Po svećicama se vidi da je motor baš lepo radio i da su karburatori bili dobri. Što je zarđalo odozgo - očisti se.

Uzeo bih ga, ne bih trepn'o. Skakao bih od sreće k'o mlad jelen. Ali, ima tu puno posla, dosta para i mnogo, mnogo ljubavi da bi se došlo do odličnog stanja. Najveće je pitanje, zašto je ostavljen da čami? Ispravan ili ne?

Još stegni pritiskivač

Ne znam za konkretan aparat, ali bi trebalo da je konstrukciono isti: točkić sa usekom bi trebalo da ima dve širine useka, tako da se točkić okrene za 180 stepeni i time se promeni kanal za širinu žice. Nekad aparati dolaze sa još jednim točkićem sa različitim usekom. Prvo to pogledaj. Drugo, na pogonu treba postoji "pritiskivač", zapravo, šraf koji svojim okretanjem povećava/smanjuje pritisak točkića na žicu, te se time sprečava proklizavanje i deformacija žice.

Ima kod kineza fleksibilna hvataljka sa tri kandžice. Mnogo prostije od skidanja rezervoara. Inače, ništa ne smeta i da ostane.

Ovo ne vredi platiti više od 500e. Zašto? Jer u njega treba uložiti još podosta, plus puno radnih sati. Potencijalni i sigurni problemi jer je em stajao tri godine, em jer je u delovima: -pošto je u delovima je, ne zna se kako radi motor (molitva može da pomogne, a i ne mora) -kočnice zapekle ili ne, gumice verovatno moraju da se menjaju (60e) -lanac i lančanici, od stajanja vrv zapekao lanac (150e ili više) -viljuška, semerinzi i ulje (40e) -čišćenje i sređivanje karburatora (ne znam cenu, nije jeftino) -električna instalacija, pitanje je u kakvom je stanju -normalni delovi za servis - ulje, filter, filt vazduha, plus ACC, plus gume... leleeeee bez guma još 150-200e -farbanje Dok se to sve uradi, mnogo vremena treba. Naučio sam da svaki proračun za ovakve stvari u finansijama na kraju ispada puta dva, u vremenu puta tri, četiri. Kad se uzima motor u delovima, makar i krupnim, sigurno će nešto da fali. Pitaj boga da li je nešto prosto ili nešto baš za njega, skupo/jeftino. A još su tu gomile sitnica, sitničica. Ko voli ovako nešto da radi, definitivno je mazohista

Boldor je 900. Ovu su zvali "mali Boldor". Pošto su praktično istog izgleda, primio se naziv za obe. A nisu. I obe su sjajni motori. Malo prekomplikovani zbog puno lanaca u sebi, ali su upravo ono što ja smatram pravim japanskim motorom. To, Kawa Z, Suze GS...UJM.

@ronny Lepa čokoladna boja. Može i malo tamnije. Nije previše goriva, sigurno. Kod cvaje je duplo opasno da ne dobija dovoljno goriva: zbog podmazivanja i zbog previsoke temperature ako je posna smeša. Ja bih čak podigao iglicu za jedan podeok, pa video kako ide i kakva je svećica. Nisam siguran da li je (pretpostavljam) F65 prava svećica za njega. Proveri.

Nisam to znao- hvala!

Imaš kontakt sprej, baš za elektroniku. WD je malo jak i elektroničari ga nikako ne preporučuju za takve stvari. Ni bravari za brave, ali je to druga priča.

Nema dileme. Semafor je posle raskrsnice (skretanja), zaustavna je za skretanje u levo, za pravo je nema. Ova zaustavna je za propuštanja vozila iz suprotnog smera kad im je zeleno.

Zavisi od vazduha u gumama. Možda je i tačno merio.

Budeš sam. Nije navala, uvek sam bio sam u sobi.

Dodatak Smeštaj u Kladovu, Petar Šejnjanović apartmani, 063/7457-645 Bajkerima naplaćuje po krevetu, a ne celu sobu. Za 2 400 din, dve noći u veoma čistom, opremljenom apartmanu. Dvorište, jedino što nema gde da se skloni motor u slučaju kiše. Bio sam ponovo pre neki dan u Kladovu. Istim putam. Dopunio bih pisanije da u restranu "Jorgovan" u Golupcu klopa nije baš za preporuku. Pogled, muzika, izuzetno učtivo i simpatično osoblje, sve je to za preporuku, osim klope. Ali vredi svratiti i uživati.

Četvrtak, 24.07.2025. Ranom zorom oko 10 sati, krenuo sam u obilazak Kladova, pa u vožnju. Obišao sam Muzej Kladova. Vrlo je lep, zanimljiv. Oni su živeli u ovim krajevima u praistoriji, kad su Rimljani bili daleka, vrlo daleka budućnost. Svetla? Valjda. Pretežno su eksponati iz rimskog perioda. Vredi pogledati, svakako. Merkurčić. Odatle, na rashlađivanje. Popio sam prvo pola litre boze, pa onda u drugoj poslastičarnici još tri deci. Prva boza je bolja. Ona tamo gde uzimam i sladoled, preko puta Dangube. Hteo sam da vidim kako izgleda nastavak Dunavke do Brze Palanke. Ne izgleda nikako. Ide kroz neka mala mesta koja nisu nimalo zanimljiva, reka se vidi samo tu i tamo. Put je sačuvaj bože, baš je loš (ipak nije toliko loš kao onaj prema Miroču). U nekoliko sela se uvode neke cevi, pa je još i raskopano. Sve u svemu, promašaj, ali i novo iskustvo. Bar sad znam da tuda više ne idem. Jedino je u Brzoj Palanci lepa plaža na kojoj sam nešto gricnuo (Ljiljinu proju) i popio već mlak jogurt. Odvratan je bio. Inače, od Kladova do Brze Palanke nema nijedne prodavnice. Tek u Palanci sam našao jednu, a glasine kruže da postoji i druga, negde u mestu. To i nije bitno, bitno je da je magistrala od Kladova do Negotina i Zaječara fantastična za vožnju.U nju sam se uključio iz Palanke. Sam sam kriv što sam krenuo pored reke umesto da se gospodski vozim po ravnom asfaltu. Izbor daljeg puta mi nije bio problem. Morao sam da obiđem dragog prijatelja u Negotinu, Zokija (znate ga kao @Ribolovac na forumu). Nismo se videli dosta godina, ali nastavljamo druženje kao da smo se sinoć rastali. Tu dobijam smernice za najlepše puteve preko Miroča. Negotin – Jasenica – Štubik – Plavna –Rudna glava – Majdanpek – Golubac. Pošto Bedevija nije baš za ne-asfaltne puteve, nisam zalazio u šumicu, već sam se držao savršenog puta. Zaista je obavezno da, ako se nađete tamo negde, provozate po ovim putevima. Perfektni su. Ima i serpentina, ima dugih brzih otvorenih krivina, ima sjajnog krivinarenja (najviše). Da živim tamo, sve bi pare spljisk’o na benzin i vozikanje tamo-amo. Posebna priča su mirisi. Mirisi planine gde na svakih deset minuta prođe neki auto. Stajao sam svaki čas, dozivao posestrimu vilu Marka Kraljevića, uživao u tom prazniku za sva čula. Ptičice, pogled, miris, dodir vetrića. Prosto sam osećao i ukus lekovitog bilja po kome je Miroč poznat. Toliko su mirisi bili snažni da sam počeo da ih osećam kao ukus. E, sad… malo sam se preračunao sa gorivom. Bedevijin pokazivač lepo laže i znam ja da imam dovoljno da stignem u Majdanpek, ipak nisam hiljadu posto siguran. Oko Negotina je bilo deset pumpi i ja, magarac, prođem svaku i mislim se, ima vremena. E, nema ga. U planini uspeva drveće, bilje, životinjice, ali ne i pumpe. Na Rudnoj glavi sam se okrenuo i spustio u Milanovac. Računam, znam da ima put za Majdanpek i Miroč sa magistrale pre Milanovca (ka Golupcu). Taman da se natankujem i da napravim krug. Prvo, jedva je stalo 12 litara. Imao sam za još sto i više kilometara bez trzanja. Drugo, kad sam skrenuo tim „glavnim“ putem za Majdanpek… kad se nisam šlogir’o. Takav put nisam video nikada. Bukvalno je sastavljen od zakrpa. Kao ono ćebe od zakrpa. Upotrebljen je sav građevinski materijal koji se ikada koristio za izgradnju puteva, a čini mi se da su dodali i neke materijale kojima nije namena građevinske prirode. Zaista neverovatna zakrpa na zakrpinu zakrpu, preko zakrpe od Trajana naovamo. Piše ograničenje 60 a ja ne mogu i ne smem brže od 30. Zaustavih neki auto, kaže mladić da je takav ceo put, ali je samo još 25 kilometara… Mani me se. Okret, izdržah tih četiri, pet kilometara povratka na Dunavku. Stao sam dole da pregledam Bedeviju, toliko smo se tresli da mi nije bilo svejedno. Dakle, taj put u svojim putovanjima precrtajte ili krenite ozbiljnim hard enduro motorom. Vozikanje, kafica, stajem gde mi se sviđa. Nemam obaveza, nemam ništa zacrtano, samo sam stalno žedan i skuvan. Sloboda u pravom moto smislu. I svakom drugom, rekao bih. Za to treba živeti, neopterećeno, bez prisile. Moram! Ne moraš ti ništa. Kaži ne obavezama, maltretiranju okoline koja od tebe nešto očekuje. Posveti se malo sebi, rastereti se. Ne zadaj nikakve ciljeve nego uživaj upravo u tom, baš tom trenutku i u tome što imaš. Da vidiš kako život može da bude i sladak. Kad ne moram danas da uradim to i to i to, kad ne moram da stignem do odredišta do toliko sati, da pređem tu deonicu, da žurim, da se nerviram. Već je bilo posle četiri, razmišljao sam da li da idem još uz Dunav pa bržom vožnjom da se vraćam pre mraka ili da krenem nizvodno i da uživajući idem ka Kladovu. Nizvodno je uvek lakše. Opet dva sata lagane vožnje do Kladova. Bez dugih zaustavljanja, samo vožnja, pa malo zastanem da bolje pogledam stvarno plavi Dunav. Milina. A guzica malo boli, nije Bedevija previše udobna. Ne mari, volim je baš ovakvu. Debelu, vrelu i neudobnu. Pričam sa njom, kao sa konjem. Objašnjavam joj gde smo krenuli, kuda ćemo. Ona samo rže i ide. Prava bedevija, još je i bela. Fotogenična je. Kladovo, smeštaj, klima na 22 stepena. Zaspah. Odspavah dva sata. Povratio sam se od vrućine, ogladneo sam. Centar je odmah tu, odlična pljeska i šopska za ispod hiljadu dinara. Sladoled, naravno. Dve kugle. Petak, 25.07.2025. Došao je dan za povratak. Ne žurim, imam vremena do uveče. Prvo sam obišao renoviranu tvrđavu Fetislam. Baš je lepo, Mali grad nije previše renoviran ni menjan, za razliku od Velikog grada koji ima vrlo malo veze sa onim što je ranije bilo. Letnja pozornica iza Malog grada koja je otvorena ka Dunavu, a zaista se i koristi. Nalazi se na mestu Vodene kapije. Veliki grad. Poljana, dve kamene kuće (lepe ali ne baš tačne replike) i „vizitorski“ centar od stakla na mestu gde je bila džamija. Zanimljiva postavka lutaka obučenih u nošnje iz tog kraja i iz turskog vremena. Jedna lutka seljaka je pala, biće da joj se od vrućine slošilo. U lagumu malog grada su lutke iz turskog perioda. Stoje uspravno. Odatle polako nazad, ka domu mom. Planirao sam da se vratim istim putem, preko Homolja, pa na Veliku Planu. Slatko sam vozio ka Golupcu, gde sam zastao u veoma lepom restoranu sa sjajnom uzvišenom terasom (Jorgovan). Dunav širok kao more. Kafica, sokić i litar obične vode. Vode i vode. Moram da napišem koliko sam uživao u pogledu i muzici. Osoblje je biralo savršenu muziku. Arsen, Jadranka, Mišo, kao da sam stvarno na moru, u nekom drugom vremenu. Tako mi se nije išlo da sam sedeo još pola sata, samo da bih bio baš tu, a u mislima u nekom drugom svetu. Lepšem? Boljem? Možda i nije, ali svakako je drugačiji. Meni bliži. No, sve ima kraj, pa i uživanje. Pokrenuh se nevoljno sa terase, nezasitno prođoh ponovo pored Tumane, pa na Kučevo, ponovo kroz veličanstvene (i viličanstvene) šume, Petrovac i tada se posle nekoliko pogrešnih skretanja, nađoh na putu ka Požarevcu. Fino su oni zamislili onu brzu saobraćajnicu, sve je to lepo i krasno, ali onom idiotu koji je za uključenje na auto-put odredio trasu obilaznice, užu da uža ne može biti, sa asfaltom ravnom onom ka Miroču, protočnošću seoskog puta a slivaju se stotine (hiljade) automobila, kamiona, šlepera, sa dva ležeća pandura da dodatno uspore saobraćaj, e tom idiotu bih oduzeo dozvolu za rad, poslao bih ga da kopa kanale pod strogim nadzorom nekog sa korbačem. I dalje je ta obilaznica aktivna, bio sam (ovaj put namerno jer sam zaboravio na ovu glupost) pre nekoliko dana. Auto put i s prvim mrakom, kućica i ženica moja. Sve u svemu, jasno vam je da sam se proveo sjajno. Rasterećeno, smanjio svoju turažu i skovao „pakleni plan“ za sledeće putovanje. Praktično dve trećine troška mi je bilo gorivo, prešao sam preko 600 km, nikakvih problema nisam imao ni sa drugim vozačima (zapanjujuće) a ni sa Bedevijom (uobičajeno). Zaključio sam da mi je zaista potreban GPS, ma koliko se ja jarcao da ga neću. Ajd, kad zalutam malo to čak i volim, ali me nervira da zastajkujem svaki čas u nepoznatom gradu i dovikujem se sa ljudima kuda da idem. Toliko o ovom putovanju. Čiča-miča i gotova priča!