Pre nekoliko stranica na ovoj temi sam postavio ovaj video, postavicu ga opet. Koga ne mrzi neka prebroji u koliko situacija ucestvuju "zloglasni" vozaci BMW, AUDI...

BMW M1000RR Competition, ozbiljna naprava! Juče ga prvi put videh uživo...

OD DANAS ZA SRBE BESPLATNO! Severna Makedonija ukinula putarinu za naše građane, turisti od ranog jutra dobili SPECIJALNE KARTICE WWW.BLIC.RS Za sve srpske turiste turiste iz Severne Makedonije danas tižu odlične vesti - putarina se kroz ovu našu susednu zemlju od danas ne naplaćuje u znak...

Kada se već dotakosmo velelepnih građevina u koje nažalost nisam uspeo da uđem... Karađorđev dom u Rači je građen 1929. do 1933. godine. Osim sredstava koja su izdvojena iz Fonda kraljice Marije Karađorđević, izgradnju su donacijama potpomogli i imućniji građani Rače. Njegova namena je bila da pruži utočište i dom nezbrinutoj deci i siročićima Dunavske banovine. Dvorac sa četiru kule i dva sprata bio je opremljen sobama i fiskulturnom salom za štićenike, trpezarijom i kuhinjom, vešerajem, sanitarnim čvorovima, radionicama, kancelarijama... "Šumadijski dvorac" kako su nekada zvali ovu velelepnu zgradu, svečano je otvoren 8. decembra 1933. danas je na rubu propasti. Vlasnik objekta je Opština Rača čiji čelnici kažu da sredstava za obnovu - nema. Dom je do Drugog svetskog rata bio humanitarno-prosvetna ustanova tadašnje Kraljevine Jugoslavije. Za vreme rata tu je bila smeštena Građanska škola za ratnu siročad. Posle je bila i gimnazija, pa poljoprivredna škola... Nakon nje, osnovna škola koja je tu radila do sredine devedesetih. Tada je počeo rat i kroz dom je prošlo mnogo raseljenih lica i izbeglica... Karađorđev dom spolja izgleda sablasno, a po onome što sam uspeo da vidim kroz rešetke nekoliko otvorenih prozora... takav je i iznutra, sablastan i ruiniran. Oko objekta se nalazi ogroman pripadajući plac sa toplanom i dvorištem koji su takođe zapušteni. Ova retko lepa građevina lako može da postane atrakcija i deo turističke ponude ovog kraja poput Orašca, Topole, Viševca i Pokajnice, koja predstavlja rođenje, život i smrt vožda Karađorđa, i priču o Prvom srpskom ustanku i buđenju državnosti... Da, "lako" može...

@Marek1987 svaka čast i hvala puno! Ja i pored velike želje nažalost nikada nisam imao priliku da Staro zdanje uživo vidim iznutra. Pored fotogragrafija dostupnih na internetu, tvojim fotkama i pisanjem si svim znatiželjnicima još više približio ovo mesto! Što se vlasnika ovog objekta tiče, poslednje informacije datiraju iz 2019. One glase ovako: Aranđelovac – Hotel „Staro zdanje” prešao je i zvanično u vlasništvo Opštine Aranđelovac potpisivanjem Ugovora o pribavljanju nepokretnosti u javnu svojinu Opštine Aranđelovac između kupca – aranđelovačke opštine i prodavca „Bukovička banja Stublina” d. o. o. iz Aranđelovca. Objekat je, kao što je ranije dogovoreno, opštini prodat po istovetnoj ceni po kojoj je i kupljen. Transakciji je prethodila skupštinska odluka, a ugovorom se opština Aranđelovac se obavezala da od januara 2020. godine, u deset uzastopnih mesečnih rata, prodavcu isplati 61.900.713,74 dinara, kako bi opštinski budžet bio što manje opterećen. Prema rečima nadležnih u lokalnoj samoupravi, ovim svečanim činom otvoreno je novo poglavlje u istoriji grada pod Bukuljom. Stvoreni su uslovi da se simbol grada rekonstrukcijom vrati u prvobitno stanje i već su počeli pregovori o potencijalnim modelima i načinima finansiranja obnove hotela „Staro zdanje”. Posle potpisivanja kupoprodajnog ugovora, najvažnija aranđelovačka nekretnina biće uknjižena u katastar. Ne treba podsećati koliko je ovaj objekat važan za aranđelovačku opštinu, da je od opšteg javnog interesa i da predstavlja neprocenjivo kulturno i istorijsko nasleđe našeg grada, rekao je Bojan Radović predsednik opštine Aranđelovac, ističući da je ovo prvi korak koji nije bio nimalo lak. Predstoji izrada projektno-tehničke dokumentacije za koju će biti potrebno između 15 i 20 miliona dinara, jer je u pitanju objekat čija je površina preko četiri i po hiljade kvadratnih metara. Radović naglašava da je „Staro zdanje” prvi put u istoriji u vlasništvu lokalne samouprave, što je i velika obaveza. Sredstva za obnovu građevine biće obezbeđena kroz projekte i biće potraživana od resornih ministarstava i Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima, objašnjava predsednik i dodaje da će sledeći korak posle rekonstrukcije biti stavljanje objekta pod najveći mogući nivo zaštite. Radović ističe da ohrabruje što će ubrzo biti izdata dozvola i za rekonstrukciju hotela „Šumadija”, koji je sada u privatnom vlasništvu. Skori početak radova na rekonstrukciji u postojećim gabaritima označiće sezonu radova u Parku Bukovičke banje. Podsećamo da je početkom februara kupac nekadašnjih aranđelovačkih turističkih giganata „Stublina” d. o. o. ustupio opštini i Aranđelovčanima hotel „Staro zdanje” i objekat „Školjku”, u okviru kojeg se održava Smotra umetnosti „Mermer i zvuci”. Ostali objekti u Parku Bukovičke banje koji su u vlasništvu porodične kompanije Milojević, danas „Bukovička banja Stublina”, zadržaće staru namenu. Treba pomenuti i građansku inicijativu „Očistimo Aranđelovac”, koja je pod motom „Hajde ljudi da sačuvamo Zdanje”, od oktobra 2016. godine bila angažovana na podizanju svesti građana u cilju sprečavanja daljeg propadanja simbola grada. Jedno od najlepših ostvarenja arhitekture srpskog romantizma koje je u 19. veku po lepoti, značaju i veličini blistalo uz beogradska zdanja ima status kulturno-istorijskog spomenika, pod zaštitom je države i nije u upotrebi duže od decenije. Izvor: Politika.rs

Kao sto @gavrela vec rece. Plasticni (rezervni ili servisni) kljuc je takodje kodiran i moze sve kao i "skakavac"... da upali motor, da otkljuca elektronsku bravu rezervoara, da otkljuca kofere, sedista, navigaciju... jedino ne moze da upali/ugasi alarm sa distance kao sto to moze "skakavac" na kome postoje dugmici. I da, jeste sramota sto ne daju dva "skakavca" uz motocikl.

"Veliki vrh" ili "Ledeni vidikovac" - Uvac

@Speedrunner02 juče sam doputovao pa malo kasnim sa odgovorom... Nema na čemu, drago mi je ako ti ovaj putopis bude od pomoći na bilo koji način. Što se tvog pitanja tiče, iskreno nisam pametan. I iskusnim vozačima koji su sami obišli planetu (bukvalno), može nešto da se desi na najbanalnijem putovanju. Odradi dobru pripremu, daj nekome tvoj plan putovanja, javljaj se sa dogovorenih mesta... Puno toga zavisi i od tebe, koliko si siguran u sebe, koliko si snalažljiv, spreman na sve, nezavisan... Moraš sve da staviš na vagu i prelomiš sam, nema druge. Pogrešio bih kada bi te savetovao i za i protiv solo putovanja.

Hvala @mrgud, uživaj! --------------------------------------------------- Na obroncima Stare planine, na samo 5km od Kalne kuju sam pominjao u prethodnom postu, i na visini od oko 455m... nalazi se vodopad Bigar. Nikakav problem nije naći ga jer se Vodopad nalazi odmah pored puta #221 (Knjaževac-Pirot). Između puta i vodopada se nalazi mala zaravan sa drvenim (piknik) klupama i suncobranima, pa mesto pomalo podseća i na neko auto-stajalište. Rečica Bigar od vrela protiče dolinom dužine 1km i od mesta gde se susreće sa dolinom Stanjske reke visinska razlika je 85m. Baš na mestu gde se dolina Bigra sučeljava sa dolinom Stanjske reke nalazi se najveći slap koji pada sa visine od 35m. Pad sa 35m i rupičasti kamen (Bigar) po kome je vodopad i dobio ime, glavna su atrakcija ovog mesta. Međutim, ono što bih napomenuo (za one koji ne znaju) je da to nije sve. Dosta ljudi siđe sa puta, napravi kraću pauzu, po koju fotografiju... i ode, nastavi dalje. Pored vodopada nalazi se drveni pešački mostić. Pored mostića je drvo na kome je ukucana daska sa natpisom "manastir". Dugo je tako bilo, a onda se neko setio da stidljivo doda još jednu dasku sa natpisom "Bigar", koja neupućenima neće značiti baš previše. Ukoliko pređete mostić i nastavite stazom (utabanim zemljanim putem) uzbrdo... ... nakon 15-20 minuta pešačenja naići ćete na ovo mesto. Tu treba sići sa utabanog puta i pored table sa natpisom "vodopad" produžiti levo prema žbunju. I... vaš trud će ubrzo biti nagrađen! Pred vama će se naći prirodna atrakcija koja ni malo ne zaostaje za velikim vodopadom u podnožju. Mala krečnjačka jezerca sa zanimljivom bojom vode i mali vodopadi - kaskade koje uzvodno formira Bigar, predstavljaju pravu poslasticu za sve ljubitelje prirode. Preko palih stabala, grana, lišća... vremenom se taloži krečnjak (bigar) koji se hvata za masu drveta i formira malu neprobojnu branu. Iznad brane se tako formira malo jezerce koje preliva i nastavlja dalje do nove prepreke, formirajući novu branu i novo jezerce... Mišljenja sam da bi prava šteta bila da neko (kada je već tu), zbog neupućenosti ili zbog 15-20 minuta pešačenja liši sebe ovakve lepote. Da spomenem i to da se stotinak metara odatele nalazi i mali Manastir (crkvica) Svetog Onufrija iz petnaestog veka, sa svojim starim konakom. Nažalost, napravio sam mali previd tako da nemam fotografije sa tog mesta. Sve u svemu, moja topla preporuka. Vodopad Bigar sa okolinom zaista zavređuje pažnju.

Bacite pogled od 9:35... čisto da znate.

Fotografije vezane za prethodni post...

@Nesasavage hvala! Daleko sam ja od knjige, nekako mi zvuči preozbiljno. I ovo što radim, što pišem o mestima koja obilazim je ispalo potpuno neplanirano. --------------------------------------------------------- Trenutno razaranje Hirošime (06. avgusta 1945.) i Nagasakija (09. avgusta 1945.) je zgrozilo i uplašilo celu planetu, ali ne političke lidere i vojne komandante. U to vreme nije bilo ozbiljnijeg generalštaba koji nije formirao odeljenje za nuklearno oružje. Iako mlada, komunistička Jugoslavija nije zaostajala za "savremenim trendovima", tako da Tito u Sovjetski Savez šalje Pavla Savića, poverljivog čoveka i jednog od najvećih stručnjaka za nuklearnu fiziku onog doba. Njega i Irenu Žolio-Kiri je samo izbijanje rata sprečilo da dobiju Nobelovu nagradu! Dr Dragomir Bondžić prvi je istoričar koji je istražio arhivsku građu o posleratnoj nuklearnoj politici Jugoslavije i to objavio u knjizi „Između ambicija i iluzija. Nuklearna politika Jugoslavije 1945-1990“. Prvi put je u Jugoslaviji pokušana izgradnja atomske bombe samo nekoliko meseci nakon osnivanja Instituta za nuklearna istraživanja u Vinči 1948. godine, zaključio je dr Bondžić. Institut je osnovan u januaru te godine, kada se Pavle Savić vratio iz SSSR i postao njegov prvi direktor, a već početkom leta Staljin je politički napao Tita i njegove saradnike i rasporedio svoje jedinice duž mađarske, rumunske i bugarske granice. Zato su Aleksandar Ranković, Milovan Đilas i Edvard Kardelj od Instituta u Vinči zatražili da im napravi atomsku bombu kako bi Jugoslavija imala oružje kojim bi se suprotstavila Sovjetskom Savezu. Da su politički pritisci bili ogromni potvrđuje i jedan od tajnih sastanaka 1950. godine na kome je Edvard Kardelj rekao novopostavljenom direktoru "Vinče" Stevanu Dedijeru: "Moramo napraviti atomsku bombu makar gladovali i makar nas koštala polovinu budžeta." Dr Bondžić smatra da naši naučnici nisu nikada direktno priznavali da je to preveliki zalogaj za njih, jer su ogromna finansijska sredstva koja su dobijali preusmeravali na mirnodopske projekte i istraživanja. Prvo saopštenje da od atomske bombe neće biti ništa, jugoslovenskom rukovodstvu daje Pavle Savić 1953. godine. Međutim, državni vrh Jugoslavije nije tek tako želeo da se odrekne od svog sna. 1955. godine osniva se Savezna komisija za nuklearna istraživanja sa Aleksandrom Rankovićem na čelu. U Jugoslaviji započinje prava uranijumska groznica... Po rečima Aleksandra Radića, vojnog analitičara, 1959. država od Italije kupuje helikoptere i oprema ih specijalnim detektorima iz SAD, SSSR i Francuske. Sedam helikoptera, koliko ih je ukupno bilo, intezivno je pretraživalo teren od jutra do mraka na svega 50m visine. U slučajevima kada bi helikopteri imali udes, odmah bi se kupovali novi! Uran je tražen u Makedoniji, Srbiji, Zagorju, Bosni, Sloveniji, ali je konačno izabrano područje na obroncima Stare planine. "Našli smo strinu. Odličnog je zdravlja!" - glasio je šifrovani telegram koga je Udba iz Knjaževca uputila Leki Rankoviću. Na ulazu u dolinu Trgoviškog Timoka, za manje od godinu dana, podignuto je naselje Kalna. Tipske zgrade sa nekoliko stotina stanova, hotel, opština, škola, kafane... sve je bilo tu. U Kalnu su dovedeni stručnjaci i rudari, svi provereni u Udbi! U rudniku koji je otvoren 1963. uključujući i pomoćne radnike iz okolnih mesta radilo je oko 800 ljudi! Obični radnici nikada čak nisu ni čuli za reč "uran", mislili su da kopaju rudu iz koje će se kasnije separacijom dobijati bakar i po koji gram zlata. Konspiracija koju je sprovodila Udba bila je totalna! A kopalo se na primitivan način, krampovima, pijucima... stenje se nije miniralo ni bušilo mašinama. Međutim, uprkos velikih ambicija, rudnik pored Kalne zatvoren je preko noći. Treća smena je izvedena iz okna i pod žutim svetlima im je pročitano da se rudnik ujutru zatvara. U narednim danima svi su prebačeni u druge, "obične" rudnike, a Kalna je opustela... U političkim krugovima se tvrdilo da je političkim padom Leke Rankovića 1966. napušten ceo projekat nuklearnih istraživanja. Drugi pak tvrde da uranijumska žila nije bila jaka koliko se želelo i koliko je za bombu bilo potrebno. Dok treći pak krive Slovence, smatrajući da su njihovi stručnjaci lažirali istraživanja o isplativosti rudnika, pa su tako uspeli da dokažu da je isplativije vaditi uranijum iz rudnika u Žirovskom vrhu. Prema zvaničnim informacijama, sve što je izvađeno za tri godine poslato je u Vinču, a prema nezvaničnim - u inostranstvo. Iz napuštenog rudnika u Gabrovnici je vremenom odneto i pokradeno sve što se odneti i pokrasti može. Nekoliko puta godišnje u Gabrovnicu dolaze stručnjaci iz Javnog preduzeća "Nuklearni objekti Srbije“, kojem je u opisu posla nuklearna bezbednost i zaštita od zračenja. Oni prikupljaju uzorke vode i tla i mere im radioaktivnost. Po njihovom rečima sve je u granicama propisanim međunaraodnim standardima. Takođe, kako objašnjavaju, 40 puta veću dozu zračenja primimo tokom jednog sata leta avionom na visini od 10.000 m, nego ovde u travi Gabrovnice. Osim toga, ono što je provereno je da se žitelji u okolini rudnika, zračenja uopšte ne boje. Neki od njih su čak i radili u rudniku, kažu da decenijama žive tu i da su svi zdravi kao dren. Kako god, danas kompleks napuštenih objekata izgleda tako kao da će svakog trenutka uslediti napad zombija! Kad su po zatvaranju rudnika ispražnjene i admistrativne zgrade, u Gabrovnicu su došli mineri i zarušili ulaz u jamu, a preko jalovišta, gde je odlagan otpad iz procesa prerade rude, sipan je zeolit, pa preko njega zemlja... Međutim, i dalje postoji jedna misterija. Ulaz u okno jeste zatrpan ali kako tvrde, sve bi veoma brzo moglo da se vrati u prvobitno stanje. Nijedna vlast, od Tita pa do danas nije zvanično zatvorila rudnik. Status rudnika je i dalje: "Obustavljeno kopanje."

GRČKA DONELA NOVA PRAVILA ZA ULAZAK Ovo je ceo spisak koji morate znati pre nego što se zaputite na granicu! WWW.BLIC.RS Danas je doneta nova, zajednička ministarska Odluka grčke Vladekoja se tiče odredbi o ulasku stranih državljana u Grčku.

NAĐEN MLADIĆ NA KOSOVU Ivan Milošević sleteo s puta: "Malo je ugruvan, ali je dobro" WWW.BLIC.RS Ivan Milošević (32) iz Beograda nestao je u petak, 28. maja oko 15.30 sati. Na sreću, on je danas pronađen, nakon 42 sata potrage.

Ja juče naiđoh na ovo pa se setih teme... možda mogu još da nabave? Početna - Army Shop M.M.O.C. WWW.MMOC.RS Najnoviji artikli u ponudi Artikli na akciji

@max80 nema na čemu, drago mi je da ti se svideo.

@x-man bude taman. Jedino oni pucači iz auspuha znaju da maltretiraju duboko u noć.

Dropped pin Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Trebinje, Bosnien und Herzegowina

Nakon posete prelepoj i misterioznoj crkvici u Donjoj Kamenici opet se nalazim na putu #221. Kada ga već ponovo spominjem... kome se sviđa toliko spominjani put #27 Valjevo - Osečina - Loznica i njegove krivine, ako nije, jednostavno treba da izvoza i #221 od Knjaževca prema Pirotu. Predivno prirodno okruženje, odlična podloga, i u većini slučajeva krivina za krivinom. Još ako sebe naterate da ne sečete (pregledne) krivine, već da ih prođete u svojoj traci... uživanje je zagarantovano! Sledeće zaustavljanje se nažalost desilo pre nego što je bilo planirano. U planu je bio prolazak kroz kanjon Papratne i obilazak Staroplaniskog napuštenog sela u kome su kuće starije od 100 godina... Nisam se puno razočarao jer mi je lepo rečeno da se tamo ide samo leti, i da zbog vode ostalim godišnjim dobima tamo nemam šta da tražim. Uprkos zatečenom stanju, da sam imao adekvatne gume upustio bih se u malu avanturu i prolazak kroz kanjon. Ovako, nakon kraćeg uživanja u prirodi i žuboru vode... nastavih dalje. Neostvarena vožnja kanjonom je brzo zaboravljena jer sam vozeći divnim predelima uz Trgoviški Timok ubrzo stigao i u okolinu Gabrovnice. To je to, nigde nikoga u okruženju... definitivno će mi trebati mnoooogo sreće da nađam pećinu o kojoj niko nigde nije ostavio precizne podatke. Sve se svelo na par priloga RTS-a i na par članaka u elektronskim medijima, nema precizne lokacije i nema preciznih snimaka okruženja. Toliko sam se raspitivao, "Guglao" i ništa... sve što sam saznao je to da se nalazi "tu negde". Uzburkani Trgoviški Timok I tu kreću moje slatke muke... u telefonu sam poneo skrinšot iz jednog priloga RTS-a u kome je navodno snimak (iz daljine) pećine koju su obišli a koja i mene interesuje. Kažem navodno jer će se kasnije ispostaviti da njihov snimak nema veze sa realnošću. Obiđoh ceo kraj, prvo gledajući iz daljine pokušah vizuelno da nađem pećinu poredeći snimak u telefonu sa realnim okruženjem na terenu... uzaludno. Makadamskim putevima obiđoh celo brdo i sa jedne i sa druge strane, ubih se gledajući po stenama... i opet ništa, kao da taj deo snimka uopšte nije napravljen na ovom mestu. Opet, iz drugih izvora dođoh do informacije da je do pećine nemoguće stići bez alpinističke opreme, što se pa poklapa sa onim što RTS nimak prikazuje. Nastavljam pretragu i pored svoje upornosti već polako gubim nadu u njen uspeh, a toliko bih želo da je nađem... Ponovo prešavši reku, nađoh se opet na makadamskom putu u podnožju brada. Ovaj put nastavih pešice... nije puno prošlo kad začuh zvuk nekog vozila koje mi makadamskim putem ide u sustret. Pomerih se u stranu i rukom zamolih čoveka u crvenom Jugu da se zaustavi. Stade i sa osmehom spusti prozor dok se bela prašina podignuta vozilom razilazila... - Dobar dan! - Pomoz Bog, kako ti mogu pomoći? - Ubih se tražeći pećinu... trebala bi da je ovde negde, da li znate za nju? - Da znam, ideš napred još jedno 200-300m i naićićeš na nju. (Kad nisam zaplakao od sreće!) - Još jedno pitanje, kako mislite naićiću na nju? Prošao sam već nekoliko puta ovuda i ništa! Ima li bilo šta na šta treba da obratim pažnju? - Ma videćeš, za 200-300m naićićeš na jedno uzbrdiče, jest' da je slabo vidljivo, ali videćeš ga. Uzano mi je ovde da okrećem auto a i žurim, pokazao bih ti. Samo gledaj uzbrdiče... - Hvala Vam puno zaista! - Živ bio i srećno! (Ode...) Iako je nečija procena u pitanju, iako je razlika između 200 i 300m ogromna na ovako nepreglednom terenu, ipak mi je informacija puno značila, bar sam suzio pretragu... "Uzbrdiče", gde njega da nađem u ovom rastinju? Duž celog puta stenovito brdo skoro pa vertikalno (naglo) kreće na gore, "uzbrdiče" može da bude bilo gde... Nastavih šetnju...rastinje je toliko gusto i jednolično, kad... nakon par stotina metara, na jednom mestu videh nešto poput male ugažene stazice koja skoro pa vertikalno kroz rastinje kreće na gore... to mora da je "uzbrdiče"!!! Vadim iz ranca malu sekiricu i krećem, nagib je baš veliki, podloga je rastresita-zemljana i ne pruža nikavu potporu (oslonac) za obuću. Četvoronoške (bukvalno) prelazim prvi metar uspona, sekiricom sečem par užasno bodljikavih grana koje mi preprečuju inače težak put. I... već nazirem pećinu, radi se o nepunih 10m. Sad tek vidim koliko snimak RTS-a (kojim sam se vodio) nema veze sa životom. Uspon jeste zaguljen, ali nikakva planinarska oprema i profesionalni vodiči nisu potrebni (kao što kažu). Ulaz u pećinu je već preda mnom i sada već poslednje korake pravim bez problema. Ono što već godinama planiram da obiđem je ispred mene, pećina kao pećina nije ono što me je nateralo na ovu putešestviju. Ali ono što se nalazi na njenom zidu svakako jeste, a to je najstariji, odnosno jedini praistorijski crtež u srbiji! Stručnjaci Zavičajnog muzeja u Knjaževcu kažu da je crtež star između tri i četiri hiljade godina. Radi se o linearnom crtežu konja koji je proboden kopljem. Crtež koji se nalazi na ulazu u pećinu su 1997. godine otkrili Dušan Mihailović profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, i Svetozar Jovanović arheolog Zavičajnog muzeja u Knjaževcu. Za crtanje je krišćen ugljen ili neka boja nalik na garež koja se vremenom stopila sa podlogom - krečnjačkom stenom. Pošto se ne otire, crtež je uspeo da opstane nekoliko hiljada godina. Kao svedok bogatog kulturnog nasleđa na ovim prostorima, hiljadama godina crtež je odolevao vremenskim prilikama, ali nije uspeo da odoli ljudskoj gluposti i gotovo neizbežnom vandalizmu! 2017. godine neki... je teško oštetio crtež probušivši rupu u njemu. Mišljenja sam da je rupa čak nastala od metka... Nemili događaj je prijavljen policiji i na tome se i završilo. U to vreme sam češće boravio u inostranstvu nego što sam bio kod kuće, pa sam sebi zacrtao da ću kad-tad pronaći ovaj crtež pre nego nekom padne na pamet da ga (ne daj bože) skroz uništi. Na zidovima pećine je zapravo konstatovano 5 crteža crnom bojom. Na ulazu u pećinu sa desne strane je pomenuti konj. Na ulazu u pećunu sa leve strane je nacrtan jedan nepravilan krug. Kažu da se na zidovima unutar pećine nalaze još dva konja sa jahačima čije su figure nesrazmerno male u odnosu na životinju, i jedna veoma nečitka predstava. Takođe kažu da boja tih crteža nije tako dobro očuvana. Pored velike želje i uz pomoć baterijske lampe, nisam uspeo da pronađem i vidim crteže unutar pećine jer je jednostavno bila premala (preuska) za mene, fizički ne bih uspeo da dublje uđem u nju. Međutim, ono što sam osim konja uspeo da pronađem (vidim) je nepravilni krug nacrtan na levoj strani ulaza u pećinu. Izuzetno mi je drago što sam uspeo da pronađem ovo mesto i uživo vidim "remek- dela" iz praistorije, jedina u Srbiji. Kad bolje razmislim, izgleda da je ovo mesto sa razlogom "dobro čuvano" i da namerno niko nije hteo da ga "reklamira" i piše o tačnoj lokaciji. Ako je "za utehu" da nismo najgori, praistorijski crteži u nadaleko čuvenoj pećini "Magura" u Bugarskoj koja je od naše pećine udaljena samo 30-ak kilometara vazdušnom linijom, takođe su bili na meti vandala, pa je taj deo pećine bio zatvoren za posetioce i o tome sam pisao u mom putopisu iz Bugarske. Na kraju, opet me je poslužila sreća. Gotovo sigurno da ne bih uspeo da nije bilo asistencije na terenu, odnosno ljubaznog lokalca koji se pojavio niotkuda i uputio me na "uzbrdiče".

Da, na galeriji ispod jedne kule. Nažalost ne znam. Obično se spremim (informišem) pred posetu nekoj lokaciji pa sam tako i saznao mnoge zanimljivosti o ovoj crkvici. O predstavi za koju pitaš nisam uspeo ništa da saznam ni na licu mesta.

Minuti su bili potrebni da se nakon Knjaževca već nađem na sjajnom putu #221 i da se uhvatim u koštac sa njegovim lepim krivinama. Uživanje nije dugo trajalo jer sam ubrzo stigao u Donju Kamenicu, gde me očekuje jedna mala građevina okružena velom tajni. Crkva Presvete Bogorodice originalna i jedinstvena kako po arhitekturi, tako i po svom živopisu, već dugo vremena privlači pažnju istraživača i naučnika. Sa svoje dve kule koje se završavaju piramidalnim krovom i jedinstvenim živopisom unutar nje, ova nevelika bogomolja sa svojom unikatnošću nadaleko prelezi granice Srbije. Iako je relativno malih dimenzija, njene skladne proporcije uparene sa zanimljivom arhitekturom daju utisak monumentalnosti. Crkva se nalazi u centru sela i jedino što se sa sigurnošću može reći je to da potiče s kraja XIII ili sredine XIV veka, da je zidana od kamena i da je posvećena Bogorodici, sve ostalo spada u domen pretpostavki i hipoteza. Iako u crkvi postoji freska - ktitorska kompozicija na kojoj ktitor predaje model crkve Bogorodici, natpisa skoro i da nema, osim kako pretpostavljaju... Mihailo. Mihailo ali koji? Ktitor je očigledno bio bogati vlastelin i na njegovim portretima u crkvi dominiraju detalji na raskošnoj vladarskoj odeždi. Ikonografski i stilski, Bogorodičina crkva u Donjoj Kamenici izdvaja se od svih do sada poznatih crkava na prostoru čitavog Balkana, a neke od fresaka Crkve presvete Bogorodice u Donjoj Kamenici su jedinstvene u srpskom srednjovekovnom slikarstvu. Crkva nije aktivna što znači da se otključava samo na veće praznike. Osim toga što me je sreća poslužila da je zateknem otključanu i da uđem u nju, imao sam i tu privilegiju da se izuzetno strmim i uskim stepenicama (više nalik merdevinama) popnem na omanju galeriju, odmah ispod kula, i vidim ono što joj zaista daje epitet "jedinstvena". Osim prikaza vladara i svetih ratnika kako zajedno uporedo jašu zagrljeni... tu je i jedinstvena freska na kojoj je predstava stradanja Svete Petke, dok je u donjem delu te freske Sveta Petka oslikana golih grudi! (slika ispod) Takođe, u centru sela preko puta crkve, nalazi se turistički informacioni centar gde se osim suvenira mogu dobiti i razne korisne informacije vezane za okolinu Donje Kamenice i Stare planine uopšte. Ako vas put donese u ove krajeve, prava bi šteta bila ne posetiti ovaj biser, ovu krajnje neobičnu i mističnu crkvu. Mešavinu romanskih, gotskih, vizantijskih i moravskih stilova sa krajnje jedinstvenim živopisima... moguće je videti samo ovde.

Pre nego što ću napustiti "Srpsku ili Malu Veneciju" ponovo se spuštam u centar da bih se lično uverio da li je (kao što tvrde) Knjaževac zaista najlepši grad istočne Srbije. Da li su tri reke (Svrljiški i Trgoviški čine Beli timok), sedam mostova, Stara čaršija... dovoljni za jednu takvu laskavu titulu? Definitivno najlepši deo Knjaževca je njegovo gradsko jezgro, "Stara čaršija". Šarene fasade trgovačkih i zanatlijskih radnji, mehana i letnjih bašti, ogledaju se u bistrim vodama Svrljiškog Timoka. Stara čaršija je zaštićena kao kulturno-istorijsko nasleđe. Gornji niz je najstariji deo čaršije, koga čine prizemni objekti, sagrađeni u periodu do 1875. godine. Opstali su za vreme srpsko-turskih ratova od 1875. do 1878. godine i velikog požara 1876. godine. U tom periodu je uništen veliki broj objekata. Stariji deo čaršije, sa prizemnim objektima, predstavlja nasleđenu čaršiju, preuzetu od Turaka, koji su razdvajali poslovni od stambenog prostora. Krajem XIX i početkom XX veka nastao je donji niz spratnih objekata Stare čaršije. Prizemlje je oduvek bilo rezervisano za javne sadržaje, a sprat za stanovanje. Od trgovačkih i zanatskih lokala koji su nekada postojali: mešovita roba, krojači, ćurdžije, sarači, opančari, pojedini od ovih zanata, pored novijih (fotografski, ugostiteljski), postoje i danas. Na fotografiji ispod, u gornjem desnom uglu, iznad kuća u žbunju vidi se mala terasa - vidikovac na koji ću se nešto kasnije i popeti. Spomen park i Staru čaršiju povezuje Kameni most (fotografija ispod), izgrađen u stvari od betona još 1913. godine, na mestu starog drvenog mosta. U vreme kada je podignut bio je to prvi i najveći most od armiranog betona u Srbiji sa rasponom od 30 metara. Ovaj most je u nekoliko navrata rekonstruisan, a 1985. godine je i proširen. Osim stradanja u Prvom tursko-srpskom ratu 1876, kada su ga Turci osvojili i porušili, Knjaževac je bio jedini srpski grad kojeg su nakratko osvojili Bugari u Drugom balkanskom ratu. Šest bugarskih pukova napalo je jedan srpski puk (Prvi srpski puk), koji je bio trećeg poziva (starci i deca). Bugari su ušli u grad 24. juna 1913. ali su se povukli dva dana kasnije - 26. juna 1913. Kad je oslobodila grad, srpska vojska bila je očevidac priča strašnih zločina Bugara. Stare ljude i dečake koji su čuvali stoku našli su poklane, silovane su bile čak i mlade devojke i priletne starice. Grad su Bugari razrušili i opljačkali. Naspram Stare čaršije, na levoj obali Svrljiškog timoka nalazi se Spomen-park palima u oslobodilačkim ratovima 1804-1945. Ceo spomen-park sačinjavaju kameni stećci izvajani od kamena krečnjaka, ukrašeni ornamentima iz svakodnevnog života srpskog naroda na selu (pšenica, vodenice, bunari...). Druga grupa stećaka izvajana je po uzoru na krajputaše, za koje je narod imao običaj da ih podiže uz puteve u pomen na poginule vojnike. Park je posvećen vojnicima i borcima Timočke Krajine poginulima u Prvom i Drugom srpskom ustanku (1804-1815), Prvom i Drugom srpsko-turskom ratu (1876-1878), Prvom i Drugom balkanskom ratu (1912-1913), Prvom svetskom ratu (1914-1918) te Narodnooslobodilačkoj borbi (1941-1945). U parku se takođe nalaze spomen-obeležja podignuta u pomen na vojnike Crvene armije koji su poginuli tokom oslobođenja Knjaževca 10. oktobra 1944. godine. Na fotografiji ispod se vidi mala replika spomenika palim vojnicima iz Knjaževca u Srpsko-turskom ratu 1876-1878, originalni spomenik je srušila bugarska vojska u Prvom svetskom ratu. Tokom 1990-ih u park je dodan i stećak u pomen na poginule tokom ratova na tlu Jugoslavije 1991-1995. i tokom NATO bombardovanja 1999. godine. Na brdašcetu iznad samog centra nalazi se mali vidikovac koji će ujedno biti i poslednje mesto koje ću ovom prilikom obići u knjaževcu. Do njega se stiže malim uskim sokacima... Vidikovac. Za razliku od pogleda sa Vile Džervin o kojoj sam pisao, sa ovog vidikovca se bolje vidi sam centar grada. Kada sam već spomenuo Vilu Džervin, vidi se u daljini na fotografijama ispod - na brdu krajnje desno, odnosno na brdu krajnje levo. Zbog daljih planova i još zanimljivih lokacija koje su me čekale, sa krajnje prijatnim utiscima napuštam "Srpsku Veneciju". Da li je ovo najlepši grad isočne Srbije? Ne znam, ne bih se upuštao u ocenjivanje. Ali ono što sigurno znam je da sam u ovom gradiću proveo manje vremena nego što bih voleo. Ovo mesto zaslužuje ponovnu posetu...

Hvala @gavrela, biće toga još... ------------------------------------ Nakon fotkanja i završenog obilaska brda na kome se nalazi Vila Džervin, silazim u centar Knjaževca ali se odmah penjem na novo brdo koje dominira nad njim. Zbog mesta koje ću upravo posetiti Knjaževac je nekada bio najozloglašeniji grad u Srbiji. Pošto je sam centar rekonstruisan u omanju pešačku zonu koja nije poznata Gugl mapama, morao sam da napravim omanji krug i koristim sporedne ulice. Naravno, nikakav problem, radilo se o minutima i bez problema sam našao novu lokaciju planiranu za obilazak. Dođoh tako i do Gurgusovačke kule, najozloglašenijeg mesta u gradu. Na mestu na koje sam upravo došao nekada se nalazilo tursko utvrđenje opasano rovovima. Pomenuti garnizon je turskoj posadi služio za odbranu palanke Gurgusovac koja se nalazla u podnožju. Nakon turaka, objekat je trebalo da ostane vojna građevina, međutim, došlo je do preuređenja i prenamene pa je u periodu 1842-1844 tu sagrađen ozloglašeni kazamat (zatvor, tamnica). Kula koja je tu sagrađena bila je opasana zidinama visine 2,5m, imala je četvorougaonu osnovu dimenzija 13x10m, prizemlje i dva sprata. U veoma masivnim zidovima (80cm) bili su smešteni manji otvori (prozori) koji su pregrađeni debelim rešetkama. Čitava građevina je zagrevana velikom "odžaklijom", čiji su otvori bili u hodniku i pod stražarskom kontrolom. Svojom nesrazmernom, masivnom konstrukcijom odavala je utisak beživotne tamnice, grobnice za žive ljude sačinjene u težnji da se njeni zatvorenici kazne i unište kamenim hladnim zidovima, memlom, mrakom i teškim okovima. Međutim, osim ubica, lopova... glavna namena joj je bila zatvaranje političkih neistomišljenika, protivnika dinastije Karađorđevića kao i za istaknute ličnosti svrgnute dinastije Obrenović. Ono što su bili Sovjetski kazamati u Sibiru, to je bila Gurgusovačka kula u Srbiji. U "Srpskoj Bastilji" su tamnovali: pukovnik Jovan Micić (umro 1844.), predsednik Državnog saveta Stevan Stevanović Tenka i članovi Saveta Paun Janković, Radovan Damnjanović i Pavle Stanišić, savetnik Raja Damnjanović (umro u Kuli kao i Micić), predsednik Kasacionog suda Cvetko Rajević... i mnogi drugi protivnici dinastije Karađorđevića. Tadašnji Gurgusovac se stideo ove građevine na brdu iznad naselja. Zbacivši kneza Aleksandra Karađorđevića i Ustavobranitelje, Narodna skupština je pozvala Miloša Obrenovića iz Vlaške na presto. Na putu za Beograd Knez Miloš je svratio u Gurgusovac gde ga je narod svečano dočekao. Knez zapovedi da se kula od koje je i sam strahovao zapali i sruši (17. januara 1859. godine), a Gurgusovčani da bi ovo veliko delo Kneza ostalo upamćeno promeniše ime svoje varošice u Knjaževac. Danas je od zloglasne kule ostao samo originalni deo zida sa kapijom i puškarnicama, a ceo kompleks je uz pomoć donacije EU renoviran i pretvoren u letnju pozornicu. Nastaviće se...