Na nekih 4 km severno od Vranja, u klisuri iznad ušća Male u Devotinsku reku i između planina Pljačkovice i Krstilovice, nalazi se srednjovekovni utvrđeni grad - Markovo kale. Konfiguracija grebena na kome se utvrđenje nalazi kumovala je njenom pomalo neobičnom izgledu. Obišao sam skoro sva srednjovekovna utvrđenja u Srbiji, ali ovo je jedino (meni poznato) koje je sa jedne strane branjeno jakim bedemom debelim i do dva metra, a sa druge strane prirodnim stenama, odnosno liticom. Zbog svog strateškog položaja i 750 metara nadmorske visine, ovo je predstavljalo skoro pa savršeno mesto za podizanje tvrđave. Ruševine Markovog grada spadaju u red najstarijih spomenika Vranja, koje se prvi put spominje 1093. godine u vreme napada župana Vukana na vizantijsku vojsku. Taj događaj opisuje i zvanični dokument iz Osmanlijskog carstva koji govori o tome kako je ova tvrđava učestvovala u odbrani Vranja. Iako je ime tvrđave vezano za Marka Kraljevića koji je tu boravio i koji je utvrđenje koristio za odbranu Vranja od Turaka, arheolozi nalaze dokaze života još iz praistorijskog perioda. Arheološka iskopavanja iz perioda 2003. godine iznela su na svetlost dana i dokaze o postojanju vizantijskog utvrđenja koje se vezuje za cara Justinijana Prvog, a koje je napušteno za vreme napada Huna u VI veku. Od XIII do XV veka pojavljuje se u spisima i dokumentima toga doba, da bi kasnije ostalo sasvim zaboravljeno. Danas, osim delova bedema na kojima je postojala šetna staza, mogu se videti i ostaci kula. Na jugoistoku su ostaci kule manjih dimenzija, dok se na severnoj strani nalaze ostaci kule kvadratne osnove, takozvane branič-kule, koja je po mišljenju arheologa bila visoka oko 30 metara. Unutrašnjost grada se deli na gornji i donji stambeni plato. Na gornjem platou su otkrivena dve cisterne za vodu i tri prostorije manjih dimenzija. Na donjem platou su otkrivene manje prostorije kvadratnih osnova, kao i ostaci crkve, osnove slobodnog krsta sa trostranom apsidom. Arheolozi takođe potvrđuju i nekadašnje postojanje drvenih objekata za stanovanje. Nažalost, iako je proglašena za nepokretno kulturno dobro i kategorisana kao spomenik kulture od velikog značaja za Republiku Srbiju, ova (potencijalna) turistička atrakcija je u poprilično lošem stanju. Istraživanja na ovom lokalitetu su prekinuta i nema indicija da će uskoro biti nastavljena. Osim što pročitah negde da planovi za obnovu i uređenje lokaliteta postoje, pre neku godinu je prokrčen od šiblja i žbunastog rastinja prilaz, koji vodi od glavnog puta do tvrđave. Tom prilikom su odneti otpad i šut, kojim su lokalci prilaz tvrđavi bili pretvorili u deponiju. Takođe, prava je šteta što tvrđava nije turistički afirmisana jer se do nje veoma lako stiže. Markovo kale se nalazi na starom putu Vranje-Leskovac, a od samog puta gde savetujem da se parkirate, pa do mesta gde počinje kratki uspon do tvrđave, treba prepešačiti nekih 100 metara makadamom. Iskreno se nadam da će ovo mesto u skorijoj budućnosti biti sređeno i više posećeno, jer to zaista i zaslužuje.

Stari grad (tvrđava) je u prvom planu, pored njega je reka Đetinja i na njoj (odmah do mosta) prva hidroelektrana u Srbiji. Skroz desno je put koji vas vodi na Zlatibor, a u pozadini je naravno - Užice.

"Jelena stena" - Kučevo

Na nekih 4 km od HE Vučje i prelepih Đokinih virova koje sam opisao u postovima iznad, nalazi se vidikovac Sokolica ili stena Sokolica. Do ovog vidikovca se može stići na dva načina: prvi je kružnom pešačkom stazom koja počinje u neposrednoj blizini HE Vučje, dok je drugi način rezervisan za one koji bi voleli da se krivudavim planinskim putem provozaju do njega. Kada sam već spomenuo vožnju i put do Sokolice, treba biti oprezan. Primetih da se ovde šuma besomučno (verovatno nekontrolisano) seče, i da na par mesta lokalci iz šume iznose drva. Ajde što je na tim mestima haos na putu u vidu zemlje, granja... nego seljaci traktorima bukvalno po putu vuku cela debla koja su lancima zakačena za traktore! Šta tek iza njih ostaje po putu, možete samo da zamislite... Od asfaltnog puta, odnosno od mesta gde se treba parkirati pa do stene Sokolica, treba prepešačiti svega nekoliko desetina metara. Mesto gde treba parkirati se veoma lako nalazi. Od tog mesta kreće markirana pešačka staza koja vodi do stene, a tu je i tabla sa ucrtanom kompletnom kružnom pešačkom stazom. Nagrada stiže nakon svega par minuta pešačenja. Stena nije obezbeđena ninakakav način, tako da treba biti oprezan tokom boravka na njoj. Na planini Kukavici koja se nadvila nad rekom Vučjankom, uzdiže se kanjon na čijem se vrhu nalazi veoma atraktivna i svima pristupačna formacija stena. Upravo na tim stenama zaseo sam na prirodni "presto" sa kojeg mi se nikako nije silazilo. U podnožju kanjona je HE vučje a malo dalje i sam gradić Vučje. Ova fotografija je napravljena donom, i ovaj prizor se ne može videti sa vidikovca. Međutim, kažu da se po vedrom vremenu sa Sokolice može videti čak i Niš. Preko puta vidikovca, sa druge strane kanjona, vidi se deo popularnog kanala koji je delom uklesan u nepristupačne stene. Putem kanala koji zahvata vodu iz reke, voda se sprovodi do hidroagregata. Takođe, delom pomenutog kanala proteže se i uzana pešačka staza obezbeđena gelenderima. Na fotografji ispod se možda i najbolje vidi udaljenost puta od stene. Možda Sokolica nije najlepši i najatraktivniji u Srbiji, ali je svakako vidikovac lako dostupan svima. Osim toga, nalazi u fantastičnom prirodnom okruženju i zaista ga ne treba zaobići. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Most je odnela bujica juna 2020.

Da, redovno idu vozovi, a i prolazi kroz tunel. Ne treba se zezati.

CRNA NOĆ NA PUTEVIMA U SRBIJI Devojka (27) usmrtila biciklistu, motorista stradao u sudaru WWW.BLIC.RS Biciklista (62) i motociklista stradali su večeras u dve nesreće koje su se dogodile na...

Fotografije vezane za prethodni post... Na fotografiji ispod je gornji vodopad i vir. Uprkos upornosti i dobroj volji to je maksimum do koga sam ja uspeo da dođem. Nadalje, stene su veoma strme, mokre i nema gazišta koje bi olakšalo penjanje. Ovde se lepo vidi koliko je donji vodopad udaljen od hidroelektrane. Sa desne strane je prilazna pešačka staza. Na tabli se vidi raspored svih atrakcija ovog kraja koje povezuje uređena i obeležena pešačka staza. Ja ih nisam sve obišao, odnosno nisam prošao celu stazu jer su mi vremenske (ne)prilike ograničile boravak na ovom mestu. Ali... dolazim ja ovde ponovo, to je sigurno! Šta još mogu da vam kažem na kraju sem da ne propustite da obiđete ovo fantastično mesto. Asfalt dolazi do parkinga ispred hidrocentrale a odatle vas deli par minuta pešačenja do donjeg vodopada i vira. Napomenuo bih još na kraju da iako meni nije problem da se pentram bilo gde, ovo mesto je nažalost odnelo nekoliko mladih života. Omladina se penje na visoke stene i sa njih skače u virove, ne vode računa... nekoliko njih je nažalost i nastradalo. Ako se odlučite za obilazak gorjeg vodopada i vira, budite disciplinovani i ne zaboravite da sve radite na svoju odgovornost.

Kukavica je velika, prelepa šumovita planina koja se proteže južno od Leskovca i severno od Vranja. Prema jednoj od legendi ime datira iz perioda Kosovskog boja kada su se srpski vojnici, neposredno pre bitke, skupljali u šumama planine, ali se većina boraca iz te bitke nije vratila. Dugo posle toga, majke, udovice i sestre su kukale za poginulim vojnicima, pa je narod planinu nazvao Kukavica. Na severnoj strani planine Kukavica na oko 1100 m. n. v. izvire reka Vučjanka, duga svega 18 kilometara. Reka protiče kroz gradsko naselje Vučje po kome je i dobila ime, a uliva se u reku Veternicu na kojoj leži grad Leskovac. Brza i silovita kakva jeste, Vučjanka je u srednjem delu svog toka u stene usekla kanjon dužine oko 2 km i dubine oko 300 m. U pomenutom kanjonu, tačnije na njegovom izlazu, usled rečnog pada postoje propratne pojave poput vodopada, kaskada, bazena, virova... Najpoznatiji su "Đokini virovi" koji se nalaze na najužem delu kanjona, čija širina kod gornjeg vira iznosi svega 5 m. Gornji vir je širok oko 15 m, dugačak oko 5 m sa dubinom od 2,5 m. Nalazi se pod gornjim vodopadom, koji je visok 9 m. Voda dalje ističe iz vira donjim vodopadom, i sa visine od 11 m stropoštava se direktno u donji vir. Donji vir je širok oko 20 m, dugačak oko 10, sa dubinom od 4,5 m. Temperatura vode u virovima se leti kreće oko 23 stepena. Ko poseti ovo mesto tokom letnjih meseci, teško da će poverovati da se plitka i pitoma Vučjanka može pretvoriti u pravu bujicu koja uz zastrašujuću huk nosi sve pred sobom. Tokom letnjih meseci Đokini virovi su omiljeno mesto za kupanje, prvenstveno mlađih kupača, zbog relativno nepristupačnog terena. Ovo fantastično i ušuškano remek delo prirode kao da je rezervisano samo za lokalno stanovništvo i za najupornije ljubitelje prirode - putnike namernike. Đokini virovi su udaljeni svega stotinak metara od HE Vučje o kojoj sam pisao u par postova iznad. Do donjeg vira se stiže veoma lako. Od hidroelektrane vodi prvo uređena - betonirana pešačka staza, a zatim treba preći preko prostranih i zaravljenih stena, vir i vodopad su već tu. Do gornjeg vira, vodopada i kaskada je već druga priča. Potrebno je malo upornosti jer se treba popeti uz stene koristeći i ruke. Ko odluči da se upusti u penjanje prema kaskadama, gornjem viru i vodopadu, najbolje da krene desnom stranom vodopada. Stene su suve i gazišta ima na pretek. Kada sam već pomenuo stene... stene koje su suve uopšte nisu klizave ma koliko uglačano izgedale. Samo treba imati iole ozbiljniju obuću i to je to. Međutim, tamne stene, odnosno stene koje su samo isprskane (ne ide voda preko njih), kao i one preko kojih ide voda makar to bio i milimetar - najstrašnije su klizave, led im nije ravan! Nastaviće se...

Nakon što obiđoh prelepi krajolik hidroelektrane, želja mi je bila da posetim i sam objekat o kome sam dosta toga pročitao. Već sam se bio pomirio da mi to neće poći od ruke jer se zgrada nalazila sa druge strane reke, kapija na mostiću koji vodi preko reke je bila zatvorena i na njoj je bila tabla sa natpisom "čuvaj se psa". Skapirah da zgrada očigledno nije nikakav muzej dostupan za javnost i da je verovatno i dalje u upotrebi. Međutim, moje prisustvo je privuklo pažnju zaposlenih u hidroelektrani koji su baš u to vreme sedeli u hladu nadstrešnice. Ljubazno me pozvaše da pređem mostić i da im se pridružim za postavljenom stolom. Bilo im je drago što se interesujem i što već dosta toga znam o mestu na koje svakodnevno dolaze na posao. Uljudno se zahvalih mojim domaćinima na ponuđenom ručku i objasnih da nažalost neću moći da im se pridružim. Preda mnom je bilo još planova za taj dan i pun stomak bi mi više odmogao nego pomogao. Na moju veliku radost, ponudili su da me jedan od njih uvede u zgradu i ukratko ispriča istorijat i neke zanimljivosti vezane za ovo mesto - što sam uz zahvalnost oberučke prihvatio! Pre nego što sam ušao u zgradu obišao sam mali spomen-park u neposrednoj blizini hidroelektrane, koga sam do tog trenutka mogao da gledam i fotografišem jedino sa suprotne obale reke. Verovatno je svima poznata čuvena Teslina ideja da osvetli celu planetu, odnosno da omogući bežični prenos struje po čitavom svetu. Kako je Tesla zamišljao, to bi bilo ostvarivo ako bi se širom planete podiglo bar 30 tornjeva koji bi slali struju kroz atmosferu. Električna energija bi jednostavno bila sveprisutna, i na takvu električnu mrežu bi mogao da se priključi bukvalno svako ko bi posedovao odgovarajuću i ispravnu opremu. Izgradnja prvog Teslinog tornja je počela 1901. godine na Long Ajlendu (SAD). Toranj je napravljen od čelika i bio je visok 57 metara, a na njegovom vrhu se nalazila džinovska kugla prečnika 20 metara. Nažalost, nakon mnogo potešoća i nakon što su finansije presušile, tesla je založio svu svoju imovinu. Kako su se finansijski poroblemi povećavali, Tesla je izgubio sve u celosti. Novi vlasnik je 1917. godine rešio da uništi toranj dinamitom i pretvori ga u metalni otpad. Prošle godine, na 165-ogodišnjicu rođenja Nikole Tesle, udruženje "Teslin toranj u Srbiji" je Hidroelektrani Vučje doniralo maketu (umanjenu repliku) tornja visoku 4 metra, kao i bistu velikog naučnika. I na red je došao i obilazak same zgrade HE Vučje. U centralnom delu ovog živopisnog ambijenta o kome sam pisao i u prethodnom postu, nalazi se jedna prava lepotica juga srbije koja se sa svojom arhitekturom potpuno uklopila u prelepo prirodno okruženje. Svega 26 godina nakon što se Srbija oslobodila Turaka, nadomak Leskovca počela je sa radom hidroelektrana koja od 1903. do danas kontinuirano napaja strujom elektro-mreže Srbije. Ono što ovu hidrocentralu, drugu izgrađenu u Srbiji, odvaja od ostalih jeste autentičan kanal. Dužinom od gotovo kilometar, po ideji Đorđa Stanojevića, sagrađen je kanal koji iz reke Vučjanke sprovodi vodu do akumulativne stanice. Odatle prirodnim padom voda pada sa visine od skoro 200 metara i pokreće generatore iz vremena kada su braća Rajt izvela prvi let avionom, a kada je održan prvi Tur de Frans. Hidroelektrana je 1903. počela rad sa 2 hidroagregata marke SIEMENS & HALSKE od po 139 kW... ...a 1931. godine pušten je u rad i treći hidroagregat švedske marke ASEA od 800 kW, tako da je ova elektrana dobila ukupnu instalisanu snagu nešto veću od 1 MW. Prema rečima mog ljubaznog "vodiča", sva tri hidroagregata su i dan danas aposolutno ispravna i u bilo kom trenutku bi mogli biti pušteni u rad. Jedan od razloga zašto ne rade je taj što su previše bučni. Jedini prekid u radu ove još malo pa 120 godina stare hidroelektrane, desio se tokom Drugog svetskog rata kada je nad njom izvršena diverzija. Inicijativu za izgradnju hidroelektrane preuzeli su leskovački industrijalci na čelu sa Đorđem Stanojevićem, tadašnjim profesorom na Velikoj školi u Beogradu, rodonačelnikom elektrifikacije u Kraljevini Srbiji, prijateljem Nikole Tesle i pobornikom njegovih izuma. Njegovim zalaganjem nekoliko godina ranije sagrađene su elektrane u Beogradu na Dorćolu i reci Đetinji kod Užica (mesto koje me je oduševilo), tako da je Leskovac postao treći grad u Srbiji koji je imao električnu energiju. Ono što je specifično jeste i dalekovod koji je dužinom od 17 kilometara sprovodio struju od Vučja do Leskovca – a koji i danas radi. Godine 2005. institut inženjera elektrotehnike i elektronike IEEE uvrstio je hidroelektranu u listu "Milestone" koju čine pronalasci i objekti od opšteg značaja za razvoj i istoriju elektrotehnike u svetu. Na pomenutoj listi nalazi se svega šezdesetak objekata širom sveta. Hidrocentralu Vučje je veoma lako naći. Gugl navigacija će vas bez problema dovesti do nje. Popriličan broj muzeja sam obišao i mislim da bi suludo bilo da pišem o svakom od njih i da opisujem izložene eksponate. Međutim, kada sam u iznad napisanom već spomenuo našeg naučnika, podsetio bih zbog onih koji nisu imali prilike da ga posete ili možda ne znaju, da se muzej Nikole Tesle nalazi u Beogradu. Čak i ako ste ravnodušni prema Teslinim pronalascima ili vas jednostavno ne zanima naučni pravac kojim se on bavio, lepo je stati ispred urne sa pepelom velikana koji je zadužio čovečanstvo i odati mu počast. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji Nastaviće se...

Planina Suvobor, vrh Rajac.

@DuleTs ako nisi, baci pogled i čitaj redom odavde.

Kada bih pokušao da vas asociram na jedan grad u Srbiji i pri tom vam rekao njegova dva stara imena: Glubočica i Dubočica - retko ko bi pogodio o kom je gradu reč. Ali ako bih vam spomenuo roštilj, papriku i ajvar... mislim da dileme više ne bi bilo. Jedno zanimljivo poređenje je napravio arheolog i kustos muzeja koji se nalazi u tom istom gradu: "Kada se u Bibliji, u Starom zavetu, opisuje raj, kaže se da kroz njega teku četiri reke, da ima jedna planina s oniksom, srebrom i zlatom i da u njemu raste raznovrsno drveće. Grad o kome pričamo se nalazi u plodnoj kotlini na petorečju – Veternica, Južna Morava, Vlasina, Jablanica i Pusta reka, a ispod grada je podzemno jezero. Na zapadu je planina Radan gde ima zlata, srebra i oniksa. Bukvalno, kada je opisivan raj, kao da je opisivan Leskovac s okolinom." Sadašnje ime Leskovac je dobio po šumama leske tj. lešnika. Kao što je praistorijske, tako i njegove sadašnje stanovnike hrani plodna ravnica sa preko 20 tipova zemlje, dok je glavna rečna okosnica Južna Morava sa sa svojim pritokama. Zanimljivo je to da su tri pritoke Južne Morave poznate i kao "sušice", jer u toku toplih letnjih dana njihova korita ostaju bez vode. Reč je o Veternici, Jablanici i Pustoj reci. Život u Leskovcu međutim nije ni malo ličio na život u raju. Od praistorije pa do današnjih dana smenjivali su se narodi, ratovi, kulture, siromaštvo... Dva puta je Leskovac bio sravnjivan sa zemljom, prvi put od strane Turaka 1689. godine, a drugi put tokom savezničkog bombardovanja 1944. godine kao deo operacije "Ratvik". Uprkos svemu, Leskovac se uvek kao Feniks izdizao iz pepela, pa je tako u novijoj istoriji dva puta bio drugi po ekonomskoj snazi u Srbiji, i to 1850. godine i između dva svetska rata. Ako tokom nekog putovanja budete prolazili kroz Leskovac ili sa namerom posetite ovaj grad, nemojte propustiti da odete do Vučja. Na nepunih 20 km od Leskovca nalazi se naseljeno mesto koje je ime dobilo po Vučjanki, reci koja protiče kroz njega. Upravo u živopisnom ambijentu pomenute reke leži jedan od razloga moje posete ovom kraju - hidroelektrana "Vučje" Iako sam detaljan obilazak hidroelektrane i njene okoline planirao za sledeći dan, nisam odoleo a da već u toku večeri ne odem do kanjona i ne pokušam da zabeležim neke zanimljive kadrove. Uprkos tome što je osvetljena samo HE i što se ceo krajolik nalazio u mrklom mraku, uživao sam u svežem prohladnom vazduhu i tišini koju je remetio jedino žubor reke. Ni moja poseta narednog dana nije izneverila očekivanja, štaviše, ovo mesto je fantastično. Nizak vodostaj mi je dozvolio da se spustim u samo rečno korito i napravim par fotografija. Nema sumnje da i razne živuljke tumaraju ovuda, verovatno noću. Vuk ili poveći pas? Nastaviće se...

Ne bih okarakterisao kao bahato jer i među sjajnim ljudima koje jako dobro poznajem ima ovakvih genijalaca. Pre će biti nedostatak osećaja, iskustva, šta znam... Kod "Meka" na Novom Beogradu... sa moje leve strane je parking (štender) za bicikle koji se na fotografiji ne vidi i koga nikada ne zagradim. Sa moje desne strane nije bilo nikoga. Dolazi kolega sa Indijanom i zavlači mi se maltene pod motor. Koliko je blizu prišao, ustaje i silazi sa motora sa desne strane, jer sa leve nije mogao od mene. Sve ok, ali kako ja sada da dignem motor sa "ćopave", odnosno kako da ga ispravim a da se ne naslonim na njega? Ništa, bukvalno gurnem motor da samo santimetar odvojim "ćopavu" od zemlje (milimetri su falili da zakačim Indjianov volan) i tako nakrivljenog sa spuštenom "ćopavom" ga izguram unazad. Čemu ovakvo nabijanje zaista mi nije jasno, pogotovo kada pored ima mesta za još 50 motora. Kao što rekoh, to sam u nekoliko navrata doživljavao i od ljudi koje poznajem, ali sam im odmah i skretao pažnju. Ako se slučajno neko prepozna u ovoj priči i skapira da to slučajno ili mahinalno radi i da jednostavno ne obraća pažnju na to... neka se potrudi da ubuduće promeni naviku.

Negde u Beogradu...

Nema potrebe zaista, ja se tebi izvinjavam jer je moj post verovatno pogrešno shvaćen. Link nisam postavio sa ciljem neke "kritike" (daleko bilo). Šteta je samo što propuštaš već napisano, pogotovo ako voliš ovakva mesta, priče, legende... Srećom, pored ostalih forumaša koji lepo pišu, tu je i kolega @shoyyka sa njegovim vožnjama i finim opisima. Tako da ko ne vidi na jednom, o zanimljivim mestima i vožnjama može pročitati i na drugom mestu.

Ne, nije put. Ih, da je put... Kružna pešačka staza je u pitanju i samo jednim delom je betonirana. Na fotografiji se nalazim na vidikovcu "Sokolica", a na fotografiji koju ću sada postaviti se vidi pružanje cele staze. Vidikovac na kome sedim je pod brojem 4, tako da otprilike možeš da proceniš gde se ta staza nalazi u odnosu na vidikovac. Inače, sledeće o čemu ću da pišem u temi je upravo taj kraj.

Ima svasta nesto po torumu

Kao što spomenuh u prethodnom postu, pre nešto malo više od godinu dana u zgradi železničke stanice u Prokuplju otvorena je spomen-soba u čast legendarnom Gvozdenom puku. Spomen-soba sa parkom koga sam opisao u postu iznad sada čine jedan memorijalni kompleks. U adaptiranoj prostoriji železničke stanice, u nekih 40 kvadrata, izloženi su sačuvani predmeti, fotografije i drugi istorijski dokumenti koji su bili svojina ratnika i junaka. Spomen-soba koja nosi naziv: "Gvozdeni puk u oslobodilačkim ratovima Srbije od 1912-1918 godine", relativno je skromna po veličini i po broju izloženih eksponata, ali je ogromna ako se uzme u obzir kakav utisak ostavlja na posetioca, i koje ljude i njihova dela čuva od zaborava. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Moju posetu Prokuplju iskoristih da (naravno) posetim i spomen-park posvećen Gvozdenom puku. Spomen park je svečano otvoren oktobra 2018. godine i to upravo na mestu odakle su toplički junaci otišli u večnu slavu. U centralnom delu spomen-parka dominira spomenik napravljen, simbolično, od čelika. Spomenik je u osnovi krst sa otvorima (šupljinama) koji u stvari ima poruku da, kada vazduh struji kroz te otvore, prolazi dalje i širi priču o herojstvu i besmrtnim junacima Gvozdenog puka. U podnožju spomenika su uklesani nazivi svih bitaka u kojima je Gvozdeni puk učestvovao, kao i nazivi gradova koje je oslobodio. Nazivi sa jedne strane spomenika su nažalost već poprilično izbledeli pa ih treba popraviti. I ovde me je kiša omela da podignem dron i zabeležim nekoliko kadrova iz vazduha. Malo mi je krivo zbog toga jer je ceo spomen-park lepo odrađen i to u obliku Karađorđeve zvezde, što se sa zemlje ne može lepo videti. U neposrednoj blizini spomen-parka, u prostorijama železničke stanice koja se takođe tu nalazi, nedavno je otvorena i spomen-soba u čast Gvozdenom puku. Međutim, nakon što sam proverio da li je i dokle spomen-soba otvorena, prvo sam obišao parnu lokomotivu koja je kao muzejski eksponat izložena na samoj železničkoj stanici, odmah do spomen-sobe i parka. Ako ima ljubitelja železnice, evo nešto i o njoj: - Parna lokomotiva: JŽ 62-075, (stara numeracija USTC 1404) - Godina proizvodnje: 1943. - Proizvođač: "HK Porter Inc. Pittsburg, US" - Tip: 1C - Dužina lokomotive: 9 m - Broj parnih cilindara: 2 - Broj vezanih osovina: 3 - Najveća brzina: 50 km/h - Radna težina: 48,3 T - Dobijena kao UNRINA pomoć Jugoslovenskim železnicama. Radila kao pomoćna manevarka, ali je saobraćala i na pruzi Niš - Dimitrovgrad. Pripadala je upravi Crveni Krst Niš. Dvehiljaditih je odrađena reparacija, a danas je eksponat u stanici Prokuplje. Nastaviće se...

"Tek u Srbiji 1914. godine shvatio sam da je ljubav prema slobodi malih naroda, jača sila od nasilja velikih i moćnih. Tek ovde sam shvatio Šatobrijana da neumitna sila-volje savlađuje sve, a da je slabost sile u tome što veruje samo u silu." - Zapisao je okupatorski vojnik, kaplar 11. puka 9. austro-ugarske divizije, učesnik Cerske i Kolubarske bitke i poznati književnik Egon Ervin Kiš. ------------------------------------------------------------------ Od početka mobilizacije za vođenje rata protiv Turske, koju je kralj Petar objavio ukazom od 17. septembra 1912. godine (po starom kalendaru) u 17 časova, za samo četiri dana, koliko je trajala mobilizacija, Prokuplje je vrilo kao u kotlu. U Prokuplju su od 20. do 24. septembra 1912. godine (po novom kalendaru od 3. do 7. oktobra) mobilisane sledeće jedinice: Drugi pešadijski puk prvog poziva (4.700 vojnika), Drugi pešadijski puk drugog poziva (4.095 vojnika), Drugi pešadijski puk trećeg poziva (3.559 vojnika), Drugi prekobrojni puk prvog poziva (4.600 vojnika), Prvi bataljon za Šesti prekobrojni puk (1.000 vojnika), četiri dopunska bataljona (2.024 vojnika), ukupno 19.978 Topličana, Jablaničana, Pustorečana i Zaplanjaca. U toku oslobodilačkih ratova od 1912. do 1918. godine, Srbija je mobilisala oko sto pešadijskih, konjičkih i artiljerijskih pukova. Sve te ratne jedinice su hrabro i požrtvovano, uz velike gubitke, izvršile svoju patriotsku dužnost prema otadžbini. Međutim, samo je jedan puk zbog hrabrosti, kao najbolji puk srpske vojske, dobio počasni naziv Gvozdeni puk. Bio je to Drugi pešadijski puk „Knjaz Mihailo“ prvog poziva Moravske divizije, koji je mobilisan od ljudstva sa područja prokupačke okružne pukovske komande. Sačinjavli su ga vojni obveznici od 21. do 31. godine života, koji su učestvovali u svim oslobodilačkim ratovima koje je srpska vojska vodila od septembra 1912. sve do sredine decembra 1918. godine. Hrabrošću, čvrstinom i visokim borbenim moralom puk se pročuo i junaštvom zadivio skoro sve savezničke vojske, pa njihove vojskovođe, vlade i narode. Slavno ime "gvozdeni" puk nije dobio ni od kralja, ni srpske Vrhovne komande, ni vlade... već, sasvim spontano, od samih srpskih vojnika drugih pukova, a zbog izuzetne hrabrosti i velikih ratničkih podviga na bojnom polju krvavog Balkana. A znalo se u celoj srpskoj vojsci, pa čak i u okupatorskoj regimenti, da taj puk i po ceni velikih gubitaka ne odstupa sa bojnog polja bez komandnog naređenja. Neprijatelj, kad bi saznao da je ispred njega Drugi "gvozdeni", hvatala bi ga panika. Znao je da ovaj srpski puk uvek u borbu ide do kraja - ili pobediti ili izgubiti, trećeg nije bilo. Tertium non datur! U rat puk je krenuo 7. oktobra 1912. godine. Prema istorijskim podacima, koji se čuvaju u arhivu u Prokuplju, bio je to dan kada se pola Toplice sleglo da isprati svoju diku i ponos, svoj 2. pešadijski puk Moravske divizije prvog poziva „Knjaz Mihailo“. „Očevi i majke, mlade snaše sa bebama u rukama, sestre i verenice, sve se to sleglo preko reke Toplice. Postrojen puk, posle kratkog govora komandanta, uz zvuke pukovskog marša Drino vodo hladna krenuo je prema Markovom kamenu niz Toplicu ka Kumanovu. Cvet Topličana otišao je na put sa kojeg se većina neće vratiti. Otišli su u rat, u istoriju i večnu slavu.“ U ratovima od 1912. do 1918. godine poginulo je oko 32 oficira, 1.239 vojnika i podoficira, ranjeno 148 oficira i 6.492 vojnika i podoficira puka. U ove podatke nisu uračunati gubici od bolesti, naročito od kolere 1913. i tifusa 1915. godine, jer nikad nisu precizno utvrđeni. Teško, kažu stari Topličani, da je postojala kuća u Toplici koja za potrebe Drugog gvozdenog puka nije dala vojnika, neke su dale i dva, a neke i više za potrebe kralja i otadžbine. Ono čime se Topličani ponose je saznanje da je kovčeg sa posmrtnim ostacima kralja Petra Prvog Karađorđevića, od sto pukovskih zastava koliko ih je bilo u srpskoj vojsci, bio prekriven upravo zastavom Drugog gvozdenog puka. Ratna zastava Drugog pešadijskog puka, bila je najodlikovanija zastava u srpskoj vojsci. Pukovskoj zastavi pripala su odlikovanja: Karađorđeva zvezda sa mačevima II reda, Karađorđeva zvezda sa mačevima III reda, Karađorđeva zvezda sa mačevima IV reda, Orden Belog orla III reda, Zlatna medalja za hrabrost i Francuski ratni krst sa palmom. U toku Prvog i Drugog balkanskog i Prvog svetskog rata u borbenim akcijama puka učestvovalo je oko 19.000 boraca. Drugi gvozdeni puk je učestvovao u svim poznatim bitkama: U Prvom balkanskom ratu u Kumanovskoj, Prilepskoj i Bitoljskoj bici. U Drugom balkanskom ratu 1913. godine u borbama ovog puka sa Bugarima poginulo je 50 odsto vojnika, komandant puka, svi komandanti bataljona i svi komandiri četa. Od tog rata, puk počinje da se naziva gvozdeni. Puk se proslavio u Bregalničkoj bici, kad je u najkritičnijem trenutku, 18. juna 1913. godine, zadobio besmrtnu slavu čuvenim jurišom na kotu 650, kada je probijen bugarski front i rešena bitka na Bregalnici. U Prvom svetskom ratu 1914. godine Drugi gvozdeni puk učestvovao je u Cerskoj bici, i to u samom njenom centru, na Tekerišu. Posebno su zabeležena junačka dela pripadnika Gvozdenog puka u Kolubarskoj bici. Videći kako mu ljudstvo gine, drugi ratni komandant puka, pukovnik Milivoje Stojanović Brka, lično je poveo puk u novi juriš i tom prilikom je Kremenica osvojena a pukovnik Stojanović poginuo. U njegovu čast kompozitor Stanislav Binički je komponovao Marš na Drinu. Komandu nad pukom primio je treći ratni komandant, pukovnik Dimitrije Milić. Početkom 1915. godine, puk je prebačen u Makedoniju da bi ojačao front prema Bugarskoj. Kralj Petar Prvi Karadordević uručio je posebno priznanje puku zbog hrabrog držanja pri povlačenju vojske preko Albanije. Puk je poslednji napustio srpsku teritoriju i krenuo preko albanskih bespuća. Posle oporavka na Krfu, i kraće obuke, 18. jula 1916. godine puk je izašao na front. Njegovi pripadnici posebno su se istakli za vreme Gorničevske bitke, kada su u centru srpskog borbenog rasporeda, zauzeli selo Gorničevo i otpočeli gonjenje razbijenog neprijatelja. Samo 25 septembra 1916. godine puk je zarobio pet bugarskih oficira i 804 vojnika i podoficira, zaplenio četiri topa, sedam mitraljeza, 600 pušaka. U ovim borbama su se proslavile i jedine dve žene nosioci Karađorđeve zvezde sa mačevima, koje su se borile u sastavu Gvozdenog puka, Milunka Savić i Engleskinja Flora Sends. Posebnu slavu puk je stekao osvajanjem čuvene kote 1212, 4. novembra 1916. godine, što je omogućilo da se oslobodi Bitolj. Posle proboja Solunskog fronta, u kojem je aktivno učestvovao, puk se posebno istakao u borbama za oslobođenje Niša oktobra 1918. godine, Aleksinca, Ražnja, Paraćina, Svilajnca, do Grocke, gde je prebačen preko Dunava i potom preko Pančeva krenuo na Bečkerek, današnji Zrenjanin. Posle Bečkereka, puk je 7. novembra 1918. oslobodio Kikindu. Sredinom decembra 1918. godine povučen je iz Vojvodine u Beograd. Puk je sve do 5. maja 1920. godine zadržan u Beogradu kao gardijska jedinica, obezbeđujući Dvor, Narodnu skupštinu i ministarstva. Tek kada je formirana garda, puk je demobilisan i malobrojni preživeli ratnici, koji su septembra 1912. godine krenuli iz Prokuplja u ratove, konačno su se vratili u rodni kraj, popaljen i opustošen od bugarske okupacije. NEKA IM JE SVIMA VEČNA SLAVA I HVALA! Nastaviće se...