Falš vazduh - 80%, bobina, Miljenko, - 20%

Ne, ne, ne... To je urbana legenda i fotošop.

Redosled kojim bih ja proverio stanje: - proverio bih da li je zadnji točak pravilno postavljen - zadnja guma - ležajevi zadnjeg točka i lančanika - viljuška, bar bih istočio postojeće ulje i sipao odgovarajuću, jednaku količinu u oba štapa - da zadnja viljuška nema lufta. Vrlo često se nepravilnosti sa zadnjeg kraja osete na volanu.

Potkapa mi ne odgovara nikako jer nosim naočare i onda je veoma teško da se pogode uši. Pola sata nameštam naočare koje se onda magle jer potkapa nekako gura topao vazduh na stakla. A i stvar je navike... Kad sam počinjao da vozim, potkape nisu postojale nigde osim u JNA. Imam ih dve, tri... ali jok. Ne vredi.

Srećan i brz oporavak ti želim. Po ADAC statistici iz prošlog veka, doduše, u proseku je svaki motorista umešan u jednu ozbiljnu saobraćajku/pad. Statistički gledano, svoje si ispunio.

Ne samo 2025. Zauvek bi me "obradovavala" A za ovu 15 000 e baš i nije dovoljno. Dečji snovi

Božanstveno. Kao bajka. Hvala!

Kako se snalazite za moto-pantalone ako niste po JUS-u? Ja ne mogu da nađem nikakvu kombinaciju. Ako su dobre oko struka, kolena su mi na cevanicama.

Ih, lepa li je. A boje kao nekad XT 500. Samo fali hromirani prednji blatobran.

Je li to onaj deo gde automobili idu "u rikverc"? Mada je to objašnjeno kao optička varka.

"Zapamtite moje reči: današnji dan, na ovoj fotografiji, biće zapamćen kao vrhunac Dukatijeve ere. Ostali ga sustižu (Dukati), sledeće godine će imati manje motora na gridu i neki od ovih momaka odlaze. Vremena se menjaju." Triput čitaj, jednom komentariši

Kad smo prodavali Falkonca posle svadbe (da isplatimo dugove, slaba zarada bila ), kupio dečko, došao po motor, kreće, a Ljilji i meni suze samo teku. Kaže čovek, kad sam vas video da plačete zbog motora, došlo mi je da se vratim i uzmem nazad pare... eto vam motor da ne plačete. Kroz dve nedelje je bio drugi Falkonac u garaži. Išao sam po njega sa 41,5 temperaturom, samo da mi se ne izmakne.

Ovo bi pre trebalo da ide pod onu temu, "Čega više nema". Nema moje Grete, nema ove Honde, nema moje crne kose (sad je prisutna, ali mnoooogo bela, a brada skroz pobelela).

I danas, 30+ godina posle posete Aušvicu, stoji mi ta knedla u grlu kad pomislim na taj obilazak. Mislim da me nije nikada ništa toliko pogodilo, potreslo, izbacilo iz kolotečene, pa i promenilo na neki način kao poseta Aušvicu.

Po meni, ta tura bi morala da traje najmanje deset+ dana da bi se isprobala bar polovina ovih preporuka. Greota da se bije put, a jede se samo na jednom, dva, tri mesta.