Gliga je ekstremno zauzet na poslu. Ono malo vremena što provede kući gleda da utroši na neke druge stvari. Nadam se da će biti neki nastavak narednih dana, nisam zaboravio na temu Bocca je odgovor sročio verovatno bolje nego što bih ja mogao, to je u principu to. Meni nije lako a ni naročito prirodno da fotkam ljude koje sam upoznao koji minut ranije. Žao mi je zbog toga i svestan sam koliko bi potpunija priča bila al' džaba.

Putevi kroz atare su zapravo prečica, dosta brže se stigne tako (od Crepaje do Banatskog Novog Sela i dalje od BNS do Dolova.) U protivnom se ide na Pančevo, bacite oko na kartu i biće jasno koliko se vremena štedi.

Uživajte

Osmi dan, nastavak... Spust sa vrha atraktivne planine nikada nije ni približno zanimljiv koliko penjanje. Tomori nije izuzetak... Put do sela Gjerbes ima 10-15km i jedini događaj vredan pomena jeste prolazak blizu nekog stada. Vredni psi čuvari su se dali u poteru a k'o uz kur... k'o u inat taj potez puta je bio jako, jako loš. Igrali se mi tako vije i ja ipak pobedio Gjerbes, selo poprilično u sred ničega, prijatno iznenađuje sa kamenom popločanom glavnom/jedinom ulicom i trgom. Baštice, kafanice, prodavnice... Nedugo nakon Gjerbesa put silazi do doline reke. Ima tu i most kojim se može preći na drugu stranu i verujem da ću jednom prilikom saznati kako je tamo. Jednom prilikom, samo ne danas. Danas skrećem levo i vozim koritom reke. Velika, velika nepoznanica tokom planiranja rute. 15-ak kilometara put bukvalno ide kroz korito reke, u više navrata potrebno je i preći preko reke. Nalazio sam fotke motora na ovom potezu (Česi. uvek blesavi Česi) ali u pitanju su bili motori prilagođeniji terenskoj vožnji a uz to ih je bilo više od jednog. U startu mi je drago što je put ipak u boljem stanju nego što sam očekivao. Kamionima ugažena i utabana trasa od kamena, šljunka i peska. Nemoguće je međutim zaboraviti da se ipak nalazite u koritu reke, 100-200m širokom. Put se u nekim delovima praktično gubi i tu se lepo vozi samo pravo. Sećate se onih simptaičnih crnih oblaka koje sam posmatrao sa vrha Tomori? E, sad su bili blizu ispred mene i vrlo silovito istresali svoj sadržaj. Neverovatno je prilaziti tom zidu vetrom nošenog peska. Napravim pauzu u nadi da će nevreme proći ispred mene, da mi samo seče putanju. Fotka apsolutno ne dočarava "peščanu oluju". Ovo je bio neki trenutak zatišja, verovatno se postidela kamere... Prilikom moje posete reka se svela na nivo običnog potočića tako da prelasci nisu predstavljali nikakvu prepreku. Inače to zna da bude prava reka, o tome svedoče i brojna stabla razbacana svuda po koritu. A ume da bude i ona eksremno bistra planinska rečica. Ipak, sada je samo mutni potok i to je ok. Sledeću pauzu pravim zato što nije lepo voziti dok pada grad... Ok, nema skidanja kacige, nema vožnje. Nikada nisam video niti doživeo ovoliki grad. Odzvanja kaciga baš lepo prilikom udara... A onda me nešto razvali po leđima, preko ranca i sunđerastog štitnika u jakni, i zaboli... Prelazimo na sledeći nivo! Skidam rukavice i pokrivam instrument tablu, šteta bi bila da se polupa. Sledeći pogodak je u ruku, u predelu lakta. E to je baš zabolelo. Modricu sam imao skoro nedelju dana a bol osetio i duže. Nenormalno veliki grad, raspadne se prilikom udara o zemlju tako da na kraju ne ostane ništa reprezentativno za fotkanje. Onda mi se posreći tako što jedan padne na mekanu torbu i neoštećen sleti na zemlju. Nisam mogao da verujem koliki zapravo može da bude. Na ovom gornjem treba da zamislite još "bodlje" na sve strane. Do trenutka kada sam se dokopao fotoaparata (donji je uspeo da upadne u torbu sa aparatom i zamagli objektiv ) "pahulju" je već načelo topljenje. Posle fotkanja sam se setio kišnog odela kao i mogućnosti da makar šake sakrijem negde na sigurno. Pošteno me izudarao, ne znam kako bi se proveo neko u civilnoj garderobi Vredi napomenuti da nigde u blizini nije bilo mesta za sklanjanje. Imao sam samo sreću da intenzitet padavina nije bio naročito jak. Preživeo sam grad, stala je i kiša. Sve u svemu beše ovo neobično zanimljiva pauza. Čudan neki osećaj sam imao svo vreme tokom vožnje koritom, neka nelagoda, neizvesnot koju ne mogu objasniti. U isto vreme i uzbuđenje a krajni rezultat je vrlo pozitivan. Nedugo nakon ovoga reka se spaja sa još jednom pritokom, lokalci su procenili da više nije razumno korito koristiti umesto puta tako da od tog mesta postoji redovni drum. Nakon nekog vremena sreo sam familiju Čeha ili Poljaka u kamperu, sa sve decom i okačenim biciklima pozadi. Idu u suprotnom pravcu od mene. Kamper je od one standardne, civilne sorte koju smo navikli da viđamo na primorju a ne na ovakvim putevima. Stvarno ne znam koliko daleko su oni mogli dogurati (osim u slučaju da je kamper iznajmljen, onda mu se prohodnost povećava približno 85%) Dobro je znati da se uvek mogu osloniti na uslugu taxi prevoza, i to Mečkom, sa stilom! Još jedan most, preko njega se ide za civilizaciju. Gradić Gramsh, civilizacija, asfalt. Sada je već bilo oko 2-3 sata popodne, vreme za klopu. Pravi trenutak da skoknem do par kilometara udaljenog naselja i namirim potrebe. Naravno, to je nešto što bi neko razumniji od mene uradio. Ja sam, po ustaljenom običaju, odlučio da je sjajna ideja da pičim pravo za Berat jer ima "samo još OVOLIKO na karti" putem za koji ni ne znam da li postoji u stvarnom životu (ova deonica je bila improvizovana na licu mesta. Hvala dobrim ljudima koji doprinose Open Street Map projektu koji su sve puteve koje sam prošao uneli na kartu...). Samo da napomenem: sve što sam danas odvezao, do ovog trenutka (stotinjak kilometara, od toga 75 van asfalta), bilo je planirano za završnicu prethodnog dana. Lud, lud plan, verovatno bih negde oko ponoći u sred onog korita prihvatio da je dosta i da je vreme za spavanje... Ispostavlja se da je prečica za Berat odlična. Široki makadam koji se penje i spušta, blage krivine. Lep je osećaj kada negde u trećoj, četvrtoj brzini zahvatite punu šaku gasa a zadnji kraj krene da klizi u stranu. Zadnja guma (od početka putovanja samo posmatram kako nestaje i pitam se na čemu ću se vratiti kući...) nikako ne može biti srećna zbog toga ali ja jesam a to je ono što je važno. Iskoristiću priliku da napomenem kako su mi i zadnje pločice bile negde pri kraju još tamo u Crnoj Gori... Nema govora da stajem pod ovakvim okolnostima. Dobro, mogu jednom zbog fotke... Tomori sa severne strane Prilično iznenadno i bez neke najave put postaje baš loš. Toliko loš da mi je prva pomisao kako sam promašio neko skretanje. Skretanja međutim nije bilo, ovo je put. Strm uspon, oštre krivine, duboke jaruge i ko zna šta još. A tek je počeo uspon na planinu. Ovo nikako ne uliva poverenje u ostatak puta... Situacija se srećom ubrzo popravlja, put postaje bolji. Negde oko vrha, prevoja, dolazi se do dela gde je svuda unaokolo šuma iskrčena do poslednjeg drveta. To je moglo da se desi u zadnjih godinu-dve jer još nema nijednog žbuna, samo paprat. Sumorno to izgleda, onako kao kod nas u nacionalnom parku Fruška Gora kada batale svako drvo na celoj padini... Spust prema Beratu, put je sada zemljani i sasvim pristojan sa izuzetkom par zeznutih kraćih deonica. Već je pomalo i kasno tako da se ne zadržavam, nema fotki. Vozim prema suncu čiji se dnevni krug lagano bliži kraju. Igra svetlosti, oblaci raznih nivoa pretnje... Sustižem dvojac na jednom od onih, ranije spominjanih, motora. Pegla se to momački... Lagao bih ako kažem da znam gde sam izašao na asfalt. Neko selo je u pitanju. I ovde je bila očigledna pojava koju kod nas ne viđam a u Albaniji je rasprostranjena na svakom koraku. Bez obzira kolika vukojebina bila u pitanju, bez obzira što žive u selu do kog vodi samo jedan loš neasfaltirani put, ljudi tu žive. Prave nove kuće sa sređenim fasadama, šetaju, vozaju bebe kolicima... Ne pamtim da sam negde kod nas video novu kuću u nekom selu koje nije na glavnom magistralnom putu... Jedna od obaveznih stanica u okolini Berata je i napušteni vojni aerodrom. Možete zamisliti moju sreću kada sam na Google Earth-u video da sada preko piste prelazi ulica a da je 100 metara dalje ulaz u podzemne hangare ispred kojih su i dalje parkirani stari MiG-ovi. I stvarno, ulica prelazi preko piste (ne poletne ali svejedno), sa obe strane je žičana ograda sa kulturno otvorenom kapijom... Fotkam, kurvanjski motorom krećem prema avionima ali me u daljini dočekuje mahanje osobe koja je mogla biti u vojnoj uniformi a i nije morala... Mašem i ja njemu, okrećem i ipak izlazim iz ograđenog vojnog objekta. Nisam baš voljan da ga priupitam za privremenu dozvolu, jako mi fali taj socijalni aspekt ličnosti. Drugi put... Prilaz Beratu i konačno me sustižu svi oni pljuskovi koje sam izbegao tokom dana. "Staću na prvu sledeću pumpu, nema razloga da kisnem" je rečenica koju sam ponovio prilikom prolaska 5-6 takvih lokaliteta. A pošto ipak nisam bezgranično tvrdoglav to sam u neko doba zapravo i uradio. Naravno da kiša deluje slabije kada nisi na motoru i naravno da je dosadno stajati u mestu duže od dva minuta. Čekam da se malo smiri i krenem dalje. Na sledećoj pumpi, blago natopljen, odlučujem da me više mrzi čekati da padavine prestanu nego da oblačim kišno odelo tako da u grad ulazim po solidnoj kiši. Mitasi KLIZAJU. Dok sam parkirao motor kiša je stala. Imam vremena da nešto malo prezalogajim, istuširam se i istrčim napolje da bih uhvatio onaj odlični period sumraka nakon nevremena. Malo je falilo da opet propustim. Noćas glumim turistu Uličice u starom gradu Glavna ulica, može se smatrati da ovde nema ljudi. Glavna saobraćajnica. Ostatak večeri je obeležilo čekanje pice od nekih 45 minuta. Nema veze, bila je sranje i nimalo jeftina tako da je vredelo. Tako se "lagani i kratki krug po okolini" pretvorio u celodnevnu odličnu vožnju. 105km van asfalta u komadu, mislim da je to dosadašnji rekord. Kod nas nije moguće povezati toliko u smislenoj vožnji. 160km, nešto ispod 5.5 sati kretanja. Track log je u prilogu. Hoću dogodine da vidim fotke nekog od vas iz ovih krajeva U sledećoj epizodi sam u gostima albanskoj porodici 2015-08-03 1006__20150803_1006.gpx

Meni omiljeni ugao snimanja jeste sa grudnog nosača. Zavisno od vrste motora ovo je manje ili više izvodljivo zbog ograničenog podešavanja kamere po visini (kod motora gde je vozač nagnut napred verovatno će uglavnom snimati rezervoar i instrument tablu). Ta opcija je za asfalt savršena. Van asfalta se opet javlja problem promene ugla snimanja zato što se vozač dosta pomera, naginje napred-nazad i tako.

Gde su nastale druga i peta fotka? Daj još

Volim da čitam tvoje putopise, ti to radiš na jako dobar način. Ovaj sam samo malo preleto al' vratiću mu se detaljnije prvom prilikom Novci??? Ja sam se zaprepastio kada sam stigao kući i skontao da sam ukupno, sa gorivom, smeštajem, hranom i autobuskom kartom iz Niša potrošio manje od 300€. 4 noći sam plaćao smeštaj, jeo svaki dan

Pošto vidim da vam je bilo bezveze baš mi je drago što nisam išao... Odlično ovo sve izgleda. Rekoh i ranije: Prava Stvar!

Osmi dan, 3.8. Berat-svašta nešto-Berat Sat po navici zvoni u 6 sati. Doručak je najavljen za 9 i dvoumim se da li okrenuti na drugu stranu i uhvatiti još koji sat sna ili iskoristiti vreme za nešto pametno. Naravno da biram opciju pametne upotrebe. Ipak valja obići stari grad, zamak i tvrđavu na brdu iznad a kasnije okrenuti i kratki krug motorom. Stari grad, izuvijane uličice, prolazi jedva široki za čoveka normalne građe. Kuće sređene, renovirane, nekako to sve izgleda baš kako treba. Grad je pod zaštitom UNESCO-a a jasno je i zašto. No, da ne mutavim, fotke... Zamak/tvrđava je visoko na vr' brda. Prostor okružen zidinama je povelik i svidelo mi se što je to i dalje aktivna zajednica, ljudi žive svoje živote. Svega par restorana, ostalo sve obične porodične kuće. Htedoh da napišem sledeće: Prilično sam siguran da je ovde trebalo da piše "Enver" u čast bivšem diktatoru i prilično sam siguran da su letele glave jer je ispalo pogrešno. Onda mi Wikipedia otvori oči; negde sredinom '90ih su lokalci zamenili prva dva slova, onako malo da se zahvale Enveru na svemu što je učinio za zemlju... Znate da ste u sred Albanije... Ostatci Plave džamije. Pogled na krovove starog grada sa osmatračnice na tvrđavi. Odlično mesto za relaksaciju. Stari grad na drugoj strani reke. Taj deo nisam stigao da obiđem, deluje da nije sređen kao ovaj centralni deo. Oba mosta su pešačka, preko jednog može motorom Ovo je još jedna od crkava iz vizantijskog perioda. Wikipedia kaže da je u okviru zamka svojevremeno postojalo dvadesetak crkvi i samo jedna džamija, tako je bilo i tokom turske vlasti... Volim da naiđem na ovako neočekivane stvari tokom lutanja. Da, lutanje je najbolji način da se obiđe i upozna nepoznati grad. Rano ustajanje pruža brojne prednosti. Prvo ukradeš dodatnih par sati dana. Drugo, danas bitno, koliko-toliko izbegneš paklenu vrućinu tokom obilaska. Treće, takođe jako bitno je i to što 99% ostalih turista radije spava u 7 ujtru tako da inače pretrpanu turističku atrakciju možete na miru detaljno obići. I još, ulaz u zamak se naplaćuje od nekog doba E, dobro, turistički deo dana je gotov. Pakujem samo najosnovnije stvari, rezervne gume sa pripadajućim alatom i kišno odelo. Odavno nisam vozio bez prtljaga... Prva stanica je planina Tomori, skoro 2400m visoki greben koji dominira okolinom. To je bilo jedno od mesta koje sam "morao" posetiti, prvo ili drugo koje mi je zapalo za oko svojevremeno kada sam krenuo planirati rutu. Dakle, na vrhu planine sam postavio "waypoint" i onda je puno, puno toga kombinovano da bi se na neki smislen način uopšte prišlo ovom delu zemlje Sa asfalta se odvajam ubrzo nakon mesta Polican. Svojevremeno sam se razočarao kada sam saznao da je put na Tomori renoviran. Bojao sam se da je asfaltiran i onda to ne bi više bilo zanimljivo. Momenat sreće kada me umesto asfalta dočekao početak odličnog makadamskog puta... Tu sam se negde konačno nakanio da proverim stanje sa uljem. Na moju radost ispostavilo se da nema potrošnje. Sad, kako i zašto 3l ulja u Albaniji nisu isto napunile rezervoar kao i 3l ulja u Srbiji... Aj' ga znaj. Meni važno da ne troši i da mogu normalno da vozim dalje. Prosto ne mogu da verujem kako nisam češće stajao radi fotkanja tokom uspona. Put uglavnom odličan, par deonica je sa nekim kamenim stepenicima, tek toliko da razbiju monotoniju.Dolina u kojoj se nalazi Berat je na nekih 150m visine, vrh Tomoria na ~2400. Razlika se savlađuje na dosta kratkom rastojanju i promena visine i okruženja biva baš evidentna. Do prevoja, i dalje na drugu stranu vodi "glavni" lokalni put. To je ovaj dobri makadam. Put od prevoja do samog vrha je po svoj prilici obnovljen neposredno pred moj dolazak. Nemam ništa protiv. Scenografija postaje spektakularnija sa svakom serpentinom. Ima mnogo serpentina do vrha... Na vrhu spomenik i mauzolej gos'n Tomoriu. Sama planina je sveto mesto za razne verske skupine u Albaniji i svi oni organizuju hodočašća. Meni od svega najzanimljivije to što je pogled fantastičan i što sam ja zapravo tu. Vazduh nije bio naročito čist tog dana pa oko nije dobacivalo daleko koliko sam priželjkivao al' sve jedno... Neko je ranije u temi spomenuo držač telefona. U pitanju je RAM Mount Finger Grip. Sa poštarinom iz daleke Amerike, gde se pravi, nije baš jeftin ali zato ne razmišljam da li će telefon ostati na motoru ili u jarku. Ispao je samo dva puta do sada, jednom kada sam ga ja zakačio prilikom pada i drugi put sad' kada sam imao udes (a i tada sam verovatno ja zakačio nekim delom tela). Dakle, apsolutno poverenje. Meni je telefon otporan na vodu i prašinu tako da ni o tome ne razmišljam (touch screen je naravno neupotrebljiv kada je mokar, to je malo problem. Zato je najbolje dogovoriti sa prirodom da ne pada kiša kada mi treba navigacija). A da, ovo je i najviša tačka koju sam osvojio motorom, možda i uopšte. Pogled prema jugu. Prema severu. I jedna gde se vidi i čovek iza pera i kamere, da ne ispadne kako sam sve fotke pokr'o a tekst onako izmislio Da se primetiti okupljanje slatkih crnih oblačića sa raznih strana... Dolina reke na levoj strani fotke je sledeći cilj. Ispod samog vrha planine je nekada postojao i podzemni vojni objekat. Sada postoji samo podzemni objekat, vojska je digla sidro. Realno, istraživanje rupa pod zemljom uvek bude zanimlivo. Objekat ima jedan dugački hodnik koji posle 150-200 m izlazi na drugu stranu brda. Iz tog hodnika se ulazi u više prostorija. Jedino što je sada ostalo od svega toga jeste go beton a on nije nešto naročito fotogeničan. Snimao sam film ali je izostala i pojava misterioznih živuljki ili bar čudovišta. Koliko god voleo da boravim na ovakvim mestima pre ili kasnije mora se poći dalje. Tu negde na vrhu mi je postalo jasno da ovo baš i neće biti lagana kratka vožnjica. Ima još dosta toga da se obiđe a za dobar deo puta uopšte nisam siguran da li je prohodan ili ne. Neposredno ispod vrha. Nastaviće se.

Hvala svima na pohvalama Dugo nisam piskarao, danas je vreme za jedan nastavak. Na snimku to nekako deluje brže nego u stvarnosti. Često se može videti onaj digitalni brzinomer na upravljaču pa možeš videti o kojim brzinama se radi. Što se mene tiče, ako put nije baš, baš dobar 40 na sat je ok brzina. Na ovim putovanjima zaista ne tražim uzbuđenja u nekoj bržoj vožnji, nije to vredno rizika na 1000 km od kuće

E, evo ga... Thethi, Skadar, jezero Komani. Na kraju mi je malo zafaliilo muzike al' šta da mu radim... Kratak dan vožnje pa ni video nije obiman A i nekako kako su dani odmicali sve manje sam se zanimao kamerom

Dok svi čekamo da se novi video upload-uje na Youtube iskoristio bih priliku da vam se još jednom svima zahvalim na komentarima. Stvarno znači kada vidim da vreme i uloženi trud u pisanje, sređivanje fotki i filmova ima efekta (bar 4-5 sati na jedan nastavak. To je bez filmova, oni su priča za sebe...) Moji utisci iz svih gradova izuzev Berata su zasnovani na jednom prolasku motorom, verovatno glavnom saobraćajnicom i kao takvi ne moraju biti odraz pravog stanja. Kukesu sam prilazio sa severa, na ulazu je neka napuštena industrija a posle toga zanatlijska ulica sa previše ljudi. Potpuno sam promašio te ulice sa borovima. Elbasan je bio prijatno iznenađenje zbog činjenice da su zgrade uglavnom nove a da nije pravljeno navrat-nanos kao što sam očekivao u Albaniji. Dakle, ti moji utisci su jako površni i ne treba se previše oslanjati na njih Spominjao si da si čest posetilac u Albaniji. Jesi li na glavnim putevima ili alternativnim ili svakakvim? Ako te ne mrzi napiši koji red o tome šta vredi videti, obići, zaobići. Ja računam da sam tek načeo priču sa ovim putovanjem...

Meni su jednom prilikom poslali kopiju (lošu, jako lošu kopiju) SJ4000. To đubre je neupotrebljivo. Kvalitet snimka je na nivou od pre 15 godina. Koliko god bio nezahtevan korisnik nema smisla ni dati novac za uređaj koji je potpuno beskoristan. Uporedni snimci originalne i falš kamere koju sam ja "dobio"... Verujem da ima i kvalitetnijih kopija. Oba snimka su napravljena najboljim kvalitetom koji kamera podržava i nisu dodatno obrađivani... Originalnu SJ4000 kod nas možeš naći za 90-100€, ili poručiti iz Kine za 55 sa sve rezervnom baterijom.

Sedmi dan, još jedan nastavak... Dakle, problem sa uljem je za sada rešen (sad proverih na track logu, stajao sam manje od 50 minuta...). Ostaje da odvozam tih 10-15km van asfalta i onda još 15-20 asfalta do grada i majstora. Ne zaboravite da je ovaj šraf sada bar 3cm duži od originalnog, odnosno da ispod motora viri 3cm nečeg što više ne bi valjalo udariti. Ne pamtim kada mi je vožnja bila psihički napornija. Na svakom udubljenju, rupi, usporavam do brzine hoda, spuštam noge na put i tako rasterećujem motor. Zabavno? Ni najmanje. Grad u koji treba da idem nije na mojoj originalnoj trasi. Par minuta mi treba da ga uopšte lociram na karti i još malo da utvrdim kako mi to ni malo ne remeti planove za dalju vožnju. Posle bezgranično mnogo vremena dolazim na asfalt, nov, još crn. Pratim uputstva "kada izađeš na asfalt samo pravo" i 10-ak minuta vozim u nekom potpuno pogrešnom pravcu. I ovde su specijalizovali onu foru gde se asfaltira samo deonica u sred ničega, kojoj se sa obe strane prilazi makadamom... Na prvoj pumpi kupujem još jednu litru ulja. Najfinije, najkvalitetnije superspecijalno ulje vrste "Dajštadaš". Ta mi je bila omiljena... Na ulazu u Burrel auto praonica (definitivno prva reč koju ćete naučiti kada putujete kroz Albaniju: "Lavazh" ili "Lavazho", zavisno od kraja. Autopraonica ima praktično na svakom ćošku. Svaka besposlena osoba sa vodom, crevom i izlaskom na ulicu će imati svoj lavazh), posle par stotina metara nailazim i na preporučeni servis. Sada možda nije loš trenutak da još jednom spomenem da je taj dan bila nedelja. U servisu nigde žive duše. Protivno svim mojim očekivanjima ni u roku od dva minuta, koliko sam se vrzmao po dvorištu, niko se nije pojavio. Nikakav problem, Sreća se opet postarala za mene. Naime, prolazeći pored malopre spomenute praonice video sam tipa koji nešto vari, seče. Upravo ono što je i meni potrebno. Deset sekundi objašnjavanja i pokazivanja rukama i razumeli smo se. Još par minuta tražim posudu u koju ću istočiti sveže ulje. Trebam li napomenuti da je Čovek odbio da naplati? Verovatno zato što je nedelja... Snimci su sa kamere, hteo sam da snimam film, ne znam kako su se oni stvorili... Jedna briga manje. Ostaje da me kopka pitanje da li je došlo do nekog oštećenja unutar mašine. I dalje sam u pripravnosti, spreman da produžim za Makedoniju na prvi nagoveštaj nevolje. Vozim prema gradiću Bulqize. Ne želeći da ponovim jučerašnju grešku (neverovatno da je to bilo samo 24 sata ranije...) sa gorivom stajem na prvu pumpu i točim gorivo. To je bila prva situacija da se neko okoristio o moj nedostatak lokalne valute. Svesno bezobrazan kurs Eura kada je već bilo suviše kasno. Jbg, plati i vozi. Uz pumpu je i restoran, u restoranu krkanluk/svadba/šta god. Klinka od 5-6 godina stidljivo koristi priliku da vežba engleski. Drkoš pumpadžija je već zaboravljen. Na nekoj od sledećih pumpi odlučujem da ipak ne bi bilo loše da uzmem još jednu litru ulja. Prilikom zamene uvek sipam 3 litre tako da računam da će mi od ove zadnje boce dosta ostati. "Dajštadaš" 20w50 ulje ovde košta isto kao i na planini, 500 Leka bez računa, iz sobice pored pumpe... U mašinu sipam celu flašu a nivo ulja ostaje negde jedva iznad minimuma. Hmmmmmm, nešto ne štima. Prilikom zamene ulja, sa sve menjanjem filtera, 3 litre budu dovoljne da nivo ode na maksimum. Tada se trudim da iz mašine iscedim svo staro ulje. Sada solidno sumnjam da ga troši, i to da ga dosta troši što ne može biti dobro. Plan je da stignem do Bulqiza, 20-30km dalje tamo klopam, proverim situaciju sa uljem i odlučim da li produžavam prema Makedoniji ili nastavljam sa originalnom rutom. Rudarski gradić Bulqiz je podeljen na dva dela, na dve strane doline. Sredinom doline prolazi put a svaki deo grada se ugnezdio pod planinom na svojoj strani. Izbor mesta za klopu nije baš neki tako da zabadam u prvu hamburgeriju. Sedim, klopam, gledam prolaznike... Mladi su većinom u nekom krimi fazonu, kao crnci iz američkih filmova (čisto izgledom i stilom, daleko od toga da su stvarno kriminalci). Ovo je slučaj u celoj Albaniji. Prevedeno na jezik televizije, tj muzike na televiziji to izgleda ovako: 4 od 5 spotova je ovog tipa... Bitne stvari, nema sumnje, i znam da vas jako zanimaju. Za vreme ručka (ili beše doručak u 14h...) sam video i prvi veliki motor u Albaniji, a da nije stranac. Nešto nalik Goldwingu, vozi ga nešto nalik glavnom baji u selu... Ulje nisam nešto pošteno ni proverio tako da je logična odluka da se ipak držim originalnog plana. 70-ak kilometara off-a od Bulqiza, preko Bize-a do Elbasana uz opciju da negde uz put zanoćim. Ni malo mi ne smeta što je početak puta asfalt. Loš, stari, propali asfalt. Rudarska okna na sve strane, kilometrima i kilometrima. Poneko napušteno industrijsko postrojenje pa onda opet okna... Saznadoh kasnije, u pitanju je rudnik hroma sa najvećim rezervama u Albaniji... Do tada sam se već malo opustio po pitanju stanja motora tako da se moglo fotkati. Granicu kraja asfalta i početka makadama nije lako utvrditi, toliko je taj asfalt dobar. Priroda, malo potpuno goli kamenjar pa malo četinarska šuma pa opet kamenjar... Mnogo tako naglih promena okruženja posvuda u Albaniji. To je bila jedna od prvih stvari koje su upale u oko prilikom premijerne posete (joj, moraću i to da bacim na papir, čisto da vidite da umem i ja da putujem asfaltom, sa suvozačicom kao normalan svet. Tri nedelje Makedonije, Albanije, Grčke, opet Albanije, Crne Gore i Bosne... Šta ima veze što je bilo davno ). Skupe i opasne greške... Do Bize-a ništa naročito uzbudljivo. Stvarno se ne sećam nikakvih pojedinosti a pošto nemam fotke... Bize je napušteni gradić (zovem ga gradić jer je imao isključivo zgrade, njih 5-6- koji sada polako propada. Kao takav bio je nezaobilazna tačka na mom putovanju. Do vremena kada sam stigao tamo već nisam bio naročito raspoložen za istraživanje i zavlačenje u ruševne zgrade. Tome doprinosi i činjenica da ipak ima pokoji živ ljudski stvor kao i vojna baza. 'de je vojna baza tu nije poželjno mlatarati velikim fotoaparatom. Zdrav razum... Pravim pauzu za zasluženu dremku i samo pomalo fotkam. Moraće to pre ili kasnije da se dopravi Ovaj je, zajedno sa svojim jatom, krenuo strateški da me opkoljava. Verujem da sam se izvukao u zadnjem momentu... 16h je debilno vreme u jednom dugačkom letnjem danu. Suviše rano da se čovek smesti (izuzev u slučaju da je lokacija odlična) a opet suviše kasno da se vozi nešto ozbiljnije posle toga. Po mojim beleškama do Elbasana imam 60-ak kilometara, nemam informaciju koliki deo je bez asfalta pa računam da je to cela deonica. Dva sata vožnje kako god okrenem i zastanem. Za kampovanje nemam vode (a i poznato je da je ne smem tražiti od ljudi koji npr. žive ovde) tako da ta opcija za sada otpada. Opcija da ostatak dana izvezem po originalnom planu je već sada u domenu fantastike (nakon Elbasana još skoro 100 km off-a do vrha planine Tomori, od toga solidan deo vodi kroz korito reke za koje ni ne znam da li je prohodno). Spavanje u Elbasanu nije privlačno ali je realna opcija. A onda, "tu" je i Berat. "Ovoliko" daleko na karti znači da realno nemam predstave koliko stvarno ima, nikada nisam razmatrao tu opciju. Nadam se da su putevi asfaltirani inače neće da valja. Fotki Berata se sećam iz perioda planiranja. To je takođe jedno od mesta koja sam morao videti (po planu tu mi je bio predviđen jedini čvrsti smeštaj, to valjda govori koliko me se još tada dojmio). Procenjujem da vredi forsirati. Teoretski stižem pre mraka, fotkam stari grad obasjan zalazećim suncem i tako. Teoretski... Put na izlazu iz Bize-a je zaista odličan. Gas gas gas, uživancija. Već vidim kako do Elbasana stižem mnogo brže od planiranog. Sreća ne traje naročito dugo, samo do prve raskrsnice. Nakon toga put se pretvara u onu staru kaldrmu (ne ove "moderne" kocke već staru, pravu kaldrmu od prirodno oblikovanog kamena). Vozim dosta agresivnije nego što bih to inače radio. Realno prija, zanimljivo je, a i praktično je jer štedi vreme. Loša strana je to što si tada mnogo bliže granicama mogućnosti, kako tvojih tako i "motorovih". I primeti se. U više navrata prednji kraj beži u krivinama. Svaki put Mitas zagrize na vreme ali se svaki put i dobro štrecnem. Psujem sam sebe nakon odluke da pratim svoj track log, očiglednu prečicu, umesto da produžim okolo ovim proverenim putem. Prečica je neki traktorski put kroz šumu. Kolotrazi, duboke rupe, zemljana podloga koja je srećom suva. Par minuta psovanja i opet sam na putu (naravno da nisam mogao da se okrenem na livadi posle prvih 200 metara. Ne mogu da se okrećem... "Možda će posle ipak biti bolje" sindrom je potencijalno vrlo zeznuta stvar). Svo vreme se vozi kroz šumu tako da nema ni pogleda. Negde, bez neke naročite najave put se ponovo pretvori u odličan makadam. Taman tu negde je i šuma posustala. Sunce se bliži kraju svog dnevnog putovanja tako je celokupan utisak koji oko zapaža vrlo zadovoljavajući. Rekao bih da sam do ovog momenta već regulisao problem sa vodom jer sam ipak počeo da tražim potencijalno kamp mesto. Međutim, i dalje je suviše rano (čitaj: nije sumrak) pa sam probirljiv. Na lokalni, uzani asfaltni putić izlazim 15-ak kilometara pre očekivanog. Sjajna vest u ovom trenu. Čak i asfaltom treba mi dugačkih po' sata do Elbasana. Pogled sa brda na glavni put. Još u Bulqize-u sam isplanirao da u Elbasanu proverim ulje. Makedonija odatle još uvek nije daleko a put je magistralni. Nakon Elbasana idem u suprotnom pravcu, udaljavam se. Ne stajem. Naravno da se ne zaustavljam... Zašto bih proverio tako banalnu sitnicu koja može da upropasti ostatak putovanja. Glavni put me zatiče malo nespremnog. Zadnja dva dana sam vozio ili vukojebinama ili neopterećenim putevima pa mi magistrala sa saobraćajem i svim pripadajućim idiotima, onako, ne prija... Elbasan valjda prolazim glavnom ulicom. Lep grad, deluje moderno. Prijatno iznenađenje ovako u prolazu. Na navigaciji povučem pravu liniju između trenutne lokacije i cilja, dobijem razdaljinu koju 'tica mora preleteti (navigacija koju koristim nema mogućnost automatskog rutiranja, samo prati unapred crtani track log i prikazuje poziciju na karti. Ovo mi savršeno odgovara). To konzervativno pomnožim sa dva i računam da je to moja daljina. Tako nekako. E, tom metodom zaključim da do Berata ima još dosta, svakako više od sat vremena vožnje. Dugo nakon Elbasana se vozi kroz neka naselja. Put dosadan i loš. Sunce je zašlo i opet kao tražim mesto za kamp a znam da od te priče nema ništa. Nameračio sam se na krov i krevet u starom delu Berata i to je to. Berat, prvi mrak. Ulaz u grad savršenim novim putem. Dobro, deo oko starog grada je trenutno gradilište ali, tamo gde nije presečen zbog kopanja kanala, put je dobar. Maglovito se sećam nekog stranog putopisa gde su stranci našli odličan i jeftin smeštaj tako što im je prišao lokalac na skuteru. Već sam prošao stari grad a niko da me "spopadne". Ne pada mi na pamet da idem dalje, ako ću plaćati smeštaj to mora biti u starom gradu jer sve ostalo je isto kao i bilo gde drugo... Dakle okret. Parkiram pred hotelom, na vratima silne preporuke od ovih i onih poznatih turističkih organizacija. 4 zvezdice, gospodski... Nije za mene. Iza ćoška, malo uzbrdo je hostel. Moje zvonjenje na interfon ostaje neuslišeno. Jbg, ipak idem u zvezdice pa šta bude. Mogu samo da zamislim na šta sam ličio momku na recepciji. Perfektan engleski, soba nema. E izeš ga. Sad stvarno ne znam šta ću i gde. Recepcioner me upućuje na hostel gde sam već izvisio. Izađem napolje i u roku od 20 sekundi me spopadne čikica, bez skutera doduše, "Room?" Jašta more, naravno da mi treba soba!!!. Izdaje on, malo dalje tamo uz brdo. Mogu slobodno da ostavim motor to dole dok mi on pokaže. Što se više penjemo, a penjemo se koliko god ima puta, sve više mi se čini da je ovo bila loša ideja. A onda iznenađenje. Kuća, praktično na samom vrhu starog grada, sa dvorištem/terasom. Kompletno renovirana soba sa kupatilom, klimom... Ne dvoumim se. Samo je trebalo prikriti oduševljenje dok ne prođe deo sa pričom oko cene. 15€ noćenje sa doručkom... Jbg, daj dve noći o'ma!!! Ostavim ranac i jaknu i idem dole po ostatak stvari. Domaćin ide samnom i nekako računam da će mi pomoći bar sa kacigom ili fotoaparatom. Ništa od toga. Parkiraj ovde, ne brini, prijatno veče. Nekako sve to razumem iako ne pričamo isti jezik. Velika torba, kaciga, fotoaparat... Preko 20 kila stvari a vruće je. Da, nisam spomenuo. Uličice u starom gradu su pešačke. Strme, uzane i sa stepenicima tako da nisu predviđene za saobraćaj. Umro sam do vrha bar nekoliko puta. Činjenica da sam 100 metara penjao pogrešnim putem uopšte nije pomogla... Zanimljivo kako mi uvek fali bar jedna ruka u ovakvim situacijama. Klima, tuširanje i pravac u grad. Ne nosim fotoaparat. Prošlo je vreme za fotkanje a i ne moram baš očigledno da budem turista, to ću sutra. Glavna ulica me neodoljivo podseća na rivu u nekom primorskom gradiću, jedino što je umesto mora ovde park. Gužva, gomila ljudi. Klopam neki kebab. Za to malo vremena koilko mi je trebalo da smažem obrok ljudi na ulici je skoro nestalo. Neverovatna stvar, kao programirani, kao da ima policijski čas... Blago je reći da sam već tada bio oduševljen Beratom i da mi je drago što sam se ipak forsirao da stignem ovde danas. Ovo bi komotno mogao biti najduži, fotkama neprekinuti, tekstualni deo u mojim putopisima. 280km, skoro 8.5 sati vožnje a sigurno preko 12 od jutarnjeg polaska. Do uveče sam već stigao i da zaboravim pola dešavanja... Track log, kao i do sada, možete naći u prilgou. U sledećoj epizodi smo na kratkom izletu oko Berata. 2015-08-02 0809__20150802_0809.gpx

Moram malo o sreći i putovanjima. Već dugo razmišljam na tu temu i to izgleda otprilike ovako... Stvar je prosta: količina sreće koja me prati na ovim mojim putovanjima već počinje da me zabrinjava. Da se podsetimo: -prvo putovanje, puca guma na nekom totalno sporednom putu. Mislim da nisam imao rezervnu (imao pribor za krpljenje) a ni za pumpu baš nisam siguran. Pola sata bezuspešnih pokušaja skidanja gume sa točka je dovelo do toga da se na tom sporednom makadamskom putu pojavi prazan kombi sa vozačem voljnim da me odbaci do vulkanizera, 80km dalje. Nije hteo da naplati a nijedna cena ne bi bila previsoka... -drugo putovanje, negde na vrhovima Stare Planine klizam u krivini i puca mi dekla alternatora, curi ulje. Do Pirota mislim da ima preko 40km. Rupa je pozicionirana tako da ulje skoro i ne curi kada je motor u uspravnom položaju. Jedan poziv Darku (Desert Fox) i to je to. "Dođi do Pirota i ništa se ne sekiraj." Dva sata kod majstora i stvar je rešena, još je i KLE bio opran. Naravno da nikakva vrsta plaćanja popravke nije dolazila u obzir. -Prvi dan ovogodišnjeg putovanja, već opisani problem sa svetlima i opet totalno nesebična popravka po hitnom postupku. Sada ovo sa šrafom i uljem... Gde su tu još nebrojene dobrote od slučajnih, potpuno nepoznatih ljudi bukvalno u svakom kraju u kom sam bio. Što dalje od civilizacije to veća verovatnoća da će stranci nuditi pomoć neočekujući ništa zauzvrat. Dobro, očekuju društvo i malo priče ali to se podrazumeva. Gošćenja, čašćavanja, pozivi na druženje, noćenje. Neverovatna, zaista neverovatna količina pozitivne energije svuda i uvek. Na svim putovanjima još nijednu neprijatnu situaciju nisam imao. E sad, svestan sam ja činjenice da sreća ne može trajati zauvek, prosto se ne možeš oslanjati na to. Već neko vreme se bojim dana kada će sve ovo doći na naplatu. Znam da će to biti strašno loš i težak dan, moje je da uživam do tada I onda predzadnjeg dana putovanja doživim udes. U prvi mah pomislim da je to to, eto je naplata za svu onu silnu sreću. Posle sat-dva-tri se malo saberem, shvatim da nemam praktično nikakih povreda a malo, tako malo je falilo da ostanem bez noge (levi štap prednje viljuške se zabio u blatobran kola što je mene katapultiralo sa motora. Da se nije zabio amortizer prva sledeća stvar koja nailazi jeste moja leva noga...), u celom procesu upoznam još nekoliko izuzetnih ljudi... Na kraju postane jasno da je ludačka sreća i dalje tu, samo su okolnosti malko drugačije. Nisam od pobožne sorte nit' nešto verujem u karmu i tako to. Ne tražim objašnjenja ni razloge za sve ovo, ćutim i plivam.

Sedmi dan, nastavak Kill switch je blizu. Prvo što pomislim u tom trenutku jeste, sasvim logično, da sam naj#%b'o. Polupanom karteru baš nema pomoći. Lagano smišljam logistiku potrebnu za prebacivanje motora do neke civilizacije, servisa, kuće... Spustim se ugašenim motorom do prvog iole ravnog mesta gde zapravo mogu sići sa motora. Hmmm, deluje da ništa nije polomljeno, samo nedostaje šraf. Naravno, jedina svrha tog šrafa jeste da ulje zadrži u mašini tako da mi nedostaju i sve tri litre ulja. Ali to već ne deluje kao nerešiv problem. Dobro, nit imam rezervni šraf niti sam ikada nosio ulje uz sebe... Ne zaboravite, društvo sa pet terenaca ide istim ovim putem. Možda će proći pola dana dok stignu ali biće tu. Ne znam imaju li oni ulja ili, kojim slučajem, odgovarajući šaraf ali lakše se čovek oseća kada vidi neki izlaz iz sranja... Pošto mi ne pada na pamet da stojim tako pored puta nedoređeno dugo odlučujem da se spustim motorom koliko god bude moglo. Nije moglo daleko, nizbrdica prestaje ubrzo. Logičan sledeći korak jeste da nastavim gurati potpuno natovareni motor od 200 kila. Odavno znam da je to uzaludna rabota al' opet, ne mogu samo da stojim/sedim i čekam. Nakon 20-30 metara guranja nailazim na raskrsnicu; levo se odvaja strmi put nizbrdo, prečica. Pravo produžava ovaj put na kom sam ja. A desno, desno put vodi do rudnika koji je možda 200-300m dalje... Dakle: pravac rudnik. Možda ne bi bilo loše napomenuti da je tog dana bila nedelja. U baraci pred ulazom u rudnik jedan čovek, sprema klopu ili šta već. Po izrazu njegovog lica bilo je jasno da baš i nisu navikli na posetioce. "Motor, ulje, problem." Te reči nekako isto zvuče na mnogim jezicima, očito i na albanskom. On od engleskog poneku reč. Nekako se brzo sporazumemo šta meni zapravo treba, čak i gradaciju ulja. Krene on da pretura po prostorijama al' ulja nema. Kratak telefonski poziv i sav se ozari, dobio je informaciju gde imaju uštekane dve litre ulja. Do tog vremena on već zna da sam iz Srbije, to ni na jedan način ne umanjuje njegovu spremnost i želju da pomogne. "Friends?" Nemam, putujem sam. Reakcija mi nije iznenađenje: dobro poznati gest kada osoba vrti kažiprst tamo oko slepočnice... "Crazy..." Iznad rudnika se vijore albanska i turska zastava. Kaže tip da možda baš i nije najpametnije samostalno putovati Albanijom sa srpskim tablicama, ipak može da se naiđe na budalu. Jezička barijera je ipak golema pa ne hvatam celokupnu priču. Pokušavam da objasnim kako mi je još neophodan i šraf ali se ne razumemo. Za svaki slučaj već gledam šta bi od bačenih predmeta možda moglo da se iskoristi: kese kao zaptivke, zamišljam već i granu zabodenu u rupu a sve to pričvršćeno španerima... Zvoni njemu telefon u svemu tome, na kraju razgovora: "friend, moto, problem..." treba mu litra ulja... Jbg, ja bih baš voleo dve ali i jedna je bolje nego ništa. Siđemo zajedno do motora, gleda on šta i kako i kaže ne sipaj, fali ti "borelji". Eh da, borelji mi treba. Sve mi bilo na vr' jezika (ograđujem se, verovatnoća da se tačno ovako piše ili makar izgovara je oko 2%, meni je tako ostalo u sećanju). Koristim priliku da napravim fotku, ne znam da li ćete mi verovati ali nije mi baš bilo do fotkanja za svo ovo vreme Ode čovek gore do rudnika i vraća se posle par minuta sa nekoliko šarafa. Svi predugački ali poneki ipak odgovarajućeg prečnika. Problem rešen!!! Za litar ulja nije problem, njemu ne treba. Drugu bi mogao da mi proda ali bi imao logistički problem da se to njemu opet donese. Sipam prvu litru, upalim mašinu i obradujem se kada ne čujem čudne zvuke. Lampica za slab pritisak se ugasi, kez mi napadne lice. 5€ je litra ulja (gradacija sasvim prikladnih 20W50, mineralno), pružam 700 Lek-a ali lik odbija, vraća 200. Ni da čuje. Dakle u vukojebini platim litru spasonosnog ulja 500 Leka, toliko sam ga platio i dva sata kasnije na benzinskoj pumpi... Saznam da je kraj makadama na 15-ak kilometara, odatle "samo pravo asfaltom do grada Burrel." Mrzim objašnjenja tipa "Samo pravo", ili "Samo prati glavni put". To nikada, nikada nije istina. Saznam i gde da nađem servis, da mi skrate ovaj novi šraf. Dobijem i još jedan-dva rezervna šrafa Izgrli me tip na rastanku, izljubi... Realno, mislim da cela ova igranka nije trajala više od sat vremena što je, priznaćete, zanemarlivo mala količina vremena za rešavanje ovakvog problema

Evo ga. Standardno unakažen kvalitet prilikom Youtube kompresije al' suština je tu. Ustao sam iz kreveta u dva ujtru samo da bih objavio link, da ne bude kako vas puštam da dugo čekate

Vidoje je gotov i meni se sviđa Sad još samo da bogovi Youtube-a i interneta obave svoj deo posla, a potrajaće par sati... Do tada samo jedan frejm, negde sa kraja filma

Dvanaestočasovno radno vreme šes' dana nedeljno ne ostavlja mnogo vremena za piskaranje. Večeras pravim film, ako ne krenem sa tim bojim se da će sve ostati u domenu gomile klipova na kompu koje niko ni ne pogleda...

Koliko se meni sviđa tvoj stil pisanja, to je neverovatno... Priroda, fotke, sve sjajno. Veliki pozdrav za vas dvoje

Sedmi dan, 2.8. Nacionalni park Lure-Berat Standardno rano ustajanje, alarm zvoni u 6:00 (rano ustajanje je jedna od najkorisnijih odluka na ovom putovanju). Šetnja po okolini, branje divljih malina, fotkanje... Onako, sve uobičajeno. Prvobitni plan za danas je predviđao ubitačnih 350-400 km vožnje od čega bi bar polovina bila van asfalta. Iskustvo od prethodnih godina me je naučilo da od realizacije takvih planova nema ništa ukoliko želim da uživam. Pošto je ovo godišnji odmor uživanje je pri vrhu liste prioriteta. Dakle, postoje dve rezervne varijante; prva je da vozim sve redom i da zabodem šator kada mi bude dosta, druga je da odvozam veliki deo planirane rute ali da pri kraju izađem na asfalt i stignem do Berata... Pozdravljam se sa sinoćnom ekipom i krećem. Jedna od stvari koje sam saznao prethodno veče jeste da put kojim sam krenuo zaista izlazi na drugu stranu nacionalnog parka, trebao bi biti prohodan (olako shvatam razdaljine u fazi planiranja. Redovno bude: "A, možeš misliti. Ako ne može da se prođe vratiću se časkom tih 20-30km i nikom ništa". 20-30km je sat vremena vožnje sa pauzama za fotkanje...). Put je od samog starta lošiji nego do jezera Madh, sinoćnjeg kampa. Jutro je i vozim lagano, opušteno. Često stajem radi fotkanja jer prilike su brojne. Jezera se ređaju jedno za drugim. Neka lepa, neka baš i ne. Sva su ljudskih ruku delo. Veliki deo šume je stradao u požarima ranijih godina, sada se priroda lagano oporavlja. Neprikladnije mesto za lavove teško mogu zamisliti. Ovo je česma u sred šume na sred planine u sred piiiiiiiiiip materine. Okolo je sve kamen i drvo... Kilometri odmiču a put postaje progresivno lošiji. Naiđe tako zemljana deonica sa gomilom bara. Ne možeš ih zaobići a voda je potpuno blatnjava te ne možeš proceniti dubinu. Zagaziš točkovima i iznenadiš se koliko visoko moraš podići noge da se čizme ne bi napunile. Dobra stvar u celoj priči je to što nema skrivenog kamenja... Verovatno očekujete da sledeća rečenica bude "a onda sam naleteo na skriveni kamen i ostao bez šrafa za ispuštanje ulja." Nisam. Posle te deonice sa barama dolazi se do jedne blage uzbrdice na livadi. Koliko je put dobar možda najbolje opisuje činjenica da celom uzbrdicom postoje desetine "puteva", tragova od terenaca. Svako pokušava da nađe ne toliko najbolji koliko najmanje loš put. Realno, za motor nema problema jer nije strmo a i suvo je. Sa vrha tog brda nizbrdo vode 2-3 puta. Prvi je bio toliko strm, kamenit i neprivlačan da sam okrenuo. Drugi je malo manje strm i malo manje kamenit tako da može poslužiti. Meni je nekako na vrhu bilo jasno (ili mi je bar delovalo) da jednom kada siđem nema povratka uzbrdo. E, toliko strmo i kamenito (podloga je zemljana sa dosta krupnog kamenja koje viri i čeka svoju priliku da nešto ošteti). Da se ne lažemo, ova strma deonica je dugačka možda čak i 100m. Negde na pola nizbrdice kamen ispred prednjeg točka me izbacuje iz ravnoteže, puštam kočnice i silazim sa puta. U sledećem trenutku već jurim, ni sam ne znam kako ostajem na točkovima. Prvi adrenalinski momenat na ovom putovanju Fotki sa cele ove zezancije nemam, video verovatno postoji. Jednom će doći na red... Sišao sam na normalni loš put, već je ravno. Prelazim preko isušenog kamenog korita nekog potoka koje ne deluje preteći. A onda sam naleteo na kamen, koji nije bio skriven, i ostao bez šrafa za ispuštanje ulja. Dobro, to da sam ostao bez šrafa sam saznao malo kasnije. Za udarac u kamen sam znao odmah. Nasađivanje motora na kamen, ni prvi ni posledji put. Do sada se uvek završavalo samo krivljenjem alu zaštite tako da ovoj pojavi više i ne pridajem neku pažnju. Dakle vozim dalje. Penjem se uzbrdo možda kilometar, možda dva kilometra. Krenem da silazim (vrlo bitan trenutak, SILAZIM) na drugoj strani i učini mi se da motor ispušta čudan zvuk. Stanem, ne gasim mašinu, pogledam dole a ulje samo šiklja!!! Onako, momački. E, biću dovoljno bezobziran da ovde napravim pauzu sa pisanjem. Ne toliko da vas držim u neisvesnosti, jer svi znate da sam nastavio sa vožnjom, koliko zbog činjenice da ima još puno da se piše a ujtru valja raniti na posao

Hvala svima na komentarima. Ima ovde još dosta toga da se ispriča i pokaže Pazi, dok ti nisi napisao nisam ni skontao da je u pitanju Drim... Daj tu deonicu koju sam propustio, biće još putovanja u Albaniju. Vredi. Ne može sve odjednom da se obiđe. Novi put Kukes-Pesjkopi je odličan, kao i svi ostali njihovi novi putevi. Još uvek ima malo saobraćaja tako da se baš lepo vozi. Sve si omašio :D Negde sam već pisao, 95% fotki je napravljeno sa 18-55 IS koji sam kupio dan pred polazak. Dosta je manje oštar (glupo napisati tupjli) od mog prethodnog 18-55IS koji je krepao nakon 20 hiljada km truckanja na putovanjima. Ostalih par fotki je sa Helios 44M (panorama sa bunkerima i verovatno prva sledeća fotka, tamo još u Vermosh-u) i sa matorim 35-135 (mislim da još nijedna nije došla na red). Nikada me nije ovoliko mrzelo da se igram i menjam objektive. Boje... Lighroom--->White balance--->Auto--->čačkanje dok mi se ne svidi A, da, EOS 450d kojeg ne planiram menjati dok ne crkne. Nije lepo lagati Realno je teško naći saputnika za ovakvo putovanje. Pored termina treba da se usaglase i stilovi vožnje/putovanja. Ja sam nepunih 10 dana pred polazak saznao da sam ipak dobio godišnji, ne možeš se tako organizovati sa drugima... To sve uglavnom na kraju bude neki obostrani kompromis. Ja recimo baš volim da stajem na svakom ćošku radi fotkanja (dešavalo mi se da stajem svakih kilometar-dva...). Ta pauza traje najkraće minutu što meni nije mnogo. Zamislite koliko ta pauza traje nekome koga fotografija ni najmanje ne zanima. Budem ja uviđavan u takvim prilikama pa stajem mnogo ređe al' onda se na kraju dana nerviram jer nemam fotke Društvo u svakom slučaju prija jer se osećam sigurnije, vozi se bezbrižnije. Možda najveća prednost jeste društvo za kampovanje. Meni i dalje nije baš najprijatnije da kampujem sam u nekoj zabiti. Uglavnom, obe varijante imaju prednosti i mane. Obe sam probao i odgovaraju mi. Neću se nikada nešto posebno truditi da nađem društvo za ovakva putovanja ali neću ni bežati od toga. Svakako neću sedeti kući zbog nedostatka društva, to je iz dosadašnjih putopisa jasno Na kraju dana napišem 5 redova beleški u notes, uglavnom tehnikalije. Priču izvučem prateći fotke A da, ponekih stvari i događaja se i sećam.

Šesti dan, 1.8. Valbona-Nacionalni park Lure. Danas je prvi dan za koji mogu reći da je neko istraživanje. Sve do sada voženo su proverene i često upotrebljavane trase gde je normalna pojava sretati putnike. Za razliku od prethodnih dana koji su kilometražom bili kratki danas je trebalo preći 250-300km putevima o kojima nisam znao ništa. Obećava zabavu Probudio sam se sa netaknutim unutrašnjim organima... Jutro je osvanulo tmurno i maglovito. Apsolutno neprivlačno. Od pogleda na okolne vrhove nema ništa. Doručak u restoranu, internet, pakovanje... Nema razloga za zadržavanje. Normalna pojava, sve po standardu urađeno. Već posle par kilometara, kako put silazi sa planine, spuštam se ispod nivoa oblaka i dan odmah deluje bolje. Od Bajram Curri-a sam na nepoznatom terenu. Novoasfaltirani lokalni put praktično bez saobraćaja. Brda sa nekim zakržljalim rastinjem pomalo podsećaju na Hercegovinu. U mestu Kam sizlazim sa asfalta, vreme je za "prečicu". Kam je mesto koje sada ima 3-4 dvospratne zgrade u trošnom stanju, više gomila šuta od verovatno istih takvih zgrada, kao i glavnu ulicu bez asfalta. Nešto mi se baš nije išlo u detaljni obilazak. Ispostavilo se da je prečica jedan od najboljih makadamskih puteva kojima sam prošao. Do sada su se i oblaci razišli tako da je ugođaj potpun. Dvadesetak kilometara prolazi brzo, na ovakvim deonicama se ne staje često. Sa asfaltom se spajam jako blizu graničnog prelaza Ćafa Prušit, bukvalno 200m dalje. Kosovo levo, Albanija desno. Za sada Albanija, Kosovo će morati da sačeka još koji dan... Put od granice do Kukesa je fantastičan. Proširen i sređen tokom zadnje 3-4 godine nudi sve preduslove za odličnu vožnju motorom. Na brdu iznad Kukesa pravim pauzu, vreme je za skidanje suvišnih slojeva garderobe. Verovali ili ne i pored ovog prizora ipak sam se vratio na glavni put. U Kukesu opet 10 minuta lutanja u potrazi za klopom. Prva pekara prodaje samo hleb, onda skontam da sam već na izlazu iz grada pa okrenem nazad i tako. Na kraju pogodim odličan kebab. Odolim iskušenju da se odmah spakujem i jedem negde kasnije. Grad mi se na prvu nije svideo (ovo je slučaj i sa 90% drugih gradova, nema ovde ništa posebno loše), vlada neki opšti haos. Do trenutka kada sam završio sa klopom već sam se opustio. Više to nije bio haos već užurbani ulični život Goriva za sada imam dovoljno da ne moram razmišljati, ali ne i dovoljno da bez sipanja odvezem ostatak dana. "Sipaću na sledećoj pumpi, sada je još rano" je jedna od češćih grešaka koje pravim. Nije problem na glavnim putevima, tu su pumpe česte. Odvajam se sa glavnog puta i mogu samo reći jbg... Ovaj novi put je neasfaltiran. Pogledom na kartu da se naslutiti da asfalta neću ni videti do kraja dana. Naravno, do prothodne pumpe se treba vratiti možda i 5-10 kilometara što je nezamislivo. Ove deonice puta se apsolutno ne sećam iz perioda planiranja. To je bila samo vezna deonica kojom je trebalo stići do nacionalnog parka Lurre. Na karti su postojala dva puta, glavni i sporedni, izbor nije bio težak... Dočekao me je još jedan savršeni makadamski put. 45km apsolutnog uživanja. Verujem da zadnja guma nije bila naročito srećna al' ja jesam. Bunkera je iznenađujuće malo. To sam primetio i prethodni put kada sam bio u Albaniji. Da li su sklonjeni, srušeni ili ih nije ni bilo nemam pojma. Put siđe do reke. Temperatura dovoljno visoka da kupanje deluje kao odlična ideja. Reka dovoljno čista da to potvrđuje. Jedva uđoh u vodu. Kamenje je krupno i klizavo. Kada je voda prešla preko kolena već je bio izazov održati ravnotežu, struja je toliko jaka. Neka, može se rashladiti i u plićaku Uživam ja tako tim putem, ne sretnem nijedno vozilo. S'vremena na vreme na ovim mojim putovanjima pomislim da radim nešto posebno, nešto što bi malo ko radio. Uglavnom nakon takvog razmišljanja sretnem nekoga ko taj isti put prelazi recimo biciklom i shvatim kako je ovo moje zapravo smešno jednostavno... Tako beše i sada. Italijan sa potpuno natovarenim bajkom. Kez od uveta do uveta, srećan čovek. Razmenimo po neku reč i razlaz. Vozim lagano dok sam mu u vidokrugu. Zbog propusta sa gorivom sada moram da siđem na glavni put, da tražim civilizaciju i pumpu. Okolina grada Peshkopi je u pitanju. Prva pumpa naravno ne radi tj nema benzina. Druga je čak kilometar dalje i ima sve što treba. Put od mesta gde sam se odvojio sa svoje planirane trase pa do glavnog puta je bio ružan i loš (seoski put prepun bara koje se cede iz štala, teško da je to nekom primamljivo) pa mi se baš i nije vraćalo. GPS kaže da to nije nikakav problem jer krug mogu zatvoriti vrlo lako. Ova asfaltna ekskurzija trajala je kratko, svega 15-ak km. Nazad na makadam. U nekom selu imam bliski susret sa BMW-om iz suprotnog pravca. Završava se tako što se mimoilazimo sa desne tj pogrešne strane. Nimalo prijatno. Lokalci se vraćaju sa kupališta i odlično poznaju put tako da im se ništa ne može desiti... Ni o ovoj sledećoj deonici, do mesta Fushi Lure, nisam znao ništa. Google Earth je to proglasio za regionalni put, ja preveo kao asfalt ili bar dobar makadam. Trebalo je da znam bolje, toliko sam ipak znao o Albaniji. Linije na karti je lako ofarbati u boju glavnog puta ali to nikako ne znači da vas na licu mesta neće dočekati put prohodan samo za terenska vozila. Početak ne obećava. Put se penje kroz šumu i ja očekujem da sam završio sa civilizacijom. Pošto je ovo ipak Albanija put nakon nekog vremena izlazi na plato. Zaseoci, obrađena polja, raskrsnice... Mašim skretanje koje treba i tvrdoglavo produžavam dalje. Iz nekog dvorišta istrčavaju klinci, mašu i zaustavljaju. Jedva dočekali da vežbaju engleski, objašnjavaju da sam se zeznuo i da moram nazad. U povratku, čisto onako, sa svaki slučaj, overavam još jedan pogrešan put. Ovaj završava u nečijem dvorištu. U trećem pokušaju konačno odlučujem da poslušam GPS, kao što radim i 99% vremena jer trase sam crtam i prilično im verujem, i eto me na pravom putu. Ovaj se penje obronkom padine, opet neko zakržljalo rastinje i pogled na plato. Put je uglavnom dosta lošiji nego što gornjoj fotki. Ubrzo prelazi praktično u go kamen. Napredak je spor, samo čekam kada ću se nasaditi na neki kamen i ostati bez kartera. KLE, i pored toga što je podignut, i dalje ima problem sa visinom. Suviše je malo rastojanje od tla do zaštite ispod motora. Nekada davno, najniža tačka na motoru je bio prekidač bočne nogare. On nije dugo trajao jednom kada sam krenuo voziti van asfalta. Onda je dugo vremena najniži deo bio šuspleh i to je bilo ok. Vremenom, od brojnih kilometara i udaraca isti se već deformisao u dovoljnoj meri da šraf za ispuštanje ulja postane prilično izložen udarcima kamena. Priliku da to dokažem sam već imao ranije na ovom putovanju, u Thetiu... Dakle, napredak je spor ali problema nema. Fotki sa tih kamenih deonica nemam. Ima filmova. Subota je popodne i sasvim logično je da u 2-3 navrata srećem skockane ljude kako silaze sa planine. Stvarno skockane, košulje, cipele i sve to. Apsolutno nemam pojma odakle dolaze niti kuda idu... Konji i magarci su i dalje regularno priznato prevozno sredstvo tako da srećem i ljude koji ih jašu. Nakon prevoja pogled se pruža na neku travnatu visoravan. Lep prizor, zaslužuje pažnju. Preko visoravni vodi put a putem prema meni ide neko vozilo. Iz daleka vidim da nije auto, a ako nije auto mora biti motor. Obradujem se jer je prva pomisao ta da je u pitanju neki putnik iz daleka. Brzo postane jasno da se zapravo radi o nekom lokalcu na malom motoriću. Te motore peglaju po celoj Albaniji. Apsolutno nema veze o kakvom se putu radi, svuda sam viđao ili tragove ili ih sretao. Posle ovog platoa počinje spust kroz četinarsku šumu. Ubrzo se vide i prve kuće kao i asfalt. Fushe Lure... Tu je početak puta u/kroz nacionalni park Lure. O nacionalnom parku sam čitao jedino u putopisima nekih Čeha od pre 4-5-6 godina. Par njihovih pokušaja da to obiđu su uvek bivali neuspešni zbog neprohodnih puteva tako da ni ja nisam baš očekivao da će se linija koju sam nacrtao na kompu u stvarnosti pretvoriti u put koji prolazi na drugu stranu planine. No, to je tema za sledeći dan putovanja, ne današnji... Onaj asfalt koji sam video sa brda je dužine solidnog fudbalskog igrališta, možda čak i dva igrališta... Centar sela i hotel su dobili asfalt. Početak puta u NP obećava. Sređen put vodi kroz retku borovu šumu. Odmah mi se sviđa i to jako. Do prvih jezera ima možda 10km, dana je ostalo još dosta tako da nema razloga za žurbu. Nekako ispadne da nisam fotkao te najlepše delove. Verovatno me opet zeznulo to što sam snimao, tada računam kako fotke nisu potrebne... Glupost... Prvo jezero je malo, ušuškano. Odmah iznad njega je znatno veće jezero koje je ujedno i moj današnji cilj. Malo me iznenadilo što su oba jezera veštačka ali ne marim, super to izgleda. Naravno da na jezero dolazim sporednim putem koji izlazi na sred brane (zemlja i kamen). Malo mi bezveze kada na jednom kraju brane vidim automobile. Međutim, kada sam prišao i video da se radi o strancima koji su ovde istim poslom kao i ja bi mi drago. Pet parova Nemaca u pet terenaca. Engleski ne pričaju a moj Nemački je smešno ograničen. Nude pivo, toliko razumem, kažem da ću navratiti kada se smestim. Narednih 5-10 minuta tražim mesto koje ima dovoljno malo kamena kako bi se mogao postaviti šator. Jedino brana dolazi u obzir. Švabe se za to vreme kupaju u jezeru, ne deluje kao da se nešto smrzavaju. Postavljam šator i pravac jezero. Voda je savršena, okruženje... Ljudi, ja vam ne mogu opisati taj osećaj, tu ludačku radost i sreću, euforiju tog trenutka. Ceo dan mi je bio odličan. Vožnja, putevi, predeli... I onda još kao višnja na vrhu šlaga na torti Ovo... Sve se to skupilo u verovatno najbolji dan putovanja koji pamtim (sumnjam da ste iz dosadašnjeg dela teksta stekli taj utisak, nešto nisam raspoložen za pisanje ) Klopam nešto malo, tek toliko da u gostima ne pojedem većinu hrane. Kod Nemaca Nikšićko pivo, roštilj, druženje. Super im je to što putujem motorm, čude se kolike kilometraže prelazim dnevno. Jedno pitanje ipak postavljaju iznova i iznova. "Warum alleine???" Zašto sam??? Nemački mi nije ni izbliza dovoljno dobar da bih mogao dati neki smislen odgovor al' nađe se tu devojka koja zna Engleski. I objašnjenje im je prihvatlivo, ipak ne ispadam asocijalni ludak Samo uporno ponavljaju "gefährlich..." Opasno... Sjajan, sjajan dan. Noć je iznenađujuće topla obzirom da smo na nekih 1700m visine. 250km vožnje, od toga dobar deo van asfalta. Šest ipo sati naporne vožnje. Track log je u prilogu pa izvolite Samo nemojte zaboraviti da točite gorivo neposredno posle Kukesa, tako možete spojiti denicu od 120-130km bez asfalta... 2015-08-01 0849__20150801_0849.gpx

NASTAVAK: Peti dan, 31.7. Jezero Komani-Valbona Put od trajekta do mesta Bajram Curri prati reku Valbonu uzvodno. Lagana vožnja, iz nekog razloga nemam želju da trošim krivine. Vrtim se 10-ak minuta u Bajram Curri-u u potrazi za nekom hranom što je uspeh obzirom da mesto ima tri ulice... Prvo sam uspeo samo da prođem kroz gradić. Prodavnica na izlazu po bogatstvu ponude najviše podseća na period ranih '90ih u našim krajevima, tu je po par komada malog broja artikala a ništa od onoga što mi treba (hleb i konzerve ribe). Vratim se u grad, pogodim glavnu ulicu i u svoj gužvi vidim samo jednu pekaru. Odlazim na drugi kraj gradića pre nego što sam okrenuo. U pekari odličan burek (i kod njih se tako zove, samo drugačije izgovaraju. Ovaj je bio odličan, ili sam ja bio gladan). U sledećoj prodavnici imaju konzerve ali ne i hleb, po njega moram još 50-100m dalje. Uzbuđenjima stvarno nema kraja... Dalje prema Valboni vodi novi asfaltni put. Mislim da je makadam ukinut pre dve, možda tri, godine. Kada sam saznao za asfalt malo je falilo da potpuno izbacim ovaj deo puta. Pogrešio bih. Skupi, novi luksuzni automobili. Obećavaju skupo mesto za noćenje. Ovo je odavno turistička atrakcija Albanije. Kilometri odmiču i približavam se Valboni. Stanem na česmu kraj puta, bacim oko na navigaciju i vidim neki put koji se odvaja sa ovog glavnog, vodi u planine i nekako znam da tu neće biti ni naznake asfalta. Dovoljan razlog da se nabaci osmeh na lice. Tabla na samoj raskrsnici kaže da je prvo mesto odatle udaljeno 8-9km. Čuvene reči "idem samo do _______ i odmah se vraćam" izgovorene su po ko zna koji put. Osam kilometara se put lagano penje. Proporcionalno porastu visine raste i lepota pogleda. E sad, dok si na dnu doline vidiš prilično mali deo neba i to je ok jer ono lako bude plavo. Kada se malo popneš na okolna brda pogled seže mnogo dalje, dovoljno daleko da vidiš crnilo oluje koja se kreće ka tebi. Nema to veze naravno, ionako idem samo do prvog mesta i okrećem... Put je uglavnom odličan, što se može videti i na ovim gornjim fotkama. Dovoljno odličan da vožnja bude zanimljiva. To uglavnom nije dobro po životni vek zadnje gume. Prvo mesto, zapravo najobičnije selo, Cerem se zove, dođe brzo. Naravno da je glupo tu okrenuti kada vidiš da put vodi dalje. Posle sela podloga prelazi u dobro utabanu zemlju sa debelim slojem fine prašine na površini. Rupe i kolotrazi se podrazumevaju, ipak se ovuda voze kamioni... Obećava veselje u slučaju kiše. Srećem iznenađujuće mnogo vozila (realno, ovde bi me iznenadila i dva komada a sreo sam verovatno 15-20...). Uglavnom su to terenci ali ima i kamiona. Prva pomisao mi je da su u džipovima organizovane vožnje turista ali bolji pogled na putnike odbacuje tu opciju. Babe, dede, žene sa decama... Lokalci. Posle par kilometara nailazim na česmu pored koje ima i nešto nalik kafani. Nekoliko auta je tu parkirano, zajedno sa putnicima, i zaključujem da dalje ne idu. Urođena mi je osobina da se na takvim mestima ne zaustavljam. Daleko bilo da nekoga priupitam kuda vodi put, na šta bi to ličilo... Karta na GPS-u je sačinjena od satelitskih snimaka i vidim da put u neko doba izbija iznad šume što u ovakvom okruženju mora biti sjajan prizor. Idem dalje i naravno da srećem još vozila. Između ostalih i kamion natovaren nameštajem, sa 3-4 generacije familije. Idu uzbrdo... Put već neko vreme vodi kroz šumu i ništa se ne vidi. Duboke bare, zemlja, nije neko uživanje. Vozim još malo i stižem na raskrsnicu. Tu već duva jak vetar, nebo prilično crno sa svih strana i promiču prve kapi kiše. Naravno, tu se okolina malo promenila i počinje da izgleda lepo. Karta kaže da jedan krak ovog puta vodi za CG, granica je bukvalno na 200m dalje. Kukavički odlučujem da je ipak vreme za okret. Sećam se one fine prašine sa početka uspona i nekako ne želim tu da se zateknem tokom, ili nakon, pljuska. Kada sam stigao kući uvideo sam grešku: put nakon još par kilometara izlazi na prevoj a ono gore izlgeda odlično... Šta sad, mora se čovek vratiti na neka mesta... Ovo je put za CG. Ne verujem da tu postoji neka kontrola a opet sam siguran da se nije pametno igrati sa takvim stvarima Kiša pada kratko, dovoljno kratko da podloga nije nakvašena a opet dovoljno dugo da sam već krenuo nazad... Pogled na Cerem i put koji vodi dalje prema Valboni. U neko doba sunce izađe, obasja vrhove i ponovo se sakrije iza oblaka. Upečatljivi trenuci... Nazad na asfalt posle tridesetak kilometara uživanja. Volim kada nisam pod nekim vremenskim pritiskom pa mogu da lutam. Uglavnom ispadne dobro. Sam prilaz Valboni mi se svideo. Put vodi kroz neku čudnu šumu, svakih malo se sa njega odvajaju putići prema pansionu ovom, restoranu onom ili već tako nečemu. Fotki nemam a moć opisivanja mi je zanemarljivo mala Trebalo bi da imam snimke ali će očigledno proći mnogi dani dok to stigne na red... Moj današnji cilj je da stignem do kraja puta, do mesta odakle se dalje ne može, tako da ovo sve prolazim bez zadržavanja. Jedino mi je malo žao jer novi put često preseca stari makadamski. Ne mogu se oteti utisku da je ovo sve tada bilo još mnogo, mnogo atraktivnije. Kasnije ta šuma nestaje, uz put se vide kuće. Zagledam kampove, tražim ili Poljake ili zelenog Cherokee-a ali ih nigde ne vidim. Za fotku motora sa ovakvim planinama u pozadini vredi se okrenuti. Ko zna da li če kasnije, ili sutra, kada se budem vraćao uopšte biti pogleda. Asfalt vodi do nekog većeg restorana. Dalje se može samo putem koji prati korito reke, još 3-4km. Beli kamen, nešto borova, vrhovi sa svih strana... Nestvarno. Na kraju puta imanje. Odlično urađen kafić u drvetu, dvorište sa lepim detaljima, kamp... Osim domaćina koji ne pričaju engleski nigde žive duše. 4€ koliko traže je previše za parče livade bez upotrebe wc-a ili kupatila. Prosto ne mogu da verujem da nisam nijednom sišao sa motora da ovo sve fotkam... Vraćam se ka civilizaciji. Kod zgrade nekadašnje škole je lep travnati plato, kao stvoren za kampovanje. Odlučujem da propustim i to, nekako sam rešio da ću biti u uređenom mestu, sa ljudima. Asfalt, počinje kiša. Za svaki slučaj obilazim i parkić sa četinarkom šumom ali fantastična količina smeća, kao i nedostatak svetlosti, ubijaju i poslednju trunku želje za dilvljim kampovanjem. Tabla za kamp/sobe/restoran na nekom imanju. Opet sve lepo sređeno, ima i ljudi (komotno se može reći da je gužva). 5€ za bilo koji deo imanja sa upotrebom kupatila. 10 minuta obilazim i tražim mesto koje vredi toliko para. Svuda je duboka trava, njiva, natopljena zemlja ili prosto predaleko. Transalp sa italijanskim tablicama je parkiran pored mog, sa vlasnikom sam malo popričao dok sam se pakovao da krenem dalje. Sledeća opcija mi je kamp u dvorištu neke kuće. U dolasku je tu bilo nekoliko motora pa procenjujem da bi bilo OK mesto. U povratku motora nema pa kamp nisam ni primetio Polako već izlazim iz naselja, kiša i dalje pada. Restoran/sobe/kamp/bungalovi sa desne strane. Ispred svakog bungalova parkiran po motor il' dva, niko ne kampuje. 2€ je komad livade... Trenutak trezvenog razmišljanja, obzirom da kiša i dalje pada, me nagoni da pitam za sobu. 10€ sa doručkom.. Soba je u staroj kući ali sređena i uredna, prozor gleda na zid štale i baštu. WC ima u restoranu, na drugom delu imanja što je malo bezveze al' opet prihvatljivo. Rešen problem kampovanja Dok sam se ja raspakovao i malo došao sebi kiša je stala i krenulo je da se razvedrava (onako kako se samo u planinama, nakon kiše, može razvedravati: milion slojeva oblaka koji se uvijaju oko vrhova, kasno popodnevno sunce koje se tu i tamo probije i tako to...). Izađem da fotkam, da se javim kolegama motoristima a od motora ni traga ni glasa. Nestali ljudi. Dobro, bar sam fotkao.. Ispostavilo se da u kući gde sam ja ipak ima kupatilo, i to sređeno kupatilo. Topla voda i sve po redu... Do bojlera naravno vode dve žice koje vise između njega i štekera na susednom zidu. Sve po najnovijim sigurnosnim i zdravorazumskim standardima. Nešto nisam bio raspoložen za restoran tako da veče provodim u sređivanju i čišćenju opreme i tehnike. Trudim se da stvari ne bacam po ostalim krevetima ali teško je... Raspakivanje torbe na kraju dana nazivam eksplozijom. U dva navrata tokom noći, nemam pojma koje doba, neko je pokušao da uđe u sobu. Nisu bili uporni sa kucanjem ili pokušajem razvaljivanja vrata tako da sam ignorisao. Verovatno su ljudi došli po moje bubrege, drugog objašnjenja nemam... 120km, od toga 30-ak vodom a skoro 40 van asfalta. Nešto manje od tri sata vožnje. Skroz opušten dan. Track log je u prilogu. Toliko. 2015-07-31 0948__20150731_0948.gpx

Ko ulovi.