Nagrada za vaš trud što ste uopšte došli na ovo mesto će stići veoma brzo. Oči će uživati u prelepom bajkovitom ambijentu, nozdrve će vam biti ispunjene svežim mirisom vlažne prirode, dok će do ušiju dopirati cvrkut ptica i huk vode koja se stropoštava sa visine. Vodopad Blederije nalazi se na planini Miroč, na 190 m.n.v. Zajedno sa svojim pritokama Sokolovicom i Suvajom uliva se u Ravnu reku, pritoku Dunava. Sa visine od oko 7 m voda se u obliku zavese obrušava u bigrenu kadu u podnožju koja je formirala malo jezero tirkizno zelene boje. Upravo zahvaljujući toj boji, ovo mesto je i dobilo popuarni naziv "Kladovski smaragd". Iako je poprilično hladna, u vrelim letnjim danima ovde je moguće sresti one najhrabrije koji su u jezercetu potražili osveženje. Sledeći set fotografija je napravljen sa gornje strane vodopada. ⇩ Na oko dva kilometra uzvodno od vodopada Blederije nalazi se izvor istoimene reke (tamo nisam išao). A ko želi da pruži korak više nekih 100 - 200 metara uzvodno, može videti zanimljive bigrene kaskade preko kojih se preliva voda koja je na putu ka vodopadu. ⇩ Nađoh podatak da je ovo mesto bilo na putu, odnosno da je upravo ovde bila prečica rimskog puta iz Poreča (porečkog zaliva), preko Miroča ka Dunavu, koja se koristila sve dok Trajan nije probio put kroz kazane. 2019. godine vodopad Blederije je proglašen za zaštićeno područje II kategorije – kao spomenik prirode. U poslednjih par godina, iako skriveno, ovo mesto zahvaljujući Kovid19 postaje sve popularnije među domaćim turistima. Iskreno se nadam da će "Kladovski smaragd" i ostati smaragd. Ja ga preporučujem svim ljubiteljima prirode. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Da bi se prišlo vodopadu potrebno je preći dva (za automobile) veoma uzana mostića. Neposredno pre i jednog i drugog mostića nailazi se na račvanje puta. U principu bilo koju opciju na račvanju da izaberete doćićete do vodopada. Jedino što jedna opcija vodi preko pomenutog mostića... ⇩ ... a u drugoj varijanti morate pregaziti rečicu. ⇩ Izbor je na vama. Na ovom mestu možete parkirati i nastaviti desno pešaka, ili produžiti još par desetina metara desno uzbrdo i prakirati do mesta gde počinje spuštanje do vodopada. Strelica na ovom prvom putokazu usmerava na put ka pećini "Sokolovica", koja je odatle udaljena nekih 2,5 km. U toj pećini još nikada nisam bio. Ukoliko je neko bio ili će je tek posetiti, voleo bih da nakon obilaska ovde ili na nekoj drugoj temi podeli utiske sa nama. Ovako je izgledao prilaz vodopadu. Kažem izgledao jer su mi prijatelji koji su u obilasku vodopada bili samo par meseci nakon mene rekli da se tu sada nalaze lepo urađene stepenice. Zaista za pohvalu jer je stari prilaz bio izuzetno klizav i strm. Nasataviće se...

"Skriveni biser (dragulj) istočne srbije", "Kladovski smaragd"... samo su neki od naziva kojim se opisuje prirodna atrakcija koju rado preporučujem za obilazak svim prijateljima i poznanicima. Kao veliki obožavalac istoka naše zemlje često nateram sebe da iznova posetim ovo mesto, jer još uvek nije opterećeno ljudima, vozilima... Mnogi se iznenade podatkom da se trećina vodopada u Srbiji nalazi upravo u njenom istočnom delu. Među njima se nalazi i usamnjeni vodopad Blederije. Pre nego što se osvrnem na sam vodopad, moj prijateljski savet bi bio da (ukoliko možete) do njega dođete ili od njega odete (po meni) veoma zanimljivim putem #396 koji vodi preko planine Miroč. Asfalt je veoma dobar, put nije opterećen saobraćajem, dok zanimljive krivine koje se smenjuju skoro pa jedna za drugom dozvoljavaju nešto dinamičniju vožnju. Kad već spomenuh dinamičniju vožnju... nemojte ignorisati znak za lovište pokraj koga ćete proći. Puka sreća, anđeo čuvar, Bog... šta god da je bilo, tog dana me je sačuvalo od bliskog kontakta sa srnom. Na upravo pomenutom putu, na jednom od preglednih pravaca i pri opuštenih sedamdesetak km/h, iskoči mi uplašena živuljka iz rastinja sa desne strane, direktno ispred motora. Kada sam je spazio, mislio sam da će me udariti sa boka. Desilo se toliko brzo i tako blizu da su santimetri (ne preterujem) odlučivali o kontaktu. Da vas ne lažem, svrsishodne reakcije sa moje strane nije ni bilo. Jer dok sam ja u deliću sekunde odreagovao sa kočnicom, srna je već pravila svoj drugi dugi skok nestajući u šumi sa leve strne puta. Osim ove nezgodne situacije, često sam na tom putu sretao i kornjače ipred kojih sam se zaustavljao i prenosio ih u šumu, zmije (njih nisam prenosio) , zečeve... treba biti oprezan. I još nešto. Sam pristup ovom putu sa strane Donjeg Milanovca je krajnje čudan i ne treba da vas obeshrabri. Osim što se pod izuzetno oštrim uglom put #396 sreće sa glavnim #34, na samom sastavu pomenutih puteva se verovali ili ne nalazi ivičnjak! Dakle iz bilo kog pravca da dolazite potrebno je potpuno usporiti i nakon penjanja na ivičnjak (kao da se penjete na trotoar) nastaviti dalje. Na fotografijama ispod je put #396 Nažalost, mnogi zanati u Srbiji su se ugasili. Međutim, zanat za koga kažu da "baš prlja ruke ali je zato obraz čist" i dalje opstaje uglavnom u istočnoj Srbiji. Ćumurana je danas sve manje i manje, i ovaj težak posao se uglavnom prenosi sa kolena na koleno. Dok su se nekada ćumurane pravile od blata, danas se prave od cigle. Ćumurane se pune drvima do vrha a zatim se pali vatra. Usled male prisutnosti kiseonika vatra konstantno tinja, i tokom tog procesa za nekih sedam dana drvo se pretvara u ćumur. Po završetku procesa u svaku ćumuranu se ulije 100 litara vode i tada dolazi do kaljenja. Nakon višesatnog kaljenja ćumur se kupi, pakuje i distribuira... Dim koji izbija iz ćumurana štipa i guši za medalju. Kada god da sam prošao kroz pomenuti dim, trebalo mi je da vozim kilometrima sa podignutim vizirom kako bi oštar miris dima iščezao. Kod Brze Palanke treba skrenuti prema selu Reka. Asfaltnog puta ima otprilike do zadnje kuće u selu. Selo je mahom raseljeno, na mnogim kućama su spuštene roletne i sve je zatvoreno jer su se žitelji sela raštrkali po inostranstvu. Znam da velika većina kolega vodi računa i ima obzira prema okolini. Al ajde da napomenem zarad ono malo starih koji su ostali... treba pažljivije proći kroz selo jer uzani seoski put vodi pored samih kuća (prozra) ispred kojih neretko preostali žitelji sede na klupicama. Ranijih godina po izlasku iz sela Reka na asfaltni put se nastavljao zemljani koji je bio katastrofalan, naročito nakon padavina. Srećom, vodopad Blederije je sve popularniji među turistima tako da su lokalne vlasti prepoznavši potencijal vodopada, zemljani put izravnali i prekrili ga grebanom asfaltnom masom. Naravno, ne može se meriti sa pravim asfaltom ali bolje išta nego ništa. Sada je bez problema moguće prići vodopadu bilo kojim motociklom. Nastaviće se...

CAN bus (Controller Area Network bus) je sistem koji omogućava da raznorazni senzori i mikrokontrolori konstantno komuniciraju sa ECU ali i međusobno. Da bi punio akumulator na BMW motociklu preko fabričke utičnice za struju, potrbno je da imaš punjač koji može da pobudi CAM bus sistem kada u utičnici nema struje, zapravo ima je još tridesetak sekundi nakon gašenja motocikla (kontakta). Znam ljude koji koriste CTEK punjač tako što ga udžekuju u fabričku utičnicu, daju kontakt, sačekaju 10-15 sekundi da se punjač "skapira" sa sistemom, a zatim ugase kontakt nakon čega će se punjenje (održavanje) nastaviti. Mana je ta da ukoliko dođe do nestanka a zatim i povratka struje u mreži, punjač neće biti u mogućnosti da nastavi održavanje. Ovo nikada nisam probao i sa ovom metodom nemam iskustva jer nemam džek koji pasuje u malu originalnu BMW utičnicu. Taj adapter se kupuje posebno. Druga priča koja je vezana za takav način punjenja je neka vrsta "urbane legende". Ne poznajem nikoga da je tako nešto doživeo, niti nekoga od poverenja ko opet pa zna nekoga ko je zaista imao takav problem. Pošto priča kruži internetom, hajde da je prenesem. Ukoliko na BMW motociklu sa CAM bus sistemom imaš baš staru i praznu bateriju (akumulator), a puniš je preko originalne utičnice, CTEK "pametni" punjači će to prepoznati i posebnom "pulsnom strujom" će započeti proces desulfatizacije (čišćenje) ćelija. NAVODNO, tokom tog procesa moguće je da dođe do oštećenja ECU na motociklu. Ono što je kolega već napomenuo, CTEK punjač prikačiš direktno na akumulator i ne misliš ni o čemu. Na slici je moj BMW koji je evo već šestu godinu tokom bilo kakvog iole dužeg stajanja u garaži uvek na MXS 5.0 punjaču. Naravno, nikad nikakav problem, ni sa fabričkim akumulatorom, ni sa punjačem. A za one koji vole sve u "originalu", BMW ima i za to rešenja. Stvarno ne znam ko pravi punjače za njih?

Fotografije vezane za prethodni post... Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Nakon pogibije pukovnika Rajevskog, njegovi saborci su telo preneli i privremeno ga sahranili nedaleko od bojnog polja - u porti manastira Svetog Romana. O tragičnoj pogibiji pukovnika Rajevskog i njegovoj junačkoj smrti na bojnom polju detaljno su izveštavale sve ruske i sve naše novine. Po predanju, pukovnikova molba je bila da ukoliko pogine u Srbiji želi da mu srce tu i ostane, a da mu se telo sahrani u Rusiji. Želja mu je kažu i ispunjena. Nakon samo nekoliko dana, posmrtni ostaci Rajevskog su iz manastira preneti u Sabornu crkvu u Beogradu. Na opelu u Beogradu, 5. septembra 1876. za dušu pukovnika Rajevskog pored mnoštva građana pomolili su se kralj Milan Obrenović i najveći dvorski i crkveni velikodostojnici. Nakon opela, uz velike vojne počasti njegova majka Ana Mihajlova preuzela je posmrtne ostatke i prenela ih u Rusiju. Legendarni pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski je sahranjen pored svojih slavnih predaka u porodičnoj grobnici u selu Razumovska, u Kijevskoj oblasti, u Ukrajini. Njegovo srce je ostalo večno da kuca za Srbiju u porti manastira Sveti Roman. Pošto sam priču započeo sa citatom sa kojim je Tolstoj započeo pisanje "Ane Karenjine", možda je red da i završim sa citatom sa kraja dela: "I to ne sam, nego ceo eskadron vodi o svom trošku! A ko je objavio rat Turcima? Niko nije objavio rat, nego ljudi saosećaju sa patnjama bližnjih, i žele da im pomognu". NEKA IM JE VEČNA SLAVA I HVALA! -------------- Manastir Sveti Roman inače spada među najstarije manastire na teritoriji Srbije. Osim što je podignut, u 9. veku, pripada malobrojnoj grupi manastira koji su podignuti pre Nemanjića. Manastir je poznat po tome što je tu kao monah živeo Roman Sinait, koji je kasnije proglašen za svetitelja, pa je manastir po njemu i dobio ime. Grob poštovanog čudotvorca i iscelitelja Svetog Romana Sinaita sa moštima se i danas nalazi u manastirskoj crkvi. Danas, manastir predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od velikog značaja. Manastir Sveti Roman je veoma lako naći, do manastirskog parkinga vodi dobar asfaltni put, a odmah do parkinga se nalazi i izvor, kako kažu, lekovite svete vode. Nastaviće se...

Meštani Gornjeg Adrovca još uvek od zaborava čuvaju i sa kolena na koleno prenose priču, kako je čuvena britanska književnica Agata Kristi tridesetih godina prošlog veka posetila njihovo mesto. Poznata spisateljica kriminalističkih romana je vozom "Orijent ekspres" bila na proputovanju do Istanbula, kada je rešila da svrati u Gornji Adrovac da bi posetila mesto gde je poginuo pukovnik Rajevski, koji je inspirisao Tolstoja da stvori lik Vronskog. Upravo iz tog putovanja je nastao jedan od najpoznatijih detektivskih romana "Ubistvo u Orijent ekspresu". Uporedo sa izgradnjom spomen-crkve građena je i memorijalna škola koje se nalazila u neposrednoj blizini. Nažalost, škola je vremenom toliko propala da su morali da je sruše zbog bezbednosti posetilaca. Nemojte me držati za reč, ali sam svojevremeno negde našao podatak da je to bila prva škola u Srbiji u kojoj se učio strani (ili ruski) jezik. Danas su na zemlji vidljivi samo obrisi temelja na kojima se nekada nalazila škola. Do crkve se lako stiže. Kako se prilazi ovom mestu put postaje sve lošiji ali se može prići bilo kojim motorom. Boraveći na ovom mestu, na poprištu bitke u vreme srpsko-turkog rata, kao da sam mogao da osetim miris baruta. Kao da sam jasno mogao da vidim dve vojske koje besomučno jurišaju jedna na drugu, vojske od kojih je jedna znatno brojčano jača, dok je druga srčanija i željna slobode. Ovo mesto natkriveno krošnjama prelepih lipa definitivno spaja legendu i stvarnost iz 1876. u kome je bratstvo po oružju Srba i Rusa ovekovečeno ovim lepim hramom. Italijani su recimo od potpuno izmišljenih likova napravili turističko čudo (ko je bio u Veroni zna o čemu pričam). Ceo grad je u znaku Šekspirovih junaka Romea i Julije. Čak postoji i Julijina kuća (Casa di Giulietta) sa balkonom na kojem su se njih dvoje zaklinjali na večnu ljubav... Naravno, ulazak u kuću će vam uredno naplatiti. A mi? Ne samo da ne promovišemo ovo mesto, već zubu vremena prepuštamo samu spomen-crkvu, a zaboravu istorijske i herojske događaje iz 1876. Nastaviće se...

"Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način." Upravo ovim citatom Lav Nikolajevič Tolstoj započinje svoje planetarno remek-delo. Roman "Ana Karenjina" svrstavaju u top 10 knjiga svih vremena, smatraju ga za najlepšu ljubavnu priču ikad napisanu, a isto tako kažu da je "Ana Karenjina" nakon Biblije delo koje je prevedeno na najveći broj svetskih jezika. Tolstoj pripoveda Aninu skandaloznu ljubavnu vezu s grofom Vronskim – vezu koja rezultira progonom Ane iz društva i konačnim samoubistvom. Ana Arkadjevna Karenjina je prelepa žena u kasnim dvadesetim koja je udata za muškarca koji je dvadeset godina stariji od nje. Iako je dobar i odgovoran muž, nedostaje mu strast. Ana dolazi u Moskvu da bi pomogla svom bratu da spasi brak, tu upoznaje grofa Vronskog nakon čega se zaljubljuju. Nakon nekoliko meseci njegovog neumoljivog progona, ona postaje njegova ljubavnica i, na kraju, napušta svog muža. Iako želi preći granice društvenih ograničenja, ona za to nema snage. Na kraju, Ana se baca pod voz jer ne vidi izlaz iz svoje situacije. Grof Aleksije Kirilovič Vronski je mladi zgodni oficir u dvadesetim koji dobija odlično obrazovanje i započinje karijeru koja je obećavala. Vronski nema nameru da se ženi i živi promiskuitetni život tipičnog oficira. U Moskvi prvi put sreće Anu i doživljava "ljubav na prvi pogled". Njegovo saletanje ne prestaje sve dok Ana nije popustila i na kraju ostala u drugom stanju. Njih dvoje započinju zajednički život ali ne mogu postati zakoniti par jer Anin muž ne želi da se razvede od nje. Nakon Aninog samoubistva, u naletu očaja besa i prezira, Vronski postaje ruina od nekada izuzetnog čoveka. Ono što je široj javnosti (uglavnom) poznato je to da su Ana i Vronski likovi koji su zaista postojali. Kao inspiracija za lik Ane Karenjine Tolstoju je poslužila priča o stvarnoj ženi koja se zvala Ana Stepanovna Pirogova. Sa druge strane, Grof Vronski je u stvarnom životu zapravo bio pukovnik ruske vojske Nikolaj Nikolajevič Rajevski. E sad... sledi deo priče koji je nažalost potpuno neopravdano zapostavljen i o kome se malo zna, a nalazi se van korica Tolstojevog romana. Pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski potiče iz veoma ugledne porodice. Njegov deda je bio proslavljeni general (istog imena) Nikolaj Rajevski, heroj otadžbinskog rata 1812. protiv Napoleona. Ratnički podvig njegovog dede ovekovečio je takođe Lav Tolstoj u čuvenom romanu "Rat i mir". Njegov otac je takođe bio poznati general oženjen lepom, uglednom i obrazovanom ženom koji je nažalost umro mlad, ostavivši iza sebe dva maloletna sina. Nakon studija oba brata su bili na službi u gardijskom husarskom puku. Čin pukovnika Rajevski dobija sa trideset godina. Rajevski takođe učestvuje u ratnim operacijama u Taškentu (Uzbekistan) gde biva i ranjen. Prvi dolazak Rajevskog u Srbiju i Balkan je bio 1867. godine, kada ga za specijalnu misiju bira ni manje ni više nego ruski car Aleksandar Drugi lično. U Srbiji ga je prihvatio srpski ministar Blaznavac. Devet godina kasnije pukovnik Rajevski ponovo dolazi u Srbiju, ovog puta kao dobrovoljac u Srpsko-turskom ratu. Nikolaj sa sobom dovodi i popriličan broj dobrovoljaca, njih oko 5000. Došavši iz Odese u Beograd, odmah se javlja u štab generala Černjajeva na Deligradu. Prvu bitku na tlu Srbije Rajevski je vodio za selo Moravac, dok je najslavnija pobeda na moravskom frontu bila bitka na Šumatovcu. Uprkos tome što su svi žestoki napadi turske vojske bili odbijeni, gubici su bili ogromni na obe strane. Na moravskom ratištu je tih dana izginulo oko 9.000 srpskih (kao i bar 31 ruski oficir) i više od 15.000 turskih vojnika. Turska vojska je započela odlučujuću bitku za Adrovac 20. avgusta (1. septembra po novom) koja je trajala od 8 sati ujutro do kasnih večernjih sati. Turci su celo pre podne sa teškom artiljerijom napadali srpske položaje sa ciljem da preuzmu adrovačke visove. U ranim popodnevnim časovima videvši da srpski položaju popuštaju, general Černjajev šalje pouzdanog i hrabrog Rajevskog da koliko toliko organizuje srpske redove dok ne stigne pojačanje. Rajevski je veoma spretno zaustavio dalje povlačenje, pomažući pri tome srpskim oficirima. Pošlo mu je za rukom da okupi jedinice, reorganizuje odbranu, pa i da pripremi protivnapad. Dok su dobošari i trubači davali znak za juriš, po njegovom naređenju, on je odabrao Šamanovićevu bateriju za svoje komandno mesto zato što je odatle imao dobar pregled, i zato što se nalazila i sasvim blizu neprijateljskog rasporeda. Odatle je komandovao napadom svojih jedinica. Nažalost, oko četiri sata po podne, Rajevskog pogađa neprijateljski kuršum u glavu i on pada mrtav bez izgovorene reči. Na mestu pogibije pukovnika Nikolaja Rajevskog u Gornjem Adrovcu njegovi ratni drugovi su prvobitno podigli skroman kameni spomenik koji se i danas nalazi na istom mestu. U neposrednoj blizini kamenog spomenika, odnosno mesta gde je poginuo Rajevski podignuta je crkva Svete Trojice, u narodu poznata i kao Ruska crkva, Crkva Rajevskog, Šarena crkva ili Crkva ljubavi. Mesto za gradnju crkve je od seljaka otkupila srpska kraljica Natalija Obrenović, a arhitektonsko rešenje i novac za izgradnju je obezbedila grofica Marija, snaha pukovnika Nikolaja Rajevskog, žena njegovog mlađeg brata Mihaila. Crkva je građena po uzoru na onu u Rusiji u kojoj se ruski heroj krstio. Kako stoji na zidu hrama, crkva je podignuta i osveštana 2. septembra 1903. godine. Od kapije (puta) pa do crkve ističu se drvoredi svetog slovenskog drveta - lipe. Lipa je donesena iz sela Razumovske u Ukrajini, sa nekadašnjeg imanja grofa Rajevskih. Nastaviće se...

Jeste, i tako ga još zovu.

D76 Combe Laval - Francuska

Covid-19 - uslovi za putovanje | Ministarstvo spoljnih poslova WWW.MFA.GOV.RS

Potpuno si u pravu, moj previd. Kupio sam ih odavno pa sam potpuno prevideo da pomenuti kabl dolazi u kutiji uz onaj na kome su štipaljke. Osim toga, dodatno sam kupio takav kabl ali sa LED indikatorima koji pokazuju napunjenost akumulatora, zato mi je nabavka kabla ostala u glavi. Uzeh takođe i adapter sa automobilskom utičnicom za struju u koju se mogu udžekovati razni punjači za mobilni, kompresori za vazduh, moto odela sa grejačima... Odlična stvar za motocikle koji fabriki ne poseduju utičnicu za struju.

Po mnogima CTEK je u samom svetskom vrhu kada su digitalni (pametni) punjači u pitanju. Neću detaljisati sa karakteristikama jer je sve moguće naći na internetu. Samo ću se osvrnuti na tvoju opasku vezanu za cene. Lično, zaista nisam čuo da postoje kopije. Što se samog MXS 5.0 tiče... Na tržištu postoje: MXS 5.0 (sa crnim dugmetom) MXS 5.0 (sa crvenim dugmetom) MXS 5.0 Test&Charge (sa plavim dugmetom) Model sa crnim dugmetom iako je stariji, još uvek se može naći na tržištu. Njegova unapređena i poboljšana verzija ima crveno dugme. Glavna razlika je ta da model sa crvenim dugmetom punjenje automatski prilagođava i spoljnoj temperaturi, tako da je idealan za upotrebu i na hladnim mestima, ili na mestima gde temperatura relativno često oscilira. Model sa plavim dugmetom je najskuplji MXS 5.0 jer pored svega ima mogućnost testiranja alternatora, voltaže i startne snage. Sa ovim modelom nemam nikakva iskustva, ali po rečima mojih prijatelja nepotrebno je plaćati veću cenu za funkcije koje ti verovatno nikada neće biti potrebne. Ukoliko želiš da precizno izmeriš pomenuto, bolje kupi odgovarajući uređaj za to (savet upućenijih u materiju). Moj savet bi bio da (ukoliko rešiš) kupiš MXS 5.0 model sa crvenim dugmetom. Ja imam ukupno tri MXS 5.0 punjača, dva sa crvenim i jedan sa crnim dugmetom. Koristim ih baš dugo i nikada nikakvih problema nisam imao, kako sa akumulatorima, tako i sa samim punjačima. Zbog mog nekadašnjeg rada u inostranstvu, najduži period da su mi vozila (dva auta i motor) neprekidno bila prikačena na punjače je bio 6 meseci, a znam i za znatno duže vremenske intervale. Osim što imaju sjajne karakteristike, CTEK od konkurencije izdvaja raznolikost i raspoloživost dodatne opreme. Ukoliko se odlučiš za CTEK, moj prijateljski savet bi bio da nabaviš i dodatni kabl koji se jednim krajem kači direktno na kleme akumulatora a sa druge strane ima utičnicu za punjač. Dakle, umesto štipaljki (klješta) kojim bi morao nekako da pristupiš klemama svaki put kada bi poželeo punjenje (održavanje), sada bi imao džek (utičnicu) koju možeš vezicom da pričvrstiš za bilo koje pristupačno mesto na motociklu. To bi značilo da bi ti se vreme potrebno za konektovanje punjača sa motociklom (akumulatorom) merilo u sekundama. Ovo su samo neki detalji vezani za ovaj punjač i nadam se da sam bar malo pomogao, izbor je naravno na tebi.

Kažu da je voziti tenk pod usponom veoma teško. Voziti ga uzbrdo noću i pod konstantnom pretnjom neprijateljske avijacije još teže. A voziti ga noću uzbrdo pod konstantnom pretnjom neprijateljske avijacije, i izvesti ga na vrh planine terenom gotovo neprohodnim za tenkove... spada u domen naučne fantastike. E, upravo je to pošlo za rukom našim hrabrim vojnicima iz 125. Oklopne motorizovane brigade. Tog 10. maja 1999. prema vrhu Rasa košares kao podrška našim herojima koji su vodili borbe sa "OVK" teroristima, krenula su dva tenka T-55 poljske proizvodnje sa svojim tročlanim posadama. Prvim tenkom komandovao je vodnik Ivica Miladinović, a drugim desetar Branislav Fingerhut. U nekoliko navrata je posada zaustavljala tenkove i napuštala ih dok se neprijateljski NATO avioni ne bi udaljili. U kontraofanzivu na vrh Rasa košares naša vojska je krenula iz svih pravaca. U napadu su učestvovali gotovo svi vojnici koji su bili na Košarama: 125. motorizovana, padobranci, dobrovoljci… I niko od njih nije znao da im u pomoć stižu i tenkisti! Odmah po dolasku tenkovi stupaju u borbu. Dok su sa jedne strane davali vetar u leđa našoj vojci, sa druge strane su priredili pravi pakao zaprepašćenim pripadnicima "OVK". Po mnogima, upravo ova kontraofanziva potpomognuta tenkovima je bila presudna u zaustavljanju NATO operacije "Strela". Podvig ovih tenkova ostaje zabeležen i u istoriji vojnih manevara kao jedini u kome su se tenkovi popeli i izveli borbena dejstva na visinama preko 1.000 metara. Ujedno, bio je to prvi i poslednji put da je u rejonu Rasa košares upotrebljena tehnika. Oba tenka su demontirana i remontovana u Tehničko-remontnom zavodu u Čačku. Nakon uklanjanja motora i opreme njihova težina je smanjena sa 36 na 30 tona ponaosob. Krajem 2020. godine odlučeno je da tenkovi trajno budu postavljeni kao značajni vojno-istorijski eksponati. Prvi je postavljen u kompleksu kasarne "Car Lazar", dok je drugi postavljen na postamentu upravo u kruševačkom memorijalnom kompleksu "Slobodište", o kome sam pisao u prethodnom postu. MRTVE NE ZABORAVIMO, ŽIVE POŠTUJMO! Ovaj stari top je samo bio izložen u blizini, nisam saznao ništa o njemu. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Pre početka Drugog svetskog rata na mestu nekadašnjeg strelišta u Kruševcu započeta je izgradnja Kazneno popravnog zavoda. Izgradnju je prekinula okupacija a Nemci su nedovršenu zgradu pretvorili u logor za političke zatvorenike. Uobičajna kažnjavanja i odmazde od strane nemačkih okupatora bila su streljanja, koja su vršena iza zgrade logora na bagdalskoj padini. Početak nemačkog terora u Kruševcu obeležilo je vešanje oca barjaktara majora Dragutina Keserovića, a zatim i streljanje 25 Keserovićevih četnika na strelištu 23. septembra 1941. koji su nakon napada na Kruševac uhvaćeni i osuđeni na smrt. Najveće streljanje u Kruševcu izvršeno je 29. juna 1943. kada je na Bagdali izvedeno 324 lica i streljano kao mera odmazde zbog nekoliko ubijenih nemačkih vojnika od strane partizana. Streljanje je lično naredio i time se hvalio SS general August Majsner. Prema raspoloživoj dokumentaciji i nemačkim objavama, u Kruševcu je za vreme okupacije streljano 1642 lica. Ono što se dosta dugo skrivalo od javnosti je to da je nakon oslobođenja Kruševca Prva jugoslovenska brigada, na čijem čelu je bio Marko Mesić, streljala oko 1200 pripadnika četničkog pokreta. Logor je srušen 1949. godine, a na njegovom mestu izgrađen je spomen-park Slobodište. Spomen-park (memorijalni kompleks) Slobodište se smatra i za muzej na otvorenom. Odluku o izgradnji spomeničkog kompleksa doneo je Sabor opštine Kruševac 1964. godine. Osnovni elementi spomenika su: humke, "kapija smrti", "dolina pošte" sa 12 kamenih ptica i "dolina živih", amfiteatar sa pozornicom i gledalištem. Glavni element i povod Kompleksa predstavlja "Stratište". Kažu da je Slobodište bilo jedan od najposećenijih spomenika bivše jugoslavije, kroz koji je prolazilo preko 100.000 ljudi godišnje. Danas ovo mesto povremeno obilaze domaći i strani turisti, dok ga lokalno stanovništvo koristi za razne oblike aktivnosti na otvorenom. Pristup spomen-kompleksu je veoma jednostavan, nalazi se odmah pored glavnog puta. "Kapija sunca" Nastaviće se...

Nedavno sam bio na nekom seminaru gde su nam ljudi iz Crvenog krsta Beograd (između ostalog) prezentovali i ukazali na novu aplikaciju. Mislim da bi ovu aplikaciju svako od nas trebalo da instalira i ima na telefonu. Nikad se ne zna...

Na nekih 2,5 km od manastira, na obroncima planine Kozjak nalazi se čuvena isposnica Svetog Prohora, mesto njegovog podvizavanja i smrti, kao i "otisci njegovih stopala u steni". Do isposnice vodi poprilično strma pešačka staza kroz šumu kojom nisam išao. Takođe, od manastira pa do neposredne blizine isposnice vodi i planinski makadamski put kojeg zaista ne preporučujem motociklima koji ne pripadaju enduro kategoriji. Na jednom mestu pre nego što put nastavi uzbrdo dalje u planinu, postoji malo proširenje - zaravan, na kojem se jasno vidi tabla koja vas upućuje prema isposnici. Odatle nizbrdo treba nastaviti peške. Spustih se do isposnice... a onda je usledilo i razočaranje. Drvena kućica koja se nalazi ispred isposnice je bila zaključana! Stvarno nisam mogao da verujem. Eto, videh mesto gde se nalazi pećina, bacih pogled na šumoviti planinski krajolik, i džombavim makadamom se spustih nazad do manastira. Tu zatim uđoh u priču sa ljudima iz manastira. Skrenuh im pažnju kako zaista nije u redu da nigde ništa ne piše vezano za zaključavanje ili neko "radno vreme" isposnice. Sve je obeleženo, postoje putokazi (svaka čast), ali nigde ni pomena da se pećina usred radnog dana zaključava. Takođe im rekoh da nisam ja problem ili neko ko će se terenskim vozilom izverati do vrha i razočaran vratiti nazad. Problem su ljudi, neretko stari i sa decom koji će zapucati par kilometara pešice uzbrdo kroz šumu, i onda bukvalno poljubiti zaključana vrata. To već nije u redu... Šta je tu je... ovo napisah čisto da skrenem pažnju onima koji reše da odu do isposnice Sv. Prohora, da se prvo informišu u manastiru da li je pećina otključana ili ne. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Manastir Sveti Prohor Pčinjski je jedan od najstarijih pravoslavnih srpskih manastira, koji je nedavno proslavio 950 godina postojanja. Na nekih 30 km južno od Vranja, nalazi se na samoj granici sa Republikom Severnom Makedonijom, u zaista fenomenalnom prirodnom okruženju - na šumovitim obroncima planine Kozjak i na levoj obali prelepe reke Pčinje. Po predanju: početkom 10. veka, Roman Diogen, vizantijski vojskovođa tokom lova gonio je ranjenu srnu koja svoje utočište nađe u Prohoru. Tako u jednom trenutku naleti na starog isposnika od koga se prepade i počne bežati. Međutim, vidoviti starac ga pozva i reče mu da ide u Carigrad, gde će biti izabran za cara. Diogen zaista ubrzo postade car (Roman IV Diogen, 1068 - 1071.), ali zaboravi na proroka Prohora, zbog čega ga mu se ovaj javi u snu prekorivši ga. Car potraži pustinjaka u pećini isposnici ispred koje ga je i sreo, ali kako ga ne nađe, u blizini podiže hram i posveti ga Svetom Đorđu. Manastir je bio je u okviru vizantijske države sve do Nemanjinih osvajanja područja oko Vranja između 1180. i 1190. godine. Tokom svoje burne i duge istorije, manastir je u više navrata rušen i spaljivan od strane Osmanlija i Arnanuta, naročito nakon Kosovske Bitke. Srpski kralj Milutin angažuje svoje najbolje dvorske (solunske) slikare Mihajla Astrapu i Eutihija i u 14. veku obnavlja manastir. Slede nova skrnavljenja od Turaka i Arnauta, dok u Prvom svetskom ratu manastir pustoše i Bugari. Manastir Prohor Pčinjski je 1950. godine stavljen pod zaštitu države kao spomenik kulture, dok je 1979. godine proglašen kulturnim dobrom od izuzetnog značaja. Manastir je i kulturno-prosvetni centar, u kojem su bogoslovska škola, prepisivačko-iluminatorska radionica, a uči se i ikonopisački zanat. Manastir poseduje i velike, slobodno mogu da kažem monumentalne, lepo uređene konake koji gostima omogućuju višednevni boravak. U maloj pokloničkoj kapeli u unutrašnjosti manastira, nalaze se i mošti Svetog Prohora iz kojih evo skoro ceo milenijum izvire čudotvorno miro, zbog kojeg vernici iz celog sveta posećuju ovo mesto. Po (meni poznatim) podacima, Sveti Prohor je trenutno jedini srpski svetitelj-mirotočac u Srbiji. Nastaviće se...

Fotografije vezane za prethodni post. Sa vrha stene se lepo vidi viseći most i mesto za kupanje. Napomenuo bih da je ova fotografija nastala usred vrelog i sušnog avgusta, kada je nivo vode bio zaista mali. Ima puno mesta u okolini gde se može postaviti i šator. Na satelitskom snimku se vidi i makadamski put kojim se može stići do vrha. Po rečima lokalca koga sretoh, samo džipovi mogu da izađu tim putem gore... tako da nisam hteo da testiram njegovu tvrdnju zarad 6-7 minuta pešačenja. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Džudža Budža, Kumbara Kljeka, Filanko Šilja i Muja. Da, dobro ste pročitali. Upravo me je pomenuta četvorka "naterala" da obiđem sam jugoistok naše zemlje i da se lično uverim u "đavolju rabotu" koja se nalazi neposredno uz makedonsku i bugarsku granicu. Džudža Budža, Kumbara Kljeka, Filanko Šilja i Muja su verovali ili ne... nestašni đavoli. Nekada davno rešiše oni tako da preokrenu tok reke Pčinje, da je preusmere ka bugarskoj. Kidali su oni tako stene sa lokalnih brada, slagali ih... ali ćudljivu i nepredvidivu reku nisu uspeli da ukrote. Uputiše se se oni ka Kosovskom Pomoravlju u Končuljsku klisuru gde nađoše najveću stenu. Uprtiše oni tu pretešku stenu u nadi da će uspeti da pobede prirodu, međutim počelo je da sviće i začuše se prvi petlovi. U strahu od ljudi, baciše oni tu stenčugu i pobegoše. Tako je kažu nastao Vražji kamen. Nauka kaže da je Vražji kamen prirodni fenomen nastao erozijom stena. Živahna reka Pčinja je nekada davno prosekla sebi put kroz stenu i izvajala niz od nekoliko velikih kameih kupastih stubova. U mestu koje se nekada zvalo Prosečnik, na nadmorskoj visini od 800 metara izdvajaju se tri kupasta stuba visine između 50 i 60 metara. Na jednom od tih impozantnih stubova na krajnje neobičnom i nesvakidašnjem mestu, sagrađena je crkva Uspenja Presvete Bogorodice nekada poznata kao Crkva u Prosečniku. Crkva je građena u periodu od 1355. do 1375 godine. Hram je podigao srpski vlastelin Dejan Marković uz blagoslov cara Dušana čijom je sestrom Teodorom bio oženjen. Još jedna legenda kaže da je čitavih 20 godina bilo potrebno da se izgradi ovako mala crkva, jer kako bi meštani skupljali materijal i započinjali gradnju, tako bi nestašni đavoli tokom noći sav materijal premeštali na sam vrh 60 m visoke kupaste stene, na Vražji kamen. Kamena crkvica stoji na istom mestu i dan danas. Zbog verovanja da je crkva ukleta u njoj se niko ne venčava niti se krste deca. Međutim, uprkos pričama i legendama o tome kako je mesto ukleto, kažu da boravak u mističnoj crkvi leči neplodnost. Crkva je danas pod zaštitom države kao nepokretno kulturno dobro od velikog značaja. Međutim, "Đavolja rabota" nije jedino što zavređuje pažnju na ovom mestu. Moj savet onima koji u letnjim mesecima budu rešili da posete Vražji kamen, ili jednostavno budu prolazili zanimljivim krivudavim putem #234, je da ponesu i opremu za plažu (kupanje). Reka Pčinja je jedna među najčistijim u Srbiji i sa svojom dolinom zvanično je 1996. godine proglašena za Predeo izuzetnih odlika. Mesto gde se meštani najčešće kupaju je upravo u podnožju Vražjeg kamena ispod visećeg mosta. Reka i kupalište se nalaze u neposrednoj blizini puta i mogiće je prići bilo kojim motorom sa iole većim klirensom. Do kamene crkvice i vidikovca na Vražjem kamenu se stiže strmom pešačkom stazom koja započinje odmah pored puta. Iako deluje izazovno, nepristupačno i teško, do vrha se stiže za nepunih desetak minuta pešačenja. I na kraju, da li su za bajkovit i nestvaran izgled ovog mesta krivi Džudža Budža, Kumbara Kljeka, Filanko Šilja i Muja, ili ipak priroda - potpuno je nebitno. Lokalitet Vražji kamen je zaista vredan pomena i posete. Sa ovog mesta počinje uspon ka vrhu. Nastaviće se...

Sasvim slučajno. Kao što sam potpuno slučajno započeo ovu temu (pisanje) iz Vršca, tako sam pisanjem u temi (za sada) potpuno neplanirano zaobišao krajeve koje si nabrojao. Bez brige, biće pokrivena cela Srbija.

NAJNOVIJI USLOVI ZA PUTOVANJE SRPSKIH DRŽAVLJANA Evo šta vam je potrebno za ulazak u neke evropske zemlje WWW.BLIC.RS Mnoge zemlje su uvele ograničenja kako bi kontrolisale širenje koronavirusa SARS-CoV-2. Stoga bi državljani Srbije koji putuju u inostranstvo trebalo da...

Ima sredstava koja se prave i koriste isključivo za čišćenje (odmašćivanje) svih delova. Nisu agresivna na plastiku, gumu, mat površine... recimo:

Ovo su samo neki od komentara (predloga) vezanih za pisanje u ovoj temi. Pošto mi je još mnogo ljudi (koji nisu na forumu) predlagalo nešto slično, napravih eto i mapu sa lokacijama o kojima sam do sada pisao. Za one koji se vode isključivo forumom, da podsetim da se na jedanaestoj i šesnaestoj strani ove teme nalazi rekapitulacija (spisak) svega prethodno napisanog. Što se mape tiče... Na mapi se nalaze sve lokacije o kojima sam do ovog trenutka pisao u ovoj temi. Ima zaista još mnogo toga što sam obišao i što tek treba biti dodato, ali ću mapu dopunjavati (apdejtovati) paralelno sa mojim pisanjem na forumu. Nakon svakog novog posta, odnosno opisa neke nove lokacije, ista će biti unesena i u mapu. Mapu "Kojekuda po srbiji" nećete moći da menjate, ali ćete moći da je kopirate, delite... Redosled (spisak) lokacija na mapi ("map legend") bukvalno prati pisanje na forumu od prve do poslednje stranice ove teme, redosled je isti. Pošto je na mapi već sada puno toga načičkano, moj savet je da je dobro zumirate prilikom pretrage da bi se lokacije razdvojile jedna od druge. Uz svaku lokaciju na mapi sam postavio jednu fotografiju, kao i link ka forumu koji će vas odvesti upravo na post koji se odnosi na to mesto. Ja sam je dobro pregledao i proverio, ali naravno, ukoliko uočite bilo kakvu grešku na mapi, javite mi da je ispravim. Nadam se da će mapa "Kojekuda po srbiji" dosta pomoći kada je praćenje ove teme ili pronalaženje neke lokacije u pitanju. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji