Jump to content

Moto Zajednica

yogibear

Nosilac medalje zahvalnosti
 Pogledaj Profil  Pogledaj aktivnost člana

  • Broj tema i poruka

    1916

  • Pridružio se

  • Posetio poslednji put

 Tip Sadržaja 

Sve što je postavio član: yogibear

  1. yogibear
    Da, nakupilo ih se godinama i nikada nisam računao koliko je za njih dato. Kad eto pogledaš nije malo, jedan (recimo) prosečni pušač sve moje magnete pretvori u pepeo i dim za nekih godinu ipo dana... Pojma nemam za kompas ali zato šarke na vratima odlično drže i rade. Mogu ti reći da Samsung pravi dobre frižidere.
  2. yogibear

    BMW filmovi i fotke

    yogibear je odgovorio članu PECA BMW u BMW

  3. yogibear
    @bobo888 hvala puno! Kad' si spomenuo Svetog Savu... putujući, u više navrata sam dotakao njegov ovozemaljski put. Bio sam na mestu gde je kršten, obišao njegove pećine isposnice, bio na mestu njegovog upokojenja, obišao mesto gde su prenete njegove mošti i gde se i dan danas čuva njegovo žezlo (štap)... pisao sam već o svemu tome. Inače... uživanje je možda slaba reč. Od kako znam za sebe, čim se točkovi okrenu, meni je uživanje zagarantovano! ------------------------------------------------------ Dan 14. (utorak, 22.09.2020.) Došao je i dan kada sve dosadašnje utiske treba spakovati i krenuti kući. Pozdravljam se sa recepcionarkom koja mi je svaki put kada bi se sreli tražila da joj pričam sve što znam o Veljkovoj svadbi (sin Cece Ražnjatović). Mislila je da je zafrkavam kada bih joj svaki put odgovorio da o pomenutoj svadbi ne znam ama baš ništa! Hotel u kome sam odseo ima odličnu lokaciju i nalazi se odmah pored šetališta i Dunava. Postoji parking preko puta ulice koji je uveče poprilično mračan, tako da sam parkirao na trotoaru ispred samog hotela, ispod kamere. Hotel ima dve zvezdice i za nijansu je ispod proseka, ali su takve i cene. Fanti Hotel, Vidin, Bulgaria WWW.BOOKING.COM Featuring free WiFi throughout the property, Fanti Hotel offers accommodations in Vidin, 32 mi from Belogradchik. Free private parking is available on... Neposredno po izlasku iz Vidina odlazim da posetim jedno napušteno mesto. Radi se o vidinskom aerodromu koji je osamdesetih godina prošlog veka bio vema zauzet i popularan. U srećnija vremena, ljudi iz ove oblasti su išli za Sofiju u šoping i do nje su avionom stizali za oko 30 minuta. Sa tog mesta je i potekla legendarna priča koja je prešla granice Bugarske. Vispreni i nadasve dosetljivi Bugarin, da bi je smirio, kokošku je napio rakijom i prošvercovao je u avion. To je bio nesvakidašnji događaj čak i za ono vreme. Danas od aerodroma nije puno toga ostalo. Usamljeni toranj sa polupanim staklima stoji sablasno pored oronulih aerodromskih objekata. Odmah pored se nalazi i pista zarasla u korov i travu. Na pisti se nalaze raspoređene stare automobilske gume, koje verovatno imaju funkciju da onemoguće njenu potencijalnu upotrebu... Uglavnom, mesto ima sve atribute koje ga po mojim kriterijumima čine vrednim posete - tiho je, napušteno i sablasno. Nažalost, napravio sam grešku zbog koje mi je i danas krivo. Po povratku u Beograd formatirao sam memorijsku karticu misleći da sam prebacio i slike sa aerodroma. Pogrešio sam i sve slike su otišle u nepovrat (izbrisane su), tako da ću i vas uskratiti za fotografije sa ovog zanimljivog mesta. Do Bregova i graničnog prelaza sa Srbijom se veoma brzo stiže. Sam granični prelaz je do te mere bio pust da sam pomislio da je zatvoren. Srećom, količina oslobođenih decibela iz Akrapovića je bila dovoljna da dozove bugarsku policajku koja se nevoljno pojavila odnekud. Nakon rutinskih pitanja vezanih za sadržaj kofera, prelazim na našu stranu. Naš policajac mi udara pečat u pasoš i uručuje bilten vezan za trenutnu Kovid19 proceduru i situaciju... Do Negotina u kome se nisam zaustavljao me je vodio nešto lošiji put, pun zakrpa i neravnina. Dobro poznati istok Srbije je ponovo preda mnom i kilometri su počeli da se nižu... Plavna... Kada god sam u prolazu spustim se do kanjona Boljetinske reke, makar na 5 minuta, čisto da vidim koliki je nivo vode, da osetim taj mir... Dunavska magistrala... I naravno, po ko zna koji put, neizbežna Golubačka tvrđava... I tako... kao po običaju, na kraju svakog putovanja i raspakivanja sledi razgledanje kupljenih suvenira... ...koji me svaki put podsete da već poodavno imam problem sa manjkom metalnih površina u stanu. Iz nekog (meni nepoznatog) razloga Bugrska je uglavnom uvek bila na ivicama margina turističkog interesovanja u Srbiji. Na ovom mom putovanju ja sam samo zagrebao po površini turističke ponude ove zemlje. Dok neki smatraju da u Bugarskoj nema ništa zanimljivo za videti, ja mislim da Bugarska ima baš sve. Planine, ravnice, reke, jezera, more koje je "nedovoljno plavo i slano", tvrđave, crkve, praistorijske, tračke, antičke, vizantijske... lokalitete od kojih su neki jedinstveni i u svetu... Nadam se da će stranice ove teme nekome pomoći ili biti bar malo od koristi kada je planiranje putovanja u ovu zanimljivu zemlju u pitanju. Meni, niti je ovo bilo prvo putovanje u Bugarsku a zasigurno neće biti ni poslednje, jer što se mene tiče... Bugarska? Naravno, zašto da ne... Kraj
  4. yogibear
    Na zidovima nekolicine ćelija i dalje se mogu videti tribali ili grafiti koje su zatvorenici urezivali. Stepeništa i hodnici koji spajaju više i niže delove tvrđave (poput ovog na slici) su izuzetno klizavi jer je kamenje neverovatno uglačano. Treba obratiti pažnju prilikom prolaska. Baba Vida nije površinski toliko veliko utvrđenje, međutim, ima popriličan broj detalja i prostorija koje treba obići i videti. Vidin uopšte nije daleko od granice sa Srbijom, tako da uz Belogradčik i pećinu Migura može komotno da bude dobitna kombinacija za neki dvodnevni izlet, recimo. Nastaviće se...
  5. yogibear
    U sklopu tvrđave napravljena je letnja pozornica na kojoj se održava muzičko scenski program. U centralnom delu tvrđave nalazi se dvorište okruženo nekadašnjim stambenim jedinicama. Galerija koja se danas tu nalazi koristi dvorište kao svoj izložbeni prostor. Pošto je tvrđava do svog zatvaranja zapravo bila zatvor, "najzanimljivije" prostorije se nalaze ispod zemlje.
  6. yogibear
    Još jedno lepo i zanimljivo mesto ostavljam iza sebe i istim praznim putem se vraćam nazad u Vidin. U planu mi je da danas takođe detaljno obiđem i glavnu turističku atrakciju Vidina. Tvrđava Baba Vida je srednjovekovna tvrđava i uvrštena je u 100 nacionalnih turističkih objekata Bugarske. Osim za turističke posete, tvrđava i njena okolina predstavljaju prirodni ambijent u kome je snimljeno preko 50 kako domaćih, tako i stranih filmova. Posebnu draž joj pruža i činjenica da je Baba Vida jedina srednjovekovna tvrđava u Bugarskoj koja je u potpunosti sačuvana do današnjih dana. Legenda kaže da je Vida bila najstarija ćerka jednog bugarskog veleposednika i vlastelina. Poučena lošim bračnim iskustvima svoje dve mlađe sestre Kule i Gamze, Vida odbija sve bračne ponude i gradi utvrđenje na temeljima nekadašnje rimske stražarske kule. U utvrđenju opasanom kanalom širine 12 i dubine 6 m kojeg je nekada ispunjavala voda iz Dunava, Vida je živela do kraja života. Tvrđava je bila glavni odbrambeni objekat Vidina tokom srednjeg veka. Bila je najvažnije utvrđenje severozapadnog II Bugarskog carstva, a u vreme Osmanlijskog carstva služila je kao skladište oružja i zatvor, tako da nije korištena u odbrambene svrhe od kraja 18. veka. Magacin za barut (barutana) nalazila se izvan zidina tvrđave.
  7. yogibear
    Na samom vrhu tvrđave do koga vode uzane staze i mnoštvo stepenica nalazi se stenovita zaravan pod nazivom Prva ploča. Sa nje se pruža prelep pogled na Belogradčik i celu okolinu. Na jednom zabačenom delu stene nađoh mesto na kome sam proveo dobar deo vremena uživajući u pogledu i predivnom okruženju. Nakon poludnevne borbe sa blještećim Suncem koje se uporno trudilo da mi pozira baš ispred objektiva, napuštam još jedno lepo i zanimljivo mesto koje zaista ne treba zaobići. Nastaviće se...
  8. yogibear
    Dan 13. (ponedeljak, 21.09.2020.) Izlet do Belogradčika je bilo prvo što sam isplanirao za današnji dan. Neko će primetiti da sam dan ranije vozeći iz Plevena ka Vidinu maltene prošao pored ovog grada, međutim, posetu sam ipak pomerio za sledeći dan iz dva razloga. Prvi razlog je bio to da sam hteo da glavnu atrakciju Belogradčika obiđem bez žurbe i rasterećen moto opremom. Drugi razlog je bio smeštaj. Zvuči neverovatno, ali u Belogradčiku je veoma teško naći smeštaj, pogotovo ne za normalnu cenu. Najjeftiniji smeštaj po privatnim kućama udaljenim 10-15 km od grada je bio oko 85 evra za noć! Pa kad je već tako, odlučio sam da produžim do Vidina gde smeštaj mogu da biram a sledećeg dana da napravim izlet, jer 50 km gore-dole mi je najmanji problem. Put od Vidina do Belogradčika je bio totalno rasterećen saobraćajem, sreo sam svega nekoliko automobila u toku vožnje. Posebno mi se dopao krivudavi deo pred sam ulazak u grad. Belogradčik je mali gradić smešten na živopisnom mestu u zapadnom delu Stare planine, udaljen samo 20 km od Midžora, najvišeg vrha Stare planine u Srbiji. Za razliku od ostalih mesta u siromašnoj vidinskoj oblasti, Belogradčik ima sreću da u svom okruženju ima istorijsko i prirodno nasleđe koje ga čini jednim od najzanimljivijih mesta Bugarske. U blizini Belogradčika je Rezervat Biosfere Čuprene koji je pod zaštitom UNESCO. Radi se o jedinoj i najvećoj šumi smreke na Staroj planini. Na oko 25 km od Belogradčika se nalazi i poznata pećina Migura. Migura je jedna od najvećih pećina u Bugarskoj, predstavlja spomenik kulture i velika je turistička atrakcija. Pećina kao pećina jeste zanimljiva, ali je najviše posećena i popularna zbog praistorijskih crteža na svojim zidovima. Pomenuti crteži su upravo i bili razlog zašto je nisam posetio. Ono što sam saznao pre dolaska na ovo mesto se ispostavilo kao tačno. Pećina jeste otvorena za posetioce i uredno će vam prodati kartu, ali vam neće reći da je deo pećine u kome se nalaze praistorijski crteži zatvoren. Zatvaranje su prouzrokovali vandali koji su oštetili crteže... Tvrđava Kaleto (zbog koje sam danas ovde) je navažnija istorijska znamenitost Belogradčika i jedna je od najimpresivnijih tvrđava Bugarske. Tvrđava Kaleto je sagrađena na nepristupačnoj steni u trećem veku, kada je Balkansko poluostrvo pripadalao Rimskom carstvu i kada bugarska nacija još nije postojala. U cilju kontrole nad putevima Rimljani su izgradili tvrđavu na usamljenoj nepristupačnoj steni. 395. godine Vizantijsko carstvo osvaja balkan i car Justinijan na ovom mestu gradi novo i jače utvrđenje. Uprkos tome, Vizantinci ne uspevaju da izdrže nalet Slovena i Proto-bugara koji nekoliko vekova kasnije ostvaruju pravo na svoju novu bugarsku državu. U 14. veku car Ivan Straćimir povećava tvrđavu koja je brojala 3000 vojnika i koja se u to vreme zvala Belgrad. Belgrad je bio poslednja tvrđava koju Turci osvajaju krajem 14. veka, nazivaju je Kaleto, proširuju je i smeštaju svoj garnizon koji je bio glavni za odbranu zapadnih delova carstva... Osim same tvrđave na koju su turisti uglavnom fokusirani, stene u okruženju predstavljaju prirodni fenomen i prirodnu znamenitost Bugarske koja datira od pre 230 miliona godina. Naučno objašnjenje je da se nakon tektonskog uzdizanja Stare planine u prostor oko Belogradčika ulilo more. Reke koje su se ulivale u novonastalo more su sa sobom nosile ogromne količine peska, šljunka i gline, stvarajući tako naslage na morskom dnu. Nakon novog uzdizanja i pucanja zemljine kore ostaju vidljivi tragovi tog procesa - stene sa vertikalnim i strmim liticama. Atraktivnim stenama koje su vidljive i danas oksid gvožđa je omogućio prepoznatljivu crvenkastu boju. Parking ispred samog ulaza u tvrđavu je okružen suvenirnicama i veoma ga je lako naći. Na istom mestu se kupuju i ulaznice koje koštaju 6 leva, parking se naplaćuje ali ne i motociklima.
  9. yogibear
  10. yogibear
    Nakon obilaska sinagoge odlazim do obale. Mala gradska plaža, nekolicina šetača, sunce koje je na zalasku... mirno je i tiho, tek po neki zvuk automonila dopre iz daljine. Dunav u ovom trenutku baš podseća na neki morski zaliv. A na drugoj strani viseći most "broj 2" na Dunavu, koji je ujedno i granični prelaz. Most povezuje Vidin u Bugarskoj i Kalafat u Rumuniji. Most ima dve kolovozne trake u oba pravca, prugu, dve pešačke staze i stazu za bicikle. Njegova ukupna dužina iznosi preko 3,5 kilometra a zbog loše infrastrukture sa obe strane, kritičari ga zovu "most za nigde". Naravno, tu pored Dunava se nalazi i Baba Vida - simbol grada. Ovaj put samo noćno fotkanje, dok je detaljni obilazak predviđen za sutra. Današnji dan završavam obilaskom poprilično prazne pešačke zone. Nastaviće se...
  11. yogibear
    Na puno mesta u svetu postoje razni geografski trouglovi poznati po svemu i svačemu. U Bermudskom trouglu misteriozno nestaju avioni, brodovi... dok recimo u srpskom trouglu (Niš-Vranje-Pirot), misteriozno nestaju padeži! Verovali ili ne, i Vidin tako ima svoj trougao nazvan "Trougao tolerancije", ali u njemu ništa ne nestaje. Taj naziv je dobio jer se u nekoliko stotina metara nalaze verski objekti tri religije. To su pravoslavna crkva Svetog Nikole, džamija Osmana Pazvantoglua i jevrejska sinagoga koja je druga po veličini u Bugarskoj. Moju pažnju ovog puta odvlači sinagoga koju želim da obiđem pre nego što padne mrak. Sinagoga je izgrađenja 1894. godine u neogotičkom stilu i bila je druga po veličini u Bugarskoj. Komunistička vlada je zaplenila tokom Drugog svetskog rata kada većina jevreja i napušta ove prostore. Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, crkvu preuzima Ministarsvo kulture i Nacionalni institut za spomenike kada su i izrađeni prvi planovi za obnovu. Koliko se u tim planovima odmaklo, možete videti na fotografijama... Prilazim sinagogi i na par mesta ugledam table sa natpisima. Pošto taj bugarski jezik nikada nešto nisam razumeo, ulazim...
  12. yogibear
    Putovanje od Plevena do Vidina je proteklo uglavnom u pravolinijskoj vožnji, što mi uopšte nije teško palo. Osim izgleda okruženja, s' vremena na vreme se menjala i širina samog puta. Iako nisam prvi put u Vidinu, iako znam za problem ovog grada... svaki ulazak u najsiromašniji grad, najsiromašnije pokrajine, najsiromašnije države članice EU, uvek je bio propraćen mišlju: "Pa gde nestadoše svi?" Vidin je grad-luka na južnoj obali Dunava u severozapadnoj Bugarskoj, u blizini srpsko-bugarske granice. Smatra se da su Vidin osnovali Kelti koji su svoje utvrđenje nazvali Dunania (utvrđeno brdo). Mesto je kasnije pretvoreno u rimski utvrđeni grad pod imenom Banonija, kojim su Rimljani vladali do 46. godine nove ere. Kada su se Sloveni naselili u gradu, dali su mu ime Bdin (Badin) koje je i danas u upotrebi. Dalje kroz istoriju Vidin su osvajale razne vojske... bio je važan grad Bugarske, zatim ga je osvojio vizantijski car Vasilije II nakon osmomesečne opsade, pa su opet došli Bugari koje su kasnije potukli mađarski Krstaši nazvaši ga Bodonj... Vidin opet postaje deo ujedinjenog slovensko-bugarskog carstva koje je okončano Osmanskim osvajanjem čitave teritorije i okolnih područja 1393. Vidinski pašaluk je u 19. veku pretežnio bio nastanjen Srbima, kao i čitavo područje duž srpsko-bugarske granice. U Vidinu je kao delu srpskog narodnog prostora sredinom 19. veka živelo mnogo Srba, koji su sudbinu delili sa bliskim im Cincarima. Od brojnih Srba iz Vidina, Trna, Breznika, Ćustendila, Dupnice i drugih mesta slate su političarima brojne dokumentovane peticije. Upućivane su tako peticije Rusu grofu Ignjatijevu, srpskom knezu Milanu, pruskom caru Bizmarku u kojima su preklinjali: "Da se sjedine sa majkom Srbijom, ne želeći nikako da budu predati tuđincima sa kojima ih ne vezuje ni prošlost, ni jezik". U novu jugoslovensku državu su pored ostalih, po okončanju Prvog svetskog rata trebali da uđu i Vidinska i Sredačka oblast današnje zapadne Bugarske... Danas, broj stanovnika ove pokrajine opada najbrže u Bugarskoj, dok se Vidin (nezvanično) smatra svetskom prestonicom negativnog prirodnog priraštaja. Pre samo 35 godina broj stanovnika u Vidinu je iznosio 162,000, dok taj broj danas jedva prelazi 55,000. Smeštaj sam bukirao u hotelu koji se nalazio u ulici odmah do šetališta i reke. Takođe, hotel se nalazio u zoni poznatog parka starog 100 godina, izgrađenog u Austro-ugarskom stilu. Park dužine oko 3 km pretstavlja mešavinu baroknih i pejzažnih oblika žbunova. Staza koja iz parka vodi do gradskog simbola, tvrđave "Baba Vida", nazvana je "Stazom zaljubljenih". Ne osećajući potrebu za bilo kakvim odmorom, ubrzo krećem u obilazak... Osim tvrđave Baba Vide o kojoj ću nešto kasnije, Vidin je imao još jedno utvrđenje pod imenom Kaleto. Tvrđavu Kaleto su osmislili poljski i francuski arhitekti i u nju se ulazilo kroz četiri kapije: Stambolsku, Pazarsku, Janjičarsku i Florentinsku. Od utvrđenja Kaleto nije puno toga ostalo, a najznamenitija je Stambol kapija. Povod za srpsko-bugarski rat (14-28. novembar 1885.) je bilo direktno kršenje odluka Berlinskog kongresa i ujedinjenje Kneževine Bugarske i Istočne Rumejle na štetu Srbije i Srba, koji su živeli u toj oblasti pre i tokom Otomanske vlasti. Potpuno izmorena, demoralisana i slabo naoružana, sa starom i istrošenom aljtiljerijom iz ratova sa Turcima, srpska vojska nevoljno ulazi u rat protiv mnogo jačih i bolje opremljenih Bugara. Osim toga, vrhovna komanda srpske vojske je bila u rukama kralja Milana koji je bio... nikakav vojnik. Nakon nekoliko dana borbi, srpska vojska stiže do Slivnice, odnosno desetak kilometara od Sofije. Dok se čekao ostatak srpskih divizija, napad na Slivnicu je odgađan dva puta, dok su se za to vreme Bugari potpuno pojačali. Napad su prvi započeli Bugari i srpska vojska gubi tu bitku, nakon čega započinje sa povlačenjem na granicu sa Srbijom. Međutim, potpuno neočekivano Bugarska prebacuje rat na teritoriju Srbije, pobeđuje srpsku vojsku koja ostaje bez municije i u dva navrata osvaja Pirot. Na intervenciju velikih sila (najviše Austrougarske) dolazi do obustave ratnih dejstava. U trenutku obustave neprijateljstava Bugarska je bila u Boljem položaju. Bugari su imali zauzet Pirot, dok su Srbi opseli Vidin ali ga nisu i zauzeli. Mir u Bukureštu je zaključen 3. marta 1886. godine. Rat je doneo znatne gubitke i jednoj i drugoj strani, ali nije uticao na teritorijalne promene. Spomenik koga sam obišao je upravo podignut u ime srpsko-bugarskog rata. Spomenik o kome su pisali i strani mediji potpuno je jedinstven i razlikuje se od mnogih u Evropi i svetu. Realno, Bugari su iz ovog sukoba izašli kao pobednici, međutim, spomenik uopšte to ne prikazuje. Bugarski vojnik sedi gologlav, pognut i pognute glave, rukom oslonjen na zemlju u koju gleda. Skrhan i iznuren, ne oseća radost pobednika, već žal zbog "bratoubilačkog" rata... Spomenik otkriven 15. novembra 1911. delo je poznatog umetnika Andreja Nikolova i zove se "Ožalošćeni ratnik". Iza gvozdenih vrata na poleđini spomenika nalaze se pohranjene kosti palih bugarskih oficira.
  13. yogibear
    @Drelens, @eduardo, @ekozelj hvala vam Ko se bude odlučio za obilazak ove zainmljive zemlje, neće zažaliti. Ukoliko zatreba bilo kakav savet ili dodatna informacija, tu sam! @sale-kum najverovatnije da jeste. Iako nisam znao za taj u Moskvi, pretpostavio sam da negde postoji nešto slično čim su naveli da je muzej u Plevenu jedini takve vrste na Balkanu, što sam i napisao u postu.
  14. yogibear
    @petar_lord hvala! Ima i biće toga još... nastaviću kada završim putopis o mom septembarskom putovanju po Bugarskoj. Inače, za snimke su zaduženi: Samsung Galaxy S9, Go Pro Hero 8 Black i vremešni Panasonic DCM FZ28. Sve zavisi od situacije...
  15. yogibear
    Pre i nakon glavne cilindrične sale prolazi se kroz prostorije sa autentičnim predmetima iz pomenutih događaja. Spomenik panorame Epopeje 1877. u Plevenu je jedini spomenik tog tipa na Balkanu i ima oblik zarubljene kupe na koju se naslanjaju četiri stilizovana bajoneta. Tri gornja prstena koja obuhvataju celu građevinu simbolizuju tri bitke za Pleven, dok poslednji prsten sa bajonetima predstavlja opsadu grada. Ono što zaista nisam znao, i što mi niko nije napomenuo na licu mesta je da se fotografisanje i snimanje dodatno naplaćuje 5 leva... Pojma nisam imao, saznao sam tek nekoliko meseci kasnije. Sada kad premotam film... čini mi se da sam bio jedini u grupi koji je koristio kameru. Nastaviće se...
  16. yogibear
    Još mi se utisci iz Loveča nisu ni slegli i već sam bio na ulasku u Pleven, grad u kome želim da obiđem jedno veoma popularno mesto. Pronađoh podatak da na listi popularnih gradova u Bugarskoj, Pleven zauzima sedmo mesto. Ono što Pleven najviše čini popularnim i poznatim su događaji iz Rusko-Turskog rata 1877-1888. Kada su Rusi stigli do strateški važne tvrđave Pleven, u njoj je bilo 15,000 turskih vojnika pod komandom Osman-paše. Rusi su započeli napad granatiranjem a zatim i pešadijskim jurišem na utvrđenje. Odlično organizovanom odbranom Turci odbijaju dva napada nanoseći Rusima ogromne gubitke. Rusi su izgubili čak 12,000 vojnika i u tom trenutku su se sukobljene strane izjednačile. Mnogi istoričari i analitičari smatraju da je osmanska vojska tada izvršila kontranapad, da bi pobedila. Poštujući naređenja iz komande Osman-paša to nije uradio, već je ostao utvrđen u Plevenu. Pošto Rusi više nisu imali vojnika za Pleven, oni opkoljavaju grad i traže pomoć od Rumuna koji im ubrzo šalju 28,000 vojnika. Rusi i Rumuni su oko celog grada iskopali dva reda rovova kako bi sprečili da Turcima stigne bilo kakva pomoć spolja. Opsada je trajala pet meseci tokom kojih su glad i konstantni napadi na tvđavu bili svakodnevnica branitelja. Tokom opsade, u jednom ludo hrabrom i samoubilačkom napadu, Osman-paša naređuje juriš i uspeva da probije prvu liniju Ruskih rovova. U tom napadu i sam biva ranjen, dok se u redovima turske vojske pronela vest da je ubijen. U turskoj vojsci su zavladali haos, očaj, panika... pa su krenuli da se povlače nazad u tvrđavu. Tokom proboja a zatim i tokom povlačenja, Turci su izgubili 5,000 vojnika. Odmah narednog dana Osman-paši je stigla ponuda o časnoj predaji. Ponuđeno mu je da sa ostatkom vojske može da napusti utvrđenje, što on i prihvata. Opsada Plevne je trajala pet meseci, od 16. jula do 10. decembra 1877. godine. Rusi i Rumuni su skupo platili ovu pobedu, u borbama za Plevnu su izgubili 38,000 vojnika. U toku potpisivanje primirja i predaje tvrđave, pojavio se i komandant ruske armije, car Aleksandar II Nikolajevič. Sa druge strane, ranjenog Osman-pašu su, da bi mogao da stoji na nogama, pridržavala dva vojnika. Nakon ukazanog obostranog poštovanja, potpisano je primirje. Rusko-rumunska pobeda bila je presudna za dalji ishod rata i oslobađanje Bugarske. U predgrađu Plevena, na mestu gde se danas nalazi Skobelev park koji je ime dobio po ruskom generalu koji je komandovao vojskom tokom opsade, odigrale su se najkrvavije bitke. Upravo na tom mestu, u čast pobedi izgradjen je memorijalni spomenik, možda jedan od najprepoznatljivijih objekata u Bugarskoj - Panorama Pleven, Epopeja 1877. Organizovani ulaz u objekat je na svakih pola sata. Nakon prezentacije karte koja je 4 leva, ljubazni vodič vas vodi kroz prostorije i započinje priču... (na bugarskom naravno). Oko vas su autentični predmeti iz rata, zastave, oružje, uniforme... slike na kojima je predstavljena predaja i potpisivanje mira... i onda na spratu dođete i do glavne cilindrične (ovalne) prostorije... e, ovo stvarno nisam očekivao, ovo je fantastično!!! Sada ću zanemariti sve napisano i istoriju ostaviti po strani. Fascinirao me je način na koji su predstavljeni događaji koji su se dešavali upravo na ovom mestu. U jednom trenutku, shvatate da se nalazite usred borbi, okruženi ste haosom koga svaki rat nosi sa sobom. U današnje vreme i sa današnjim 3D tehnologijama, neko će reći da je ovo smešno. Baš zato bih napomenuo da je objekat svečano otvoren 10. decembra 1977. na 100-godišnjicu rusko-rumunske pobede. Sala o kojoj govorim je cilindričnog oblika i na njenim zidovima se nalazi ogromno platno dužine 115 i širine 15 metara. Na zemlji, platno prati prsten (pojas) širine 12 metara. 11 ruskih i 2 bugarska umetnika su učestvovala u panoramskom oslikavanju platna na kome su predstavljeni motivi borbi. Na zemlji se nalaze ratni materijal, rovovi... Tako je dobro urađeno da kada stanete i zagledate se u kompoziciju jedva da možete da utvrdite gde se spajaju zid i pod. Cilj je bio da se posetiocima što realnije predstave strahote i stradanja kroz koje su vojnici prolazili. Mislim da su u tome i uspeli. Iako sve izgleda potpuno drugačije uživo, fotografijama i kratkim videom ću pokušati da vam dočaram ovo mesto, a vi procenite sami...
  17. yogibear
    Dan 12. (nedelja, 20.09.2020.) Čini mi se da samo što sam legao, melodija iz telefona je već pozivala na ustajanje. U trpezariji kuće u kojoj sam odseo ljubazni domaćini su servirali pristojan doručak. Za vreme doručka, tokom priče sa starijim domaćinom, ispostaviće se da sam prenoćio na veoma zanimljivom mestu. Renovirana kuća se nalazi u starom delu Loveča i stara je oko 200 godina! Motor je moguće parkirati ispred same kuće, sobe su pristojne i čiste, lokacija je veoma dobra, tako da je mesto za svaku preporuku. Guest House The Old Lovech, Lovech, Bulgaria WWW.BOOKING.COM Lovech – Varosha’s Guest House The Old Lovech is within a 5-minute walk of the Covered Bridge, the town center, the Vasil Levski Monument and the Hisarya... Izuzetno uzanim ulicama starog grada silazim do glavnog puta. Ulice su toliko uzane da jedva jedan auto može da prođe. Blizina kuća sa leve i desne strane je samo pojačavala tutnjavu položenih cilindara, tako da sam stari grad napustio ispraćen i burnim lavežom iznenađenih avlijanera. Iako Loveč na brdu ima ostatke nekadašnjeg utvrđenja, želja mi je bila da posetim i obiđem njegov simbol. Simbol grada po kome je poznat kako u Bugarskoj, tako i van njenih granica. "Natkriti most" u Loveču je jedan od svega par preostalih u Evropi. Osim ovog, još dva popularna natkrivena mosta sa prodavnicama nalaze se u Nemačkoj (Krämerbrücke) i Italiji (Ponte Vecchio). Originalni, prvobitni most je stradao dva puta. Prvi put u poplavi 1872. a zatim i u požaru 1925. godine. Most je obnovljen 1931. dok današnji izgled dobija rekonstrukcijom iz 1981-82. Most je dugačak 106 m i na njemu se nalazi oko 15 radnji. Na sredini mosta se nalazi lokal u kome je smešten mali turistički info-centar. Na ovom mestu se mogu dobiti informacije vezane za obilazak Loveča, a mogu se videti i makete nekoliko gradskih znamenitosti. Nakon mosta, napuštam Loveč i nastavljam po planu predviđenom za danas... Nastaviće se...
  18. yogibear
    @doktor ja nažalost ni 2006. kada sam prvi put bio ovde nisam imao tu sreću. I tada je sve bilo zatvoreno, a ni internet nije bio kao što je danas. Tek kasnije su na Jutubu počeli da se pojavljuju snimci u kojima znatiželjnici pronalaze i prikazuju razne načine da se uđe u Buzludžu... Hvala na informaciji o etno selu Etar. ------------------------------------------------- Pre nego što nastavim dalje, zadržao bih se na trenutak ovde da bih pomogao ljudima koji bi odlučili da posete ove lokacije. Nakon Buzludže mi je trebao put (pravac) koga sam na karti obeležio kao Trojan. Imao sam opciju da se istim putem vratim nazad do gradića Šipka i nastavim za Trojan... Ili, da crvenim putem #5005 preko planine dođem do prelaza Šipka a zatim se ponovo lepim putem sjurim do gradića Šipka i nastavim dalje za Trojan... Naravno, ja da bih ponovio vitlanje lepim krivinama izaberem crveni put #5005... Okruženje pomenutog #5005 je zanimljivo, kao da vozite kroz zeleni tunel, a povremeno vam se ukaže po koji vidikovac. Međutim, uzani planinski put je loš. Delom je asfaltni, delom je betonski i verujem da bi se ljudi sa tvrđim ogibljenjem baš smorili... Ovako je izgledao nastavak mog današnjeg putovanja, a deo o kome sam govorio iznad sam ovde zaokružio žutom... Stara planina i ja nastavljamo druženje. Tokom opuštene vožnje duž njenog podnožja, na putu je počelo da se povećava prisustvo kolega motociklista. Nešto kasnije se ispostavilo da sam bio u pravu kada sam pomislio da je u blizini neki moto susret. Taman kada sam poželeo nešto agresivnije krivine one su se i desile, ponovni uspon na Staru planinu je već bio preda mnom. Opet sam se nameračio na jedan lepi planinski prelaz pod nazivom Beklemeto ili Trojan kako ga još zovu. Prelaz se nalazi na jednom od puteva koji povezuju sever i jug zemlje. Nekada je ovuda prolazio rimski put Via Trayan (Trajanov put) čiji se ostaci mogu videti i danas. Kao i kod prevoja Šipka, i na prevoju Beklemeto postoji malo skretanje nakon kojeg uzani put vodi ka samom vrhu planine. Na samom vrhu, na 1,550 m.n.v. nalazi se 37 metara visoki spomenik koji dominira nad celom okolinom. "Luk slobode" je posvećen rusko-bugarskom bratstvu po oružju i oslobođenju Bugarske u dva navrata. Sa severne strane spomenika je ispisana 1878. godina kada je okončan rusko-turski rat i kada je Bugarska oslobođena od viševekovne Otomanske vladavine. Dok se na južnoj strani nalazi 1944. godina kada su Rusi ponovo oslobodili Bugarsku, ovog puta za vreme Drugog svetskog rata. Za razliku od Stoletovog vrha ili Buzludže, ovo mesto nije toliko poznato i posećeno, tako da je šuštanje vetra bilo uglavnom jedino što je remetilo idilu. Na samom spomeniku postoje i gvozdena vrata koja nekada znaju da budu otključana pa se stepenicama može popeti na sam vrh. Kada sam već spomenuo pogled, zaista je fantastičan bilo na koju stranu da se okrenete. E sad, tokom šetnje oko spomenika i uživanja u pogledu treba obratiti pažnju... Nusprodukti varenja hrane domaćih životinja nalaze se svuda oko spomenika, pa i na platou ispod njega. Treba obratiti pažnju gde se staje... Neposredno pred moj polazak nailazi i grupa kolega sa kojima se ukratko ispričah. Tada sam i saznao da se u okolini održava moto skup na koji su me i pozvali. Nažalost, već sam imao planove i bukirani smeštaj koji me je čekao, pa moj odlazak na skup nisam mogao da realizujem. Bilo im je drago što obilazim njihovu zemlju, ali su me u neverici gledali dok sam im objašnjavao i pokazivao slike sa "Kalin" jezera i brane. Niti su čuli ranije za to mesto, niti su imali pojma o čemu im pričam. Dinamika silaska sa Beklemeta je bila uslovljena krivinama i asfaltom koji su bili nešto manje gostoljubljiviji nego na Šipki. Definitivno se rastavši sa Starom planinom, pun utisaka prelazim poslednje kilometre predviđene za danas. Mrak je već počeo da pada kada sam ušao u Loveč i našao svoj smeštaj... Nastaviće se...
  19. yogibear
    Napustivši gradić Šipku, nisam puno proveo vozeći podnožjem Stare planine, ponovni uspon na pomenutu planinu je već bio preda mnom. Opet penjanje i cik-cak vožnja, ovaj put po nešto lošijem asfaltu u poređenju sa onim koji vodi preko prelaza "Šipka". Ovaj put, ciljani objekat se nalazio na nešto višoj tački pa je i sam uspon trajao nešto duže. Kako sam prilazio vrhu tako mi se čuvena građevina sve češće nalazila u vidokrugu. Asfaltni put vodi do samog parkinga koji se nalazi ispred betonske grdosije koju želim da obiđem. Na parkingu je u toku bilo snimanje nekog performansa pa je broj automobila bio veći nego obično. Srećom, oko same građevine nije bilo gužve, pa sam mogao da je obilazim i razgledam na miru. Na vrhu Stare planine pod nazivom Hadži Dimitar (staro ime Buzludža), na 1432 m.n.v. nalazi se objekat koji neodoljivo podseća na veliki "leteći tanir". Bugarska komunistička partija je 11. marta 1971. godine odlučila da napravi najveći spomenik partije da bi se obeležila 90. godišnjica osnivanja socijalističkog pokreta u Bugarskoj, osnovanog baš na tom mestu. Partija je odlučila da sredstva za igradnju treba da se prikupe uz pomoć naroda, pa je u tu svrhu započela štampanje posebnih markica. Markice su se prodavale po prosečnoj ceni od 5 leva i na kraju je skupljeno 14,186.000 leva (današnjih 35 miliona dolara), koliko je i koštala izgradnja. Izgradnja je započeta januara 1974. godine, kada je u svrhu poravnjanja vrh planine eksplozivom smanjen za 9m! U izgradnji spomenika je učestvovalo 6,000 ljudi, vojnika, umetnika, skulptora... Na spoljnim zidovima, sa leve i desne strane glavnog ulaza se nalaze tekstovi Internacionale i Radnog marša. Sa desne strane od ulaza je vidljivo mesto na zidu u kojem je prilikom svečanog otvaranja Todor Živkov postavio vremesku kapsulu. Kapsula sa porukom je zazidana i bilo je predviđeno da se otvori za 100 godina. Unutar građevine se nalazi svečana sala sa hodnicima koja je podseća na rimski hram Panteon, samo što je šira za 20 m. Svečana sala je bila ukrašena mozaicima koji su prikazivali istoriju partije. Na njenim zidovima se nalaze lica Fridriha Engelsa, Karla Marksa i Lenjina sa jedne strane, a sa druge lica Todora Živkova, Dimitra Blagoeva i Georgia Dimitrova. Na vrhu sale se nalazi veliki srp i čekić i natpis "Proleteri svih zemalja, ujedinite se!". Hodnik je ukrašen mozaicima koji predstavljaju bugarske i sovjetske komunističke teme. Svi mozaici su rađeni ručno, a njihova ukupna površina je 550 m². Sve što sam od unutrašnjosti uspeo da vidim je malo predvorje u kome su se nakada sa leve i desne strane nalazile bronzane statue. Ceo spomenik se sastoji iz dva dela. Jedan je svečana sala sa hodnicima koji je okružuju, drugi je toranj koji je povezan sa njom. Toranj je visok 70 m dok je njegov temelj ukopan 16 m u zemlju. Na njegovim bočnim stranama pri vrhu se nalaze dve zvezde petokrake od po 12 m, koje su najveće na svetu. Petokrake su izrađene u Kijevu od crvenog stakla, težile su 3,5 tona svaka i koštale su današnjih 2,250.000 dolara. Ugradnja petokraka je trajala 3 meseca, sa njima je ugrađeno i 32 reflektora snege 70 kW koji su bili potrebni da zvezde zasijaju. Dok su sijale, mogle su da se vide i izvan granice sa Rumunijom na severu, a na jugu izvan grnice sa Grčkom. Spomenik je svečano otvoren 23. avgusta 1981. uz prisustvo državnog vrha i mnoštva okupljenih građana. Padom komunizma u Bugarskoj 1989. godine napušten je i velelepni spomenik na Buzludži. Policija ga je čuvala do 1995. godine nakon čega su počele pljačke i masovno uništenje spomenika. Odnete su bronzane skulpture sa ulaza, mozaici su uništavani, zidovi žvrljani... odneto je sve što se odneti moglo, uključujući i transformatore veličine sobe. Prodavci suvenira na parkingu ispred spomenika mi rekoše da su lopovi noću dolazili sa kranovima, skidali i odnoslili ogromne bakarne ploče sa kojima je krov bio pokriven. Velike zvezde petokrake su stradale jer je u narodu postojao mit da su napravljene od rubina. Ljudi su ih lomili i pucali u njih želeći svako svoj komad "rubina". Kada su shvatili da je obično staklo u pitanju, bilo je kasno. Ima i onih koji su ih lomili zbog mržnje prema sistemu... Uništavanje se nastavlja i danas, doduše glavni faktor su prirodni uticaji jer je sve vredno već odnešeno. Do pre par godina avanturisti su ulazili u objekat. Postojle su rupe u zemlji koje su vodile u podrume, neki su se i peli do prvih otvora u zidovima. Mađutim, zbog bezbednosti vlasti su zatvorili i onemogućili svaki ulaz. Danas se uz objekat nalazi kućica sa čuvarem (dobro su se setili). Izračunato je da bi za obnovu spomenika bilo potrebno oko 20 miliona dolara, međutim sudbina Buzludže još uvek nije poznata. Jedini radovi koji se trenutno obavljaju su zapravo konzervatorski, radi se na konzervaciji preostalih mozaika radi sprečavanja njihovog daljeg propadanja. Bar nešto... Nedaleko od "Buzludže" nalazi se još jedan socijalistički spomenik pod nazivom "Baklje" (bug. Faklite). Nigde nisam uspeo da nađem i saznam njegovu simboliku. Nastaviće se...
  20. yogibear
    Nakon Stoletovog vrha spustih se do prelaza Šipka i nastavih putem kojim sam i stigao, ovaj put nizbrdo, niz drugu stranu planine Balkan. Strana kojom sam se spuštao mi se još više svidela od one kojom sam se peo. Dobar asfalt i baš lepe krivine me "nateraše" da deonicu do podnožja odvozam u potpunosti koristeći celu širinu svoje trake. Nažalost, brzo sam stigao do podnožja i skretanje za gradić Šipka je već bilo tu. Ubrzo stižem do mesta planiranog za obilazak i parkinga okruženog šumom. Dok sam skidao opremu i razmenio par reči sa ženom koja je prodavala suvenire i kuvani kukuruz, poče da pristiže i veći broj automobila. Da li je neka svečana ceremonija bila u pitanju, saznaću uskoro. Prilazeći željenom mestu, kroz granje i krošnje drveća koje je okružuju, sve više mi se ukazuje građevina koju želim obiđem i vidim uživo. Prilazim, stajem ispred i dižem pogled... PRELEPA JE! Spomen-hram Rođenje Hristovo ili Spomen-crkva Šipka, je bugarska pravoslavna crkva zidana 1885. - 1902. godine. Ono što mi se dopalo i što nije moguće videti bilo gde je moskovski stil gradnje iz 17. veka. Crkva je deo memorijalnog kompleksa "Šipka" i posvećena je ruskim, ukrajinskim i bugarskim vojnicima koji su položili svoje živote za oslobađanje Bugarske u rusko-turskom ratu 1877. - 1878. Hram je zvanično otvoren 28. septembra 1902. u prisustvu ruskih generala i mnogih drugih počasnih gostiju. Ceremonija otvaranja i osveštanja crkve se poklopila sa 25 - godišnjicom bitki na prvoju Šipka. Crkveni zvonik dostiže visinu od 53 m, a njegova zvona od kojih je najveće teško 12 tona, izlivena su od topovskih granata prikupljenih sa bojnih polja nakon borbi. U kripti crkve se nalazi 17 mermernih sarkofaga u kojim se nalaze posmrtni ostaci stradalih vojnika. U samom hramu se nalaze i 34 mermerne ploče sa ispisanim imenima ruskih pukova i bugarskih dobrovoljavca. 1970. godine hram je proglašen nacionalnim spomenikom kulture. Nažalost, nisam uspeo da je detaljno obiđem iznutra jer je u međuvremenu počela ceremonija krštenja deteta, koliko sam uspeo da primetim. Za vreme mog obilaska "Male Bugarske" u Velikom Trnovu, imao sam priliku da vidim ovu crkvu čija je maketa delovala impresivno, a tek sada u punoj veličini... zaista vredi obilaska. Crkva je ušuškana u šumi koja mi je malo otežavala fotografisanje, jer da bih uhvatio ovako veliku i visoku građevinu celu, moram da se odmaknem. A čim se malo udaljim od nje, odmah zađem među drveće koje takođe smeta... Ispraćen osmehom prodavačice sa parkinga, u kantu za đubre bacam klip kuvanog kukuruza na kome nije ostalo ni jedno zrno. Mahnuvši joj, napuštam ovo lepo mesto i nastavljam dalje... Nastaviće se...
  21. yogibear
    HAhAh eto, bio sam 5 dana pre vas i nisam imao nikakvih problema sa insektima. Do NLO-a sam išao dužim putem jer sam svratio u gradić Šipku, ali u povratku sam napravio grešku i išao kraćim putem preko planine ponovo do prelaza Šipka... Uskoro ću baš pisati o tome.
  22. yogibear
    Pogled sa vrha spomenika "Sloboda" Na ovoj fotografiji u gornjem desnom uglu se vidi objekat okružen vetrenjačama, liči na NLO koji se sleteo na vrh planine. To će mi biti sledeća destinacija... Na slici je odvod za vodu koji se nalazi u bočnom zidu, na samom podu terase. Nemojte se iznenaditi kada u bugarskoj vidite ostavljene novčiće na raznoraznim mestima, u fontanama, na vidikovcima, istorijskim spomenicima... valjda je za sreću. Za one koji budu "guglali" ili jednostavno za one koji ne znaju, spomenuo bih samo par stvari jer će naići na mesta koja se nazivaju različitim imenima. Planina Balkan je zapravo Stara planina koja je samo jednim malim delom u Srbiji, većim delom je u Bugarskoj. Stoletov vrh (Stoletov peak) je vrh na kome se nalazi spomenik Sloboda. Šipka prelaz (Shipka pass) je planinski prelaz na planini Balkan (može se videti na levoj polovini fotografije ispod). Šipka (Shipka) je mali gradić u podnožju planine Balkan, udaljen nekih 13 km od prelaza Šipka. Orlovo gnezdo (eagle nest) je stenovito mesto udaljeno par stotina metara od spomenika Sloboda na Stoletovom vrhu, i poprište je najtežih borbi tokom bitke za prevlast na planini. Pogled sa vrha spomenika na "Orlovo gnezdo", specifično po kamenoj formaciji. Na tom mestu su se vodile najteže, ogorčene borbe za prevlast na planini. Pogled sa "Orlovog gnezda" Borba na "Orlovom gnezdu". Epilog svih borbi za prelaz Šipka: Rusko-bugarska strana - 13,500+ poginulih i ranjenih. Turska strana - 24,000+ poginulih i ranjenih, 36,000 zarobljenih. Nastaviće se...
  23. yogibear
    Niz bitaka koje će preokrenuti tok Rusko-Turskog rata (1877-1878) odigrao se upravo na ovom mestu. Jula 1877. ruski general Josif Gurko, prelazi Dunav i ulazi u Bugarsku sa 4 korpusa sa ciljem da pomogne glavnini ruskih trupa i osvoji bitnije planinske prelaze u Bugarskoj. Predvodeći 11,000 ljudi pridružuje se ostalim trupama i iz nekoliko pokušaja, za samo dve nedelje zauzimaju nekoliko bitnih planinskih prelaza na planini Balkan. To je ujedno bila i prva bitka oko "Šipke". Međutim, usled opsade Plavena, glavnina ruske vojske se prebacuje na drugi front ostavljajući bugarskim dobrovoljcima da brane osvojene planinske prelaze. Odlazak ruskih trupa na drugi front (Plaven), Turci su videli kao idealnu priliku da napadnu i ponovo zauzmu strateški važan "Stoletov vrh", odnosno prelaz "Šipka". Pod komandom Sulejman Paše 21. avgusta 1877. Turci napad započinju žestokim granatiranjem položaja bugarskih dobrovoljaca i ruskih vojnika koji su ostali. Ono što se u narednih par dana desilo, definitivno je preokrenulo tok rata i Bugari to sa ponosom prepričavaju generacijama... 5,500 bugarskih dobrovoljaca i 2,000 ruskih vojnika suprotstavljalo se naletima turskih trupa koje su brojale 40,000 vojnika! Iako je bitka bila apsolutno neravnopravna, fanatičnom borbom, bugarsko-ruske snage su uspele da zadrže strateški važan planinski prelaz. Zabeleženo je i to da su usled nedostatka municije, bugarski dobrovoljci bacali kamenje i tela svojih poginulih na nadiruće turske vojnike. Trća bitka za "Šipku" započeta je 13. septembra ponovnim granatiranjem ruskih položaja. Sulejman Paša je po drugi put pokušao da preuzme planinski prelaz. Turske snage su ovog puta uspele da zauzmu rovove na prvoj liniji odbrane. Međutim Rusima stiže preko potrebno pojačanje i oni oslobađaju izgubljene rovove i potiskuju turke na početne položaje. U decembru 1877. Rusi osvajaju grad Plaven i sada general Guko raspolaže sa preko 65,000 slobodnih ruskih vojnika. Njih prebacuje na planinu Balkan i odseca turske snage onemogućujući im dalje napade. Od 5-9 januara 1878. odigrala se poslednja bitka za "Šipku" kada je i potpuno slomljena poslednja turska odbrana. Povodom tih događaja, u čast braniteljima na "Stoletovom vrhu" je 1934. godine podignut memorijalni spomenik-muzej "Sloboda". Spomenik je visok 31,5 m i do njegovog vrha vodi 890 stepenika. Iznad ulaza se kao nacionalni simbol bugarske nalazi ogromni bronzani lav, dugačak 8 i visok 4 metra. U prizemlju se nalazi mermerni sarkofag ispod kojeg se nalaze ukopani posmrtni ostaci palih branitelja. Tokom posete marta 2003. nad sarkofagom se poklonio i Vladimir Putin. Dve statue ispred sarkofaga simbolizuju ruskog i bugarskog vojnika. Zastava "Samara" - prva ratna zastava bugarskih dobrovoljaca. Izuzetnu uzano stepenište koje vodi ka vrhu. Imao sam sreće da nije bilo gužve.
  24. yogibear
    Dan 11. (subota, 19.09.2020.) U prethodnih nekoliko dana obišao sam poprilično lepih i zanimljivih mesta. Međutim, putevi koji su vodili do njih su uglavnom klasične (monotone) saobraćajnice. Ali... došao je ponovo dan kada ću obići prelepe lokalitete koje spajajau putevi vredni pažnje i sećanja. Danas ću dva puta preći planinu Balkan (Staru planinu)... Nakon rastanka sa svojim ljubazim domaćinom, paljenjem motora naruših mir i sklad predivnog subotnjeg jutra. Minuti su bili u pitanju, i usnuli sokaci Velikog Trnova su već bili iza mene. Put koji me je vodio prema Gabrovu je sušta suprotnost od primorskih koje sam koristio poslednjih nekoliko dana. Sa svakim pređenim kilometrom, vidokrug se sve više ograničavao na zelenilo i na brdovite predele pored puta. Ušavši u Gabrovo shvatam da ono uopšte nije tako malo kako sam očekivao. Široke glavne ulice, velike zgrade, radnje... dok sam prisustvo raznih pumpi načičkanih duž glavne ulice iskoristio da stanem i napunim rezervoar. Napustivši Gabrovo po prvi put se na ovom putovanju srećem i sa nešto ozbiljnijim obalcima. Verovao sam prognozi koja se kasnije ispostavila kao tačna, jer nikakvih padavina nije bilo. Osim krivina koje postaju sve zanimljivije, i pad temperature (ne drastičan ali osetan) mi najavljuju da se približavam ozbiljnoj planini. Uživajući u vožnji nisam dugo morao da čekam, na navigaciji se iznad krivudave linije koja označava pružanje puta pojavljuje natpis... "Shipka". Prvi pogled na "Stoletov vrh". Nastavljam lepim, i za divno čudo neopterećenim planinskim putem, iako se radilo o suboti. Prvo mesto na koje nailazim je planinski prelaz "Šipka" (Shipka pass) 1,150 m.n.v. Radi se o jednom od planinskih prelaza planine Balkan, prepoznatljivom po proširenju puta i parkingu oko kojeg postoje ugostiteljski objekti i suvenirnice. U principu ništa posebno, međutim na samom prelazu postoji odvajanje koje vodi uzbrdo ka "Stoletovom vrhu" 1,204 m.n.v. i lokaciji koja mene zanima. Krivudavi put ka vrhu nije dugačak ali je na momente veoma loš. Iako se ne radi o mojoj zemlji, kao i svaki put kada obilazim ovakve lokacije, tako me i ovaj put obuzima neki osećaj... osećaj strahopoštovanja. Prvi spomenik na koji nailazim je podignut u čast vladavine ruskog cara Aleksandra II U pozadini se vidi "Stoletov vrh" i spomenik "Sloboda" Nedaleko se nalazi i obelisk okružen grobnicama palih ruskih oficira i vojnika. I, dolazim i na prvu planiranu lokaciju za danas. "Stoletov vrh" i spomenik "Sloboda".
  25. yogibear
    Dobro došao na forum. Ja ih vidim sve, i na laptopu i na mobilnim uređajima. Dešava se da kada je slabiji internet a neko želi brzo da "skroluje" postove, odmah po dolasku na stranicu, fotografije (kojih ima dosta i povelike su) jednostavno ne stignu da se učitaju sa sajta za "šerovanje" na kome ih postavljam. U tom slučaju, samo treba malo sačekati da uređaj "napuni" celu izabranu stranicu, pa tek onda krenuti u pregled postova i fotografija.
×
×
  • Create New...

Važno obaveštenje

Nastavkom korišćenja ovog sajta prihvatate Pravila korišćenja

  I accept