@DuleTs ako nisi, baci pogled i čitaj redom odavde.

Kada bih pokušao da vas asociram na jedan grad u Srbiji i pri tom vam rekao njegova dva stara imena: Glubočica i Dubočica - retko ko bi pogodio o kom je gradu reč. Ali ako bih vam spomenuo roštilj, papriku i ajvar... mislim da dileme više ne bi bilo. Jedno zanimljivo poređenje je napravio arheolog i kustos muzeja koji se nalazi u tom istom gradu: "Kada se u Bibliji, u Starom zavetu, opisuje raj, kaže se da kroz njega teku četiri reke, da ima jedna planina s oniksom, srebrom i zlatom i da u njemu raste raznovrsno drveće. Grad o kome pričamo se nalazi u plodnoj kotlini na petorečju – Veternica, Južna Morava, Vlasina, Jablanica i Pusta reka, a ispod grada je podzemno jezero. Na zapadu je planina Radan gde ima zlata, srebra i oniksa. Bukvalno, kada je opisivan raj, kao da je opisivan Leskovac s okolinom." Sadašnje ime Leskovac je dobio po šumama leske tj. lešnika. Kao što je praistorijske, tako i njegove sadašnje stanovnike hrani plodna ravnica sa preko 20 tipova zemlje, dok je glavna rečna okosnica Južna Morava sa sa svojim pritokama. Zanimljivo je to da su tri pritoke Južne Morave poznate i kao "sušice", jer u toku toplih letnjih dana njihova korita ostaju bez vode. Reč je o Veternici, Jablanici i Pustoj reci. Život u Leskovcu međutim nije ni malo ličio na život u raju. Od praistorije pa do današnjih dana smenjivali su se narodi, ratovi, kulture, siromaštvo... Dva puta je Leskovac bio sravnjivan sa zemljom, prvi put od strane Turaka 1689. godine, a drugi put tokom savezničkog bombardovanja 1944. godine kao deo operacije "Ratvik". Uprkos svemu, Leskovac se uvek kao Feniks izdizao iz pepela, pa je tako u novijoj istoriji dva puta bio drugi po ekonomskoj snazi u Srbiji, i to 1850. godine i između dva svetska rata. Ako tokom nekog putovanja budete prolazili kroz Leskovac ili sa namerom posetite ovaj grad, nemojte propustiti da odete do Vučja. Na nepunih 20 km od Leskovca nalazi se naseljeno mesto koje je ime dobilo po Vučjanki, reci koja protiče kroz njega. Upravo u živopisnom ambijentu pomenute reke leži jedan od razloga moje posete ovom kraju - hidroelektrana "Vučje" Iako sam detaljan obilazak hidroelektrane i njene okoline planirao za sledeći dan, nisam odoleo a da već u toku večeri ne odem do kanjona i ne pokušam da zabeležim neke zanimljive kadrove. Uprkos tome što je osvetljena samo HE i što se ceo krajolik nalazio u mrklom mraku, uživao sam u svežem prohladnom vazduhu i tišini koju je remetio jedino žubor reke. Ni moja poseta narednog dana nije izneverila očekivanja, štaviše, ovo mesto je fantastično. Nizak vodostaj mi je dozvolio da se spustim u samo rečno korito i napravim par fotografija. Nema sumnje da i razne živuljke tumaraju ovuda, verovatno noću. Vuk ili poveći pas? Nastaviće se...

Ne bih okarakterisao kao bahato jer i među sjajnim ljudima koje jako dobro poznajem ima ovakvih genijalaca. Pre će biti nedostatak osećaja, iskustva, šta znam... Kod "Meka" na Novom Beogradu... sa moje leve strane je parking (štender) za bicikle koji se na fotografiji ne vidi i koga nikada ne zagradim. Sa moje desne strane nije bilo nikoga. Dolazi kolega sa Indijanom i zavlači mi se maltene pod motor. Koliko je blizu prišao, ustaje i silazi sa motora sa desne strane, jer sa leve nije mogao od mene. Sve ok, ali kako ja sada da dignem motor sa "ćopave", odnosno kako da ga ispravim a da se ne naslonim na njega? Ništa, bukvalno gurnem motor da samo santimetar odvojim "ćopavu" od zemlje (milimetri su falili da zakačim Indjianov volan) i tako nakrivljenog sa spuštenom "ćopavom" ga izguram unazad. Čemu ovakvo nabijanje zaista mi nije jasno, pogotovo kada pored ima mesta za još 50 motora. Kao što rekoh, to sam u nekoliko navrata doživljavao i od ljudi koje poznajem, ali sam im odmah i skretao pažnju. Ako se slučajno neko prepozna u ovoj priči i skapira da to slučajno ili mahinalno radi i da jednostavno ne obraća pažnju na to... neka se potrudi da ubuduće promeni naviku.

Negde u Beogradu...

Nema potrebe zaista, ja se tebi izvinjavam jer je moj post verovatno pogrešno shvaćen. Link nisam postavio sa ciljem neke "kritike" (daleko bilo). Šteta je samo što propuštaš već napisano, pogotovo ako voliš ovakva mesta, priče, legende... Srećom, pored ostalih forumaša koji lepo pišu, tu je i kolega @shoyyka sa njegovim vožnjama i finim opisima. Tako da ko ne vidi na jednom, o zanimljivim mestima i vožnjama može pročitati i na drugom mestu.

Ne, nije put. Ih, da je put... Kružna pešačka staza je u pitanju i samo jednim delom je betonirana. Na fotografiji se nalazim na vidikovcu "Sokolica", a na fotografiji koju ću sada postaviti se vidi pružanje cele staze. Vidikovac na kome sedim je pod brojem 4, tako da otprilike možeš da proceniš gde se ta staza nalazi u odnosu na vidikovac. Inače, sledeće o čemu ću da pišem u temi je upravo taj kraj.

Ima svasta nesto po torumu

Kao što spomenuh u prethodnom postu, pre nešto malo više od godinu dana u zgradi železničke stanice u Prokuplju otvorena je spomen-soba u čast legendarnom Gvozdenom puku. Spomen-soba sa parkom koga sam opisao u postu iznad sada čine jedan memorijalni kompleks. U adaptiranoj prostoriji železničke stanice, u nekih 40 kvadrata, izloženi su sačuvani predmeti, fotografije i drugi istorijski dokumenti koji su bili svojina ratnika i junaka. Spomen-soba koja nosi naziv: "Gvozdeni puk u oslobodilačkim ratovima Srbije od 1912-1918 godine", relativno je skromna po veličini i po broju izloženih eksponata, ali je ogromna ako se uzme u obzir kakav utisak ostavlja na posetioca, i koje ljude i njihova dela čuva od zaborava. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Moju posetu Prokuplju iskoristih da (naravno) posetim i spomen-park posvećen Gvozdenom puku. Spomen park je svečano otvoren oktobra 2018. godine i to upravo na mestu odakle su toplički junaci otišli u večnu slavu. U centralnom delu spomen-parka dominira spomenik napravljen, simbolično, od čelika. Spomenik je u osnovi krst sa otvorima (šupljinama) koji u stvari ima poruku da, kada vazduh struji kroz te otvore, prolazi dalje i širi priču o herojstvu i besmrtnim junacima Gvozdenog puka. U podnožju spomenika su uklesani nazivi svih bitaka u kojima je Gvozdeni puk učestvovao, kao i nazivi gradova koje je oslobodio. Nazivi sa jedne strane spomenika su nažalost već poprilično izbledeli pa ih treba popraviti. I ovde me je kiša omela da podignem dron i zabeležim nekoliko kadrova iz vazduha. Malo mi je krivo zbog toga jer je ceo spomen-park lepo odrađen i to u obliku Karađorđeve zvezde, što se sa zemlje ne može lepo videti. U neposrednoj blizini spomen-parka, u prostorijama železničke stanice koja se takođe tu nalazi, nedavno je otvorena i spomen-soba u čast Gvozdenom puku. Međutim, nakon što sam proverio da li je i dokle spomen-soba otvorena, prvo sam obišao parnu lokomotivu koja je kao muzejski eksponat izložena na samoj železničkoj stanici, odmah do spomen-sobe i parka. Ako ima ljubitelja železnice, evo nešto i o njoj: - Parna lokomotiva: JŽ 62-075, (stara numeracija USTC 1404) - Godina proizvodnje: 1943. - Proizvođač: "HK Porter Inc. Pittsburg, US" - Tip: 1C - Dužina lokomotive: 9 m - Broj parnih cilindara: 2 - Broj vezanih osovina: 3 - Najveća brzina: 50 km/h - Radna težina: 48,3 T - Dobijena kao UNRINA pomoć Jugoslovenskim železnicama. Radila kao pomoćna manevarka, ali je saobraćala i na pruzi Niš - Dimitrovgrad. Pripadala je upravi Crveni Krst Niš. Dvehiljaditih je odrađena reparacija, a danas je eksponat u stanici Prokuplje. Nastaviće se...

"Tek u Srbiji 1914. godine shvatio sam da je ljubav prema slobodi malih naroda, jača sila od nasilja velikih i moćnih. Tek ovde sam shvatio Šatobrijana da neumitna sila-volje savlađuje sve, a da je slabost sile u tome što veruje samo u silu." - Zapisao je okupatorski vojnik, kaplar 11. puka 9. austro-ugarske divizije, učesnik Cerske i Kolubarske bitke i poznati književnik Egon Ervin Kiš. ------------------------------------------------------------------ Od početka mobilizacije za vođenje rata protiv Turske, koju je kralj Petar objavio ukazom od 17. septembra 1912. godine (po starom kalendaru) u 17 časova, za samo četiri dana, koliko je trajala mobilizacija, Prokuplje je vrilo kao u kotlu. U Prokuplju su od 20. do 24. septembra 1912. godine (po novom kalendaru od 3. do 7. oktobra) mobilisane sledeće jedinice: Drugi pešadijski puk prvog poziva (4.700 vojnika), Drugi pešadijski puk drugog poziva (4.095 vojnika), Drugi pešadijski puk trećeg poziva (3.559 vojnika), Drugi prekobrojni puk prvog poziva (4.600 vojnika), Prvi bataljon za Šesti prekobrojni puk (1.000 vojnika), četiri dopunska bataljona (2.024 vojnika), ukupno 19.978 Topličana, Jablaničana, Pustorečana i Zaplanjaca. U toku oslobodilačkih ratova od 1912. do 1918. godine, Srbija je mobilisala oko sto pešadijskih, konjičkih i artiljerijskih pukova. Sve te ratne jedinice su hrabro i požrtvovano, uz velike gubitke, izvršile svoju patriotsku dužnost prema otadžbini. Međutim, samo je jedan puk zbog hrabrosti, kao najbolji puk srpske vojske, dobio počasni naziv Gvozdeni puk. Bio je to Drugi pešadijski puk „Knjaz Mihailo“ prvog poziva Moravske divizije, koji je mobilisan od ljudstva sa područja prokupačke okružne pukovske komande. Sačinjavli su ga vojni obveznici od 21. do 31. godine života, koji su učestvovali u svim oslobodilačkim ratovima koje je srpska vojska vodila od septembra 1912. sve do sredine decembra 1918. godine. Hrabrošću, čvrstinom i visokim borbenim moralom puk se pročuo i junaštvom zadivio skoro sve savezničke vojske, pa njihove vojskovođe, vlade i narode. Slavno ime "gvozdeni" puk nije dobio ni od kralja, ni srpske Vrhovne komande, ni vlade... već, sasvim spontano, od samih srpskih vojnika drugih pukova, a zbog izuzetne hrabrosti i velikih ratničkih podviga na bojnom polju krvavog Balkana. A znalo se u celoj srpskoj vojsci, pa čak i u okupatorskoj regimenti, da taj puk i po ceni velikih gubitaka ne odstupa sa bojnog polja bez komandnog naređenja. Neprijatelj, kad bi saznao da je ispred njega Drugi "gvozdeni", hvatala bi ga panika. Znao je da ovaj srpski puk uvek u borbu ide do kraja - ili pobediti ili izgubiti, trećeg nije bilo. Tertium non datur! U rat puk je krenuo 7. oktobra 1912. godine. Prema istorijskim podacima, koji se čuvaju u arhivu u Prokuplju, bio je to dan kada se pola Toplice sleglo da isprati svoju diku i ponos, svoj 2. pešadijski puk Moravske divizije prvog poziva „Knjaz Mihailo“. „Očevi i majke, mlade snaše sa bebama u rukama, sestre i verenice, sve se to sleglo preko reke Toplice. Postrojen puk, posle kratkog govora komandanta, uz zvuke pukovskog marša Drino vodo hladna krenuo je prema Markovom kamenu niz Toplicu ka Kumanovu. Cvet Topličana otišao je na put sa kojeg se većina neće vratiti. Otišli su u rat, u istoriju i večnu slavu.“ U ratovima od 1912. do 1918. godine poginulo je oko 32 oficira, 1.239 vojnika i podoficira, ranjeno 148 oficira i 6.492 vojnika i podoficira puka. U ove podatke nisu uračunati gubici od bolesti, naročito od kolere 1913. i tifusa 1915. godine, jer nikad nisu precizno utvrđeni. Teško, kažu stari Topličani, da je postojala kuća u Toplici koja za potrebe Drugog gvozdenog puka nije dala vojnika, neke su dale i dva, a neke i više za potrebe kralja i otadžbine. Ono čime se Topličani ponose je saznanje da je kovčeg sa posmrtnim ostacima kralja Petra Prvog Karađorđevića, od sto pukovskih zastava koliko ih je bilo u srpskoj vojsci, bio prekriven upravo zastavom Drugog gvozdenog puka. Ratna zastava Drugog pešadijskog puka, bila je najodlikovanija zastava u srpskoj vojsci. Pukovskoj zastavi pripala su odlikovanja: Karađorđeva zvezda sa mačevima II reda, Karađorđeva zvezda sa mačevima III reda, Karađorđeva zvezda sa mačevima IV reda, Orden Belog orla III reda, Zlatna medalja za hrabrost i Francuski ratni krst sa palmom. U toku Prvog i Drugog balkanskog i Prvog svetskog rata u borbenim akcijama puka učestvovalo je oko 19.000 boraca. Drugi gvozdeni puk je učestvovao u svim poznatim bitkama: U Prvom balkanskom ratu u Kumanovskoj, Prilepskoj i Bitoljskoj bici. U Drugom balkanskom ratu 1913. godine u borbama ovog puka sa Bugarima poginulo je 50 odsto vojnika, komandant puka, svi komandanti bataljona i svi komandiri četa. Od tog rata, puk počinje da se naziva gvozdeni. Puk se proslavio u Bregalničkoj bici, kad je u najkritičnijem trenutku, 18. juna 1913. godine, zadobio besmrtnu slavu čuvenim jurišom na kotu 650, kada je probijen bugarski front i rešena bitka na Bregalnici. U Prvom svetskom ratu 1914. godine Drugi gvozdeni puk učestvovao je u Cerskoj bici, i to u samom njenom centru, na Tekerišu. Posebno su zabeležena junačka dela pripadnika Gvozdenog puka u Kolubarskoj bici. Videći kako mu ljudstvo gine, drugi ratni komandant puka, pukovnik Milivoje Stojanović Brka, lično je poveo puk u novi juriš i tom prilikom je Kremenica osvojena a pukovnik Stojanović poginuo. U njegovu čast kompozitor Stanislav Binički je komponovao Marš na Drinu. Komandu nad pukom primio je treći ratni komandant, pukovnik Dimitrije Milić. Početkom 1915. godine, puk je prebačen u Makedoniju da bi ojačao front prema Bugarskoj. Kralj Petar Prvi Karadordević uručio je posebno priznanje puku zbog hrabrog držanja pri povlačenju vojske preko Albanije. Puk je poslednji napustio srpsku teritoriju i krenuo preko albanskih bespuća. Posle oporavka na Krfu, i kraće obuke, 18. jula 1916. godine puk je izašao na front. Njegovi pripadnici posebno su se istakli za vreme Gorničevske bitke, kada su u centru srpskog borbenog rasporeda, zauzeli selo Gorničevo i otpočeli gonjenje razbijenog neprijatelja. Samo 25 septembra 1916. godine puk je zarobio pet bugarskih oficira i 804 vojnika i podoficira, zaplenio četiri topa, sedam mitraljeza, 600 pušaka. U ovim borbama su se proslavile i jedine dve žene nosioci Karađorđeve zvezde sa mačevima, koje su se borile u sastavu Gvozdenog puka, Milunka Savić i Engleskinja Flora Sends. Posebnu slavu puk je stekao osvajanjem čuvene kote 1212, 4. novembra 1916. godine, što je omogućilo da se oslobodi Bitolj. Posle proboja Solunskog fronta, u kojem je aktivno učestvovao, puk se posebno istakao u borbama za oslobođenje Niša oktobra 1918. godine, Aleksinca, Ražnja, Paraćina, Svilajnca, do Grocke, gde je prebačen preko Dunava i potom preko Pančeva krenuo na Bečkerek, današnji Zrenjanin. Posle Bečkereka, puk je 7. novembra 1918. oslobodio Kikindu. Sredinom decembra 1918. godine povučen je iz Vojvodine u Beograd. Puk je sve do 5. maja 1920. godine zadržan u Beogradu kao gardijska jedinica, obezbeđujući Dvor, Narodnu skupštinu i ministarstva. Tek kada je formirana garda, puk je demobilisan i malobrojni preživeli ratnici, koji su septembra 1912. godine krenuli iz Prokuplja u ratove, konačno su se vratili u rodni kraj, popaljen i opustošen od bugarske okupacije. NEKA IM JE SVIMA VEČNA SLAVA I HVALA! Nastaviće se...

Romejsko, Istočno rimsko carstvo ili Vizantija (kako ga još zovu), smatra se jednom od najvažnijih civilizacija u istoriji. Vizantija je preživela pad Zapadnog rimskog carstva i sa svojom prestonicom Vizantionom (Konstantinopoljem) - danas Istanbulom, nastavila je da postoji još 1000 godina, sve dok nije pala pod Osmansko carstvo 1453. godine. Nakon pada Rima, nekadašnji Ad fines, a današnja Kuršumlija pripala je Istočnom Riskom carstvu koje je ostavilo traga i na ovim prostorima. Odlazeće carstvo je, između ostalog, za sobom ostavilo i monumentalna crkvena zdanja - bazilike. Upravo jedna takva građevina nalazila se odmah pored ušća dveju reka u kome se Kosanica uliva u Toplicu. Radi se o ostacima kompleksa građevina, sa velikom crkvom kao najvećim objektom u sredini. Ovu crkvu građenu prvenstveno od kamenih ploča i blokova karakteriše i jedna neobičnost. Iako je ova trobrodna crkva pravilno orijentisana, zapad-istok, glavni ulaz u nju nije sa zapadne već sa severne strane. Ne zna se tačno ko je bio ktitor i kome je bila posvećena ova bazilika u doba Vizantije, ali narod i dan danas poštuje ovo svetilište pretvorivši ga u svoje crkvište i posvetivši ga Pokrovu Presvete Bogorodice. U južnom brodu crkve je pronađena i jedna zidana grobnica, verovatno ktitorska jer se na tom mestu sahranjuju samo velikodostojnici. Krivo mi je samo što zbog kiše koja je padala nisam mogao da dignem dron i zabeležim nekoliko kadrova iz vazduha. Pogled sa visine bi mnogo bolje dočarao položaj bazilike, raspored prostorija i okolnih objekata... Ostatke ove nekada impozantne građevine uopšte nije teško pronaći, nalaze se odmah pored regionalnog puta. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Manastir Presvete Bogorodice koji se nalazi na ulazu u Kuršumliju, na uzvišenju iznad reke Toplice, smatra se za blago kuršumlijskog kraja. Manastir spada među prve zadužbine Stefana Nemanje, osnivača srpske dinastije Nemanjića, koja je vladala srednjovekovnom Srbijom. Prema svedočanstvu njegovog sina i biografa Stefana Prvovenčanog, između 1159. i 1168. godine na mestu jedne ranovizantijske bazilike iz vremena Justinijanove obnove (6. vek), Stefan Nemanja je podigao hram posvećen Bogorodici. Manastirska crkva je bila pokrivena krovom od olovnih ploča koje su se presijavale na suncu, pa je zbog toga narod nazivao "Bela crkva". Manastir je bio podignut kao ženski i nikada nije pretvaran u muški. Prva znamenitija žena koja se o njemu starala i u njemu se zamonašila je bila Nemanjina žena Ana, po upokojenju Sv. Anastasija. Ana je provela u manastiru 5 godina i u njemu se upokojila 21. juna 1200. godine. U manastiru je boravila i monahinja Agripina (Miroslava) iz porodice Balšića, upokojena 22. oktobra 1332. Treba spomenuti i Maru, kćer srpskog despota Đurađa Brankovića. Carica Mara je bila žena turskog sultana Murata II, koja nakon muževljeve smrti dobija na upravljanje Toplicu i Dubočicu. Već 1451. ona dolazi u Kuršumliju i rešava da se zamonaši u manastiru Presvete Bogorodice. Na osnovu istraživanja se zna da je po plaćanju godišnjeg prihoda manastir bio aktivan u periodu između 1455. i 1530. godine. Toplica se priključila velikoj seobi Srba 1690. godine pod Arsenijem Čarnojevićem i tada je ostala pusta. Manastir i konaci su rušeni 1690. i 1737. i retko se pojavljuju u daljim izvorima, što navodi na zaključak o opustelosti. Po predanju, neki Turčin je porušio crkvu i od dela materijala 20 metara niže sagradio vodenicu ("Isakovu vodenicu"), koju je nabujala Toplica ubrzo i odnela. Interesantno je da je 1661. godine turski putopisac Evlija Čelebija, putujući kroz Kuršumliju, pomenuo jednu opustelu crkvu. Pri oslobađanju Kuršumlije od Turaka 1878. godine, manastir je zatečen u ruševinama. Vek kasnije, posle oslobođenja, austrijski slikar i putopisac Feliks Kanic piše da je od građevine ostalo malo, ali isto tako svedoči i o bogatstvu i lepoti preostalog živopisa, kao i o ostacima prelepih skulptura koje su ukrašavale crkvu sa spoljne strane. Istraživanja su vršena 1921. a konzervacija 1948. godine. Iskopavanja koja su usledila 1951. pokazala su da je postojala i južna kula, konaci i bunar. Još za vrema Turaka narod se ovde okupljao na sabor na Veliki petak, jer Turci pošto je bio petak nisu dirali narod a ta praksa je ostala do dana današnjeg, zato je ovaj manastir poznat i kao Petkovača. Manastir Presvete Bogorodice je danas u ruševinama i nalazi se pod zaštitom države kao spomenik kulture od izuzetnog značaja. U blizini crkve pronađeni su razni predmeti poput kopči, privezaka, prstenova, minđuša… kao i nadgrobne ploče. Neke od malobrojnih predmeta iz 16. veka nađenih tokom istraživanja manastirskog kompleksa možete videti u Narodnom muzeju u Beogradu. Iako je manastir lako pronaći, jer nalazi se nekih 150 metara od puta, nemojte se voditi Gugl navigacijom. Gugl navigacija "ne vidi" makadamski put koji vodi do samog manastira (žuta putanja), već će vas do manastira voditi plavom putanjom, kojom nećete moći da mu priđete. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Na raznim lokacijama koje sam obišao a pogotovo na lokalitetima ovakve vrste, sa zemlje nisam bio u mogućnosti da vidim, osetim ili ocenim monumentalnost i moć neke građevine. Zato je tu dron koji obilazak i doživljaj ovakvih mesta diže na jedan potpuno novi nivo. Deo makadamskog puta koji vodi do i od lokacije Vrelo-Šarkamen Skupoceni nakit koga sam spomenuo u prethodnom postu a koji je pronađen u carskoj grobnici na posmrtnim ostacima ženske osobe, u vreme pronalaska je procenjen na 1,3 miliona tadašnjih maraka. Lepa vest za sve ljubitelje antike je ta da je upravo taj carski nakit moguće videti u Narodnom muzeju u Beogradu. Nakit je izložen u okviru stalne muzejske postavke, a fotografije koje ovde postavljam su moje. Ulaznica za muzej (za stalnu ostavku) košta 500 din. Još 100 din. treba dodati ukoliko želite da vidite i trenutnu tematsku postavku, dok je nedeljom ulaz besplatan. I šta dodati na kraju? Ako ne zbog same antičke palate koja je vredna obilaska, u ovaj kraj treba svratiti zbog prelepe prirode. Rajska prerast je veoma blizu pa možda eto ideje da te dve lokacije obiđete tokom jedne vožnje - u danu. Gugl navigacija "vidi" makadamski put koji vodi do lokaliteta Vrelo, tako da vas bez problema može odvesti do same lokacije. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Nedaleko od Rajske prerasti o kojoj sam pisao na prethodnoj strani, nalazi se lokalitet koji će svakako biti poslastica za sve ljubitelje antike. Iako je svrstan u ekskluzivne lokalitete Vrelo-Šarkamen je skoro pa nepoznat u javnosti. O ovoj lokaciji se malo piše, prilaz je par kilometara dugački makadamski put, nema znakova i putokaza na glavnom putu koji bi ukazivali na atrakciju, a radovi (istraživanja) na lokaciji nisu ni blizu kraja... Vrelo-Šarkamen spomenik rimske kulture iz IV veka, nalazi se na levoj obali Vrelske reke, 6 km zapadno od sela Šarkamen i nekih dvadesetak kilometara od Negotina. Prvi pisani tragovi o ovom lokalitetu datiraju iz 1889. godine a ostavio ih je austrougarski putopisac, arheolog i etnolog Feliks Kanic, dok je arhitekta Đurđe Bošković skicirao nalazište 1947. godine. Na pomenutoj skici vidljivi su objekti utvrđenja, mosta i hrama koji se nalaze na desnoj obali Vrelske reke i terme koje se nalaze na njenoj levoj obali. Istraživanja ovog kasnoantičkog rezidencijalog kompleksa započela su 1975. godine, a redovno su organizovana od 1994. do 2003. godine. Na ovom području otkriveno je više objekata na levoj i desnoj obali Vrelske reke, među kojima su najznačajniji utvrđenje carske rezidencije i memorijalni kompleks sa carskim mauzolejom i konsekrativnim tumulom. Carska palata se pripisuju tetrarhu Maksiminu Daji, a Mauzolej njegovoj majci, sestri cara Galerija. Takođe, utvrđeno je da je kompleks na Šarkamenu početkom IV veka podignut po ugledu na palatu cara Galerija Felix Romuliana nedaleko od Gamzigrada pored Zaječara, i memorijalno-sakralnom kompleksu na Maguri, posvećenom caru i njegovoj majci Romuli. U žižu javnosti Šarkamen dolazi 1996. kada je na ovom lokalitetu osim carske palate otkrivena i grobnica žene visokog ranga u kojoj je pronađeno više komada carskog zlatnog nakita. Pronađeni nakit je procenjen na tadašnjih 1,3 miliona nemačkih maraka! Ovi značajni nalazi ukazuju da je grobnica pripadala carskoj porodici i da je to bila sestra imperatora Galerija, majka Maksimina Daje. E sad... pretpostavljate šta se dalje desilo. Novca za istraživanje je nestalo, radovi su potpuno obustavljeni 2003. godine i nastavljeni su tek deceniju kasnije. Lokalitet je napušten i ostavljen nezaštićen, a priča o vrednosti pronađenog nakita je uradila svoje. Nažalost, više niko ne može ni da pretpostavi šta su sve i koliko artefakata pronašli i odneli divlji kopači sa neobezbeđenog lokaliteta. Ovakav odnos prema kulturno-istorijskom nasleđu mi nikada neće biti jasan, dok istu sudbinu nažalost dele i mnogi drugi lokaliteti koje sam obišao - tuga. Nastaviće se...

@pronto hvala na lepim rečima, a što se anegdote tiče mogao si da je napišeš, pogotovo što ima veze sa mestom koje sam posetio i opisao - na tebi je. Vidimo se ponovo sigurno, lepo je poznavati čoveka i domaćina poput tebe.

Bosanac krenuo na more, pa mu srpski presretači naplatili KAZNU OD HILJADU EVRA: "To je to, što se tiče mog letovanja!" Ovo su NAJVEŠTIJI POLICIJSKI BAJKERI u Srbiji WWW.BLIC.RS Presretači na motorima Uprave saobraćajne policije obuku su prošli na poznatim evropskim trkačkim stazama Formule i Moto GP šampionata, zbog čega...

Na red je došla još jedna rekapitulacija poslednjih pet strana ove teme (16-20). Strana 16 179. Rekapitulacija stranica 11-15 180. Manastir Poganovo - Poganovo 181. Kanjon reke Jerme 182. Zvonička banja (hotel Mir)- Zvonce 183. Kanjon Cedilka - Zvonce 184. Ćele kula - Niš 185. Logor na Crvenom krstu - Niš 186. Jezero Gazivode - Tutin, Zubin Potok, KiM 187. Via ferrata Berim - planina Mokra Gora, Ibarski Kolašin, KiM 188. Tvrđava Zvečan - Zvečan, KiM Strana 17 189. Trepča, stara topionica olova - Zvečan, KiM 190. Spomenik rudarima NOB - Kosovska Mitrovica, KiM 191. Kosovska Mitrovica, Most na Ibru - KiM 192. Vojinovića most - Vučitrn, KiM 193. Crkva Sv. Jovana Preteče - Samodreža, KiM 194. Gazimestan - okolina Prištine, KiM 195. Spomenik Milošu Obiliću - Gračanica, KiM 196. Manastir Gračanica - Gračanica, KiM 197. Pećka Patrijaršija - Peć, KiM 198. Izvor Belog Drima - Radovac, KiM Strana 18 199. Manastir Visoki Dečani - Dečan, KiM 200. Prizren - KiM 201. Kaljaja (video) - Prizren, KiM Strana 19 202. Kaljaja - Prizren, KiM 203. Crkva Sv. Spasa - Prizren, KiM 204. Saborni hram Sv. Đorđa - Prizren, KiM 205. Tutićeva crkva - Prizren. KiM 206. Gazi Mehmed pašin hamam - Prizren, KiM 207. Bogorodica Ljeviška - Prizren, KiM 208. Manastir Sv. Arhangeli (video) - Prizren, KiM 209. Manastir Sv. Arhangeli - Prizren, KiM 210. Saveti i detalji vezani za smešta, puteve... na KiM 211. Predstavljena mapa "Kojekuda po Srbiji" Strana 20 212. Vražji kamen - Donja Trnica 213. Manastir Prohor Pčinjski 214. Isposnica Sv. Prohora - Starac 215. Spomen park Slobodište - Kruševac 216. Tenk sa Košara - Slobodište, Kruševac 217. Ruska memorijalna crkva (mesto pogibije pukovnika Rajevskog) - Gornji Adrovac 218. Manastir Sv. Roman - Praskovce 219. Vodopad Bederija - Reka 220. Spomen obeležje Tito - Đerdap 1 221. Tošina banja - Rožanstvo 222. Crkva brvnara - Kućani, zaseok Peta 223. Ovčar banja 224. Nemački bunker (WW2) i staza za Kađenicu Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Nemojte se iznenaditi ako ispod ili u okolini prerasti pronađete neke ritualne predmete, jer prerasti su vekovima bili stecište raznih mističnih i magijskih rituala. Sakriveni su i ušuškani, a njihova moćna pojava i lepota prosto zrači nekom snažnom energijom koja podstiče nadprirodna verovanja. Kada sam ponovo stigao do Rajske prerasti, reših da obiđem i deo kanjona kroz koji nikada pre nisam prošao. Nakon par desetina metara sam već došao do kamenja i stena koje su ujedno i bile kraj moje šetnje na tu stranu. A onda, istim putem kroz vodu nazad do prerasti i mesta gde sam ostavio ranac. U ovom delu je voda znatno dublja. Nakon obilaska ove lepote, istom stazom se vratih nazad do motora... Ukoliko u Gugl navigaciji ukucate "Rajska prerast", ona će vas bez greške dovesti do kraja makadamskog puta, odnosno poslednje kuće pokraj koje treba parkirati. Zaobiđite kuću, i dalje nastavite markiranom stazom. Pešačka staza (tačkasta putanja) koju sam ja ispod nacrtao ne prati celom dužinom putanju prave staze, obeležio sam otprilike. Oni koji su bili, verujem da su se podsetili na neke lepe trenutke. Onima koji nisu, toplo savetujem da to urade, neće se pokajati. Prava mala avantura za vrele letnje dane. Pešačka staza do prerasti nije ni duga ni zahtevna, jedino na nizbrdici pri kraju staze treba povesti računa jer nekada zna da bude klizavo. Čak i da se neko oklizne na kraju staze... pašće pravo u raj! Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

U samom kanjonu vas čeka praznik za oči. Prerast se nalazi par desetina metara odavde i do nje se stiže prelaskom preko kamenja koje viri iz vode. U zavisnosti od doba godine prelazak preko kamjenja može biti lakši i teži, sve zavisi od količine vode. Postoji verovanje da Rajska prerast podstiče plodnost kod parova bez dece. Kada se pogleda sam oblik prerasti, nije teško zaključiti šta je razlog tom verovanju. Šta su prerasti, koje su najveće i koliko ih ima u Srbiji sam već pisao OVDE, tako da se neću ponavljati. Spomenik prirode "Tunelska pećina Prerast u kanjonu Zamne" je tunelska pećina sa konstantnim rečnim tokom. Reka Zamna koju Vlasi zovu Zemna izvire u podnožju Deli Jovana i nakon nekih pedeset kilometara uliva se u Dunav kod Mihajlovca. Na svom toku Zamna je formirala prelepi kanjon ali se i podzemno usecala u stenu formirajući tunel-pećinu. Vremenom, dolazilo je do procesa urušavanja usled kojeg su se na tavanici formirala dva otvora "vigledi". Upravo zbog ta dva otvora pećina je celom dužinom pod dnevnom svetlošću. Ako ste uspeli da dođete do pećine prelazeći preko kamenja, ili ste se možda izuli i podvrnuli nogavice da se ne bi pokvasili u plitkoj vodi, ovde bi se za vas završio obilazak ove prirodne lepote. Ako želite da ovaj raj obiđete detaljnije i prošetate kroz atraktivni deo kanjona, ponesite sa sobom šorts za kupanje i neku obuću za gacanje po vodi, mini avantura je zagarantovana. U zavisnosti od godišnjeg doba i vaše visine, tokom šetnje kroz kanjon voda će vam dolaziti do kukova ili struka. Nemojte kroz vodu ići bosi! Iako je dobar deo dna prekriven najfinijim rečnim muljem koji vam daje osećaj kao da hodate po najmekšem tepihu, ima i delova sa oštrim kamenjem. Kada sam došao do ovog mesta, okrenuo sam se i vratio nazad do pećine. Nastaviće se...

Pad u raj U više navrata sam do sada u ovoj temi pisao kako je istočni deo ove naše lepe zemlje za mene uvek imao neku posebnu draž. Brojne pećine, klisure, vodopadi, vrela... prosto mame istinske zaljubljenike u prirodu. Međutim, nisu prirodne lepote jedino što istočnu Srbiju čini posebnom, definitivno je to i neka vrsta mističnosti, intime koju je taj kraj zadržao neukaljan masovnim turizmom. Rajska prerast je upravo jedno od mesta u istočnoj Srbiji o kome se malo zna i priča. Zvuči neverovatno, ali taj zaštićeni Spomenik prirode prve kategorije još uvek nije poznat i popularan među "klasičnim" turistima. Nekoliko puta sam posetio to predivno mesto, što sam, što sa prijateljima koje sam doveo, i nikada nikoga nisam sreo. Ništa bolje nisam prolazio ni tokom razgovora sa drugim ljudima, retko ko da je ranije čuo a kamoli i bio na tom mestu. Nedaleko od Plavne dolazi se do mesta gde sa puta #33 treba skrenuti na makadamski put. Počevši odavde pa sve do same Rajske prerasti postoje putokazi i markacije. Makadamski put je veoma korektan i pogodan za bilo koji motocikl. Nakon nekih 450 m vožnje tim putem dolazi se do njegovog kraja, odnosno do poslednje kuće pokraj koje treba i parkirati. Pomenutu kuću treba zaobići, prepešačiti preko čistine i doći do ovog mesta. Odavde i počinje dobro markirana pešačka staza. Dok pešačite ka prerasti naićićete na dva vidikovca koji se nalaze odmah pored staze. Kao što je napisano na tabli prikucanoj za drvo, prvi se jednostavno zove "Vidikovac I". Pogled sa ovog vidikovca sigurno nije nešto što bi vas na ovom mestu zadržalo duže vreme, ali tu su i dve klupice za one kojim će pauza dobro doći. Nedaleko od prvog vidikovca nailazi se i na ovo mesto. Odmah iza stena na koje pokazuje putokaz, nalazi se stenoviti greben koji je zapravo "Vidikovac II". U oba slučaja vidikovci nisu spektakularni, ali ih treba obići jer svakako mogu dodatno da dočaraju u kakvom se okruženju nalaze reka Zamna i Rajska prerast. Samo nekoliko desetina metara dalje od vidikovca II nalazi se ovo račvanje. Još jedna pohvala za ljude iz planinarskog društva "Deli Jovan" iz Negotina, staza je zaista odlično markirana, možda i najbolje od svih kojim sam prošao. Na ovom račvanju sam uvek išao nizbrdo levo što je ujedno i kraći put do prerasti, po tabli oko 400 m. Međutim, nikada nisam išao ovim putem desno i pojma nemam gde vode tih dodatnih 1,100 m staze. Ukoliko je neko išao ili ukoliko bude išao tom stazom desno, neka napiše na ovoj ili bilo kojoj drugoj temi da li vredi pešačiti taj dodatni kilometar. Cela staza je lagana osim možda poslednjeg dela pred samu prerast. Tu je staza poprilično strma a zna da bude i klizava u danima nakon kiše. Nastaviće se...

@Jovan Ristic nema na čemu, hvala tebi. Biće još dosta toga, pogotovo kad se vreme još više pokvari i napolju zahladni. Manje vremena za vožnju - više za pisanje.

Iako je Stepa posle Velikog rata u dva navrata bio vojni ministar, od imovine nije imao ništa. Rodna kuća u Kumodražu je pripadala njegovoj braći koji su bili zemljoradnici. Hteli su da mu dodele razne privilegije i poklone, međutim skromni vojvoda je tražio samo jedno - da mu poklone kobilu Vilu koja ga je verno služila u ratu. Vila, ostarela i slepa je i nadživela svog komandanta, pa je kako kažu čak i vukla kola sa kovčegom na sahrani čuvenog vojvode. Početkom dvadesetih godina Stepa je počeo da pobolјeva. Znajući za sve probleme oko donošenja „Zakona o odavanju priznanja zaslužnima za Otadžbinu (Panteonu)”, te da je njegovom bivšem pretpostavlјenom vojvodi Putniku kapela podignuta 12 godina nakon smrti, a vojvodi Mišiću spomenik otkriven dve godine nakon sahrane, Stepa je odlučio da na vreme, sopstvenim sredstvima, podigne sebi grobnicu. Skice je lično izradio, a posao je poverio čuvenom čačanskom kamenorescu Frančesku Berbelјi. Grobnica je izrađena od betona. Na njoj je Barbelјa postavio dvostepeni spomenik od belog mermera u obliku piramide. Na prednjoj strani, pri vrhu, uklesao je krst, ispod koga je kasnije apliciran bronzani relјef vojvode Stepe u profilu, rad vajara Đorđa Jovanovića. Ispod krsta urezao je natpis: „STEPAN / STEPANOVIĆ / VOJVODA”. Ogradu oko spomenika izradio je u vidu četiri veća i pet manjih stubova od belog mermera u obliku topovskih granata, međusobno povezanih lancima od kovanog gvožđa. Na većim stubovima kamenorezac je uklesao mesta na kojima je vojvoda Stepa vodio poznate bitke: „Pirot 1913. g. i Cer 1914. g.”, „Jedrene 1913. g. i Dobro polјe 1918. g”. Iako je Berbelјa u najbolјoj nameri, na ličnu inicijativu, ovom ogradom ukrasio relativno skroman spomenik, ta izmena je razlјutila vojvodu. U spartanski nameštenoj sobi, prozorom okrenutoj ka omilјenom dvorištu, na gvozdenom vojničkom krevetu uz koji je stajao bukov stočić – ratna uspomena koju su mu napravili vojnici, i lični vojnički sanduk, 27. aprila 1929. godine preminuo je pobednik sa Cera, treći srpski vojvoda, Stepa Stepanović. Prema poslednjoj želji, vojvoda je obučen u svečanu uniformu sa vojvodskom šapkom, sa par ordenja i omiljenom sabljom. Vojvodino telo je 29. aprila preneto u crkvu Vaznesenja Gospodnjeg i položeno na katafalk. Sat kasnije protojerej Radomir Krečković je sa sveštenikom Milovanom Milutinovićem, u prisustvu episkopa žičkog Jefrema Bojovića, pročitao „zaupokojenu molitvu”. Kralј Aleksandar je stigao 30. aprila u 14 časova, što je označilo početak ceremonije. Vojvoda je sahranjen na mesnom groblјu u prisustvu kralјa Aleksandra, predstavnika Vlade, vojnih atašea Francuske, SAD, Čehoslovačke, Rumunije, Belgije i Polјske, te nekoliko hilјada lјudi, od zvaničnih i delegacija raznih udruženja, do običnih građana, uglavnom veterana proteklog rata. Tokom ceremonije grad je nadletala eskadrila od 10 aviona. Svečanu sahranu okončao je autor spomenika Frančesko Berbelјa, koji je, po ličnoj Stepinoj želјi, kovčeg spustio na desnu stranu grobnice, ostavlјajući levu za suprugu Jelenu – Lenu. Nakon Stepine sahrane, iznad venca, uklesan je natpis „Stepan 1856–1929”, a kada je 1943. godine preminula i Jelena Stepanović, na desnoj strani obeliska dodat je tekst: „Jelena 1861–1943”. O skromnom Stepi Stepanoviću toliko toga ima da se kaže i napiše da je to prosto nemoguće sažeti u svega nekoliko pasusa. Ali ono što sam uspeo je to da sam odlazak na čačansko groblje iskoristio da pronađem i obiđem grob i odam počast čuvenom vojvodi velikog srca. Neka mu je večna slava i hvala! Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Bio je 18. decembar 1917. i noć se polako navlačila nad rovove. Vasilije Lazić, vojnik, sedeo je u svom rovu razmišljajući o svojoj porodici. Pitao se da li su živi, da li znaju da je on živ, da li će ih ikada više videti, zagrliti… Milion pitanja mu se motalo po glavi. Odgovora nije bilo… Iz tih misli trže ga glas: “Vojniče, šta ti je, što su ti sve lađe potonule?“ „Sutra mi je slava, gospodine. Razmišljam o mojima, jesu li živi, da li mogu da slave, imaju li uopšte gde”, rekao je Vasilije tiho, na šta mu je starešina poručio „da se drži“ i odjahao dalje. Sutradan su Vasilija pozvali u centralni štab. Dočekao ga je lično vojvoda Stepa Stepanović i tada je vojnik shvatio da je veče pre toga on bio u rovu. Na stolu slavnog srpskog vojskovođe gorela je sveća, pored je bilo žito i pogača, umesto slavskog kolača. Vasilije nije uspeo da zadrži suze, na šta je vojvoda uzvratio: „Hajde, vojniče, nema suza! Da se preseče kolač. Srećna ti slava!“ ----------------------------------------- U kući, podignutoj sredinom XIX veka, rođen je 12. marta 1856. godine istaknuti srpski vojskovođa Stepa Stepanović. Rodna kuća vojvode Stepe u naselju Kumodraž u Beogradu predstavlja spomenik jednom velikanu naše prošlosti, čije je ime utkano u srpsku noviju istoriju. Njegovo dugo vojno službovanje znači istoriju razvoja i jačanja srpske vojske. Kao primerak narodne arhitekture rodna kuća vojvode Stepe ima arhitektonske i etnografske vrednosti čiji značaj raste, s obzirom na mali broj očuvanih kuća ovoga tipa u bližoj okolini Beograda. Vojvoda Stepa Stepanović bio je jedan od najistaknutijih i najskromnijih srpskih vojskovođa. Čin vojvode stekao je vojničkim veštinama koje je iskazao u cerskoj bici 1914. godine U dva navrata bio je i ministar vojske. Vojvoda srpske i jugoslovenske vojske učesnik je svih 6 ratova koje je Srbija vodila od 1876. do 1918. godine. U vreme bitke za Jedrene komandovao je Drugom srpskom armijom. U Velikom ratu organizovao je mobilizaciju i koncentraciju srpske vojske. Potom je sa svojom Drugom armijom pobedio austrijance u čuvenoj Cerskoj bici, da bi se na kraju Stepina armija istakla i u proboju Solunskog fronta i daljim borbama za oslobođenje Srbije 1918. godine, što ga je uvrstilo u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata. Savremenici ističu da su njegova visoka inteligencija, oštroumlje i brzina kojom je donosio sudbonosne odluke i diktirao borbene zapovesti - izazivali divljenje kod njegovih neposrednih saradnika; da paradni dočeci i ispraćaji s muzikom i banketima za njega nisu postojali ni onda kad je bio na vrhuncu slave. To najbolje potvrđuju Stepanovićeve reči upućene dopisniku "Presbiroa" Vrhovne komande, koji je, povodom Cerske bitke, hteo da napiše njegovu biografiju za savezničku štampu: "Nemate šta da pišete. Sve što se uradilo - uradili su oficiri i vojnici moje armije. Oni su najviše doprineli da neprijatelj bude pobeđen i da se zemlja oslobodi. Kad baš hoćete nešto da pišete za francuske i engleske novine, eto, to napišite. Istinu!" Posle Radomira Putnika, u najvećoj meri je zaslužan za utvrđivanje i sprovođenje organizacione osnove srpskih oružanih snaga. Godinu dana po završetku rata povukao se iz aktivne službe i do svoje smrti živeo je povučeno u Čačku. Rodnu kuću vojvode Stepe nije teško pronaći i navigacija će vas bez problema odvesti do nje. Kuća je proglašena za spomenik kulture od izuzetnog značaja i danas izgleda ovako. Nastaviće se...