Na slici je original, i po ceni moguće da jeste jer se radi o mini-alatu koji košta 17$.

Fotografije vezane za prethodni post... O netrpeljivosti između meštana dva sela o kojoj sam pisao u prethodnom postu, možda svedoče i prepravke na tabli (fotografija ispod).

Šta sledeće obići, "Slavinjsko grlo" ili "Rosomačke lonce", pitanje je sad? Neupućene, ova dilema možda natera i da posegnu za Guglom. Međutim, šta god da odlučite nećete pogrešiti, jer se radi o jednom te istom mestu. Ono što je bitno da zapamtite je u kom delu Stare planine baratate sa kojim nazivom. Ako ste u blizini sela Slavinja, ni slučajno se nemojte raspitivati za "Rosomačke lonce", dok će vas u okolini sela Rosomač sa prezirom gledati ukoliko se budete interesovali za "Slavinjsko grlo". Za netrpeljivost među meštanima ova dva sela krivac je svakako jedna prelepa prirodna atrakcija. Na svom toku od Stare planine ka reci Visočici, reka Rosomača usekla je kanjon kroz stene Stare planine. Prelepi kanjon je specifičan kako po svojim slojevitim ivicama, tako i po prečagama u rečnom koritu. Pomenute prečage formiraju impozantan niz malih slapova, virova (lonaca) i vodopada. Kanjon o kome pričamo svojom veličinom sigurno ne može da parira lepotama mnogo većih konkurenata. Međutim, ovaj lepotan je dovoljno i strm i visok i dugačak... da svojim jedinstvenim izgledom zasigurno može zaseniti svakog ko bude rešio da ga poseti. Zbog strmine, vodi u "loncima" je skoro nemoguće prići, možda jedino šetnjom kroz vodu, putem rečnog korita. Ko i reši da se okupa, treba da zna da temperatura vode ni u najtoplijim letnjim mesecima ne prelazi 5-6 °C. Što se posete ovom mestu tiče, treba znati da i u ovom slučaju treba ignorisati Gugl navigaciju, koja će vas odvesti na mesto odakle je nemoguće prići zanimljivom kanjonu. Bez obzira iz kog pravca dolazite, Gugl će vas sa puta #221 usmeriti ka selu Rosomač - greška. Treba ići do sela Slavinja i tu se parkirati, onima sa nižim motociklima odatle i započinje pešačenje ka kanjonu. Uporniji ili oni koji imaju motocikle sa nešto većim klirensom... veoma džombavim, kamenim i makadamskim seoskim sokacima, mogu da nastave do samog početka markirane pešačke staze koja vodi ka kanjonu - ja sam tu parkirao. Od tog mesta pa do željene lokacije vas deli nekih 20 minuta laganog hoda prelepom livadsko/šumskom stazom. Ovo će verovatno biti prvo mesto na kojem ćete se zadivljeni zaustaviti ispred kanjona. Na tom mestu ćete ujedno osetiti i pravo osveženje, u vidu sićušnih kapljica vode nošenih hladnim povetarcem. Ujedno, odmah tu na početku, sa desne strane kanjona, nalazi se mesto gde se možete popeti na sam vrh i prošetati duž njegove desne strane. Pogled odozgo je takođe zanimljiv. Nastaviće se...

Nema na čemu, to i jeste poenta. Drago mi je što ti je moje pisanje bar malo od koristi. Šteta što nisi uspeo da obiđeš dvorac zbog kucova raspoloženih za jurnjavu... ali eto, bar si osetio delić atmosfere sa kojom se skoro pa redovno srećem. I u potpunosti se slažem sa tobom u vezi tvrđave Bač, sjajna je.

@Boban EN neka je sa srecom, puno bezbriznih kilometara zelim!

Na desnoj obali Staroplaninske reke Visočice i nadmorskoj visini od 1094 m, nalazi se manastir Visočka Ržana sa hramom Svete Bogorodice. Manastir je sazidan, zapravo obnovljen 1853. godine na temeljima mnogo starije svetinje, koju su u vreme Karađorđa Krdžalije uništile i spalile na putu ka Sofiji. Da bi sagradili crkvu na starim ruševinama, meštani su Turcima morali da plate 700 groša. Usamljeni manastir se nalazi u predivnom, gotovo netaknutom planinskom ambijentu, okružen gustom četinarskom šumom. Iako zabačen i udaljen od obližnjeg izletišta i glavne saobraćajnice, manastir je lako pristupačan jer do njega vodi krivudavi put. Manastirska crkva Svete Bogorodice u Visočkoj Ržani nije živopisana. Oslikan je samo oltarski deo krajem 19. veka kao i nebo u naosu. Ikonostas koji je ukrašen biljnim ornamentima takođe datira sa kraja 19. veka, a petnaestak ikona koje se nalaze pri njegovom vrhu rađene su između 1855 -1862. godine. U manastiru se čuva i nekoliko vrednih ikona iz 18. veka, pa se pretpostavlja da je ova zbirka nekada bila mnogo bogatija.

Ko bude rešio da obiđe vodopad Tupavicu, prava bi šteta bila da ne svrati i obiđe još jedan prirodni fenomen Stare panine. Izvor, odnosno Jelovičko vrelo zasigurno zaslužuje pažnju iako ga mnogi "preskoče", najčešće usled neinformisanosti. U neposrednoj blizini račvanja puteva gde treba skrenuti za vodopad Tupavicu, u pravcu ka selu Jelovica, nalazi se popularno izletište i vikend naselje "Vrelo", na čijem području se nalazi prelepo vrelo Jelovičke reke. Iako ima oblik oka, Jelovičko vrelo po boji vode i po okruženju neodoljivo podseća na bajkovito Krupajsko vrelo, o kome sam već pisao na ovoj temi. Pošto je dan bio veoma sunčan, preda mnom se odigrala fenomenalna predstava boja i senki. Međutim, osim pomenute lepote odmah primetih nešto što ovo vrelo čini drugačijim u odnosu na mnoga druga. Na samom izvorištu, tirkizno plava voda je bila fantastično mirna. Koliko god da sam se trudio, nisam uspeo da primetim kako na površini voda "radi" ili "vri", dok samo nekoliko metara dalje, ta ista voda formira planinsku reku pune širine i velikom brzinom nastavlja dalje! Pa kolika li je onda izdašnost vrela na tom mestu? Da se radi o najjačem izvorištu na Staroj planini, kasnije će mi potvrditi i podatak da je izdašnost ovog vrela veća od 5 mᶟ u sekundi! Dubina Jelovičkog Vrela još uvek nije dovoljno ispitana, a smatra se da je dublje od 50 m. Temperatura vode tokom cele godine varira između 6 i 12 °C. Ovo mesto mističnim čini još i to što vrelo potpuno presušuje svake godine u avgustu, skoro u istom vremenskom periodu, na nekoliko sati. Kako i zbog čega se to dešava, još uvek nije utvrđeno. Sam tok Jelovičke reke je bogat potočnom pastrmkom i rečnim rakovima, tako da osim turista željnih odmora u prirodi, duž reke se mogu videti i pecaroši. Prilaz vrelu je veoma pristupačan. Asfaltni put vodi do samog početka markirane pešačke staze. Nakon toga, posetioce čeka laganih 100-200 m pešačenja stazom koja delom prolazi kroz vikend naselje. Nedaleko od vrela, na samom ušću Jelovačke u Dojčinačku reku, nalazi se spomen dom svim borcima pirotskog kraja palim u Narodnooslobodilačkom ratu 1941-1945. Do doma se dolazi preko malog simpatičnog kamenog mosta. Da li u domu postoji neka izložbena postavka, kao i to da li je i kada otvoren, nisam upoznat. U vreme moje posete dom je bio zatvoren.

Uslovi za ulazak u zemlje Evrope WWW.BLIC.RS Praznični dan narednog četvrtka mnogi planiraju da spoje s vikendom i da tako iskoriste priliku za četvorodnevno putovanje. Onima koji imaju decu odgovara i činjenica da će i...

Nosi titulu najuslikanijeg vodopada na Staroj planini i svrstan je među najlepše vodopade Srbije. Vodopad Tupavica koga deo ženske populacije zove još i Tupavac , nalazi se na Dojkinačkoj reci u srcu Stare planine, na visini od 1050 m.n.v. Njegovoj atraktivnosti svakako kumuju kaskadni slapovi čiste i hladne vode, koji se sa visine od oko 15 metara prelivaju preko stena bakarne boje. Kao i svaku drugu prirodnu "vodenu" atrakciju i Tupavicu je najbolje posetiti u proleće, ili jesen pod uslovom da je bila kišna sezona. Moje lično mišljenje je da je idealno vreme za posetu ovog vodopada u rasponu maj-jul. U martu i aprilu svakako ima još više vode usled topljenja snega, ali je ta vodena masa toliko velika i brza, da nadolazeća voda sa vrha vodopada bukvalno preleće kamene kaskade i stropoštava se pri dnu. Usled toga vodopad nije ni približno atraktivan u odnosu na period kada se voda do dna sliva sa stene na stenu (moje mišljenje). U toku vrelih letnjih dana vodopad zna skoro u potpunosti da presuši, pa voda jedva da kaplje sa stena. Naravno, ne treba zapostaviti i ledene zimske mesece, kada se poput ostalih Staroplaninskih vodopada i zaleđena Tupavica pretvara u pravo prirodno remek-delo. Za razliku od ostalih Staroplaninskih vodopada, velikoj posećenosti Tupavica može da zahvali i lakoj pristupačnosti. Do sela Dojkinci vodi asfaltni put, a od sela kreće korektan makadam u dužini od oko 5 km. Makadamskim putem se stiže na stotinak metara od vodopada. Oni koji imaju problem sa vožnjom po makadamu, tu deonicu prelaze pešice za oko 1,5h. Da li zaslužuje epitet "najlepšeg vodopada u Srbiji" - ostavljam vama na procenu, jer lepota je u oku posmatrača. Ono što je sigurno je to da nećete uzaludno potrošiti vreme. Ako ste na Staroj, obiđite ga obavezno. Ispentrao sam se nekako pored vodopada, tako da su sledeće dve fotografije sa njegovog vrha, neposredno pre pada.

Put od Grlišta ka Grliškom jezeru i brani, nedaleko od Zaječara. PS. Greškom sam duplirao post...

Staroplaninsko selo Rsovci udaljeno je oko 23 km od Pirota, i samo je jedno od sela na ovoj planini koje iz godine u godinu broji sve manje i manje ljudi, pogotovo mladih. Međutim, kako to po nepisanom pravilu biva, obično se u malim mestima kriju velike tajne i misterije... U ataru sela Rsovci nalazi se pećinska crkva Sv. Petra i Pavla. Nekada zapuštena i prilično nepristupačna isposnička crkva podignuta je u 13. veku, a od 1981. godine je pod zaštitom Republike Srbije kao državno i kulturno dobro. Ova crkvica od nekih pedesetak kvadrata je po mnogo čemu neobična. Osim toga što je isposnička i što se u potpunosti nalazi u pećini, jedinstvena je i po fresci koja se nalazi na njenom severnom zidu. Radi se fresci koja je inače i jedini preostali živopis ove crkve, i koja predstavlja jedinstveni živopis ne samo u srpskom fresko-slikarstvu, već i u celokupnom hrišćanstvu! Na ovoj fresci koju istoričari zovu "Isus Hrist Mladenac", Isus je predstavljen kao veoma mlad, bucmastih obraza i bez kose! Da misterija bude još veća, u narodu poznatiji kao "Ćelavi Isus" je oslikan u budističkoj odeždi i osmougaonij mandorli ili zvezdi. Isto tako, "Ćelavi Isus" u ruci ne drži krst već ima tri podignuta prsta što je znak krštenja. Prvi koji je ovu svetinju predstavio svetskoj javnosti je hroničar srpskih čudesa i majstor fotografije Dragan Bosnić. U svojoj knjizi "Čudesna Srbija", Bosnić navodi kako nema preciznih podataka kako je ova čudesna freska nastala, ali se pretpostavlja da su je u vreme vladavine kneza Lazara oslikali isposnici sa Sinaja koji su dolazili u Srbiju. U to doba isposnice kao hramovi nisu bile podložne episkopskim kanonima (pravilima i cenzurama), pa se veruje da su lik Isusa nacrtali na steni sami isposnici iz Pećinske crkve. Iako neki smatraju da se radi o naivi, stručnjaci smatraju da se ipak radi o neponovljivom delu veoma iskusnog slikara sa velikim iskustvom. Osim želje da vide "Ćelavog Isusa", vernike i znatiželjne turiste privlači i voda koja leči. Naime, sa jedinstvene kamenite tavanice, niz stene se sliva voda koja pećini daje neki staklasti odsjaj, a za koju meštani tvrde da je lekovita. Sama crkva Sv. Petra i Pavla nalazi se u brdu Kalik koje obiluje otvorima i pećinama. U nekima od njih se gnezde divlji golubovi, a među Visočkim selima kruži i legenda da je u jednoj od mnogobrojnih pećina sakriveno i blago. Bugari govore o blagu popa Martina, dok se u našim predanjima spominje vojvoda Martin, koji je novac sakupljao za otkup svoje mlade žene, koju su oteli hajduci. Dokaz da su predeli oko Rsovca nekada bili crkveno zemljište, svedoče i nazivi okolnih sela: Kaluđerski dol, Popova strana, Manastirsko i Vladikine ploče. Da bi ste došli do crkve Sv. Petra i Pavla, potrebno je doći do sela Rsovci truckavim putem #221. Dalje, makadamskim sokacima kroz selo treba doći do mosta preko reke Visočice, gde treba i parkirati. Od mosta do crkve vodi makadamski put-staza, dužine oko 500-600 m. Sve je dobro obeleženo, a po završetku makadamske staze započinje popločeno stepenište koje vodi do same crkve. Napomenuo bih da se crkva zaključava, i da pre nego što pređete most i nastavite dalje, prvo svratite do obližnje kuće sa plavom metalnom ogradom. Na zidu kuće se nalazi tabla sa natpisom "Ključ od crkve - Milutin", a ispod table i ekser na kome bi trebalo da visi ključ. Ukoliko deka Milutin ne sedi na klupici ispered kuće, javite mu se i uzmite ključ. Ukoliko ključa nema, krenite slobodno prema crkvi. Ili ćete usput sresti ljude koji se vraćaju iz obilaska crkve i nose ključ (ukoliko su poslednji), ili ćete sresti ljude u samoj crkvi. Ako ključ završi kod vas i vi budete poslednji, zaključajte crkvicu i ključ dajte ljudima koje usput sretnete i koji idu u posetu crkvi, ili ga vratite Milutinu. Koliko je ovo mesto zadnjih godina postalo posećeno posvedočio mi je i sam Milutin, rekavši mi da se često dešava da ključ ne vidi od jutra do mraka.

@Forsberg drago mi je da ti se svidelo. Pola sata traje emisija, tako da šta je stalo - stalo je. Kad pogledaš, dobih prostor na javnom servisu u trajanju Dnevnika, malo li je? -------------- @bgvozdic iskreno hvala na lepim rečima i na velikom "V", ali zaista nema potrebe za persiranjem. Bez obzira da li postoji razlika u godinama ili ne, ovde smo svi "naši". Drago mi je da imamo ista ili slična interesovanja kada je ova naša lepa zemlja u pitanju. Ali ono što bih te zamolio je da ubuduće nikako ne porediš tvoje vožnje, doživljaje i tvoja uživanja sa nekim drugim "sadržajima", koje očigledno nepravedno vrednuješ više od svojih. Neko se sa lakim krosevima vozi po raznim gudurama i potpuno nebitnim brdima, neko u danu punim gasom pređe i po 1000 km... (primer). Lično, ne vidim sebe ni u jednoj od navedenih varijanti, ali isto tako sa uživanjem čitam i cenim sve ono što ti ljudi rade, napišu i podele sa nama. Iako nemamo ista interesovanja, gledanjem fotografija i čitanjem uspem da osetim njihovu energiju, sreću... koja zaista pozitivno utiče i na mene. Da se nema vremena potpuno razumem, prisutan sam više od deset i po godina na forumu, ali se zbog specifičnosti moga posla i nisam nešto pretrgao sa pisanjem. Ali evo, ovim putem želim tebe i tebi slične da zamolim da svoj entuzijazam, iskustva, vožnje, obiđene lokacije... ma koliko mislili da su beznačajne ili već viđene, ipak, bar po neki put podelite sa nama. Ima nas koji ćemo uživati! Što se pomenute emisije tiče... LINK koji evo postavljam je identičan onom od pre nekoliko postova iznad. Jedina razlika je što je sada klikom na jedno od dva zaokružena mesta moguće prelsušati polučasovnu epizodu. --------------- @djolji uhhhhh, tvoja kap je bila ona poslednja koja je prelila čašu i "naterala" me da otvorim ovu temu... Veruj mi, mogo prijatelja, poznanika... me "pritiska" da se upustim u tako nešto. Neki predlažu kjigu, neki Jutub, neki internet stranicu (sajt)... Bojim se da ako bi se upustio u tako nešto, to bi onda iz ljubavi i hobija prešlo u moranje, što baš ne bih voleo. Možda i grešim, ali bih ipak za sada sve to ostavio u okviru ovog foruma sa idejom sa kojom sam i započeo, a to je da kolegama predstavim potencijalno zanimljiva mesta koja obilazim. ---------------- @Marko05 hvala! U principu, ništa novo nisam rekao. Mnogima je sve manje-više već bilo poznato. Neko duže, neko kraće, svi mi delimo skoro iste emocije i interesovanja, zbog svega toga i činimo neku specifičnu zajednicu.

@Forsberg da, kontaktirala me je autorka emisije "Govori da bih te video" koja takođe posećuje i čita ovu temu. Sutra će postaviti link na sajtu i moći će da se presluša cela današnja epizoda "Motociklom po Srbiji".

@MaxiS Hvala na lepim rečima i izvini, definitivno nam je bio loš "tajming". Mnogo ljudi ovo prati i čita pa se nadam da će nekome ove informacije i biti od koristi. --------------------------------------------------------------------- Kada već spomenuh da dosta ljudi prati ovu temu... http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2021/11/02/7538152_20210625111338.jpg Мотоциклом по Србији WWW.RTS.RS Документарни програм

Vidikovac Kozji kamen je mesto koje pod obavezno treba posetiti ako ste u obilasku Stare planine ili ako se nađete u blizini Pirota. Vidikovac se nalazi na jednom od vrhova planine Vidlič, na visini od 1181 m.n.v. Kozji kamen se nalazi neposredno pored Zavojskog jezera i sa njega puca fantastičan pogled kako na celo jezero, meandre reke Visočice, tako i na staroplaninske vrhove Midžor i Babin zub. Ko god je posetio ovo mesto, kao i popularne vidikovce na Uvcu, prvo što mu prođe kroz glavu je kako oba mesta veoma liče. Naravno, i pored toga svako je lepo i privlačno na svoj način. Zavojsko jezero je urvinsko jezero i uz Jovačka jezera predstavlja jedini fenomen takve takve vrste na teritoriji Srbije. Događaju koji će uslediti 1963. godine prethodila je nekontrolisana seča lokolnih šuma i ogoljavanje padina planine. Ogoljeno zemljište Stare planine destabilizovano naglim topljenjem snega je počelo da klizi. Ogromna masa tla koja je klizala prema reci bila je dugačka 1,3 km i širine od 160-220 m! Masa zemljišta koja je stigla do reke Visočice formirala je prirodnu branu visine 50 m! Tom prilikom potopljena su tri sela sa preko stotinu kuća, dok je vojska evekuisala više od 1700 ljudi. Na mestu prirodne brane izgrađena je veštačka brana koja postoji i danas, a voda iz akumulacionog jezera se koristi za pokretanje turbina Hidroelektrane Pirot. Takođe, kada je nivo vode u jezeru nizak, iz vode počinju da izranjaju i sablasno štrče ostaci kuća, škola, zadruga... potopljenih sela. Skrenuo bih pažnju svima koji se odluče da posete vidikovac Kozji kamen, da ignorišu Gugl navigaciju i putanju kojom će ih ona voditi. Negde sam već napisao al' možda nije loše da podsetim ponovo. Ukoliko ne postoji Guglu poznat put koji će vas odvesti direktno do tražene lokacije, Gugl navigacija će vas njoj poznatim putem odvesti do tačke koja je vazdušnom linijom najbliža traženoj lokacoji. Šta se nalazi između te tačke i krajnje destinacije koja je vama potrebna Gugl mapa ne prepoznaje, a to može biti reka, jezero, brdo, njiva, neprohodna šuma... Upravo to je problem i sa ovom lokacijom i upravo to je mnogim turistima zagorčalo posetu ovom vidikovcu. Kao polaznu tačku sam uzeo Pirot. Gugl bi vas odveo na potpuno pogrešnu stranu u pravcu sela Pakleštica - tamo ne želite da idete. Potrebno je krenuti putem #221 ka selu Rsovci i na nekom šesnaestom kilometru nailazite na uočljivu tablu sa desne strane puta. Tabla obeležava i ukazuje na početak pešačke staze koja se nalazi odmah preko puta, sa leve strane. Put #221 od Pirota do početka pešačke staze je poprilično truckav, kao i većina staroplaninskih puteva. Dobar deo je letos bio pod makadamom jer su radovi na rekonstrukciji puta bili u toku. Nadam se da će već sledeće sezone situacija biti mnogo bolja. Od pomenute table pa do vidikovca treba prepešačiti oko 3,6 km. Staza je vidljiva, dobro markirana i nema većih uspona. Odlazak do vidikovca je bukvalno lagana šetnja kroz šumu u trajanju od oko ±1h. Iako dobar deo staze vodi kroz šumu koja obezbećuje hladovinu, treba poneti neko osveženje jer usput nema izvora sa vodom. I... na vrhu vidiš svrhu!

"Nezvanično, najjezivije mesto u Srbiji", "Noć paraju plač i vrisak prokletih duša", "Meštani izbegavaju ovo mesto", "Jezivo, sablasno, čuju se krici i kukanja", "Pravi srpski horor mit"... Ovo su samo neki od naslova koji su se mogli videti na stranicama domaćih tabloida. Tabloidi su tu da pišu i bore se za svoju čitanost i rejting, a na meni je bilo (pretpostavljate) da zadovoljim svoju znatiželju i obiđem to ukleto mesto. Nastavivši kanjonom reke Temske ili Temštice kako je još zovu, ubrzo nailazim i na "Mrtvački most", staroplaninski most oko kojeg kruže priče koje (kako kažu) lede krv u žilama. Dve glavne priče vezuju se za ovo mesto i prepričavaju se generacijama. Prva se odigrala sa strane mosta koja i danas nosi lokalni naziv... Mrtvina. Izvesni Stojan Stefanović poznatiji kao Dubanća, bio je hajduk poreklom iz staroplaninskog sela Oreovica. U pomenutoj Mrtvini, hajduk Stojan je sa svojim saborcima napravio zasedu i napao tursku vosku. Prema prvoj verziji priče, Turci prihvataju borbu u kojoj gine spahija Husein koji je nosio harač od preko dvadeset hiljada groša. U drugoj verziji priče, u borbi gine hrabri hajduk Dubanća i od tada se ovo mesto zove Mrtvački most. U vezi druge priče vezane za ovo mesto postoji znatno više podataka, jer se odigrala za vreme Drugog svetskog rata. Lokalno civilno stanovništvo je trpelo užasan teror od strane bugarskih okupacionih snaga. Po zverstvima je verovatno najpoznatija bila bugarska "Lovna četa" koja je tim krajevima harala marta 1944. Tog 23. marta 1944. godine, bugarska četa je locirana u selu Topli Do i Nišavski partizanski odred dobija naređenje da izvrši napad. Partizani su se rasporedili i zasedu napravili baš kod Mrtvačkog mosta. Pešadijskim oružjem i bombama napali su petostruko jačeg neprijatelja. Po raspoloživim podacima, u borbi su poginula dva partizana i preko 40 vojnika bugarske okupatorske čete. Većinu tela poginulih Bugarskih vojnka je odnela nabujala reka. Bugarske vlasti su dugo čuvale tačne podatke o broju poginulih i nestalih vojnika, a kada se o bici na Mrtvačkom mostu pročulo, poraslo je članstvo u Nišavskom odredu. U neposrednoj blizini mosta nalazi se spomen obeležje koje svedoči o ovom događaju, a svake godine u martu, ovde se obeležava "Dan borbe". Osim ove dve priče, u vezi Mrtvačkog mosta kruže još mnoge legende. Ljudi pričaju da doživljavaju neku neprijatnost svaki put kada bi prelazili preko njega, dok se neki ni ne usuđuju da ga pređu. A čiji se to krici onda čuju usred noći? Da li to vrište duše Turaka, fašista ili nekih drugih grešnika i neprijatelja "zarobljenih" u kanjonu Temštice? Ja nisam uspeo da saznam, a ako nekom od vas to pođe za rukom... javite.

@Marko05 da kucnem u drvo, nisam imao taj problem. Nesto od ovoga?

@Marko05 ako mislimo na isto...

Negde sam već napisao... iako nisam neki ljubitelj "selfija", ovde sam jednostavno morao i sebe da smestim na fotografije koje će mi ostati draga uspomena na ovo fenomenalno mesto. Pogled na prelepo prirodno okruženje kroz koje meandrira reka Temska. Kako to obično biva, došlo je vreme da se lagano krene nazad. Pun utisaka, nevoljno napuštam vidikovac Tumba i istim putem idem ka podnožju... Dođoh tako ponovo i do mosta sa početka ove priče. Neposredno pre mosta nalazi se jedan mali potočić koji se spušta niz stene i dalje nastavlja put ka reci Temska. Tog vrelog letnjeg dana, nakon svih napora, osvežavajuće hladan planinski potok mi je super dobrodošao. Skidam šešir i majicu koju širim i odlažem na neka oborena stara debla koja su se odmah tu nalazila. Opkoračujem taj potočić koji je formirao mimijaturni slap i počinjem da se "pljuskam" vodom... kakvo osveženje! Onako preporođen oblačim majicu, stavljam šešir na glavu, pravim prve korake, kad... odjedanput osetih kako mnoštvo nečega mili svuda po meni i počinje da me ujeda! Momentalno bacih pogled na deblo gde mi se do pre nepun minut nalazila majica, i tek onda spazih septilion nekih crnih insekata kako jedni preko drugih piče po drvetu u svim pravcima. Da li su to bili termiti ili neki najstrašniji veliki crni mravi, zaista ne znam. Znam samo da je usledila scena na kojoj bi mi i animirani Diznijevi junaci pozavideli... Nimalo gracioznim skokovima ubrzano krenuh ka obližnjoj reci i pri svakom novom koraku lišio sam sebe jednog dela garderobe. Doskakutah do reke dok su me (mileći svuda po meni) omraženi predatori ujedali gde god su stigli. Onaj ko je pomislio da je usledio graciozni skok u reku... pogrešio je. Reka Temska nije mala i imala je dosta vode u tom trenutku, međutim kao mnoge druge planiske reke korito joj je kamenito i plitko (slika ispod - mesto spasenja). Vodeći računa da ne polomim noge na kamedžure a pod napadom neprijatelja, uđoh u prohladnu reku, nađoh neko najdublje mesto i... započeh sa valjanjem po klizavom rečnom kamenju! Uhhhh, nakon što se nekako otarasih agresivnih napasti, nastupi blagostanje... ali mi onda trenutno pade na pamet da možda ima nekoga u blizini ko je gledao ovaj cirkus, ili ne daj bože još i snimao telefonom! Srećom, do danas to nisam uspeo da saznam! Bilo kako bilo... vidikovac Tumba je svakako jedno prelepo mesto na staroj planini koje obavezno treba obići. Kao što napisah, kondiciono su zahtevniji prvi i poslednji delovi staze, ali nije drama. Tehnički deo uspona se nalazi pred samo penjanje na vrh. Na par mesta sam našao da se čak savetuje i angažovanje iskusnog vodiča... Iskreno, mislim da nije potrebno ali, ne idite sami! Pomenuti tehnički deo će neuporedivo biti lakši ako vas je više. Ima par mesta gde se bezbedno može pomoći prvom da se popne, koji će zatim dati ruku i pomoći (povući) onoga ko je ostao ispod. Naravno, u zavisnosti od čoveka do čoveka, do vrha će vam trebati od 45 min. do 1h. Takođe, sam vrh, vidikovac - stena, ničim nije obezbeđena, pa treba biti disciplinovan tokom boravka na njoj. Do samog početka pešačke staze, odnosno proširenja pored puta (o kome sam pisao u prvom postu), vodi veoma korektan asfaltni put, tako da je do njega moguće prići bilo kojim motociklom. I da, gledajte gde i šta spuštate na zemlju, planina je to...

Nakon prelaska potoka, stazom koja od zemljane postaje sve više kamena, nastavljam dalje ka vidikovcu... Iako još uvek nisam na samom vrhu, pogled koji se pruža je fantastičan. Još jedan deo staze koji je fizički nešto zahtevniji i gde treba zapeti, nalazi se neposredno pred penjanje na samu stenu. Na nekoliko metara od samog vrha, dolazi se do mesta koje će retko ko uspeti sam da savlada. Zbog tog mesta sam u prethodnom postu i napomenuo da penjanje na vidikovac osim kondicione ima i tehničku težinu. Visina jedne od stena na koju se treba popeti pre samog vrha je u nivou mojih grudi (visok sam 189 cm). Pomenuta stena štrči poput omanje terase i ispod nje nema ničega na šta biste stavili nogu. Ni činjenica da sa gornje strane stene ne postoji ništa za šta bi mogli rukom da se uhvatite, ne predstavlja glavni problem... Glavni problem je taj što je presek (završetak) stene koja štrči veoma obao, i šta god da probate osujetio bi vam svaki pokušaj penjanja, jednostavno bi se klizali nazad. Nekako uspeh da se popnem na delu stene gde je najniža ali... razmak od tog mesta i litice koja mi je bila iza leđa je bio veoma mali, tako da... nije bilo mesta za grešku. Nakon te prepreke ostalo je još samo nekoliko metara do cilja i nagrade za trud... I... napokon na vrhu! Nakon što sam se napio vode koju sam poneo u rancu, neko vreme sam samo sedeo i uživao u onome što vidim. Nisam hteo ni da slikam, ništa... mir i spokoj je samo po neki put remetio šum planinskog vetra. Gde sam se upravo popeo, koliko je ovo mesto zapravo izuzetno i zašto ga zovu "Srpski ili Mali Kolorado", pokušaću da vam dočaram u sledećem postu fotografijama napravljenim dronom. Nastaviće se...

I dalje smo na istom putu i nastavljamo kroz kanjon. Sledeća lokacija o kojoj ću pisati mi je bila primarno mesto za obilzak tog dana. Radi se fantastičnom vidikovcu za koga mnogi nisu čuli, koji je po meni, među najlepšim na Staroj planini. Slabijoj posećenosti ovom vidikovcu kumuje i nešto zahtevniji pristup. Osim malo bolje kondicije, za pristup vidikovcu je potrebo i malo tehnike što u startu odbije i ono malo turista koji su čuli za njega. Međutim ljudima spremnim za laganu avanturu poseta ovom vidikovcu će biti prava poslastica. Od vodopada Bukovački Do o kome sam pisao u prethodnom postu, nešto užim putem treba produžiti kanjonom ka selu Topli Do. Minuti su u pitanju i već se nailazi na levo skretanje. Skretanje je dobro markirano i vodi ka hidroelektrani i odmaralištu "Temac". Tu treba skrenuti levo i nešto većom nizbrdicom se spustiti u podnožje. Nakon silaska u podnožje, odnosno nekih 400 metara od mesta gde ste skrenuli levo, nailazi se na manje proširenje sa leve strane, nešto nalik na omanju livadicu. Upravo tu treba parkirati vozilo i upravo odatle kreće pešačka staza ka fantastičnom vidikovcu. Znak koji ukazuje na pravc pešačke staze je postavljen nešto niže (bliže zemlji), pa je lako moguće da bude zaklonjen travom tokom letnjih meseci. Pre nego što sam parkirao, radoznalosti radi, prelazim dodatne metre dalje niz put... Preda mnom se ukazuje fantastični vidikovac "Tumba", to će ujedno biti i moj prvi vizuelni kontakt sa njim. Prva pomisao je bila: "Uhhhh, fantastično!!!" , a odmah zatim i: "Kako li ću do gore?". Vidikovac je zapravo sam vrh na stenama koje su kao rukom naređane - prelepo! Vidikovac štrči poput neke omanje terase i dominira nad celom okolinom. Tumba na fotografiji ispod izgleda kao da je niži u odnosu na veliku stenu sa njegove desne strane, međutim nije, optička varka. Nakon kraćeg razgledanja okoline, vraćam se do pomenutog proširenja gde odmah pored puta u hladu, parkiram motor, proveravam sadržaj ranca koga ću poneti i pravim prve korake ka početku pešačke staze. Prvo na šta se nailazi nakon prolaska kroz rastinje je most. Dok reka Temska, koju ću kasnije (igrom slučaja ) još bolje upoznati, užurbano teče praveći predivne zvuke, ja prelazim prve metre na markiranoj stazi koja vodi ka vidikovcu. Upravo je taj početni deo staze i fizički najzahtevniji, što je dobro jer ste tada i najodmorniji. Na nešto jačem usponu treba zapeti, potrebno je malo pomoći se i rukama... Nakon savladanog oštrijeg uspona, brzo se dolazi do dela staze gde se uspon pretvara (skoro pa) u šetnju kroz predivnu prirodu... Naiđoh na mesto gde potok koji formira omanji vodopad seče, odnosno prelazi preko staze. Negde sam pronašao podatak da na ovom mestu u proleće, kada se topi sneg, zna da bude osetno veća količina vode, što dodatno otežava njen prelazak. U mom slučaju dovoljno je bilo da uz malo koncentracije, sa kamena na kamen, prođem ovo mesto i nastavim dalje sa suvom obućom. Tragovi u blatu i mekanoj zemlji oko potoka mi potvrđuju da ovuda ne prolaze samo retki avanturisti i posetioci vidikovca. Verujem da razne kako manje, tako i veće "živuljke" ovde dolaze da utole žeđ u vrelim letnjim danima... Nastaviće se...

Ako nastavite istim putem kroz kanjon, nakon vodenice i Temskog manastira naići ćete na vodopad Bukovački do. Staroplaninski vodopad Bukovački do se nalazi na istoimenom potoku, visok je oko 10 metara što ga svrstava u grupu manjih vodopada. Vodopad svakako ne spada među najatraktivnije lokacije na Staroj planini, ali njegovo pomalo bajkovito okruženje zaista zavređuje pažnju. Ako tome dodamo da se nalazi sa desne strane puta na nekih stotinak metara od asfalta... treba ga posetiti i uživati u prirodi. Dodao bih i to da se sa suprotne strane vodopada, preko puta i iza rastinja, nalazi prostor predviđen za kampovanje. Možda ova informacija nekome i bude od koristi.

Na šesnaestom kilometru od Pirota ka selu Rsovci. Samo odavde i samo pešice!

Kada smo već kod Temskog manastira, bilo bi šteta ne spomenuti jednu malu vodenicu koja se nalazi odmah pored puta koji vodi ka manastiru. Meštani Temske uz pomoć Mesne zajednice Temska iskoristili su jedan stari ambar i napravili malu vodenicu na lokaciji "Bigar", gde se skoro svaki posetilac ovog kraja zaustavi radi slikanja. Izuzetak nisam bio ni ja. Interesovanje prolaznika je stvarno veliko, tako da nadležni osim pridodatih klupica najavljuju postavljanje dodatnih sadržaja. Odmah iza vodenice nalaze se i dva manja vodopada. Naravno, pomenuti vodopadi po atraktivnosti i lepoti nikako ne mogu da pariraju mnogo većim i poznatijim kojih je zaista mnogo na Staroj planini. Međutim, samo njihovo postojanje kao i šum vode daju posebnu čar ovom mestu... zašto ih ne obići?