Fotografije vezane za prethodni post...

Svaki put kada bih zastao da naprvim fotografiju i kada bih prekidačem prekinuo rad brundavog boksera, iznenadio bih se. Ni nakon skidanja kacige, potkape i vađenja čepića iz ušiju, situacija se nije menjala. Prosto neverovatnu tišinu je remetio samo cvrkut ptica i naravno, žubor reke... nigde nikoga u blizini. Osim zvučne, nije izostala ni vizuelna čarolija. Visoke stene koje se vertikalno, gotovo preteći, uzdižu sa obe strane reke, samo na pojedinim mestima dozvoljavaju sučevim zracima da dopru do njihovog podnožja. Pomenute strme litice poput mađioničara u više navrata stvaraju i iluziju, kao da se na mestu do kojeg dopire moj pogled u potpunosti spajaju, stvarajući utisak da ne postoji izlaz iz ove klisure iskonske lepote. Mislim da je ovo jedino mesto u Srbiji koga možete opisati na ovaj način, a do kojeg možete doći i proći ga asfaltnim putem. Kanjon Jerme je samo deo doline istoimene reke čiji je celokupni tok dugačak 72 km. Reka Jerma izvire na Vlasinskoj visoravni, nedaleko od Vlasinskog jezera. Nakon 17 km toka kroz Srbiju, prelazi na teritoriju Bugarske u kojoj teče 27 km. Kod sela Petačani ponovo ulazi u Srbiju i svoj tok završava ulivanjem u Nišavu. Nakon povratka iz Bugarske u svom toku kroz Srbiju, Jerma je probila fantastičan kanjon kroz planinu Greben (1337 m.n.v.) i Vlašku planinu (1442 m.n.v.), u kome dominiraju dva impozantna klanca Odorovsko i Vlaško ždrelo, čije se strme stene uzdižu na visinu između 300 i 400 m, sa širinom od 10 do 30 m. Zanimljivo je da je sve do 1927. godine kanjon bio potpuno neprohodan, sve dok za potrebe rudnika kamenog uglja "Rakita" ("Jerma"), nije probijena železnička trasa uskog koloseka. Rudnik je zatvoren šezdesetih godina prišlog veka, a na postojećoj trasi je umesto pruge izgrađen asfaltni put. Do kanjona se najbrže stiže iz pravca Pirota preko Sukova, sa jene strane. I iz pravca Bele Palanke i Babušnice sa druge strane, gde je put poprilično loš. Sam put kroz kanjon je veoma izazovan, uzan, pogotovo ispred tunela gde se sužava u jednu traku. Čak i malobrojni vozači koji uopšte i znaju za ovaj prolaz, izbegavaju ovo mesto smatrajući da nije dovoljno bezbedno čak ni za pešake. Ako pitate mene, samo ću vam reći da mi je užasno krivo što vožnja kroz ovu lepotu ne traje duže. Sa nekolicinom zanimljivih kadrova ću pokušati da vam opišem i približim ovo mesto. Nekoga ću verovatno podsetiti na neke lepe trenutke... dok ću nekoga, nadam se, podstaći na razmišljanje i planiranje obilaska ovog kraja. Nataviće se...

Još jedan nedovoljno iskorišćeni dragulj naše istorije vekovima stoji ušuškan u prelepom prirodnom okruženju. Udaljen nekih dvanaest kilometara od auto-puta Niš-Sofija, u dolini reke Jerme, manastir Poganovo gotovo netaknut prkosi vremenu. Istoriografija nam otkriva da je manastir podignut 1395. godine, a živopisan je tek sto godina kasnije, tačnije 1499. Za bogati tematski živopis zaslužni su umetnici sa prostora severne Grčke. Hram posvećen Svetom Jovanu Bogoslovu je osnovao i podigao srpski plemić Konstantin Dejanović Dragaš, sestrić cara Dušana. Ktitor hrama je i Konstantinova kćerka Jelena Dragaš, koja je bila udata za vizantijskog cara Manojla II Paleologa. Manastir je završila nakon smrti oca, sada kao monahinja Hipomena. Uprkos činjenici sa kojom je naš narod (nažalost) i te kako upoznat, da su razni osvajači nadirući uništavali apsolutno sva kulturna i verska obeležja, manastir Poganovo je ostao vekovima takoreći neoštećen. Zbog svoje lokacije, pristupačnost manastiru je bila skoro pa nemoguća, tako da osvajači nisu ni znali za njegovo postojanje. Kanjon reke Jerme je bio u potpunosti neprohodan, sve dok se za potrebe rudnika kamenog uglja "Jerma" 1927. nije izgradila pruga uskog koloseka. Tek nakon zatvaranja rudnika, 70-ih godina prošlog veka je izgrađen asfaltni put. Uprkos svemu, tokom Prvog svetskog rata 1917. bugarski okupatori su uspeli da odnesu veliki deo manastirskih dragocenosti koje se sada nalaze u Sofiji, u crkvi Aleksandra Nevskog. Među odnetim dragocenostima se izdvajaju ikonostas i izuzetno vredna, čudotvorna dvostrana ikona. Na jednoj strani ikone su likovi Bogorodice i Sv. Jovana Blagoslova, a sa druge je predstavljen mozaik iz apside crkve Hrista Latomu u Solunu. Te dragocenosti se danas nalaze u Arheološkom muzeju u Sofiji. Ikona je bila poklon carice Jelene, žene Vizantijskog cara Manojla II Paleologa u znak sećanja na oca Konstantina Dejana. Danas, manastir pripada Eparhiji niškoj Srpske pravoslavne crkve i predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od velikog značaja. Iako nisam čuo da je po tome poznat, primetih i izuzetnu ponudu prirodnih proizvoda i melema. Uprkos činjenici da je zbog uzanog puta i izuzetno niskih tunela, velikim turističkim autobusima prilazak manastiru kroz kanjon težak ili nemoguć, poseta je u zadnjih nekoliko godina u stidljivom porastu. Zanimljivo je i to da su najbrojniji posetioci upravo oni čiji su preci i poharali ovaj manastir. Tokom leta, svakodnevno i po nekoliko autobusa sa bugarskim turistima posećuje ovu svetinju. Šta da vam kažem, ako ste u prolazu... svratite.

Kao što sam uradio na 11. strani ove teme, tako ću i ovde postaviti novu rekapitulaciju, ali ovaj put pet stranica (11-15). Strana 11 133. Rekapitulacija stranica 1-10 134. Staro Rajačko groblje – Rajac 135. Feliks Romuliana – Gamzigrad 136. Uspon na vrh “Šiljak” – planina Rtanj 137. Bovansko jezero – Bovan Strana 12 138. Šalinački lug - Šalinac 139. Dvorac Engelman – Svetićevo 140. Spomen česma “Crkvenac” – Mladenovac 141. Manastir Vraćevšnica – Vraćevšnica 142. Kuća kneza Miloša Obrenovića – Gornja Crnuća 143. Gombošev salaš – Bečej 144. Spomenik Bob Marlija – Banatski Sokolac 145. Dvorac Karačonji – Novo Mileševo 146. Muzej “Žeravica” – Novo Miloševo 147. Prva nafta u Srbiji – Jermenovci 148. Dva dvorca porodice Lazarević – Veliko Središte Strana 13 149. Oblast rimskih rudnika, brda šljake, rimski kastrum – Babe 150. Vila “Džervin” – Knjaževac 151. Gurgusovačka kula – Knjaževac 152. Stara čaršija, spomen-park, vidikovac – Knjaževac 153. Kamenička crkva (Crkva Uspenja Presvete Bogorodice) – Donja Kamenica 154. Jedini praistorijski crtež u Srbiji – okolina Gabrovnice 155. Napušteni rudnik uranijuma – Gabrovnica Strana 14 156. Vodopad Bigar – Kalna 157. Hotel “Staro zdanje”, fotografije – Aranđelovac 158. Karađorđev dom – Rača 159. Etno-kompleks “Petrovi dvori”, spomen česma, spomenik – Viševac 160. Mesto rođenja Karađorđa, kapela kralja Aleksandra I, crkva Sv. Georgija – Viševac 161. Mesto pogibije i mesto gde je bio sahranjen Karađorđe – Radovanjski lug 162. Manastir Koporin – Radovanje 163. Hotel Karađorđe – Jermenovci 164. Vodopad Bigar, fotografije - Kalna 165. Manastir Temska – Temska 166. Vodenica – lokacija “Bigar”, okolina sela Temska, (Stara planina) 167. Vodopad Bukovački do – okolina sela Temska, (Stara planina) 168. Vidikovac “Tumba” – u blizini HE “Temac”, (Stara planina) Strana 15 169. “Mrtvački most” – Topli do, (Stara planina) 170. Vidikovac “Kozji kamen” – Rsovci, (Stara planina) 171. Crkva Sv.Petra I Pavla – Rsovci, (Stara planina) 172. Vodopad “Tupavica” – Dojkinci, (Stara planina) 173. Jelovičko vrelo - Vrelo, (Stara planina) 174. Manastir Visočka Ržana – Visočka Ržana, (Stara planina) 175. “Slavinjsko grlo” ili “Rosomački lonci” – Slavinja, (Stara planina) 176. Crkva Uspenja Presvete Bogorodice – Visočka Kamenica, (Stara planina) 177. Momčilov grad (Pirotska tvrđava) – Pirot 178. Manastir Sukovo – Sukovo

Zanimljiva priča vezana za Manastir Sukovo se tu i ne završava. U ovom manastiru se nalazi i freska koja ne prestaje da iznenađuje kako vernike, tako i znatiželjne posetioce. Radi se o fresci koja prikazuje sveca sa... životinjskom glavom! Reč je o Svetom Hristoforu koji je za vreme svog zemaljskog života bio izuzetno snažan i visok, a pripadao je drevnom plemenu... ljudoždera! Legenda kaže da su ga u jednom ratnom pohodu zarobili Rimljani kada su naišli naišli na ove neobične ljude. Završivši u Rimu, Hristofor se prvi put sreće sa hrišćanstvom koje prihvata, pokajavši se tada zbog svih svojih pređašnjih dela. Dekije, tadašnji rimski car poznat kao veliki progonitelj hrišćana, bio je fasciniran zastrašujućom građom i izgledom mladog Hristofora, i pozvao ga je da se pridruži rimskoj vojsci. Mladić je to odbio obrazloživši da ne želi da se priklanja paganskim verovanjima, i da se ponaša u suprotnosti sa učenjima Hrista. Nažalost, zarad svog uverenja Hristofor je platio glavom. Umro je u velikim mukama iskupivši se za sve iz prošlosti. Zbog svoje mučeničke smrti proglašen je za sveca. Ipak, činjenica da je nekada živeo život ljudoždera, verovatno je zaslužna za to što je u Sukovu Sveti Hristofor prikazan sa životinjskom glavom. To i dalje nije sve, u manastiru se krije još jedna misterija. Sukovo je dom Bogorodice sa Krilima! U hrišćanskoj ikonografiji postoje veoma striktna pravila ko može da se prikaže sa krilima. To su samo arhanđeli i Sveti Jovan Krstitelj kao onaj ko je najavio Isusov Dolazak. Zbog toga i jeste čudnovato što u ovom manastiru postoji freska Bogorodice sa krilima. Međutim, iznad Bogorodičine freske postoji bledi natpis koji možda bar malo rasvetljava ovu misteriju: "Da nas Bogorodica svojim krilima čuva i štiti od svih napada zloga koji pokušava da nas pokoleba u našoj veri" Gledajući spolja, Sukovo definitivno nije manasir koji će vas "na prvu" ostaviti bez teksta. Sam izgled manastira i spoljašnjost crkve ničim ne ukazuju na pravu lepotu i istinsku vrednost ovog mesta. Međutim, nakon kraćeg obilaska i po ulasku u crkvu, stvar se menja 100%. Osim spomenutih čudesa, meni lično se svidelo i to što je pri izradi živopisa obilato korišćena i (moja omiljena) vizantijsko plava boja. Srbija... "mestašce" na raskršću puteva gde se živi već mnogo, mnogo vekova. Sa mnogim tajnama smo upoznati ili se tek sada srećemo, dok su mnoge druge još uvek neotkrivene i tek treba da budu rasvetljene. Neke od misterija čuvaju i mnogobrojni manastiri rasuti širom naše zemlje, naši biseri kulture i vekovni čuvari identiteta... Sukovo je samo jedan od njih.

O misterioznim i jedinstvenim freskama poput one na kojoj je Sveta Petka oslikana golih grudi ili one na kojoj je Isus predstavljen kao mlad, bucmast i ćelav... već sam pisao. A freska sveca koji je nekada bio ljudožder??? Ili Bogorodica sa krilima??? Ne, niste pogrešili, dobro ste pročitali. A kada sam saznao da tako nešto postoji kod nas... pretpostavljate. Put me je tako doveo u manastir koji se nalazi neposredno pored reke Jerme, udaljen nekih 16 km od Pirota. Manastir Eparhije Niške koji je posvećen Uspenju Presvete Bogorodice, u narodu poznatiji kao Sukovo, ni dan danas ne prestaje da intrigira čitav jug Srbije. Postoje podaci da se na ovom svetom mestu nalazio rimski hram, još pre pojave hrišćanstva. Takođe, postoji i mapa iz 1020. godine koja nepobitno svedoči da je na ovom mestu postojao grad Sukovo sa manastirom. Uprkos svemu, i dalje se ne zna ko je i kada tačno podigao svetinju. Ono što se sa sigurnošću može reći je to da je manastir više puta rušen, i da je živopisan 1606. godine. Prateći priču, dolazimo tako i u 19. vek. kada je turski Sali-beg bio vlasnik celog atara sela Sukova. Legenda kaže da je mali dečak, pastir Velja voleo da dolazi baš na begovo imanje i pušta ovce na ispašu. Jedne noći mu se u snu, kažu, ukazala Presveta Bogorodica i rekla mu da se baš na mestu na koje on voli da odlazi, na mestu današnjeg manastira, nalazi velika svetinja koju treba otkopati. Meštani Sukova uz pomoć sveštenika Jovana Mandića, započeše kopanje i pronađoše veoma staru ikonu i kandilo. Nažalost, Sali-begov sin Emin je prvi saznao za kopanje i nikako nije bio srećan zbog otkrića, pa je tako rešio da otera kopače i oskrnavi svetinju. Međutim, nešto ga je zaustavilo. Emin je počeo da bunca, dobio je napad i celo telo mu se oduzelo. Očajni otac je u pomoć pozvao pravoslavnog sveštenika, i nakon očitane molitve... dete je ozdravilo. U znak zahvalnosti za ozdravljenje svog sina Emina, Sali-beg je na temeljima veoma stare crkve, u periodu 1857. do 1859. podigao novu (današnju) manastirsku crkvu, dok je živopis u njoj je urađen 1869. godine. Da li je ova priča istinita ili ne, nikada nećemo saznati. Međutim, ono što se sa sigurnošću zna je to da se u priprati crkve, i danas nalaze dva groba. Jedan od sveštenika Jovana, a drugi od mladog Velje, kasnije monaha Venijamina. Nastaviće se...

Iako relativno mala po dimenzijama, Pirotska tvrđava (Kale) ili Momčilov grad, svakako zavređuje pažnju. Tvrđava je obnovljena 2018. godine, što mi je dalo dodatni povod da je nakon dužeg vremena ponovo posetim. Na osnovu srednjovekovne istorije Balkana, ali i prema viševekovnim narodnim predanjima, pirotski grad je podigao čuveni vojvoda Momčilo o kome se veoma malo zna. Momčilo je živeo u prvoj polovini 14. veka, učestvovao je u vizantijskim građanskim ratovima u kojima zbog svoga truda i zalaganja dobija visoko zvanje - titulu despota. Nažalost, njegovo despotovanje nije dugo trajalo jer je poginuo 1345. godine u opsadi grada Periteoriona. Istorijski međutim, još uvek nije razjašnjeno da li je sam Pirot podigao vojvoda Momčilo ili je to uradio knez Lazar tokom svoje vladavine tim krajem (1371—1389), usled bojazni da će doći do najezde Turaka. Osmanlije su uspele da ga zauzmu, ali ga je 1386. povratio vojvoda Dimitrije Kobilić, što je po nekim istoričarima bio jedan od povoda za Kosovsku bitku 1389. godine. Nakon kosovske bitke, Pirot je menjao svoje gospodare, povremeno je bio u posedu despota Stefana i despota Đurđa. Nakon pada Smedereva i kraha srpske despotovine u XV veku, trajno pada u Osmansko vlasništvo sve do konačnog oslobođenja od Turaka 1878. godine. Utvrđenje je bilo u vojnoj upotrebi sve do prve polovine 19. veka. Danas, Momčilov grad ima status spomenika kulture od izuzetnog značaja, i ne samo na našim prostorima, već i šire, predstavlja veoma vredno svedočanstvo srednjeg veka kada je vojna ahritektura u pitanju. Pozdravljam sve što je učinjeno na obnovi ove tvrđave. Donji grad je pretvoren u lep park, dok su srednji i gornji grad potpuno obnovljeni i sređeni. Moguć je ulazak u kule sa čijih se vrhova može uživati u pogledu na okruženje, postavljena je i spoljna LED ambijentalna rasveta... Ipak, čini mi se da fali još malo angažovanja i rada, pa da turistima tvrđava zaista postane veoma privlačna. Pojedine prostorije i hodnici u koje se može ući su poprilično tamne i neosvetljene, da ne kažem nebezbedne. Osim toga, u svim prostorijama posetioci će zateći prazne (gole) zidove. Po mom mišljenju, daleko interesatnije bi bilo kada bi se u prostorijama ili na pomenutim zidovima nalazili neki eksponati, koji bi (recimo) prikazali način života u to vreme. Dok bi tvrđava bila pod opsadom, snabdevanje svežom vodom koja se nalazila van zidina nije bilo moguće. Tada je u tu svrhu korišćen bunar, koji se nalazi u podrumu jugozapadne kule. Ostaci originalnog bedema sa puškarnicama kojim je bio opasan donji grad. "Pirotsku tvrđavu", "Tvrđavu Kale" ili "Momčilov grad" zaista treba posetiti. I pored par (po meni) nedostataka koje sam naveo, utvrđenje se može svrstati u grupu onih koje su veoma dobro očuvane i restaurirane. Tvrđava je otvorena za posetioce svakog dana između 10:00h i 20:30h, ulaz je besplatan.

Srpski kovid sertifikat sada je priznat u EU, ali ne možete u sve zemlje ući sa SVAKOM VAKCINOM, a ovo je DETALJAN SPISAK PO DRŽAVAMA WWW.BLIC.RS Vest da je Evropska unija priznala digitalne kovid sertifikate koji se izdaju u Srbiji propraćena je sa oduševljenjem. Ipak, iako su mnogi shvatili da takva odluka znači i potpuno slobodno...

Verovali ili ne, sve što sam uspeo da saznam je da se radi o zapuštenom biseru iz 17. veka, da je posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, i da se nalazi negde pored Kameničke reke na Staroj planini. Za skrivenu malu kamenu crkvicu retko ko da je čuo. Znajući da bez asistencije na terenu neću imati nikakve šanse, put me je doveo do Staroplaninskog sela Visočka Kamenica. Prvi izazov je bio da nađem bilo koga ko živi ovde ili u blizini, sve je bilo pusto. U više navrata sam brundavim motorom prolazio polako pokraj malobrojnih kuća, pokušavajući da privučem nečiju pažnju ili izmamim nekog napolje - uzalud. Baš kada napustih selo, rešivši da nastavim dalje i da nekako pokušam da nađem bilo kakav prilaz reci, naiđoh na lokalca koji je gurao neki prastari bicikl. Započevši razgovor, čičica mi se požali na izduvanu gumu. Reče da je ispuštala po malo od kako je krenuo jutros iz kuće, ali eto, pri povratku ispustila je skroz. Izvadih kompresor iz kofera, naduvah čoveku gumu lišavajući ga tako dodatnog višekilometarskog pešačenja. Iako iznenađen, otkud to da ja iz Beograda završih tu, pa još znam i za crkvu... nije mi ostao dužan. On uz škripave zvuke rasklimatane bicikle ode niz put, a ja, takođe srećan i sa upravo dobijenim informacijama, produžih ka skrivenoj crkvici... Onome ko bude resio da poseti ovo malo kameno zdanje, od sada će biti mnogo lakše. Do sada crkva nije postojala na Gugl mapi, međutim "pinovao" sam lokaciju, poslao zahtev i Gugl je to odobrio. Dakle sada je Crkva Uspenja Presvete Bogorodice kod Visočke Kamenice vidljiva na Gugl mapi. Pošto je sada crkva vidljiva na mapi, navigacija će moći da vas odvede blizu nje. Kada se putem približite crkvici, potrebno je usporiti i potražiti stazu koja od asfaltnog puta vodi ka njoj (slika ispod). Odatle produžite peške, i za nekoliko minuta ćete biti kraj reke i crkve. Ovo bi bilo sve što je ostalo od crkvenog živopisa. Srećom, živopis je bio prekriven konzervatorskom mrežicom, pa je očigledno da neko ima neke planove za nju. Nažalost, pomenuta mrežica mi je smetala da detaljnije osmotrim i uslikam preostale freske. I na ostalim zidovima se mogu uočiti, doduše mali delovi (ostaci) obojenog maltera, što bi značilo da je verovatno ceo hram bio oslikan.

Na slici je original, i po ceni moguće da jeste jer se radi o mini-alatu koji košta 17$.

Fotografije vezane za prethodni post... O netrpeljivosti između meštana dva sela o kojoj sam pisao u prethodnom postu, možda svedoče i prepravke na tabli (fotografija ispod).

Šta sledeće obići, "Slavinjsko grlo" ili "Rosomačke lonce", pitanje je sad? Neupućene, ova dilema možda natera i da posegnu za Guglom. Međutim, šta god da odlučite nećete pogrešiti, jer se radi o jednom te istom mestu. Ono što je bitno da zapamtite je u kom delu Stare planine baratate sa kojim nazivom. Ako ste u blizini sela Slavinja, ni slučajno se nemojte raspitivati za "Rosomačke lonce", dok će vas u okolini sela Rosomač sa prezirom gledati ukoliko se budete interesovali za "Slavinjsko grlo". Za netrpeljivost među meštanima ova dva sela krivac je svakako jedna prelepa prirodna atrakcija. Na svom toku od Stare planine ka reci Visočici, reka Rosomača usekla je kanjon kroz stene Stare planine. Prelepi kanjon je specifičan kako po svojim slojevitim ivicama, tako i po prečagama u rečnom koritu. Pomenute prečage formiraju impozantan niz malih slapova, virova (lonaca) i vodopada. Kanjon o kome pričamo svojom veličinom sigurno ne može da parira lepotama mnogo većih konkurenata. Međutim, ovaj lepotan je dovoljno i strm i visok i dugačak... da svojim jedinstvenim izgledom zasigurno može zaseniti svakog ko bude rešio da ga poseti. Zbog strmine, vodi u "loncima" je skoro nemoguće prići, možda jedino šetnjom kroz vodu, putem rečnog korita. Ko i reši da se okupa, treba da zna da temperatura vode ni u najtoplijim letnjim mesecima ne prelazi 5-6 °C. Što se posete ovom mestu tiče, treba znati da i u ovom slučaju treba ignorisati Gugl navigaciju, koja će vas odvesti na mesto odakle je nemoguće prići zanimljivom kanjonu. Bez obzira iz kog pravca dolazite, Gugl će vas sa puta #221 usmeriti ka selu Rosomač - greška. Treba ići do sela Slavinja i tu se parkirati, onima sa nižim motociklima odatle i započinje pešačenje ka kanjonu. Uporniji ili oni koji imaju motocikle sa nešto većim klirensom... veoma džombavim, kamenim i makadamskim seoskim sokacima, mogu da nastave do samog početka markirane pešačke staze koja vodi ka kanjonu - ja sam tu parkirao. Od tog mesta pa do željene lokacije vas deli nekih 20 minuta laganog hoda prelepom livadsko/šumskom stazom. Ovo će verovatno biti prvo mesto na kojem ćete se zadivljeni zaustaviti ispred kanjona. Na tom mestu ćete ujedno osetiti i pravo osveženje, u vidu sićušnih kapljica vode nošenih hladnim povetarcem. Ujedno, odmah tu na početku, sa desne strane kanjona, nalazi se mesto gde se možete popeti na sam vrh i prošetati duž njegove desne strane. Pogled odozgo je takođe zanimljiv. Nastaviće se...

Nema na čemu, to i jeste poenta. Drago mi je što ti je moje pisanje bar malo od koristi. Šteta što nisi uspeo da obiđeš dvorac zbog kucova raspoloženih za jurnjavu... ali eto, bar si osetio delić atmosfere sa kojom se skoro pa redovno srećem. I u potpunosti se slažem sa tobom u vezi tvrđave Bač, sjajna je.

@Boban EN neka je sa srecom, puno bezbriznih kilometara zelim!

Na desnoj obali Staroplaninske reke Visočice i nadmorskoj visini od 1094 m, nalazi se manastir Visočka Ržana sa hramom Svete Bogorodice. Manastir je sazidan, zapravo obnovljen 1853. godine na temeljima mnogo starije svetinje, koju su u vreme Karađorđa Krdžalije uništile i spalile na putu ka Sofiji. Da bi sagradili crkvu na starim ruševinama, meštani su Turcima morali da plate 700 groša. Usamljeni manastir se nalazi u predivnom, gotovo netaknutom planinskom ambijentu, okružen gustom četinarskom šumom. Iako zabačen i udaljen od obližnjeg izletišta i glavne saobraćajnice, manastir je lako pristupačan jer do njega vodi krivudavi put. Manastirska crkva Svete Bogorodice u Visočkoj Ržani nije živopisana. Oslikan je samo oltarski deo krajem 19. veka kao i nebo u naosu. Ikonostas koji je ukrašen biljnim ornamentima takođe datira sa kraja 19. veka, a petnaestak ikona koje se nalaze pri njegovom vrhu rađene su između 1855 -1862. godine. U manastiru se čuva i nekoliko vrednih ikona iz 18. veka, pa se pretpostavlja da je ova zbirka nekada bila mnogo bogatija.

Ko bude rešio da obiđe vodopad Tupavicu, prava bi šteta bila da ne svrati i obiđe još jedan prirodni fenomen Stare panine. Izvor, odnosno Jelovičko vrelo zasigurno zaslužuje pažnju iako ga mnogi "preskoče", najčešće usled neinformisanosti. U neposrednoj blizini račvanja puteva gde treba skrenuti za vodopad Tupavicu, u pravcu ka selu Jelovica, nalazi se popularno izletište i vikend naselje "Vrelo", na čijem području se nalazi prelepo vrelo Jelovičke reke. Iako ima oblik oka, Jelovičko vrelo po boji vode i po okruženju neodoljivo podseća na bajkovito Krupajsko vrelo, o kome sam već pisao na ovoj temi. Pošto je dan bio veoma sunčan, preda mnom se odigrala fenomenalna predstava boja i senki. Međutim, osim pomenute lepote odmah primetih nešto što ovo vrelo čini drugačijim u odnosu na mnoga druga. Na samom izvorištu, tirkizno plava voda je bila fantastično mirna. Koliko god da sam se trudio, nisam uspeo da primetim kako na površini voda "radi" ili "vri", dok samo nekoliko metara dalje, ta ista voda formira planinsku reku pune širine i velikom brzinom nastavlja dalje! Pa kolika li je onda izdašnost vrela na tom mestu? Da se radi o najjačem izvorištu na Staroj planini, kasnije će mi potvrditi i podatak da je izdašnost ovog vrela veća od 5 mᶟ u sekundi! Dubina Jelovičkog Vrela još uvek nije dovoljno ispitana, a smatra se da je dublje od 50 m. Temperatura vode tokom cele godine varira između 6 i 12 °C. Ovo mesto mističnim čini još i to što vrelo potpuno presušuje svake godine u avgustu, skoro u istom vremenskom periodu, na nekoliko sati. Kako i zbog čega se to dešava, još uvek nije utvrđeno. Sam tok Jelovičke reke je bogat potočnom pastrmkom i rečnim rakovima, tako da osim turista željnih odmora u prirodi, duž reke se mogu videti i pecaroši. Prilaz vrelu je veoma pristupačan. Asfaltni put vodi do samog početka markirane pešačke staze. Nakon toga, posetioce čeka laganih 100-200 m pešačenja stazom koja delom prolazi kroz vikend naselje. Nedaleko od vrela, na samom ušću Jelovačke u Dojčinačku reku, nalazi se spomen dom svim borcima pirotskog kraja palim u Narodnooslobodilačkom ratu 1941-1945. Do doma se dolazi preko malog simpatičnog kamenog mosta. Da li u domu postoji neka izložbena postavka, kao i to da li je i kada otvoren, nisam upoznat. U vreme moje posete dom je bio zatvoren.

Uslovi za ulazak u zemlje Evrope WWW.BLIC.RS Praznični dan narednog četvrtka mnogi planiraju da spoje s vikendom i da tako iskoriste priliku za četvorodnevno putovanje. Onima koji imaju decu odgovara i činjenica da će i...

Nosi titulu najuslikanijeg vodopada na Staroj planini i svrstan je među najlepše vodopade Srbije. Vodopad Tupavica koga deo ženske populacije zove još i Tupavac , nalazi se na Dojkinačkoj reci u srcu Stare planine, na visini od 1050 m.n.v. Njegovoj atraktivnosti svakako kumuju kaskadni slapovi čiste i hladne vode, koji se sa visine od oko 15 metara prelivaju preko stena bakarne boje. Kao i svaku drugu prirodnu "vodenu" atrakciju i Tupavicu je najbolje posetiti u proleće, ili jesen pod uslovom da je bila kišna sezona. Moje lično mišljenje je da je idealno vreme za posetu ovog vodopada u rasponu maj-jul. U martu i aprilu svakako ima još više vode usled topljenja snega, ali je ta vodena masa toliko velika i brza, da nadolazeća voda sa vrha vodopada bukvalno preleće kamene kaskade i stropoštava se pri dnu. Usled toga vodopad nije ni približno atraktivan u odnosu na period kada se voda do dna sliva sa stene na stenu (moje mišljenje). U toku vrelih letnjih dana vodopad zna skoro u potpunosti da presuši, pa voda jedva da kaplje sa stena. Naravno, ne treba zapostaviti i ledene zimske mesece, kada se poput ostalih Staroplaninskih vodopada i zaleđena Tupavica pretvara u pravo prirodno remek-delo. Za razliku od ostalih Staroplaninskih vodopada, velikoj posećenosti Tupavica može da zahvali i lakoj pristupačnosti. Do sela Dojkinci vodi asfaltni put, a od sela kreće korektan makadam u dužini od oko 5 km. Makadamskim putem se stiže na stotinak metara od vodopada. Oni koji imaju problem sa vožnjom po makadamu, tu deonicu prelaze pešice za oko 1,5h. Da li zaslužuje epitet "najlepšeg vodopada u Srbiji" - ostavljam vama na procenu, jer lepota je u oku posmatrača. Ono što je sigurno je to da nećete uzaludno potrošiti vreme. Ako ste na Staroj, obiđite ga obavezno. Ispentrao sam se nekako pored vodopada, tako da su sledeće dve fotografije sa njegovog vrha, neposredno pre pada.

Put od Grlišta ka Grliškom jezeru i brani, nedaleko od Zaječara. PS. Greškom sam duplirao post...

Staroplaninsko selo Rsovci udaljeno je oko 23 km od Pirota, i samo je jedno od sela na ovoj planini koje iz godine u godinu broji sve manje i manje ljudi, pogotovo mladih. Međutim, kako to po nepisanom pravilu biva, obično se u malim mestima kriju velike tajne i misterije... U ataru sela Rsovci nalazi se pećinska crkva Sv. Petra i Pavla. Nekada zapuštena i prilično nepristupačna isposnička crkva podignuta je u 13. veku, a od 1981. godine je pod zaštitom Republike Srbije kao državno i kulturno dobro. Ova crkvica od nekih pedesetak kvadrata je po mnogo čemu neobična. Osim toga što je isposnička i što se u potpunosti nalazi u pećini, jedinstvena je i po fresci koja se nalazi na njenom severnom zidu. Radi se fresci koja je inače i jedini preostali živopis ove crkve, i koja predstavlja jedinstveni živopis ne samo u srpskom fresko-slikarstvu, već i u celokupnom hrišćanstvu! Na ovoj fresci koju istoričari zovu "Isus Hrist Mladenac", Isus je predstavljen kao veoma mlad, bucmastih obraza i bez kose! Da misterija bude još veća, u narodu poznatiji kao "Ćelavi Isus" je oslikan u budističkoj odeždi i osmougaonij mandorli ili zvezdi. Isto tako, "Ćelavi Isus" u ruci ne drži krst već ima tri podignuta prsta što je znak krštenja. Prvi koji je ovu svetinju predstavio svetskoj javnosti je hroničar srpskih čudesa i majstor fotografije Dragan Bosnić. U svojoj knjizi "Čudesna Srbija", Bosnić navodi kako nema preciznih podataka kako je ova čudesna freska nastala, ali se pretpostavlja da su je u vreme vladavine kneza Lazara oslikali isposnici sa Sinaja koji su dolazili u Srbiju. U to doba isposnice kao hramovi nisu bile podložne episkopskim kanonima (pravilima i cenzurama), pa se veruje da su lik Isusa nacrtali na steni sami isposnici iz Pećinske crkve. Iako neki smatraju da se radi o naivi, stručnjaci smatraju da se ipak radi o neponovljivom delu veoma iskusnog slikara sa velikim iskustvom. Osim želje da vide "Ćelavog Isusa", vernike i znatiželjne turiste privlači i voda koja leči. Naime, sa jedinstvene kamenite tavanice, niz stene se sliva voda koja pećini daje neki staklasti odsjaj, a za koju meštani tvrde da je lekovita. Sama crkva Sv. Petra i Pavla nalazi se u brdu Kalik koje obiluje otvorima i pećinama. U nekima od njih se gnezde divlji golubovi, a među Visočkim selima kruži i legenda da je u jednoj od mnogobrojnih pećina sakriveno i blago. Bugari govore o blagu popa Martina, dok se u našim predanjima spominje vojvoda Martin, koji je novac sakupljao za otkup svoje mlade žene, koju su oteli hajduci. Dokaz da su predeli oko Rsovca nekada bili crkveno zemljište, svedoče i nazivi okolnih sela: Kaluđerski dol, Popova strana, Manastirsko i Vladikine ploče. Da bi ste došli do crkve Sv. Petra i Pavla, potrebno je doći do sela Rsovci truckavim putem #221. Dalje, makadamskim sokacima kroz selo treba doći do mosta preko reke Visočice, gde treba i parkirati. Od mosta do crkve vodi makadamski put-staza, dužine oko 500-600 m. Sve je dobro obeleženo, a po završetku makadamske staze započinje popločeno stepenište koje vodi do same crkve. Napomenuo bih da se crkva zaključava, i da pre nego što pređete most i nastavite dalje, prvo svratite do obližnje kuće sa plavom metalnom ogradom. Na zidu kuće se nalazi tabla sa natpisom "Ključ od crkve - Milutin", a ispod table i ekser na kome bi trebalo da visi ključ. Ukoliko deka Milutin ne sedi na klupici ispered kuće, javite mu se i uzmite ključ. Ukoliko ključa nema, krenite slobodno prema crkvi. Ili ćete usput sresti ljude koji se vraćaju iz obilaska crkve i nose ključ (ukoliko su poslednji), ili ćete sresti ljude u samoj crkvi. Ako ključ završi kod vas i vi budete poslednji, zaključajte crkvicu i ključ dajte ljudima koje usput sretnete i koji idu u posetu crkvi, ili ga vratite Milutinu. Koliko je ovo mesto zadnjih godina postalo posećeno posvedočio mi je i sam Milutin, rekavši mi da se često dešava da ključ ne vidi od jutra do mraka.

@Forsberg drago mi je da ti se svidelo. Pola sata traje emisija, tako da šta je stalo - stalo je. Kad pogledaš, dobih prostor na javnom servisu u trajanju Dnevnika, malo li je? -------------- @bgvozdic iskreno hvala na lepim rečima i na velikom "V", ali zaista nema potrebe za persiranjem. Bez obzira da li postoji razlika u godinama ili ne, ovde smo svi "naši". Drago mi je da imamo ista ili slična interesovanja kada je ova naša lepa zemlja u pitanju. Ali ono što bih te zamolio je da ubuduće nikako ne porediš tvoje vožnje, doživljaje i tvoja uživanja sa nekim drugim "sadržajima", koje očigledno nepravedno vrednuješ više od svojih. Neko se sa lakim krosevima vozi po raznim gudurama i potpuno nebitnim brdima, neko u danu punim gasom pređe i po 1000 km... (primer). Lično, ne vidim sebe ni u jednoj od navedenih varijanti, ali isto tako sa uživanjem čitam i cenim sve ono što ti ljudi rade, napišu i podele sa nama. Iako nemamo ista interesovanja, gledanjem fotografija i čitanjem uspem da osetim njihovu energiju, sreću... koja zaista pozitivno utiče i na mene. Da se nema vremena potpuno razumem, prisutan sam više od deset i po godina na forumu, ali se zbog specifičnosti moga posla i nisam nešto pretrgao sa pisanjem. Ali evo, ovim putem želim tebe i tebi slične da zamolim da svoj entuzijazam, iskustva, vožnje, obiđene lokacije... ma koliko mislili da su beznačajne ili već viđene, ipak, bar po neki put podelite sa nama. Ima nas koji ćemo uživati! Što se pomenute emisije tiče... LINK koji evo postavljam je identičan onom od pre nekoliko postova iznad. Jedina razlika je što je sada klikom na jedno od dva zaokružena mesta moguće prelsušati polučasovnu epizodu. --------------- @djolji uhhhhh, tvoja kap je bila ona poslednja koja je prelila čašu i "naterala" me da otvorim ovu temu... Veruj mi, mogo prijatelja, poznanika... me "pritiska" da se upustim u tako nešto. Neki predlažu kjigu, neki Jutub, neki internet stranicu (sajt)... Bojim se da ako bi se upustio u tako nešto, to bi onda iz ljubavi i hobija prešlo u moranje, što baš ne bih voleo. Možda i grešim, ali bih ipak za sada sve to ostavio u okviru ovog foruma sa idejom sa kojom sam i započeo, a to je da kolegama predstavim potencijalno zanimljiva mesta koja obilazim. ---------------- @Marko05 hvala! U principu, ništa novo nisam rekao. Mnogima je sve manje-više već bilo poznato. Neko duže, neko kraće, svi mi delimo skoro iste emocije i interesovanja, zbog svega toga i činimo neku specifičnu zajednicu.

@Forsberg da, kontaktirala me je autorka emisije "Govori da bih te video" koja takođe posećuje i čita ovu temu. Sutra će postaviti link na sajtu i moći će da se presluša cela današnja epizoda "Motociklom po Srbiji".

@MaxiS Hvala na lepim rečima i izvini, definitivno nam je bio loš "tajming". Mnogo ljudi ovo prati i čita pa se nadam da će nekome ove informacije i biti od koristi. --------------------------------------------------------------------- Kada već spomenuh da dosta ljudi prati ovu temu... http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2021/11/02/7538152_20210625111338.jpg Мотоциклом по Србији WWW.RTS.RS Документарни програм

Vidikovac Kozji kamen je mesto koje pod obavezno treba posetiti ako ste u obilasku Stare planine ili ako se nađete u blizini Pirota. Vidikovac se nalazi na jednom od vrhova planine Vidlič, na visini od 1181 m.n.v. Kozji kamen se nalazi neposredno pored Zavojskog jezera i sa njega puca fantastičan pogled kako na celo jezero, meandre reke Visočice, tako i na staroplaninske vrhove Midžor i Babin zub. Ko god je posetio ovo mesto, kao i popularne vidikovce na Uvcu, prvo što mu prođe kroz glavu je kako oba mesta veoma liče. Naravno, i pored toga svako je lepo i privlačno na svoj način. Zavojsko jezero je urvinsko jezero i uz Jovačka jezera predstavlja jedini fenomen takve takve vrste na teritoriji Srbije. Događaju koji će uslediti 1963. godine prethodila je nekontrolisana seča lokolnih šuma i ogoljavanje padina planine. Ogoljeno zemljište Stare planine destabilizovano naglim topljenjem snega je počelo da klizi. Ogromna masa tla koja je klizala prema reci bila je dugačka 1,3 km i širine od 160-220 m! Masa zemljišta koja je stigla do reke Visočice formirala je prirodnu branu visine 50 m! Tom prilikom potopljena su tri sela sa preko stotinu kuća, dok je vojska evekuisala više od 1700 ljudi. Na mestu prirodne brane izgrađena je veštačka brana koja postoji i danas, a voda iz akumulacionog jezera se koristi za pokretanje turbina Hidroelektrane Pirot. Takođe, kada je nivo vode u jezeru nizak, iz vode počinju da izranjaju i sablasno štrče ostaci kuća, škola, zadruga... potopljenih sela. Skrenuo bih pažnju svima koji se odluče da posete vidikovac Kozji kamen, da ignorišu Gugl navigaciju i putanju kojom će ih ona voditi. Negde sam već napisao al' možda nije loše da podsetim ponovo. Ukoliko ne postoji Guglu poznat put koji će vas odvesti direktno do tražene lokacije, Gugl navigacija će vas njoj poznatim putem odvesti do tačke koja je vazdušnom linijom najbliža traženoj lokacoji. Šta se nalazi između te tačke i krajnje destinacije koja je vama potrebna Gugl mapa ne prepoznaje, a to može biti reka, jezero, brdo, njiva, neprohodna šuma... Upravo to je problem i sa ovom lokacijom i upravo to je mnogim turistima zagorčalo posetu ovom vidikovcu. Kao polaznu tačku sam uzeo Pirot. Gugl bi vas odveo na potpuno pogrešnu stranu u pravcu sela Pakleštica - tamo ne želite da idete. Potrebno je krenuti putem #221 ka selu Rsovci i na nekom šesnaestom kilometru nailazite na uočljivu tablu sa desne strane puta. Tabla obeležava i ukazuje na početak pešačke staze koja se nalazi odmah preko puta, sa leve strane. Put #221 od Pirota do početka pešačke staze je poprilično truckav, kao i većina staroplaninskih puteva. Dobar deo je letos bio pod makadamom jer su radovi na rekonstrukciji puta bili u toku. Nadam se da će već sledeće sezone situacija biti mnogo bolja. Od pomenute table pa do vidikovca treba prepešačiti oko 3,6 km. Staza je vidljiva, dobro markirana i nema većih uspona. Odlazak do vidikovca je bukvalno lagana šetnja kroz šumu u trajanju od oko ±1h. Iako dobar deo staze vodi kroz šumu koja obezbećuje hladovinu, treba poneti neko osveženje jer usput nema izvora sa vodom. I... na vrhu vidiš svrhu!