Secate li se ovih? Cekanje izlaznog signala (umelo potrajati vise desetina minuta), okretanje broja, nada da nece biti zauzeto jer onda sve treba ispocetka... Zamislite kucanje SMS poruke sa ovakvom "tastaturom"

AVAZ-ov spiralni toranj u Sarajevu. Velika, čista, poslovna zgrada Novac u rukama...

Bice u dogledno vreme jos jedan putopis. "Civilna" varijanta ovaj put, skoro bez silazaka sa asfalta (osim da bih se razbio sa motora na prilicno atraktivnoj lokaciji u Albaniji...) Ovih par fotki sa Vlasica i Romanije nemaju nikakvu pricu koja bi ih pratila. Otis'o u posetu familiji, bilo mi dosadno a lep dan i eto razloga za Vlasic... @ SVI Jos jednom koristim priliku da se zahvalim na komentarima i posvecenoj paznji. Bas puno znaci kada vidim da se ulozeni trud u piskaranje isplati, da se ovo mnogima svidja

Sumrak zato sto je lepse nebo kada je tamno plavo nego crno. U to doba jos ima prirodnog osvetljenja na objektima. Kada je pravi mrak onda je jedini izvor svetla ulicna rasveta. Ovi nasi jeftiniji objektivi nisu bas najostriji ni u idealnim uslovima. Mali otvor blende (18-22 kako ti rece za ove fotke) je svakako otezavajuca okolnost. Objektiv gubi na ostrini kada je tako mali otvor blende. Ove tvoje fotke su skroz OK. Ne mogu da procenim da li je mozda malo promasen fokus ili je samo u pitanju neostrina objektiva. Svakako ne treba zanemariti cinjenicu da se Goshke fotografijom ozbiljno bavi vec koju godinu i da ima i znanje (sto fotkanja sto obrade) i opremu. Obzirom da si ti tek nedavno nabavio dSLR ja se na tvom mestu ne bih skenjavao sto fotke nisu na tom nivou, to dolazi sa vremenom

Za noc obavezno tronozac. Autofokus takodje ume da pravi problem. I gledaj da fotkas pre nego sto padne pravi mrak, dok nebo jos ne postane crno (dakle pozeljno je da bude kao na ovoj Goshketovoj fotki koju si okacio).

*begin off topic* 9ka, 1900 i nesto din plus 250 za dostsvu u Totalbike.rs Dolazi sa onom brzom spojnicom. Za desetofaz je oko 2700 din, isto Sram. Ako ti se stari lanac previse isteglio (12 celih karika duze od 30.8cm, kod novog je malo iepod 30.5) verovatno ces morati da menjas i kasetu jer nov lanac nece nalegati. Drugar je nedavno morao da menja i kasetu i jedan od lancanika napred al' je zato sa istim lancem presao 15ak 'iljada km... *end off topic*

Putevi na Tari su dovoljno dobri za obicna putnicka kola, jedino nisam siguran koliko je vozanje dozvoljeno. Bar neki od ovih puteva su imali zvanicni znak zabrane saobracaja (apsolutno se ne secam koji) ali to je nekako lakse ignorisati motorom... I da, od Zaovinskog jezera do Predovog krsta na jednom mestu se prelazi potok. Ne secam se koliko je tu izrovano... Sto se tice zelje za ovakvim voznjama, ako imas zelju, dozvolu i registrovan motor nemas sta cekati. Ja sam na moje prvo ovakvo putovanje, 12 dana solo voznje i kampovanja, otisao u drugoj sezoni voznje motora... Ako kampujes na divlje a hranu kupujes u prodavnici ukupni trosak ovakvog putovanja ne prelazi 200 eura (na gorivo ode ubedljivo najveci deo para. Jesti moras i kuci tako da ej to isto ) tako da nije nedostizno sa te strane.

Posto ste tako dobra publika evo jos par fotki. Nevezano za ova dva putovanja a opet nedovoljno da opravda novu temu Romanija, kratko skretanje sa puta da isprobam nove gume: Vlasic: Toliko od mene. E, da. Kruze glasine da postoji i video sa ove voznje sa Vanjom

Odmah bolje vozim

Super Sad samo redovno skljocaj.

Ipak si uzeo 400d?

U Sarajevu sam imao par dana nekog posla. U svom tom ludilu pojavilo se i par dana slobodnog vremena, odlicna prilika da obidjem familiju u Travniku. Bla bla bla, vreme je da se vratim za Sarajevo. Postoje dva normalna puta kojima se ovo moze uciniti. Jedan je ostecen i vodi skoro stalno kroz naselja, drugo ce uskoro biti autoput (u narednih 10-ak godina...). Oba prilicno nezanimljiva. Kroz neku pricu saznajem i za trecu opciju, put preko planine Vranica i Prokoskog jezera... Vranica mi je dobro poznata iz caletovih prica (planinar) tako da imam zelju da je obidjem. Nisam planirao nesto puno zadrzavanja tako da krecem posle rucka. Na kraju krajeva to je samo 30-ak kilometara van asfalta, putem koji koriste i putnicka vozila... Navigacija se svodi na "prati glavni put." I na sumara koji me vratio na pravi put posle par kilometara u pogresnom pravcu... Slike... Cist motor, nakon duuuuugo vremena I sad, dodjem na jezero, vidim da postoji put koji vodi gore u planinu... Ko sam ja da ne proverim kuda se moze stici... Prevoj, tragovi vode prema nekom vrhu odma' tu desno... Sa vrha lep pogled na drugu stranu prevoja, mora i to da se ispita... Kada se prodju neki prvi pasnjaci put postaje zaista los, nema tragova da je bilo ko prolazio u skorije vreme. Dan je pred izmakom i odlucujem da dalje istrazivanje ostavim za neku drugu priliku (put inace u neko doba sidje u Gornji Vakuf. Nije u pitanju put koji grebenom prelazi celu Vranicu a nije ni ovaj sa sledecih slika ) Nazad na prevoj, jezero... Prizori su i dalje fantasticni. Ta neka promenjiva oblacnost i zalazece sunce su pravili bas lepu igru svetla... U stvarnosti je jos zelenije. Nisam uspeo da pogodim nijansu nikako... U Fojnicu, pocetak normalnog asfaltnog puta, silazim vec po mraku. Ovaj put je izostao nocni off.

4. Dan, 15.7. (Podgorica-Sarajevo) Vanja je zbog posla danas morao nazad kuci. Meni se nije samom vozilo jos par dana jer su mi preostali planirani tereni dobro poznati. Isto tako nije mi se svidjala ideja da do Sarajeva idem najkracim putem. Dakle, ovo je kraj zajednickog putovanja. Krace konsultacije sa kartom mi daju neku okvirnu ideju, vreme je da vidim sta se na Durmitoru moze otkriti bez GPS-a. U Podgorici je vruce. U kanjonu Morace pokusavam da nadjem neko mesto gde bi se moglo sici do same reke. Posle nekoliko laznih uzbuna nalazim na sto trazim. Odatle vade sljunak, neposredno uz reku je iskopana velika rupa koja sada ima ulogu bazena. Mesto je idealno i za kampovanje, ne vidi se sa magistrale niti u blizini ima kuca.. Vreme je za opustanje. Voda ledena. Kupao sam se i ranije u vrlo hladnim rekama ali ovo ne moze da se poredi... Uvek me fascinira cinejnica da je nemoguce proceniti dubinu vode koja je ovoliko cista. E da, morao sam i da padnem sa motora Pesak, brzina od 6 na sat i zveranje po okolini se ne slazu bas dobro... Dok sam se spremao za polazak stavio sam telefon na sediste motora. Vec sam izasao nazad na magistralu kada mi je palo na pamet da proverim jel' me se neko setio (inace apsolutno ne obracam paznju na telefon tokom dana kada vozim). Nema telefona... Sidjem opet do reke, na mesto odakle sam krenuo, nema telefona... Vrzmam se tuda i za 5cm uspevam da ne zgazim telefon prednjim tockom... Kanjon Morace. Prvi put vozim ovuda i moram priznati da mi se jako svidja. Nije guzva tako da se lepo napreduje. Odvajam se prema Savniku i odjednom sam prakticno sam na putu. Uzivancija. Posle nekog vremena put se suzava i kilometri sporo prolaze. Nije problem, okolina je lepa... Neposredno pre ulaza u Savnik, na jednoj pauzici, primecujem one biciklisticke putokaze. Nazivi mesta mi zvuce poznato. Proveravam kartu i to je to, konacno je resena dilema oko toga kako stici do Pluzina. Kanjon Nevidio. Put je u pocetku asfaltni. Stajem cesto, obilazim neke vidikovce usput. Kraj asfalta me iznenadjuje, nisam to ocekivao jer je staza obelezena kao da je za sve vrste bicikala... Zao mi je sto ovuda nisam naisao pre par godina, dok jos nije bilo asfaltirano. Ovako iza svake krivine ocekujem nekog lokalnog Sainz-a, a ima ih. Posle nekog vremena ponovo sam na asfaltu. Racunam da je to to sto se tice off-a. Moja karta bas i nije najdetaljnija tako da sam pomislio da sam na "glavnom" putu za Pluzine. Ulazim u neko selo, vozim pravo i stizem do kraja asfalta a malo zatim i kraja puta... Hm... U selu je bila neka raskrsnica, odlucujem da isprobam taj put. Od starta je makadam u pitanju. Zena na konju mi daje neka neodredjena upustva, na kraju opet nisam siguran kuda taj put vodi ali znam nacin kako to otkriti. Uzivanje... Ocekujem da cu se svakog trenutka prikljuciti na put Zabljak-Trsa ali to se ne desava. Kako vreme odmice sve mi poznatije deluje ime onog sela sto sam video na tabli, jos tamo pre Savnika. Boricje... Pa da!!! Dolazim na raskrsnicu odakle je prakticno krenulo nase putovanje po Durmitoru. Samo sto ovaj put stizem drugim putem i iz drugog pravca. Tako odlicno zaokruzena celina... Pluzine, voznja duz jezera, pauza na brani, granica, Foca, Trnovo, Sarajevo... Cas posla... U pozadini je onaj cuveni tunel sa raskrsnicom, kada se od Pluzina krene prema Trsi. Ovo je vec negde u Bosni, reka Bistrica ako se dobro secam. Putovanje je vise-manje gotovo. Kamp oprema je svo vreme ostala sigurno zapakovana u dzaku

Ulica Laze Teleckog, Novi Sad:

3. Dan, 14.7. (Komovi-Podgorica) Jutro otkriva ono sto sinoc po dolasku nismo mogli videti. Otkriva koliko je ova lokacija spektakularna. Setnja prija. Moram priznati da mi je bilo zao sto nisam kampovao ali bice prilike da se to ispravi. Put vodi u samo podnozje vrhova koji se vide na fotkama. Imamo dve opcije kako stici do tamo. Jedna je da idemo okolo, normalnim putem. Druga da se vratimo livadom kojom smo sinoc sisli. Danas cemo barem videti kuda vozimo sto je veliki napredak Obratite paznju na oblake koji se postepeno pojavljuju iznad svakog vrha, mikroklima na delu . Oko tri sata je razlika izmedju prve i poslednje fotke. Vreme je da krenemo u voznju. Sa Stavne, u nadi da cemo pronaci put koji vodi preko Komova bez silazenja u dolinu, stizemo do katuna Ljuban. Scena negde na putu do Lubana: vozimo uzbrdo zemljano blatnjavim putem sa kolotrazima, sveze izrovan teskim masinama. Stajem, osvrcem se nazad i vidim Vanju kako u pola sekunde okrece motor nizbrdo. Meni nista nije jasno, lagano prilazim do njega. "Seku sumu, upravo je drvo palo negde jaaaako blizu." Nizbrdo smo sisli mnogo, mnogo brze nego sto smo se popeli... E da, put prestaje kada se izadje na plato gde je katun Ljuban. Neko vreme smo pratili stazu koja produzava dalje ali taj poduhvat je besmislen sa teskim motorom. Nema drugog izbora nego da se vratimo na asfaltni put, Matesevo, Opasnica... Posle Opasnice smo ponovo van asfalta, idemo prema Carinama. Put je od utabane zemlje i uzan, jos se vide tragovi nedavnog rasciscavanja. Vozim i zamisljam onaj neki najmanji buldozer kako obavlja posao, ne deluje kao da ima dovoljno prostora za iole vecu masinu... A onda nailazimo na potok koji je odneo put. Neverovatna je snaga vode. Potok je sada toliko mali da bi bio izazov pokvasiti se ali u sezoni topljenja snega ocito menja cud. Tu je grupica radnika i vrlo velik utovarivac, popravljaju stetu. Bice gotovi mozda za sat vremena, ne znaju da li je put dalje prohodan jer su tek taj dan krenuli u proveru/popravku. Nekoliko dana ranije ovuda je prosla grupa dzipova pa su oni napravili neku rampu kojom moze da se predje na drugu stranu. Ne cekamo da majstor zavrsi sredjivanje. Na prevoju se put racva, mi idemo do obliznjeg vidikovca odakle puca pogled na Albaniju. U podnozju brda na kom se mi nalazimo je dolina Vermosh u Albaniji, pravo dole. Odavde idemo prema Rikavackom jezeru. Da bi se doslo do jezera put prvo silazi u rupu, dolinu recice koja dalje tece u Vermosh. Ovo je bas zabacen kraj. Put je los i ne vidi bas previse saobracaja. Silazimo do potoka a puta nema, odnela vodica. Ovo nam je bilo i najavljeno uz savet da ispitamo okolinu jer put izlazi na drugu stranu. Tako i bi. Fotki nema... Ponovo se penjemo prema grebenu, put je bolji iza svake krivine. Tu je negde i vreme da odlucimo kuda dalje voziti. Originalni plan je bio da sidjemo do Rikavackog jezera i onda putem koji ide paralelno sa albanskom granicom dodjemo u blizinu Podgorice. To je 30-40 km sasvim nepoznatog off-a. Vanjina zadnja guma je do sada vec postala solidno opterecenje. Da ne bismo rizikovali eventualno cepanje na toj dugackoj deonici odlucujemo da sidjemo do Rikavackog jezera i onda okrenemo nazad, asfaltom pored Bukumirskog jezera. Pogled sa prevoja iznad Rikavackog jezera je prilicno lep i stali smo da fotkamo. Jos se dvoumimo da li uopste sici do jezera ili ne. Nekoliko pucnjeva iz doline pomazu odluku da okrenemo odmah. Jezero na kraju nismo ni videli Put prema Bukomirskom jezeru: Do Podgorice stizemo zabavnim krivudavim asfaltom. To bi bilo to za danas. Hostel Izvor na samom pocetku kanjona Morace (pocetak kada se iz Podgorice ide prema Kolasinu) je bio smestaj za tu noc.

Za fototapetu je bolja fotka istog mesta od, sada vec pretprosle godine. Nema bicikla da unosi pometnju http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/66532-fotografija-dana-tvoja-ne-tuda/page__view__findpost__p__1405339

Za track logove pogledajte ona dva moja putopisa iz 2012. Linkovi su cini mi se na pocetku druge strane ove teme.

2. dan, 13.7. (Zabljak-katun Stavna) Cisto kao promena od svih dosadasnjih nastavaka mojih putopisa ovaj nece poceti pakovanjem satora. Dan je idilican, malko prohladan. Kisa je samo davna uspomena. Posle tocenja goriva krecemo prema selu Njegovudja i dalje ka Sinjajevini. Sinjajevina... Vise od 30km prakticno potpune divljine. Samo put (los, kamenje i zemlja. verujem da je pakao kada je kisa), trava i brezuljci svuda unaokolo. Nestvarno mesto. Vozimo bez zurbe, cesto stajemo. Bas potpuna uzivancija. Da ne davim pricom: Pa jos... E, ovo je bio vrlo neobican prizor. U sred nicega auto pored puta sa skinutim tockom... Vec zamisljam koliko je neko hodao da ode po pomoc. Papir zalepljen na vozacev prozor kaze da je ovo zapravo deo scenografije za neki ceski film... Kod nekih katuna put se racva. Jedan krak vodi prema dolini Lipova, drugi silazi u kanjon Morace u neposrednoj blizini odvajanja za Biogradsku Goru. Mi idemo prema dolini Lipova. Neko vreme put prakticne nestaje na livadi. Trava je kao sa fudbalskog igralista, tragovi vozila se negde cak ni ne naziru... Posle 30-40km visoravni trave i kamena, scenografija se menja u samo par krivina. Odjednom se nalazimo na ivici te iste visoravni, pogled puca na dolinu duboko ispod nas. Padine obrasle cetinarkom sumom... Vecnost je prosla od kako smo krenuli pre svega 2-3 sata. Asfaltom do Biogradskog jezera, tamo pauza pre uspona na Bjelasicu... Jezero je prepuno turista (dobro de, nije jezero puno turista vec okolina...) Od samog jezera krece uspon na Bjelasicu. Iako nigde nisam video znak za zabranu saobracaja ne mogu se oteti utisku da je nesto narocito dozvoljen. Da bi se doslo do pocetka uspona ide se necim sto vise lici na pesacku stazu nego na put... Uspon je blatnjav, uzan i pun serpentina. Obilazimo vidikovac sa kog bi trebao biti odlican pogled na jezeo i okolinu. No, cak i sa vrha osmatracnice (visoke) pogled obuhvata jedino sumu i okolne vrhove. I motore. Brzo posle toga izlazimo iznad pojasa sume, okolina sve atraktivnija. Kafana/restoran, put je sve losiji. Par puta nailazimo na ogradu za stoku (zica razapeta preko puta, priblizno u visini vrata). Neko je srecom bio dovoljno razuman da ovo obelezi kesama koje su ipak mnogo uocljivije od zice... Penjemo se jos malo a onda posle jedne krivine dolazimo prakticno na sam greben. Prostranstvo... Vrh Zekova Glava je negde tamo, daleko. Secate se kako sam napisao da ce zadnja guma na KTM-u igrati vaznu ulogu? E, odavde pa na dalje ona dosta utice na tok putovanja Vanja primecuje da se guma osetno trosi. Ovo samo po sebi nije nista cudno, guma i treba da se trosi. Ove gume sada ima manje nego jutros kada smo krenuli... I mnogo manje nego kada smo posli iz Han Pjeska, pre nepunih 350 km... U ovom trenutku smo jos uvek u fazi kada se udaljavamo od krajnje tacke putovanja i postavlja se pitanje da li ce ista od gume ostati do tada. U pitanju je Six Days guma, nekako smo zakljucili da naziv proistice iz maksimalnog veka ekploatacije Dodatni problem predstavlja cinjenica da guma ima jako mekanu konstrukciju i velik razmak izmedju krampona. Drugim recima osetljiva je na ostecenja ostrim kamenom. Srecom, samo je ceo ostatak putovanja planiran po kamenim putevima Dosta o gumi za sada. Vreme je za jos prirodnih lepota. Bjelasica... Slabo upotrebljavanim putem dolazimo bukvalno ispod samog vrha Zekova Glava. Do vrha moze kozijom stazicom, nama ostaje da idemo okolnim putem. Ah, da, i odatle je odlican pogled, Pesica jezero je ispod nas. Evo i slika gde se pojavljujem, da ne bude posle kako uopste nisam bio na putovanju... Dalje prema katunu Vranjak put polako postaje sve bolji. U jednom momentu put je suvise dobar tako da Vanja KTM-a tera u prirodno staniste, ravno uz strmu padinu... Sumnjam da se vidi ali narandzasta fleka kod najmanje gomile snega je Vanja. I naravno, strmije je nego sto se moze naslutiti sa ovakve fotke... Posle Vranjaka stvari pocinju da bivaju zanimljivije. Ne lepse, zanimljivije... Zapustenim putem silazimo u Jelovicu, idilicno vikend naselje. Dan je u onoj fazi kada nije bas tesko zakljuciti da svetlost nece trajati jos bezgranicno dugo... Na samom izlasku iz Jelovice skrecemo sa glavnog puta (koji je sad vec asfaltan) u sumu. Kako vreme odmice put postaje sve losiji, manje je tragova od vozila. Blato, kolotrazi ispunjeni vodom, granje polako osvaja teritoriju... U jednom trenutku: "Hmmm, da li se i tebi cini da put svakim metrom izgleda kao da se sve manje koristi?" U sledecem trenutku puta vise nema. To je tacka na kojoj se utovara suma, dalji put je potpuno zakrcen. Nemamo nikakvu orjentaciju koliko bismo jos morali da vozimo napred kako bismo izasli u neku civilizaciju (to bi u ovom slucaju bio zaseok Gradisnjica) tako da je jedina alternativa vracanje. Ono cega se ja u tom trenutku nisam setio jeste cinjenica da sam konkretno ovaj track log dobio od osobe koja je sve ovo prevezla godinu dana ranije. Takodje sam prevideo i jos jedno odvajanje puta mozda 50-100 metara pre nego sto smo stigli do corsokaka. Naravno, lako je biti pametan kada se vrati kuci... Dakle nazad, 20-30min kroz sumu do Jelovice. Od Jelovice asfaltom do Berana. Put od Berana do Andrijevice traje zauvek. Secate se, guma koja se brzo trosi... Vozimo 60-70. U Andrijevici je pauza za gorivo i kupovinu klope. Jos jedan problem. Zbog nepodmazivanja lanac na KTM-u se isteglio preko svih granica... Situacija napeta i nimalo prijatna. Kao dodatni bonus jos uvek ne znamo gde cemo se smestiti to vece. Mestani preporucuju da do Stavne (Komovi) idemo makadamom, krace je i lepse. Kako je tu vec prakticno bio sumrak biramo asfaltnu opciju kao brzu. Do Stavne stizemo po mraku. Planinari nas upucuju da smestaj potrazimo u eko katunima Stavna. Malo je nevolja sto je eko katun pravo ispod nas, ravno dole preko strme livade. Postoji i opcija da se vratimo makadamom par kilometara i onda dodjemo normalnim putem. Ovo je trenutak kada Vanja preuzima brigu oko navigacije Svodi se na to da smo vrlo brzo, i na vrlo atraktivan nacin, bili na odredistu Sledeci problem jeste smestaj. Imaju jedan slobodan bungalov al' cena je solidno visoka (predvidjeni za 4-5 ljudi). Mozemo podici i satore ali to nije mnogo jeftinije (na stranu sto pored tolikog prostranstva nikada ne bih platio da postavim sator u necije dvoriste...). Vreme je da u pricu uvedemo jos jednog aktera. Jos pre nego sto smo krenuli na putovanje Vanja je spomenuo da je u kontaktu sa Nick Gold-om (poznat i kao Janko u odredjenim krugovima) iz Podgorice i da imaju neki nacelan dogovor da neki deo voznje odradimo skupa. Posto se nas plan menjao svakog dana na kraju se nismo ni javili Janku. I naravno, dok mi sedimo i razmisljamo sta nam je ciniti iz restorana izlazi upravo taj isti Janko... Covek dosao na vikedn sa familijom. Domacinski nam u roku od dva minuta obezbedjuje smestaj... Nema reci kojima se mogu dovoljno zahvaliti Dalje ide standardni rasplet, vecera i prica do nekog poznog doba noci. Lud dan. Skroz.

Ovo drvece, skoro pa hipnotise. Stojim u toj sumi i samo blejim...

Idemo dalje na Drugi deo: Durmitor, Sinjajevina, Bjelasica, Komovi, Vranica... Nije proslo ni nedelju dana kako sam se vratio sa prethodnog putovanja kad jedno vece zvoni telefon. Vanja (VanjaGS) iz Han Pjeska zove da se raspita o nekim delovima mog proslogodisnjeg putovanja. Onako usput zove da se prikljucim voznji. "Skupi pare za gorivo, za ostalo ne sekiraj..." Hmmmmm, ni ovu sa koje sam se upravo vratio nisam planirao... I pre nego sto smo zavrsili razgovor vec sam mogao da zamislim prizor sa Komova, odavno imam zelju da posetim to mesto. Do sutradan sam vec otklonio svaki tracak dileme, ako ga je upste i bilo, jos jedan kratak poziv svodi se na pitanje: Kada krecemo? Dva-tri dana koliko sam imao na raspolaganju koristim da malo sredim motor, ugradim stitnike rucki koji su stigli nakon poduzeg cekanja i zamenim kocione plocice na oba tocka (stare stigle do metala...). Rute imam isplanirane jos od ranije tako da oko toga nema zadrzavanja. Plan je da se nadjemo u Han Pjesku popodne a sutradan ujtru krenemo prema Bjelasnici, Zelengori i tako redom (u sustini ista tura kao i sa PJ-om s'tim da planiramo vise voznje u Crnoj Gori). U Han Pjesku KLE ponovo dobija fabricki nosac vizira a Gliga biva po prvi put upoznat sa carima laganog hard endura (i tom prilikom se opasno navlaci na EXC-a...). Vremenska prognoza sa sutradan ne obecava... 1. dan, 12.7. (Han Pjesak-Zabljak) Jutro tmurno, kisa treba da pocne svaki cas. Gledamo prognozu i razmisljamo o opcijama. Narednih par dana u Bosni najavljuju redovne kise, u Crnoj Gori od sutra razvedravanje. Voznja po planinama sa spektakularnim pogledima je totalno besmislena ako je sve sto mozete videti belilo magle. Mala promena plana znaci da danas direktno idemo na Durmitor, odatle vozimo sve sto je planirano u Crnoj Gori a voznju zavrsavamo u Sarajevu. U principu obrnuli smo krug. Krecemo prema Sarajevu gde obojica imamo nekih obaveza. Kisa uskoro pocinje ali ne deluje dovoljno pretece da bi se oblacila kisna odela. Tek pred sam ulazak u Sarajevo pocinje propisna kisa. Tu se privremeno rastajemo kako bismo sto efikasnije i brze pozavrsavali obaveze, nalazimo se na izlazu iz grada prema Trnovu. Do trenutka kada smo ponovo krenuli kisa je vec prakticno prestala, ostaje samo vlazan put. KTM je pred polazak dobio novu zadnju gumu koja je i ovaj deo puta cinila uzbudljivim. Kasnije ce ta ista guma biti jedan od glavih likova u prici ali... Dakle, sada smo jos na vlaznom asfaltu, ja vozim prvi i prestizem neka kola. Bacam pogled u retrovizor i vidim KTM-a kako driftuje... Negde posle Trnova i put se prosusio, nebo razvedrilo. Kao da smo stigli u neki drugi svet. Vredi napomenuti da je put od Sarajeva prema Foci jedan od 3 najbolja moto puta kojima sam vozio. Foca, Scepan Polje, Pluzine... Sve asfalt, nista posebno se ne desava. Od Pluzina se odvajamo prema Durmitoru. Ako se secate fotke sa raskrsnicom u tunelu, e, tu ovaj put skrecemo desno prema Boricju a ne glavnim putem levo prema Trsi. Vreme je da pocne istrazivanje. Uski asfaltni put je uklesan u stenu, krivudajuci prati neki od zaliva Pivskog jezera. Stizemo na raskrsnicu i nismo sigurni gde dalje. Moj GPS se zaglupeo, karta na Vanjinom telefonu prestaje bukvalno par stotina metara ranije. Nakon krace pauze odlucujemo da krenemo levim putem, lici kao da ide u dobrom pravcu... I zaista, put se uz jednu kracu zanimljivu deonicu brzo penje iz kanjona i spaja sa glavnim putem Zabljak-Trsa. Odatle idemo asfaltom prema Trsi i Nedajnu a dalje prema kanjonu Susice i Susickom jezeru. Kanjon Susice zaista jeste spektakularno mesto. Iako imamo kompletnu kamp opremu Vanja nesto nije bio odusevljen idejom da nocimo u divljini tako da se nismo ni snabdeli. Pauza na Susickom jezeru uz reci "ovde bi bilo odlicno kampovati" usled potpunog odsustva bilo cega jestivog u nasim stvarim ostaje samo pauza. Dok smo mi tu sedeli i uzivali iz daljine su se culi neki glasovi. Par minuta kasnije videli smo grupu planinara kako nam prilaze, vrlo sporo napredujuci kamenom obalom jezera. Iako su bili prilicno blizu zbog zeznutog terena im je trebalo bar dvadesetak minuta da stignu do nas. Omladina, Belgijanci... Jos jedna obavezna pauza je na izlazu iz kanjona. Pogled sa ove strane nije nista losiji Dalje asfaltom prema Zabljaku, svracamo na obaveznu fotoseansu. Parkiramo u centru Zabljaka i jos pre nego sto smo odlucili sta da radimo imamo vise ponuda za smestaj. Posto smo na motorima prvo su tu skupi i naravno luksuzni apartmani. Zatim idu nesto jeftiniji apartmani. Malo objasnjavanja da je nama zapravo potrebno samo mesto da prenocimo, jedan poziv i vec cekamo gazdu Misu da dodje po nas. Lik (i zaista mislim Lik, dobar scenarista bi se namucio da osmisli takav karakter) nas vodi do svog naselja. U sklopu imanja ima auto kamp i nekoliko kuca sa sobama i apartmanima. Sobe nove, skroz uredne. Cena 30 eura ali samo za nas, posto smo motoristi, specijalna ponuda iznosi 20 eura. Naravno, pod uslovom da to drzimo u potpunoj tajnosti. Dogovor Do grada po veceru i nazad u smestaj na odmor. Sutra ce biti dug dan.

Sajt je moj, poprilicno bezuspesan, pokusaj da se spoji ugodno sa korisnim

Ne znam samo odakle ti takva ideja... Dobri farovi povuku budalu na neke ne narocito pametne poteze, a imam bas dobre farove

Dan 5 (Tara-Novi Sad) 3.7. Kraj voznje je na vidiku. Sa Tare se do Novog Sada moze stici relativno brzo glavnim putevima. Ta opcija se bas ne uklapa u ovakvu koncepciju putovanja pa je ni ne koristim... Dan je osvanuo savrsen, toplo je i nema ni oblacka. Pakovanje, bla bla bla... Na Tari sam do sada bio dva puta, oba puta samo zagrebao povrsinu. Red je da se danas bolje upoznamo. Nigde ne zurim tako da obilazenje vidikovaca, ispitivanje skoro svakog putica u sumama traje satima. Ruta kojom sam vozio izgleda ukratko ovako: od Zaovinskog jezera do Predovog Krsta kroz sumu, usputno svracanje na vidikovac Sjenic. Od Predovog Krsta dalje u sumu do vidikovca Biljeska Stena a posle jos malo vozanja putevima u tom kraju. Povratak na Predov Krst i spust asfaltom do sela Rastiste, odatle dalje u sumu i vidikovca Banjska stena i jos dosta ispitivanja kojekakvih puteljaka. Najduzim mogucim putem do Mitrovca... Nakupilo se tu 80-90 kilometara potpunog uzivanja. Svi putevi su u dosta dobrom stanju tako da je voznja opustena. Negde sam naisao na sumare koji su izvlacili sumu i tom prilikom potpuno blokirali put. Imam srece pa cekam samo 5-10 min dok kamion nije natovaren. Baterije na "velikom" aparatu su pri kraju pa se bas suzdrzavam sa fotkanjem. Mali aparat je prakticno neupotrebljiv tako da njega korstim samo da dokumentujem lokacije... Pogled sa brane Zaovinskog jezera. Na putu prema Predovom Krstu. Sa osmatracnice na vidikovcu Sjenic. Jedan od brojnih slepih puteva koje sam nasao. Pogled sa vidikovca Biljeska Stena Da bi se doslo do vidikovca Banjska Stena potrebno je od puta prosetati desetak minuta. Mir, idila, nigde nikoga. Koristim priliku i pravim dugacku pauzu na nekom kamenom ispustu, ispod je samo jezero... Smece se vidi cak i na ovoj maloj fotki. Veliko, veliko razocarenje... Od Mitrovca do BB atraktivnim serpentinama (ne mogu da se setim kako se zove put...). Pratim Drinu nizvodno skoro do Malog Zvornika. Par kilometara ranije skrecem u sumu, precica za Krupanj preko planine Jagodnja. Mesavina makadama, jako losih ali srecom suvih zemljanih puteva, kaldrme. Ne zadrzavam se previse, ima jos dosta da se vozi... Na prilazu Krupnju put vodi kroz neka sela, podloga je makadamska. U dva navrata imam blizak susret sa matorcima na nekim Apencima. Ljudi valjda ne ocekuju da neko tuda moze da vozi vise od 30 na sat pa ne vode racuna na kojoj su strani puta. Nije prijatno... Da se ne lazemo, ovo je bilo za potrebe fotkanja Od Krupanja asfalt prema Sapcu. Zadnja prilika za obilazak planina se ukazuje na Ceru. Cim sam zasao u sumu GPS gubi signal. Put je zapravo losa kaldrma i nije bas lep za voznju. E sad, ja "znam" (vid'o na Google Earth-u) da taj grebenski put ide celom duzinom planine. Meni to vodi predaleko tako da sam "pronasao" put koji bi u neko doba trebao da sidje na severnu stranu. Pocetak puta naravno ne mogu da nadjem jer nema GPS signala. Doduse nema ni nesto puno puteva koji se odvajaju tako da izbor i nije neki. Nailazim konacno na neki put koji se odvaja u odgovarajucem pravcu. Brzo postaje skoro potpuno zarastao u rastinje, nema nikakvih tragova koristenja. Cista tvrdoglavost mi ne dozvoljava da odmah okrenem. Posle nekih pet minuta probijanja izbijam na najsavrseniji makadamski put koji sam ikada video. Razmisljam, nema nikakvih tragova, ovo je sigurno nedavno napravljeno... 200 metara dalje nailazim na valjak koji jos uvek utabava podlogu, novije od toga ne moze Iz sume izlazim kod manastira Petkovica, odatle lokalnim asfaltnim putevima prema Sapcu. Posle prebacujem na autopilot... Na samom pocetku uspona na Frusku Goru docekuje me kolona. Negde iza mene pojavljuje se motor koji to sve elegantno i potpuno bezobzirno obilazi. U trenutku ludila krecem za njim. Tip sa devojkom na nekom prejakom kruzeru. Peglamo uzbrdo uz gomilu idiotskih poteza (ukljucujuci i to da me kolega u krivini prestize sa desne strane...) stizemo na vrh. Tek tu se meni pali lampica za glupost... Pustam gas i nastavljam svojim tempom. Bas sam se ruzno osecao kada se osvrnem na tih par minuta voznje, toliko nepotrebnih rizika. Naravno stvar je jos simpaticnija kada se u obzir uzme cinjenica da sam do tada preko 8 sati tog dana proveo u voznji, dakle koncentracija na 0.5... I to je to sto se tice ovog prvog dela. Sa odlaskom do Sarajeva 7 dana voznje i nekih 1655km. Obzirom da je neplanirano nije ni lose Drugi deo, sledi narednih dana, je jos neplaniraniji i svakako atraktivniji

Nije to bio on, Prosao je centralnom Srbijom od juga ka severu do Smedereva i onda Dunavom ka Rumuniji. Nastavak, kraj prvog dela u narednih sat-dva

Lako je meni da pisem putopis kada imam odlicnog pomocnika