Fotografije vezane za prethodni post... Pogled sa Kaljaje na Prizren. Neću daviti fotografijama sa drona jer sam par postova unazad postvio video klip sa zaista lepim kadrovima. U pomenutom kratkom videu se Kaljaja može videti iz raznih uglova. Tvrđava je restaurirana donacijom američke ambasade. Danas, čuvenu Kaljaju (kažu) poseti preko 200.000 turista godišnje, i ko zna koliki broj tih posetilaca sluša prezentaciju gosn Džiba. A na velike srpske prazike ispod tvrđave niotkuda izvire voda iz drevnog kamena. Takođe, neki kažu da su to neutešne suze carice Jelene... Posetite Kaljaju ako vas put donese u Prizren. Nastaviće se...

Jusuf Džibo, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Prizrenu u razgovoru za "Anadolu Agency" kaže: "Ne zna se tačno kada je i ko sagradio ovu tvrđavu, ali se na osnovu arheološkog materijala može zaključiti da je to bilo u 4. ili 5. veku. Nakon dolaska Vizantije na ovim prostorima oni su Kaljaju adaptirali za svoje potrebe. Isto su to uradile i Osmanlije nakon što su 1445. zauzle Prizren. Kaljaja je, dakle, stalno dograđivana. Deli se na takozvani donji i gornji grad. Gornji je stariji dok je donji izgrađen i adaptiran tokom Osmanskog perioda i to od 15. do 19. veka...”. Ne sumnjam ja i ne dovodim u pitanje znanje gosn Džiba, znanje koje je gotovo sigurno sticao na nekom od univerziteta u centralnoj Srbiji. Gosn Džibo samo neće ili ne sme da kaže ono što je poodavno dokumentovano i poznato zvaničnoj istoriji. Zbog mogućnosti da je gosn Jusuf Džibo možda i slučajno, usled neke amnezije, zaboravio tih nekolicinu vekova pa prezentuje nebuloze, evo zvaničnih podataka i kratkog podsetnika za gosn Džiba: Tvrđava Kaljaja je prelepi utvrđeni grad na brdu iznad reke Bistrice oko koje se grad Prizren i razvijao. Prvo utvrđenje su podigli Vizantinci da bi ga car Dušan Silni dodatno proširio. Kasnije su ga Osmanlije prepravljale tokom svojih četiri i po veka vladavine, tako da je utvrđenje taj izgled zadržalo do danas. Sam Prizren se razvio na temeljima antičkog Teranda, dok je svoj rani srednjovekovni oblik dobio između 6. i 9. veka. Od vremena Stefana Prvovenčanog (1196-1223.) nalazi se u sastavu Srbije, a njegov značaj se naročito povećava tokom vladavina kralja Milutina (1282-1321.) i srpskih careva Dušana (1331-1355.) i Uroša (1355-1371.). Dušan je proširio utvrđenje, a u njegovoj blizini je podigao svoju zadužbinu Svete Arhangele zaštitivši ih podizanjem Višegrada. Tokom postojanja srpske carevine Prizren je jedno vreme bio carska prestonica zbog čega se često naziva srpski Carigrad. Tokom raspada srpskog carstva grad se od 1362. do 1372. godine nalazio u posedu Mrnjavčevića (Vukašina 1366-1371. i Marka 1371-1395.), posle čega ga preuzimaju Balšići do 1376. godine. Potom se našao u sastavu države Vuka Brankovića (?-1398.), ali je tada već počeo da gubi svoj trgovački značaj, jer se već 1433. godine pominje kao napušteni trg. Postoji nesuglasica oko toga kada su ga konačno zauzele Osmanlije, tako da je on najverovatnije pao 21.06.1455, iako ima onih koji na osnovu nekih osmanlijskih izvora njegov pad smeštaju u 1459. godinu. Tokom nekoliko vekova turske okupacije tvrđava je doživela dograđivanja u skladu sa razvojem vatrenog oružja. Nakon što je u Prvom balkanskom ratu 1912. godine srpska vojska oslobodila Prizren, utvrđenje je trajno napušteno. Do Kaljaje se stiže iz samog starog jezgra grada Šadrvana. Prvo se prolazi uzanim sokacima Podkaljaje, zaštićenom delu grada u kome je novogradnja (nekada) bila strogo zabranjena. Danas u Podkaljaji izgleda zida ko šta stigne... Kako se napreduje prema tvrđavi uspon je sve veći, a prvi put se u brdu ukazuje i crkva Svetog Spasa pored koje treba proći. U nekada srpskom naselju danas jedva da ima Srba, dok je napuštene srpske kuće uglavnom lako prepoznati. Poput Kaljaje i crkva Svetog Spasa takođe dominira nad celim Prizrenom. Ulaz u tvrđavu se ne naplaćuje. Nastaviće se...

Hvala druže na lepim rečima! Drago mi je da ti se tema sviđa, taman da sam samo par ljudi zainteresovao za neku lokaciju ili da je njih par saznalo nešto novo, pa je opet dobro. Ima još dosta toga, biće, samo treba slobodnog vremena za pisanje... Lepa nam je ova naša Srbija PS. Gde se Čelebije seti?

Dok ne nastavim pisanje evo jednog kratkog videa koga sklepah od prošlogodišnjih snimaka napravljenih dronom. Ima lepih kadrova, a i Kaljaja se vidi kao na dlanu. Mislim da će se svideti i onima koji su već bili na ovom mestu...

Kroz Prizren teče reka Bistrica koja deli grad na dva skoro jednaka dela. Tokom istorije, preko Prizrenske Bistrice sagrađeno je mnogo mostova, ali svakako najpoznatiji koji je ujedno i simbola grada je Stari kameni most koji je 1948. godine stavljen pod zaštitu države. Most se nalazi u starom gradskom jezgru i povezuje trg "Šadrvan" (na levoj strani reke) i "Saračanu" (na desnoj strani reke). Nema tačnih podataka o vremenu izgradnje mosta. Međutim na osnovu materijala, stila i tehnike gradnje, pretpostavlja se da je most podignut negde s kraja 15. ili početkom 16. veka. Most je u više navrata pretrpeo velika oštećenja. Prvo šezdesetih godina prilikom izgradnje korita reke Bistrice, a zatim i tokom poplave 17. i 18. novembra 1979. kada se ceo most i urušio. Prema projektu koji je izradio inženjer M. Gojković, dana 5. juna 1982. godine započeti su radovi na njegovoj obnovi koje je izvodila forma "Elan". Obnovljeni most svečano je otvoren dana 17. novembra 1982. godine. "suveniri" Na fotografiji ispod se dosta toga vidi. U gornjem levom uglu, na vrhu brda je čuvena tvrđava Kaljaja. Ispod tvrđave je Podkaljaja, staro jezgro grada gde su nekada živeli uglavnom samo Srbi. Tu je i Sinan-Pašina džamija, a odmah levo pored nje u brdu, osvetljena plavičastom svetlošću je crkva Svetog Spasa. Oko džamije je trg Šadrvan, a u prvom planu je naravno, stari kameni most. Prizren je grad u koji uvek rado svratim. Da se niko ne uvredi, ali po šmeku, lepoti, zanimljivosti... on mi je na prvom mestu, ispred svih ostalih gradova na KiM. Uvek i u svakoj situaciji sam započinjao komunikaciju na srpskom jeziku, nikada problem nisam imao. Čak šta više, lokalci (Albanci, Goranci, Turci...) su rado ulazili u priču i zapitkivali me sve i svašta vezano za Beograd i Srbiju... Nekoliko njih mi je baš kroz pomenutu priču i reklo, onako diskretno uz pogled preko ramena, da je grad super al je bilo bolje dok je bilo i Srba... Upravo ta činjenica je (bar meni) uvek lebdela u vazduhu i davala dozu gorčine tokom svakog mog boravka u ovom prelepom gradu. Nastaviće se...

Napustivši Dečane dolazim tako i do skretanja za Junik. Prokletije su mi takođe sa desne strane a ja pogledom mahinalno tražim Košare, kao da postoji mogućnost da ću ih videti. Misli ponovo lutaju, nastavih dalje... Iako sam u Đakovici samo bio u tranzitu, rekoše mi da "obratim pažnju" dok budem prolazio kroz taj grad. Grad u kome je po detaljnom turskom popisu iz 1485. godine osim jednog popa zavedeno i 67 domaćinstava, "od kojih su dva prezimena moguće albanska dok su ostala bila srpska". I grad u kome se od 06. juna 2021. godine uz pretnje i šikaniranja za opstanak bori jedna jedina srpkinja, Dragica Gašić, prvi povratnik nakon sukoba 1999. I ovaj put bez problema iza sebe ostavljam albanske zastave koje se vijore, spomenike "herojima OVK"... i nastavljam dalje prema "carskom gradu". Pošto je dan bio zaista vruć, pored puta pravim jednu kraću pauzu da bih popio malo vode. Tek kada sam stao na proširenje pored puta, primetih da sam zapravo stao na nekadašnji ulaz u fabriku, zapravo u zapušteno zdanje koje danas stoji kao nemi svedok nekadašnjeg "bratstva i jedinstva SFRJ". Šar planina je bivala sve veća i bliža. Široki put se polako sužavao da bi se nakon nekoliko raskrsnica stopio u gradske ulice opterećene saobraćajem. Početak gradske vreve je označavala i tabla pored puta sa natpisom - Prizren. Prizren je grad sa izuzetno dugom i bogatom istorijom. Prizren se pominje još tokom 6. veka kada počinje i njegov razvoj. U vreme Vizantije (Romejsko carstvo) Prizren je bio regionalni centar u kome su se nalazile dve tvrđave: Drvengrad i Višegrad, kao i Prizrenska episkopija. 1072. godine u gradu izbija kratkotrajni ustanak protiv vizantijske vlasti. Vođa ustanka je bio knez Bodin a sam ustanak je krvavo ugušen. Tokom vladavine dinastije Nemanjić, Prizren postaje jedan od centara srpske srednjovekovne države. Za vreme srpskih careva Dušana i Uroša ovde se privremeno nalazila srpska prestonica. Putopisci tog vremena Prizren nazivaju "carski grad" ili "carska prestonica". Nakon Dušana, Prizrenom je vladao kralj Vukašin, a njega je na kratko zamenio sin, kralj Marko. Potom grad zauzimaju Balšići, koje zatim potiskuje Vuk Branković. Srpski vladari su od njega napravili varoš poznatu po lepoti i trgovini. Tokom poslednje turske vojne kampanje protiv srpske Despotovine pao je i grad Prizren. Stare građevine dobijale su novi, modifikovani izgled. Srpske crkve su uništavane i pretvarane u turske džamije. Sa ciljem ostvarenja Velike Albanije u Prizrenu je 1878. obrazovana Prizreska liga. Kasniji neuspeh i rasformiranje Prizrenske lige nije umanjio zločine koje je albansko stanovništvo sprovodilo nad hrišćanima. Iako je tokom Balkanskih ratova grad konačno oslobođen, već tokom Prvog svetskog rata, grad se našao pod bugarskom okupaciom. Nakon pada Kraljevine Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, Prizren ulazi u sastav italijanske Velike Albanije. Tokom rata došlo je do masovnog iseljavanja Srba koji se nikada više nisu vratili. Oslobođen je 17. novembra 1944. Nakon rata Prizren postaje sedište autonomne oblasti KiM koje je kasnije prebačeno u Prištinu. Pod komunističkom vlašću dolazi do velikog porasta broja Albanskog stanovništva. Krajem devedesetih godina prošlog veka i tokom 2004. godine, za vreme organizovanih napada, dolazi do pogroma nealbanskog stanovništva i velikog uništenja kulturno-istorijskog nasleđa. Danas u prizrenu živi tek negde oko tridesetak Srba. Nastaviće se...

Vučić najavio da će svi vozači dobiti po 20 litara goriva od države - Njuz.netNjuz.net WWW.NJUZ.NET BEOGRAD, 4. februar 2022, (Njuz) – Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je danas da će država svim vozačima u Srbiji pokloniti po 20 litara goriva. On je tom prilikom istakao...

Da, zaboravih da napišem... Heftalica (1.2x2x14 mm)

Colt Python (.357 Magnum) i CZ 75 Tactical Sports 2 (9x19 mm). Malo egzotike, čisto da ne zarđam...

@dl minak ovakvu kartu sam imao u rukama, probaj ovde: Manastiri i crkve Srbije - turistička karta | Delfi knjižare | Sve dobre knjige na jednom mestu WWW.DELFI.RS Vrlo zanimljiva i edukativna auto-turistička karta Srbije sa vinjetama manastira i indeksom svih manastira i crkvi. Na poleđini se nalaze mini-mape Fruške Gore...

@VR46 nema na čemu, uživaj! Tu sam za bilo koju dodatnu informaciju (ako zatreba). @antir3ality jeste, predlagana je i knjiga, blog... ipak bi se još uvek držao u okviru foruma. Možda jednog dana... @zaludan planirao sam da uradim to. Pinovaću sva već opisana mesta i nastaviću da dodajem nova. Odradiću to čim mi iskoči malo više slobodnog vremena. @Forsberg što se tiče lokacija po centralnoj Srbiji i Vojvodini, mislim da bi bilo bezveze da sam pisao koje sam obišao u danu a koje povezano... Kada se već bilo dopalo ljudima, ideja mi je bila da predstavim potencijalno zanimljiva mesta koja sam (bih) i inače obilazio i fotografisao. Na ljudima je dalje da li će, kako će ili neće obići jedno ili više mesta. Za Kosovo i Metohiju se slažem da bi još informacija pomoglo ljudima koji planiraju odlazak dole. U poslednjem postu vezanom za KiM, pre nego što se sa pisanjem ponovo vratim u centralnu Srbiju, napisaću nešto i o tome.

Putujući i obilazeći manastire imao sam prilike da u više navrata vidim freske jedinstvene u svetu koje se mogu videti samo u Srbiji. Sveta Petka golih grudi, ćelavi i mladoliki Isus, svetac sa životinjskom glavom i Bogorodica sa krilima... samo su neke od njih. Međutim, kako kažu, jedino mesto na svetu gde se Isus može videti sa mačem umesto sa knjigom u ruci je upravo manastir Visoki Dečani. Osim svega do sada nabrojanog, najveću zaslugu za globalnu slavu manastra Visoki Dečani imaju upravo... vanzemaljci! Ko je započeo priču - nije poznato, ali je poznato da su se širom planete održale razne debate na temu vanzemaljaca iz Dečana, i to sve zbog jedne mistične freske. Na čuvenoj fresci Isusovog raspeća u leveom i desnom uglu nalaze se dva "neidentifikovana leteća objekta". Reč je o dva objekta u obliku suza sa repovima (zracima) koji stvaraju utisak kretanja. Naravno, oni koji veruju u NLO su ubeđeni da se radi o vanzemaljskim letelicama naslikanim još 1350. godine. Da misterija bude još veća, bića koja se nalaze u "letelicama" su naslikana u potpuno neobičnim oblicima što je atipično sa slikarstvo 14. veka. Naučnici su se takođe upustili u debatu između onih koji tvrde da je upravo ta freska dokaz da su vanzemljci već posećivali ove prostore i onih koji to osporavaju. Oni tvrde da freska nije ni malo neobična, već su zografi tog vremena naslikali sunce i mesec na jedan specifičan način, želeći da prikažu kako su svi tužni zbog Isusovog raspeća. Šta god da je istina, činjenica je da su "vanzemaljci" omogućili da Visoki Dečani postanu planetarno popularni. Videvši manastirsku česmu poželeh da se osvežim ali samo na kratko, ono što sam već znao samo mi je potvrdio monah. Par nedelja pre mog dolaska u mestu Dečani je došlo do velikog trovanja lokalnog stanovništva vodom. Pošto je Dečan danas 100% albansko mesto, oni su naravno odmah za "sabotažu" okrivili Srbe. Međutim čak su i njihovi zvaničnici odbacili tu mogućnost smatrajući da je van pameti, već da je odgovornost isključivo na albanskim lokalnim vlastima. Koliko mi je poznato, do danas nije utvrđeno ko je odgovoran i kako je došlo do trovanja preko 1500 ljudi. Pre napuštanja manastira, ljubazni domaćini su pozvali moju grupu u manastirsku trpezariju na druženje gde nas je čekalo spemno osveženje. Nažalost, uz veliku zahvalnost morao sam da odbijem ponuđeno jer je do kraja dana trebalo preći još kilometara...

Iz Osnivačke povelje manastira Dečani, 1330. godine: "Tebi se klanjam, /Hriste Spase/, tražeći tvoju veliku pomoć sa strahom i želeći svom dušom da sledim za učenjem i delima svetih roditelja i praroditelja svojih... ponajviše preosvećenog i blaženog Save, koji se više od svih potrudi oko Svetih Božijih zapovesti ... On stvori i arhiepiskopiju, i mnoge crkve iz temelja sazda i postavi u njih ljude časne... On i ovde kod mesta zvanog Dečani obrete mesto pogodno i krasno za sazidanje Božijeg doma, obeleži ga (krstom), i blagoslovi da bude svetilište... Njegovim molitvama meni se otkri ovo skriveno skrovište, sačuvano za mene i moga sina, mladoga kralja Dušana, koje na ovom mestu ukri (sakri) ovaj moj sveti gospodin..." Manastir Visoki Dečani kod Peći, zadužbina kralja Stefana Dečanskog, sina Milutinovog, započeta 1327. i dovršena trudom njegovog sina - kralja Stefana Dušana 1335, nepomerivo je vekovno utvrđenje srpskog Pravoslavlja. Stefan Uroš Treći je sazidao manastir nedaleko od sela zvanog Detčani (Dedčani) i nazvao ga Dečanskim po obližnjem predelu tako prozvanom ne samo zbog blizine mnoštva monaških ćelija u kojima su se, iz pokolenja u pokolenje, podvizavali "dobri dedovi ili starci", što izvorno i znači od Grka pozajmljena reč "kaluđeri", nego i u znak zahvalnosti prema najmilijem od svojih predaka, pradedu telesnom i "dedu" duhovnome, Svetom Savi. Epitet "visoki" Dečani su dobili ne samo zbog manastirske crkve koja je najveća i najviša (28 metara) sačuvana građevina srednjovekovne Srbije, već i zbog kvalitetetnih i skupocenih materijala od kojih je sazidana. Hram posvećen Hristu Spasu Svedržitelju, odnosno Vaznesenju Gospodnjem, je zbog dostignuća i svoje arhitekture, po mnogima, nešto najlepše što je srpska ruka stvorila za pokolenja. Kolika je lepota ovog manastira i kakav je utisak ostavljala u ono vreme, možda najbolje svedoči sačuvani iskaz jednog anonimnog putopisca iz 15. veka: "Svaku misao prevazilazi lepotom, mramorjem i veličinom i različitim likovima, za šta nije dovoljna godina da se ispriča, a izgled crkve vid i oči koje gledaju umara, od silne svetlosti mramora kao neka zvezda Danica koja iznutra sja". Osim prelepo ukrašene crkvene fasade, pažnju svakako privlači i pod glavne crkve. Pod u unutrašnjosti glavne crkve je sačinjen od pravilno klesanih ploča pravougaonog oblika i to od dve vrste kamena, istih onih od kojih je urađena i njena fasada. Dečanski živopis je tek priča za sebe... Freske i ikone koje krase manastir Dečani su najveća očuvana galerija srpskog serednjovekovnog slikarstva i predstavljaju pravu riznicu pravoslavne ikonografije. Više od hiljadu kompozicija sa više hiljada likova spadaju među najočuvanije na teritoriji Srbije. Stoga nije ni iznenađujuće što stručnjaci smatraju da je manastirski živopis predstavlja ilustrovanu Bibliju onog vremena, što freskama daje enciklopedijski karakter. Malo gde u Evropi se može videti toliki broj dobro, ili čak savršeno očuvanih fresaka iz prve polovine 14. veka. Uprkos tome što su Dečani vekovima napadani i pljačkani, uprkos tome što su razni neprijatelji iz manastira iznosili sve za šta su pomislili da ima neku vrednost; brigom i velikim trudom monaške obitelji sačuvano je dosta toga, tako da se Dečanska riznica danas po raznovrsnosti, umetničkoj obradi i bogatstvu bogoslužbenih predmeta svrstava odmah iza hilandarske. Ovaj manastir se nalazi na spisku Uneskove Svetske baštine zajedno sa još tri manastira SPC pod imenom „Srednjovekovni spomenici na Kosovu“. UNESKO je proglasio manastir Dečani za mesto svetske kulturne baštine 2004, navodeći da su njegove freske jedno od najvrednijih primera tzv. renesanse Paleologa u vizantijskom slikarstvu i dragocen zapis o životu u XIV veku. Danas, Manastir Visoki Dečani je jedan od najugroženijih lokaliteta kulture u Evropi. U februaru i junu 2000. godine na manastir je ispaljeno nekoliko minobacačkih granata. Martovski pogrom 2004. nije zaobišao ni Visoke Dečane, pa je u noći 17. marta na manastir ispaljeno osam minobacačkih granata. Istragu je sproveo i dokumentovao italijanski KFOR. Narednog dana oko 400 kosovskih Albanaca okupilo se u gradu Dečani s namerom da oružano napadnu manastir, ali ih je u tome sprečio komandant južnog krila NATO snaga, admiral Džonson. Džo Bajden je kao senator, 9. marta 2005. godine u Senatu govorio o ugroženosti Dečana. 30. marta 2007. godine ispaljena je granata iz zolje sa obližnjeg brda. Granata je pogodila srednjovekovni zid manastira, ali ne i crkvu koja je ciljana. Uhapšeni počinilac, lokalni Albanac Jeton Muljaj je u Peći 25. februara 2009. godine osuđen na tri i po godine zatvora. 13. oktobra 2014, na manastirskim spoljašnjim zidovima su ispisani grafiti terorističke organizacije ISIS i OVK, uz natpis na engleskom Kalifat dolazi. Počinioci nikada nisu pronađeni. U večernjim časovima 31. januara 2016. su ispred manastira uhapšena četvorica kosovskih Albanaca, kod kojih je pronađeno oružje, eksploziv u rezervnoj gumi auta i literatura koja je ukazivala na moguće veze s ISIS-om. Dvojica od četvorice uhapšenih, bili su na međunarodnoj listi lica povezanih s terorizmom. Američka ambasada u Prištini je 2013. sprečila izgradnju magistralnog puta Peć-Plav, koji je trebao prolaziti kroz zaštićenu zonu manastira. Problem je i pokušaj albanskih vlasti u vezi uzurpacije 24 hektara manastirske zemlje, koja je deo od 700 hektara, koja je manastiru konfiskovana od strane komunističkih vlasti 1946. godine. Iako je "Ustavni sud Kosova" priznao manastiru zemljište i da to treba uneti u katastar, ni 5 godina nakon te odluke to nije učinjeno. Učestala je medijska hajka protiv manastira, koja uzrokuje povremene demonstracije i blokiranje pristupa manastiru. Postoje napadi i na kulturnom polju, pa se manastir medijski proglašava albanskim spomenikom kulture. Manastir i danas čuva italijanski kontigent KFORa. Već u neposrednoj blizini manastirske kapije ispred koje se nalazi kontrolni punkt KFORa, saobraćajni znaci i ležeći policajci vas ograničavaju na malu brzinu kretanja, dok vas jedan za drugim natpisi na velikim tablama upozoravaju da prilazite kontrolnom punktu KFORa i da je odobrena smrtonosna upotreba sile. Nakon što se parkirate, pre ulaska u manastir, potrebno je zaustaviti se pored stražare i dati ličnu kartu italijanskom vojniku. On nadležne u manastiru telefonom obaveštava o vašem dolaski i pita za dozvolu da vas pusti. Sve je bilo ok ali sam ipak morao da sačekam da omanja grupica završi obilazak i izađe (Kovid19 procedura...). Za tih pola sata čekanja, upoznah se sa ljubaznim bračnim parom koji je sa dvoje dece takođe stigao u međuvremenu. On Kanađanin ona Nemica, vidno zbunjeni i pomalo uplašeni zbog opsadnog stanja ispred manastira uputiše mi mnoštvo pitanja... počevši od: "Otkud ovoliko Švajcaraca na putevima KiM?", pa do pitanja vezanih za sam manastir i KiM. Pošto put (ulica) prolazi ispred samog manastira gde i mi čekamo ulaz, lokalni "mangupi" usporavaju zbog vojnog punkta i ležećih policajaca, i pre nego što će proći pored nas pojačavaju neku najstrašniju albansku "muziku" i glume ludilo. Naravno, prozor je spušten do kraja, lakat je izbačen napolje, mrki pogledi, brze frizure, izbledeli crveni Opel Kadet "Suza" u metastazi... sve je tu. Od svih prisutnih, zamislite, gledaju baš u mene. Nije puno prošlo, eto ih ponovo. Njihov ponovni prolazak je takođe protekao u međusobnom gledanju i mrštenju, propraćen arlaukanjem iz nekih jeftinih automobilskih zvučnika. Sledeći prolazak ne znam dal' se dogodio jer je italijanski vojnik u međuvremenu dobio poziv da nam odobri ulazak. Trebao sam da snimim tih par scena, ono je bio film... Na sledeće dve fotografije, ispred oltara sa desne strane nalazi se kivot u kome je netruležno celo telo Svetog kralja Stefana Dečanskog. Nastaviće se...

@Uglješa B. hvala puno na predlozima. U svakom slučaju će biti još dosta toga. Iako sam sa pisanjem trenutno na KiM, imam još puno lokacija iz centralne Srbije i Vojvodine o kojima tek treba da pišem... I nevezano za ovu temu, još jedan putopis sam obećao ljudima koji znaju za moju prošlogodišnju vožnju, samo što pored svih obaveza treba naći slobodnog vremena i za pisanje. Ono o čemu sigurno neću pisati su kafane. Ne zato što ne znam dobra mesta ili ne volim dobru klopu (naprotiv), već zato što mislim da bi bio haos kada bih i njih ubacio u temu, a i ličilo bi na neku reklamu. Kako god, hvala još jednom na predlozima i podršci.

Rastura, rastura!

Pilon (stub) mosta na Adi - Beograd

@saxomofon nema na čemu zaista. Sada mi je još više krivo što ovaj put nisam ušao u pešačku zonu i obišao grad detaljnije, samim tim postavio bih i neku fotku više... Poznajem nekolicinu dobrih ljudi koji nažalost dele tvoju sudbinu, mogu samo da zamislim kako vam je bilo kada ste napuštali domove. Ne mislim, već sam ubeđen da će doći dan kada ćeš bezbrižno sa decom otići u svoj rodni grad i pokazati im odakle su im koreni, ja ti to najiskrenije želim. I da, zaista nema potrebe za velikim "V" i persiranjem, svi smo ovde "naši". Hvala tebi! @Uglješa B. Nema na čemu, i što bi rekao naš narod: "Iz tvojih usta u božje uši". Uživaj!

Beli Drim je najduža reka na KiM koja nakon spajanja sa Crnim Drimom kod grada Kukeša u Albaniji čini reku Drim. Beli Drim je dugačak 175 km od kojih se 156 km nalazi u Srbiji a 19 km u Albaniji. Beli Drim je reka ponornica, ona izvire podno planinskog venca Prokletija, tačnije, ispod južnog dela planine Žljeb. Nakon poniranja, ona ponovo izvire ispod planinskog venca Rusolije u Metohiji, desetak kilometara od Peći. Nedaleko od sela Radovac, na 580 m.n.v, Beli Drim se pojavljuje kao snažni izvor i vodopad visine 25 m. Izdašnost vrela je veća od 5m³ u sekundi i ubedljivo je najjači izvor na KiM. Upravo zbog velike mase vode koja se stropoštava sa visine i peni (uvek je bela), Beli Drim je i dobio ime. Ja sam ovo vrelo posetio tokom prošlogodišnjih letnjih vrelina, tako da količina vode nažalost nije bila na onom nivou koji ga najviše i čini atraktivnim. Ako se neko odluči da poseti ovo mesto u aprilu-maju, može da očekuje ovakav prizor. (fotografiju sam preuzeo sa interneta) Uprkos manjoj količini vode, ni jednog trenutka se nisam pokajao što sam došao na ovo mesto. Obilazak sam nastavio pentranjem po gornjem delu vodopada... Samo da napomenem da se nedaleko od izvora Belog Drima nalazi i Radavačka pećina. Svakako nije biser među pećinama ali je vredna pomena. Ja je nažalost nisam posetio jer jedna grupa tek što je ušla a do sledećeg ulaska je trebalo dosta da se čeka, tako da sam zbog svojih daljih planova odustao. Tok Belog Drima je imao veliki značaj krajem 13. veka kada je autonomna Srpska pravoslavna crkva svoje sedište iz Žiče prebacila u Peć. Tada je područje oko reke Beli Drim postalo još poznatije i istaknutije. Tada je počelo jačanje naše srednjovekovne države i udruživala su se područja na kojima je već dugo živelo srpsko stanovništvo. Takozvano Podrimlje se spominjalo još u 12. veku, u Žitiju Svetog Simeona koje je napisao Sveti Sava. On tamo kaže kako je Podrimlje od Vizantije oslobodio njegov otac Stefan Nemanja, u monaštvu nazvan Simeon. Beli Drim odavde nastavlja da teče prolazeći sredinom Metohije, da bi se na kraju ulio u veštačku akumulaciju Vrbničkog jezera kraj Prizrena. I ja ću, nakon što na ovom mestu odmorh sva svoja čula, skoro istim putem krenuti dalje...

Kada sam se u dolasku zaustavio na ulaznoj rampi ispred kompleksa Pećke Patrijaršije, deo razgovora sa dežurnim kosovskim policajcem je bio vezan za sledeću lokaciju koju planiram da obiđem. Pre nego što sam i krenuo na ovo putovanje, znao sam da će mi za ovu lokaciju biti potrebna i asistencija na terenu. Pošto se nije snalazio sa mapom na telefonu, policajac mi je preporučio da nakon posete manastiru svratim do turističkog info-centra koji se nalazi nekih stotinak metara udaljen od manastirske rampe - tako i uradih. Na desnoj strani fotografije se vidi turistički info-centar, dok se malo niže niz put sa leve strane vidi početak zida koji prati put i koji okružuje kompleks Pećke Patrijaršije. Upravu tu se vidi i siva stražarska kućica sa dva prozora pored koje se nalaze ulazna rampa i kapija. Po ulasku u turistički info-centar prva koja mi se obraća na albanskom je mlada devojka, koja ostaje zbunjena kada ja (naravno) odgovorih na srpskom jeziku. Znam da se nije folirala jer mladi Albanci zaista ne znaju srpski, pa tako razgovor nastavljamo na engleskom. Čovek koji je do mog dolaska sedeo u kancelariji sada radoznalo prilazi i sa osmehom preuzima priču samnom. Na skoro perfektnom srpskom jeziku dobih sve informacije koje sam tražio. Ono što ni u snovima nisam mogao da vidim je to da sam u Gugl navigaciji trebao da kucam: Ujëvara e Drinit të Bardhë. Iskreno, kao što sam do sada nalazio razne budžake širom sveta tako sam i ovo mesto pronašao, i to tako što sam na mapi pratio tok reke. Mesto gde plava linija (reka) počinje je verovatno bilo mesto koje tražim, samo su mi trebali detalji i potvrda koju sam upravo i dobio. Napuštam info-centar i započinjem ponovno probijanje kroz pećku saobraćajnu gužvetinu. Iako je vožnja od samo 13 km zbog pomenute gužve potrajala duže nego što je trebalo, osetno raspoložen vozim ka mestu koje sam imao prilike da vidim samo na slikama, vozim ka fantastičnom izvoru Belog Drima. Prvo na šta se nailazi je veliki ugostiteljski objekat čiji naziv takođe možete kucati u navigaciju. Ko ne želi da produži ka parkingu (garaži) koja se naplaćuje, pre dolaska do samog objekta već treba da razmišlja i da traži neko mesto u hladu. Kao u centru Peći, i ovde je gužva zaista velika. Iako je bio radni dan, mnoštvo automobila sa kosovskim i švajcarskim tablicama se stiskalo i mimoilazilo na uzanom prostoru pokušavajući da nađe neko mesto za parkiranje. Kada se dođe do restorana, samo treba pratiti znake, proći pored njega... ...i nastaviti stepenicama koje vode naniže. Kada se nađete iza restorana, uređenom pešačkom stazom treba produžiti još nekoliko stotina metara. Staza koja vodi ka izvoru Belog Drima prolazi kroz fantastičnu i veoma šumovitu dubodolinu . Iz kojeg god pravca da ste došli i ma gde da ste bili pre dolaska na ovo mesto, hladovina i blizina planinske vode pružaju pravi ugođaj i zadovoljstvo, pogotovo tokom vrelih letnjih dana. Pešačku stazu i kompletno okruženje je još sedamdesetih godina prošlog veka uredila Republika Srbija, dok je 1983. godine celo područje koja obuhvata 89,94 hektara zavela kao Zaštićenu zonu i spomenik netaknute prirode. Stoga nije ni čudo što ga današnja Priština svrstava u sam vrh prirodnih atrakcija "Kosova", koju obiđe na hiljade turista godišnje. Nakon prelaska malog mostića staza me je nepogrešivo dovela do mesta koje i jeste bilo primarni cilj moje posete. Nastaviće se...

Fotografije vezane za prethodni post... Čudotvornu ikonu Bogorodicu Pećku – Ipeksku (fotografija ispod) je po predanju slikao sveti apostol i jevanđelist Luka, u Getsimaniji kraj groba Presvete Bogorodice, 48. godine. U Carigrad ju je 460. preneo vizantijski car Lav Mudri, tu je boravila u hramu Majke Božje sve do 898. kada je poslata u Herson, na Krim. Nju je tamo dočekao sam ruski knez, Sveti Vladimir, koji se pred njom krstio, o čemu postoji zapis, i otpočeo sa krštavanjem ruskog naroda. Oko 989. ikona se nalazila u Velikom Novgorodu, odakle je preneta u Nikeju. Ikonu je od carigradskog patrijarha dobio na blagoslov Sveti Sava Srpski, kada se hirotonisao i doneo je u Srbiju. Po prenosu patrijaršije iz Žiče u Peć, tamo je i ova svetinja dobila svoje mesto i od tada se naziva Pećkom. Ikona stoji u naročitom tronu i okićena je mnogobrojnim dragocenim ukrasima, kao zahvalnost onih, čije su molitve pred njom uslišene. Na samom kraju obilaska malo mi je "zasmetala" jedna stvar, verovatno grešim ali tako je. U manastirskoj prodavnici uzeh neke suvenire pre polaska, kad mi prilikom plaćanja ljubazna monahinja saopšti cenu u evrima?! Znam u kakvom okruženju opstaju, znam da se na skoro celoj teritoriji KiM koristi isključivo evro... ali ipak, što baš i ovde? Možda je tome kumovao i podatak da ovu svetinju danas više posećuju stranci nego Srbi... Kada već spomenuh strance... Napuštam manastir, ponovo sam na ulici ispred kapije i pozdravljam se sa policajcem sa početka priče. Stoji tu nekolicina ljudi (stranci po izgledu) i upitaše me za pomoć, jer se policajci baš i ne služe engleskim jezikom: - Molim vas, možete li nam pomoći, da li je ovde ulaz u crkvu? (saznah da su nemci u pitanju...) - Mogu naravno, nije ulaz u crkvu već u srednjovekovni srpski pravoslavni manastir. Pokažite pasoše policajcu i moći ćete da uđete. Jedino vas dve gospođice nećete moći u šortsevima unutra. - Pa nemamo sad uslova za presvlačenje, jel' zaista vredi ulaziti unutra? (ubacuje se neki nadobudni baksuz koji je ćutao do sada). - Uđite i probajte, jer u većini naših manastira na ulazu imaju marame koje daju "neadekvatno" obučenim ženskim posetiocima da se ogrnu. A, da li vredi ući? Ne znam šta bih vam odgovorio na to pitanje. - Ne zaista, šta se može posebno videti unutra, srpska crkva sa slikama? (ja već menjam izraz lica a to primetiše i njegovi pajtosi koji počinju da mu skreću pažnju. Pravim korak prema njemu i gledam samo njega u oči.) - Freske su u pitanju, na svodu jedne crkve možete recimo videti čuvenu fresku "Tajna večera" naslikanu oko 1250. godine. - Pa dobro, Tajna večera, toliko verzija ima po svetu... (nastavi on nadobudno) - Da, slažem se. Samo na ovoj fresci Tajne večere , na postavljenom stolu, možete videti kašiku, viljušku i nož! Gospodo, želim vam prijatan dan! Ućutaše se trenutno i pogledaše se među sobom, odgovora nije bilo. Dok radoznali policajac zbunjeno pokušava da odgonetne šta sam im to rekao, ja sedam na motor i nakon salutiranja (vojničkog pozdrava), nastavih dalje...

Fotografije vezane za prethodni post... Ono što je takođe zanimljivo a što je ljudima nažalost malo poznato... 1957. godine zavod za zaštitu prirode Srbije stavio je pod zaštitu šam-dud u Pećkoj patrijaršiji kao spomenik prirode i kao prirodno dobro prve kategorije (na sledeće dve fotografije). U Evropi zvanično ne postoji dud stariji od 250 godina, dok za dud u dvorištu Pećke Patrijaršije postoji više izvora i dokaza da je star ravno 753 ili 754 godine! Kako je zabeleženo u brojnim manastirskim i drugim knjigama, njega je u jesen 1269. ili u proleće 1270. godine zasadio treći srpski arhiepiskop Sava II. Zasađen je 225 godina pre otkrića Amerike i 120 godina pre Kosovskog boja! Arhiepiskop Sava II je šam–dud doneo na povratku iz Jerusalima, prolazeći kroz Siriju kada je iz oblasti Bila ad Šam, današnji Damask, uzeo dud i doneo ga u Pećku Patrijaršiju. "Vekovnu živu starinu, podno gorostasnih stenovitih Prokletija, šibale su oluje i vetrovi, udarale munje, peklo sunce, sušili mrazevi i šta sve ne, kroz blizu sedam i po vekova dugu istoriju, a on i dalje raste i rađa. Pored njega su prolazile mnoge vojske, često neprijateljske, ispod njegove krošnje su se rodile mnoge devojačke i momačke ljubavi, upamtio je on krunisanje 45 srpskih patrijarha, pored njega su se izrekle mnoge zakletve i izreke i još mnogo, mnogo toga, dobrog i lošeg dud je ”zapamtio”. Šam-dud cveta svake poslednje nedelje u aprilu i još uvek dobro rađa i daje slatke plodove. Uglavnom sok pravimo od zrelih dudinja. Održavamo ga i čuvamo a on pamti vekovnu srpsku istoriju. Ispod njegovih krošnji Arsenije III Čarnojević je 1690. godine okupio sve viđenije Srbe sa Kosova i Metohije i odlučio da krene u veliku seobu Srba preko Save i Dunava. Zapamtio je Savin šam–dud i druge velike i male seobe Srba, brojne ratove, "nagledao" se brojnih pohara svetinje i paljevine konaka 1981. godine, ”gledao” je dud i kako su neprijateljske vojske zatvarale konje u Pećku patrijaršiju. Kad bi progovorio i svedočio vekove ne bi stalo ni u debeloj knjigi kao Biblija" - priča igumanija Pećke Patrijaršije Haritina. U velikoj oluji i nevremenu 1950. godine od udara munje dud se raspukao na dva dela ali je ostao ”živ”! Od 1987. godine više podupirača je postavljeno pod njegove grane kako ne bi pale na zemlju. Šam-dud je viši od osam metara a krošnja ima prečnik šest metara. Nastaviće se...

Nakon obilaska kosovskog došlo je vreme da pređem u metohijski deo. Metohija je inače (po meni), zbog konfiguracije terena mnogo živopisnija i zanimljivija za vožnju od Kosova. Metohija obuhvata zapadni i krajnje južni deo naše južne pokrajine, a naziv potiče od grčke reči "metoh" - zemlja pod upravom manastira. Albanski nacionalisti ne podnose i izbegavaju naziv Metohija jer ih asocira na SPC (Srpsku pravoslavnu crkvu). Proglašenjem KiM za autonomnu oblast 1945. godine, Metohija je bila deo zvaničnog naziva teritorije. Novembra 1968. sa ciljem smanjivanja nacionalnih tenzija sa Albancima, Metohija je izbačena iz naziva pokrajine; da bi 1990. bila ponovo vraćena. Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1244, UNMIK i sadašnja "privremena vlada Kosova" koriste isključivo Kosovo kao naziv pokrajine, međutim ne postoji nikakav pravni akt kojim je Metohija zvanično i izbačena iz naziva. Vozeći se Metohijom i prolazeći koroz naseljena mesta, table sa dvojezičnim nazivima istih su me nedvosmisleno informisale kakvo je "raspoloženje" u njima. Ili bi naziv mesta napisan na srpskom jeziku bio precrtan a ostavljen onaj na albanskom, ili obratno, ili bi se naziv mesta ispisan na oba jezika neoštećen nalazio na tabli. Pristigoh tako i u Peć, jedan od najmnogoljudnijih gradova u pokrajini. Kao i većina drugih gradova, Peć je etničko čišćenje pretrpeo 1999. godine, a posao je završen 2004. Pre dolaska KFORa u gradu je živelo 20.000 Srba, dok ih danas u ovom gradu nema uopšte. Osim stare čaršije, ima se još toga videti u Peći, ali mi taj grad ovaj put jednostavno nije bio u planu. Dan je bio izuzetno vruć a gužve u samom gradu neverovatne. Provedoh 14 godina radeći na Bliskom istoku, tako da mi haos i rasulo u saobraćaju uopšte nisu nepoznanica; međutim, uprkos svojoj snalažljivosti, bio sam primoran da pratim kreni-stani vožnju jer je koncentracija vozila sa stranim tablicama (uglavnom gastarbajteri iz Švajcarske) na uzanim gradskim ulicama bila fantastična. Ulazak u Peć i početak saobraćajnog haosa. Bilo kako bilo, nakon neminovnog prolaska kroz centar grada, uspeh da se dokopam rampe i policijske kućice koja prethodi ulazu u mesto koje želim da obiđem. Klasika, razmenih neku reč više sa ljubaznim i znatiželjnim policajcima, i nakon uvida u moju ličnu kartu, rampa je bila dignuta. Nakon ulazne rampe i kapije, put od kamene kocke vodi dalje ka kapiji manastirskog kompleksa. Pećka Patrijaršija je manastirski kompleks kod Peći koji se nalazi u jednom zaista fantastičnom prirodnom okruženju, i garantujem da je to prvo što će konstatovati svaki posetilac ovog mesta. Pećka Patrijaršija se nalazi na ulasku u prelepu klisuru Pećke Bistrice i pod samim je obroncima Prokletija. U klisuri Pećke Bistrice se nalaze pećine u kojima su od 12. veka obitavali i tihovali srpski monasi, pa su po njima ime dobili kako Patrijaršija, tako i sam grad. Pećka Patrijaršija je jedan od najznačajnijih spomenika srpske prošlosti. Ona je vekovima bila sedište srpskih arhiepiskopa i patrijarha, kao i stecište književnika, umetnika, teologa i najumnijih Srba. Ceo kompleks nije nastao odjednom, građen je od treće decenije 13. veka pa do sredine 14. veka. Manastirski kompleks sastoji se od četiri crkve: crkva Svetih Apostola, crkva Sv. Dimitrija, Crkva Svete Bogorodice Odigitrije (putevoditeljice) kao i crkva Svetog Nikole. Crkva svetih Apostola je bila sagrađena pod arhiepiskopom Arsenijem I, (naslednikom Svetog Save), u trećoj deceniji 13. veka, kada je Patrijaršija iz manastira Žiče bila prebačena u Peć, planinsku isposnicu na ivici plodnog platoa Metohije. Crkva svetih Apostola je najstarija crkva Pećke Patrijaršije, planirana i sagrađena po planu Svetog Save, oslikana freskama 1250. godine. Crkva svetih Apostola Pećke Patrijaršije predstavlja jedinstveni spoj raškog i srpsko-vizantijskog stila gradnje. Spolja je Crkva Svetih Apostola bila omalterisana i obojena tamo-crvenom bojom poput manastira Žiče. Crkva Svetog Dimitrija, sagrađena pod arhiepiskopom Nikodimom 1320. godine. Podignuta je u vreme od 1316. do 1321, a oslikana u periodu 1322 - 1324. godine. Fresko-slikarstvo u crkvi Svetog Dimitrija izvedeno je zaslugom arhiepiskopa Joanikija. Crkva Bogorodice Odigitrije, ili Bogorodičina crkva podignuta je oko 1330. godine, sa južne strane matičnog hrama Svetih Apostola, kao pandan Svetom Dimitriju, a po nalogu pećkog arhiepiskopa i uglednog književnika Danila II. S južne strane, Danilo II je sagradio i crkvicu Svetog Nikole, jednobrodnu građevinu od kamena i opeke. Prvobitni živopis u njoj nije sačuvan. Freske je radio zograf Radul, najpoznatiji slikar sedme i osme decenije XVII veka. Ikonostas je takođe iz njegovog vremena. Danilo II je takođe oko 1337. podigao prostranu otvorenu pripratu za sve tri crkve, zvonik sa kapelom i trem. Visoki zvonik nije sačuvan, a patrijarh Makarije je 1561. morao da zazida sve otvore kako bi obezbedio konstrukciju. Time je ovaj prvobitni trem sa dvojnim lukovima izgubio mnogo od lepote zbog koje je bio slavljen. Osim fantastičnih i monumentalnih freski, manastir je bio poznat po veoma bogatoj riznici koja je u više navrata stradala kako od Turaka tako i od Arnauta. Kada se desila velika seoba Srba 1690. godine, patrijarh Arsenije III Čarnojević morao je da napusti Pećku Patrijaršiju pred najezdom Turaka sklonivši se sa oko 30.000 srpskih izbeglica u Budim i Sent Andreju. Turci i Arnauti su poharali i oskrnavili crkve Pećke Patrijaršije, kao i mnoga druga srpska svetilišta. Još jedna seoba 1739. godine, pod patrijarhom Arsenijem IV Šakabendom, dovela je do napuštanja manastira, kada je patrijarh uspeo da dragocenosti ponese sa sobom i skloni ih u Sremske Karlovce. Usled ovih migracija, srpsko stanovništvo na KiM krajem 18. veka postaje manjinsko. I pored gubitaka većine dragocenih objekata, sačuvana je najstarija knjiga na ćirilici na čitavom Balkanu – “Oktoih Petoglasnika”, veličanstveni primerak ručno pisane knjige, štampane na Cetinju početkom 1494. godine. Od nekadašnjih manastirskih utvrđenja i objekata Pećke Patrijaršije su očuvani samo danas vidljivi temelji. Rezidencija u zadnjem delu crkvenog dvorišta Pećke Patrijaršije je podlegla žestokom napadu albanskih terorista 1981. godine. Prvi javni napad i zločin albanskih separatista prema Srbima na KiM je podmetanje požara u konaku Pećke Patrijaršije, u zoru 16. marta 1981. godine dok je trideset monahinja mirno spavalo. Požar je podmetnut na tri mesta u potkrovlju, na međusobnoj razdaljini od 10 metara. Srećom, požar je primetio stariji Srbin sa Kosova koji je bio gost manastira te noći. Monahinje su jedva uspele da se spasu i da sa sobom ponesu neke od manastirskih vrednosti. Kapela, patrijarhove odaje, sobe u kojima borave monahinje, radionice i ostave su potpuno izgorele, jer je vatrogasna služba iz Peći sabotirala gašenje požara, stigavši sa polupraznim vatrogasnim vozilima… Osim italijanskog KFORa koji je umnogome pomogao, zid koji je podignut oko celog manastira je u potpunsti sprečio vređanje, pretnje, bacanje kamenica... od strane lokalnih Albanaca. Nastaviće se...

Baš tako, ima svega i svačega. Imao sam prilike, pa sam tako iz čiste znatiželje i ličnog interesovanja završio razne obuke, pohađao stručne seminare... iz oblasti motornih ulja i maziva, kako putničkog i teretnog, tako i "vodenog" programa. Trebalo mi je malo da nađem jer imam milijardu fotografija, ali evo, uspeo sam. Da se nadovežem baš na tvoju opasku vezanu za aditive koji služe za čišćenje sistema za ubrizgavanje. Poenta je da kvalitetni aditivi treba da razgrade i za sebe vežu nečistoću, vodu... kako bi bili u mogućnosti da ih izbace iz motora, karburatora, rezervoara... (sistema za gorivo). Na test je bilo doneto nekoliko konkurentnih aditiva u originalnim pakovanjima. Svi su otvoreni prvi put na licu mesta. Samo je aditiv u poslednjoj epruveti u potpunosti "razbio" vodu, nečistoću, i vezao ih za sebe. Ostale epruvete... vidiš i sam. Ja naravno neću reći koji je aditiv u kojoj epruveti, jer zadnje što bih voleo je da neko pomisli da je reklama u pitanju. Takođe se izvinjvam na malom off-u jer se dotakosmo aditiva u temi o Banditu.

U zagrejan motor (ulje) sipaš sadržaj bočice. Vratiš čep, upališ motor i pustiš 15-20 minuta da odradi u leru. Nakon toga ispuštaš (menjaš) ulje...

Verovao ili ne, već 26 godina, prilikom svake zamene ulja u svim svojim dosadašnjim vozilima. I sad imam dve bočice spremne u garaži. Samo prilikom nekoliko zamena ulja ga nisam koristio jer sam servise radio u inostranstvu, tokom dužih putovanja. Ako uzimaš Motul od uvoznika, slobodno ih pitaj za mene (šta kupujem, koristim itd...), u kompjuteru imaju moju podugačku istoriju kupovine. I informacije radi, "engine clean" je isti i za motocikl i za auto (i za benzin i za dizel), nema razlike u sastavu. Jedino je za motocikl bočica manje zapremine, tako da nije greška šta god da uzmeš - ako se odlučiš naravno.