Nigde zvanično to nećeš naći, ali od kada znam za sebe motocikli ne plaćaju ulaz (parking). Tačnije, motocikli prolaze pored rampi i to se skoro pa podrazumeva. Motocikli se unutar sajma parkiraju (grupišu) van označenih parking mesta, i to na nekoliko mesta oko hala i ne zauzimaju ni jedno parking mesto za auto. Na ulazu, rampe na kojima se uzima kartica za parkiranje zaobiđeš stazom sa desne strane. Na izlazu, naplatne rampe zaobiđeš po volji.

Nekoliko malih štandova je u pitanju koji se nalaze u prolazima između hala, tipa ramovi za tablice, privesci, neki lepkovi...

Evo i od mene delić današnje atmosfere. Ima dosta fotki pa ću ih podeliti u nekoliko postova radi preglednosti.

Taorska vrela, Povlenske kugle... pa da nastavimo dalje prema Valjevu. Manastir o kome ću pisati se nalazi pored samog puta #338 i bila bi prava šteta ne posetiti ga. Svakako jedan od najmlađih manastira Srpske pravoslavne crkve jeste manastir Lelić kod Valjeva. U istoriji manastira je zabeleženo da je 19. avgusta 1929. godine na praznik preobraženja Gospodnjeg osveštana glavna manastirska crkva. Zanimljivo je da je narednih skoro sedamdeset godina sadašnji manastir Lelić radio kao perohijska crkva. Tek na inicijativu vladike Lavrentija 1996. godine, crkva u Leliću se proglašava manastirom. 12. maja 1996. godine, na praznik Svetog Vasilija Ostroškog, odluku da parohijska crkva u Leliću dobija status manastira pročitao episkop zvorničkotuzlanski Vasilije. Posebno je zanimljivo što je upravo na taj dan, sada već manastir Lelić kod Valjeva proslavljao dva vrlo važna jubileja. Jedan je četrdeset godina od kada se upokojio vladika Nikolaj Velimirović, a drugi je pet godina od kada su vladikine mošti prenete iz Sjedinjenih Američkih Država u Srbiju i to upravo u manastir Lelić kod Valjeva, koji je njegova zadužbina. Tom prilikom je patrijarh srpski Njegova Svetost gospodin Pavle, uz brojne episkope i visoko sveštenstvo, a u prisustvu brojnih vernika služio Svetu liturgiju. Mošti ovog Svetitelja i danas se čuvaju u njegovoj zadužbini kod Valjeva. Svete mošti vladike Nikolaja su očuvane u celosti, a vernici ih mogu celivati nedeljom, kada su otvorene. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Kada sam ga već pomenuo u mom prethodnom postu... Povlen je najveća i najviša planina (1347 m.n.v.) na planinskom vencu Avala – Gučevo. Ova planina se sastoji iz tri dela Malog, Srednjeg i Velikog. Neobično je to što je Mali Povlen (1347 m.n.v.) viši od Velikog Povlena (1271 m.n.v.) i predstavlja najvišu tačku čitavih valjevskih planina. Livade, livade i livade... čini se da ih nema nigde toliko kao na obroncima planine Povlen. Međutim, osim prirodnih lepota za ovu planinu se vezuju mnoge misterije i legende. Počevši od alke za koju je navodno Noje vezivao svoju barku, pa preko nalazišta morskih puževa, vodenice čuvenog srpskog vampira... pa sve do misterioznih povlenskih kugli. Iako je Povlenske kugle uspeo da pronađe i obiđe veoma mali broj ljudi, ogromne kamene kugle svakako pretenduju da postanu zagonetni simbol ove planine. Na oko 35 kilometara južno od Valjeva, u ataru sela Taor ili preciznije njegovom zaseoku Mravinjci, nalazi se jedinstvena prirodna i geološka pojava u Srbiji koja se u ovom kraju smatra, u najmanju ruku, čudom prirode. Povlenske kugle su prema mišljenju stručnjaka nastale podvodnom vulkanskom aktivnošću. Naime, u podvodnim tektonskim poremećajima pre 150 miliona godina, kada je na području Povlena bilo more, stvorene su i ove kamene kugle. Ova teorija očekivano nije uspela da pobedi mnogobrojne mitove i legende kojima meštani (i ne samo meštani) objašnjavaju nastanak ovih kamenih tela. I zaista, neobjašnjivo pravilnih oblika, povlenske kugle na prvi pogled zbilja izgledaju kao tvorevina vanzemaljaca, kao da ih je neka vanzemaljska sila na ovo mesto donela i razbacala. Skrivene lišćem bukove šume, u koritu periodičnog potoka i daleko od radoznalih pogleda, kamene kugle nikoga ko ih pronađe ne ostave ravnodušnim. Lokacija na kojoj se kugle nalaze samo još više doprinosi njihovoj intrigantnosti. Prva kugla je pronađena sedamdesetih godina prošlog veka sasvim slučajno, ispod korena jednog drveta tokom seče šume. Erozija potoka je vremenom odradila svoje pa se danas na ovom lokalitetu može videti nekolicina kugli različitih prečnika. Skoro je sigurno da se skriveno ispod zemlje nalazi još ovakvih remek dela. Primetih da su neke i oštećene, tačnije isečene na pola. Ne bi me čudilo da su to bili neki "tragači za blagom", njima zaista svašta pada na pamet i devastiraju sve za šta se uhvate. Ovakve pojave nisu toliko retke u svetu. Najpoznatije kamene lopte nalaze se u Kazahstanu, Argentini, Kostariki, Ohaju i Australiji, ima ih i u Bosni i Hercegovini, ali u Srbiji – samo na Povlenu. Generacijama se oko ovih kamenih lopti raspredaju mitovi i predanja koja bi ponekad zadivila i one najmaštovitije. Najpopularniji mit vezan za kugle je da one poseduju i emituju isceliteljsku energiju. Navodno, nekima je boravak pored kugli i otklonio neke zdravstvene probleme. Drugi opet pa tvrde da je potrebno staviti ruku na kuglu i zamisliti želju. Pretpostavljate, želja će vam se ostvariti. Bilo da pripadate grupi koja veruje u ovakve priče i mitove ili ste među onima koji smatraju da je sve ovo izmišljotina, moj topli savet je da izaberete neki suvi sunčani dan i da posetite ovo mesto. Verujte, nećete ostati ravnodušni prema ovoj krajnje neobičnoj i jedinstvenoj pojavi u Srbiji. Ja sam namerno iz Valjeva išao pored brane "Rovni", pa preko sela Stubo dalje makadamskim putevima... ...da bih sebi priuštio što više ovakvih pejzaža. Međutim, ne bih to svima preporučio jer su pojedine makadamske deonice zaista očajne. Bolje da se iz Valjeva držite puta #338 koji preko Lelića vodi do Taora... Negde oko ove krivine treba parkirati, jer upravo niže sa leve strane, kod bele kuće ograđene tarabom treba krenuti pešice ka kuglama. To mesto izgleda ovako i tačno je markirano na mojoj mapi koju redovno postavljam ovde na temi. Potrebno je otvoriti drvenu kapiju koja se vidi na slici sa desne strane, i krenuti preko omanje livade niže ka šumi. Napomenuo bih da drvenu ogradu (kapiju) zatvorite za sobom. Ljubazna bakica, vlasnica imanja nema ništa protiv da se prolazi kroz kapiju, štaviše drago joj je kada neko dođe, ali moli da se ograda zatvara da joj ovce koje se nekada slobodno šetaju ne izađu napolje. Čim prođete ogradu, ugledaćete omanju livadu iza koje počinje šuma. Na fotografiji sam obeležio mesto gde trebate ući u šumu. Kada se približite, to mesto izgleda ovako. Pošto nema apsolutno nikakvih markacija, nastavite dalje po intuiciji, nizbrdo polu-levo... ...sve dok ne dođete do spuštanja koje vodi do samog korita potoka. U samom koritu, uočićete kamene kugle o kojima sam pisao. Njihovu tačnu lokaciju takođe možete naći na mojoj mapi. Napominjem da u ovom kraju nema interneta, pa ako koristite Gugl navigaciju, prebacite je u "oflajn mod". Od lokalnog puta gde ste parkirali pa do kugli ne treba više od 10-ak minuta laganog pešačenja. Iako sam se ja malo mučio, jer je na internetu raspoloživo tek nekoliko šturih informacija, kugle nije teško pronaći. Nadam se da će sve iznad napisano biti nekome od pomoći. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

U potpunosti podržavam. Moj omiljeni rekvizit na iole dužim putovanjima je upravo stolica. Sa stolicom uopšte ne razmišljam o nekom uređenom mestu za piknik ili o parkingu. Stanete bilo gde, napravite pauzu bilo gde, svaka hladovina je vaša, bilo koji kutak u prirodi, pored puta... Osim što je dobra za uživanje kako na usputnim tako i na krajnjim (planiranim) lokacijama, meni je više puta pomogla i tokom samog putovanja, kada bih zapadao u krizu i kada bi umor počeo da me lomi (da mi se spava). Sticajem okolnosti, pamtim, dva puta mi se baš baš prispavalo, prvi put u Poljskoj, drugi put u Francuskoj. Znate sigurno taj osećaj kakda očni kapci postanu toliko teški da skoro više nemate kontrolu. Vidim da neme zezanja, stajem u prvu hladovinu, za minut rasklapam stolicu i zavaljujem se u nju... sekunde su bile potrebne da zaspim. Sam se budim nakon 35-40 minuta, potpuno nov i svež, kao da sam spavao satima. Preporučujem što niže modele (bliže zemlji) sa što dužim naslonom, da možete i glavu da naslonite (mnogo znači). Da bi se "zavalili" kod viših modela, morate da tražite nešto na šta ćete dići noge. Kod niskih modela dovoljno je samo da pružite noge. Takođe, kod viših modela nogare od stolice su uglavnom pod većim uglom u odnosu na podlogu, tako da lakše tonu u mekšu podlogu (zemlja, pesak...). Po meni, trenutno najjači svetski brend kada govorimo o kamp stolicama, stolovima, krevetima... je južnokorejski HELINOX (bacite pogled na link). Koriste veoma lak i izuzetno robustan aluminijum koji se upotrebljava u avio industriji. Materijali, štepovi (spojevi)... su im, rekao bih, neuništivi. Njihov dizajn i ideje kopiraju mnoge kompanije širom sveta. Mana? Poprilično su skupi. Duži niz godina već maltretiram njihovu "BEACH" stolicu. Poseduje sve već opisane karakteristike. Niska je (blizu je zemlje), pa je za potpuno opuštanje potrebno samo pružiti noge. Ima dugačak naslon a u predelu glave ima koristan "čičak". Dovoljno je da u praznu futrolu od stolice stavite bilo šta (majicu, duks, peškir...), i da je uz pomoć "čička" koji se nalazi na njoj zalepite za "čičak" na naslonu od stolice... za tren oka dobijate i jastuk. Predviđena je da istrpi nešto manje od 150 kg, sklapa se za minut i sklopljena bez problema po dužini staje u moj bočni kofer. Nogare pod oštrim uglom dolaze do zemlje, dok se na njihovim krajevima nalaze male "papučice", koje sprečavaju da stolica tone na mekanoj podlozi. Sa svojih 115-120 kg težine i 189 cm visine sam se mnogo puta, i to sa sve teškom moto opremom na sebi (jakna, pantalone...) zavalio u nju. Do dana današnjeg, stolica nije zaradila nikakvo oštećenje, deformaciju... Što se njihovih ostalih proizvoda tiče, krevet sam imao prilike samo da probam, to je tek priča za sebe. Takođe, stočić (kome treba) je isto vrhunski, ima ga moj drug. Helinox zaista preporučujem, sve im je vrh, osim visoke cene. Brzinski pronađoh par fotki sa mojom omiljenom stolicom. Ova je kada sam se mlatio po BUGARSKIM NEDOĐIJAMA Đerdapska klisura... Negde na Velebitu...

Ako se od vrela prošetate malo uzvodno, naići ćete i na omanji kamenolom. Nije mi poznato koja se vrsta kamena ovde eksploatiše. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Za Taor, selo u zapadnoj Srbiji karakteristično je to da je bilo jedino selo južno od Valjeva, udaljeno nekih 35 km. Drugih sela na toj relaciji u prvoj polovini 18. veka nije bilo. Oko 60-ih godina 18. veka počinje naseljavanje ovog planinskog sela, koje se smestilo na, otprilike, 1000 m nadmorske visine i tada nastaju dva Taora – Gornji i Donji. U tim predelima, vodenice su bile jedne od glavnih proizvodnih pogona što je za to vreme bilo od izuzetne važnosti. Za vreme prve vladavine kneza Miloša u Srbiji je bilo oko 200 vodenica ukupno, a samo u valjevskom kraju 16. Međutim, knez Miloš je veoma podsticao gradnju vodenica pa je otprilike 100 godina kasnije ili krajem 19. veka, samo na području Povlena postojalo oko 200 vodenica. Celo okruženje planine Povlen je po mnogo čemu čudesno. Jedan od tih čudesnih elemenata je svakako i spomenik prirode - Taorska vrela. Taorska vrela izbijaju u selu Donji Taor, kod koga se ulivaju u reku Skrapež, pritoku Zapadne Morave. E sad, zamislite masivnu količinu predivne planinske vode koja se preko bighrenih kaskada, uz prepoznatljiv žubor i huk, stropoštava ka podnožju. Inače, nizvodno od vrela se nalazi i najveća akumulacija bigra u ovom delu Srbije. Dakle, živopisni slapovi, kaskade i vodopadi, bajkovite vodenice, fantastično prirodno okruženje... Slapovi Taorskih vrela nekada su se nalazili na naslovnim stranama svih turističkih časopisa bivše Jugoslavije. Taj turistički biser Srbije je često bio upoređivan i sa prelepim Plitvičkim jezerima u Hrvatskoj, a svi srećnici koji su tu lepotu uspeli da posete pre 1978. godine su bukvalno ostajali bez daha... Što, šta se desilo, da li sam pogrešio? Ne, nažalost nisam. Te 1978. godine je zarad vodosnabdevanja Taorsko remek delo prirode oskrnavljeno, direktno sa izvorišta voda je cevima preusmerena u vodovod mesta Kosjerić. Iako su prelepi vodopadi na Taorskim vrelima deo naše prošlosti, iako danas više ne postoji ni jedna vodenica koja radi, Taorska vrela i dalje plene svojom lepotom. Ovo mesto je i te kako vredno posete i preporučujem ga svakome. Preostale bigrene kaskade, slapovi, ostaci nekadašnjih vodenica... i dalje oduševljavaju posetioce. Na samom kraju, nekih stotinak metara nizvodno od uređenog izletišta čeka vas vodopad visine od oko 4,5 m. Ujedno, na tom mestu je i ušće Vrelskog potoka u Skrapež. Ovom mestu je moguće prići iz pravca Valjeva i iz pravca Kosjerića. Iako ima dovoljno putokaza prilazni je put je makadamski, od nabijene zemlje, pa zbog toga ne preporučujem posetu Taorskim vrelima odmah nakon kišnih dana. Kada je suvo, ljudi uglavnom dolaze na par stotina metara od izletišta i tu parkiraju. Oni uporniji, kojima ne smeta džombasti put sa nešto većim usponom, mogu doći i do samog izletišta.

Novo groblje, Beograd. Iako groblje od prometnih gradskih ulica deli samo visoki zid, nije puno koraka trebalo pa da zvuci velikog grada skoro potpuno nestanu. Ulazim u deo groblja gde su pojedini spomenici po izgledu i veličini prava mala remek-dela. Petar Kočić, Milan Kujundžić Aberdar, Ilija Milosavljević Kolarac, Jovan Popović, Kornelije Stanković, Dimitrije Tucović, Stevan Hristić, Jovan Cvijić... ređala su se imena koja su mi nedvosmisleno ukazivala da sam na pravom mestu, da sam u Aleji velikana. Dolazim tako i do mesta koje tražim. Pomalo skroman i jednostavan... spomenik ispred koga sam stao nikako ne ukazuje na količinu zasluga osobe čije se ime nalazi na njemu. Malo prebrisah mermernu ploču, položih cvet... kroz glavu mi je prolazilo skoro sve što sam napisao u prethodnih nekoliko postova. Dok su mi razne misli letele kroz glavu, uhvatih sebe kako skoro pa u stavu mirno stojim sa strahopoštovanjem. Novembarski dan se bližio kraju, a "zubato" sunce koje ga je ulepšalo sada je već na zalasku. Mogu slobodno da kažem da je Milunka Savić umrla dva puta. Prvi put kada su je Srbi zaboravili, drugi put kada je zaista umrla. I ne samo Milunka, na hiljade i hiljade srpskih heroja koji su zadužili ovu zemlju, na čijim kostima je sazdana ova država... ostalo je bez počasti koje zaslužuju. Neka ovo bude moj mali, skromni doprinos da se setimo tih ljudi. OPROSTI NAM HRABRA ŽENO NEKA TI JE VEČNA SLAVA I HVALA. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Nakon apela čitalaca lista "Politika", tadašnji gradonačelnik Beograda Branko Pešić će 1972. godine Milunki Savić dodeliti jednosoban stan u beogradskom naselju Braće Jerković. Ja jako želim da verujem da je Milunki bilo bolje u tom stančiću nego u trošnoj kući u kojoj je do tada stanovala, ali stan se nalazio na četvrtom spratu u zgradi bez lifta. Milunka, stara, narušenog zdravlja, četiri puta ranjavana, u tom stanu nije poživela ni godinu dana. 5. oktobra 1973. godine prestalo je da kuca herojsko srce najodlikovanijeg vojnika Velikog rata i najodlikovanije žene-ratnika u istoriji ratovanja. Preminulu Milunku je u njenom stanu zatekao unuk. Glava joj je samo bila klonula, a iz ruku joj je ispao rad koji je heklala. Nakon njene smrti, porodica je otišla do gradske skupštine da prijavi njenu smrt, i da sa vlastima vidi da li će biti organizovana sahrana sa državnim počastima... Ono što su im tamo rekli je bilo: "Pa gde nađe da umre baš u petak?" Pošto do nedelje nisu ni od koga dobili nikakav odgovor, porodica je Milunku Savić sahranila u porodičnoj grobnici. Čitavih četrdeset godina je trebalo da prođe, dodatnih četrdeset godina bruke i sramote, da bi na inicijativu tadašnjeg predsednika države Tomislava Nikolića, Milunkini posmrtni ostaci bili preneseni u Aleju velikana. Baš na "Dan primirja u Prvom svetskom ratu", novembra 2013. godine, uz melodiju pesme "Tamo daleko" i paljbu počasnih plotuna posmrtni ostaci Milunke Savić, heroine Prvog svetskog rata, sahranjeni su u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Ceremoniji održanoj uz najviše državne i vojne počasti, prisustvovali su predsednik Srbije Tomislav Nikolić, njeni potomci, ministar odbrane, načelnik Generalštaba Vojske Srbije, predstavnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, Vlade i Narodne skupštine, grada Beograda, diplomatskog kora, javnog i kulturnog života, kao i predstavnici udruženja oslobodilačkih ratova. Parastos su služili patrijarh srpski Irinej i vladika šabački Lavrentije. I pored poražavajuće činjenice da danas i dalje veliki broj ljudi u Srbiji ne zna ili jako malo zna bilo šta u vezi Milunke i njenog života, situacija je malo bolja. U srbiji danas 21 ulica nosi njeno ime, otkrivena su dva spomenika o kojima sam pisao u prethodnim postovima, obnovljena je njena rodna kuća u Koprivnici, osnovna škola u Vitanovcu kod Kraljeva nosi ime Milunke Savić. Pošto se ni jedan istoričar nije zvanično bavio njenom biografijom, o Milunki se ne uči u školama u Srbiji. Pa ipak, poneki novinari, pisci poput Milana Bogojevića sa svojom knjigom "Ordenje i ožiljci", trude se da sačuvaju Milunku od zaborava. Tu su ponovo i stranci. Američka ambasada je u sklopu svoje kampanje "Vi ste svet" snimila par spotova o Milunki... ... dok je švedski hevi metal bend "Sabaton" pre par meseci objavio animirani video "Lady of the dark", u čast Milunke Savić. Nastaviće se...

Motocikli, mopedi, skuteri, rezervni delovi, oprema i pribor, proizvodi prateće industrije, strukovne organizacije, udruženja, klubovi, mediji… standardni je sadržaj Međunarodnog sajma motocikala. Ova specijalizovana, atraktivna i sadržajna sajamska manifestacija, namenjena ljubiteljima dvotočkaša, bavi se afirmacijom i promocijom moto sporta. Uz predstavljanje dostignuća svetske moto industrije, posebna pažnja posvećuje se i pratećoj opremi, neophodnoj za bezbedno učešće motociklista u saobraćaju. Radno vreme: 10:00 - 20:00 časova Ulaznice: pojedinačna ulaznica - 450 RSD grupne ulaznice - 350 RSD grupne ulaznice za učenike i studente - 250 RSD ulaznice za "Family day" - 1000 RSD parking za automobile (po satu) - 150 RSD IZVOR

Nakon sedam godina ratovanja Milunka Savić je demobilisana u Sarajevu 1919. godine. U Bosni i Hercegovini Milunka je radila različite poslove – bila je kuvarica, zatim spoljna bolničarka, a radila je i kao kontrolor u fabrici za šivenje uniformi. 1923. godine udala se u Beogradu za osam godina mlađeg Veljka Gligorovića iz Mostara, sa kojim je 1924. godine dobila ćerku Milenu. Pored Milene, imala je još tri ćerke: Višnju, Radmilu i Zorku – koje je usvojila i sama ih podigla, s obzirom da je brak sa Gligorovićem bio kratkog veka. Novoformirana Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca Milunki i njenim saborcima ništa dobro nije donela. Osim paradoksalne situacije, da su se srpski vojnici sada našli u istoj vojsci sa dojučerašnjim (poraženim) neprijateljem, zasluženih vojnih unapređenja takođe nije bilo. Državna kasa je bila preopterećena i ne bi mogla da izdrži povećanje plata usled povećanja činovnog ranga. Zabeleženo je da je zbog doživljene nepravde došlo do masovnog odliva srpskih (pogotovo viših) oficira iz te nove vojske SHS. Takođe, sve velike pobede i uspesi slavne srpske vojske zarad "mira u kući" nisu mogli biti proslavljani i obeležavani kako to valja i dolikuje. Hrvati su čak tokom skupštinskih zasedanja često potencirali i neretko govorili: "Koliko košta ta vaša krv sa Cera, Kolubare, Kajmakčalana..? Dajte da platimo, pa da konačno budemo jednaki." Milunka je sa jednom čitavom plejadom proslavljenih saboraca bukvalno bila kolateralna šteta novonastale situacije. Milunka će doživeti nešto što najteže pada svakom heroju, a to je zaborav. Možda je najporažavajuće to da će Milunka Savić raditi kao čistačica u Hipotekarnoj banci od 1929. do 1945. godine kada će biti penzionisana. Nakon osam godina čišćenja banke biva UNAPREĐENA – postala je čistačica kancelarije direktora banke. Osim što je odgajala svoje tri ćerke, Milunka je pomogla na ovaj ili onaj način još preko tridesetoro dece iz svog rodnog kraja. Neke je poudavala i pooženila, neke je odškolovala, neki su kod nje živeli za vreme studija... Zanimljivo je da je na njena vrata jednog dana pokucao i sin njenog dojučerašnjeg neprijatelja, pukovnika bugarske vojske. Prihvatila ga je, pomogla mu oko školovanja u Beogradu... a on će se kasnije oženiti sa njenom ćerkom i iz tog braka Milunka će dobiti unuka. Da bi sve to postigla, ta ljudska gromada nije kukala, nikada se nije žalila, već je pored redovnog pomenutog posla u banci čistila i beogradske kafane i toalete, radila kao švalja... Za razliku od nas, Milunka je mnogo bolje stajala kod saveznika. Srpska Jovanka Orleanka, kako su je zvali, bila je pozivana od državnog vrha Francuske da prisustvuje svečanom obeležavanju "Dana primirja". Stajala je rame uz rame sa francuskim državnicima, generalima... dobijala zaslužene pohvale, samo tada je živela svoje istinske dane slave. Na pomenuta okupljanja, u Pariz bi odlazila ne u uniformi, poput ostalih zvanica, već u šumadijskoj narodnoj nošnji sa ordenjem na grudima. Nuđena joj je Francuska nacionalna penzija, mogućnost da se preseli u Francusku... Svaki put Milunka bi to uz veliku zahvalnost odbila, navodeći kako ima samo jednu zemlju za koju živi, a to je Srbija. U Francuskom nacionalnom muzeju koji se bavi isključivo Prvim svetskim ratom, postoji jedan deo koji se bavi ženama, učesnicama Velikog rata. Tu su spomenute poznate kuvarice, spomenuta je medicinska misija škotskih bolničarki... ali samo jedna, jedna jedina žena-ratnik koja ima svoj kutak sa biografijom i fotografijama u pomenutom muzeju je naša Milunka Savić. U našem vojnom muzeju u Beogradu, nalazi se samo JEDNA izložena fotografija najodlikovanijeg vojnika Prvog svetskog rata. Milunka je penziju dočekala u zakupljenoj trošnoj kući sa poljskim WC-om na Voždovcu u Beogradu. Doživela je i da joj, zbog neplaćanja na koje je, zbog male penzije bila primorana, "iseku struju“. I tada se tešila da je "važniji hleb, nego svetlost". Kada je krajem šezdesetih godina prošlog veka jedna novinarka posetila Milunku, ova ju je dočekala u ledenoj kući obučena u tri debela džempera. Nije imala ni za ogrev... "Nikada za jelo nisam mnogo marila. Nekad pretekne, a nekad ne dostigne. Imamo za krompir i pasulj, ali moja usvojena kćerka Zorka i ja jedemo uglavnom suvu hranu, jabuke i hleb, jednog dana, a onda drugog promenimo, pa to budu – šljive i hleb. Ali, nemojte napisati da gladujem, to se samo ponekad desi. Slučajno je tako baš danas i zato oprostite što nemam čime da vas poslužim“, govorila je Milunka. Nekadašnja ulica "Osme nove" na Voždovcu, danas se zove "Milunke Savić". Čak i danas, uličica je tiha, uzana i zabačena. Na broju 25 nalazim kuću u kojoj je naša heroina provela dobar deo svog života. Trošna kućica je zaključana, a na spoljnom zidu koji gleda ka ulici primećujem dve omanje table. Jedna je sa Milunkinim likom, a druga je sa natpisom. Negde pročitah da niko nije obavešten kada su pomenute table postavljene, kao i da vlasnik kuće hoće da imanje proda investitorima. Takođe, dok sa pomešanim osećanjima stojim ispred Milunkine kuće, kroz misli mi provejava podatak da je uličica asfaltirana tek 2000. godine. To bi otprilike značilo da je naš Vitez Karađorđeve zvezde i Vitez legije časti, proleće i leto provodio u prašini, a jesen i zimu... u blatu. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji NASTAVIĆE SE...

PolovniAutomobili.com WWW.POLOVNIAUTOMOBILI.COM Konačno, nakon mnogo godina, biće ukinute neke nelogičnosti u Zakonu. O jednoj od tih nelogičnosti pisali smo u tekstu: Zašto probna za A kategoriju, ako decenijama imam B...

Pošto sam pre par postova pisao o memorijalnom kompleksu i spomeniku Milunke Savić u prirodnoj veličini u Jošaničkoj banji, spomenuo bih još jedan, tačnije drugi od UKUPNO DVA spomenika u Srbiji podignuta našem najodlikovanijem vitezu. Na stogodišnjicu od završetka Prvog svetskog rata, opština Inđija je svečano otkrila spomenik Milunki Savić u omanjem uređenom parku. Spomenik je visine 2 metra i 35 centimetara, izliven u bronzi na postamentu visine 170 centimetara. Osim informativnih panoa koji okružuju spomenik, na samom postamentu su uklesane Milunkine reči: "Meni je najviše pomagalo što sam imala urođeni osećaj da bacim bombu tamo gde sam naumila i to jako daleko, jer sam bila vrlo snažna. Svi su se tome čudili, a ja, u stvari, nisam ni učila kako se baca bomba. Mi čobani smo se igrali raznih igara, a jedna od omiljenih mi je bila gađanje u biljeg. Uzeli bi smo neki predmet, kamen ili šta… zaboli u livadu i gađali kamenom sa neke daljine. Skoro uvek sam pobeđivala. Eto odakle moja veština bacanja bombe. A bila sam mlada i snažna.” Spomenik se nalazi odmah pored regionalnog puta Beograd - Inđija i veoma ga je lako naći. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji NASTAVIĆE SE...

https://oversteer48.com/adenauer-forst/

Osim posete memorijalne sobe posvećene Milunki Savić, u planu mi je bila i poseta njene rodne kuće koja se nalazi u selu Koprivnica, u neposrednoj blizini Jošaničke banje. Znam da je kuća bila u očajnom stanju, pregledao sam sve fotografije i priloge dostupne na internetu. Međutim, čuo sam da je tokom 2015 godine počela obnova kuće sa okućnicom (pekara, vajat za drva, salaš), sve na autentičnoj poziciji i istim temeljima. U kući se, kažu, nalazi etnološka postavka sa predmetima koji datiraju iz vremena kada je Milunka živela u Koprivnici. Iako mi je bilo izuzetno drago, čuo sam da je prilaz do kuće katastrofalan i da se dobar deo mora ići poške. Ja ne bi bio ja da bar ne pokušam... Izlazim iz Jošaničke banje i čini mi se da samo što sam se razmahao po kvalitetnom asfaltu sa lepim krivinama, nailazim na skretanje odakle uzbrdo počinje da vodi makadamski put. Iako je uzbrdica bila sve veća a put sve lošiji, taman pomislih da ću uspeti, samo da ostane tako. Baš na mestu sa fotografije ispod, stadoh skroz desno da bih napravio mesto Ladi Nivi koja se spuštala nizbrdo. Stade Niva u kojoj su tri lokalca, pozdravismo se... i nakon kraćeg razgovora dobih informaciju i savet da ne nastavljam dalje jer je put očajan. Rekoše mi da je taj put pravila vojska i da je nakon svake zime sve gori i gori, treba mu obnova jer jedva i sa Ladom Nivom prolaze. Iako uvažavam svaki savet od lokalaca, obično volim da probam i da se uverim sam. Ne zato što im ne verujem, već zato što ljudi uglavnom nemaju osećaja šta mogu a šta ne mogu. Mnogo puta sam dobio savet da ne pokušavam negde da prođem, a prošao sam ili lagano ili uz malo truda. Takođe, dosta puta mi je rečeno da prolazim garant, a ono... peške da idem, zglobove bi iščašio. Ovaj put međutim poslušah ljude, ne samo zbog saveta vezanog za put, već i zbog toga što mi rekoše da gore nema nikoga ko bi me dočekao. Kuća je kažu zaključana, otvore je "tek ponekad". Tako da je moj pokušaj posete rodne kuće Milunke Savić ostao bez uspeha. Ali... biće još prilika. NASTAVIĆE SE...

Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

U Jošaničkoj banji se nalazi memorijalni kompleks podignut 1995. godine u čast Milunki Savić. U centralnom delu kompleksa dominira spomenik srpske heroine sačinjen u prirodnoj veličini. Odmah pored spomenika nalaze se i memorijalne ploče sa imenima učesnika Balkanskih i Velikog rata iz mesnih zajednica Jošanička banja i Kovači, koji se nažalost sa bojnog polja nisu vratili svojim kućama. Međutim, ono što do tog trenutka nisam imao prilike da vidim je memorijalna soba koja je sada sastavni deo kompleksa. Memorijalna soba je otvorena oktobra 2020. i njena unutrašnjost je sačinjena iz nekoliko segmenata. Centralni deo postavke čini interaktivni mozaik sa brojnim Milunkinim fotografijama. Uz pomoć dostupnog tableta potrebno je samo skenirati kod sa jedne od fotografija. Skeniranjem koda aktiviraćete autentične filmove iz Prvog svetskog rata. Drugi deo postavke su dva improvizovana vojna rova, srpski i austrougarski, kojima je za cilj da dočaraju uslove u kojima je Milunka ratovala. Treći deo postavke su autentični predmeti iz perioda Velikog rata: puške, bajoneti, delovi opreme, fotografije, dokumenti, naslovnice... Možda sam ranije napisao, možda i nisam... iskreno, posebno sam "bolećiv" i poprilično emotivno doživljavam sve vezano za taj period naše istorije. Svaka moja poseta nekoj spomen kosturnici, spomen obeležju... kod mene je propraćena posebnim emotivnim nabojem, uvek pristupam sa velikim, slobodno mogu da kažem, strahopoštovanjem. Tako je bilo i ovaj put... Na ulazu me dočekuje ljubazna radnica, domaćin, koja se do mog dolaska očigledno dosađivala. Razmenjujem sa njom nekoliko rečenica, i nakon što saslušah šta je imala da mi ispriča, pravim prve korake u prostor koji je osvetljen samo ambijentalnim svetlima. Ali muzika... moj boravak u memorijalnoj sobi je bio propraćen (po meni) najdirljivijom verzijiom pesme "Tamo daleko". Pomenutu verziju sam odmah prepoznao, na klaviru je izvodi Japanac Masaši Jamanaka. To je bio prvi put da sam je čuo na nekom javnom mestu, i to kakvom! Kakva kombinacija. Kako mi je bilo, ne mogu da vam opišem. Uostalom, poslušajte melodiju, pogledajte fotografije i procenite sami...

Da li vam je poznato ko je najodlikovaniji vojnik Prvog svetskog rata, Velikog rata u kome je učestvovalo preko sedamdeset miliona ljudi? Da li biste bili iznenađeni ako bih vam rekao da je to bio Srbin? A koliko bi tek iznenađenje bilo ako biste saznali da je to zapravo bila Srpkinja? I ne samo to, ona je najodlikovanija žena-ratnik u istoriji ratovanja ikada, ta žena je svrstana među deset najvećih žena ratnika svih vremena... ta žena je Milunka Savić. Milunka Savić je rođena 1889. godine u selu Koprivnica, u neposrednoj blizini Raške i Jošaničke banje (o kojoj sam pisao u mom prethodnom postu). Da bi zaštitila brata od mobilizacije tokom Balkanskih ratova, u vojsku je stupila 1912. godine pod imenom Milun Savić, pretvarajući se da je muško. "Samo da me ne rane, mislila sam. A ako me već rane, neka to bude u nogu, ili u ruku. Može, mislim, i u glavu, samo neka ne bude u grudi. Kad ono, kao za inat, metak udari u grudi!" - pričala je Milunka. Od tog 30. juna 1913. godine, dva dana posle svog 20-tog rođendana, kada je ranjena u napadu Bugara na srpske položaje u dolini Bregalničke i Zletovske reke, Milunka Savić više nije mogla da krije svoj identitet. Kada se previjena osvestila u vojnoj bolnici, pored nje je stajao lekar zabezeknut činjenicom da se pred njim nalazi žena -vojnik. Zbog svoje hrabrosti, smelosti i stečenog poštovanja od svojih starešina i saboraca, Milunku nisu vratili kući. U svoju Koprivnicu, iz balkanskih ratova Milunka se vratila sa medaljom za hrabrost kao prekaljeni kaplar srpske vojske. Nakon pobede Srbije u oba balkanska rata, mir nažalost nije dugo potrajao. Već 1914. godine započeo je Prvi svetski (Veliki) rat do tada neviđenih razmera. Početak rata Milunka je dočekala u svojoj rodnoj Koprivnici. Ne oklevajući, odmah se uputila ka svojoj najbližoj komandi tražeći svoj dobrovoljački ratni raspored. Gde god da se obratila, kao žensko bila bi odbijena, pa je tako došla i do generala Stepe Stepanovića. Ne želevši ni da je sasluša, čuveni general joj je samo odbrusio: "Kući!". Međutim, nije se pokolebala, pa je tako otišla u Kragujevac, ni manje ni više nego kod načelnika Vrhovne komande, vojvode Radomira Putnika. Vojvoda je mislio da će devojka biti zadovoljna ponudom da bude bolničarka. Probao je da bude blag govoreći joj i kako je šteta da pogine tako mlada: "Mislio je", govorila je Milunka, "da sam u rat krenula za nekim momkom, a mene je vodio čist patriotizam!". Kad je video da devojka nema nameru da odustane rekao joj je da dođe sutra, a ona njemu da će ostati da sačeka odluku. Istog popodneva, na ratnom savetovanju, vojvoda Putnik izneo je pred saborce problem sa devojkom koja mu se, kako je rekao, "navrzla" zbog želje da ratuje. Nije im rekao njeno ime, pa je ta priča izazvala smeh starijih komandanata, ali je major Vojislav Tankosić pitao nije li slučajno reč o Milunki Savić koja se proslavila u ratu sa Bugarima. "Ta devojka je okretna, hrabra, brza, snalažljiva, pronicljiva, odličan bombaš i treba je primiti u neku našu jedinicu", izneo je svoje mišljenje. "Pa gde bi sa njom?" upitao je vojvoda Putnik. "Ako već hoće da ide, onda je vojvodo pošaljite u Gvozdeni puk, sa najboljima!" odgovori Tankosić. Tako i bi. Milunka je raspoređena u čuveni "Gvozdeni puk", najelitniji Drugi puk srpske vojske "Knjaz Mihailo". Borila se u mnogim bitkama, a za junaštvo demonstrirano u Kolubarskoj bici odlikovana je zlatnom medaljom za hrabrost "Miloš Obilić". U jesen 1915. godine u Makedoniji, Milunka je zadobila teške povrede glave i tako povređena povlačila se preko Albanije. Nakon Krfa bila je prebačena u Bizertu na lečenje i oporavak. "Kako su me ranjenu negovali u Bizerti! U mojoj sobi nije se moglo okrenuti od cveća, pomorandži i čokolada, koje su mi donosile francuske gospođe i oficiri. Često me je obilazio i sedi francuski general admiral Geprat. Bilo mi je stalo i do života, i do bojišta. Bojala sam se da će naši probiti front, krenuće u Srbiju, slomiće nemačke i bugarske pukove, smrviće ih, a ja neću biti među njima. Uzimala sam lekove, tražila da mi stalno previjaju ranu, a hranu gutala kako bih što pre stala na noge“, prepričavala je Milunka svoje bolesničke dane. Odatle se vratila na Solunski front gde je učestvovala u bitkama tokom leta i jeseni 1916. godine. Za pokazanu hrabrost u borbama 1917. godine prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević odlikovao ju je zlatnom Karađorđevom zvezdom sa mačevima, a ubrzo potom stiglo je i priznanje francuske vojske – Legija časti V stepena. Kasnije je dobila i francuski Ratni krst sa palminim granama i oficirsku Legiju časti. Milunka Savić je prva žena ikada odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa palminim granama. Nosilac je i spomenica oslobodilačkih ratova od 1912. do 1913. godine, albanske spomenice, kao i spomenice ratova za oslobođenje i ujedinjenje. Takođe je ponela britanski orden svetog Majkla, kao i ruski orden svetog Đorđa Pobedonosca. Odlikovanja nedostižna mnogim vojnicima dobila je jer je bila izuzetno precizan bombaš i uspešan jurišnik – a kasnije i komandant. U ratnim knjigama sa Solunskog fronta postoje podaci da je u jednom prepadu „kaplar Milunka Savić zarobila 43, a u drugom 60 bugarskih vojnika“. Zarobljavala ih je, razoružavala i sprovodila do štaba – sama. Ne treba opisivati iznenađenost zarobljenika kad bi saznali da ih je pokorila jedna žena. Posle sedam godina iscrpljujućeg bojovanja i nošenja muškog vojničkog odela, Milunka Savić je demobilisana u Sarajevu 1919. godine... NASTAVIĆE SE

"Zelena vrata Kopaonika" samo je još jedan naziv za mesto sa kojim ću započeti ovu priču. U opštini Raška, na nekih 20 km od našeg prelepog Kopaonika, u dolini reke Jošanice po kojoj je i dobila ime, smeštena je Jošanička banja. Zbog nadmorske visine od čak 550 m svrstana je među najviše u našoj zemlji, i ne bez razloga, dobila je epitet planinske, odnosno vazdušne banje, sa klimom koja pogoduje svima. Govori se da su lekovita svojstva izvorskih voda koje poseduje ova banja bila poznata još u doba starih Rimljana. Međutim, prvi ozbiljni podaci dobijeni su 1834. godine kada je knez Miloš, inače veliki ljubitelj srpskih banja, naložio da se uzorci voda iz naših banja podrobno ispitaju. Uzorci vode iz Jošaničke banje su tako završili čak i na Bečkom medicinskom univerzitetu. Nakon tih analiza kvalitet njenih voda bio je zvanično izjednačen sa kvalitetom voda iz Ribarske i Brestovačke banje. S obzirom da se banja nalazi na vulkanskom području, i da su izvori ove banje nastali usled tektonskih promena, vode Jošaničke banje su izuzetno tople. Za sada je 5 izvora tople vode otkriveno na prostoru Jošaničke banje. Iako po svojim karakteristikama spadaju u najtoplije izvore u čitavoj Evropi, u njih nažalost još uvek nije uloženo dovoljno sredstava. Zadivljujući visoke temperature ovih voda se kreću od 36°C do čak 78°C! Najznačajniji izvor koji je uravo i najtopliji u banji (78°C), izbacuje sedam litara vrele vode u sekundi. Pored toplih, banja obiluje i sa hladnim izvorima na kojima se temperatura mineralne vode kreće oko 14°C. Stoga lekoviti izvori Jošaničke banje imaju dvostruku primenu, neke vode sa njih se piju, a u nekima se kupa i sprovodi takozvana hidro-kineziterapija. Blagodet toplih izvora su prepoznali i Turci koji su sagradili jedno od kupatila. Tursko kupatilo postoji i koristi se i dan danas. Osim stanja nakon povreda kostiju, i raznih oblika reumatizma koji se najčešće leče, boravak u banji se preporučuje i za lečenje: lumbaga, išijasa, raznih oboljenja mišića, gastritisa, kožnih oboljenja, ginekoloških problema, neuralgije... Iako Jošanička banja ima sve karakteristike najboljih banja na svetu, potrebno je, pretpostavljate, još ulaganja. Ovaj zeleni raj preporučujem svima, pogotovo što se nalazi pored samog puta za Kopaonik koji je posećen cele godine. Međutim, iako banje zaista volim da posetim, one još uvek nisu u mojoj primarnoj sferi interesovanja. Pu pu, da ne ureknem. Ovaj put, u Jošaniču banju sam svratio jer sam imao neke druge planove. NASTAVIĆE SE... Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Nakon tromesečne pauze uslovljene raznim obavezama vreme je da ova tema ponovo živne. Pre nego što nastavim sa pisanjem, osvrnuo bih se na par postova iznad. @djolji hvala najlepše na predlogu, kao što znaš tvoj post je bio preloman da se upustim u ovako nešto, o čemu sam pisao na prvom postu ove teme. Što se same "titule" tiče, najmanje je bitno šta će i da li će neki "čvarak" biti prikačen uz moju profilnu sliku. Kako god, tebi i SVIMA! koji dele tvoje mišljenje iskreno hvala, i o tome sam već pisao na TEMI. Meni lično, najveći dokaz da smo uspeli i da radimo pravu stvar je moj inboks pun najrazličitijih poruka, počevši od podrške, pa sve do pitanja i interesovanja za lokacije po Srbiji. Pišem u množini jer, kao što sam takođe već rekao, ja bih se svakako vozio, obilazio i fotografisao sve po Srbiji što je u sferi mog interesovanja, ali da nije vaše podrške ova tema ne bi ni postojala. Još jedan pokazatelj da smo uspeli je i preko 230000 pregleda, što je za jednu temu i to na moto forumu, koja postoji tek nešto više od dve godine... rekao bih, zaista uspeh. @Ognjen_Nbg hvala i tebi. U više navrata je do sada bilo predloga o objavljivanju knjige, otvaranju neke internet stranice, Instagram profila... I kako vreme prolazi, sve je više takvih predloga dobijam iz svog okruženja. Iskreno, veoma mi je drago kada vidim da je neko svoja putovanja i vožnju motociklom uspeo da unovči, da nađe sponzore, podršku... jednom rečju, da spoji lepo i korisno. Nažalost, ja kao i velika većina vas radim neke najrazličitije stvari u životu, a zarađeni novac (imeđu ostalog) trošim i na nešto što od kada znam za sebe neizmerno volim, a to su motocikli i vožnja (putovanja) sa njima. Za sada, još uvek bih sve zadržao u okvirima ovog foruma. Jer ako se upustim u bilo šta ozbiljnije, onda bi sve ovo što je pokretano dobrom voljom i što je apsolutno na dobrovoljnoj bazi, preraslo u obavezu. Sa druge strane, i da se upustim u izradu neke knjige koja bi sadržala samo po par iole kvalitetnijih fotografija sa malo teksta, i to sa svake lokacije o kojoj sam pisao i o kojima ću tek pisati... to bi bila preozbiljna "knjižurina" ili više njih, koja bi verovatno zahtevala pozamašnu proizvodnu a samim tim i prodajnu cenu. Nisam pametan. Ujedno da odgovorim i svima koji su se interesovali na razne načine... ne, nisam završio sa pisanjem. Kao što napisah, jedino je manjak slobodnog vremena bio u pitanju. Samo sa materijalom koga već imam, mogao bih mesecima svakodnevno da pišem... a nova sezona samo što nije. Dakle, nisam ni blizu kraja. Idemo dalje...