Da, sate i sate svakog dana tokom par nedelja Jako je zeznuto povezati tacke u nepoznatom kraju za koje nisi ni siguran da je moguce povezati.. Ali to je nista u poredjenju sa kolicinom vremena koje je ulozeno na planiranje slicne ture kroz Albaniju i Makedoniju (za sada samo u najavi, izjalovila se prosle sezone...). Hvala svima na komentarima, znaci podrska

Dan 4 (Durmitor-Tara) 2.7. Nebo je ostalo bez ijednog oblacka sve do jutra. Kise nije bilo ali opet su sve stvari solidno natopljene vodom. Dalo se i pretpostaviti da ce tako biti cim smo stigli sinoc, vlaga se toliko osetila u vazduhu. Na dnu kanjona je potpuno besmisleno cekati da ugreje sunce tako da je dogovor da se odmah pakujemo i da na izlazu iz kanjona rasirimo stvari da se suse i doruckujemo. Tesko je i naci neko atraktivnije mesto za uzivanje. PJ pravi raspored stvari, dosta toga se iz kofera premesta na zadnje sediste. Konacno vozimo nekim normalnim tempom, steta sto imamo jos samo 5-6 kilometara van asfalta. Hum sume je neverovatan. Asfalt pocinje na samom izlasku iz kanjona Susice (cak i taj preostali deo makadama, spust i izlaz is kanjona, je navodno trebao da se asfaltira te godine. Vec vidim kako gomile turista upropastavaju uzitak. Durmitor opasno brzo gubi makadamske puteve...). Uzivanje u krivudavom putu prema Zabljaku. Cesto stajemo radi fotkanja. Plato na slici je podeljen na dva dela kanjonom Susice. Postojanje kanjona je lako prevideti, cak i kada stojite na stotinjak metara od same ivice... Kanjon Tare je u pozadini. U Zabljaku tocimo gorivo (nemam pojma gde je sledeca najbliza pumpa, mozda u Savniku, tako da ovde obavezno tocim pre bilo kakvog obilaska Durmitora...) i odlucujemo da se privremeno zamenimo motora. Vozimo prema Pluzinama, jedinim putem na kom je prakticno zagarantovano da cete sresti druge motoriste. Iznenadjuje me kako se Afrika lako vozi i pored gomile tereta. Ostatkom nisam odusevljen (lazem, V2 sa aftermarket izduvom ima jebit... odlican zvuk). Ergonomija totalno ne odgovara ali to je i za ocekivanje jer su oba motora dosta prilagodjavana vlasnicima. PJ ima slicno iskustvo sa KLE-om tako da se rado vracamo na prave masine... Sam spust u kanjon Pive je spektakularan. Ubedljivo najludji put za koji znam. Put je vise-manje uklesan u stenu, ima gomilu serpentina, tunela, par raskrsnica a neretko se i vise tih elemenata javlja na istom mestu pa tako imamo serpentinu u tunelu na cijoj se sredini odvaja drugi put... Vozimo prema hidroelektrani Mratinje, jezero je skroz puno. Ima puno tunela, razlika izmedju svetla na suncanom danu i mraka u tunelu je drasticna pa napredujemo lagano. Duza pauza na samoj brani, mesto je spektakularno a pogled sa 220m visine... Trenutak kada svako krece svojim putem se priblizio. Odlazimo jos do parkinga ispod brane (shhh, nemojte nikom reci da smo bili tamo; zabranjen je pristup) da se napravi poneka fotka i to je to. PJ nastavlja dalji obilazak Crne Gore, Albanije, Kosova, Srbije, Rumunije i jos kojecega a ja lagano idem prema Novom Sadu. Prvi put da putujem sa nekim i moram priznati da mi se svidja i ta varijanta. Mnogo opustenije se osecam u zabitima, drustvo za kampovanje puno znaci. Sa druge strane je kompromis koji obe strane moraju napraviti kako bi se uskladili stilovi voznje, zelje za pauzama i sve to... PJ je ukupno nekih 6 nedelja bio na putu, ako nekog zanima putopis je na ADV Rideru (Engleski jezik, gomila fotki) i jos nije gotov. http://advrider.com/...ad.php?t=908132 Nastavljam solo. Ne prolazi puno vremena pre nego sto je vreme za jos jednu pauzu. Most preko Pive je suvise atraktivna lokacija da bi se samo tako proslo. Pomaze i cinjenica da je jezero puno pa reka tece recimo punim intenzitetom... Brzo stizem do granice na Scepan Polju, nema guzve i prolazim prakticno bez zadrzavanja. Pu prema Foci je, kao sto sam vec ranije napisao, ruzan. Ovaj put srecom nema saobracaja tako da vozim kako mi odgovara. Asfalt je klizav i u par navrata dobijam opomenu da bi valjalo smanjiti tempo. Posle nekog pravca prilazim krivini, iz nje izlece dzip onako, solidno na mojoj strani puta. Reagujem idiotski, zabafam kocnice i bezim u stranu. U principu ima sasvim dovoljno mesta da prodjem ali vec je kasno za razmisljanje, pogled je uperen gde ne treba. Kocenje napreduje odlicno do one milisekunde kada prednji tocak sidje sa asfalta na rizlu. U sledecoj milisekundi klizimo na boku, a u onoj posle se vec izvlacim iz rastinja... Motor je u jarku pored puta (kada sam par nedelja ponovo prolazio tuda videh i da je na svega metar dalje od mesta gde sam stao poveca rupa. Imao sam srece da je promasim). Dzip koji je izazvao moju reakciju staje, za njim jos dva ista takva. Zatamnjena stakla, nabildovani, celavi likovi, kosovske tablice... Pet ljudi bez problema izvlaci motor, pitaju jesam li dobro i pre nego sto sam se osvrnuo vec su otisli dalje... Ja ostajem da pregledam motor, steta i nije velika. Izgrebane bocne plastike, jednoj uz to fali i komad. Narednih 20 minuta ko budala rovarim po onoj dubokoj travi trazeci taj nedotajuci komad. Neuspesno... Mene pomalo boli lakat al' nista vredno paznje (siroki rukavi na jakni, stitnik se pomerio na neko za njega sigurnije mesto ). Manja ogrebotina na kacigi. Kasnije videh i ostecenje jakne na ramenu ali tu je stitnik u potpunosti odradio svoj posao tako da sam udarac nisam osetio. Mnogo veci problem predstavlja poljuljano samopuzdanje, trebace vremena da pocnem ponovo uzivati u asfaltnoj voznji. Tako mi i treba kad nisam hteo lepo, kao inace, svaki dan da se prevrcem na nekim glupim mestima sa 5 na sat :D Zmigavac nije polomljen, predvijen je da se odvoji od nosaca u ovakvim slucajevima. U Foci skrecem sa glavnog puta, plan je da do Ustiprace (izmedju Gorazda i Visegrada) stignem nekim lokalnim makadamima. Do tog trenutka sam se vec ispraksirao u trasiranju tako da mi je za tu deonicu, u potpuno nepoznatom kraju, trebalo manje od sat vremena zurenja u Google Earth snimke. Sela kroz koja se prolazi izgledaju potpuno depresivno. Ovde je bilo dosta borbi tokom rata pa je jos uvek puno rusevina, okolina puta je cesto nacickana tablama za minska polja. Rano ustajanje tog dana u kombinaciji sa visokom temperaturom znace da sam u ovo doba dana potpuno odsutan. Nalazim pogodnu livadu kraj puta a tu je i hladna recica. Cudo jedno sta pola sata izlezavanja na livadi uz brckanje nogu mogu uciniti sa covekovom psihom Nekada davno je zapoceto asfaltiranje puta kojim vozim. Cesto se smenjuju deonice loseg starog asfalta i sasvim solidnog makadama. Mozak je jos uvek tamo u onom jarku pored puta tako da ne uzivam u voznji... Izlazak na asfalt kod Drine mi uopste ne smeta, lepa promena okruzenja. U Visegradu se zadrzavam samo toliko da fotkam most i natocim gorivo. Steta je neiskoristiti jeftine cene u Bosni. Granica prolazi bez zadrzavanja a tu je odmah i Mokra Gora gde se snabdevam klopom. Imao sam isplaniranu i neku precicu od Mokre Gore prema Zaovinskom jezeru ali u ovom trenutku stvarno nisam bio raspolozen za eksperimentisanje sa novim i potencijalno neprohodnim putevima. Umesto toga idem "glavnim" makadamskim putem, pored Kustinog sela. Kako kilometri odmicu raspolozenje mi se popravlja. Na kraju ipak odlucujem da isprobam jednu precicu. Od starta je jasno da se put slabo koristi. U par navrata bas strmo se spusta a podloga je rastresita. Ukoliko se pokaze da je neprohodno povratak bi mogao biti bas zanimljiv. Prirorda prelepa, put ostaje prohodan i uskoro sam u zaseoku ispod brane. Kamp na samoj kruni brane, vecera, odmor. Komsije su mi neki momci iz Bajine Baste koji su tu dosli na par dana kampovanja. Zovu u goste a to se bas i ne odbija. Vatra, domaca rakija i zezanje. Zivot je ponovo dobar

Dan 3 (Zelengora-Durmitor) 1.7. Moja prvobitna zamisao je bila da sa Zelengore lagano krenem nazad za Srbiju. Kada je PJ pomenuo da danasnji dan planira zavrsiti na Durmitoru nisam mogao odoleti... Mislim, cemu planovi sluze ako ne da bi se mogli menjati. Durmitoru ne mogu odoleti kad sam vec u blizini. Jutro je osvanulo konacno vedro mada i dalje prohladno (prethodno vece je bilo i par pahulja snega). Klopa, setnja, fotkanje i pakovanje. Rutina... I nezaobilazne borovnice. Zelengoru uvek povezujem sa borovnicama. Jos jedan kratki time lapse video: Prvih par kilometara voznje, pre nego sto se put susti u sumu, prema prevoju Cemerno predstavlja pravo uzivanje. Cini mi se da bi Zelengora bila raj za male motore, toliko prostranstvo po kojem se moze voziti... Izvor Neretve, ili bar mesto za koje tabla kaze da je izvor, je i ovaj put bez vode. Posle Cemernog sledi nam uspon na Lebrsnik. Ima tu jedna kraca, vrlo zanimljiva deonica za voznju. Relativno je strmo, put je vrlo ostecen i trazi paznju. Nema fotki Na kraju tog uspona put se spaja sa "glavnim" koji ide od Klinjeg jezera. Do vrha se stize za par minuta. Ovaj malisa se svercovao na instrument tabli bar 15-ak minuta. Ne znam kako mu nije smetalo truckanje po makadamu... Na nekoj od prethodnih slika se vidi da je cela severna (naravno da sa slike znate da je to severna...) padina zapravo gotovo vertikalna stena. Pogled sa vrha je spektakularan. Na vrhu takodje postoji i toranj sa raznoraznim antenama. Mi smo naisli u vreme kada se tu zatekla i ekipa odrzavanja. Momci su bili nervozni jer su cekali novu ekipu koja treba da stigne iz Mostara i dovuce gorivo za agregat, bez toga ne mogu nista da rade. Onako usput kroz pricu spomenem kako mora da je pogled sa tornja jos bolji nego tu, sa zemlje. -"Mozete da se popnete ako hocete..." -??? -"Ma naravno, samo nemojte ici vise od prve platforme. Na ostalima ima puno opreme i nema bas prostora. I pazite se na merdevinama. Niko se nije penjao gore ove godine nakon sto se sneg otopio, mozda ima nekih ostecenja." -"Hey PJ, want to climb to the tower?" -"Hell yeah..." Proces ubedjivanja je bio jako naporan Provera baterija u kamerama, aparatima i spremni smo za penjanje. Adrenalin vec radi svoje. Prva platforma deluje relativno nisko kada se posmatra sa zemlje. Zbog polozaja tornja na samoj ivici litice, a i cinjenice da je platforma napravljena od resetki sa nje je prica dosta drugacija Treba malo vremena da se covek opusti ali uzivanje je garantovano. I ovde je dosta antena, stalno se moramo provlaciti da bi prosli sa jednog kraja na drugi... Definitivno vrhunac dana Stiglo i gorivo iz Mostara. Konacno ce proraditi sistem za pracenje stanja uredjaja. Ni pogled sa zemlje nije los, ipak je to litica od par stotina metara... Put kojim se dolazi u samo podnozje stene, do mesta gde krece ona zanimljiva deonica. Spust prema Klinjem jezeru na neki nacin predstavlja antiklimaticno iskustvo. Sam put nije nesto zanimljiv za voznju a ni pogled nije ocaravajuci (da, u ovom trenutku ste malko razmazeni pogledom sa vrha...). Na samoj brani stajemo da fotkamo jezero. Cujem strazara kako iz daljine vice, tera nas. Ignorisemo. Boje su toliko nerealne da se to mora ovekoveciti i to bas odatle, sa brane. Dok smo mi napravili po koji snimak strazar je vec prisao, vidi stransku tablicu na motoru pa ne zna ni kako bi nas oterao. Posto smo dobri i lepo vaspitani momci izvinjavamo se i odlazimo. Na trenutak me zabrinuo telefon koji je cuvar nosio u ruci, samo bi jos trebalo da zove neku policiju... Rekoh vam da su boje bile nerealne... Od Klinjeg smo ponovo na asfaltu. Sledeca planirana stanica je Tjentiste a to znaci da se ponovo penjemo na Cemerno. Posle par dana provedenih uglavnom na makadamu ili u laganoj voznji koristim priliku da sebi dam oduska. Bas retko vozim agresivno ali zato valjda i prijaju trenuci kada to radim Pauza za osvezenje u kafani nesto pre samog Tjentista, zatim obilazak spomenika i detaljno razgledanje razrusenog hotela u blizini. Simpaticna propaganda, vrhovni stab je ubacen medj' obican svet... U hotelu smo se zadesili taman kada je i nekadasnja radnica svojoj novoj, americkoj, familiji objasnjavala kako je hotel ranije izgledao, gde je sta bilo... Morali smo i licno da se uverimo da nije govorila neku neistinu U sustini objekat i nije toliko unisten (sa izuzetkom prozora, podova, zidova, svih mogucih instalacija i opreme... Drugim recima jos postoje zidovi i krov ) Ovo desno je obavestenje o prestanku radnog odnosa, '83. godina je u pitanju. U Foci tocimo gorivo i kupujemo klopu za veceru i dorucak. Plan je da nocimo na Susickom jezeru, u kanjonu istoimene reke, i ovo je zadnja prilika da se snabdemo. Do Scepan Polja vodi uzani krivudavi put. Imamo nesrecu da smo prakticno na samom pocetku tog puta sustigli neka kola koja se toliko vuku da je prosto strasno. Vozac (ispostavice se zena, naravno. Predrasude su cudo) ne pokazuje ni najmanju nameru da se pomeri u stranu i propusti nas da prodjemo, uglavnom vozi sredinom puta. Da stvar bude jos bolja posle par godina ovakve voznje uspeli smo da stignemo kola koja su isla jos sporije... Nekako ih prolazimo neposredno pre same granice. Ovo je valjda jedini uzani, krivudavi asfaltirani put koji mi se ne svidja. Previse je saobracaja... Ne mogu se oteti utisku da bosanska strana namerno ostaje u ovom stanju, cisto da se bar malo napakosti rafting turizmu koji cveta u kanjonu Tare. Ideja je da do Nedajna idemo putem ciji je pocetak izmedju dva prelaza. Prema informacijama kojima raspolazemo veliki deo bi trebao biti makadam. Policajac na crnogorskoj strani razbija tu iluziju, kaze da je ostalo svega par kilometara neasfaltiranog puta a i to je upravo u fazi sredjivanja. Nije bas siguran da li cemo mi sa motorima moci da prodjemo jer je gradiliste trenutno u nekoj gruboj fazi. Neko vreme pratimo Taru uzvodno, zatim se penjemo prema Crkvenom Polju. Senke vec postaju izduzene. Nesto posle Crkvenog Polja asfalt prestaje, zamenjuje ga najlosija zamena za put kojom sam vozio. Naime, postojeci uzani makadamski put je prosiren ali je trenutno u fazi kada nije nasuta nikakva nova podloga. Gomila krupnog kamenja, zemlja... Nije tesko za voziti ali je zato ruzno. Sa izlaskom na visoravan put se pretvara u perfektni, dobro utabani, makadam. Tu negde PJ gotovo upada u 2m duboki kanal iskopan celom sirinom puta. Kao znak upozorenja na tu prepreku postavljena su po 3-4 kamena na put sa svake strane. Moglo je biti bas gadno. Uzanim asfaltom stizemo do Nedajna. PJ vodi tako da me ne brinu brojne nepregledne krivine. Prethodne godine sam posumnjao, a ove i potvrdio da su ovi putevi zapravo savrseni za super moto divljanje (PJ se, kao vlasnik i korisnik jednog 690SMC sa slick gumama, slozio). Obavezna pauza na vidikovcu pre samog spusta u kanjon. Sunce samo sto nije zaslo. Znam da ce istog trenutka kada zadjemo u kanjon prakticno biti mrak. Nije to neki problem jer racunam da do dole imamo manje od 10 minuta voznje... Nosaci kofera na Africi su pred izdisajem. Put je dosta dzombav sto svakako ne pomaze situaciji. Napredujemo bas sporo... Vozim pozadi i cekam kada ce se dogoditi jedna od dve stvari: 1. Spasti koferi sa Afrike. 2. Ispasti hrana koja je vrlo lose pricvrscena za iste te kofere Tacka dva se u neko doba obistinila, bez posledica po jestivost klope. Spust je trajao citavu vecnost. Do trenutka kada smo sisli na jezero vec je bio toliki mrak da nije imalo smisla ici u sumu i traziti drva za vatru. Postavljamo satore, veceramo, cirkamo piva i blejimo u zvezde. Malo treba da putnik bude zadovoljan. U naletu izrazite inspiracije ja sam odlucio da na sator ne stavim spoljasnji sloj. Vec do trenutka kada sam legao vlaga u vazduhu je nagovestavala da to i nije najpametnija ideja ali mi se tada nije dalo da rovarim po stvarima i namestam sator. Svakako nece padati kisa...

Dan 2 (Visocica-Zelengora) 30.6. Jutro je oblacno ali nema kise, obecava razvedravanje tokom dana. Ako se dobro secam vec tada smo bili gladni, propust u razmisljanju je znacio da juce pred polazak nismo kupili klopu, nigde usput nije ni bilo da se kupi a nece biti ni sve do polovine danasnje voznje... Negde pri kraju rasturanja kampa nailaze posetioci u vidu stada krava. Bilo je zanimljivo usmeravati ih kroz svuda razbacane stvari Razgovor sa zenom koja vodi krave na ispasu po ko zna koji put potvrdjuje iskrenu i neiskvarenu dobrotu ljudi koji zive dalje od urbane civilizacije. Cudi se sto smo nocili ovde (par dana ranije bio i neki biciklista iz Rumunije...), kaze da bi nas svako primio u kucu makar na obrok da smo pokucali na vrata. "Moramo pomagati jedni drugima." PJ sator postavlja tako da iz njega moze videti motor, sve stvari zakljucava i vezuje. Bezuspesno sam mu objasnjavao da na udaljenim lokacijama nema potrebe za toliko opreza. Na samom pocetku voznje put se racva. Jedan krak sam vozio prosle godine i taj put je provereno lep i atraktivan. Drugi put je nepoznanica. Znam da postoji i da je nesto duzi. Zelja za istrazivanjem je prisutna tako da ipak idemo tim novim putem. Ukratko: greska. Prvi deo vodi kroz gustu sumu, nema nikakvih vidika. Od sela Donja Ljuta put se pretvara u zarasli puteljak. Nista zanimljivo... Dobro, bar znam za neki sledeci put kuda treba ici. U par navrata smo gazili ovakve ljute i opasne potoke. Jedan od retkih pogleda na ovoj deonici. U pitanju je planina Treskavica. U mestu Argud izlazimo na asfaltni put koji se uskoro spusta u kanjon Neretve. Tridesetak kilometara krivina kasnije dolazimo do Borackog jezera. Tokom solidnog dela ovog puta okolina je pretrpana znakovima za minska polja, nema silazenja sa asfalta (a i da nema znakova opet ne bismo nigde skretali jer prosto nema kuda...). Od Borackog jezera krece jos jedna dugacka makadamska deonica. U pocetku put vodi padinom iznad jezera, kroz vrlo cudnu sumu. Iako ne deluje osuseno skoro nijedno drvo nema lisca... Na prevoju se okolina iznenada potpuno transformise. Strmu sumovitu padinu zamenjuje travnati plato. Nailazimo na srednjovekovne stecke. Tu je negde bila i vrlo kratka asfaltna deonica, izgleda da renoviraju put (od Mostara do Rujista i okolnih sela). Afsalt srecom brzo prestaje i ponovo smo na makadamu. Put vodi kroz sumu samim podnozjem Veleza koji se naravno ne vidi od krosnji. Podloga je rastresita, verovatno sveze nasuta i nedovoljno uvaljana. Bar jednom mi je prednji tocak pobegao u dovoljnoj meri da mi nije jasno kako sam uopste ostao na motoru. Secam se i tragova nekih motora koji su prosli pre nas, videlo se da su momci bas uzivali u voznji-na svakom izlasku iz krivine dugacak trag proklizavanja tocka Velez, severna strana Do Nevesinja stizemo lokalnim asfaltiranim putem. Dobri cika policajci na samom ulazu u grad me zaustavljaju i opominju zbog voznje bez upaljenih farova (jos nisam navikao na cinjenicu da se svetla vise ne pale automatski). U Nevesinju konacno imamo priliku da kupimo klopu i natocimo gorivo. Ne zadrzavamo se nesto dugo jer je u blizini plato Morine preko kog vodi 30-ak kilometara uglavnom odlicnog makadama. Pauzu za jelo i dremku pravimo negde na Morinama... Minut voznje nakon te pauze vreme je za jos jednu jer smo naisli na grupu stecaka. Obozavam ovakav tempo putovanja. Neko rekao Mongolija? Spust u kanjon Neretve u mestu Ulog i penjanje na drugu stranu. Jos jedna pauza na mestu gde ce u nekoj buducnosti biti brana i jezero. Ovaj kraj je toliko mimo svih tokova redovnog protoka ljudi da ce im turisticki potencijal jezera dosta znaciti. Dugo nije bilo ovih snimaka Za par, ili nekoliko pari, godina dole ce biti jezero. Asfalt do Kalinovika gde se snabdevamo potrepstinama za veceru i dorucak. Od Kalinovika do Orlovackog jezera na Zelengori ima oko 25 kilometara uglavnom pristojnog makadama. U pocetku vodi kroz cetinarsku sumu dok se uz sam put proteze livada. Lepo to izgleda... Na jezero stizemo pred sumrak. Nema drugih kampera, duva neki vetar i prohladno je. Postavljanje satora, skupljanje drva za vatru i vec je mrak. Cak i pored vatre, sa svim slojevima garderobe sedenje nije bas prijatno. Malo vremena ubijamo fotkanjem zvezdanog neba a onda pravac spavanje. Kratki time-lapse video postavljanja kampa i vrlo spektakularnog zalaska sunca.

Na ADV Rideru su bili putopisi od 2012. a ima ih i ovde na forumu: http://forum.bjbiker...__fromsearch__1 http://forum.bjbiker...__fromsearch__1 Ova tema je premijerna, do sada ne objavljivani materijal Ako se dobro secam PJ je isao na neka okupljanja ADV foruma. Bacon je vec bio u Evropi a kako je on planirao svoje putovanje (6 nedelja voznje) to je bila dobra prilika da svinjce vidi neke nove krajeve. Ne znam gde je produzio nakon ove ture @ Svi ostali: Nastavak kasnije tokom dana. Sredio sam "problem" sa fotkama tako da vise nema prepreka

Dosta kuckanja za danas. Hvala svima na komentarima Upravo sam saznao da je besplatni nalog na imgur.com ogranicen na 225 fotki. Naravno, to sam saznao tako sto sam upravo okacio fotke broj 226-230... Photobucket mi takodje nije opcija jer su promenili nacin linkovanja pa se za svaku fotku koju okacim mora obrisati jedan deo linka. Zamorno je i za 3 fotke a ne za par desetina... Dakle, ako neko ima predlog na koji sajt da se prebacim rado slusam. Flickr mi takodje nije zgodan jer je komplikovano doci do linkova za deljenje, zahteva suvise koraka... Picassa?

Dan 1 (Sarajevo-Visocica). 29.6.2013. I danas kasno krecemo, opet zahvaljujuci mojim obavezama. Ovaj put imamo dodatni bonus u vidu kisse koja pocinje sve intenzivnije da pada. Ne deluje kao da planira prestajati u neko dogledno vreme tako da to ni ne cekamo. Idemo preko Igmana prema Bjelasnici. Vrlo brzo ulazimo u oblak, vizir magli a vidljivost prakticno ne postoji. Od lepih pogleda koji se odavde inace pruzaju nema bas nista. Rukavice su natopljene. Kisne pantalone imaju rupu od 20cm koja je ulepljena selotejpom pa su ipak vodootporne. Doduse malo sam preterao sa stezanjem pa cirkulacija u toj nozi nije optimalna... U neko doba izlazimo iznad tog prvog sloja oblaka, kisa polako prestaje i postajemo optimisticni po pitanju daljeg razvedravanja. Dolazimo na Bjelasnicu, planiramo uspon skijaskom stazom. Kada smo dosli do strmog dela ipak odustajemo od te ideje. Pretovarena Afrika sa ulicnim gumama mozda i nije najoptimalniji prevoz na mokroj, klizavoj i strmoj podlozi. Penjemo se jos malo, svaki cas ulazimo i izlazimo iz oblaka. Atmosfera je potpuno nestvarna... Uspon na vrh, preko 15 serpentina. Put je, u odnosu na prethodnu godinu renoviran. Ispostavice se kasnije da je i onaj uspon koji ide preko ski staze takodje renoviran, sada je i to normalan put tako da smo mogli i tuda... Na vrhu opet magla, siba vetar i prohladno je. Dok pravimo pauzu rukavice se greju/suse ususkane oko masine. Obilazimo i obliznje rusevine vojnog objekta ali ovde ne uspevamo naci ulaz. Na jednom mestu se kroz razruseni otvor moze videti da je objekat isao bar nekoliko spratova ispod zemlje. https://lh6.googleusercontent.com/-lFz8ngq0AGw/Us2VegR6xhI/AAAAAAAAAMU/G1WXogKpWQY/s800/2013-06-29%2520017.jpg Spust sa vrha koristim kao priliku da dodatno polomim stitnik ruke. Lako je, samo treba biti dovoljno glupav da na nizbrdici motor ostavite izbacen iz brzine... Vreme je toliko promenljivo, na jednoj serpentini vozimo kroz gust oblak da bismo vec na sledecoj bili na cistini. I tako skroz do podnozja. Dalje prema selu Lukomir vodi odlican makadam. Vreme i dalje nestvarno, sunce svakih malo probija kroz oblake, boje prosto neverovatne... Lukomir, obilazimo selo i par vidikovaca u neposrednoj blizini. Pricam sa nekom bakom o zivotu ovde. Tesko je i surovo. Malo ih izvlace turisti koji organizovano dolaze na izlete, njima sprema tradicionalne ruckove (citaj: pite) i od toga se nekako izdrzavaju. Zime vec odavno ne provode u selu... Malo vracanja istim putem a potom precica do sela Umoljani. Ovo je jedina zeznuta deonica danasnje voznje. Put se vise ne koristi za normalan saobracaj tako da se ne odrzava. Pre nego sto smo krenuli na voznju moj optimisticni plan je bio da danas predjemo oko 350km, vecinu od toga van asfalta. Kasni start, kisa, spor tempo voznje i dosta stajanja znace da smo do sada presli mozda 70-80 km a sumrak nije tako daleko. Nikakav problem. Obojica vremena imamo u izobilju a u ovim krajevima mesta za kampovanje ima bezbroj. Svega par stotina metara pre izlaska na asfalt PJ na nekom drvenom mosticu pronalazi ekser, zadnja guma je prazna u roku od par sekundi. Dok se dovezao do nesto ravnijeg dela puta gde se moglo raditi guma se odlepila sa felne pa bar oko toga nije bilo poteskoca. Alat u ruke i udri, prva zamena gume. Kompresor se muci nekih 15-ak minuta da postigne pritisak kako bi guma lepo nalegla na tocak, posle toga se istopio Uglavnom, izgubili smo oko sat vremena na ovu operaciju. Do kamp mesta imamo jos 10-15 kilometara uzanog krivudavog asfalta koji je uvek zanimljiv za voznju, i jos nesto malo makadama posle zadnjeg sela. Kampujemo na livadi uz put a tu je i potocic koji moramo preci. Satori postavljeni, vreme je za klopu i obavezni caj. Noc prijatna za sedenje. Danasnji dan je definitivno obelezilo promenjivo vreme. Nesto kise koja nas je u pocetku kupala je definitivno vredelo istrpeti zbog igre svetlosti koja je usledila kada smo se popeli na Bjelasnicu. Predjosmo ukupno 82 km za nesto manje od 3 sata voznje. EDIT:Fotke prebacene na Picasu. Iz nekog glupavog razloga maksimalna rezolucija u kojoj mogu da ih kacim je 870-ak piksela po duzoj ivici... Zao mi je ako imate veliki monitor i full HD rezoluciju jer ce vam slike biti male... EDIT 2: Sredjene fotke.

Dan 0.5 28.6.2013. Danas sam imao nekih obaveza po gradu (citaj: stajanje u redovima po drzavnim institucijama u punoj opremi). U kombinaciji sa kasnim ustajanjem nije bilo svrhe kretati na neku ozbiljniju voznju. Kako bismo ipak iskoristili nesto od dana pravimo krug do Jahorine, okolnim putem preko Podgraba. Vrlo brzo mi postaje jasno da je voznja bez vizira sranje, turbulencija je jaka a svaki insekat zavrsi na viziru. Na Jahorini idemo makadamskim putem koji vodi do par vrhova. Obilazimo sve sto se obici moze. Ovde treba voditi racuna o tablama koje obelezavaju minska polja. Ima ih dosta i cesto nije pametno silaziti sa puta. Vec posle par stotina metara makadama jasno mi je da ce tempo buducih voznji biti dosta sporiji od planiranog. PJ-ova Afrika je natovarena lu koferima ciji nosaci bas i nisu u sjajnom stanju tako landaraju na sve strane... Dolazimo do razrusenog vojnog objekta na vrhu. U tri reci zakljucujemo da je potrebno detaljno istrazivanje podzemnih tunela i prostorija. PJ uziva u kvalitetnim novinama iz minulih vremena... I otprilike to bi bilo to sto se Jahorine tice. U povratku za grad idemo preko Trebevica. Tamo obilazimo bivsi restoran/okretnicu zicare. Dugo smo vecali da li da spustimo motore na terasu. Trebalo je sici niz par stepenika a sama terasa bas i nije ulivala poverenje. Na kraju smo odlucili da, uz ukljucenu kameru, vredi pokusati Plisano svinjce je Bacon, maskota ADV Rider foruma koja je u zadnjih par godina proputovala mnoge drzave. Ovo je bila prva poseta Balkanu. Nedaleko odatle je i pocetak bivse bob staze. Ne propustamo priliku da i to obidjemo. Kasnije sam saznao da staza nije nigde unistena, ljudi se biciklima spustaju celom duzinom (upravo to je i meni padalo na pamet dok sam setao). Dalje sledi lagani povratak kuci, uvece rostilj i trosenje zaliha alkohola. Fotki nema EDIT: Fotke prebacene na Picasu. Iz nekog glupavog razloga maksimalna rezolucija u kojoj mogu da ih kacim je 870-ak piksela po duzoj ivici... Zao mi je ako imate veliki monitor i full HD rezoluciju jer ce vam slike biti male... EDIT 2: Sredjene fotke

Ko je citao moje prethodne putopise otprilike zna sta moze ocekivati. Prvi deo: Romanija, Jahorina, Bjelasnica, Visocica, Zelengora, Lebrsnik, Durmitor, Tara, Cer... Zimus sam poceo da pisem one moje putopise na ADV Rider forumu. Dosta ljudi se zainteresovalo jer su im predeli novi. Bilo je i par ljudi koji su planirali duze ture po Balkanu tokom leta, vecina je zelela da se upoznamo i provozamo neku turu zajedno. Bio sam sasvim siguran da se niko nece javiti kada stigne leto ali... Premotati film par meseci unapred, letnje je vece i stize mi SMS sa nekog stranskog broja: Zdravo Gliga, ja sam na hrvatskom primorju i trebao bih za 2-3 dana biti u Sarajevu. Jesi li za voznju? Pieter iz Belgije. Nisam planirao nikakve voznje po lokalu za ovu sezonu pa mi je trebalo skoro 10-15 sekundi da prihvatim poziv. Par poruka kasnije planovi su uskladjeni i sve je dogovoreno. Svakako sam imao nekog posla u Sarajevu sto je doslo kao dobar izgovor da se provoza i malo dalje. Originalni plan je bio da sa Pieterom (u buduce PJ) vozim dva dana, da obidjemo Bjelasnicu, Visocicu i Zelengoru nakon cega bih ja okrenuo nazad za Srbiju. Rute po Bosni imam spremne jos od prethodne sezone. Vece pred polazak sam jos dodao off deonice od Foce prema Visegradu, po Tari i brda izmedju Drine i Krupnja (nem' pojma kako se zovu). Dan 0 (Novi Sad-Sarajevo) Ovu deonicu nikako ne mogu izbeci. Novina je sto ovaj put imam planirani sumnjivi off izmedju Han Pjeska i Sarajeva. Usput svracam kod Vanje (VanjaGS) na pauzu. Proslo je 18h kada sam se konacno nakanio da krenem dalje. "Sta, to je samo 70ak kilometara van asfalta. Ionako ne znam da li svi ti planirani putevi postoje." Dug letnji dan, nece biti nikakvih problema da stignem do Sarajeva pre mraka... Lepi predeli, dobri putevi, navigacija nije problem i solidno napredujem. Na par mesta nailazim na deonice koje deluju prilicno zapusteno, polja pored puta su skroz zarasla, kuce porusene. Pretpostavljam da su tu bile linije tokom rata. Neveselo to sve izgleda. Kapija za stoku zatvara put, odnekud se pojavljuje i domacin. Pomalo odmahuje glavom kada mu objasnjavam kuda zelim da idem al' dobro, kaze "samo teraj"... Uski makadam u sred sume (put se redovno koristi, vodi do nekih sela), na sred puta pokvaren kamion pretovaren drvima. Vozac, zena i dete... Ovde nema signala za mobilni telefon pa ne mogu zvati pomoc, najblize naselje je 5-6 kilometara dalje. Srecom ima dovoljno mesta da se provucem pored kamiona. Objasnjavaju mi kako i gde da nadjem osobu koja im moze pomoci. "Samo neka ponese motorku." Dobro delo za danas sam obavio Posle toga planirani track log me dovodi u necije dvoriste. Dalje se vidi i put kojim sam planirao proci ali odmah u startu je jasno da od te ideje nema nista. Domacin mi potvrdjuje isto to, ali i da postoji normalan put do mesta na koje zelim da stignem (Vucja Luka, u okolini planine Bukovik). Daje mi i upustva kako da stignem do tamo ali ga realno ni ne slusam jer sam igrom slucaja imao ucrtanu i tu alternativu. Realno, u tom trenutku nemam pojma gde se nalazim, nemam nikakvu kartu i samo pratim liniju na ekranu. Sumrak je blizu. Brzo se odvajam sa glavnog puta. Istog trenutka je jasno da se ovaj novi put ne koristi al' nema veze, idem ja dalje. Zarastao je u duboku travu, po povrsini teku potocici. Vozi se sporo ali nema problema. Uskoro nailazim na odron, veci deo puta je nestao. "Aha, zato se ne koristi. Sigurno je posle ovoga opet dobar jer dolaze ljudi sa druge strane." Daaaa... Primeticete da farovi vec dosta znace, u sumi je prakticno mrak. Prolazim odron a put istog trenutka postaje jos gori. Trava je dublja, vode je sve vise. Podlogu uopste ne vidim, cistom srecom nema nekih rupa ili prepreka koje bi se poigrale sa prednjim tockom. Uzbrdica, podloga izrovana od jaruga, krupno kamenje... To sve brzo prolazi (vreme je relativan pojam u ovakvim situacijama). Dolazim na neku cistinu, mesto gde se ova moja obilaznica spaja sa rutom koja se ranije pokazala neprohodnom. Racunam da odatle vise nemam poteskoca. Tu je neka razrusena koliba, puteljak koji vodi u mom pravcu i pravi sumski put sa tragovima kamiona koji ide negde, nemam pojma kuda... "Moj" put je od starta los. Idem negde uz brdo, rastresita i izrovana podloga, nema nikakvih tragova od drugih vozila. Posle par minuta docekuje me gomila suta prosuta preko puta. U principu moze da se zaobidje ali... Mrak je, ne vidim sta se dalje nalazi ali nemam ni nameru da saznajem. Pretpostavka je da sut nije tu bez razloga tako da okrecem nazad. E sad, upravo gledam trac log na Google Earth-u i postaje mi jasno da sam bio bukvalno 100 metara od spajanja sa normalnim, pravim putem. Da sam to znao tada ostatak ovog posta ne bi bio zanimljiv Sad imam dve opcije: da se vratim onim istim putem do zadnjeg sela (recimo 20-30 minuta voznje kroz ranije spominjanu vodu i travu) ili da krenem nepoznatim putem na kom ima tragova kamiona. Jebes ga, dosadno je vracati se... Kamion je morao od negde doci, sigurno necu imati nikakvih problema da pratim glavni put ako bude nekih raskrsnica. Naivni decace... Jos jednom da kazem: nemam kartu i ne znam gde se tacno nalazim. Otprilike sam zamislio gde bi ovaj put mogao da me odvede i to mi se svidja. Put je u dobrom stanju, moze normalno da se vozi i jos uvek mi je sve zanimljivo. Raskrsnica, levo se odvaja neki uzani makadam. Jos uvek postoji mogucnost da se taj put spaja sa mojom predvidjenom trasom tako da odlucujem da ga isprobam. Mrak je vec potpun. Okolina puta je zarasla u rastinje, senke koje prave farovi se vec ozbiljno poigravaju sa mozgom. Posle nekog vremena makadam izlazi na manju cistinu i nestaje. To je mesto gde se utovaraju kamioni sa drvima, dalje u sumu vodi nesto sto ne zelim da isprobavam sa ovim motorom i u ovim uslovima. Nalevo krug. U povratku prema glavnom putu puca mi nosac vizira (napukao jos davno, prosto nisam nasao za shodno da to sredim...). Trenutak u kom cujem lomljavu a ne kapiram sta se tacno desava je neprijatan. E jebiga, bas je bio dobar vizir. Sad mi vise nije zanimljivo... Raduje me cinjenica da je u rezervoaru jos dovoljno goriva da lutam satima ako bude potrebno, bar o tome ne moram da razmisljam. Uz sebe nemam vrecu za spavanje tako da ideja o nocenju nije primamljiva. Vrlo sam zahvalan samom sebi sto sam proletos ugradio dva bi-xenon projektora umesto originalnih, prilicno nezadovoljavajucih, farova. A onda krece sranje. Raskrsnice puteva koji izgledaju jednako bitni. Idem levo jer je to i dalje neki pravac gde postoji sansa da se spojim sa originalnom rutom. Ubrzo me na putu docekuju oborena stabla... Nazad, pratim put do sledece raskrsnice... Opet ne mogu da odlucim kuda treba ici. Probam na jednu stranu, ne svidja mi se. Probam na drugu stranu jednako mi se ne svidja. Na kraju samo nasumicno biram put i vozim, prolazim jos jednu ili dve raskrsnice i samo vozim. Apsolutno vise nije zanimljivo. Bacam oko na GPS i postaje mi jasno da sam vec okrenuo za 180 stepeni a da to nisam primetio, ponovo idem u pravcu onog zadnjeg sela. Sa jedne strane ta misao me uzasava, kako je moguce toliko izgubiti orjentaciju da se zajebes za 180 stepeni... Sa druge strane, nije to ni losa varijanta. Izgleda da cu se vratiti u selo a u selu je asfalt! Do slikanja mi vise nije, izgubila se sva draz avanturizma U jednom trenutku izlazim iz sume, blizu puta su svetla neke kuce. Ha, to je to! Lutanju je dosao kraj. Domacinu (Zoran, desi se ipak ponekad da ja upamtim ime. Ne cesto ali ipak se desi...) je apsolutno nejasno kako sam stigao od pocetne tacke pa do njega putevim kojima sam prosao. Naravno, ni meni nije jasno ali cinjenica je da sam to uradio. Do ovog trenutka lutam gotovo dva sata... Uglavnom, upucuje me na zadnju raskrsnicu koju sam prosao, kaze da odatle ima manje od kilometra do asfalta. Dalje kaze, ako ne dodjes do asfalta posle kilometra vrati se ovamo jer si negde pogresio... Daje mi broj telefona, da mu se javim ako jos negde zapne. Koristim priliku da bacim pogled na telefon i vidim vise poruka od PJ-a, da za par sati stize u Sarajevo, da je stigao u Sarajevo i ceka mene za smestaj, da je nasao smestaj... Cujem se sa njim i dogovaramo se za sutra. Dok sam ja telefonirao motor odlucuje da padne sa nogare. Jbg, naucio i bez mene... Rezultat je polomljen stitnik za ruku. Negde u to doba su se i Zoranovi gosti spremili za pokret tako da ce me oni otpratiti do asfalta. Naravno, onaj jedan kilometar iz price se pretvara u 2-3 kilometra u realnom zivotu... Dobijam i detaljna upustva kako od sela da dodjem do prave civilizacije. Nisam srecan... Spominje se makadam, spominju se raskrsnice u sumi, spominje se 30-ak kilometara... Srecom put se redovno koristi tako da ipak nema nedoumica oko skretanja. Kada sam se dokopao magistrale konacno sam mogao malo da predahnem. Pravim preko potrebnu pauzu za bonzitu i odmor. Do Sarajeva jos nekih pola sata voznje, bez dogadjaja koji zavredjuju paznju. Kez oko glave, kao da sam nenormalan. Ovo se zove avantura! Lako je kada sve ide po planu...

Danas je magla na dnevnom redu. Dunav, negde malo nizvodno od Novog Sada.

Ja svog prodao sa nepunih 8500 km ako se dobro secam, i nepunih godinu dana. Ukratko: dva zadnja amortizera (jedan skroz pukao, srecom u gradu), hladnjak, par puta prekinuti kablovi od prekidaca bocne nogare (ka se pokidaju motor ne moze da se upali niti da radi). Od izvrtanja u mestu pukla 2 retrovizora, iskrivljen korman, polomljen zmigavac i prekidaci na desnoj strani upravljaca. Pokazivac polozaja menjaca poceo da brljavi u neko doba (nije pomagalo ni ciscenje senzora niti bilo sta). Semering na jednom od stapova prednje viljuske poceo da curi. Istopljen zadnji zmigavac zbog idiotski postavljenog auspuha. Isti taj auspuh poceo da propada, nakon svake duze voznje (par stotina kilometara) sam mogao primetiti promenu u zvuku. Oba tocka pokrivljena od ne bas duboke rupe. Pukla sajla kvacila. OD starta je imao luft u lezaju upravljaca koji nije mogao da se otkloni. Lanac nejednako istrosen vrlo brzo, za njim otisao i prednji lancanik, akumulator morao na punjenje na svakih 10-ak dana vec posle prve zime. Sto vise vremena provodim kucajuci post ovaj spisak raste, mozda je bolje da prestanem :D To je ono sto mogu odmah da se setim a verovatno je bilo jos sitnica Ima ljudi koji misle da nece imati problema jer ce malo voziti ali to prosto nije nikakvo merilo. Ne mogu sad da trazim papir na kom sam pisao sta je sve odlazilo i na kojoj kilometrazi ali u prvih par hiljada km se tu svakako vec nasao amortizer i oni prekinuti kablovi (srecom pa sam prvi put uocio problem pre zvanja slep sluzbe i imao sam pribor da ga saniram). Ljudima su pucali ramovi, lomili se zupcanici u menjacu, ispadaju srafovi koji drze masinu (meni je samo jednom jedan sraf ispao sa motora i to neki sto drzi bocnu plastiku. Bar sa tim nisam imao problema ) Ja tim motorom nikada nisam divljao odnosno nisam ga koristio za ono cemu je SM namenjen pa je opet bio problematican. Nikada mi nije ulivao poverenje, obavezan deo opreme je bio spisak Sprint servisa i prodavnica u okruzenju (za ovo se ne zezam). Kada sam ja kupovao Apola on se tek pojavio kod nas, nisu postojala ikustva korisnika. Ti sada imas prednost sto mozes procitati sva iskustva (a cini mi se da je dosta ljudi zadnjih godinu-dve prestalo da se javlja u temi) a malo je onih bez problema. Mislim da je naivno ocekivati da ces proci bolje od 90% vlasnika. Jednostavno je uvezena skart serija. E da, setio sam se jednog korisnika koji se nije zalio na probleme a vozio je Apola kako treba. Ne mogu sad' da se setim nick-a, momak je iz Zagreba gde je kupio sledecu generaciju Apola koja sa ovom koja se kod nas prodaje ocito nema dodirnih tacaka Dakle: Srecno.

Valja taman toliko koliko i kosta-malo. Ako vec kupujete brzinomere tajte 20-30 eura za kvalitetan vodootporan uredjaj (Sigma, Cat Eye). Odavno nisam pratio sta postoji na trzistu pa ne znam kakva je ponuda modela sa pozadinskim osvetljenjem...

Samo jedno cu reci: Srecno

Izgleda da si preskocio sve one postove gde ljudi pricaju o problemima sa ovim motorom Neka me neko ispravi ali koliko znam jos se nije pojavio NIJEDAN primerak kom nije crkavao zadnji amortizer i kome nije rocureo hladnjak.

Ovo je bas bas odlicna fotka Od mene tragovi u pesku. Volim da fotkam ovakve stvari, cista tekstura.

Prolece treceg januara? Moguce

Slikaj, pisi Pitanje: da li su krajevi nogavica dovoljno siroki da mogu ici preko moto cizama? Na slikama deluje kao da to nije izvodljivo, voleo bih da nisam u pravu. Pantalone su mi postale zanimljive otkako se pojavio crni model.

Luk novog zeleznickog mosta u Novom Sadu, na sremskoj strani, je skoro gotov. Ostaje da se montira samo jos jedan segment.

Legendo

Jos uvek aktuelno, cena nepromenjena.

Pantalone su i dalje aktuelne. Cena korigovana na 3500 din. Kao sto napisah ranije, stanje je besprekorno, bukvalno su kao nove. Pantalone imaju postavu od poliestera. Dimenzije: Sirina u struku 38cm, sirina kukova 57cm, spoljasnja duzina nogavica 100cm, unutrasnja duzina nogavica 87cm.

Aleja prema Vrelu Bosne, Sarajevo.

Ja se javljam, da me ne bi tukli Ako je do sada nije neko drugi zapljunuo, naravno.

Hvala na informaciji Javi se sa utiscima kada budes imao prilike da ih testiras.

Gde ih ima kod nas i koliko kosta komplet?