je na 2.5-3 bara, masala! Zadnju sam samo uspeo dodatno da izduvam. Na izlazu svracam kod vulkanizera da konacno proverim stvarno stanje. Prednju sam slucajno pogodio dosta precizno, zadnja je bila na 1.2 (2.2-2.3 je normalno). Posto planiram i voznju kroz pescaru u nekoj prodavnici auto delova kupujem manometar, dosta mi je nagadjanja... Srebrno jezero sam video samo sa brana, na oba kraja. U okolini je puno ogromnih kuca, verovatno za iznajmlijvanje. Dolazim do skele u Ramu. Red voznje koji vidim mi se ne svidja, cekanje skoro dva sata... Ipak pitam ljude kada je polazak, mozda je red voznje menjan. -"Skela danas nije vozila zbog jakog vetra, mozda ce biti polazak za tri sata pa sacekaj ako hoces..." Ma vazi! To je i definitivno iz plana izbacilo voznju po Deliblatskoj pescari. Ne pada mi na pamet da idem okolo, do Smedereva i nazad. Pescara mi je svakako dovoljno blizu da mi je lako dostupna. Obilazim tvrdjavu i u povratku na put vidim putokaz za Viminacium. Ovaj deo puta uopste nisam razmatrao pa ni ne znam na kakve zanimljivosti se moze naici. Prilaz Kostolcu, opet se sokiram velicinom iskopa. Brda suta su takodje ogromna, na nekima vec odrasle sume. Mozete na Google Earth-u pogledati koliko se kop prosirio od 2005. do 2011. cini mi se. Preklapanje slika je taman na granici kopa, na staroj slici se vidi ceo kop, sa ivicom. Nova slika zapocinje dosta istocno i na njoj se mogu videti nove granice kopa. Padalo mi je na pamet da odem skroz do ivice ali sam pretpostavio da obezbedjenje nece biti odusevljeno mojom pojavom. Priblizavam se termoelektrani, tu su i dalje znakovi za Viminacium koje pratim. U ogradjenom prostoru oko elektrane vidim nesto sto iz daleka podseca na kompleks rusevina (zapravo onu novu rimsku vilu koja je podignuta pre koju godinu). Znakova vise nema, nije mi jasno kuda da stignem do toga. Pomalo iznerviram odustajem od obilaska. Na kraju se ispostavilo da to uopste nije bilo to i da sam samo trebao jos malo produziti istim putem, putem koji je meni licio na parking elektrane. Elektrana je OGROMNA (pogledati kako je kran mali pored zgrade). U sam Kostolac ne svracam, pogodio sam obilaznicu prema Pozarevcu. Odatle pocinje ruzni deo danasnje voznje. Saobracaja je sve vise, odjednom su svi nervozni, kretenski se prestize. Ah, dobrodosao u svakodnevnicu Gligo... Pozarevac takodje zaobilazim. Na putu do Smedereva je nesto manja guzva pa se vozi normalno. Nema ni idiota... Smederevo, guzva, zaobilazim. Kovin ne mogu da zaobidjem, put ide kroz njega. Ludnicu ne videh, mozda je tako i bolje. Istog trenutka nakon sto sam presao most kod Smedereva docekalo me sve ono sto ne volim u Vojvodini: smrad, smece pored puta i ravnicaaaaaaaa, pravci. Ovde vise nema price o uzivanju u voznji, autopilot je uljucen. U Pancevu guzva, cekam par minuta da prodje neki voz. Pravim pauzu za dremku u Jabuci. Klupa u parkicu ce posluziti, samo da nije glasnih komsija i saobracaja. Glogonj, Sefkerin, Opovo, Centa... Krivine me izmaraju. Od Perleza je put opet nesto zanimljiviji, naidje i neka stvarna krivina. Titel, put ispod brega je lep za voznju. Preostale kilometre gazim kao da ne postoje. Apsolutno mi nije drago sto se putovanje priblizava kraju. A opet, sa druge strane i sam put je vec poceo da gubi draz, morao bi tu neki kompromis da se nadje za jos duza putovanja. Da se ubace slobodni dani ispunjeni nekim aktivnostima mimo motora, sta ja znam. Kuci sam pre sumraka... 373km, 6 sati. Tracklog sam snimao samo do Panceva, planirani necu ni kaciti jer prakticno ni nema veze sa ovim sto je odvezeno. Hvala na paznji D10.gpx

Beljanica. O njoj pred polazak nisam znao apsolutno nista. Jedini razlog zasto je uopste uvrstena u trasu jeste povoljna lokacija, nacin da se van asfalta presece dobar deo puta. Put vodi od Sladaje do Zagubice, makadam i stara kaldrma. U pocetku se vozi kroz predeo obrastao nekim zbunjem, kao da je u nekoj blizoj proslosti suma izgorela pa se sad polako obnavlja. Suma vremenom postaje gusca, drvece impozantnije. Sama suma deluje "kultivisano", nema onog zbunja izmedju stabala. Prosto mami na setnju. Pored puta ima vise cistina, livadica, koje bi mogle biti lepo mesto za kampovanje. U jednom trenutku nailazim na krdo konja. Vecina stoji na proplanku pored puta ali njih nekoliko uspesno blokiraju put. Zvuk motora ih naravno plasi pa pocinju da beze, sporo. Idem lagano za njima i cekam da se sklone sa puta. U trenutku kada su ovi sa zacelja uspeli da se dokopaju sigurnosti pametne jedinke sa pocetka krda su odlucile da se vrate na put i njime pobegnu... Time sam se ja prakticno nasao u sred krda. Prilicno poseban osecaj Trudim se da pravim sto manje buke kako ih ne bih uznemiravao. Nakon nekog vremena nasli su pogodno prosirenje pored puta na koje se sklonilo celo krdo a ja nastavio svoje putesestvije... Nesto pre odvajanja za vrh iz sume se izlazi na livadu, kao neki plato. Preko njega vodi sporedni put kojim se dolazi do jos jednog ponora. Ovaj nije impozantan, narocito sada kada je bez kapi vode. Potocic vijuga preko livade, stize do necega sto verovarno bude manje jezero/bara i tu nestaje. Iznenadjujuce, na celom tom delu ima ljudi. Par katuna, nesto zemlje se cak i obradjuje. Kad god ugasim motor iz daljine se cuju glasovi i zvuk stoke. Sam plato kojim se ide do ponora je idilican. Zelena trava skoro kao na fudbalskom terenu i svuda razbacane jelke. Gore plavo nebo. Iako je jos suvise rano imam zelju da ovde nocim, ionako nemam neki jasno definisan plan. Cinjenica da nemam hrane i da sam slab sa vodom me ipak teraju dalje. Naravno, i sama zelja da se vidi sto vise olaksava odluku. I izlaz na vrh je jedno, za oci, prijatno iskustvo. Blaga uzbrdica kroz sumu a na vrhu se izlazi na plato sa pasnjacima i sasvim mladom cetinarskom sumom. I ovde ima par katuna. Idilu donekle kvari visoki antenski toranj. Na sam vrh se bez problema dolazi i kolima. Vazduh je cist pa se pogled pruza daleko na sve strane. Duva jak vetar pa nije narocito toplo. Umoran sam pa koristim priliku za popodnevnu dremku. Kao krevet mi je posluzio temelj nekog stuba/tornja koji je svojevremeno tu stajao. Topao beton, zavetrina... Nema me narednih pola sata Nerado krecem dalje. Posle krace voznje kroz sumu izlazi se na jos jednu livadu. I ovde ima ljudi. Par raskrsnica na malom rastojanju, po svoj prilici ovde moze da se provede jedan lep dan opustenog vozikanja. Odatle ujedno krece i spust sa planine. Silazi se istocnom padinom, sunce se vec blizi horizontu a suma je gusta. Odjednom je toliko mracno da se na putu jasno vidi snop farova. Automatski nista vise ne deluje prijateljski U podnozju put postaje jos bolji, zaista mami na brzu voznju. Dolazim do mesta koje je kod mene obelezeno kao "Vodopad". To nikako ne propustam tako da je vreme za pauzu. Izvor, relativno uredjena livada i napusteni planinarski dom. Jos jedno mesto za kamp. Ne cujem buku vodopada a lagano mi ponestaje dana, jos ne znam gde nociti ali znam da moram stici do Zagubice po hranu. Ostavljam potragu za neku drugu priliku. Posle sume izlazim na jednu suncem okupanu livadu. Prosto moram da stanem. Psa koji trci na mene sam, srecom, video pre nego sto sam sisao sa motora. Ne bojim se pasa. Medjutim nije tesko prepoznati kada vam pritrcava veseli, razigrani pas koji zeli da se upozna a kada to cini verni cuvar koji zeli da ne budete tu. Prilazi od pozadi tako da i nije veliki problem pobeci mu Zagubica je vec blizu, ponegde kroz krosnje mogu da vidim kuce u daljini. Na jednom delu put vodi pravo niz padinu, sa obe strane je suma a krivine nema. Pogled puca prema naseljima u dolini. Prilaz Zagubici ne obecava. Prvo nailazim na deponiju. Zatim na stariju, lose zatrpanu deponiju. U prvi mah je delovala kao lepa livada sa koje se pruza pogled na grad, ima cak i poneko drvo. Jedan krug i pogled izbliza su dovoljni da postane jasno sta je u pitanju... Asfalt pocinje tu negde. Malo manje od 50km uzivanja na Beljanici je zavrseno Zagubica, utisak br. dva: kada se sa deponije spusti do grada nailazi se na neki restoran, cini mi se da je tu i izvor neke reke. Stajem da bih malo prosetao ali jos pre nego sto sam se zaustavio primecujem par "pripadnika romske manjinske populacije", narodski receno cigana, kako mi prilaze sa dve strane. Za razliku od pasa cije je namere lako protumaciti sa ljudima mi to ide malo teze. Posto nisam narocito raspolozen za druzenje, zapitkivanje i eventualne probleme samo produzavam dalje svojim putem. Stajem na pumpu da dopumpam gume. Vise nema vanasfaltnih deonica pa je vreme da se pritisci vrate u normalu. Naravno da merac pritiska ne radi, u prodavnici na pumpi nemaju. Bar je kompresor ispravan pa "tocim" odokativno. Ostavljam motor na pumpi i odlazim do obliznje prodavnice u nabavku. Vratio se, taman sve rasporedio na motor i krenuo da se spremam za polazak kad: -"Dobro vece, kako ste?" Glas dolazi iza mene pa odgovaram i pre nego sto sam se okrenuo. A tamo me docekala uniforma plava. -"Odakle ti sa tako prljavim motorom?" -"Sad preko Beljanice"-izbacujem prethodnih xy dana iz price, nisu mi potrebna dodatna pitanja. -"Licnu kartu molim..." Prvo mislim da ce smisliti materijal za neku kaznu. Onda shvatam da je u pitanju cisto legitimisanje. Bukvalno prvi put u zivotu da me legitimisu... "Izvestaj o legitimisanju", ili kako se vec zove, popunjava se sporo. Verovatno meni vreme prolazi jos sporije zato sto mi se zuri... Malo je bilo natezanja oko marke motora. Ispadne da je dosta krupnu nalepnicu na rezervoaru koja kaze "Kawasaki" moguce procitati i kao "Suzuki". Za divno cudo izostala su pitanja tipa "sta ces ti ovde", "zasto se vozis", "gde ides dalje"... -"Izvolite dokumenta, srecan put" - Dalje idem prema Majdanpeku, preko Laznice, Jasikova. Po prvi put u zivotu vidim kola sa nalepljenom umrlicom na staklima... Posle Laznice sledi neki uspon. Na prevoju ima par puteva koji se odvajaju sa glavnog. U jedinstvenom trenutku normalnog razmisljanja, kada je u pitanju trazenje mesta za prenociste, odlucujem da bi ovo moglo biti pogodno mesto. Ako ponovo sidjem u dolinu bice puno teze naci bilo kakvu livadu a posle vec stizem u Majdanpek. Do Dunava je daleko, mrak ce za manje od sata, a ni tamo ne znam gde bih se smestio. Slabije korisceni put dovodi do livade/njive koja je od asfalta odvojena uskim sumarkom. Mesto je odlicno, sa puta se ne vidi a nema ni tragova civilizacije. Silazim sa motora, pocinje procedura postavljanja satora. Drago mi je sto jos ima sunca, uspecu pre mraka da se raspakujem i veceram. A onda, kao u onom crtacu: dva puta nista jednako je nista! Nema hleba... Ispao negde. Par kilometara ranije sam prestao cuti suskanje kese, sada sam siguran da je to bio razlog Kao potez ocajnika odlucujem da prosetam do asfalta u nadi da je ispao na toj kratkoj deonici. Bingo! Eno ga lezi na zemlji, nema sanse da ce pobeci. Ne smeta sto je prasnjav. Sator postavljen. Sunce je zaslo, kuva se caj i secka sunka. Ne pada mi na pamet mnogo stvari koje bi upotpunile iskustvo. Mrak pada, brzo raste broj zvezda na nebu. Ubrzo su sve tu. Legnes na ostre ostatke zita ili neceg slicnog, zagledas se gore i uzivas. Znas da ces koliko vec sutra ili prekosutra umesto zvezda buljiti u plafon... Ako se zagledate na poslednjoj fotki se vidi Veliki medjed. 168km, okruglo 5 sati. 120km van asvalta, ubedljivo najvise tokom jednog dana. Svi tereni lepi za opustenu voznju. Moze i divljanje, naravno. Ali moze i sa suvozacem pa lagano. Beljanica mi je pravo otkrovenje. Track log u prilogu, odvezeni i planirani. D9.gpx D9 Plan.gpx

Deveti dan, 9.9. Ustajanje, pakovanje. Rutinu vec imam pa nema nepotrebnog zadrzavanja. Nakon tri noci na skoro istom mestu danas menjam prenociste. Malo price, pozdravljanja i vreme je za polazak. Do Sisevca je desetak kilometara sumskog puta, taman za zagrevanje. Nov bazen sa termalnom vodom, neki napusteni hotel/odmaraliste, par kuca i to je to... Danasnja ruta je tako planirana da obavezno posetim Senjski Rudnik. Citajuci svojevremeno Lalajkov putopis javila mi se zelja da posetim to mesto. Ocekivao sam puno vise. Ili manje, zavisi kako se posmatra. Ocekivao sam da dolazim u prakticno napusteno mesto. Sad, da li zbog toga sto sam prethodno izobilazio prakticno napustena sela na Staroj Planini i uopste na jugu, tek meni ovo nije izlgedalo previse zanimljivo. Najbitniji dogadjaj jeste pad broj 189238: skrecem sa glavnog puta u dvoriste neke napustene zgrade, standardno zveram okolo a ne kuda vozim. Mala brzina, neka prepreka ispred prednjeg tocka i to je to. Razlika u odnosu na sve dosadasnje padove sa ove ture jeste sto je motor zavrsio na desnoj strani. Vec sam ranije pisao kako sam super zadovoljan skracenom rucicom kvacila (koju cu ipak morati da zamenim normalnom, prekratka je pa ivica pocinje da zaseca rukavicu). Vreme je da priznam, svi padovi nakon toga su imali za cilj da i rucicu kocnice skratim na slicnu meru. Kazu ljudi da je svaka usteda tezine bitna. Iako je ovo prvi pad na desnu stranu motor je znao sta mu je ciniti- rucica je skracena A da, ne moram pominjati da sam jedva podigao motor... A ni slika zbog koje sam zapravao stajao nije ispala nista posebno Fotke sa malog aparata su losije nego inace. Prasina od pretdnog dana mu bas, bas nije prijala. I ne, objektiv nije prljav sa spoljne strane U makro modu vise ne zeli da fokusira, u normalnom je lutrija... Dugo je i trajao Asfalt do Resavice. Benzinska pumpa za cije postojanje nisam znao, ne propusta se. Sad bar znam da nisam morao tociti kod preprodavca Dosli smo do nivoa da se sipa jako puno goriva, pogledati sliku... Odatle pocinje, kako ce se kasnije ispostaviti, najduza deonica bez izlaska na asfalt. Put je sasvim odlican, odrzava se i po svoj prilici koristi za izvlacenje sume. I naravno za vozikanje bogatih lovaca do lovackih ceka odakle junacki odstreljuju divljac. Bukvalno do svake ceke koju sam video vodi put, ne moraju guzicu mrdnuti ni 10m od kola No... Prva stanica je Uviralo, ponor reke Nekudovo. Kako je susna sezona u punom jeku reka je nestala jos negde mnogo uzvodnije. Ali zato je moguce sici u sam ponor! Prosto je neverovatno, potok prosto nestane na kraju manje pecine. Nema rupe, nicega. Samo kamenje i sljunak. I naravno, posto zivimo tu gde zivimo podrazumeva se da je neko vec izvrsio operaciju bacanja kamionske/traktorske/automobilske/koje god gume na svega par metara od samog ponora. Pogled iz Uvirala uzvodno Penjem se nazad prema putu, cuje se prepoznatljivi zvuk jednocilindrasa. Sale (TA96), BaneBP i misteriozni lik na crvenom KLR-u, dolaze is suprotnog pravca. Ni najmanje me ne cudi sto se srecemo, prakticno svi koji su bili na Grzi imali su neke alternativne planove za povratak kucama. Sledeci na redu jeste vodopad Prskalo. Potpuno nestvarno mesto... Potok koji nailazi na stenu, tu nema nista neobicno. Zanimljivo je to sto su se tokom vremena (verovatno vise od 15 godina) talozile mineralne supstance iz vode i tako postepeno formirale istureno korito, ujedno i vodopad. "Bilo bi lepo ako bih mogao motorom prici blizu vodopada." U neposrednoj blizini vodopada je manja livada, pripremljena mesta za lozenje vatre-jednom recju sjajno mesto za kampovanje. Od livade prema vodopadu vodi stazica, moze motorom. Jos ne razmisljam o tome gde cu se okrenuti, vazno je stici na odrediste. I stigao sam. Parkiram u samo jezerce odmah ispod vodopada. Srecom ne uspevam dovoljno da se odmaknem od motora kada je krenuo da pada tako da sam ga zadrzao. Podloga je izuzetno mekana i rastresita, nema sanse da motor stoji na copavoj. Za takve prilike dobro dodje centralni stender. Sva ta igranka traje par minuta. Za to vreme od gore me tusira vodopad. Cizme koje su nekada bile vodootporne to vise nisu. To je jasno i kada ih covek samo pogleda. A svaku eventualnu dilemu otklanja vise od par sekundi provedenih u vodi Nakon fotoseanse vreme je za nastavak. Uz malo igranja okrecem motor i izlazim do livade. Ipak, mesto mi se toliko svidja da zasluzuje paznju tako da pravim jos jednu pauzu. Dalje, Valkaluci... Citao, gledao slike, znam otprilike sta da ocekujem. Pisem, brisem, pisem... Besmisleno je, ne slazem se dovoljno dobro sa recima. Pravim pauzu na ceki. Locirana na savrsenom mestu, sa nje se ima pregled cele livade (Fibra: bice da je neko onaj geocash odneo kuci. Nisam uspeo da ga nadjem a zagledao sam... Cisto da znas). Odatle nastavljam prema kanjonu Resave, prasumi Vinatovaca. Put je najvecim delom odlican. Postoji svega par blatnjavih deonica. I nekoliko onih sa dubljim kamenom. Jednu takvu krivinu sa rasutim kamenom sam iskoristio za dodatni pad. Prokleti zanimljivi potok sa desne strane puta koji lepi pogled Nisam ni primetio kakva je podloga, prednji tocak je samo iskliznuo u stranu. Posto nisam ni vodio racuna o voznji apsolutno nije bilo vremena da se reaguje. Proceduru znam, motor je podignut. Ono sto me uopste ne raduje je sto je crash bar ovaj put solidno deformisan... Pre ovoga je samo trebalo da se vrati u normalan polozaj, malo isprave flahovi. A sada, videcemo Raduje me saznanje da je bocna plastika izuzetno elasticna. Na jednom mestu je prakticno obavijena oko rama ali se pukotina ne siri. Uspevam i da promasim neko skretanje. To su naravno oni trenuci kada GPS odluci da gubi signal. Kilometar kasnije je ipak jasno da se nije zabunio on vec ja. Dobro, i on je. Taj "pogresni" put bi me, kako se kasnije ispostavilo, doveo do mesta gde sam trebao biti. U tom trenutku to naravno nisam mogao znati pa se vracam nazad. Vozim obronkom brda, okolina mi je cudna ali u prvi mah ne mogu da zakljucim sta je u pitanju. Drvece nema lisca, skoro svo je opalo. Prva takva suma na putovanju, jesen je definitivno iza ugla. Zatim nailazim na deo gde je suma iskrcena. Onako, po naski, skroz. Nasecena drva duz puta, tu su i sumari koji tovare kamione. Izlazim na "glavni" put, Strmosten-Borsko jezero. Put je u jos boljem stanju nego ovi do sada, moze brzo. Automobil u susret, u sred krivine a po sred puta... Hm, mozda ipak moze i sporije, ipak treba uzivati u okolini I onda bi asfalt, posle tacno 69km uzivanja. Svracam do vodopada Veliki Buk. Bezobrazno postavljeni restorani kroz koje se mora proci kako bi se doslo do samog vodopada. Nisam musterija pa me to samo nervira. Na osnovu prepunog parkinga se vec moglo naslutiti da ljudi ima, i to puno. Sam vodopad je izuzetno lep, ispod njega jezerce. Medjutim, ljudi je zaista previse tako da se uopste ne zadrzavam. Bice da me je duzi boravak van turistickih destinacija razmazio. Tesko je uzivati u prirodnoj lepoti na pravi nacin u gomili ljudi. To je, bar za mene, "intimna" stvar. A da, i inace nisam ljubitelj vecih kolicina ljudi na jednom mestu, da ne bude zabune. Pritisle godine... Asfalt... Dolazim do rudnika Vodna. U prvi mah mi vise lici na muzej na otvorenom. Sa desne strane puta, na drvenom mostu, stoji rudarski vozic. Sa leve strane je otvoren ulaz u jamu. Nigde nema ljudi. Ulaz u jamu, "zabranjen pristup besposlenima". Nisam besposlen ali nekako ipak odustajem od ulaska. Tunel, dva koloseka i mrak... Kucaj... Prvi susret je gotov. Ocekivanja opravdana, sto se tice prirodne lepote i uzivanja za voznju. Svuda gde sam citao bilo sta vezano za ove krajeve Kucaj se opisuje kao nevidjena divljina, maltene netaknuta ljudskom rukom. Na mene takav utisak nije ostavio. Putevi su odlicni, siguran sam da cekanje na neko vozilo ne bi trajalo narocito dugo (ja prestigao jedan sleper, sustigao jos jedan kamion, sreo jednu Nivu i na jednom mestu par traktora i kamiona, sa radnicima). Tragova ljudske aktivnosti je puno, sumari, lovci... Nisam imao osecaj kao da se nalazim u nekoj divljini. "Ovo nije uzasno mesto za kvar na motoru". Kucaj svakako vredi obici. I to vise puta. Putevi su dovoljno dobri da se bez problema ide sa suvozacem, mesta za kampovanje ima oko milion. Tako nekako U mestu Sladaja napustam asfalt (a dugo mi je i trajao...) i krecem preko Beljanice. O tome sledecom prilikom

Ovo cu moju veliku zalost morati da propustim. Predaleko (citaj preskupo) u ovom trenutku. Ali pazvljivo pratim desavanja, gledam u pravcu Prokletija za sledecu sezonu. Lep provod zelim

Osmi dan, 8.9. Nesto danas nisam raspolozen za piskaranje, smanjujem kolicinu slova Sveze jutro, rano ustajanje. Koristim priliku da jos jednom prosetam do vrela Grze, treba natociti vodu. Iznova i iznova se odusevljavam izvorskom vodom, svuda. Pijes sa izvora, pijes sa potoka u sred sume, pijes sa vodopada... Cista, besprekorna. Nismo ni svesni koliko je to blago. Okupljanje, polazak tacno na vreme. Na prvoj off deonici torba sa fotoaparatom je uspela da spadne sa sedista i dospe do zadnjeg tocka, lanca. Verovatno ne bih ni primetio da nismo stali na pauzu. Bas dugo pre toga, skoro dva dana, nisam upropastio nijedan deo opreme tako da je ovo doslo kao poruceno Malo promenjen sistem pakovanja, nedovoljno paznje posveceno vezivanju i ode... Prva pauza, masovno smanjivanje pritiska u gumama. Vidi se da smo profesionalci Prva duza pauza, Troglan Bare. Velika Brezovica, par kilometara dugacka livada koju celom duzinom preseca skoro pa savrsen makadam. Visoke brzine garantovane. Jos jedna duza pauza. Pumpa je slaba sa ponudom goriva... Preko ramena u nazad. Nakon Velike Brezovice dugo, bas dugo, se vozi kroz sumu. Poslednjih par kilometara do Lazareve pecine se ide odvratnim putem. Krupno, oblo kamenje. Skace motor na sve strane. Obilazak pecine, ima sta da se vidi. Unutra prijatnih 8 stepeni ako se dobro secam, da se rashladimo nakon par sati u sedlu. Posle obilaska pecine zasluzili smo rucak u obliznjem restoranu. Paprikas od divljaci Prvi put jedem bilo sta od divljaci, ukus je specifican ali svakako lep. Hvala kolegi koji mi je dao fisheye objektiv za igranje Posle rucka manja grupa se odlucuje za povratak istim putem. Prethodno je trebalo natociti goriva. Pumpa u Zlotu ne radi ali smo zato nasli preprodavca. Garaza, flasie, levkovi. Ne razmisljaj o stepenu razvodnjenosti. Devedesete u malom... Litar goriva 180 dinara, na pumpi nesto preko 160. Nije ni puno kada je alternativa 10-15km u jednom pravcu do pumpe. Pogotovo kada se dan blizi kraju. "samo da stignemo pre mraka". Povratak je, bar za mene, bio nesto izmenjenom trasom. Sunce nisko na horizontu, u pocetku vozimo zemljanim putevima koji su prepuni prasine. Vozim uglavnom poslednji. Vizir posle prvog minuta vise nije providan, vozim sa podignutim. Na momente, kada izadjem iz sume na livadu bukvalno ne vidim ni metar ispred sebe. Prvi put je bilo uzasavajuce iskustvo, narednih sam bio pripremljen pa je i brzina bila prilagodjena. Do doma smo stigli jako brzo, bez pauza izuzev sacekivanja na raskrsnicama. Ta i takva voznja se iskupila za prepodnevnu laganicu Inace ne kacim mutne fotografije ali ovu motam, da bar donekle docara problem vidljivosti. Na suncu je puno gore A evo na sta sam ja licio posle 60-ak kilometara takve voznje. Ljepota! Nema mesta na koje se prasina nije uspela uvuci. Fotoaparat koji je svo vreme visio oko vrata i dan danas pomalo zajebava, izgleda da njemu bas nije prijalo Crna oprema je bila sve samo ne crna. Tus je prijao. Vecera, druzenje. Kawazoki je uspeo da nam organizuje palacinke, mlevena plazma i med-prste da polizes Pred spavanje malo divljenja zvezdama. Mesec se podmladio pa vise nije gusio sjaj zvezda. Kako u sirem krugu nema vecih naselja vidi se svaka zvezda, licno sam proverio. 115km, 3:20. Track je u prilogu. U odlasku do pecine mi se ispraznila baterija na GPS-u pa fali parce puta. Ako ubacite track u Google Earth lako cete videti kojim smo putem prosli. D8.gpx

Najgore je sto cu morati neke lokacije detaljnije da obidjem A o opustenom izlasku na sam Midzor smo slusali. Moga bi okaciti koju fotku, da vidimo na sta to lici. Nastavak tokom veceri

http://fodi.frubar.n...FE0E22C4BA5.jpg Dole pise i oznaka materijala.

Vodopad Prskalo, Kucajske planine. Da, bio sam mokar na kraju ali vredelo je

Mnogo ti se buse gume na tako laganim terenima

Dan odmora, 7.9. Danas je na programu samo nekoliko kilometara kratka voznja do planinarskog doma na Grzi. Ustajem kasnije nego inace i spremam se opusteno, bez zurbe. Vremena imam na pretek pa detaljno obilazim vrelo, gornje jezero. Moram priznati da je sve jako lepo uredjeno, staze, klupe, mostici, ograde, putokazi... Setnja prirodom i fizicka aktivnost bas prijaju nakon visednevne voznje. Refill mentalne energije. Suncanje na brani, nesto malo brckanja u ledenom jezeru. Iza podneva se vracam do doma, stigao je domacin. Nocenje u krevetu za 300din je tesko odbiti ali ipak odlucujem da postavim sator. Ispod doma se nalazi uredjeno mesto za izlete, sto sa klupama, nadstresnica. Razmisljam kako m je bolje odmah postaviti sator, kasnije ce doci jos ljudi pa ce mozda zauzeti dobra mesta Strah bese neopravdan, niko drugi nije kampovao. Taman sam se spremao za ponovni odlazak do jezera, treba potrositi ceo dan, kada zacuh poznati zvuk. Pristize AcaPN. U drustvu vreme brze i lepse prolazi. Prica, klopa, pice, pristize polako i ostatak ekipe. Okrenes se 2-3 puta i vec je vreme za spavanje

Znam za Nikolu, imam i njegove crteze sa dimenzijama. Vise me zanima gde moze da se odradi a sa dovoljno kvalitetnim materijalom.

Negde u opisu te galerije i stoji da nisu u pitanju "profesionalne umetnicke fotografije" vec da se bas islo na taj snapshot fazon, isecke iz svakodnevnog zivota. Manje ili vise uspesno i privlacno.

Da li je neko od vas menjao dog bones? Tacnije, zanima me kod koga ste ih izradjivali i po kojoj ceni.

Napolju pada kisa, pravo vreme za nastavak. Sesti dan, 6.9. Kako je pocelo da svice tako je i selo polako ozivljavalo. Obzirom da je nakon zalaska sunca sve zamrlo ovo i nije veliko iznenadjenje. Koraci pored satora, idu u brdo. Nesto kasnije opet koraci pored satora, ovaj put silaze. Par minuta kasnije korake prate zvona, beketanje. Stado ovaca, konj i magare... Ovo je njihov teren za jutarnju ispasu, uljez sam ja. Uspevam da na prekide uhvatim jos koji sat sna ali bitka je unapred izgubljena. Pocinjem da se pakujem ali mi se uskoro pridruzuju svi djaci iz skole. Njih dvojicu su dosli da me pozovu na kafu. Kako verovatno niko od nastavnika (jedan ucitelj) nije primetio da im fali dvoje, od ukupno dvoje, ucenika oni su ostali da mi prave drustvo. Gomila pitanja, odusevljenja... Generalno nisam ljubitelj dece ali ovi su bili toliko dobri, lepo vaspitani i nenametljivi. Kafu ne pijem tako da do skole idem da se pozdravim sa ljudima. Niko od ljudi kojima sam spominjao da se penjem prema Babinom Zubu nije delovao iznenadjeno. To prevodim kao: put je normalan. Dok sam pakovao stvari naisli su i oni Izraelci od juce, odose ljudi na Midzor. "See you down the road." Proslo je i par pastira koji se sa stadima vracaju na planinu. "Vidimo se usput." Naime, put je jedan jedini pa nema nacina da se mimoidjemo. Svi su imali nekih pola sata prednosti u odnosu na mene ali su bili peske. Krenem i ocekujem da cu nekoga stici. Tri kilometra, pet, sedam... Nigde ljudi. Aj' sto sam promasio Izraelce, vrlo je moguce da su se sklonili na neku livadu pored puta, ali gde su nestali pastiri sa stokom? Od samog starta put je losiji nego sto sam ocekivao. Drveni mostici ciji je period poluraspada prosao, ekipa iz "Ko to tamo peva" ih se ne bi postidela. Cela okolina je crvena, kazu da je tlo bogato rudom gvozdja. Raskrsnica, mene put vodi desno. Stanje puta se pogorsava. Jaruge, tu i tamo zarastao. Hm... Ovo ne lici na normalan put... Nailazim na napustenu kolibu, ispred je stari vojnicki kazan. Dalje je put jos losiji i jako brzo zalazi u visoku travu. Sad je vec potpuno ocigledno da to nije normalni put kojim prolaze obicna kola. Nisam raspolozen za eksperimentisanja i potencijalna zaglavljivanja tako da okrecem nazad. Vracam se do "gavnog" puta i nastavljam dalje. Par prelazaka potoka, jedna deonica gde potok tece putem. Uglavnom, sve se prolazi opusteno. Deonica sa rasutim kamenjem, ostra krivina u levo. Potpuno iskusno usporavam i zveram pored puta. Naravno da gubim ravnotezu, ne uspevam da zadrzim motor. Naravno da su tockovi okrenuti ka brdu. Pao mi je mrak na oci... Pun mi je kur... kofer ovakvih padova. Prvi pokusaj dizanja je besmislen, ne mogu ni da pomerim motor. Ok, skidaj stvari, okreci ga na zemlji. Drugi pokusaj je uspesan. Do neke mere. Opet stari problem: podignem motor sa zemlje ali ne mogu dovoljno da ga uspravim kako bi dosao u neki polozaj ravnoteze, dodjem do dela kada treba napraviti korak u nazad ali zbog uzbrdice i klizavog kamenja ne uspevam. Jos malo okretanja na zemlji i jos jedan neuspeo pokusaj. Treba ovde napomenuti da sam vec izmoren od visednevne voznje. Rebro koje je stradalo prvog dana boli prilikom napora, na primer kada treba podici motor... Noge gore, jedva uspevam da udahnem dovoljno vazduha... Potpuna odvratnost... Nakon jos malo okretanja motora na kraju uspevam da ga podignem. Noge sad vec klecaju, potpuno sam mokar od napora. " 'bem ti off, 'bem ti solo putovanje, uspon na Midzor ni u ludilu, dosta mi je... Samo da se dokopam asfalta i nema vise zajebavanja..." Izlazim na prevoj i ostajem bez daha. Babin Zub, Midzor, prostranstvo, divljina... Odmah je jasno da od moje predvidjene rute, obilaska Babinog Zuba sa juzne strane, nema nista. Taj put zapravo od prevoja vodi direktno uz skijasku stazu. Posto sam demotivisan prethodnim padom znam da od tog uspona nema nista. Na drugu stranu pogled ide prema Midzoru. Hmmmm, put ne izlgeda lose. Aj' samo malo da krenem pa ako mi se ne bude svidjao okrenucu nazad. Cim sam krenuo nailazim na kracu i ne narocito strmu uzbrdicu. Podloga su klikeri. Posto sam razgledao okolinu vozio sam jako sporo, na kraju se jedva popeo uz brdo... "Samo jos malo." Dalje, nailazim na jos jedno brdo. Put vodi direktno uz padinu a ima jos jedan koji ide naokolo. Taj okolni deluje lose a brdo nije strmo- idemo uzbrdo. Ok, to prolazi bez problema. Ubrzo se scena ponavlja: put direktno uz brdo a okolo izrovana alternativa. Razlika je sto je ovo brdo mnogo duze (ne vidm kraj puta) i strmije. "Ma nema problema, ja sad vozim ko velik'. Imam dobre gume, samo se zaletim i nema greske..." Aha... "Samo se zaletim" kod mene znaci cet'eres na sat. "Dobre gume" sam vec pozdravljao u par navrata tokom teme. "Vozim ko veliki" mislim da ne treba komentarisati Brdo je toliko strmo da u drugoj nema napretka. Prebacujem u prvu. Dam gas, tocak se vrti u prazno a motor usporava. Smanjim gas tako da nema proklizavanja pa motor samo usporava. Pokusavam da izbegnem neki kamen, vec idem sporo i janso mi je da od izlaska nema nista. Okrecem malo u stranu, stajem i nogom ne dohvatam podlogu. Opa, eto veselja Skidaj opremu, skidaj stvari sa motora, pokusaj da podignes... Toliko je strmo a podloga klizava da motor klizi od mene i nizbrdo cim ga bar delimicno uspravim... I tako nekoliko puta. Posto nemam drugog izbora na kraju ga ipak podizem. Nema govora o tome da je na tom mestu moguce parkirati motor i postaviti torbu- spust u podnozje. Jesam li vam mozda spominjao koliko sam iscrpljen od visednevne voznje i glupog podizanja motora? Jesam, znam. E, sad se na takvim nogama trebalo popeti do stvari a onda do motora sneti: Dzak koji ima 16-17 kila, veliki fotoaparat, stalak za fotoaparat, trake za vezivanje... Sve to po strmom i vrlo klizavom putu. Inace sam u prilicno dobroj kondiciji ali ova setnja mi stvarno nije prijala. Sednem gore da se odmorim, dodjem do daha. Miilna! Nebom krstare ptice grabljivice, osim fijuka vetra nema drugih zvukova... Sjajno mesto za opustanje. Eno ga motor dole, malo veca tacka To je ujedno oznacilo i kraj moje ekspedicije u pravcu Midzora. Sam uspon na vrh mi i inace nije padao na pamet, planirao sam samo da mu regularnim putem pridjem sto je moguce blize. Radovi na skijalistu su u toku, put kojim se moze doci blizu Babinog Zuba je sirok i prekriven debelim slojem fine prasine. Tu je i teska masinerija. Meni bas nije jasno odakle ljudima ideja da na juznoj padini, onoj koja je okrenuta ka suncu, prave skijaske staze i zice. Dobro mi je poznata razlika izmedju juzne i severne strane kada je topljenje snega u pitanju... Putem se stize do same ivice stena, mesto je odlicno za odmor. Vracam se nazad na asfalt, zastajem svaki cas-ne mogu da se odvojim od ovog mesta. Nailazim na potpuno nov put koji ide u mom pravcu. Hm, nije valjda napravljen nov put umesto makadam kojim sam planirao proci? Kilometar-dva krivina nekako ukazuju da je to moguce. Medjutim, taj put se zavrsava kruznim tokom (valjda najdrazi izum nasih putograditelja u zadnjih par godina-stavljaju ih i gde ne treba i gde ne treba), plato sa novim hotelom i puno prostora za jos objekata. Turizam u povoju. Vidim put kojim treba da nastavim ali ne mogu da dodjem do njega. Celom duzinom ovog novog puta prokopan je kanal koji ja nikako ne mogu proci. Par puta idem gore-dole ali ne nalazim prelaz. Opcija B- asfaltom do Kalne. U prvi mah sam se ponadao da je ceo put renoviran, brzo je jasno da je to misao iz bajke. Ostecen asfalt, makadam, rizla u krivinama, zakrpe... To je put do skijaskog centra... Valjda se vode logikom da to zimi svakako bude pokriveno snegom pa je svejedno kakva je podloga. Bez obzira na sve voznja prija, prvi asfalt dana. Uz to je i krivudav sto je uvek dobro. Prolazim Kalnu, prolazim odvajanje prema Jalovik Izvoru i dalje Svrljigu-tu cu se vratiti nesto kasnije. Sada idem da obidjem vodopad Bigar. Put je los, saobracaja nema. Vodopad je prelep. Nema puno vode tako da se preliva na svega par mesta. Mogu samo zamisliti kako izgleda u prolece kada je "u upotrebi" cela sirina vodopada. Umivanje, prskanje, uzivancija... Na jednom delu je moguce proci iza mlaza, izmedju stene i vode, nesvakidasnje iskustvo. Prostor u okolini vodopada je uredjen, livada, par drva cisto da prave hladovinu. Voda se opusteno pije iz potoka. Drugim recima mesto je savrseno za kampovanje. Jeste da je put blizu ali nije toliko prometan. Vracam se na onaj put prema Jalovik Izvoru. Saobracaju nema ni traga, put ok za voznju. Sa tog glavnog puta se odvajam, off-om prema Lukovu. Pocinje kao makadam ali brzo prelazi u obicni poljski put. Podloga je zemljana, izrovana traktorima. Ne zelim da zamisljam kako izgleda nakon visednevnih kisa. Rupe su popunjavane lomljenom ciglom i drugim sutom. U okolini su njive. Ukratko, kao da vozim obroncima Fruske Gore. Bas zbog toga uopste mi ne smeta sto uskoro izlazim na asfalt. Namerno izbacujem sledecu off deonicu, tereni jednostavno ne privlace. Lukovo je relativno veliko selo, ima i novijih kuca. Ima i starih ali sredjenih. Prijatna promena posle dva dana prolaska kroz prakticno napustena sela dalje na jugu. Ako se dobro secam negde posle Lukova asfalt prelazi u kaldrmu (ako nije posle Lukova onda jeste ispred ). Okolina mi je cudna: slabo sta se obradjuje, svuda uokolo su blagi brezuljci obrasli zbunjem tj mladom sumom. Ponovo asfalt, brzo stizem u selo Mucibaba. Spomenik zrtvama svih ratova u zadnjih 100+ godina, napusteni dom kulture... Svako selo kroz koje sam prosao ima napusteni dom kulture... Prozor u buducnost nasih sela Sledece selo je Krenta. Smesteno na jako lepom mestu. Na vrhu i obroncima nekog brezuljka, puno zelenila. Onako iz daleka deluje bas idilicno, sliku nemam. Krace vreme vozim glavnim putem Knjazevac-Svrljig. Sad mi je ta sirina i kvalitet asfalta nekako neobicna. Odvajam se prema selima Ponor, Zilne. Ovde vec ima smeca kraj puta, od te pojave sam se totalno odvikao. Jasno je da se priblizavam civilizaciji. Prolaznici kojima klimnem glavom apsolutno ne obracaju paznju na mene. Daleko od urbanog zivota tako nesto ne moze da se desi, obavezno svako odgovori na pozdrav. Ulaz u Knjazevac sa te strane je... Nije reprezentativan. Ciganska mahala, kuce velike i male, skupe ili sklepane, sve deluje nakaradno. Prljavo, polugola deca na ulici, raspali automobili parkirani na zgodnim i nezgodnim mestima... Meni izuzetno odvratno... U centru trazim mesto da pojedem pljesku. Jedan izlog obecava. Stanem, skinem opremu udjem unutra i zajeb postaje ocigledan. 2-3 kifle su izlozene a dalje u mraku ekipa lokalnih alkoholicara. Umesto da se okrenem i odem (istog trenutka je bilo jasno na kakvo sam vrhunskomesto nabasao) porucujem klopu. Srecom nemaju. Posto me mrzelo da ponovo oblacim opremu hranu uzimam u obliznjoj pekari. Dok sam tamanio kroasane stustila se najstrasnija kisa koju sam doziveo u zadnjih mesec-dva. Naime, palo je izmedju 13 i 17 kapi kise!!! Jos od kako sam krenuo sa Babinog Zuba videlo se da nailazi talas ruznog vremena i da idem prema njemu. Vrhunac je bio tu, u Knjazevcu. Dalje na zapadu se vec videlo razvedravanje, od kise nema nista. Kako sam krenuo nailazim na park u centru, lepo uredjeni kompleks, setim se da sam zbog toga vise-manje i predvideo svracanje. Mrzelo me da ponovo stajem tako da obilazak ostavljam za neku drugu priliku. Brzo posle izlaska iz Knjazevca nailazim na mokar kolovoz. Da se ne lazemo uopste mi nije krivo sto je kisa pala pre mog dolaska... Uspon na Tupiznicu. Onako iz secanja znam da je deo asfalt a zadnjih 5-6km makadam. Asfaltom dolazim do kapije kod TV tornja i tu okrecem. Malo nize je odvajanje na makadamski put a njime jako brzo stizem do uzletista za paraglajdere i kraja puta. Toliko od secanja U prvi mah mesto me je malo razocaralo. Ja sam zamisljao da je ta odsecena strana zaista odsecena tj da ce do podnozja biti skoro vertikalne stene. Od toga nema nista. Kada sam prevazisao "sok" od neispunjenih ocekivanja vec sam mogao da zapravo uzivam u ponudjenom. Dolina duboko ispod, livade, sumarci, vocnjaci. U daljini kroz izmaglicu dominira Rtanj. Tako je vec bolje Vec neko vreme sam osecao umor, potpuni nedostatak koncentracije. Stanje svakako nije za ucestvovanje u saobracaju. Polucasovna dremka medju kamenjem resava problem. Istim putem silazim sa planine. Ovo je ujedno i prva deonica koju sam presao dva puta tj gde nije bilo moguce zatvoriti ceo krug. Spustanje nikada nije zanimljivo koliko i penjanje. Dalje prema Bucju, Boljevcu. Put krivuda, cesto ide gore dole. Dosta je ostecen ali ne u dovoljnoj meri da ometa voznju. Izbacujem planiranu off trasu prema selu Rtanj. Ni pri planiranju nisam bio siguran da put postoji a na licu mesta mi nije delovalo kao zanimljivo za voznju. Za eksperimentisanje nisam raspolozen. Kako par dana voznje na visokim planinama razmazi coveka U Boljevcu mi trebaju gorivo i hrana. Prva pumpa na koju nailazim je vec prakticno na izlazu iz grada, ne toce jer nemaju struje. Nema veze, ima jos jedna pumpa odmah iza coska. Ta druga pumpa je OMV na obilaznici. Obilaznica je nova i prometna. Mene na sred puta docekuje mace a pored i njegov zgazeni bata/seka od kog se ovaj ne odvaja. Stajem na ivicu puta, sklanjam mace. Mama mace nigde nema tako da ovog samo spustam na nasip. Vratio se na put pre mene. Jos jednom, isto tako. Sedam na motor, krecem. Okrenem se a malisa trci zamnom. Samo sam se nadao da ga necu zateci razmazanog po putu kada se par minuta kasnije budem vracao. I nisam, ipak se sklonio sa puta. Gorivo natocio, hranu ocigledno promasio. Mrzelo me da se vracam u grad do prodavnice. Doduse prodavnicu ionako nisam ni video jer bih odmah i stao. Kada sam nedavno jednom prijatelju pricao o planovima za ovo putovanje spomenuo mi je "napusteni grad blizu Rtnja, drvece raste iz ulica..." Ime nije postojalo. Meni su zapustene, polusrusene i propadanju prepustene zgrade zanimljive. A zamislite grad koji je ceo u takvom stanju!!! Malo internetanja me uputilo na selo Rtanj. Napusteni rudnik, mesto ciji je vrhunac davno prosao. Prilika da se to obidje nije smela biti propustena. Pogotovo mi je drago sto dolazim nakon sto je sunce zaslo za Rtanj pa su uslovi za fotografisanje dobri. Ulice zarasle u travu, prvi objekti na koje nailazim su zaista potpuno napusteni: bazen sa pripadajucom zgradom, preko puta njega dve zgrade do kojih se prilazi kroz zbunje. Za malo sam pao sa mosta kada sam krenuo da se malo priblizim zgradi- sve je toliko zaraslo da uopste nisam ni primetio kako se nalazim na mosticu! Sve deluje potpuno sablasno mada ipak postoje tragovi redovnog zivljenja. Idem dalje, iznenadjuje me zgrada koja se renovira. To nisam ocekivao. Jos malo dalje nailazim na stariju gospodju, potpuno bezbrizno seta napustenim ulicama, pojavom se ne uklapa u okolinu. Hmmm, turisti??? Da, turisti. U mestu postoji aktivan hotel. Imaju cak i dve prodavnice, samo sto je jedna zatvorena a u drugoj nemaju hleba. Nazad istim odlicnim putem do motela Balasevic, na par mesta stajem radi slikanja. Do Cestobrodice je put renoviran, asfalt nov. Meni takvi putevi ne predstavljaju neko posebno zadovoljstvo za voznju. Krivine su blage pa je skoro isto kao i voznja na pravcu. Treba voziti mnogo brze da bi imale smisla Na silasku sa Cestobrodice nailazim na kratku kolonu, radovi, semafor. Dok sam dosao do samog semafora on je od muke pozeleneo tako da uospte nisam stajao. Prolazi se kroz par "naselja". Pretpostavljam gasterbajterski kraj. Kuce tipa "samo da je veca i nakicenija od komsijine". Smesno mi je to sve. Sunce polako zalazi ali me to danas ne sekira. Danas je okupljanje za voznju po Kucajskim planinama. Znam gde cu nociti, nema cimanja oko trazenja mesta za sator, bice tu i neko da pomogne. Aha... Vec prakticno po mraku dolazim do doma a tamo ni zive duse. Dom zakljucan, svetla pogasena, nema signala za telefon. "Otisli su negde da se provozaju pa ce doci..." Na prilazu domu nema nijednog traga motora. Cujem motornu testeru kod obliznje kuce. Ljudi me gledaju kao da sam pao sa Marsa kada ih pitam za motoriste: nije to ovde nikada ni bilo... Nista od toga ne predstavlja neki veliki problem, ja sam svakako planirao kampovati. Nevolja je u tome sto ne znam sta sutra da radim (odsecen sam od interneta prethodnih 5-6 dana), mozda je mesto okupljanja pomereno na drugu lokacij, mozda je prebaceno za neki drugi vikend. Ne bih voleo da sutra ceo dan presedim na jednom mestu a da se na kraju niko ne pojavi. Hladan tus K'o popisan se vracam par kilometara nazad, do hotela Koliba. Zovem kuci, da provere informacije. Minuti uzasno sporo prolaze kada cekas odgovor a u medjuvremenu nemas sta drugo raditi! Vecnost kasnije stize info: okupljanje sutra tokom dana, mesto je u redu. Ok, sad bar znam sta mi je ciniti. Nije mi padalo na pamet da se po mraku vracam do doma i onda po istom tom mraku postavljam sator. Takvu odluku je svakako olaksalo postojanje lepog sumarka u blizini hotela. Mekana trava, cetinarsko drvece i potok na svega par metara. Cak i rasveta dobacuje dotle. U ovome vec moze da se uziva U krevetu sam opet kasno, tek oko 21:30 236km, pet i po' sati kretanja. Malo za promenu moram reci: KAKAV DAN Standardno, track logovi su u prilogu. Ovaj track je dosta precizniji i kvalitetniji od prethodnih jer je sklapan iz aktivnog loga. Zato ima 3000 i kusur tacaka umesto 500 na koliko bude ogranicen kada ga snimim u uredjaju. D6.gpx D6 plan.gpx

Ovo ce biti zanimljivo. Da se zapljunem

Jel bilo negde problema sa rampama i kapijama? Vidim da ste prosli putem od Mramorka prema Susari, mene je tu prakticno na samom ulazu u pescaru docekala spustena rampa (sa strane Mramorka) a oko nje zicana ograda. Inace ruta deluje zanimljivo

Peti dan, 5.9. Danasnji dan predstavlja vrhunac cele ture. Planiran je i pripremam, slobodno mogu reci, godinama. Citanje putopisa, gledanje fotki, sklapanje trase na osnovu procitanih informacija. A tereni nepojmljivo privlacni. Za dorucak med i nekakvi ringlovi, upravo sazreli. Vazno je hraniti se zdravo, ako vec rostilj nije dostupan Izostaje standardna fotka jutra iz satora iz prostog razloga sto je pogled bezveze. Pakovanje, osvezenje u potoku (zamislite, voda je hladna. Bas cudno obzirom da joj je izvor par kilometara daleko a sve se desava na 1200-1300 mnv). Prvu pauzu pravim prakticno odmah, kod vodopada Tupavica. Sa glavnog puta se odvaja pesacka staza, iako sam znao da se vodopad tu nalazi dva puta sam prosao pored nje a da je nisam primetio. Kraca setnja, prelazak reke preko improvizovanog mostica i eto me kod vodopada. Hm, eto me kod stene... U prolece to mozda i bude vodopad, sada se voda u par stidljivih mlazova spusta niz kaskade. Kada ima vode deluje impozantno. Prema Klisuri i Ponoru vodi ok sumski put. Svakih par krivina kroz sumu se ukaze pogled na dolinu i greben na suprotnoj strani. Srce zaigra jer zna da tamo idem kasnije. Kada sam se popeo na Klisuru odlucujem da ipak skrenem prema vrhu Kopren. Kada sam vec tu steta je bilo sta propustiti. Odatle se put pretvara u dva kolotraga koja vode preko livade obrasle u kleku. Nailazim na deonicu koja mi se ne svidja. Krupno, ostro kamenje viri iz podloge. Vozim prvom i to na pola kvacila, samo cekam kada cu se na neki nasaditi. "Mislim da je vreme da se vratim, nije mi namera da bilo sta prolazim na silu. Okrenucu cim se popnem na ovo brdo ispred mene, ranije svakako nema normalnog mesta." Kako to uglavnom biva na kraju sam se ipak okrenuo na pola brda. Naravno, tek nakon sto sam jos jednom glupavo pao. Neodlucnost i zeznut teren, ne uspevam da spustim nogu kako treba i to je to... Takva mi je vecina padova, a nije da su mi noge kratke. Motor je tako pao da su mu tockovi ostali blago uzbrdo i to na sredini puta koja je izdignuta u odnosu na deo gde je korman. Prevedeno: bice seksa... Iz rezervoara curi gorivo, iz karburatora se preliva gorivo. U trenutku trezvenog razmisljanja mi pada na pamet da je dobra ideja skinuti torbu sa motora-bio sam u pravu. Em sto je motor tako skoro 20 kila laksi em sto se oslobadja mesto za koje ga mogu uhvatiti. Pokusaj dizanja zavrsava bednim neuspehom, iz takve pozicije naravno nema sanse da motor mogu skroz ispraviti. Podignem ga sa zemlje, odradim taj najtezi deo posla, ali u trenutku kada bi trebalo napraviti korak unazad i skroz ga ispraviti jednostavno ne mogu da napravim korak, klize noge. Spustaj, okreci na zemlji, psuj, dizi... Tako vec moze. Gorivo i dalje curi, sigurno ce prestati. Zbog nenaviknutosti na visinu potpuno sam ostao bez daha. Spustam motor do neke zaravni, penjem se po stvari, silazim do motora, penjem se po ostatak stvari, silazim do motora, jos par puta idem gore dole trazeci jednu gumu za vezivanje prtljaga-kao u zemlju da je propala. Nalazim je upravo na mestu gde je motor pao. Toliko od odlaska na Kopren. Ako je verovati podacima sa Google Eartha brdo koje me savladalo se zove Strazna Cuka. Do Ponora vodi put zarastao u travu. Nema skrivenog kamenja tako da je voznja prijatna. Prostranstvo... Sam Ponor, iako manji nego sto sam zamisljao, potpuno opravdava ocekivanja. Sve rupe u zemlji odvojene "grebenom". Iz jedne izvire voda i odmah odlazi u dubine, prakticno ni ne ugledavsi svetlost dana. U drugoj rupi (vetikalni procep u steni) nestaje potok koji vijuga preko livade. Uvek mi je bilo fascinantno postojanje izvora i potoka na takvim mestima, prakticno na vrhu planine. Zelja da se uvucem u ponor je neverovatna. Kako li to izgleda na kraju? Razum prevladava, jedva. U sinocnjem razgovoru sa sumarima potvrdili su mi da postoji put koji od Ponora produzava na jug i silazi u Vrelo. Jel' prolazi Niva tuda? Naravno... To je dovoljna informacija da ga isprobam. Svakako ne volim da idem istim putem u oba pravca, ovako se vidi vise novih stvari. U pocetku put je isti kao i do tada, samo ravno preko livade. Na jednom mestu malo skrecem sa puta, predamnom se ukazuje ogromni amfiteatar... Sedim tako na motoru i ne mogu da se pomerim. Nailazim na tablu sa putokazima, jedan od njih kaze "Dojkinci, u onom pravcu". Znaci idemo u onom pravcu. Inace, ispostavilo se da su te staze dosta dobro obelezene. Ima par planinarskih i biciklistickih ruta koje koriste iste ove puteve pa na raskrsnicama postoje putokazi a sam put je markiran-ko se seti da gleda. Odatle pocinje nesto ozbiljniji spust. Podloga je od rasutog kamenja. Dugacka grana uspeva da mi se uglavi duz lanca, mislim da ne bih sat vremena uspeo tako da je namestim cak i da sam pokusavao. Vadjenje ide dosta brze Vidim nesto sto mi je u trenutku zalicilo na trag motora: "Madiv je nedavno bio ovde, pisao je kako je imao problema sa gumama prilikom uspona. Svaka cast ako se ovuda penjao." Motor pocinje da mi se gasi iz cista mira kada oduzmem gas. Posto je nizbrdica klizava gas je stalno oduzet. Zakljucak: motor se stalno gasi. Jedino sto mi pada na pamet je da je rezervoar dovoljno prazan, mada ne bi trebao biti, pa da zbog toga ostaje bez goriva. Prebacujem na rezervu i problem uskoro nestaje. Posle tog kamenog dela nailazi jedna sekcija za opustanje, vozi se kroz mladu cetinarsku sumu a puteva je puno i dobri su. A onda se dolazi do necega... 20-30-50 metara siroka traka koja vodi ravno niz padinu. Tuda su ranije izvlacena drva. Sve je izrovano, mogucih puteva ima milion i nisu dobri-vododerine. Biram "put" na kom vidim tragove traktorskih guma i polako silazim. "Lud je ako se ovuda penjao." Posle tog uzitka put izravnava, ide preko padine. Kuce su vec blizu, kraj je na dohvat ruke. Konacno normalan put? Aha... Iako ovaj potez nije strm put je u uzasnom stanju. Sav je u kamenim stepenicama. Na svakoj ocekujem da cu se nasaditi "stomakom" i to me cini nervoznim. Prolazim i to, vec sam prakticno u selu. Zgrada je na dohvat ruke, majstori su tu. Hladan, jezivo hladan tus: sa puta na kom se nalazim treba preko livade da dodjem do drugog puta. Problem je sto je livada opasana sveze iskopanim kanalom. Jbt, pa necu valjda morati sad da se penjem nazad istim putem?!? Srecom, nakon par obilazaka primecujem parce kanala koje je vec zatrpano, uzano ali ipak prohodno. Presao! Ta siroka strafta na sred fotke, to je put kojim sam prosao... Slikano sa susednog brda. Odmah iza te zgrade je novi most. Toliko nov da jos nema ni prilaze. Moze se i kroz potok ali je u njemu parkiran kamion, uredjuju korito i okolinu. Kazu dosta im je poplava. Na most bi i moglo da se popne da nema drugog izbora. Ovako ipak odlucujem sacekati da se kamion utovari, ionako je skoro pun a utovarivac veliki. Pauza od par minuta svakako prija. Asfalt do Brloga. Sumar rece da odatle postoji put koji se penje na Pakleski vrh a odatle dalje prema Vrtibogu. Prolazi Niva... Posto ne znam gde je pocetak puta raspitujem se kod nekog dede. "Predjes most i onda pravo, kod livade desno, u sumarku levo, kad dodjes do... Prodjes pojatu... Idu dzipovima, prvi deo i obicnim kolima" Predjem ti ja most a pravo zid. Ok, ima put koji vodi desno ali on vec sada ne obecava. Ipak ga istrazujem i brzo stizem do njegovog kraja. Nazad do mosta, postoji i put koji vodi levo ali on nestaje u necijem dvoristu. Vracam se na asfalt, do ekipe koja rasciscava okolinu puta da njih pitam za pravac. Toliko neodredjeno i nesigurno govore kako postoji put da mi je potpuno jasno da to znaju taman koliko i ja. Vec sam odustao od tog pravca, vracam se kroz selo i onda se setim detalja koji mi je deda spomenuo: Spomenik, trafo stanica pa most. Ja do prethodnog mosta nisam video trafostanicu, spomenik jesam jer je na glavnom putu. Kod spomenika bacam pogled na desnu stranu. Eno ih i trafo stanica i most i normalan put posle njega. Bingo! Do prve krivine put je dobar, podloga kamena i utabana. Na krivini jos jedan putokaz, potvrdjuje da sam na dobrom putu. Odatle pocinje zemljani put. Posto kise nije bilo mesecima sve je apsolutno suvo pa nema problema za voznju. Posto kise nije bilo mesecima a tu nema nikakvog potoka sasvim je logicno da na sred puta naidjem na blatnjavu baru duzine desetak metara. Vrlo graciozno prolazim tragom tockova, noge su u blatu. Na sredini je izdignuti blatnjavi deo a na njemu prepoznatljivi trag krampona. Od upustava koje sam dobio od dede apsolutno nista ne mogu da primenim tako da samo pratim glavni put. Na jednoj livadi je racvanje. Odlucujem da skrenem levo. Drago mi je sto vidim da je put ugazen ovcijim nogama-koristi se. Brzo stizem do pojate. Pastir kaze da bi bilo pametno da se vratim do prethodne raskrsnice i nastavim OBELEZENIM PRAVIM putem. Potvrdjuje da je put gore prohodan, relativno skoro su prolazili dzipovima i pravili nekoliko drvenih odmaralista (ono: nadstresnica, klupe u krug, sto...). Cudi se kako nisam video planinarske markacije jer ih ima bas dosta. Pa da, za pismene pise... Nisam video jer nisam ni gledao, koncentrisao se na voznju I stvarno, put do vrha je u skroz dobrom stanju, dovoljno cesto obelezen da bi bilo umece zalutati. Pogotovo sto ni nema nekih odvajanja... Izlazak iz sume na livadu, put postaje jos bolji. Tu su smo dva kolotraga. U prvi mah mi je nesto cudan, onda postaje jasno da su kolotrazi od kamiona- oni sami jako siroki a razmak izmedju njih nerealno veliki u odnosu na ono sto inace gledam. Podloga je zemljana sa nesto kamena, odlicno utabana i bez rupa. Kolotrag sirok pa se vozi bas opusteno. Mali Perica je zamisljao da je, kada jednom izadje na prvi vrh, sve dalje jedan ogromni plato sa pasnjacima, da nema brda. Put ce biti lepa utabana trava. Mali Perica se zajeb'o... Gore, dole, levo desno. Kada je nestalo tog dobrog sirokog puta (ne znam gde je nestao, ne secam se da sam sa njega skrenuo) prelazi se na lepu utabanu travu? Ne bas. Prelazi se na uski kolotrag koji je ispod nivoa okolnog terena, busenje trave raste svuda. Napredovanje ide jako sporo. Prilazim odvajanju za Zavojsko jezero. Na sve strane su stada ovaca, u daljini krave. Jos pre ovaca sam video i "stado" pasa. Manji su standardno dosadni i glasni. Sarplaninci se samo iskusno instaliraju u travu i cekaju Odlucujem da skrenem na livadu i bacim pogled na put kojim bih trebao proci. Trenutak nepaznje, pogled usmeren tamo gde ne treba, zaboravljam da sam u dubokom kolotragu. Prednji tocak nece da izadje (zamisli, nece uz 20cm zida pod uglom od tri stepena ) i eto ga, motor opet na zemlji. Podizanje je opet lagano jer su tockovi dole. Ovaj put slike nema, mislim da je to jedini pad na ovoj turi kog nisam ovekovecio U tom prilazi i pastir pa neko vreme pricamo. Objasnjava mi kako da stignem do pocetka puta koji mi treba. Plan je da odatle sidjem u Pirot, vidim se sa kolegom Desert Fox-om (Darko) a onda drugim putem (preko brane jezera) opet popnem na Vrtibog, i dalje kuda me put odnese. Aha... Vec ranije napisah, planovi su tu kako bi imalo sta da se menja uz put. Krecem niz brdo, put dobar, uzivam u pogledima. Leva krivina, vozim sredinom puta koja je blago izdignuta u odnosu na krajeve. Potpuno neocekivano zadnji tocak nalace na kamen, odskace u stranu i to je to. Pre nego sto sam i shvatio sta se desava bio sam na zemlji. Levu nogu nisam uspeo da izvucem pre pada ali srecom nije pritisnuta, samo se malo klizala po kamenju (i inace, do sada jako puno srece imam sa ovim. Par takvih padova u kretanju, svaki put je noga ostala ispod motora ali se uvek nadje neki prazan prostor tako da ne bude zgnjecena. Pre ili kasnije sreca ce morati da izda a to ce biti bolno iskustvo.) Dizem motor bez problema. "Vidi, opet mi iscurio benzin na zemlju. Hm, nema traga od goriva na stranici rezervoara niti na ramu kod karburatora. A i fleka je nekako tamna... Bas kao... Ulje?" E jebiga! Pukla dekla. Trenutak apsolutnog besa a onda razum preuzima. Znam da se to jednostavno i efikasno krpi tecnim metalom, samo sto ga ja nemam ali dobro. Cilj je samo doci do Pirota, tamo cu vec naci resenje. Javljam Darku da stizem. Spustam se bez paljenja motora. Iznenadjuje me koliko je zapravo naporno nizbrdo voziti bicikl od 200+ kila bez motornog kocenja. Brzo nailazi i prva uzbrdica. Uh... Aj' da upalimo pa da vidim dokle stizem. Upalim, vidim da ulje ne curi tj ne siklja napolje. Ok, moze... Do vrha se penjem vise gledajuci u lampicu na instrument tabli nego u put. Bez problema stizem na vrh, opet gasim i krecem u nastavak spustanja. Negde dole, pred sledece brdo, je stado krava i pastir. Zastajem da popricamo, ujedno i da proverim nivo ulja. Hej, pa ovo uopste nije lose! Prakticno ga ni malo ne fali! Ohrabren tom cinjenicom palim motor i normalno nastavljam dalje. Voznja mi ne prija jer je raspolozenje poljuljano pa sam u nekom grcu. Pauza na Belskom mostu, odatle pocinje asfalt. Jos jedna kontrola nivoa ulja potvrdjuje da gubitka skoro i nema. Curi samo kada motor nagnem u levu stranu. Do Pirota se stize dobrim krivudavim putem. Ne uzivam. Stajem na ulazu u grad, par poruka i vise propustenih poziva od Darka (telefon mi je ugasen dok vozim i tokom veceg dela dana, pravi nacin da baterija izdrzi deset dana bez punjenja). -"Gde si, jeli sve u redu?" -"Pukla dekla, malo curi ulje" -"Nista se ne sekiraj, nadjemo se u centru za 15-ak minuta i vodim te kod majstora." -"..." Sad vec imam osmeh na licu Dolazim u centar, parkiram kod neke trafike i cekam. Posle nekog vremena slucajno bacam pogled prema motoru a ispod njega bara. Budala! Znam da curi kada je motor nagnut na levu stranu, npr kada se stavi na copavu... Da bar nemam centralni... U tom dolazi Darko, kao da se znamo oduvek. Bez suvisnog zadrzavanja odlazimo kod majstora, u dvoristu gomila motora u raznim fazama sredjivanja i popravljanja. Majstor zna znanje, radi pazljivo i pedantno. Deo je brzo zavaren, ofarban. Na kraju izgleda jos bolje nego pre pada jer je i od ranije izgreban Posto je tu kompresor hocu da operem blato iz hladnjaka. Majstor opere ceo motor. Neeeeeeeeee, ode teskom mukom skupljana visednevna stroka od putovanja!!! Sad me niko nece cudno gledati kada negde stanem :D -"Koliko sam duzan" -"Nista. Putnik, Darkov prijatelj... Tu smo da pomognemo" Zeljko (ili mozda bi Zarko?) hvala ti, spasao si me Darko kaze, aj' kod mene da se istusiras, sredis. Ma jok, jos tog ili nekog od prethodnih dana sam se brckao u potoku. Cist sam kao suza... Jesi gladan? E to vec jesam, to je i bio jedan od osnovnih razloga sto sam originalno hteo da svratim do grada-klopa i gorivo. Odlazimo na pljesku, odlicnu, domacin casti. "Vodim te na pumpu i posle da ti pokazem izlaz iz grada." Tako i bi. Sa Darkom sam se inace cuo pre par meseci, kada sam planirao ono prethodno putovanje. Dogovor je tada bio da se vidimo i eventualno zajedno provozamo kada dodjem u ove krajeve. Od toga tada nije bilo nista. Sada pred polazak sam mu se takodje javio (sve preko PP na forumu), ali se ispostavilo da ta poruka do njega nije stigla. Glupa osobina foruma: Perica obrise poruke koje mu je Djole slao a Djole pokusa da posalje novu poruku u okviru istog razgovora ta nova poruka nece stici kod Perice. Djole nece biti obavesten da Perica nije dobio poruku. Djole ce moci, ako se zagleda, u uglu ekrana da procita kako je Perica napustio razgovor ali nece moci da zna kakve to posledice ima na komunikaciju... Sumrak je vec bio tu, iza ugla pa je odluka da do Toplog Dola dodjem asfaltom potpuno razumna. Mana je sto tako izbacujem mozda najatraktiviju i najlepsu deonicu za voznju, preko Vrtiboga, Bratkove Strane i Krvavih Bara. Pu majku mu, znaci da cu morati ponovo da dolazim Darko, druze, HVALA TI. Sad i ovako javno Pirocanci me ugostili, pirocanac mi besplatno popravio motor, pirocanac me nahranio i pazio kao da smo rod... Sta reci Pravi nacin da se pobiju stereotipi Put do Temske je los, zakrpa preko zakrpe. Od Temske se odvaja uzani put kroz kanjon Temstice a kasnije Toplodolske reke. Iako imam isplanirano mesto za nocenje uz put trazim alternative. Jedno pogodno mesto nalazim na odmaralistu blizu brane. "Tu cu se vratiti ako moje planirano mesto ne bude valjalo" Kao da imam ceo dan na raspolaganju da se vozikam tamo-amo, potpuno zanemarujuci cinjenicu da se radi o 20-25km u jednom pravcu, deo toga van asfalta. Posto je vec sumrak nigde ne stajem a ima toliko toga da se vidi. Maler, i ovde cu morati da se vratim... Pred Toplim Dolom prestizem traktor u cijoj prikolici sede dva "backpacker-a". Produzavam do sela a onda mi pada na pamet da se vratim do njih, verovatno bi i oni kampovali a bolje je u drustvu. Do mog planiranog mesta ima jos nekoliko kilometara i vec sam odustao od te ideje, ponovo mi se ne zavlaci u divljinu za nocenje. Momci su Izraelci (nekada vozovima po Nemackoj a danas traktorom u Srbiji...), u Srbiji su vec par nedelja. Novi Sad, Beograd, Golubac, Nis, sada Topli Do. Obilaze planine koje su im usput. Sutra planiraju do Midzora. Ipak, ne bi kampovali, radije bi se veceras smestili u nekoj sobi. To se brzo organizuje. Vozac traktora, zacudo mladic, kaze da malo uzvodno ima livada uz reku pogodna za kampovanje. A ima i plato kod bivse skole koji je i osvetljen (vec je skoro mrak). Nisam raspolozen za lutanje i nabadanje mesta u mraku tako da biram lokaciju kod skole, devastirane skole. Ulicna rasveta je tu, jedna od 3 svetiljke u selu koje rade. Od prolaznika samo jedan, prica covek sam sa sobom, deluje kao da ce ga ubediti u nesto... Kasnije su jos naisli baba i deda, ruku pod ruku. Ta scena mi se nikako nije uklapala u okruzenje. Sator postavljen. Posto sam u Pirotu kasno jeo nisam kupovao hleb za veceru. Naravno da sam u medjuvremenu ogladneo... Kuvam caj, juce ubrana nana, sunka bez 'leba, med bez 'leba. Devet sati je vec uveliko proslo kada sam se povukao u sator. KAKAV DAN 111km za 4 sata odnosno ceo dan. Track logovi su u prilogu, planirani i odvezeni. D5.gpx D5 plan.gpx