Pogledaj napajanje, dosta je glupo rešeno, izližu se pinovi i u početku povremeno, a ksnije sve češće prave prekid.

Nedavno sam mučio istu muku i na kraju kupio nekakav/bilo kakav (bez HDMI) sa kojim i nisam preterano zadovoljan. Mali monitori uglavnom nemaju HDMI i HD.

Čestitam! Zabave neće nedostajati! Sada je konačno rešenje još jedan stepenik dalje.

@Andrej_Hotstepper Imala bi ova priča smisla kad bi se radilo o uredjenom društvu gde bi, barem teoretski, svako mogao da se iscima da obezbedi sve šta treba i tako obezbedi učešće. Medjutim, u pitanju je političko poltronstvo koje indirektno, nekome ko više ispunjava uslove za učešće, onemogućava ravnopravnu borbu za odlazak na trku. Tako da je u ovom slučaju nemoguće ne gledati širu sliku.

Ovaj problem sa svećicama nisam imao ni jednom za nekih 82000km. Prva serija je u pitanju.

@Major TOM Gledam ovaj put na karti...deluje da dalje prema Sanskom Mostu ima put, ali se pretvara u makadamski. Da li je to ili nešto drugo u pitanju?

Drugar ga je vozio nekoliko godina, bio je dobar i uredno servisiran primerak i nije se pokazao problematičan, naprotiv. Probao sam ga nekoliko puta i mogu slobodno reći da je jedan od najzabavnijih motora koji se mogu kupiti za taj novac.

Sve što je zamenjeno po manualu nije generalna, možda si mislio na generalno sredjivanje.

110000 nije neka kilometraža za taj motor da bi se radila generalna. Jel znaš šta je bilo u pitanju?

Hotel.com koji se dosta koristi u Turskoj nije posrednički sajt, već potpuno nezavisan, baš kao booking.com. Radi odlično, princip identičan kao booking, cene tu negde, malo jeftinije ili malo skuplje. Nema razloga da se umoran baviš traženjem smeštaja, a nije uvek ni sve blizu za razgledanje.

Par puta sam se naježio, prepoznajući u tekstu sopstvene emocije.

Da se osvrnem na brzinu kroz Tursku...na ulascima i izlascima iz gradova zna da bude policije i tu treba voditi računa. Van gradova su pusta prostranstva i tuda i oni sami voze dosta brzo, pa smo se i mi tako ponašali, uspešno. Inače, u Turskoj, magistrale često izgledaju skoro identično autoputevima, osim što imaju raskrsnice i uključenja. Tako da u smislu vožnje, mala je razlika u odnosu na autoput.

Hajde, kad budeš mogao, osvrni se malo na saobraćajne propise, poštovanja istih i potencijalne kontakte sa picijom. Da li je za motoriste alkohol 0.0 ili nešto iznad? Da li se ograničenja poštuju u kilometar ili u nenaseljenim područjima može malo preko? Koliko je uopšte velika šansa da te policija zaustavi?

Pogledah malo odnos eur-nok...za grub račun 1€-10nok. Skupo je ali manje nego što sam očekivao.

Lepo izgleda drveni Bergen! Nego, po kojim cenama "ljudi sjede na terasama, i piju, piju, piju"? Mislim, ko god je bio u prilici da "pije, pije, pije" u Norveškoj, nije propustio priliku da nas malo uplaši, pa reko' info iz prve ruke.

Poslednjih 15-ak godina nosim TCX čizme sa goretexom. Potpuno su vodonepropusne. Prve (tcx infinity) su počele da puštaju vodu posle 8 godina, zapravo samo leva na šavu kod zaštitne gume za menjač. Druge (tcx desert) nosim vec 7 godina i još uvek nisu pustile ni kap. U tom smislu, moj predlog je da kupiš namensku moto obuću sa goretexom ( znaju i druge membrane da budu dobre, ali je to sa goretexom izvesnije) prilagodjenu potrebama tj. načinu korišćenja motora.

Petnaja je do jaja!

Sinoćni provod je ostavio posledice pa jutarnje okupljanje ne ide po planu. Spakovali smo se i ispred hotela smo popili kaficu, očekujući da će se pojaviti još neko. Razmenjujemo još par poruka, pa odlučujemo da idemo da nađemo mesto za doručak gde bismo se sačekali. Još uvek se niko ne pojavljuje. Vraćam se do hotela i tek tada se događa pokret, ali pošto je već 11 sati, nije realno da gubimo još vremena, jer imamo oko 600km za danas. Put prema kući je svima dobro poznat i ne dangubimo, već samo vozimo. Prolazak jedne granice, gas, prolazak druge granice, gas...Po planu svraćamo u Vranje, do našeg drugara Čatlajca u klub. Tu se malo okrepljujemo, u planu je ručak, a za one koji u Solunu nisu klopali i doručak. Pošto je 1. maj, teško je naći slobodno mesto za sve nas u kafani. Neke ne rade, u nekima su proslave, a neke su zauzete. U jednom trenutku, dolazimo na ideju da odemo do hotela, tu sigurno možemo naći mesto. Čatlajac nam predlaže da idemo u novotvoreni hotel Royal Putnik. Hotel je što bi se reklo "na nivou", restoran na krovu hotela sa odličnom terasom. Sve podseća na dobar restoran, uključujući i meni. Ležerno smo klopali, mada smo po malo strepeli da račun ne bude preveliki, a kada je došao, svi smo se iznenadili, ali pozitivno. Daleko manje od očekivanog. Klopa, serviranje, usluga, sve je bilo odlično. Ostalo je još samo da se teleportujemo do kuće poznatim putem. Ovo putovanje je i pored svega odisalo posebnom opuštenošću. Tako je od starta zamišljeno i tako ostalo do kraja. Kontinentalni deo Grčke se već više puta pokazao kao super lokacija za moto-turing i tu ne treba ništa posebno naglašavati. Krit je otkriće. Blago za početak i kraj sezone. Putevi, plaže, klopa, ljudi, emocije, lavirint...čini mi se da se ova riznica ne može lako i brzo potrošiti. Zapravo treba uzimati od svega po malo, godinama, kako bi što duže trajalo. Nema potrebe navoditi, da je mnogo lokacija ostavljeno za neki naredni put. Čak i da možete obići sve u planiranom roku, nemojte, ostavite nešto zbog čega biste se vratili ponovo, jer vredi!

Iz Pireja se ujutru izvlačimo bez doručka, plan je da idemo kontinentalnim delom do Soluna. Svratićemo u Tivu na kaficu i klopu. Prvi deo idemo lepom magistralom kojom smo se spustili u Pirej. U Tivi stajemo na početku šetališta, tu je i pekara i kafić. Uživancija na jutarnjem suncu. Dalje nastavljamo u istom ritmu. Smenjuju se brdsko-planinske deonice kojima je uživanje voziti, sa delovima gde su pravci koji se protežu kroz ravnicu. Ubrzo posle Lamie stajemo na pauzu i da se pozdravimo sa Oljom i Vladom, kao i sa Anđelijom i Srećkom. Oni su uspeli da obezbede još koji dodatni dan pa ne žure kući. Dobili su predlog da prvo veče bude Papingo, a drugo kasnije u Crnoj Gori. Ubrzo se rastajemo, a mi nastavljamo dalje. I tako sve do Larise gde je policija zatvorila put zbog biciklističke trke. Imali smo u planu da nastavimo severno i onda preko Olimpa prema moru i dalje za Solun. Put se nije otvarao ubrzo, a ne postoji bilo kakav prihvatljiv obilazak. Zbog toga donosimo odluku da preostali deo nastavimo autoputem. Pred ulaskom u Solun, stajemo na odmorište pored puta, gde se pozdravljamo i sa Nikolom, žuri da se do večeri vrati u Kraljevo jer sutra ima neodložne obaveze. Mi ostali idemo do hotela u Solunu, malo da se odmorimo pa ćemo u grad. Prva stanica na putu prema gradu je giros kod Grka koji je držao restoran i u Beogradu. Klopa je, kao svaki put do sada odlična. Preko puta girosa je četvrt Ladadika, mesto gde su stara lučka skladišta pretvorili u restorane, barove, klubove...sada još uvek prazna, sa tek po nekim posetiocem. Idemo u pravcu centra da se malo zabavimo. Čamo je poneo flašu cipura koju smo dobili na Kritu sa nama u grad. Nije potrajala par stotina metara, pa smo morali u prodavnicu da kupimo čitav litar. Atmosfera je odlična i svi su posebno raspoloženi, da li zbog skorog povrataka kući ili možda zbog toga što je Solun grad koji svi volimo i redovno mu se vraćamo...a možda i zbog cipura. Kafići su prepuni, teško je naći mesto, ali uspevamo u jednom baru tik pored mora. Muškarci po neko kraft pivo, a žene po koktel i tako nekoliko puta...malo je reći da smo se opustili. U jednom trenutku nailazi devojčica koja svira harmoniku i zna dosta naših pesama. Pozvali smo je da nam nešto odsvira, pa smo je malo i zapitkivali. Bugarka je, ali voli i zna naše pesme. Kada je sviran fajront u kafiću, idemo prema hotelu, ali kroz Ladadiku. Još iz daljine se vide ulice pune ljudi. Kroz žamor se čuju trubači, sviraju našu muziku...iz daljine ne verujemo, mislimo da nam se pričinjava. Međutim, kada smo stigli, trgići u Ladadici su bili prepuni ljudi koji igraju, muzika se ori, trubači sviraju sve naše pesme. Čamo malo komunicira sa muzičarima, Grci su i nikada nisu bili u Srbiji, ali im se sviđa muzika. Tu smo morali da popijemo još po jedno pivce za kraj pre odlaska u hotel.

Poslednje jutro u hotelu. Ovoga puta se pakujemo kompletno i večeras napuštamo Krit. Za današnji dan smo odabrali najudaljeniju destinaciju, plažu Elafonisi. Takođe jednu od najlepših i najpoznatijih na Kritu, a bogami i u svetskim okvirima. Razlog tome je što se ne vraćamo u hotel nego idemo direktno na trajekt. Već na odvajanju sa magistrale, krećemo u planinu. Put se ubrzo pretvara u dosta uzak planinski put. Čini se da traje dosta dugo, ali zapravo se sve vreme vozi prilično polako, sporije od tempa na koji smo navikli. Uz sve to, i Garmin se pobrinuo da upoznamo još po nešto usput. Kako put izlazi iz planinskog predela, tako se i vraća na normalnu širinu i postaje prijatno za vožnju. Međutim, kako se približavamo plaži, vetar sve jače duva, a i sivi oblaci prekrivaju nebo. Sunce se pojavljuje tek na momente. Kada smo stigli na plažu, ubrzo smo odustali od ideje da se kupamo. Vetar i oblaci su odradili svoje. Čak i tirkizna voda i roze pesak, koji su karakteristični za ovu plažu, bez sunca deluju kao bleda slika. Ipak, i pored svega, lepo smo uživali na plaži. Popili smo po neko pivo, malo kulirali, pa se blesavili sa slikanjem. Definitivno bi ovde vredelo doći po lepom vremenu, mada bi trebalo izbeći glavnu sezonu jer je i u aprilu već bilo dosta ljudi. [url=https://postimages.org/][/url] Jedna od stvari koje ne bi trebalo propustiti na Kritu je i klopa u nekoj od seoskih taverni u unutrašnjosti ostrva. Današnji dan smo namenili tome, samo još u povratku da pronađemo adekvatno mesto. Ako izuzmemo jedan kraći deo, za povratak biramo drugi put. Oko nas se smenjuju bezbrojni maslinjaci opominjući nas da nismo kupili maslinovo ulje sa Krita, koje važi za jedno od najboljih. Predeli kroz koje prolazimo nisu mnogo naseljeni, tek po neko seoce. U jednom trenutku, nailazimo na mesto Kandanos, i u centru sela, baš na trgu lepa kafana. Još samo da mogu da ugoste 15 osoba i to je to. Pre nego što smo zauzeli busiju, pitamo ih da li mogu da posluže klopu za nas ovoliko. Dobijamo predlog da klopa ide u tri-četiri kruga, što nam se svidelo pa smo posastavljali stolove. Pre klope stižu bokalčići sa cipurom. Klope je bila fenomenalna, raznolika i u ogromnim količinama, da je na kraju i ostalo. Poseban trenutak je bio kada je lokalni motociklista, koji je sedeo za susednim stolom sa ženom, čuvši srpski jezik prišao da nas pozdravi. Poručili su nam da su prijatno iznenađeni što vide narod koji je i dalje dobro raspoložen i vedrog duha nakon nepravednog bombardovanja koje se dogodilo '99. godine. U međuvremenu, odlazimo do toaleta i u unutrašnjosti kafane vidimo tezgu sa njihovim maslinovim uljem i medom. Skoro svi kupujemo po nešto i tako rešavamo i poslednji deo slagalice sa Krita. Nakon klope nastaje i prvi zez, pitamo šta ima slatko i oni nam preporučuju pitu, testo punjeno kozijim sirom sa medom. Sjajan slatkiš, samo što je pita barem za dvoje, ako ne i više...a oni počinju da donose svima po jednu. Sva sreća pa smo ih prekinuli na vreme. Tu već potpuno upropašćeni od klope, zovemo konobara da platimo, ali on pre toga insistira da nam posluži još jedan slatkiš i dezertno vino na račun kuće. Kada smo se konačno izborili sa svom klopom i pićem, krećemo prema parkiranim motorima, a konobar trči za nama i nosi punu kesu sa osam flaša od pola litra rakije na poklon. Prosto ne možeš zamisliti bolji ispraćaj sa ostrva. [url=https://postimages.org/][/url] Ubrzo smo u Hanji na ukrcavanju na trajekt. Ovoga puta, sedmoro nije imalo smeštaj za povratak, pa je to značilo da će se spavati u separeima u brodskim salonima. Međutim, četiri sobe koje smo uspeli rezervisati za povratak su lux, pa pored kreveta za spavanje imaju i deo poput dnevne sobe sa trosedom i tako uspevamo svima da obezbedimo prostor za spavanje. Ukupna cena za trajekt, u odlasku četvorokrevetna, a u povratku lux dvokrevetna je bila manja za 50-ak € od varijante dvokrevetna u oba pravca. Još malo druženja u salonu i vidimo se u Pireju.

Današnji plan je da posetimo Agios Nikolaos i u povratku Heraklion, uz kupanjac na nekoj od plaža. Do tamo idemo brzom magistralom. Ona se proteže čitavom severnom stranom ostrva i dobar je način da se stigne do cilja brzo. Dobar deo magistrale je sa pogledom na more, a i vozači se sklanjaju, tako da može solidno da se vozi. Agios Nikolaos bije glas da je jedno od najslikanijih mesta na Kritu. Na gugl mapi smo videli gde je glavni vidikovac u gradu i hop, za tren oka smo tamo. Baš tu se smestila bašta obližnjeg kafića, tako da smo u pogledu prvo uživali uz kaficu. I da, pogled je veoma romantičan! Kasnije smo se malo raštrkali po gradu sa dogovorom kada da se nađemo kod motora za povratak. Grad nije velik, ulice deluju prilično lepo uređene i pravo je uživanje prošetati se njima. U povratku smo planirali da svratimo na neku plažu, ali prvo da se provozamo lokanim putem koji u najvećem delu prati magistralu, samo je dosta živopisniji. U nekim međusobnim dogovorima, nekako smo uspeli da se nađemo u mestu Malia. Tu smo odabrali bar i odjurili na kupanje. Baš preko puta bara je malo ostrvo sa crkvicom, pa je jedan od izazova bio preplivati do ostrva, uspešno izveden. Ovde je već plaža bila pristojno posećena. Pre konačnog povratka u hotel, svraćamo u Heraklion, najveći grad na ostrvu. Već ulazak u grad poručuje da se radi o pravom gradu. Gledamo gde da se parkiramo i izbor pada na luku, od koje počinje šetalište. Luka se zove isto kao i u Hanji, Venecijanska luka. Tu se zatekla i policija, pa smo potvrdili našu odluku da tu parkiramo. Opet razlaz i vidimo se kasnije kod motora.Već od prvih koraka, jasno je da je ovo jedan od ozbiljnijih gradova, koji živi tokom čitave godine i gde nije apsolutno sve podređeno turistima. Sve deluje veće i prostranije od Hanje i Retimnoa, pored Herakliona jedina dva veća grada na Kritu. Šetali smo gradskim ulicama i uživali u prijatnoj atmnosferi. Naišli smo na gradsku crkvu, spolja se radila rekonstrukcija, ali smo na kratko ušli unutra, deluje veoma lepo. Kako je skoro na nivou greha da se vratiš iz Grčke a da nisi pojeo ni jedan giros, hajde da i to obavimo. Od Herakliona do hotela krećemo putem preko brda. Već na izlasku iz grada se odvajamo u planine i vodi nas dosta uzak put. Da ne remetimo običaje, počelo je da se smrkava. U jednom trenutku, kada smo se popeli visoko iznad nivoa mora, sa desne strane, između dve visoke stene, kao u obliku slova "V" ukazuje se panorama čitavog Herakliona kako sija u noći. Zaista fascinantan pogled. Mrak je sve jači, a mi nastavljamo dalje. Ubrzo se odvajamo na sporedni put kojim treba da se spustimo sa planine. Kako smo skrenuli, put se od uzanog pretvara u pravu magistralu, odličnu za vožnju. Da nije bila mrkla noć, užitak bi bio još veći. U poslednjem trenutku stižemo u hotel na večeru. Ovo je naše poslednje veče na Kritu i treba ga proslaviti kako dolikuje. Tome je doprinelo i to što je jagnjetina ponovo poslužena. Naravno, piva i vina nije nedostajalo.

Obavljanje jutarnje rutine, doručak, kafa, spremanje za polazak. Sunce greje neobično jako, ali ne još zadugo, pošto idemo u planine. Cilj nam je kanjon Samaria. Odmah po odvajanju sa magistrale kreće čarolija. Ne zna se da li je bolji put za vožnju ili predeli kroz koje se prolazi. Put vijuga sve više u planinu, pa i vrućina polako nestaje. Dolazimo do samog kraja puta odakle kreću hajking rute. Jedna od tih ruta ide čitavom dužinom kanjona sve do mora, ali je moguća samo po izrazito lepom vremenu. Malo poviše kraja puta, nalazi se kafana sa terasom iznad kanjona i fenomenalnim pogledom koji seže na sve strane. Uživanje na planinskom suncu i svežem vazduhu na terasi restorana predstavljali su poseban užitak. Sa ovog mesta vraćamo se drugim putem. Danas ćemo u povratku svratiti da obiđemo Retimno, ali pre toga svraćamo na jezero Kournas. Negde posle Hanje vidimo da Čamo nedostaje, pa stajemo na raskrnicu da ga sačekamo, pošto do jezera nameravamo ići lokalnim putem. Nakon nekog vremena, Čamo stiže. Malo diskutujemo šta se dogodilo, gde je nestao i on nastavlja dalje, ali ne putem kojim želimo ići. Mi se samo pogledasmo i slegnusmo ramenima. Na putu do jezera, prolazimo par vrlo zanimljivih sela. Ubrzo, kada smo u nekom trenutku skrenuli prema jezeru, on se volšebno stvorio ispred nas. Jezero okruženo amfiteatrom od planina. Posećeno je turistima i ima niz sadržaja. U jezeru ima veoma zanimljivih riba ali ono što zapravo fascinira jeste njegova boja. Upijamo ambijent sa jedne od terasa restorana. Prilikom odlaska do WC-a, uočavamo da je čitav jedan zid restorana prekriven trofejima osvojenim od Nemaca u Drugom svetskom ratu, uključujući i slike borbi. Očito da su ti događaji ostavili neizbrisiv trag kod stanovnika Krita. Nastavili smo vožnju lokalnim putevima i ubrzo smo se našli u centru Retimna. U samom centru je gradski park i na ulici pored je moguće parkirati motore. Upravo odatle kreće i stari grad. Tu smo se rastavili, da svako obiđe šta mu je srcu drago, pa posle idemo na obližnju plažu, pošto će nas deo ekipe tamo čekati. Stari grad je zanimljiv, baš kao što su nas i navikli stari gradići širom Grčke. Kada smo izgustirali šetnju, odlazimo do plaže koja je u nastavku grada. Tu smo kulirali uz po neko piće sve do sumraka. Opet po starom dobrom običaju, u hotel stižemo po mraku, taman na večeru i pićence.

Uživamo u doručku i kafi na terasi hotela. Sunce je već visoko. Dok se spremamo za današnji dan na parkingu, osećamo da sunce jako greje iako je tek nešto preko dvadeset stepeni. Kao da ovi stepeni i oni kod kuće nisu isti. Prva stanica za danas je arheološki lokalitet Knosos, najpoznatija znamenitost Krita. Nalazi se na obodu Herakliona, i do tamo idemo brzom magistralom. Ispred je veliki parking koji svedoči o popularnosti ovog mesta. Na ulasku pokušavamo da se dogovorimo za vodiča, ali ponuđena nam je cena od 15€ po osobi, što iznosi 225€ za otprilike sat vremena. Satnica koje se ne bi postideo ni doktor nauka. Uključujemo rezervni plan i šaljemo žene da pregovaraju. Vraćaju se nazad sa duplo manjom ponudom. Uz sve to, žena koja je vodič, studirala je u Beogradu, pa joj dobro dođe da priča srpski koji nije dugo pričala, a kad zapne tu je engleski, što je između ostalog čini još simpatičnijom. Obilazak može da počne. Sunce je toliko jako da svi hvatamo ladovinu, da smo očekivali, poneli bismo neku laganiju garderobu. Priča nam o palati Knosos veoma vatreno. Sam lokalitet je delimično sačuvan i isto tako rekonstruisan. U pitanju je Minojska civilizacija stara nekoliko hiljada godina čije mitološko biće je Minotaur, polu čovek, polu bik. Istorija ovog lokaliteta je toliko impozantna da bi bavljenje njome zauzelo previše prostora. Izdvojiću samo da je bila u pitanju miroljubiva civilizacija čije palate nisu bile ni utvrđene, sve dok Mikenci nisu umešali prste. Motiv koji se provlači kroz čitavu istoriju minojske civilizacije je upravo lavirint, čije istraživanje i upoznavanje traje do današnjih dana. Zato smo i mi dobili preporuku da za lavirintom ne tragamo samo u fizičkom već i u intelektualnom i duhovnom smislu. Druga destinacija za danas je malo mesto na južnoj strani Krita, Matala. Vozamo se zivopisnim brdskim predelima. Povremeno su pogledi veličanstveni. Dolazimo što bliže plaži, tu se parkiramo i u obližnjem marketu se snabdevamo pićem. Matala je malo mestašce u zalivu koji je sa jedne strane oivičen visokim stenama koje se skoro vertikalno uzdižu. U stenama su šupljine za koje se veruje da su tokom istorije korišćene i kao grobnice i kao mesta za stanovanje. U najnovijoj istoriji, ovi prostori su bili dom mnogobrojnim pripadnicima hippy pokreta, što je doprinelo da je Matala i danas često oslikana hippy motivima. Ovde smo dugo uživali na plaži, palo je i po neko kupanje. Iz vode smo izašli na stenu sa koje je bilo moguće ući u šupljine. Unutar šupljina su se mogle nazreti i nekadašnje grobnice, kao i hippy znaci na zidovima. Posle prelepo provedenog dana, polako dižemo sidra. Rešili smo da idemo lokalnim brdskim putem umesto glavnim. Ovo je bila odlična odluka jer put ide obroncima najviše planine na Kritu, visoke nešto manje od 2500mnv. Vozili smo i uživali u pogledu. Seoca kroz koja smo prolazili, odisala su posebnim šarmom. Povremeno smo se pitali ko, kako i od čega živi u tim brdima. Voziš, a razmišljaš o sudbinama ljudi koji tu žive. Po nepisanom pravilu, u hotel stižemo u suton. Čeka nas večera u hotelskom restoranu. Jedna od stvari koje smo želeli da probamo na Kritu je i kritska jagnjetina, i gle čuda, baš to nas je sačekalo u restoranu za večeru. I to onako kako dolikuje, čitavo jagnje koje seku i serviraju. Pojedini od nas, drugu klopu nisu ni gledali. Kada se tome doda koja čaša vina ili piva, ovaj dan ostavlja intenzivan osećaj zadovoljstva.

Čuju se brodski radnici kako polako bude putnike na brodu. Silazak u garažu broda i iskrcavanje. Rano je, oko sedam sati, idemo u centar da nađemo neko mesto za doručak. Deo šetališta vodi prema Venecijanskoj luci u Hanji. Nema mnogo ljudi na ulicama, osim onih koji se vraćaju iz noćnog provoda, dobro raspoloženi a i gladni, isto kao i mi. Motorima smo se veoma lagano spustili baš do stare luke i parkirali ih u kraj kako bi što manje upadali u oči, ipak smo bili u zoni zabranjenoj za saobraćaj. Verujem da ovakvi manevri ne bi ni bili mogući u sezoni, a sada nisam primetio ni da je bilo ko od retkih prolaznika obraćao pažnju. U luci, kafići i restorani se tek otvaraju. Malo smo prošetali po rivi pa su se svi raštrkali po okolnim uličicama. Mina i Tića su nabasale na nekog tipa koji je otvarao svoju galeriju i malo sa njim porazgovarale. Pre upuštanja dublje u bilo kakav razgovor, odmah im je stavio do znanja da ne voli Nemce i da su oni "krivi za sve". Čitajući putopise, dok sam pripremao putovanje, na nekoliko mesta sam naišao na sličan otklon Krićana prema Nemcima. Razlog za to potiče iz Drugog svetskog rata. U nekoj od borbi sa Nemcima, lokalno stanovništvo je kućnim naoružanjem, što bi se reklo kukom i motikom, nanelo Nemcima značajne gubitke. U znak odmazde, oni su pobili veliki broj lokalnog stanovništva. Krićani, kakvi su ponosni, do današnjeg dana to nisu zaboravili. Ovo mi je posebno zanimljivo iz razloga što se gotovo identična stvar desila i u mom rodnom gradu Kraljevu, gde su Nemci isto tako streljali nekoliko hiljada ljudi, samo što kod nas sećanje na taj događaj iz godine u godinu bledi iz raznih političko-ideoloških razloga. Stari grad je počeo da živi i već smo bili u prilici da zauzmemo poziciju u jednom od restorana. Kafica, doručak, gušterisanje na jutarnjem suncu i polako upijanje svega zbog čega smo došli. Lagano, baš kao i što smo došli, izvlačimo se uzanim ulicama starog grada. Plan koji smo sinoć skovali na brodu za danas je odlazak na plažu Balos. U planu nam je da do tamo idemo lokalnim putem kroz sela. U jednom od mesta kroz koja prolazimo, stajemo da se opskrbimo pićem za plažu. Sezona u punom smislu još uvek nije počela, pa nismo sigurni da na plaži radi bilo kakav bar. Gomila pića za ovoliko ljudi je solidno teška. Stavljamo piće u dry bag, pa na gril na koferu. Plaža se nalazi na poluostrvu, na severozapadnoj strani Krita. Na samom ulasku na poluostrvo, koje je zaštićena prirodna zona, se plaćaju ulaznice i odatle vodi 8km dug makadamski put. Na prvi pogled ne deluje loše, ali puno oštrog kamenja koje proviruje iz zemlje doprinosi da je putovanje njime prilično truckavo. Sa strane poluostrva sa koje je put, duva jak vetar. Put vodi do parkinga koji je na vrhu brda, odakle se na suprotnu stranu spušta pešačka staza do plaže. Na parkingu je toliko vetrovito da niko i ne pomišlja na kupanje. Staza kojom se spuštamo prema plaži je duža nego što smo očekivali na početku, a torba sa pićem je sve teža kako odmičemo. Drugim rečima, polomio sam se od nošenja torbe i morao sam često da stajem i odmaram. Sve teškoće su pale u vodu prvog momenta kada se plaža Balos ukazala pred nama u svom plavetnilu i lepoti. Postalo je potpuno jasno zašto je ova plaža na svim mogućim vodičima i na raznim top listama najlepših plaža na svetu. Na plaži je bilo malo ljudi, taman spram perioda godine. Silazak na plažu doneo je još jednu promenu vrednu uživanja. Vetra skoro potpuno da nema, pa je i ideja o kupanju ponovo oživela. Pošto zbog vetra na parkingu nismo poneli kupaći, kupali smo se u donjem vešu, barem neki od nas. Voda iako malo svežija, nije ni približno ledena, poput nekih planinskih reka u našim krajevima. A i piće je moralo da se popije što više kako bi torba bila olakšana za povratak uz brdo, što i nije bio neki problem. Sa plaže nismo žurili jer je to način na koji smo zamislili naš boravak na ostrvu, nema žurbe! Uspon do parkinga se čini dugim i napornim. Kasnijim merenjem na karti sam izračunao da je dug oko 1,3km što sa usponom i stvarima deluje kao ruta dostojna hajkinga. Na Balosu smo proveli dobar deo dana. I pored toga imamo vremena da posetimo još jednu plažu u blizini, koja se spominje kao vredna posete, Falasarna. Ovo je duga, široka, peščana plaža na kojoj duva vetar i veliki su talasi, pa nam nije bila primamljiva za kupanje. S druge strane, lokalni beach bar nudi happy hour za koktele. Provodimo još neko vreme na ovoj plaži, i za odlazak u hotel biramo brzu magistralu. Nakon čekiranja u hotelu i raspremanja u sobama, overavamo kupanje na bazenu pa odlazimo na večeru. Najrazličitije hrane i pića u izobilju, uključujući i lokalno pivo i vino. Pošto smo velika grupa, u hotelu su nam izašli u susret i na terasi restorana napravili zajednički sto za sve nas koji je tu stajao sve vreme do našeg odlaska. Uz to su nam rekli da će nam uz doručak pripremiti za svakoga po lanč paket, zato što u vreme ručka nećemo biti u hotelu. Prvu zajedničku večeru smo iskoristili da napravimo orijentacione rute za sve dane na ostrvu. Još po neko pivce i možemo na počinak. Prvi dan na Kritu nas je napunio utiscima. Ako se po jutru dan poznaje, ovaj boravak na Kritu će biti nešto posebno!

Ovo gore je običan Tourance, a ne EXP.