Južnoamerička tura se meni krčka već neko vreme. Kako stoje stvari krčkaće se još. Ali bitno je da krčka; i da se uči španski (portugalski fakultativno). Jedan od načina planiranja itinerera je staviti na gomilu sva mesta koja su interesantna za obići pa onda formirati putanju. Evo malog doprinosa predlozima za rutu (jugo-istočni brazil). Naravno, destinacija nije za dečake ili one sklone ishitrenim odlukama. http://www.dailymail.co.uk/news/article-2778315/I-haven-t-kissed-man-long-time-We-dream-falling-love-getting-married-MailOnline-visits-mysterious-town-300-Brazilian-women-looking-love.html http://www.marieclaire.co.uk/news/beauty/548803/l-equipee-girls-discover-beauty-among-sisterhood.html#

Da li je stvarno ovo vredno razmatranja . I da li ti gledanje motogp predstavlja promil zadovoljstva kao voznja na stazi, da bi uopste uticalo na raspored termina. Promil ili pola promila - nije bitno. Da mi nije vredno razmatranja ne bih to ni postavljao kao primedbu. Ne pišem ovde da bih pravio promaju. To što se Track-day i MotoGP trka održava u istom terminu neće opredeliti da li ću doći na stazu ili ne. Ako ne budem sprečen drugim razlozima, eto i mene da vitlamo krivinama; ali, voleo bih da se termini ne poklapaju. Ako je moguće da se prilikom određivanja termina uzme raspored trka u obzir - super; ako mije moguće uklopiti - opet dobro.

Nastavlja se (loša) tradicija da se track-day organizuje u istim terminima kada se voze MotoGP trke !

Miloše, Motor, oprema i ostale igračke su nebitne ! Sve je to samo malo gvožđa i plastike. Mnogo bitnije je - nemoj da se požuruješ u oporavku, dozvoli telu da se u potpunosti zaleči. Jel se hrkljuš dogodio na raskrsnici Sarajevska/Miloša Pocerca ili na drugom mestu? Brz i potpun oporavak ti želim.

Sjajno !

Prvo pravilo saobraćaja (kako me je otac nekada davno učio - a ja se uverio da je istina) - Vidi i Budi Viđen INTeVi (SMIDSY po engleski) je nešto što nam potpada pod opis aktivnosti. Kada nas četvorotočkaš pokupi, oni (eventualno) dožive stres, mi uglavnom ostajemo da (duže vreme) ližemo rane. Ekonomski, takođe, uglavnom na našu štetu (mi po pravilu sami na motoru - oni, često, sa svedokom u kolima). Nema velike veze da li su pričali telefonom, da li su pijani ili su obnevideli od umora ili je pak situacija proizvod oganičenosti ljudskog oka/uma da procesira informacije (http://www.londoncyclist.co.uk/raf-pilot-teach-cyclists/) - mi smo jebena stranka ! Nema apsolutne odbrane od kretena - jer kreteni su tako maštoviti. Drum je opasan a grad je čista borbena zona - prva linija fronta. Što se tiče Miletove ispravne matematike, tj. većine ostalih vozača: Da bi Video: Prva, najbolja i najvažnija odbrana je defanzivna vožnja. Delimična alternativa je povišeni nivo paranoje (ako neko svojim manevrom može da vas ugrozi, verovatno će to i učiniti - tako tretirajte okruženje). Da bi bio Viđen: Svetla (dodatna, pomoćna, duga - što uočljivija i što više njih - sigurno mnogo pomaže) @VUK - rasveta ti je SJAJNA; ako ti i dalje jednako "izleću" moraš ozbiljno da razmisliš o tome kako i koliko brzo voziš. Sirene - što jače to bolje i bolje preventivno nego prekasno. Auspuh - ne iritanto jak da pali sve alarme kud god prođe ali glasan da nas čuju kad nas već ne vide. Nemamo piste i poligone kakve bi trebalo da imamo. I ja kao i svi ostali, povremeno, drum koristim za ono zašta nije projektovan. Ipak nikada ne gubim iz vida da drum nije staza a saobraćaj nije prijateljsko okruženje. I nisu drugi dužni da se ravnaju prema meni (to apsolutno ne isključuje verbalni koitus sa ženskim članovima familije ovih što me nerviraju u saobraćaju - ali onako ispod kacige, za svoju dušu). Sve vas volim i zato nemojte da se lomatate. @DuLe-Speed - da brzo oližeš rane i ponovo uzjašeš motorče.

Arrivederci Sicilia Subota je, 15. septembar; 14. dan našeg putovanja. Vreme je jutros ćudljivo i plaho. Za kratko vedro, sveže okrečeno u duboko plavo nakon jučerašnjeg potopa pa onda penasto belo i sivo od teških oblaka koji nadolaze poput krda u stampedu. Vozimo u pravcu severoistoka duž SP16 (SP-Strada Provinciale) i ispred mestašceta Macari stajemo da uživamo u pogledu i napravimo par fotografija. Forme nastale izlivanjem lave deluju nestvarno i fascinantno. Produžavamo dalje i nakon 5km stižemo do mesta San Vito Lo Capo. To je rt na krajnjem severozapadu ostrva i vrlo popularno mesto za odmor. Suviše je duvalo a nije bilo dovoljno toplo da bi smo se upuštali u avanturu kupanja u moru. Pri tome su oblaci delovali kao da imaju šta da saopšte. Promuvali smo se malo, popili kapućino pa produžili dalje. Mesto je OK ali za naše pojmove ništa specijalno. Pri tome slutim da je po lepom vremenu to pravi mravinjak, kako i dočarava slika skinuta sa neta. Naš jedini zadatak za taj dan je da se s večeri ukrcamo u trajekt za Napulj. Vozimo opušteno i bez velikih pretenzija da nešto specijalno "uradimo" ili vidimo. U vazduhu lebdi senka razočarenja lepše mi polovine što ostaje bez očekivanog kupanja na čuvenoj plaži ali i ona uviđa da je plaža više jaka na rečima nego na delu. Pored toga vreme nas jednostavno neće po tom pitanju; onih dana kada nismo u blizini lokacija za kupanje temperatura je preko 30 svaki dan; kako se približimo plaži tako se vreme namršti. Vozeći tako bez nekog velikog cilja, stajemo kod mesta Scopello; tačnije neka 3km južno od Scopela u zalivu koji se zove Guidaloca. Nismo kisnuli usput ali je kiša očigledno posetila ovaj zaliv pre nas. Plaža je bila prazna a kafić na plaži baš prazan - nigde žive duše ni sa jedne strane šanka (nažalost i šank je bio prazan). Bora-Bora Beach Bar samo za nas; u redu, hvala, prihvatamo ponudu. Vadimo restlove đakonija preostalih od sinoć i uživamo maksimalno; kako u hrani tako i u pogledu i činjenici da smo "dobili" ceo bar samo za nas. Poklon bogova puta, mali ali sladak. U neka doba tokom popodneva stižemo u Palermo. Nemam dobro objašnjenje zašto smo napravili samo nekoliko fotografija, grad je lep i interesantan. Provozali smo se gradom, prošetali po centru i našli lepo mesto u blizini luke za jesti i ubiti malo vremena do polaska broda. Onda su bogovi putovanja opet malo umešali svoje prste. Dok sedimo u kafeu, po ustaljenom običaju na Booking.com-u nalazimo smeštaj u Napulju koji nam odgovara i vršimo rezervaciju. To jest, pokušavamo da izvršimo rezervaciju jer na poslednjem koraku veza puca. Tri, četiri pokušaja i svaki put isto. Odustajemo od pravljenja rezervacije - uradićemo to sutra ujutru kada stignemo u Napulj. Da li će tako biti? Sa dolaskom večeri ukrcavamo se na barku. Cena za ovaj trajekt je bila ista kao i cena vožnje od Bara do Bari-a samo što je ovaj brod "unuk" one dereglije koja nas je vozila preko Jadrana. Izgled enterijera i ukupan doživljaj nije za poređenje. Ovlaš obilazimo razne sadržaje koje se mogu naći na trajektu (restorani, barovi, bioskop, prodavnice), malo se fotografišemo i glupiramo po palubama pa na kraju odlazimo do naše kabine na tuširanje i spavanjac. I ako je pred nama još mnogo kilometara i nedelju dana na raspolaganju, neka seta je prisutna u mislima jer po prvi put od kada smo krenuli na putovanje jasno se nazire završetak avanture. ______________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

Mokra priča Jutro je bilo oblačno ali je još uvek ostavljalo neku nadu da bi smo se mogli provući bez ozbiljnijih padavina. Dok vozimo ka starom gradu Erice na vrhu istoimene planine, a to je nekih 500m više od kote našeg hotela oblaci su sve bliži našim glavama; ne toliko zbog naše vožnje uzbrdo koliko zbog njihovog približavanja zemlji. Kada u nekih 5km treba da savladate i skoro 500m nadmorske visine to obećava dobru zabavu. Da nije tako ne bi se baš na tom parčetu puta svake godine (još od 1957) održavala brzinska trka "Gara in salita di velocita Monte Erice". Od old-timera, preko najnovijih konjića iz Maranela do bolida formule - svi budu na ovoj trci. I bi mi zabavno, ali zamalo. Serpentine su lepe, baš po meri ali anti-dodola mantra mi nije upalila - prve kapi kiše stižu već kod prve ukosnice. Pri vrhu, kod zidina grada nalazi se parking; tu ostavljamo motor i krećemo u obilazak. Kiša je sitna, dosadna; nećka se da li hoće ili neće da pada - uglavnom hoće. Ulice, uprkos lošem vremenu, nisu prazne. Deo zasluge ili krivice za to snose veliki Kruzeri koji staju u Trapaniju; kada te grdosije pristanu u luci omanji grad ljudi se izlije po ulicama da razgleda okoliš. Vreme koje im je na raspolaganju je ograničeno; za 7-8 sati se ponovo isplovljava. Sunce ili kiša, oni su tu da bi videli stari grad. U manjim grupicama beloputi sever Evrope na pragu trećeg doba tabana u firmiranim mokasinama po mokrom kamenu Erice-a. Tabanaju oni, tabanamo i mi. Oni nose kišne kabanice ili kišobrane a mi, kada se kiša pojača, stavljamo kacige na glavu. Em suvo em toplo. Ruku na srce sami sebi delujemo kretenski, mada, niko nas nije ni pogledao zbog ovih nekonvencionalnih šeširića na glavama. Možda je prošlo tek nekih 15-ak minuta kako se šetamo uličicama kada kiša poče osetno da se pojačava. Sa leve strane vidimo tablu Wine Bar; ulazimo unutra. Nismo jedini koji su pribegli ovakvom rešenju; slobodnih stolova jedva da ima. Dobijamo mali sto za dvoje koji smo napravili još manjim držeći kacige na njemu. Naručujemo po čašu vina a zatim i nešto za pojesti. Dok napolju pada kiša a mi gustiramo vino ovo nije loš momenat da razmotrimo zašto smo mi ovde uopšte i došli. Iz radoznalosti, da vidimo šta je to što je na ovu lokaciju privlačilo ljude milenijumima. Razni izvori različito zbore (ili tumače) a kroz istoriju grada pominju se Sikani, Feničani, Trojanci, Grci, Arapi, Normani, Kartaginjani, Rimljani - i još pola tuceta drugih. Legenda ova, legenda ona; Grčki hroničari pa Arapski hroničari. Nije to lako pohvatati ako pustite da vas šuma podataka preplavi i zamuti perspektivu. A u stvari je dosta jednostavno. Uz sve rizike koje takva odluka nosi ja ću vam svojim prostim i politički nekorektnim jezikom u jednoj rečenici "objasniti" šta je tu posredi. Na vrhu brda postojao je hram pod vedrim nebom; u hramu se slavilo (svečano ali radno) ono što svaki pravi muškarac voli (a nije motor). To je suština, sve su ostalo nijanse. Od Feničanske boginje ljubavi Astarte hram je menjao ime boginje ali nije menjao ministarstvo. Boginja kojoj je ovo svetilište posvećeno uvek je bila boginja ljubavi (& plodnosti, lepote, zadovoljstava,...). Od Rimskih vremena svetilište je bilo poznato pod imenom Venus Erycina. Tehnički gledano, posetite hram i "prinesete se na oltar" boginji ljubavi tako što vam njena njena ovozemaljska izaslanica - sveštenica hrama (jedna od sveštenica u hramu) održi liturgiju. U jednoj brošuri sam pročitao sledeće: ... priestesses housed in the temple, young sacred prostitutes who offered themselves with lust and passion. ... Bez obzira da li je to bila sveta prostitucija, sveti seks ili ritualni seks (kako ko voli da ga zove) - religija mi nikada nije izgledala prijemčivija. Jasno je onda zašto je hram na vrhu brda privlačio u Erice moreplovce iz šireg komšiluka Mediteranskog basena. Nacionalnost i druge trivijalne značajke bi tu padale u vodu. Danas na tom mestu stoji zamak koji nosi ime Venerin zamak, po Rimskoj boginji Veneri. Da je Sicilija kojim slučajem danas Grčka teritorija zamak bi se zvao Afroditin zamak; Sam zamak nema veze ni sa Grcima ni sa Rimljanima - izgradili su ga Normani. Nije ritualni seks bio jedinstven za Erice. Postoje zapisi koji ukazuju da su i drevne civilizacije bliskog istoka imale ovakve hramove. Ali otom - potom, kada posetim te destinacije. Riba i kus-kus kao lokalni specijalitet; pečat arapskog prisustva. Kiša je (manje, više) stala ali su oblaci i dalje tu Gde ima turista ima i suvenira Pogled na Trapani, grad soli i moreplovaca; levo se vide pogoni solane Pogled u pravcu severoistoka; stenčuga na kraju zaliva je rezervat prirode Monte Cofano Pogled iz pravca Venerinog zamka; Torre del Balio i Torretta Pepoli Vrlo niski i vrlo crni oblaci opet kreću u napad. Mi ulazimo u posetu Venerinom zamku. Unutra nas dočekuju dve vrlo lepe devojke, ali .... nisu sveštenice. Uloga im je krajnje prozaična, da naplate ulaz. Ovaj zamak neki nazivaju Normanski zamak; mislim da je tako i korektnije. Normanima i pripadaju zamkovi. Te hladne, odbojne strukture su u potpunoj suprotnosti sa nečim tako lepim kao što je Boginja Ljubavi. Doduše, kamen korišćen za izgradnju zamka uglavnom potiče od hrama koji su razgradili, a koji je stajao na tom mestu, tako da bez obzira što su ga Normani gradili bilo bi povuci-potegni da se pokrene ostavinska rasprava. Ne samo da su rasturili hram nego su i promenili ime mesta; u periodu od 1167 to 1934, grad se zvao Monte San Giuliano. Zamak nije bog zna šta a ulaznica za zamak važi i za muzej u gradu. Kako je vreme bilo šugavo, a muzeji su u principu suva i topla mesta, umerene vlažnosti - i taj smo objekat overili. A bilo je i zanimljivih stvari za videti. Šetnja u delu koje je lepo uređeni park U oblacima Opet šetamo pa u jednom trenutku kada kiša ubacuje u 5 brzinu ulazimo u poslastičarnicu. Više to lepo izgleda nego što je stvarno dobro - mnogo šećera i belog brašna. Ipak su Austrijanci carevi za kolače. Italijani treba da se drže sladoleda - tu su neprikosnoveni. Kada je malo popustilo nastavljamo šetnju. Nažalost nemam mnogo fotografija jer mi aparat nije vodo-otporan a sipilo je sve vreme. Lepi mali trgići, uzane ulice, zanimljiva arhitektura - to je ono što odlikuje Erice. Kada smo se išetali krećemo ka parkingu i razmatramo da li da se spustimo zapadnom stranom brda ka Trapaniju ili da ipak idemo u hotel zbog lošeg vremena. Odgovor će se nametnuti u sledećoj minuti. Dolazimo do motora ali onda spoznajemo pravi smisao sintagme - nebo se otvorilo. Takav pljusak nisam doživeo nikada ranije. Sutradan su nam lokalci rekli da ni najstariji stanovnici ne pamte takvu kišu. Ako nam je za utehu, bili smo svedoci "istorijskog" događaja u domenu meteo-pojave. Da sam onda imao kod sebe GoPro montiran i uključen da snima mislili bi da je u pitanju podvodni snimak - tako je padalo. Džaba nam sakrivanje pod neku nadstrešnicu kisnemo za sve pare. Adrijana je pametno obukla moto pantalone. Ja sam krenuo u farmerkama a nisam poneo donji deo kišnjaka. Mada, bila je skroz mokra i ona; u ovoj situaciji samo bi ronilački neopren pomogao. Posle 10-ak minuta pljusak malo gubi na snazi pa odlučujemo da krenemo. Da se razumemo, pada i dalje i to dosta jako; ulice su potoci ali sam ionako kompletno mokar a i počinjem ozbiljno da sumnjam da će Noe da se pojavi da nas poveze. Spuštamo se niz one serpentine kroz bujice vode koja se sliva sa brda. Između dve serpentine obilazimo autobus sa kruzer-turistima. Gledaju nas matorci kroz zamagljene prozore u neverici i čuđenju. Vozač, što iz rešpekta što iz sažaljenja, skoro da zaustavlja autobus dok ga obilazimo (jurimo 40 na sat) . Nikada pre a ni posle nisam tako temeljno pokisao. Dolazimo do hotela, kad tamo 10-ak motora sveže pristiglih; kolege (takođe solidno mokre) se baš prijavljuju na recepciji. Stigli momci sa Malte; skoknuli trajektom na Siciliju da malo protegnu noge. Na Malti, sa kraja na kraj ostrva ima celih 30km pa im dolazak na Siciliju dođe kao ozbiljna vikend vožnja. Ostavljam Adrijanu a ja produžavam do obližnje samoposluge; valja kupiti malo delicija za večeru. Dok u prodavnici čekam da mi naseku šunku ispod mene se stvara barica od vode koja se cedi iz garderobe. Popodne/veče provodimo u sušenju stvari. Adrijana je ranije zaspala a ja sam još malo gledao TV; Užička Republika sa Italijanskom sinhronizacijom. Anziano, tutto questo pane tua? _____________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

" ... Neznam kako je bilo Ferariju I Andji, ali meni je bilo mnogo lepo ..." znači važi ono: gospođo, što se mene tiče vi ste *ebani Svaka čast firmi za team building; da je više takvih firmi posao bi bio lepše mesto za život. Lepo od tebe što si podelio iskustvo. Nažalost nisam vozio po stazi ali imam dosta dobru ideju o čemu pričaš. __________________________________________________ ne raspravljaj se sa budalom; ljudi možda neće primetiti razliku

Nešo, možda je to bullshit psihologija, ali je interplanetarnog karaktera. "Mr. Spock, the women on your planet are logical. That's the only planet in the galaxy that can make that claim." Kirk (Elaan of Troyius); third-season episode TV series Star Trek A i to ću da poverujem tek kada upoznam neku Vulkanku. Samo cepaj, đaci su nestrpljivi da uče. ______________________________________

Trapani << > Ulazim u lobi hotela i stropoštavam se u široku fotelju preko puta recepcije. Espresso prego - doppio ristretto. Nemam snage ni do sobe da odem - prvo jedna kafa da dođem sebi. A zašto i kako je akumulator dobio infarkt i umro na licu mesta na ulazu u Trapani - neka se Molder i Skali bave time. Sedimo na terasi hotela, otvorili smo flašu vina koju smo dobili pre dva dana i briga nas. Mi smo u misiji dobrog provoda, neće jedan galvanski element to da poremeti. > Raskomotili smo se, malo došli sebi i sada sedimo sami na jednom od hotelskih patia (terasa). Zobamo šta nam se našlo pod rukom, pijuckamo i igramo se sa dugim ekspozicijama i noćnim modom snimanja. Na brdu koje dominira okolinom nalazi se stari grad Erice. Njegove zidine obasjavaju reflektori - nalik je rasveti koja obasjava Kalemegdanske zidine. Niska oblačnost u brzom prolazu pravi fascinantne svetlosne efekte. Varijacije se smenjuju velikom brzinom i ceo doživljaj podseća na neku scenu iz filma Bliski Susret Treće Vrste. Narednog jutra nisam bio među rano-raniocima. Exif fajl, tužibaba jedna, prijavljuje da sam u 08:15 još uvek duboko spavao. Hotel je vrlo interesantan. Jedna vrata su ulaz u sobu a druga "izlaz" u baštu. Više zanimljivo nego praktično. Prostor bašti ispred soba je otkrivenog tipa. Terase sa puno zelenila su vrlo lepe. Nakon uobičajenih start-up aktivnosti sedam za hotelski računar i Guglarim za potrebnom mi robom - akumulatorom. Kao i u većem delu Italije sve se može dobiti u svakoj specijalizovanoj radnji ali da se naruči i sačeka 2-3 dana. Pošto to nije opcija, finansijski najpovoljnije varijante mogu da ad-aktiram, pa pravac tamo gde vam se obraduju kao frizer ćelavoj mušteriji (nema mnogo posla a ima para ko i za kosmate) - u prodavnicu ovlašćenog Yamaha dilera. Jel ima - Ima; Pošto - 120€; pristavi ga rođo na punjač da se formira, saćem da dođem. Do trapanija ima nekih 7-8km. Možemo da zovemo taxi ali to i nije zanimljivo. Nismo u žurbi, izlazimo ispred hotela da osmotrima fercera li ovde neki javni prevoz. Nema naznaka tako nečega. Hajde da stopiramo iz fore, da vidimo da li će nam neko stati. Iskusno se povlačim par metara u stranu i ostavljam Adrijani manevarskog prostora za pecanje. Prolazi 4,5 automobila i niko se ne prima na palac. Saobraćaj baš redak u ovo doba u pravcu Trapanija. Prođe još par minuta kada nam stade simpatičan čikica u Fiat Pandi. Jel može do grada - može. Stariji gospodin sa nekim kombinovanim invaliditetom; ima neko prinudno držanje glave i otežano priča ali ga to ne sprečava da vozi. Vozi polako ali sigurno i tečno; ne zna baš mnogo engleski ali ima dobru volju da pomogne. Mada nije brendiran, auto pripada pošti a vozač je u stvari sada na poslu i kupi poštu sa par manjih lokacija pa je nosi u zgradu pošte u Trapaniju. Pokazujem mu adresu koju tražim i objašnjavam da smo došli motorom i da nam je otkazao akumulator. Sviđa mu se to što putujemo motorom; kaže ostaviće nas kod zgrade pošte a posle nam odredište nije daleko. Ćakulamo još ponešto usput te kilometri brzo prođoše. Staje on kod zgrade pošte na ulazu u Trapani ali nam kaže da ga sačekamo u kolima par minuta, brzo će on. Nije prošlo ni dva minuta a on se vraća i kaže da će da nas vozi do radnje. Nešto smo mu se svideli, izgleda. Ne samo da nas je dovezao nego je i ušao sa nama u radnju da bude siguran da imaju akumulator za nas i da bude prevodilac ako ustreba. Ja razmišljam kako da mu se odužim. Mada većina nije gadljiva na pare, ovakvog čoveka možete i uvrediti ako mu ponudite novac za uslugu. A i cela poenta stopiranja nije u direktnoj razmeni usluga-novac. Tu u priču uskače ono što sam pominjao u epizodi "Đole i ja" - srpski dinar. Vadim iz novčanika jednu crvenu. Pružam mu novčanicu uz reči da mu je ovo za uspomenu na nas i kao znak zahvalnosti. Za trenutak se snebivao ali je prihvatio vidno obradovan ovim gestom i uz veliki osmeh i srdačno doviđenja pozdravismo se i on ode. Mi ostadosmo da se malo muvamo po radnji. Moto radnje spadaju u onu kategoriju prodavnica u kojima mogu i satima nešto da gledam i merkam. Nije prošlo više od tri minuta a vraća se gospodin iz Pande; nudi se da nas vozi nazad do hotela da se ne mučimo noseći akumulator. Jedva ga ubedih da nema potrebe, da mi i nećemo odmah nazad nego tek za par sati. Još jedanputa se srdačno zahvaljujumo jedan drugome i pozdravljamo te on ode - ovaj put finalno. Ako čoveku date 50 dinara, uvredićete ga; ako mu date plastični upaljač ili hemijsku olovku sa logom vaše firme (i jedno i drugo vrede manje od 50 dinara), obradovaćete ga. Isto važi i negde u belom svetu u sličnoj situaciji; sa 8 EUR nekoga možete uvrediti a sa 1000 RSD ga obradovati. Naravno, sve ovo se da lako prepoznati u nekim osnovnim postulatima ljudske psihologije ili marketinga. Samo, ... tako gledanje lako sklizne u bezdušnost. Zato ja biram da stvari posmatram malo drugačije; ovog gospodina stavljam u isto društvo sa svim onim ljudima sa pumpe i onim taksistom i oni za mene predstavljaju, simbolično, jednu ekipu. Da se izrazim fudbalskim rečnikom, bio je ovo majušan ali psihološki značajan trijumf ekipe starog kova (na golu Skromnost, bekovski red Pristojnost i Čestitost a u napadu Integritet i Empatija) nad favorizovanim predstavnicima protivničkog tima (na golu Sebičnost u odbrani Samoživost i Kukavičluk a u napadu Beskrupuloznost i Proifit). Večna je to borba - svaka pobeda godi. Često, najlepše dogodovštine nam se događaju baš kada stvari ne idu po planu. A to i jeste draž putovanja - neplanirana događanja. Ona daju unikatan pečat svakoj priči; bez njih priča je ... posna...suva.....Google Street View. To me nekako podseća na reči Duška Radovića: "Znanje je dosadno, neznanje je mnogo zanimljivije. Kada znamo, svi znamo isto, a kada ne znamo, svako ne zna drugačije". Zato treba putovati - da se sretnemo sa svojim neplaniranostima. Naravno, akumulator nije bio formiran. Prvo da ja platim pa će se oni onda latiti posla. Dođite za dva sata, reče momak sa druge strane pulta. Mi se još malo muvasmo po radnji pa krenusmo laganim korakom niz ulicu, put centra. Dok se akumulator punio strujom i mi smo se punili; sirom i vinom pa ondak sladoledom pa ... tako to... redom. Dok se sada prisećam - nema ničeg upečatljivog vezano za ostatak tog dana. Ušli smo u veliku prodavnicu Minhenske marke; dole automobili na spratu motocikli; novi i polovni; i garderoba. K1200GT; K1300GT polovni, dosta povoljne cene; valjda je GS manija toliko snažna da ove putne lađe padaju u zasenak. Merkao sam ko zmija žabu jedne pantalone; Summer 2 Pants; pametnije napravljen i lepši komad moto garderobe nisam video. Prodavac nudi 10% popusta a ja sam tražio 30%. Nismo se našli; možda nekom drugom prilikom. Na parkingu hotela sam zamenio akumulator, ponovo smo operativni. Erice, spremi se, ti si sledeći na redu. ____________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

Odlično pripovedanje ! Znam da nije lako naći vremena, a ni inspiracije baš uvek; samo da ti prijavim još jednog čitaoca. Biću slobodan za mali savet; kada ti zafali tvojih fotografija da začine ili pojasne priču, koristi tuđe (internet) - to je ok. Gostionica na zlatnim dinama u kojoj ste noćili: P.S. Nisi ti misteriozno rasekao prst na nozi; koža puca od jakog udarca. ________________________________________________________

Španija, velika zemlja, jako lepa i interesantna za obilaziti. Davno beše 2000-ta a i tada sam obilazio Andaluziju kolima a ne motorom. Tvoj putopis vraća uspomene i budi nove želje. Hvala ti za to.

Džedaj u noći Nedugo zatim stiže taksi. Samo, drama još nije okončana; sledi završni čin. Adrijana i stvari su u taksiju; I nisu sami. Taksista završava smenu pa je povezao svoju suprugu i dete kući. Motor je upalio na gurku iz 3. pokušaja. Da nije, ostavio bih ga na pumpi preko noći, više nisam imao ni snage ni energije da se rvem sa njim. A ni taksista nije više imao volje da me gura. Čovek žuri kući i očigledno je prijatelj nekoga iz hotela čim je prihvatio da nas vozi. Otkud taj deficit taksija te večeri u Trapaniju - nemam pojma. Nepunih 5km je do hotela. Motor kada se upali mora na leru da se drži iznad 3000rpm da se nebi ugasio. Kada se kreće - pažljivo klizanje na kvačilu uz dosta gasa inače trokira. Vozi se sa stalnim poigravanjem na kvačilu i držanjem obrtaja između 4 i 8 hiljada. Ni po jada da ja treba da prevezem 5km po aerodromskoj pisti. Saobraćaj, semafori, pešaci, noć, nepoznat drum,... nigde olakšavajuće okolnosti, sve one druge. Noć je pala a ja ću voziti bez ikakvih svetala. Srpski stealth biker oboren je sinoć na kružnom toku na izlazu iz Trapania; carabinieri su izašli na lice mesta a gospođica Francesca PeVeOni (27) koja je vozila ljubičasti Fiat 127 izjavila je da je ona samo kucala mali SMS-ić i da ništa nije kriva (Corriere della Sera); ili možda, Italijanska policija lišila je slobode motociklistu iz Srbije koji je noću, bez svetala divljao ulicama Trapanija; svedoci sa lica mesta kazu da se motocikl kretao izuzetno brzo, preko 200kmh i to vozeći na prednjem točku (Blic). Razni crni scenariji proleću mi kroz glavu. Vizir je podignut, pa vetar koji mi umiva oznojeno lice razgoni i ružne misli. Uostalom, sada kada sam zajahao bika, nema šta više da se misli; sve mentalne snage usmerene su na to da ostanem u sedlu sledećih 5 minuta. Che la Forza sia con me. Taksi vozi ispred mene sa sva četiri migavca a ja vozim na njegove farove i Božiju pomoć. Ludo burazero, ludo. Adrijana na zadnjem sedištu taksija posmatra ovaj sicilijanski rulet i živi svoju dramu. Supruga taksiste, drži bebu u naručju, i nešto joj priča. Žena je, u stvari, ljubazna i zagovara je u želji da relaksira atmosferu; svi su svesni da je situacija opasna. Adrijana se vrti na sedištu kao na ražnju; malo gleda napred da proceni situaciju, pa gleda u nazad da vidi da li sam ja još uvek tu. Negde usput, klima glavom onoj ženi simulirajući time da sluša ono što ova priča. Njoj je na neki način bilo teže nego meni; sorry baby. I stigosmo; umorni i gladni ali srećni što smo se ipak dokopali hotela. Taksista žurno izbacuje naše torbe i produžava kući; neće da naplati vožnju. To se sasvim uklapa u duh Sicilije koji smo malo zagrebali u ovih par dana ovde. Ulazim u lobi hotela i stropoštavam se u široku fotelju preko puta recepcije. Espresso prego - doppio ristretto. Nemam snage ni do sobe da odem - prvo jedna kafa da dođem sebi. A zašto i kako je akumulator dobio infarkt i umro na licu mesta na ulazu u Trapani - neka se Molder i Skali bave time. Sedimo na terasi hotela, otvorili smo flašu vina koju smo dobili pre dva dana i briga nas. Mi smo u misiji dobrog provoda, neće jedan galvanski element to da poremeti. Uostalom, da akumulator nije riknuo ne bih upoznao Muzafera. Ko zna zašto je to dobro. Mogla bi se ova priča tretirati i kao ono: "čega se pametan stidi, lud se ponosi". Niti se stidim, niti se ponosim. Mogla se situacija rešiti i pametnije ali je razrešena ovako. Više pameti drugi put - Bože zdravlja. ____________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

Gelem, gelem, lungone dromensa Maladilem bakhtale Romensa Adresa hotela Ericevalle ukucana; za 5-do 10 minuta ćemo biti tamo. Ključ na kontakt, dugme za anlasovanje pritisnuto - ništa. Proveravam bočnu ćopu, kill-switch - sve je ok. Ponavljam operaciju, opet ništa. Pa još jedanput sve prekidače gasi-pali, ključ, kontakt - NIŠTA. Totalni muk. WTF ?!? Silazimo sa motora, razmišljam šta da radim. Ovo je nešto oko struje, garant. Vidim pumpu na nekih 250m ispred nas, bolje da tamo čeprkam oko motora nego na ovom šljunku gde sam stao. Ajd, guraj sada. Dugački su 250m kada je motor nakrcan a vi u opremi; a tu je i onaj znoj koji vas probija kada se iznervirate. U 7 voda sam obliven dok sam stigao do pumpe. Pumpa se nalazi na velikom placu veličine 40x60m. Nekoliko točionih mesta pod natkrivenim delom pozicionirano je na sredini placa, ostatak je poput parkinga. Kao i kod većine pumpi u Italiji, nema kućice za radnike niti ponude bilo čega drugog sem goriva. Sistem samoposluživanja. Neke pumpe, ova je među njima, u toku dana imaju jednog ili dva radnika da asistiraju pri sipanju. U hladu smokve, uz ivicu placa, parkiram đogu i sedam pored da dođem sebi i ohladim "motor". 250m, 250kg, 30oC, a samo jedna konjska snaga - duša u nosu. Važno je ne paničiti, nije ovo ništa što ne možeš da rešiš - kuražim se. Palim cigaretu dok pokušavam snagom moždanih talasa da raskrinkam misteriju. Hajde da se preslišamo ponovo, šta smo poslednje radili; vozili smo autoputem 140-160kmh; imali smo popaljena sva moguća svetla ali to nema nikakve veze u takvoj vožnji. Do sada je uvek palio na prvu, kako odjedanput da ispusti dušu? Da nije riknuo alternator ili regler pa akumulator nije punio i ispraznio se? Crni scenariji se ređaju po glavi. Dobro, pusti se fantaziranja, rešenje je obično ono najjednostavnije i najlogičnije - samo ga treba uočiti. Prekopavam top case (tamo mi je alat); skidam sedište; Skidam bočne kofere, pa onda bočne oplate (da priđem osiguračima i relejima). Od alata za struju imam pipalicu; znači mogu da vidim da li ima ili nema ali ne i koliki je napon. Kada dam kontakt, ne čujem kompletno "prebrojavanje" (škljocanje releja). Pregledam sve osigurače, svi su celi. Ponovo se preslišavam; startovanje ni da bekne - znači nema neki uslov. Ili je davač uslova (prekidač) ili je skretničar na pruzi (relej). Prekidač ćope sam proverio, prekidač neutrala deluje ok. Pažnju usmeravam na veliki relej u levoj oplati. To je Starting Circuit Cut-Off Relay. On proverava i sabira uslove; ako uslovi za paljenje nisu zadovoljeni on ne propušta struju ka anlaseru. Kada dam kontakt iz ovog releja dopire neko nemušto štektanje - ovakav zvuk nije regularan. A-HAA macane, upecao sam te! Prilično sam ubeđen da sam našao trouble-maker-a. Relej je zaliven otvoriti ga ne mogu. Kuckam po njemu, mazim ga, molim ga i pretim mu - sve u isto vreme; samo da proradi. Ne pomaže. Kamera sada kadrira malo širu sliku: Oko motora je mali vašar - poskidane oplate, alat rastovrzen i ja koji u znoju lica svog značajno petljam oko motora. Adrijana sedi na zidiću koji okružuje smokvu pod čijim hladom se krijemo. Ne komentariše mnogo i ne deluje zabrinuto. Jakne, kacige, koferi čine drugu gomilu. Ja se trudim da ostavljam utisak kako stvari držim pod kontrolom te da je samo pitanje trenutka kada će đogo ponovo zanjištati. A pedantni hroničar bi ovde verovatno prokomentarisao kako je već prošlo više od sata od kako je motor zaćutao. Na pumpi ima dva radnika; raspoznaju se po uniformama. Između nas i natkrivenog dela sa točionih mesta, gde oni stoje, ima nekih 20-25m. Gledaju nas ali nam ne prilaze. Ne prilazim ni ja njima. Ne vidim kako bi mi oni mogli pomoći a i duboko sam zabavljen svojim problemom. Pored njih dvojice na parkingu se vrzmaju još tri lika - nazvaćemo ih frilenseri. U jednom trenutku jedan od njih prilazi. Engleski ne zna da bekne ama ič. Razumem ga da mi kaže da je mehaničar i da hoće da pogleda. Ja pokušavam da mu objasnim da sam locirao problem - bucmasti relej; niti on razume šta mu ja pričam niti, instinkt mi govori, veruje mojoj dijagnozi. Pita odakle dolazimo; iz Srbije motorom !?! Nisam normalan, pokazuje mi rukom. Znam da nisam nego pusti sad to, mislim se, nije loše meni nego đogatu. Psihijatar posle - prvo mi treba električar. On misli da sam kreten jer vozim motor na toliki put; ali mehaničar je i pokazuje dobru volju da pomogne - znači, dobrodošao prijatelju. Sklanjam se par koraka u stranu da mu ne kvarim koncentraciju i gledam šta radi. Dok sam ja ispušio cigaretu Danijele (tako se zove) samouvereno postavlja dijagnozu - batteria e morta. Izražavam skepsu prema njegovom nalazu. Kako akumulator može da ispusti dušu tako odjedanput, bez najave. Makar bi se čulo ono zujanje umesto verglanja koje se desi kada napon akumulatora padne. S druge strane ne bih se zakleo ni u svoju dijagnozu da je relej. Situacija mi deluje kao duplo golo, pa pošto nemam šta da izgubim prihvatam sve što se nudi. U redu, ako je akumulator, upaliće na kablove. Dobro, hajde da nađemo kablove. Prilazimo onoj drugoj dvojici likova koji su kao i Danijel, gluvarili tu po pumpi. Jedan od njih ima kola ali nema kablove. Niko ne priča Engleski. Sporazumevanje sa njima nije ništa lakše nego da sam komunicirao sa tri jednogrbe kamile. Sada mi je žao što se kao mlađi nisam više igrao pantomime. I taj nemušti jezik treba vežbati. Onaj sa kolima, daje svoj auto Danijelu, sedamo u kola i idemo ka gradu da nađemo kablove. Danijel u nekoj radionici pozajmljuje kablove, vraćamo se na pumpu - i..... j*bote upali đogo kao da mu nije ništa. Ozarih se neopevano. Sedam na motor, onako polu-očerupan, bez bočnih plastika i letim ka gradu da kupim akumulator. Jedna radnja - nema; druga radnja - nema. Kupovina u ovim okolnostima nije jednostavna. Motor da ugasim ne smem - kako posle da ga upalim; a nije lako ostaviti motor upaljen da radi i mirno ući u radnju sve i kada ga ostavite tik pred vratima. Pri svemu tome ste unezvereni stranac u tuđem gradu koji ne zna jezik. Radno vreme radnji se bliži kraju. Ja nemam ideju gde da idem a da tražim na slepo nema smisla. Odlučujem da se vratim na pumpu, popakujem se pa u hotel. Računao sam da se akumulator dovoljno napunio za to vožnje do grada i nazad te po povratku na pumpu pravim veEEeliku grešku - gasim motor. Napakujem plastike, kofere i torbe nazad na motor. Da upali - neće; upaliću na gurku - kontam. I pođe mi to nekako za rukom uz pomoć Adrijane koja je gurala. Inače, ona se u celoj situaciji ponela kao lafčina. Nije bilo zvocanja a sedela je satima na parkingu pumpe na kojoj ni wc-a nema. Dok bih ja odlazio do grada ona je prikupljala razvašarene stvari na gomilicu i režala na prolaznike - preventivno. Od trojice frilensera sa parkinga Danijel i onaj čija su kola su otišli dok sam ja jurio akumulator. Danijel je moje odsustvo iskoristio da se nabacuje Adrijani i da je izljubi na rastanku. Živa duša, šta ćeš. Treći član ekipe, čikica od svojih 65+ i dalje se vrzma po parkingu. Ona dva radnika pumpe, sve ovo vreme - a pričamo sada već o satima - kibicuju događanja i ne uključuju se u priču. Upalili smo motor, ali jedva radi, potpuno neregularno, guši se i ubrzo se opet gasi. Vidim ja da je vrag odneo šalu. Pokušavamo da dozovemo taksi. Dajem telefon onom čikici jer mi je mnogo lakše da objasnim njemu da hoću taksi nego što bi nekom taksisti objasnio gde se nalazim. Jedan, drugi, treći poziv - nema taksija ?!? a vreme prolazi. Uzimam telefon i zovem hotel da oni pošalju taksi po nas. Glas sa recepcije valjda detektuje blagi očaj u mom glasu pa kaže da se ne brinem, poslaće neko vozilo po nas. A što se tiče đogata opcije su mi da ga ostavim na ovoj pumpi, na kojoj nema radnika preko noći ili da zovem servis da me šlepuje; problem je - gde da me šlepuje!. Odlučujem da Adrijanu i stvari ubacim u taksi a ja još jednom pokušam da upalim motor.Sam u sedlu i bez stvari možda i imam šanse da ga dovezem do hotela. Opet skidamo kofere i torbe sa motora i čekamo taksi. Dok čekamo prevoz ja sada, po prvi put, odlazim do ona dva radnika pumpe da vidim da li na pumpi eventualno ima nekog preko noći kome bi mogao da dam neku kintu da pripazi na motor. Dok im prilazim razgovaram sa Adrijanom, tako da su oni mogli da nas čuju kako pričamo. Nisam im se ja ni obratio kada začuh "a vi ste naši, pa što ne kažete". Ja zblanut ovim što čujem ne znam šta da kažem u prvi mah; "koji naši, koji si ti" promrljah. "Ja sam kopriva", kaže uz neki dečije blentav osmeh, "žara". Nije mi jasno u prvi mah šta on to priča. "Kopriva" ponovi on, "Kopriva Muzafer, ovde smo već 15godina; ovo je moj brat; mi smo sa Kosova". Gledam u njegovo bucmasto, dobroćudno lice sa koga sada ne silazi osmeh dok nam se obraća. Misli su mi u haosu. Ne znam da li da se radujem što otkrih zemu u belome svetu; ili da se nerviram što se nekoliko sati golgotam ovde sporazumevajući se rukama i nogama a nije moralo tako; Nemam ja predrasude ali malo sam i zbunjen bio tim njegovim "vi ste naši" i svom srdačnošću kojom me zali. Negde iz tamnog vilajeta dalekih sećanja iskače rečenica koja, verovatno, datira iz '99 i vremena bombardovanja "braćo Srbi Romi su uz vas". Nudi se on da pomogne; hoće kola da nam da; strašno se izvinjava što sada mora da ide ali žena mu je operisana pa mora do bolnice. Ako se ne snađemo doći će on da nas vozi kad završi sa bolnicom. Ako treba, sutra da dođem na pumpu da mi da kola da se služim; i sve tako. Razmenismo brojeve telefona, i on ode. Odoše i druga dvojica. Adrijana i ja ostajemo sami na pumpi sa čudnim osećajem da se danas onaj gore dobro zabavlja sa nama. A ja se mislim, jeeboo me Engleski; da sam Srpski pričao mogao sam da budem u hotelu pre nekoliko sati. _____________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

Korleone nije u Corleone-u Otkud mi prethodnu noć u Termini-u; pa negde se prenoćiti mora, a bliže ili bolje po normalnoj ceni nismo mogli da nađemo tog dana. Sledeća destinacija nam je bila jedna od istorijski najživopisnijih tačaka Sicilije - gradic Erice na zapadnoj obali. Od Trapani-a do Erice-a možete stići idući uz severnu obalu, nekih 140km. Pametnjaković za kormanom neće tuda, nego preko brda i gudura. Kao, tuda (Trapani-Palermo) ćemo se vraćati a sada da idemo drugom rutom. Pri tome sam imao fiks ideju kako hoću da se slikam ispred table sa natpisom mesta - kog mesta, pa Korleone-a. Tim putem je samo 200km a i gde pa žurimo. Niti sam ja fanatik Kopoline trilogije, niti imam bilo kakvo razumno objašnjenje u svoju odbranu. Pri tom, znam da film nije sniman tu; ne znam tačno gde je sniman ali znam da nije tu. Uvrteo sam sebi u glavu fotografiju ispod table i to ti je to. Vozi. U neka doba stižemo u Korleone. Grad je toliko nezanimljiv, ili da ne okolišam - ružan, da se na kraju nisam ni slikao ispred table sa natpisom mesta. Nisam želeo da pamtim tu epizodu. Povrh sve muke, dan je bio vreo. Kada smo već tu, nalazimo poslastičarnicu i sedamo da napravimo predah. Ono što nam je tu zapalo za oko, ili bolje reći uvo je jezik kojim pričaju. Ranije smo već čuli da Sicilijanci imaju svoj jezik a ovde smo imali prilike i da čujemo kako to zvuči. Daleko sam ja od lingviste ali bih bio slobodan da ustvrdim da razlike prevazilaze razlike u dijalektima. I to bi bio najzanimljiviji detalj iz Korleonea. Razočaravajuće - znam, ali tako je bilo. Inače, ako je neko poklonik trilogije "Kum", naleteo sam pre nekog vremena na ovaj link. Tu se objašnjava u kom mestu je snimana koja scena iz filma. Pa ako neko ovo voli a zabasa na Siciliju, evo da mu se informacija nađe pri ruci: http://coolklub.com/...-trilogije-kum/ Preskačući brda prateći zabačene drumove u nekom trenutku dočepasmo se puta E933; to je ono što moj drug Đole zove "strada nuova, strada buona". Tu pun gas, nebi li se malko rashladili. Dok si rekao keks eto nas pred Trapani-jem. Dolazim na kružni tok i skrećem desno. Sa desne strane puta ima proširenje i tu stajem sa namerom da ukucam adresu hotela u navigaciju pre nego uđem u grad. Hotel smo rezervisali u mestašcetu koje se zove Valderice. Valderice je oko 7km udaljen od Trapania i isto toliko od Ericea. Želeo sam da bez okolišanja odemo do hotela, istuširamo se, presvučemo pa onda da idemo u Trapani. Tako smo želeli ali neće baš tako ispasti. ____________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

Villa del Casale Dugo smo spavali tog jutra. Suviše se krkalo i pilo prethodne večeri da bi se mnogo ranilo. Samo kapućino za doručak, dupli. Sa vlasnikom ranča, na njegovom računaru tražimo smeštaj za naredno veče. Pri polasku dobijamo flašu vina na poklon (to je bilo navedeno u ponudi za ovo mesto), srdačan rastanak sa domaćinom i ćeraj ba. Prolazimo kroz Kaltađirone i krećemo se u pravcu severozapada. Meta za ovo jutro je Piazza Armerina, tj Rimska vila koja se nalazi neka 3km od grada. Krajolik lep, topologijom na momente dosta podseća na Šumadiju - brdovito, valovito i pitomo; i poput Šumadije - nema šume. Vegetaciju uglavnom čine maslinjaci, ima vinograda a uz drum ima dosta i jedne vrste kaktusa. Plod ovog kaktusa je žuto crvene boje, sočan je i ukusan; podseća na kivi. Prvi put smo ga probali kod jednog uličnog prodavca. Svidelo nam se pa sam ga narednom prilikom kupio u samoposluzi. E tu ima kvaka; onaj ulični prodavac ih je držao u kanti sa vodom, rasekao ih je pre nego nam ih je dao u ruke i dao nam je neki papir da držimo voćku. Sve to zato što kora ploda ima sitne bodlje, dugačke i ekstremno tanke. Kada sam voćku kupovao u radnji uhvatim je rukom; e tu više nema pomoći. Sledećih 12 sati šta god pipnete rukom kojom ste hvatali plod sitno bockanje i peckanje. Bodlje su suviše tanke da bi ste ih izuvukli, jedino vreme tu leči rane. Svaka škola se plaća. Drum je na trenutke relativno lošiji ali je veći deo ove kratke deonice, oko 45km, bio odličan. Iza jedne leve krivine pred nama se ukaza gradić na obroncima brega a ubrzo zatim i odvajanje sa puta koje vodi u grad. Spram mesta koja smo obišli u dosadašnjem toku puta i kriterijuma koji su značajno odskočili - mesto je ok, ništa spektakularno. Vozimo do katedrale koja dominira mestom (i okolinom) i tu malo stajemo da protegnemo noge i procunjamo okolo. Lokalni mecena je finansirao izgradnju katedrale a onda je dobio spomenik ispred - pošteno. Nema mnogo fotografija, a nema ni nekih uspomena vezanih za ovo mesto. Sledeća stanica: Rimska vila. Wikipedija kaže ovako: The Villa Romana del Casale (Sicilian: Villa Rumana dû Casali) is a Roman villa built in the first quarter of the 4th century and located about 3 km outside the town of Piazza Armerina, Sicily, southern Italy. Containing the richest, largest and most complex collection of Roman mosaics in the world. Ja kažem ovako: Prosečnom hedonističkom perverznjaku samo može da bude žao što nije živeo onda; naravno, kao gospodar ove vile. Faktografiju možete naći na internetu, bolje nego da je ja prepričavam. Prilažem par fotografija, kao degustaciju teme. Maketa lokacije; otkopavanja su i dalje u toku. Napravljene su galerije po kojima se posetioci kreću. Na taj način moguće je videti sve a ne gaziti po mozaicima UNESCO je obezbedio sredstva, pa je lokalitet veoma lepo zaštićen a turistima omogućen kvalitetan i kulturan obilazak Detaljnost i finoća mozaika je zaista neverovatna. Na gornjoj fotografiji je uhvaćeno otprilike pola širine hodnika u kome je neki prikaz iz lova; donja fotografija je samo glava bizona sa gornje slike. Oko životinje je sastavljeno od ~ 45 raznobojnih komadića kamena. Čak i ozbiljan autista bi ovde imao problem da sve prebroji. Fora za turiste: replika segmenta nekog mozaika, veličina 20x15cm; stave vam kesu sa raznobojnim kamenčićima, lepak i kartonsku podlogu; slika vam je na kutiji u kojoj je sve to upakovano. Kao i svaki tata koji voli detetu da kupi nešto što je kao edukativno i kreativno odavde pa do Beograda sam teglio kutiju sa kamenjem. Kakva sam ja naivčina ! Ne moram da napominjem da mozaik (još) nije formiran. Možda, jednog dana, kada kljokne internet, stanu računari i obnevide androidni telefoni. Pod uslovom da nam deca ne izvrše kolektivno samoubistvo ne videći više smisao života bez zakačenosti na mrežu. Ovaj mozaik iz spavaće sobe je jedan od najslikanijih prizora iz ove vile. Gospođa iz središnjeg dela je neka Kardašijanka onoga doba. Moj kolega - mašinski inženjer, inače Francuz, Louis Réard imao je godina koliko i ja sada kada je batalio struku i promenio zanimanje. 1946 kreirao je bikini. Naziv bikini dao je po atolu u Pacifiku na kome su Ameri vršile nuklearne probe. Novitet nije uspevao da zaživi sve do 1953 godine. Tada 19-ogodišnja BB promovišući film svog supruga, režisera Rože Vidim-a, na festivalu u Kanu, prošeta plažom svoje zmijsko telo noseći bikini. Nakon toga više ništa nije bilo isto; ni za nju a ni za nas, ostale. A evo i ja nešto razmišljam da pređem u vode mode; nema para u metalnoj galanteriji. Nego, nisam vam ovo pričao zbog toga nego zbog slike koja sledi. Kažem vam ja, znali su ti Rimljani da uživaju. A šta smo sve preturili preko glave, civilizacijski, između bikinija na mozaiku i ovih savremenih - jasno je da civilizacija ne ide napred, nego napred-nazad-napred-nazad- .... Vreme nam je brzo proletelo taj dan. Bilo je već kasno popodne kada smo krenuli put 120km udaljenog Termini-a Bilo je prošlo pola deset kada smo ušli u Termini. Tražimo mesto gde ćemo večerati; grad ne deluje mnogo živahno. Na jednoj raskrsnici blizu rive čekića policijska patrola; stajem pored njih i kažem da smo gladni i da tražimo restoran. Pokazuju na park udaljen par stotina metara. Izgleda da je to jedini restoran u gradu gde možemo da jedemo u ovo doba. Ili ih je mrzelo da nam mnogo objašnjavaju pa nas šalju u ovaj koji ne možemo da promašimo. Kako god, mesto je ispalo odlično; hrana super a cifre korektne. Smeštaj nam je bio u nekom ružnom kraju; Hotel ružan kao neki naš iz doba soc-realizma; ali je bilo čisto i bilo je tople vode. Duplo su nam skinuli sa kartice i sve u svemu nisu nam ostali u bajnom sećanju. I to je ok ponekad; ne može ni nama svaki put kašika u med da padne; valja poštovati svemirsku ravnotežu. Sutra je novi dan. ____________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

Turismo Rurale ili ti Turizmo Žderale Upravismo korman ka suncu i zarolasmo niz drum. Obično bih ja opredelio gde nam je sledeća stanica, a i izbor hotela je često bio moj ili pak zajednički. Nekako imam laku ruku za to. Ovaj put rekao sam Adrijani da me ništa ne pita niti mi kaže; neka nam rezerviše spavanje i samo neka mi kaže gde da vozim. Sat vremena vožnje od Sirakuze stajemo u mestu Vizzini. Kafa, cigareta i kolačić pride su uvek dobrodošli. Dok stojimo na gradskom trgu dva para iz nemačke na GS-ovima kratko zastaju; prave par fotografija, nešto petljaju oko motora pa produžavaju dalje u smeru suprotnom od našeg. Ovde se susrećemo sa nečim što je inače zaštitni znak gradića koji je cilj našeg današnjeg puta - stepenice i keramika. Ukucavam u navigaciju adresu našeg noćašnjeg smeštaja: Strada Vicinale 102, Caltagirone. Naime, na toj lokaciji se nalazi Villa D'Andrea B&B. Samo što to nije u Kaltađirone-u nego nekih 15km od grada - što naslov reče, u ruralnoj oblasti. Ne kažem, bio sam pomalo skeptičan da će izbor mesta ispasti dobar. Dok eskivirate nusprodukte varenja rogate marve koji leže po uzanoj džadi sumnje se lako roje; poput muva na onome na drumu. Poslednjih par stotina metara vozim po makadamu; Stižemo a sve sumnje u izbor mesta bivaju razvejane u narednih pet minuta. Ako smo mogli da spavamo u staroj fabrici testenina na jugu italije, zašto ne bismo mogli da se smestimo u staroj vinariji; to je nekako i prirodnije. Smeštaj nam se svideo. Opuštena atmosfera nam se svidela. Bazen nam je legao ko kec na jedanaest. Desno su zidovi stare vinarije, levo su dozidani apartmani. Rustičan fazon ali funkcionalno. Bazen je fenomenalno urađen; strana koja je ka padini je urađena kao prelivna. Doživljaj kada ste u bazenu i gledate na brežuljak preko puta je kao da ste na moru i da imate ispred sebe pučinu a ne nekoliko metara vode u bazenu. Lepo je na selu, a vreme je da proverimo i grad. Ove stepenice su glavno obeležje grada Grad je čuven po proizvodnji keramike. Ja, načelno, nisam ljubitelj raznoraznih keramičkih izradaka, ali pred veštinom majstora i lepotom predmeta koje ovi ljudi izrađuju samo sam mogao da napravim dubok naklon. Da nismo putovali motorom neka od rukotvorina bi nam zasigurno izvukla pare iz novčanika. Znači nemoj da kažete da vas nisam upozorio ako zabasate ovamo a kolima ste i sa suprugom. Mala osobenost je da na izlogu svake radnje imate istaknuto da je fotografisanje zabranjeno (?). I priložene fotke su urađene krišom. 142 stepenika je ovde (nisam brojao, poverovao sam kada su mi rekli). Svaki red je ukrašen drugačijim, ručno bojenim pločicama. Popeli smo se uz stepenice, napravili krug po gradu pa se vratili na trg koji se nalazi u blizini podnožja. Mesto je proslavljalo nešto, neki za njih značajan događaj. Bila je tu gradonačelnica sa sve nekom lentom na izdašnom poprsju, pa plehani orkestar u prigodnim uniformama i podmladak okupljen u simpatičnom i raštimovanom dečijem horu. Odnekud su doneli stolice pa su organizovali nekoliko redova sedenja; za one starije i za počasne goste. Ostali su stajali u naokolo, onako u slobodnoj formi. Bi mi strašno simpatičan taj njihov večernji perfomans, valjda me je podsetio na neka druga vremena. Stajali smo i mi tu kao posmatrači nekih 20-ak minuta i uživali, upijajući po malo tu njihovu zaraznu vedrinu. Hodamo polako od trga put mesta gde sam ostavio đogu. Sa naše leve strane kratka uličica sa stablima pomorandže sa obe strane ulice. Ulica kratka i prilično strma - skoro kao balkanska ulica u Beogradu. Sa desne strane te uličice prvo poslastičarnica a pored nje pekara. Malo studiramo izlog sa kolačima pa prelazimo na slani deo. To je sve, u stvari jedna celina, samo zbog velikog nagiba ulice ima odvojene ulaze. Kud i uđosmo. ... Peciva sveža samo izlaze iz peći; miris i izgled - ludilo; poredivo jedino sa onim doručkom u Bari-u. Mi smo u stvari razmišljali šta i gde za večeru. Nije bila ideja da večeramo u pekari - ali tako je sve bilo bezobrazno dobro. Uzmemo paštete sa pečurkama. Pa uzmemo po čašu crvenog vina. Sednemo napolju na terasa-baštu. Pojedemo paštetu, ajd po još nešto - uz vino. Uzmemo paštetu sa spanaćem, popi se vino. Ajd po još čašu vina. Ode ova sa spanaćem a ima još vina u čaši. I tako smo probali i onu sa sirom, sa paradajzom i sa maslinama. A sve korak po korak. Kada smo četvrti put ušli da naručujemo ceo personal pekare se smejuljio. Ajmo Jano, obrukasmo Srbiju; misliće da smo iz gladi utekli. Sati je oko 10 uveče i ulice su prazne. Koristimo priliku za još jedan photo-session na skalinama. Naše muke sa hranom te večeri još nisu okončane. Mislio sam da posle one pekare nema teorije da zinem više - ali pokazalo se da nisam dobro mislio. Vratimo se u hotel a tamo vlasnik sa svojim društvom - spremio klopu za svoju dušu. Ponudio nas čovek kao najrođenije. Domaće crveno vino, pride. Pa kako da ga odbijemo - nema šanse. Obratite pažnju na custom-made mapu sicilije formata A1 na poslednjoj fotografiji. Google map zumirati na željenu rezoluciju prikaza; moćnom komandom PrtScr sadržaj ekrana prebaciti u Adobe Ilustrator, Corel ili šta ko već voli; skrolovati ekran pa ponoviti postupak. Naporno, znam, i glupo; ali ima svojih prednosti. Struju ne traži, ne mora da se puni, nema bagove. Makar za mene, rođenom i formiranom u svetu koji je imao više od dve cifre (mislim na 0 i 1), papir i mapa imaju draž koju ni jedan elektronski gažet ne može da dosegne; a ja baš volim gadget-e. A sutra ćemo da idemo .... ______________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

Pavaroti Svanuo je još jedan sunčan i veoma topao dan. Doručkujemo, pakujemo stvari ali ih ne stavljamo na motor, već na recepciju. Mi odlazimo da obiđemo Arheološki park; po stvari ćemo se vratiti kasnije. Za razliku od muzeja, koji je za ozbiljne profesionalce, Arheološki park je jako zanimljiv i za nas kojima arheologija nije struka. To je jedan poveliki kompleks zanimljivih prizora; grčki i rimski amfiteatar, neopolis, nekropolis, pećine razne - svega ko na vašaru. Kratko šmekamo rimski amfiteatar, pa zaključujemo da nas "novotarije" ne zanimaju, idemo da pogledamo grčku verziju. Naravno, obilazimo i najpoznatiju pećinu u ovom i inače šupkljikavom krečnjačkom okruženju punom horizontalnih rupa - Dionizijevo uvo. Tu doživimo jedan od onih malih ali dragih doživljaja koji putovanja čine tako specijalnim i posebnim iskustvom za svakoga od nas. Priča počinje 15-ak minuta ranije na ulazu u park dok smo kupovali ulaznice. Tik iza nas u redu za karte je povelika porodica. Kao da su izašli iz kakvog starog Felinijevog filma; muškarci, onako kršni ali više u širinu nego u visinu. Žene su im još, za kategoriju do dve, kršnije a deca ili vrlo mršava ili sa viškom kilograma. Glava porodice i vrat porodice u ranim šesdesetim. Dva sina i snajke, svi između 30 i 40 godina i dece buljuk, uzrasta raznog. Svi pričaju u isto vreme i nadvikuju se. Mamma mia - samo italijanu mogu da budu tako bučni. Odmah po kopovini karata puštam korak ne bi li uhvatili malo distance u odnosu na ovaj kotrljajući kakofonijum. U trenutku kada smo ušli u pećinu nije bilo nikoga. Vaauuu - sjajno za napraviti par fotosa i nesputan obzirima prema drugima, pustiti i po koji neartikulisani zvuk. Svod pećine je klinastog oblika tako da je prostor pravi prirodni power amplifier. Ne lezi vraže, taman što smo se raspištoljili u pećinu stižu i veseli Italijani. Svako od njih ponaosob oduševljen akustikom prostora kreće da priča još jače i brže, nadvikujući se sa ostalima. E je*iga, baš su morali sada da dođu - mislim se. Krenuh da zaustim - hajdemo, zabavi je kraj, ali ne rekoh ništa; zbuni me to što su svi kao po komandi zaćutali u istom trenutku. Jedan dugački tenutak u pećini je vladala potpuna tišina. A onda,.....prostor ispuni moćni glas jednog od članova familije. Čuj glas, bolje reći ... Glaščina. Znate ono kada se osetite privilegovanim zato što ste svedok nečeg jako lepog, nečeg što se dešava retko i apsolutno je spontano. Ono kada se naježite a nije vam hladno. E to! Nije to neka popularna arija već, verovatno, neka stara pesma njegovog rodnog kraja. Nije tužna na kukavan način, više je setna. Reči, naravno ne razumem; one nisu ni bitne. Pesma nosi emociju, prostor to pojačava a mi slušamo kao omađijani i ne želimo da pevanje prestane. Skoro da se postideh svojih prvih misli o njima. Moćno je oružje pesma iz duše - razoružava. Taj mini koncert je potrajao neka tri minuta - koliko je i trajala ta jedna pesma. Posledica je bila da su privučeni ovim nenajavljenim nastupom svi posetioci parka iz okoline pećine pohrlili unutra. Što i nije tako loša varijanta - dok su svi u pećini mi ćemo na tenane da uživamo u ostatku ponude. Sada dolazimo u deo iznad i oko amfiteatra. Ja tvrdim da su ovo bile kuće; Adrijana kaže grobnice. Nije isključeno da smo i jedno i drugo u pravu - zavisi o kom trenutku pričamo. Interesantno je kako god obrneš. Sam amfiteatar, meni je bio interesantniji i od onog u Taormini. Nisam proučavao temu, ali mi se čini da je ceo amfiteatar uklesan u padinu. Pećina nimfe; kažu da ovaj izvor žubori preko 2000 godina; Verovatno je sunce koje je odskočilo i upeklo uticalo da postoje delovi parka koje nismo obišli. Šteta, zato što je sve zaista zanimljivo. Nije isključeno da napravimo popravni jednog dana. Nazad do hotela da pokupimo stvari pa đi-haaa dalje .... ______________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

Sirakuza, žuč i med E ovu nedelju pre podne sam na*ebo ko žuti. Nemojte pogrešno da me shvatite, volim ja muzeje, stvarno. Za desetak dana, videćete, sa kakvim entuzijazmom sam posetio jedan drugi muzej. Više je to pitanje udubljivanja i vremena provedenog ispred eksponata. I naravno, na prvom mestu, teme. Volim ja arheologiju - al onako platonski. I beše mi zanimljivo prvih sat vremena. Al ovu moju nikako izvući odande. E, da, zaboravih to da pomenem, ali shvatili ste već - u pitanju je Museo Archeologico Regionale, koji se nalazi baš preko puta hotela. Muzej je lep, negooo ... , prevelik je. Kada uđeš, nikada izaći. Prepun je artefakta iz raznijeh perioda. Neizbežno, pada mi na pamet Bata Stojković u filmu Sabirni Centar kada pita "Izvinite a ko kida glave i ruke ovim kipovima". Bilo je tu oružja i oruđa, kipova i skulptura i mitskih i ovozemaljskih stvorenja. Bisti Grčkih bogova i Rimskih vladara. Novčića i rukotvorina raznih. Ali ono po čemu muzej nama ostade u sećanju su ćupovi i ćupčići. Toga je bilo u tolikoj količini i u neverovatnom rasponu veličina da sam se nahvatao straha od ćupova do kraja života. U vrtu muzeja Iz muzeja smo otišli opet u staro gradsko jezgro - Ortigiu. Šetamo gradom i napajamo oči i srca. Fontana boginje Artemide na Arhimedovom trgu; Zevsova kći, Apolonova sestra bliznakinja; boginja lova, šuma i životinja, zaštitnica mladih devojaka, ....., i boginja strelaca. Neki izvori ovu fontanu nazivaju fontanom boginje Dijana - rimskim pandanom Artemidi. Ja se držim pravila, ko pre boginji pre će i da ih preleži - znači Grci. Hajde malo da filozofiramo. Apolon (čiji hram, tj. njegovi ostaci) takođe postoji u Sirakuzi je bio bog muzike, poezije, umetnosti, znanja, ..., i strelaca. Apolon kao i sestra mu bliznakinja su bili među najvažnijim, naj-obožavanijim, naj- ....... božanstvima antičkih grka. To ni malo ne čudi, ipak im je tata bio vrhovni baja. S druge strane, luk i strela behu naj moćnije i naj dalekometnije oružje onoga doba. Znači naj važnije ličnosti su bogovi (zaštitnici) naj moćnijeg oružja. Sve, sve ali vojna moć. Bilo onda, ostalo i danas. Nema više filozofije, samo lepe fotografije. Došlo je vreme da se zadovolje i niske strasti; izbor pada na tratoriju Kalliope. Krenulo je sa rakijicom pa primi piatti, pa ...., zatim orada sa pomorandžom i džidža-bidžama, ... Ova faca govori, a i čaša suflira da je uživanje u maliganima bilo ekstenzivno. Šta da se radi, svako jelo traži svoje piće - pravila se poštovati moraju. Iza ovoga, neminovno, sledi - odjavna špica. ______________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

Ko to tamo peva 07:55h ; oproštajni pogled sa terase; ciao Taormina Subotnje jutro, tog 8. septembra 2012 osvanulo je vedro i sunčano. Prethodne večeri smo rezervisali sobu na novoj lokaciji; La Maison Des Reves (Kuća Snova) B&B; Viale Teocrito 71, 96100 Siracusa. Sirakuza se nalazila veoma visoko na mojoj listi lokacija koje želim da obiđem. U vreme kada Grci vladahu ovuda, Sirakuza beše jedna od najznačajnijih i naj-snažnijih gradova-država. To je i rodni grad jednog od blistavih umova antike - Arhimeda. Sve što sam pročitao o Sirakuzi pre puta samo je raspirivalo moju želju da tamo provedemo par dana. Brzo smo opeglali tih 120km puta između Taormine i Sirakuze. Lako pronalazimo željenu adresu, smeštamo se i raspakujemo đogata. Smeštaj je za svaku preporuku. Motor mi je stajao gde na slici i stoje motori - ispod prozora. Desno je bar za jutarnju kafu i kroasan kao i za kolače iza ponoći po povratku iz štrapacirunga. Levo je picerija koja nosi ime najpoznatijeg borca protivu vetrenjača. Dan je veoma lep i topao, 30+ stepeni, tako da deluje kao zgodan momenat za ispunjenje ambicija da se kupamo u moru. Vlasnik pansiona se baš potrudio da nam objasni gde da idemo, dade nam i neku mapicu. Uputio nas je na plažu koja se zove Arenella; nekih 12km daleko od grada. To je, navodno, najbolja plaža u okolini Sirakuze. E tu se javlja problem različitih standarda. On je plažu predstavio kao čudo od lepote i krasote. Nije on nas slagao; za njih je ona takva. A mi razmaženi grčkim plažama Jonskog i Egejskog mora imamo maaalko drugačiji doživljaj i standarde. Nije ta plaža loša kao prirodna pojava - šta više; voda je mokra, slana i bistra a pesak je žut, sitan i vruć. To je sve kako treba, aaliii ... Plažu nalazimo bez problema. Mesto gde da stanem takođe - bar sam tako mislio. Parkiram, siđem sa motora, pređem desetak koraka - kad ka meni, sav zvaničan, "maršira" neki čičica. Taj živopisni karakter visok je metar i žilet, proćelav, ima oko 65 godina. Nos orlovski a uši kao ručke od lonca; Ima neke zube ali ne one prednje; hoda kao da je jahao bure. Na koga li me ovaj neviđeno podseća, pokušavam da se setim. To gde sam stao je ...slepa ulica, iza nje je more, ni blizu nečega što bi se nazvalo parkingom a pri tom jasno deluje kao javna površina a ne nečija prćija. Stao sam tamo gde su i svi ostali parkirali - ni bolje ni gore. Ali avaj - hoće deda da mi naplati parking. Nedam se odmah preveslati, nego ga pitam da li je sve ovo ovde njegov parking. Aaaa ne, nije; pokaza rukom od negde do nekle - to je parking; ako neću da platim moram da pomerim motor tamo gde je parkirano onih par vespica - tamo je besplatno. Pogledam u "besplatan parking", pogledam u njega pa pogledam u sebe. Smiri se, iskuliraj ga - sufliram si. Nekakav prosečni zapadnjak bi bio ubeđen da je u pitanju skrivena kamera. Meni, istreniranom zadnjih par decenija na brdovitom Balkanu, beše jasno da je u pitanju tipično oranje druma, pa ili da idem okolo, ili da platim - preko oranja da preletim ne mogu. A fakat je da on može da zove decu da mi buše gume. Sočno sam mu pozdravio širu žensku rodbinu; na srpskom, jakako, da me ceo svet razume. Pomerim motor tih 7 metara u "park free zonu" i krenem unutra. Pažljivom oku nebi promaklo da je njegov "parking" bio omeđen senkom nekog žbunja. A koliki je taj parking i odakle dokle - pa to normalno zavisi od položaja sunca, tj. zavisi kada dođete na plažu. A ja hteo džabaka da parkiram u hladu. Non possibile. Volim ja more i kupanje; još ako su talasi - ne možeš me iz vode isterati. Nego,.. mogu i bez toga. Adrijani, pak, to puno znači. Voli ona da obilazi znamenitosti; voli kulturu a voli i avanturu; ponekad čak i motor voli. Ali njoj bez plaže i kupanja odmor nije odmor. Zato i hitamo danas na plažu. Ja sam tu više vozač i pratnja nego aktivni učesnik. Ulazimo na plažu. Da, dobro sam se izrazio, ulazimo - neka kapija, zidić, žica. Pored nas prolazi plažni policajac (!) - da se zna da ovde vlada red. Kao da idem na prinudni rad a ne na plažu, j**o vas ##s#l#n#, mislim se u sebi. Unutra suncobrani i ležaljke naslagani vojnički uredno i bezdušno gusto. Cene - pa morske, naravno. Arhimedov zakon primenjen na turističku praksu glasi: telo turiste uronjeno u ležaljku na plaži lakše je za onoliko eura koliko uspe da mu se istisne. A ovi ovde navalili da istiskuju ... Nemam ja problem sa tim da platim šta platiti treba. Nemam problem ni oranje katkad da platim - posmatram to sportski. Al da se kupam u ovom mravinjaku - e taj se film neće gledati. S'druge strane ne želim da izneverim Adrijanu i uskratim joj nešto što joj puno znači. Vruće je, vruće nam je a situacija napeta kao u pretegnutom mideru. Ulazimo u kafić/restoran tu na plaži; hladno pivo da rashladim telo i pregrupišem misli. Tabanamo niz plažu dobrih 500m; prođemo deo sa ležaljkama; prođemo i deo sa peškirima (tu se plaža ne plaća) - odemo do stena skroz na kraju zaliva. Eeee, ovde nije loše Hajde mrgude, idemo u vodu Stene su sve sem udobne ali uz nešto dobre volje i malo fakirskih sposobnosti moguće je čak i leći. Imamo flašu hladne vode kupljene u kafiću; imamo neke grickalice; sami smo tu gde smo. Kupali smo se tu neka dva sata; voda je bila sjajna - bistra, i ni topla ni hladna. Bilo nam je baš lepo. ..... Tuširanje, presvlačenje pa večernja akcija. Silazimo do Don Kihota na večeru. Bašta restorana je puna; porodična varijanta. Deluje da je mesto popularno. Unutra, užurbana atmosfera; takođe deluje porodično - kao porodični biznis. Zaposleni imaju između 14 i 74 godine. Dosta toga se pravi za poneti. Svaki čas se neko pojavi da preuzme picu. Bilo je ukusno ali ipak klasu ispod onih šampionskih iz Taormine. Kada smo namirili stomake sedamo na đogu i pravac stari grad - Ortigia. Ortigia je istorijski centar Sirakuze; mesto gde je grad nastao pre 2700 godina. Očekivanja su mi bila velika ali ih je grad bez napora dosegao i prevazišao. Šetamo ulicama koje su definitivno iz nekog drugog vremena. Na trenutak pomislite da tu niko i ne živi. A onda vas motorin ili kakav omanji četvoročkaš koji promakne ulicom i nestane iza neke teške kapije demantuje. Hodate dalje, opet tišina pritiska; pa onda kroz neke odškrinute prozorske šalone dospe do vas vesela graja sa neke porodične trpeze, onako sa sve zveckanjem escajga. Pa onda opet samo bat naših koraka u praznoj ulici. Ulaz u restoran; Jelovnik stoji na stočiću kako bi putnik namernik mogao da vidi da li mu ponuda odgovara. Tumarajući ulicama i uličicama izbijamo na veliki trg ispred katedrale. Odjedared, druga planeta; svetla, žagor, živost svuda unaokolo. Lokalci i turisti; mladi i stari; večernje toalete i opuštene varijante - svi su tu u ovoj toploj noći s kraja leta na ovom prelepom trgu. Šetaju ili sedi u kafeima. Sedamo i mi u jedan, onaj centralni - baš preko puta katedrale. Kad je bal nek je u loži. ______________________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

Hjuston, javi se Beše skoro 9 sati kada smo ustali. Izlazim na terasu da osmotrim okoliš i pogledam kakvu nam meteo situaciju najavljuje ovo jutro. Pogled sa terase na susednu zgradu otkriva na kakvom nagibu su zgrade zidane. Ono što je sa leve strane ulice prizemlje sa desne je treća etaža Na trećem spratu hotela je bazen "Naša" terasa Vreme je kombinacija sunca i benignih oblaka; deluje kao perfektan duo za procunjati okolišem. Smislili smo da ćemo na Etnu za početak pa ćemo za dalje videti. U svakom slučaju ostajemo u Splendidu još jednu noć. Uobičajene jutarnje aktivnosti, pa drum pod noge. Spuštamo se na SS114 i okrećemo ka jugu. Malo nakon Giarre skrećemo na zapad. Okruženje i krajolik nisu mnogo interesantni, jednostavno odrađujemo deonicu. Niti je put kroz naselja niti preko polja - nešto između; kuće stalno promiču pored nas. Rastinje pored druma mi ograničava vidik tako da nemam vizuelni kontakt sa planinom. Valjda smo na dobrom putu. Objasnili su mi da ima nekoliko varijanti trase do Etne, te su neke preporučili za izbegavanje. Table uz put sa oznakama pravca su šture i konfuzne. Na raskrsnicama biram smer na osećaj. U jednom trenutku drum postaje dosta bolji i širi a uspon bitno naglašeniji. Uskoro sa desne strane puta ugledasmo trasu kuda je, nekada ranije, tekla lava niz brdo. Asvalt je nov i odličan, topologija druma dušu dala za poterati đogu malo agilnije. Ali avaj - neće moći ovaj put. Ulazimo u nisku oblačnost, temperatura naglo pada i drum je vlažan. Sipljiva, valjda kiša, prosto se lepi po viziru. Jbga, prethodnog dana i jutros gledali smo na Etnu koja je sve vreme bila osunčana a sada kada smo joj prišli uz skute ona reši da se ušuška u oblake. Živa grehota kako za pogled koji bi mogao biti sjajan tako i za ovaj fenomenalni drum pod nama koji ostaje "neupotrebljen". Sada smo već na nekih 1900 mnv. Prolazimo ogroman parking i niz suvenir šopova koji se nalaze na njegovom obodu. Produžavamo još malo napred. Tačka do koje smo stigli zove se Sapienza Refuge. Dalje, sopstvenim prevozom, nećemo moći. Parkiramo ispred jednog restorana pa krećemo da se promuvamo po okolini i vidimo kakve su nam opcije. Etna je visoka preko 3000m; od tačke na kojoj se nalazimo (1900mnv) pa do 2500mnv vozi žičara. Od kraja žičare pa dokle je prohodno (oko 2900 mnv) voze terenu prilagođeni mini-busevi. Cena za kompletan tretman nije mala, lomimo se da li da idemo do vrha ili ne. Grupa srpskih turista se upravo vraća sa vrha i pomaže nam oko odluke; "ne bacajte pare; sve je u oblacima, ništa se ne vidi a vetar toliko duva da ne može da se gleda." Dobar savet para vredi, a ovaj je bogami vredeo 100+ jevrića za nas dvoje. No kada smo već tu, prošetaćemo ovim "livadama" na 2000 mnv. Prvo odlazimo u restoran da se okrepimo i utoplimo. I ovde solidno pirka, a definitivno nije vruće. Neku godinu ranije bih se možda i podsmevao kakvom bajkeru koji je preko sedišta prebacio ovčiji kožuh. Ove godine, i to dan pred put, svratim do Derme u Kralja Petra i kupim jedan. Zatim svratim u Balkansku ulicu i kod starog tašnera "instaliram" gurtne sa nitnama da kožuh učvrstim na sedište. I tako krenemo na put. Možete da mi se smejete, kako vam volja - ali vuna radi posao; nema šanse da se ulepite tamo dole na dugim letnjim vožnjama sa ovim pod zadnjicom. Deluje šašavo ali mene više j**a ne svrbe. Ne bih ja ovo ni pominjao da se gorepomenuti kožuh nije pokazao kao multipraktik. Ako, kojim slučajem lagano obučeni krenete leti put neke planine a temperatura naglo padne, te vaša partnerka zapišti kako joj je hladno, možete skinuti kožuh sa sedišta i dati joj da se ogrne. Znači stučemo jednu kaficu, ubacujem vučicu u jagnjeću kožu pa krećemo u ispitivanje okoliša. Pejzaž koji nas okružuje zaista deluje kao da po dolasku ovde treba da se javite u Hjuston - fazer to base; we landed OK; waiting for further instructions; over. Prvo što nas je fasciniralo je sirova veličina; reč je o ogromnom prostranstvu. Delovi gde je lava tekla u skorije vreme su jednolična, ružna crna masa. Drugi delovi pak, ... ma šta pričam, slike će kasti to lepše no ja. Dobra tri sata smo proveli na planetu Etna. Vredelo je doći. Ko voli ovakvu vrstu doživljaja a pogodi i lep dan pa zapuca do vrha - slobodno može da planira celodnevni provod na ovom mestu. Fotograf entuzijasta ovde može naći dobrog materijala na pretek. Za nas je današnja misija ovde završena. Ukrcasmo se na naš plavi Enterprajz i bez ubacivanja u warp brzinu, kliznusmo polako, sada niz južnu padinu Etne - put Katanije. Nepuna tri kilometra ovim pravcem, i ko voli, veliki i lep avantura park. Svratili, prošetali, nismo se pentrali po drveću. Dok se spuštamo prolazimo pored jednog od svežijih nestašluka Etne (čini mi se iz 2009). Planina je malo podrignula i bljucnula a šta se našlo na putu, više ga nije bilo. Dok se spuštamo dalje, vegetacija je na momente veoma interesantna. Ulazimo u Kataniju, grad je prilično veliki. I dok su nekoliko centralnih gradskih ulica prave kao strela, veoma široke i idu u nedogled, ostatak je neopevano krivudav i težak za snalaženje. Grad je interesantan, centralni deo je pun velelepnih zdanja u baroknom stilu. Blizina aktivnog vulkana ima svoje mane (razorne zemljotrese i erupcije) a i prednosti - napravite grad od početka. Poslednja erupcija koja je razbucala grad bila je krajem 17 veka pa je nakon toga izgrađeno ono što danas vidimo. Prošetali smo se centrom grada, ali nas nije "kupio". Nekako je sve mnogo veliko pa se čovek oseća malim, intimizacija tu otpada. Uhvati trenutak - Quartet Magnifico Simbol grada Nakon dva sata cunjanja po centru zajahujemo đogata i okrećemo na sever, put Taormine. Full speed ahead. Parkiranje ispred hotela Splendid; nema rasipanja prostora - ni santimetar. Pala je još jedna, oproštajna šetnja Taorminom i to je to. Sutra je novi dan, nova avantura; idemo dalje na jug. ________________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

Taormina Budem se relativno rano. Gde sam ja ovo ? Skotrljah se sa kreveta i čkiljeći na jedno oko, odgegah se do malene terase. Pogledam dole Pa malo više Pa još više, a-ha dooobro, to je Etna Pogled u levo; fiinooo Još malo levo; bingo ! hotelska terasa za popiti kafu. Pogled unutra; Adrijana još nema nameru da ustaje. Ok, idem u solo akciju. Spuštam se sprat niže gde se nalazi trpezarija za obedovanje. Za dva stola već ima gostiju koji doručkuju. Klimnem im glavom i produžim dalje na terasu koju sam ugledao maločas; prazna je. Perfetto! Kapućino, cigareta i pogled. Ponekad je život baaaš dobar. ........ Hotel je zanimljiv, pogled ultimatan ali je nekako ... daleko. Lepo bi bilo locirati se negde odakle se može i peške. Doručkujemo, pakujemo se i eto nas uskoro malo niže, u Taormini. Prvi posao je bio naći prodavnicu za kupiti novu memorijsku karticu za foto aparat. Dok ja isprobavam da li sve radi kako treba, Adrijana se zalepila uz crkvicu u kojoj je venčanje u toku. Ženska posla. Mada, moram da priznam, kuma je bila kao grom. A i oldtajmeri sa Emilijom na vrhu hladnjaka mi uvek privuku pogled i izmame osmeh. Vidimo da nam se mesto baš sviđa, nije mrtvo puvalo kako sam se pribojavao. Znači - booking.com. Petnaestak minuta kasnije već se prijavljujemo na recepciji hotela Splendid. Uskačemo u civilku i nazad u centralnu zonu grada. Mesto jeste mondensko i okrenuto turizmu ali je u potpunosti sačuvalo dušu i odiše šarmom koji pleni Ogladni se od silne šetnje. Srećom mesta za okrepljenje ne manjka. Malo zagledamo nekoliko restorana pa se odlučujemo za piceriju Vecchia Taormina. Deluje šarmantno a i na vratima nalepnica TripAdviser-a. Za početak antipasta - nekoliko lokalnih specijaliteta po principu "da se proba od svega po malo" a zatim kao glavno ovo što vidite na sledećoj sočnoj fotografiji. Jednoglasnom odlukom, pizze u Vecchia Taormina su proglašene najboljim koje smo jeli tokom ovog putovanja. Da se ne udebljamo preko svake mere, stara se kultura. Ne, ne fizička kultura, nego opšta kultura. To je ono kada bi ste vi sedeli još i pili pivo a žena vam neda zato što treba obilaziti kulturne znamenitosti mesta. Uffff. 'Hajd sad, šta je tu je. Pravac Teatro Greco. Nekada davno, baaaš davno, dobar deo Sicilije je pripadao Grčkoj. Mediteran beše glavno mrestilište kultura i naroda toga doba a Sicilija, prigodno svom položaju - kao pupak Mediterana, beše svojatana od svakoga ko je bio dovoljno jak da svojata. U periodu kada je Grčka država bila na vrhuncu neki od glavnih gradova Magna Grecia-e (teritorija Grčke države na području današnje južne italije i Sicilije) su se nalazili na Siciliji, posebno na njenom istočnom delu. Čak i danas, 25 vekova kasnije, tragovi Grčke kulture su skoro na svakom koraku. Pojedini objekti su vrlo dobro sačuvani i kao takvi, interesantni i vredni napora i odricanja od blagodeti kafanskog hlada. Strateški pozicioniran na grebenu koji dominira nad tri zaliva nalazi se amfiteatar koji nam dočarava neka druga vremena. Neizbežna Etna Dugo smo se muvali po tom starom zdanju istražujući prolaze i vidikovce polu-sakrivene rastinjem koje je bujalo gde god je kamen neoprezno dozvolio da se malo zemlje tu naseli. Umoran od štrapaciranja sedam na kameno sedište amfiteatra i pokušavam da zamislim O čemu je razmišljao čovek onoga doba, doba kada je ovo zdanje bilo mlado. Šta bi on osećao, šta bi poželeo ili uradio u smiraj dana. Da li postoji neka zajednička tačka koja nas neraskidivo vezuje i ukazuje na aksiomnost određenih pojava bez obzira na vekove koji nas dele. ...mmmmmm ......Pa da, naravno... napitak od hmelja....to je to, ne može da omane. Osokoljen spoznajom kako neomeđen vekovima mogu da prodrem u misli nekog dalekog predaka, sa novo otkrivenim entuzijazmom skačem na noge lagane. Draga, hoćemo li ?... da krenemo polako....Vecchios Grekos u meni ište jedno pivce. Ovde mora doći jedna fusnotica. Moja naklonost ka vinu, specijalno rumenom, nije ništa manja a istorijski je i starija od moje naklonosti ka pivu. Valja pomenuti i naklonost ka domaćoj rakiji, Irskom viskiju, francuskom konjaku - i mnogim drugim napicima iz plemena maligana. Sreća u nesreći je da nimalo ne volim osećaj (ozbiljnog) pijanstva te da, što bi rekli, pijem s' merom. Nije to stvar neke moje samodiscipline ili pameti - jednostavno mi se posrećilo da sam takav. I da ne ispadne kako ovde neodgovorno propagiram upotrebu alkohola, u duhu modernog stila odricanja od odgovornosti, molim da se uzme k'znanju da: "upotreba alkohola u ovom putopisu je upražnjavana od strane odgovornih pojedinaca u kontrolisanim uslovima; ne pokušavajte ovo sami pre ili tokom vožnje. Tokom stvaranja putopisa nije povređena nijedna životinja". .... Vraćamo se ka hotelu i razmišljamo šta za večeru. Zavirujemo, onako u prolazu, u bašte restorana koje su nam usput, kibicujući šta jedu tamo prisutni gosti. U jednom trenutku prolazimo pored prodavnice delikatesa, salumeria kako oni to zovu. Već smo je bili prošli neka dva tri metra kada kao po komandi napravismo na-levo-krug i zalepismo noseve za izlog. Butiga uzana, malog fronta ka ulici, ali duboka dobrih šest metara beša krcata delicijama raznijeh sorti. I džaba mudrost odavno spoznata da se gladan ne ulazi u ovu vrstu radnji. Minut ili dva kasnije već smo bili unutra i kupovali svega kao da smo iz gladi utekli. Parmezan, Šunka iz Parme, pa neka druga pršuta, pa beli sir u maslinovom ulju, masline zelene u nekoj spec marinadi pa masline crne sa komadićima sušenog paradajza i crvenim lukom, salata sa bukovačom pa neka druga salata sa pastom, baget, flaša crvenog vina, .... Navrle mi emocije dok ovo kucam, samo da uzmem pelenu da obrišem bale pa se vraćam ......... Naravno, previše smo nakupovali ali nema veze, ješćemo i sutra. Natovareni kesama hitamo ka hotelu. Kada te neće, neće te; a kada te hoće, onda te baš ide. Imali smo sreće sa smeštajem prethodne noći, a tek ovde ! Dobili smo sobu na kraju hodnika na poslednjem, petom spratu. Sobe koje gledaju na more imaju svoje, male terase; sobe koje gledaju ka brdu, nemaju terase. Hodnik, zajednički za sve sobe izlazi na veliku, zajedničku terasu od nekih 150m2. Jedino je naša soba imala direktan izlaz na veliku terasu. I jedino smo mi i koristili tu veliku terasu (makar u vreme kada smo mi bili tamo). Nije teško sabrati dva i dva i zaključiti kako se završilo to veče. Velika terasa samo za nas dvoje i delicije koje smo doneli iz grada. Non plus ultra; La vita e bellissima. ________________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

Euforija, očaj, srećan kraj Desi se ponekad tako. Zaboravimo i gde smo krenuli i zašto smo krenuli. Zaboravimo sve, ponese nas trenutak i svim čulima živimo u tom trenutku. Ne pitamo zašto nam se to događa, ne pitamo zašto to radimo. Jednostavno radimo i lepo nam je do kohonesa. Otprilike tako nekako je bilo kada je trajekt stigao u Mesinu. Veliko plovilo otvori usta od utrobe i ispljunu nas na obalu. I kao da me je talas poneo, uključih se u frenetični saobraćaj grada i postadoh njegov gradivni deo. Jurili smo niz bulevare i kroz malene ulice. Propinjali đogata na semaforima ne dozvoljavajući lokalcima da nam pokazuju auspuhe. Vežbali counter-steering dok su iz pobočnih ulica iskakali dvo, tro i četvoro točkaši poput pajaca na federu iz kutije. Provlačili se na semaforima između automobila, onako natovareni i široki, ignorišući gabarite i razum. Vozili ludo i brzo kao i svi oko nas i to tako dobrih 45 minuta. U jednom trenutku stiže otrežnjujuće pitanje sa zadnjeg sedišta. "Gde idemo". Za trenutak ćutim pa odgovaram krajnje precizno: "Ne znam". Čaroliji je kraj. I ja polako dolazim sebi, sagledavam situaciju u realnom kontekstu i uviđam totalni besmisao ovog vitlanja gradom. "Mislila sam da znaš kuda idemo.... hajde stani negde da piškim; bole me noge, gladna sam, ....". Poput klinca uhvaćenog u ostavi sa prstima u marmeladi, pokajnički odgovaram "važi draga, sada ćemo, evo stajem kod prvog kafića". Ma i batine sada da dobijem, nema veze, srce mi je puno i prepuno. Kafić je moderan, toalet uredan. Muzika takođe moderna, MTV hitovi; a klijentela...uglavnom muška. Pola gostiju čini jedna grupa koja kao da nešto proslavlja. Momci unutra...pa kako da vam kažem. Odavno nisam video te odevne kombinacije; ni odela sa podužnim štraftama. Zamisli ste garderobu, sada samo da dodamo fizionomije. Ako se sećate one dvojice sa lovačkim puškama što su kao čuvali (a na kraju ga izdali) Mikele Corleonea kada ga je ćale poslao na Siciliju dok se ne slegne prašina zbog ubistva policijskog kapetana. Sećate se? E, ovo su garant njihovi unuci. Nigde kasnije nismo videli ništa što se toliko uklapa u neke šablone i predrasude poput te grupe momaka u kafiću u Mesini. Fotosa nemam; nisam hteo da rizikujem da mi dragoj donesu ribu umotanu u moju moto jaknu. Pokvarilo bi joj to odmor, ipak. Postojala je ideja da se spava u Mesini. Grad je interesantan i lep a plaže na ostrvu Lipar su čuvene; moja draga želeše da se okupa tamo. Ipak, ona beše ta koja je presekla i rekla - idemo na jug."Možeš li da voziš još jedno 60km" upita me. "Ma mogu i celu noć ako treba". "Hajdemo do Taormine, tamo je predivno". Nisam znao mnogo o Taormini sem da je to neko fensi mesto, nešto poput Sicilijanske Marbelje. Bljak, mislim se u sebi ali sam kredite za veto potrošio tokom učestvovanja na "Rally of Messina" tako da prihvatam predlog na prvu. Do sada se već dobrano smrklo; napuštamo Mesinu i koristeći E45/A18 hitamo na jug put Taormine. U najvećem delu trasa autoputa je paralelna sa magistralnim drumom, tj. paralelna sa obalom. Vožnja nije dosadna a nije ni duga; nepunih 50km i odvajamo se sa autoputa desno, u brda put Taormine. Tu se suočavam sa malom začkoljicom; naplatna rampa za izlaz sa auto-puta. Super, a gde je bila rampa za ulaz na auto-put. Kako da platim kada nemam tiket. Nema nikoga u kućici uz rampu, ne vidim ni kamere velikog brata. U inostranstvu se ne kur*im, ali ovde ću da platim isto kao što plaćam u Srbiji; na dođem ti. Levo rame malo unutra, lagano pored rampe, razvučeš drugu, pa onda opet polako - kao da se ništa nije desilo. Put odmah postaje mnogo zanimljiviji. Da li sam napomenuo, mnoooooogo zanivljiviji. U narednih 9 do 10km uhvatićemo i nekih 450m nadmorske visine. Arkadni svodovi, poput tunela - slika familijarna putnicima kroz alpe; uspon, serpentine, tuneli, okruženje - ludilo. Opet me hvata euforija iz Mesine a mojoj dragoj budim uspomene na vožnju po Stelviu nekoliko godina pre ovoga. "Hoćemo li se prevrnuti na leđa na ovoj uzbrdici" pita pola u šali a pola u zbilji. Na stranu entuzijazam koji nas ponese kada je put pod nama ovako izazovan. Svakome je jasno da se natovaren motor sa saputnikom ne može peglati po krivinama. Može se malo i umereno poterati ali to traži dosta snage a i koncentracije više nego na stazi. Kraj je dana i umoran sam. Telo se buni, signali za bol stižu iz svih krajeva: vrat, zadnjica, ramena, butine. I saputnica se unervozila, a njeno meškoljenje u sedištu ne olakšava vožnju; dapače. Treba naći smeštaj. Dok vrtim po glavi gde se skrasiti za noćas pored nas promiče beskrajan niz hotela i hotelčića. Svet uglavnom (dosta) stariji, dobro stojeći. Takvo društvo nam ne imponuje, gledamo dalje. Na dva mesta koja su mi se učinila više po našem ukusu sam stao da pitam za sobu. Cene koji mi rekoše oterale bi i mnogo veće parajlije od nas glavom bez obzira. Pokunjen, vraćam se do motora; Adrijana stoji pored i bistri dno kesice nekih grickalica. Cico, skrušenim glasom rekoh, mi smo potpuno nespremni uleteli u ovo ludilo. Bila je to najniža tačka mog bio-ritma tog dana. Sedoh na žardinjeru, zapalih cigaretu i potražih u sebi dugme za resetovanje. Danas kada gledam Google Maps, ruta koju mi pokazuje od odvajanja sa auto puta do hotela je 9,4km i 19min. Pitaj Boga kuda smo mi zaista prošli te noći ali smo se vozili makar jedno 3 puta po 19 minuta. Nije potrajalo dugo, možda pola cigarete, kada drevna mudrost ponovo osvetli put pred nama. Hajde da nađemo lepo mesto za klopu - a kada jedemo bićemo pametniji! Kvačilo na klizanju, dosta gasa i đogo ponovo polete uz brdo. Nismo mi ni bili svesni u prvi mah da je Taormina ostala za nama. Sve je to nekako spojeno; bili smo u Castelmola-i. To je mesto na vrhu brda a mi smo bili pri vrhu Castelmole. E tamo je Rajko našao kapu! Tu postoji restoran koji je, najzad, zadovoljio naše kriterijume te večeri. Pica je bila prosečna ali je pogled i doživljaj bio apsolutno nat-prosečan. Sedimo na ivici terase na najvišoj tački okoliša. Više od toga nema; više od toga su samo zvezde. A zvezde su bile i gore i dole. Noć je bila vedra, iznad naših glava tepih od zvezda. A ispod; Taormina, Mazzaro, Villagonia i Giardini-naxos su sa milionima lampica sijali u noći negde dole ispod nas poput četiri sazvežđa. Tako je to izgledalo i ni jotu manje. I osta da sija evo i koju godinu posle. Dugo smo sedeli tu i upijali pogled. Dolazi konobarica i pita da li želimo još nešto da naručimo pošto uskoro zatvaraju, bliži se ponoć. Ja kažem kako bih želeo da naručim sobu. Njen engleski je gori od mog italijanskog, ništa me ne razume pa odlazimo po pomoć. Gospođa srednjih godina, koja radi za šankom, priča perfektan engleski; odmah se sporazumemo šta želim i ona se lati telefona. Jedan poziv menja sve, što bi rekao Cane. Hotel u koji nas upućuje je odmah tu, u sledećoj ulici. Zahvaljujem joj se od srca, plaćamo račun i odlazimo do hotela. Inače, ovaj metod nalaženja prenoćišta sam primenio dosta puta tokom raznih putovanja i nikada nije omanuo. Ne očekujemo mnogo, bitno je da je pitanje rešeno za večeras. Zvonimo na vrata. Otvara nam...hmm...htedoh reći bakica ali bi to bilo apsolutno nepravedno. Gospođa ima godina za rešpekt, oko sedamdeset i pet, cenim. Ali!, frizura cakum-pakum, haljina - siguran sam vrlo šik za dame njenih godina, nakita po njoj na pretek. Oči, ogledalo duše, još uvek živahne i srdačne. Skakuće ispred nas dok idemo uz stepenice da nam pokaže sobu poput neke planinske kozice. A tek hotel - iznenađenje ali prijatno. Odmah da kažem - ime je zaslužio u potpunosti; Hotel Panorama di Sicilia. Postižemo dogovor u letu, nema tu šta da se razmišlja. Super mesto a super i dil. Dok ostavljam pasoše gospođi na čuvanje preko noći, zamišljam koliko je ona bila mlada kada je ovaj hotel bio nov. Mora da je to bila opasna kombinacija ranih šezdesetih. Bakica, tada riba u naponu a hotel vrhunska fora natalne faze turizma na Siciliji. Malo suptilne bizarnosti pred spavanje ne može da škodi. Umor uzima danak i ubrzo se onesvešćujemo na širokom krevetima sa uzglavljem od kovanog gvožđa. ______________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

Radovan III Jutro četvrtog dana puta; 09:03 pokazuje časovnik integrisan u tablu sa natpisom hotela dok nabacujem kofere i pravim fotku hotela za doviđenja. Bilo nam je sjajno sinoć uz buteljku vina i ljubazne domaćine. Lepo smo odmorili, sada valja krenuti dalje. A gde ćemo spavati noćas, to još uvek ne znamo. To blaženo neznanje je deo draži ovog putovanja. Pitanje spavanja smo, uglavnom, regulisali na sledeći način; u popodnevnim časovima kada se kristalizuje dokle ćemo dobaciti tog dana nalazimo kafić sa WiFi konekcijom. Booking.com je naš drug. I to je funkcionisalo bez greške; skoro bez greške. Naravno treba imati u vidu da je septembar, špic sezone je prošao pa nigde nije baš tolika frka za smeštaj. Kada se tome doda činjenica da rezervacije koje pravite u popodnevnim časovima za to veče obično nose predznak last minute offer - znači najbolja cena, šema deluje dobitno. I nije bilo mnogo bitno da li ćemo spavati u varijanti seoskog turizma u nekoj zabiti ili u sred Rima, cena za nas dvoje sa doručkom je bila 40-45 €. Što se drugih cena tiče, zbog onih koji ovo pitaju, ne sećam se precizno a verovatno i nije merodavno porediti 2012-tu i 2015-tu. Trajekt je relativno skupa zanimacija ali nam kupuje dragoceno vreme, najvažniji resurs na ovakvim putovanjima. Jutro je šareno, ima oblaka a ima i sunca. Vozimo ka Lauria-i. Vegetacija podseća na Kosmaj. Dok kilometri polako klize pod nama ponestaje plavog na nebu. U daljini planinski vrhovi koji razdvajaju kopno od Tirenskog mora sa mukom zadržavaju krupne, sive - odmah se vidi, vrlo popišljive oblake. Iskusno cenim da planine gube bitku nad brojno nadmoćnim protivnikom ali da će nam kupiti još jedno pola sata suvoće. Pojačavam tempo dok, sada već vrlo dobra džada, vijuga lagano prateći ritam korita reke Oraščić - Fiume Noce. Ova, u septembru, mršava reka u svom donjem toku čini granicu između Basilicate i Calabrie. Da li pola sata prolete za deset minuta ili sam prevideo prodor konjice po krilu - uglavnom prvo proširenje na drumu je bilo naše. Uostalom, kakva je draž obući kišnjak (na vreme) pre nego što kiša počne; pa nismo seka-perse, majku mu! Kiša pada za sve pare. Motor sluša bez pogovora, na komande odgovara bez jogunjenja i precizno. Osećam se sigurno tako da održavam jak ritam. Adrijana mi tek posle reče kako se tu baš uplašila. Motor se vozi iz glave; i doživljaj suvozača diktiran je iz sive mase. A siva masa kaže kiša=klizavo; klizavo+brzina=padamo. Naravno, nismo pali, ali se jesmo otrgli od fronta olujnih oblaka. Sve do Sicilije ova nas je letnja oluja jurila a mi smo je eskivirali elegantno i drsko poput Džordža koga juri 16'000 policajaca grada Čikaga. Negde, usput, ne sećam se gde; more je bilo tik uz drum, sunce je provirivalo kroz pocepane oblake; restoran sa leve strane puta nije radio (sijesta); pili smo piće u kafiću uz neku plažu; kroasani su bili bajati a sladoled traljav; kelnerica je bila Litvanka; sedeli smo tu nekih sat vremena ili jače. Kuda smo tačno prošli tog popodneva, nije više ni mnogo bitno. Đogo je negde u utrobi trajekta, mi na palubi. Kišni oblaci su odlazili a vazduh sveže istuširan bio je praznik za nos i pluća. Sunce u smiraju podari teksturama novu razigranost a bojama blistavost koju ni reklame za perwoll ne mogu da dočaraju. Villa San Giovanni ostaje iza nas a Mesina je bivala polako sve bliža i veća. Sicilijo, stižemo. ______________________________________ Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]