Jump to content

Moto Zajednica

yogibear

Nosilac medalje zahvalnosti
 Pogledaj Profil  Pogledaj aktivnost člana

  • Broj tema i poruka

    1916

  • Pridružio se

  • Posetio poslednji put

 Tip Sadržaja 

Sve što je postavio član: yogibear

  1. yogibear
    Ukoliko budete išli do samog špica Kaliakre, proćićete kroz baštu restorana koj između ostalog, nudi i dobar izbor nacionalnih specijaliteta. Odmah pored bašte restorana, u drevnoj pećini kojih je zaista mnogo na rtu, nalazi se i mali muzej u kome je moguće videti maketu nekadašnjeg utvrđenja, kao i nekolicinu autentičnih istorijskih eksponata. Ulaz u muzej je besplatan. Tvrđava je proglašena arheološkim spomenikom kulture od nacionalnog značaja za Republiku Bugarsku. 11. avgusta 1791. godine u blizini rta Kaliakre, odigrala se istorijska pomorska bitka koja će do dana današnjeg ostati zabeležena kao najveća ikada u Crnom moru. Ruski ratni brodovi pod komandom prekaljenog i hrabrog stratega, admirala Ušakova, sukobili su se sa daleko brojnijom i moćnijom turskom armadom pod komandom Husein paše. Uprkos neravnopravnom odnosu snaga, veličanstvenu pobedu odnosi Ušakova flota, što je neposredno imalo uticaj na konačni uspeh ruskih trupa u rusko-turskom ratu 1787-1792. U istorijskim i vojnim udžbenicima, ova bitka se navodi kao "Bitka kod Kaliakrije". Najveći spomenik admiralu Fjodoru Fjodoroviču Ušakovu (1745-1817), nalazi se odmah do parkinga odakle sam počeo i na kome završavam svoj obilazak ovog predivnog mesta. Spomenik je podignut 2006. godine na 215. godišnjicu od velike pobede Ušakove flote nad turskom armadom. Nastaviće se...
  2. yogibear
    Na samom špicu Kaliakre nalazi se mala kapelica posvećena Svetom Nikoli Čudotvorcu, zaštitniku moreplovaca i putnika. Jedna od mnogobrojnih legendi vezanih za Kaliakru je ta da je Bog izdužio kopno u more kako bi pružio utočište Svetom Nikoli koji je bežao od Turaka. Međutim, najpoznatija legenda je ona koja govori o 40 devojaka koje su skočile sa litice. Naime, 40 mladih devojaka ne želeći da budu odvedene u Tursko ropstvo, međusobno su uvezale svoju kosu i bacile se sa litice u smrt. U njihovu čast je podignut i obelisk. Jedan od spomenika ruskom admiralu Fjodoru Fjedoroviču Ušakovu. Svojstveno meni, skrenuo sam sa glavnih staza i obišao delove rta koji zbog bezbednosti nisu preporučeni turistima za obilazak. Nastaviće se...
  3. yogibear
    Ljudi u ovim krajevima žive od davnina. Rt Kaliakra zbog svoje pozicije i oblika ima strateški položaj, kako na moru tako i na kopnu, pa nije ni čudo što je ovo mesto bilo poprište mnogih bitaka. Još u IV veku p.n.e. na teritoriji moderne tvrđave bilo je ranih naselja. Istoričari veruju da su to bile zgrade tračkog plemena Tirizi. Tada se na mestu naselja uzdizao glavni grad kralja Lizimah, naslednika Aleksandra Velikog. Drevne legende o Lizimahu tvrde da je upravo na ovom rtu sakrio neprocjenjivo blago koje je kasnije opljačkano. Međutim, kasnije su zemlje Kaliakre zauzeli Rimljani, uslijed čega je rt dobio drugo ime - Akrus Kastelum, što znači "utvrđeni rt". Bugarski vladar Dobrotitsa, tvrđavu pretvara u središte njegove vladavine, pored toga što je bila veliko trgovačko središte s lukom. Najveća zgrada u utvrđenju bila je Vladarska palata, smeštena južno od glavnog zida. Tvrđava je imala oblik zatvorenog četverougla, izgrađenog od kamena i drveta. Grad je imao veliku i pouzdanu luku koja se nalazila u jugozapadnom delu rta i bila je zaštićena od severnih vetrova i struja. Danas je moguće videti ostatke zidova kako iz doba antike tako i iz srednjeg veka. Na rtu je prisutna i moderna vojna baza. Pristupačnost, nedostatak sredstava za život i stalni prepadi osmanskih osvajača, primorali su Bugare da napuste tvrđavu. Do 18. veka rt Kaliakra postao je malo uništeno utvrđenje. Nastaviće se...
  4. yogibear
    HAhah, znao sam da će biti komentara u vezi striptiz bara. Da je srećnije vreme, bilo bi slika i sa tog mesta. Ovako, zbog "složene epidemiološke situacije" u kojoj je cela planeta, izbegavao sam gužve i mala zatvorena mesta. Nisam smeo da rizikujem da me strefi neka temperatura, nešto, usred putovanja po Bugarskoj. ------------------------ Dan 7. (utorak, 15.09.2020.) Današnji dan je rezervisan za jednodnevni izlet i posetu jednom, po meni, prelepom mestu. Na nepunih 80 km od Varne, a na 50 km od rumunske granice, u neposrednoj blizini sela Blgarevo, nalazi se prelepi rt sa bogatom i uzbudljivom istorijom. Od Varne do Kaliakre sam izabrao put koji uopšte nije bio opterećen saobraćajem. Rt je veoma lako pronaći, dobar asfaltni put vodi do parkinga odakle počinje pešačka staza ka samom špicu. Ulaz se naplaćuje 3 leva po osobi. Rt Kaliakra ili kako ga Bugari još zovu "Nos" izlazi oko 2 km u more. Njegove, na momente zastrašujuće vetrovite litice dostižu visinu i do 70 m. Crvenkasta boja litica potiče od oksida gvožđa što podstiče fantastični vizuelni utisak. More oko rta je tirkizno plavo što se retko može videti na Crnomorskom primorju. Još jedan kuriozitet vezan za okolinu rta su delfini! Ja nisam ranije imao prilike da ih vidim slobodne u prirodi, pogotovo ne u Bugarskoj. Ovde su normalna pojava na koju je lokalno stanovništvo ponosno, dok za turiste predstavljaju atrakciju. Pogled ka kopnu. Pogled ka špicu rta - ka pučini. Nastaviće se...
  5. yogibear
  6. yogibear
    Šetajući se centrom u jednom trenutku mi prilazi jedan omanji bugarin i ljubazno me pita imam li cigaru i odakle sam. Rekoh mu da cigaru nemam niti sam je ikada imao, kao i da sam iz Srbije. Opet ljubaznim tonom, samo ovog puta mi ništa ne traži već nudi: "Marihuana, hašiš?" Pa dobro, ja zaista znam da odskačem od izgleda klasičnog, radoznalog i nadasve pogubljenog turiste... ali gde baš mene nađe? Raziđosmo se uz pozdrave i nastavismo svako svojim putem. Malo zatim nailazim na neke devojke koje dele flajere (letke) za nešto? Daju jednoj porodici koja se šeta, drugoj, momku i devojci... kada sam ja došao na red, ispratile su me samo pogledom i veštačim osmehom. Nije prošlo ni 5 minuta, opet neke dve, ovog puta "atraktivnije" devojke drže flajere. Samo ove sada flajere ne dele nikome, sve dok ja nisam naišao. Čim su me spazile odmah uđoše u srdačan razgovor sa mnom i dadoše mi flajer za... striptiz bar! Ok, šta da se radi, to izgleda ide svakom po zasluzi. "Mulen ruž" se zvao bar, nisam ga posetio... Tokom vladavine Rimskog carstva, na mestu današnje Varne nalazio se rimski grad Odesus. Svaki veći rimski grad tog vremena je bio nezamisliv bez naravno, čuvenih rimskih kupatila. Ostaci rimskog kupatila u Varni pripadaju najvećem očuvanom rimskom kupatilu na Balkanu, koje je ujedno i četvrto po veličini na prostoru nekadašnjeg rimskog carstva! Građevina se prostirala na površini od oko 7,000 kvadratnih metara, dok joj je kupola bila visoka oko 20 metara. Kupatila su bila u upotrebi do kraja trećeg veka. Zanimljivo je i to što se kupatila nalaze u sred moderne stambene četvrti, što celom mestu daje neku posebnu draž. Iako sam nalazište posetio uveče, dosta toga se moglo videti i kroz ogradu koja okružuje lokalitet. Pre povratka u hotel, odmah pored poznatog broda-restorana, naiđoh i na luna park nad kojim dominira veliki panoramski točak. Želeći da napravim fotografiju grada sa visine, upitah gospođu koja prodaje karte, da li se i kako vidi Varna sa visine? Odgovara mi ona: "Vidi se Varna, vidi se...". A i ja pitam gluposti, pomislih. Odgovoriće mi bilo šta, samo da mi proda kartu. A kada me je točak digao do najviše tačke... "Vidi se varna, vidi se..." Nastaviće se...
  7. yogibear
    Najstariji teatar u Varni iz 1890. godine koji i dalje radi. Odmah do teatra se nalazi i kameni toranj visok 24 metra na čijem vrhu se nalazi sat. Uprkos ratovima, teškim oštećećenjima i rušenjima koje je toranj preživeo, satni mehanizam radi besprekorno već duže od 130 godina. Radi se o engleskom mehanizmu čija je finalna štelovanja i podešavanja odradio bugarin Oto Ivanov. Mornarički klub u okviru kojeg radi i Bugarski teatar. U teatru radi preko 60 glumaca, a zanimljivo je i to da se radi o prvom privatnom pozorištu koje je dobilo radnu dozvolu od ministarstva kulture republike Bugarske. Jedna od sigurno najimpozantnijih građevina u Varni je katedralni hram Uspenja Bogorodice, koji često služi i kao nepogrešivi orijentir u centru grada. Gradnja katedrale je započeta 1880. godine, a kamen temeljac postavio je knez Aleksandar Batenberg. Crkva je dovršena 1886, a osveštana je tek 1910. godine. Danas je najveća crkva na crnomorskom primorju i druga po veličini u Bugarskoj. Kao što se vidi na fotografijama, za vreme moje posete zvonik je bio pod rekonstrukcijom. Inače, do vrha zvonika vode 133 stepenice i sa njega se može u živati u prelepom pogledu na grad. Nastaviće se...
  8. yogibear
    Odmah po dolasku, prvo mesto na koje sam otišao je bila (naravno) plaža! Rešio sam da iskoristim dobru poziciju hotela i da prvo prošetam do gradske plaže. Osim kroz nekoliko ulica, šetajući sam prošao i kroz gradski park... Prvi utisak i blago razočaranje je bilo da je Varna ipak malo prljavija nego što sam očekivao, i to baš priobalje i ulice oko njega, koje bi (po meni) možda trebale da budu i najreprezentativnije. Ok, varna je ipak lučki grad, ali opet... Manjak ideja ili nemanje osećaja za svoj posao je pokazao i onaj ko je kumovao postavljanju kontejnera usred gradskog parka! Onako raščepljeni na letnjoj temperaturi... smrdeli su kao na takmičenju! Al' dobro, zaustaviću dah, ubrzati korak... dobro raspoloženje je ipak jače, jer plaža je tu, odmah ispod parka. Sekunde me dele od pogleda na more... Čekaj, pa gde je plaža? Umesto plaže i pogleda na more, sačekao me je... zid! Šta je bre ovo!? Dok sam radoznalo gledao u one zidine i pokušavao da provalim kako do mora, pade mi na pamet kako izgleda da ni bugarima ne manjka "genijalaca" u redovima gradskih vlasti. Dok su mi nozdrve punili kuhinjski mirisi poput uljnih isparenja iz friteza, na trenutak sam spoznao kako je bilo rezidentima Alkatraza. Stojiš bespomoćan pored velelepnih zidina, u saznanju da je more odmah tu iza... Nastavivši svoje istraživačke aktivnosti pored zida, nakon nekoliko ulaza u ugostiteljske objekte primetih i skromni pasaž koji izlazi na plažu. Nažalost onda i novo razočaranje... Pošto su sa druge strane zida, do mora, sve ležaljke i bašte zapravo u sastavu pomenutih ugostiteljskih objekata, plaža više podseća na jednu veliku, klaustofobičnu, zidovima opasanu pikslu, ali bukvalno. Možda nekome ne smetaju te stvari, ali ja ih se užasavam. Mislim da je na levom obodu (gledajući na more) nešto bolja situacija, dok je na desnom... luka. Pošto se tokom mog boravka na plaži već smračilo, reših da skoknem do hotela a potom i do samog centra grada. Osim onog u pomenutom Alkatrazu, cenim da je ovo jedno od najdepresivnijih šetališta pored mora. Torpedni čamac kao eksponat ispred vojno-pomorskog muzeja. Ako ste na gradskoj plaži ili u parku iznad, dovoljno je popeti se stepenicama i izlazite pravo na glavnu pešaču ulicu. Ono što mi se svidelo je da pešačku zonu ne čini samo ta jedna glavna ulica. Opera teatar u Varni je ujedno i sedište filharmonije. Završetak gradnje i svečano otvaranje je bilo 1947. godine. Crkvu Svetog Nikole Čudotvorca iz 1859. finansirao je jedan ruski trgovac, Paraskeva Nikolaev. Pomenutog trgovca je zahvatila neverovatna oluja tokom plovidbe za Odesu. Preplašeni čovek se zakleo da će u gradu podići crkvu ukoliko bezbedno pristanu u Varnu. Tako je i bilo... Iako se nikada više nije vraćao u Varnu, trgovac je finansirao izgradnju crkve u samom centru poslavši 50,000 rubalja. Danas, ne samo bugarski moreplovci i ribari, već i ruski, dolaze u ovu crkvu da zapale sveću i da se pomole svom zaštitniku. Nataviće se...
  9. yogibear
    Dan 6. (ponedeljak, 14.09.2020.) Hotel je bio pozicioniran na dobrom mestu, tako da mi uopšte nije trebalo puno vremena da napustim Plovdiv i da se nađem na auto-putu "Trakija" (A1) koji vodi ka Burgasu. Zanimljivo je da je tih 360 km Trakije, od Sofije do Burgasa građeno tačno 40 godina, i da je poslednja izgrađena deonica otvorena 2013. godine. Taj deo puta je (meni bar) specifičan jer liči kao da vozite kroz pustinju. U tim velikim ravnim prostranstvima bez previše boja, retki su i prateći sadržaji. Nije da ih nema, ali benzinskih pumpi ima svega nekoliko pa čisto i to treba imati na umu. Nakon kraćeg boravka na auto-putu, na jednom dugačkom pravcu, primetih kako se kamioni pa i ostali saobraćaj prestrojava u levu najbržu traku. Bez naznaka da iko ima nameru da se pomeri desno i propusti vas jer ste brži, počinjem da ih lagano obilazim sa desne strane. Tada i primetim da su zapravo problem poprečna udubljenja u desnoj traci i da je ograničenje brzine smanjeno na 90 km/h u narednih 50 km. Ne znam kako četvorotočkaši reaguju na pomenuto stanje puta ali u principu nikakva drama. Slabiji intenzitet saobraćaja i nedostatak šlepera na putu je bio znak da sam dobro poodmakao, jer je većina njih sišla sa Trakije i otišla za Tursku. Moje današnje krajnje odredište je Varna. Plan je da i nju poput Sapareve banje iskoristim kao bazu i u narednih par dana obiđem okolinu. Da bih malo razbio jednoličnost auto-puta, odlučih da ne idem skroz do Burgasa već da sa njega siđem nešto ranije, a samim tim izbegnem potencijalnu saobraćajnu gužvu između Burgasa i Varne. Što se pejzaža tiče, definitivno je bio zanimljiviji i raznovrsniji od onog na auto-putu. Međutim na nekoliko deonica je bila u toku obilna rekonstrukcija i bilo je potrebno voziti utabanim makadamom. Makadam kao makadam nije bio nikakav problem, međutim put je bio prekriven nekom belom prašinom koju su točkovi olako podizali uprkos malim brzinama... Primetih da je dobrim delom pored puta odrađen "meki pojas", odnosno da je na par metara od puta posečeno svo reastinje. Da je to urađeno zbog požara potvrdiće se veoma brzo jer sam na jedan upravo naišao. Bio sam prvi koji je naišao na dim koji je kuljao pored puta sa desne strane. Kada je iz suprotnog smera prošao auto praveći kovitlac i neku vrstu rupe u gustom dimu, odlučih da prođem i ja. Nakon što sam spustio vizir i zatvorio ventilaciju na kacigi, zalegoh na rezervoar i još jedanput bacih pogled na navigaciju. Idealno prava crta na ekranu mi je potvrdila da se ispred mene pruža prav put i da ne bi trebalo da bude iznenađenja. Pretpostavio sam da će mi za prolazak biti dovoljno nekoliko sekundi... Međutim, u zadnjem trenutku, pred sam ulazak u dim primećujem kako je vetar promenio smer i kako je počeo da nosi dim niz put, u pravcu mog kretanja. Sada nema više nazad, ulazim... Sekund, dva, tri, četiri... Ovo je već trajalo i nije bilo prijatno. Ispred sebe više nisam video ništa, ali bukvalno... ni santimetar. Gledajući pored svoje leve noge dole, jedva sam nazirao isprekidanu belu liniju na putu, koju sam pratio da ne bi prešao u kontra smer, ili još gore, u vatru sa desne strane koja me je sada već skoro pa pekla. U tim trenucima pomislih, kako bi najgori mogući scenario bio ako bi neko vozilo stajalo zaustavljeno u mojoj traci, ili ako bi neko iz suprotnog smera skrenuo na moju stranu... Vozeći naslepo između 30 i 40 km/h, nakon nekih dobrih 10+ sekundi, izađoh iz tog vrelog i zagušljivog haosa, srećom, bez ikakvih posledica. Pošto se dim uvukao u svaku moguću poru na opremi, dižem vizir na kacigi, raskopčavam jaknu i nekoliko narednih kilometara vozim stojeći... Ulazak u Varnu je prethodni događaj već bacio na marginu zaborava. Varna je veliki grad, treći po veličini u Bugarskoj. Kao i na ostatak Bugarskog primorja i u varnu se ulazi skoro pa iz ravnice. Ko je navikao na planinske vence u zaleđu obale, ovde će biti razočaran. Nedostatak pomenutih planina upravo i utiče na klimu u priobalnom delu Bugarske, niti je kontinentalna, niti je mediteranska... Širokim bulevarima a potom i užim ulicama bez problema pronalazim svoj smeštaj. Soba mi se nalazila sa zadnje strane, gledajući na mali hotelski privatni parking. Do sada nisam imao prilike da vidim svoj motor iz ove pespektive. Nastaviće se...
  10. yogibear
    Još jedna zanimljivost vezana za Plovdiv je ta da crtanje grafita po fasadama u ovom gradu ne predstavlja vandalizam! Čak šta više, uprava grada je angažovala ljude koji se bave uličnom umetnošću i finansirala ih sa ciljem da na njima svojstven način ulepšaju gradske fasade. Postoji i jednoipočasovni organizovani obilazak grafita - "Graffiti tour", tokom kojeg je moguće videti prava mala remek-dela. Međutim, kada su mi rekli da pešački obilazak košta 40 evra... ljubazno sam im se zahvalio i rešio da vidim i uslikam one grafite koje sam budem uspeo da pronađem. Ovo su samo neki od njih... Na sledeće dve fotografije se vidi kompozicija murala koja je najveća u Bugarskoj i nosi ime "Mir". Murale je započeo 2015. jedan od pionira uličnog slikarstva u istočnoj Evropi i jedan od najpoznatijih na Balkanu - Nasimo. Svoju posetu Plovdivu završavam u prijatnom ambijentu Vrta cara Simeona. Ovo je mesto gde sam odseo u Plovdivu. Imaju nekoliko parking mesta pokrivenih kamerama, ali se ona nalaze pored hotela. Na predlog osoblja hotela, motor sam parkirao na trotoaru ispred samog ulaza, ispred velikog hotelskog izloga. Od hotela do centra grada je potrebno oko 10-12 minuta laganog pešačenja, tako da za vreme mog dvodnevnog boravka u Plovdivu, motor nisam ni palio. Sve u svemu, pristojan hotel sa veoma ljubaznim osobljem. Business Hotel Plovdiv, Plovdiv, Bulgaria WWW.BOOKING.COM Located in the Plovdiv city center and just 1640 feet from the main street and the old town, Business Hotel Plovdiv offers superb comfort, impeccable... Nastaviće se...
  11. yogibear
    Dan 5. (nedelja, 13.09.2020.) Svoj drugi dan boravka u Plovdivu iskoristih da se vidim sa nekim starim prijateljima, kao i da u dnevnoj varijanti obiđem još neke njegove atrakcije. Između brežuljaka Taksim i Džambas nalazi se jedna od najfotogeničnijih atrakcija Plovdiva. Amfiteatar Filipopolisa u Plovdivu je među najočuvanijim rimskim amfiteatrima u svetu. Otkriven je slučajno 1968. kada su se nakon odrona zemljišta na površini pojevili njegovi ostaci. Nakon otkrića svetske senzacije počelo njegovo istraživanje a zatim i rekonstrukcija. Sagrađen je za vreme vladavine cara Trajana i mogao je da ugosti 3,500 pratilaca predstava, gladijatorskih igara... Svoju funkciju je imao sve do 5. veka kada je stradao od Hunskih osvajača pod vođstvom Atile Biča Božijeg. Amfiteatar je danas glavna turistička atrakcija Plovdiva i u potpunosti je prilagođen kulturnom životu modernog grada. Za arheološki spomenik je proglašen 1995. i u njemu se održavaju koncerti, predstave... Kada sam ga posetio, upravo je u toku bila demontaža ozvučenja i koncertne opreme. Muzika koju sam čuo prethodnu noć šetajući se Starim gradom, zapravo je dolazila sa ovog mesta. Nastaviće se...
  12. yogibear
    Hvala @Deki Katana kao što napisah na početku putopisa svega je bilo, samo mi fali malo vremena za pisanje, al' izguraću i to. @MaxiS pa i nije. Motocikli su mi životna strast i tu nema dileme, dok su zanimljivi četvorotočkaši bili i ostali ljubav.
  13. yogibear
    Ono po čemu je Plovdiv takođe prepoznatljiv je njegov stari deo grada koga karakteriše arhitektura iz vremena Bugarske renesanse. Ako pratite glavne ulice starog grada krećuči se uzbrdo, doći ćete na Nebet tape. Radi se o jednom od 7 bregova na kojima je sagrađen Plovdiv i na njemu je postojalo naselje staro oko 4,000 pre nove ere! Na istom mestu je kasnije sagrađeno utvrđenje čiji su ostaci vidljivi i danas. Utvrđenje je nastalo za vreme Justinijanive vladavine. Nažalost, mesto je neosvetljeno pa sam samo napravio jednu panoramsku fotografiju Plovdiva noću. Pri dnu ulice se vidi Crkva Svetog Konstantina i Elene koja je nastala na temeljima najstarije crkve u Plovdivu. Izgrađena je na staroj rimskoj crkvi, a posvećena je caru Konstantinu Velikom i njegovoj majci Svetoj Heleni. Sadašnja crkva je uglavnom iz 1832. godine. Regionalni Etnografski muzej se nalazi na bivšem imanju jednog gradskog trgovca, u remek delu barokne arhitekture. U najlepšoj kući Plovdiva posetioci se mogu upoznati sa etnografskim zanimljivostima vezanim za Plovdiv i Tračku regiju. Nažalost, tokom mog boravka u Plovdivu, muzej je bio zatrvoren. Na slici ispod je kuća bivšeg gradonačelnika Plovdiva Atanasa Krasteva zaslužnog za osnivanje nekolicine gradskih muzeja i za renoviranje starog grada. Nastaviće se...
  14. yogibear
    Ostaci antičkog stadiona iz vremena Filipopolisa. Mesto koje me oduševljava, iskopine drevnog stadiona ukomponovane u moderno okruženje. Izgrađen je u drugom veku za vreme Hadrijanove vladavine i procenjuje se da se na stadion moglo smestiti oko 30,000 ljudi. Na pojedinim delovima stadiona nađeni su i zapisi koji su označavali mesta za publiku iz viših staleža. Nažalost, veći deo stadiona se i dalje nalazi neotkriven ispod pešače zone (ulice). Džamija Džhumaja je jedna od najstarijih džamija na Balkanu. potiče iz sredine petnaestog veka. Sa minaretom od 23 metra ovo je najveća Plovdivska džamija iz osmanskog perioda čiji je ktitor bio sultan Murat II
  15. yogibear
    Srećom, ostatak puta do Plovdiva je protekao bez iznenađenja. Bez obzira što nisam prvi put u njemu, uvek me iznova iznenadi i uvek mu se rado vraćam. Plovdiv predstavlja jedan pravi muzej na otvorenom i spada među najstarije gradove Evrope. Toliko sam puta šetajući plovdivom pomislio kako je dovoljno da zabodu ašov u zemlju i naleteće na nešto što pripada drevnim civilizacijama. Nije ni čudo, kada su grad koga su osnovali Tračani, u bogatoj istoriji osvajali mnogi narodi poput Persijaca, Grka, Kelta, Rimljana, Gota, Huna, Slavena, Rusa, Turaka... Spoj svih tih različitih civilizacija čine Plovdiv posebnim. Plovdiv je podignut na sedam brežuljaka: Džendem tepe, Bunardžik tepe, Sahat tepe, Nebet tepe, Džambaz tepe, Taksim tepe i Markovo tepe. Danas je drugi grad po veličini u Bugarskoj, a 2019. godine je izabran za Evropski centar kulture. Odeon, ostaci rimskog Filipopolisa. Iako je Plovdiv veoma živ grad, gužva na njegovim ulicama nikada neće doći do te mere da bude nepodnošljiva.
  16. yogibear
    Dan 4. (subota, 12.09.2020.) Još jedan prelep dan se bližio svojoj sredini. Bez ikakve žurbe privodim kraju pripreme za odlazak iz Sapareve banje jer me je danas čekalo oko 170 Km opuštene vožnje. Jedini plan je bio da na putu za Plovdiv obiđem akumulaciono jezero "Iskar". Po napuštanju banje, prve kilometre su obeležili lepi predeli i kvalitetni putevi. Ono što sam još od prvog dana primetio je da se dobar deo putnih pravaca rekonstruiše ili da je nedavno rekonstruisan, što se može videti po novom asfaltu bez ikakve horizontalne signelizacije. Putevima rasterećemim od saobraćaja stižem i do veštačkog jezera "Iskar". Iskar je ogromno akumulaciono jezero čija je prioritetna namena da glavnom gradu Bugarske - Sofiji obezbedi dovoljnu količinu vode. Tačnije, 2/3 vode koju Sofija potroši dolazi upravo iz ovog jezera. Iskar ima površinu od čak 1,046 Km²! Poređenja radi, naša jajveća jezera su Đerdapsko (253 Km², od kojih Rumuniji pripada 75 Km²), Vlasinsko (16 Km²), Perućačko (12,4 Km²), Gazivode (11,9 Km²), Gružansko (9 Km²)... Nikakav poseban ili uređen prilaz nisam uočio pa sam parkirao na nekom improvizovanom parkiralištu pored puta. Subota je i dan je prelep, tako da je popriličan broj automobila već bio parkiran. Nalazim i ja svoje mesto pa onako neobavezno, ne skidajući kacigu, utabanom stazicom krenuh ka obali jezera. Ideja mi je bila da napravim par fotografija, pa možda i da provedem neko vreme ukoliko mi se svidi i ukoliko ne bude prevelike gužve. Iako je sa mesta na kome sam se nalazio moguće videti samo jedan mali deo, jezero zaista izgleda impozantno. Dok su ribolovci strpljivo čekali svoj ulov, sitna dečica trčkarala okolo a vazduhom se širio miris roštilja... ja onako kroz kacigu, sa sve čepićima u ušima začuh neke ženske glasove, neku frku... Napravih par koraka jer mi je smetao žbun, i vidim kako čovek savijen posrće a dve žene ga tuku po leđima! Šta uradi ovaj mučenik, prebiše ga žene - pomislih. Bilo je tu još ljudi, a ja ne želeći da se mešam stadoh ponovo iza već pomenutog žbuna, međutim... Panični uzvici žena mi ovog puta ipak dadoše znak da nešto ozbiljno nije u redu, i ja ponovo pogledah na tu stranu. Ovog puta čovek je stajao uspravno i boreći se za dah, širom otvorenih očiju držao se za vrat... žene ga zapravo nisu tukle, on se gušio! Videvši da ga nekontrolisano cimaju i da ne znaju šta rade, viknuh kroz onu kacigu: DRŽITE GA, NEDAJTE DA PADNE, NEDAJTE DA PADNE!!! Dok su me svi zbunjeno gledali, u fazonu: ko je sad pa ovaj?!?, ja pretrčah tu kratku distancu i priđoh čoveku koji je pravio panične pokrete bezuspešno pokušavajući da udahne vazduh. Prišavši mu s' leđa, uspravih nesrećnika i obuhvatih ga svojim rukama (Hajmlihov zahvat). Započeh odsečno pritiskanje čovekove dijafragme, prema nazad pa na gore... Ideja je da zaostali vazduh u plućima, pod prituscima spolja izgura strano telo napolje. Prvi put, drugi, treći... Toliko puta uvežbavane pokrete na trenažnoj lutki, sada, po prvi put u životu primenih na čoveku koji se zaista bori za život... I uspelo je! Uz specifičan zvuk, izlete zalogaj koji je gušio čoveka. Način na koji je duboko udahnuo vazduh mislim da ću pamtiti celog života, izgledalo je kao da to čini po prvi put, kao da je ponovo rođen. Aplauz, suze radosnice, grljenje, osmesi... a onda i razočaranje kada sam im saopštio da ipak moram da idem dalje... Kada sam se tog jutra probudio u Saparevoj banji, nisam mogao ni da pretpostavim da će se na obali Iskara ukrstiti životi jednog Ivaila iz okoline Sofije i jednog Borisa iz Beograda, pred kojim je put za Plovdiv... Nastaviće se...
  17. yogibear
    Nakon završene posete manastiru, ostalo je da se vratim u Saparevu banju i privedem još jedan uzbudljiv dan kraju. Koristeći sve blagodeti pomenutog puta #107, vozim dosta dinamičnije nego u dolasku. Jedino što je kvarilo užitak je zaslepljujuće sunce koje se poprilično spustilo, pozicioniravši se tačno u pravcu kretanja. Tokom poslednjih kilometara pred Saparevu banju, koristim još jedan trenutak da ovekovečim moje druženje sa Rilom koja mi je toliko toga lepog pružila u protekla dva dana. Pošto sam uspeo da realizujem posetu "Kalin" jezeru, nisam morao da koristim rezervni plan koga sam takođe imao. Plan je obuhvatao posetu drugim lokacijama u okruženju koje ću vam pretstaviti. Nekome možda i bude od koristi. Napominjem da sam fotografije preuzeo sa interneta. 1. Vodopad Gorica 2. Zemljane piramide u mestu Stob 3. Kirilova poljana - veoma posećeno mesto sa mnoštvom staza za šetnju i nekolicinom jezera u okruženju, od kojih je najpoznatije "Suvo" jezero. Po predlogu @ZoraNS navešću i smeštaj u kome sam odseo. Možda i to nekome bude od pomoći. Ovo je smeštaj u Saparevoj banji gde sam proveo prva tri noćenja na ovom putovanju. Mesto je besprekorno čisto i opremljeno je kompletno novim inventarom. Par desetina metara pre kuće nema asfalta, već je dobro utabana makadamska ulica u pitanju. Inače, smeštaj u celom okruženju 7 Rilskih jezera je veoma tražen... Guest House Ileana, Sapareva Banja, BUG WWW.BOOKING.COM Guest House Ileana, Sapareva Banja - Rezervišite uz Garanciju najbolje cene! 88 recenzija i 30 fotografija čeka vas na veb sajtu Booking.com.
  18. yogibear
    Ono što do sada nisam viđao u pravoslavnim manastirima su freske sa kojekakvim karakondžulama (đavolima) koji bodu, bičuju, muče... gole ljude. Sudeći po freskama, mnogo je više grešnih žena od muškaraca.
  19. yogibear
    U manastirskoj riznici čuva se više od 16000 rukopisa, bogata istorijska zbirka sa 35000 eksponata, mnoštvo ikona, dela primenjene umetnosti i predmeta za bogoslužbenu i svakodnevnu upotrebu. Manastirski muzej čuva naročitu relikviju – Rafailov krst, drveni krsti napravljeni od jednog komada drveta. Istesao ka je kaluđer Rafail koristeći fine alate za rezanje i uveličavajuće staklo da bi izgravirao 104 religiozna prizora i 650 minijaturnih figura. Rad na ovom remek delu trajao je najmanje 12 godina pre nego što je završen 1802, kada je kaluđer izgubio vid. Nažalost, u vreme moje posete muzej je bio zatvoren. Manastir je veoma živopisan, a ono odmah upada u oči to da je u oslikavanju fresaka baš puno korišćena predivna vizantijsko plava boja.
  20. yogibear
    Nakon dugo očekivanog i uspešnog obilaska akumulacionog jezera "Kalin", spuštam se ponovo do podnožja i puta #107. Dolinom Rilske reke nastavljam dalje jer mi je sledeća planirana destinacija za obilazak bio Rilski manastir. #107 je odličan put sa lepim krivinama, pa sam u više navrata pomislio kako je šteta što vožnja do manastira ne traje duže... Rilski manastir je jedinstven manastir u Evropi, najveći i najpoznatiji pravoslavni manastir u Bugarskoj. Nalazi se na jugozapadu Bugarske, na planini Rila, u dolini Rilske reke na 1150 m.n.v. udaljen je oko 120 km od Sofije. Manastir okružuje predivna planinska priroda nad kojom dominira najviši vrh Balkana - Musala (2,925 m.n.v). Prema predanju, manastir je osnovao Sveti Jovan Rilski Čudotvorac (bug. Sveti Ivan Rilski). Jovan Sinait - Rilski je živeo od 930. godine u pećini (prozvana - Sv. Jovana) nedaleko od mesta sadašnjeg manastira, dok su njegovi učenici, koji su došli u planine da čuju njegovo učenje, kasnije ozidali manastir. Nakon velike lavine koja je uništila svetinju, u vreme srpske dominacije ovim prostorom Rilski manastir je ponovo izgradio na sadašnjem mestu 1335. godine, lokalni velmoža Srbin, protosevast Hrelja Ohmućević (poznat iz narodnih pesama kao Relja Krilatica ili Relja od Pazara), jedan od vojnih zapovednika cara Dušana. Kada je manastir posetio kralj Ferdinand, tekst ktitorske spomen-ploče objavile su bugarske novine "Sloboda" 1889. godine. Manastir je "blagočestivi" Hrelja podigao "sasvim": "sazida lepu crkvu sa dva svoda, i uz nju kamenu kulu kao zaštitu od razbojnika." Ktitor se potom zakaluđerio, i tu je obitavao i umro kao monah, pod imenom Hariton. U manastiru se nalazi njegova grobnica kao ktitora - monaha. To je bilo u doba raspada srednjovekovne srpske države, koja je ovom oblašću vladala kroz ceo 14. vek. Najstarije građevine manastira datiraju iz tog perioda – Hreljina kula - pirg (1334-1335) i mala crkva do nje (1343). Bugarski car Šišman je 1379. godine izdao hrisovulju manastiru, kojom su utvrđena sva prava i privilegije koje je on vekovima održavao. Međutim dolazak Turaka krajem 14. veka, pratila su brojna haranja i uništavanja manastira sredinom 15. veka. Kada je 1395. godine manastir bio od strane Turaka do temelja uništen i opljačkan, ostali su celi, neoštećeni samo crkva i četvorougaona kula. Manastirski kompleks je u obliku nepravilnog četvorougla, okružen zidinama visokim 24 metra zbog kojih više podseća na tvrđavu nego na manastir. U njegovom središtu nalazi se crkva posvećena Presvetoj Bogorodici, građena od 1834 do 1837, u kojoj se čuvaju mošti svetog Jovana Rilskog, jednog od najvećih svetitelja pravoslavlja. Nakon turske invazije na ove prostore, mošti su prenete u Trnovo, odakle su vraćene nazad krajem 15. veka. U crkvi Ispred ikonostasa je skromni kovčeg sa moštima Sv. Jovana Rilskog, koje su tu našle mir zahvaljujući sultaniji Mari Branković. Godine 1976. Rilski manastir je proglašen nacionalnim istorijskim spomenikom i kao neprocenjivo kulturno blago, stavljen pod zaštitu države, a 1983. upisan je u UNESCO-ovu listu svetskog kulturnog i istorijskog nasleđa. Rilski manastir dnevno poseti oko 1000 posetilaca iz celog sveta. Sveti Ivan Rilski i Rilski manastir se nalaze na bugarskim novčanivcama od jednog Leva.
  21. yogibear
    Hvala! Dan je bio veoma topao, najavljeno 28°C meni displej pokazivao 29°C... gore je bilo skroz ok za kratke rukave za vreme aktivnosti, šetnje. Međutim, čim se skrasiš mora nešto da se obuče jer je slab vetar ipak bio svež. Voda u jezerima je bila baš hladna, ne kao na 7 Rilskih jezera, ali hladna. Inače, par puta sam se peo i spuštao sa Balkan (Stare) planine. Obišao sam i Šipku i Trojan... stićićemo i dotle.
  22. yogibear
    Za one koji se odluče da produže samo malo dalje od Kalin brane, doći će na sam vrh - "Goljam polič", kojeg sam spomenuo pre par postova. Na mapi sam put do njega obeležio crvenom, jer je nešto ozbiljniji makadam sa dosta kamenja u pitanju. Sa samog vrha, odnosno sa njegove druge strane, moguće je kao na dlanu videti branu i jezero "Karagol" koje je kanalom spojeno sa akumulacionim jezerom "Kalin". Iako je za 30 m na nižoj poziciji od "Kalin", po izgledu ništa manje nije atraktivno. Nisam se spuštao dole jer do brane "Kargol" vodi uzani put od krupnog kamena i nemoguće je stići motociklom. Kada sam obišao i uslikao sve planirano, usledilo je jedno "dva sata kvalitetnog programa". Mir, tišina... žive duše nema u okruženju. Čist hedonizam na 2,400 m.n.v. Nakon "punjenja baterija", došlo je i vreme za silazak. Još jedno interesantno mesto je bilo predviđeno za obilazak... Zaista ne znam šta bih na kraju rekao za ovo predivno mesto. Što se iole "bliskog okruženja" tiče, poprilično sam išpartao Alpe, od Francuske do Slovenije... Karpate... možda će neko reći da nije realno porediti ovo mesto sa upravo spomenutim, nije naravno, ali ovo mesto ima neku posebnu draž. Ima nešto što su druga takođe prelepa mesta poodavno izgubila, a to je intima. Mesto je potpuno neopterećeno ljudima, vozilima... deluje tajnovito, divlje i netaknuto. Ako na to dodamo ograničenu i tešku dostupnost, dobijamo nešto što je svakako vredno truda i pomena. Nastaviće se...
  23. yogibear
  24. yogibear
    Osim što se (očekivano) ventilator palio svaki čas, bavarac se uopšte nije bunio. Temperatura rashladne tečnosti je sve vreme bila u granicama normale. Ni meni vrućina nije smetala, uživao sam kako u fantastičnom pejzažu, tako i u svakom pređenom kilometru. Loše stanje puta zapravo kao da je davalo posebnu čar, draž celokupnom ambijentu.
  25. yogibear
    Dan 3. (petak, 11.09.2020.) Osvanulo je i dugo očekivano jutro. Da li će ovo biti nezaboravan dan za pamćenje ili će se ipak završiti mojim razočaranjem... saznaću veoma brzo. Uspeh današnje glavne "misije" je neizvestan, ali je izvesno da je ovo jedan od onih dana zbog kojeg sam prethodnu noć jedva sklopio oči. Iako je bilo oko 09h sunce je već fino grejalo. Najavljeno je 28°C što će (ako bude sve po planu) biti dodatna otežavajuća okolnost i pravi izazov za rashladni sistem motocikla. Sve je bilo spremno i ubrzo napuštam Saparevu banju. Prvi kilometri su iza mene dok o doručku i ne razmišljam... Sa lakoćom stižem i na odlični put #107 koji kroz mesto Rila vodi ka Pastri i dalje ka Rilskom manastiru. Pastra je ono što mene trenutno zanima. U njoj nepogrešivo nalazim levo skretanje nakon kojeg, asfalta ima još samo petnaestak metara. Odatle počinje veoma loš lokalni betonski put. Samo skretanje kao i pomenuti betonski put ničim ne ukazuju na ono što sledi, samo oni koji poput mene dođu sa namerom znaju šta mogu da očekuju. Naravno, ukoliko budu imali sreće... Nedugo zatim stižem do mesta koje će u mnogome odrediti ishod ove moje posete. Po šturim informacijama koje sam uspeo da prikupim sa interneta, čekaju me još dve krivine... Sa strepnjom prilazim i... RAMPA JE PODIGNUTA!!! Ovo mi je bilo od velike važnosti jer da je bila spuštena i zaključana, mogao sam samo da se okrenem i odem. Tu nema nikoga koga bih mogao nešto da pitam, zamolim... Ali to nije sve, za potpuni uspeh moram da prođem još jedno takvo mesto na kome se nalazi i obezbeđenje (čuvar). Trenutak istine... nailazim i na kontejner sa čuvarem, rampa je podignuta dok me mešanac na lancu radoznalo gleda iz sklepane kućice pored. Stajem odmah iza rampe jer kroz prozor vidim da nekoga ima unutra. Čuvar prilazi prozoru ne otvarajući ga, dok ja upitno rukom pokazujem na nastavak puta. On pogleda levo-desno, i pokazujući prstom na mene rukama gestikulira pitanje koliko nas je, da li sam sam? Ja mu na isti način gestikulacijom odgovorih da sam jedan (sam), nakon čega mi je potvrdno mahnuo rukom u pravcu kretanja i pokazao stisnutu pesnicu sa podignutim palcem... Da nije bilo kacige, mislim da bi mi se osmeh razvukao oko glave. Mojoj sreći nije bilo kraja!!! Između "Kalin" jezera (brane), planinskog vrha "Goljam polič" i mene stoji još samo priroda i nepoznati uslovi na očajnom putu. Prava mala avantura je zagarantovana! "Kalin" brana je deo sistema kaskadnih brana građenih na planini Rila u periodu 1925-1952. Ujedno to je i prvi hidro-kaskadni sistem u Bugarskoj u kojem se koristi slobodan pad vode kao energetski potencijal. Da bi imali predstavu o čemu se radi, postaviću prikaz. Međutim, ono što je meni interesantno je to da je Kalin brana, brana sagrađena na 2,394 m.n.v. i viša je od bilo koje druge brane na Balkanu. Nalazi se u fantastičnom prirodnom okruženju i do nje nije jednostavno doći. Pristup veoma lošem betonskom i na momente makadamskom putu koji vodi do nje, veoma je kontrolisan i limitiran. Našao sam priču jednog bicikliste koji je čak iz amerike došao do ovde da bi izvozao bicikl do vrha. Nakon dugog pregovaranja, kukanja, moljenja... jedva su ga pustili na drugoj rampi. Vozila (koja ne znam ni kako bi se mimoilazila) se ne puštaju gore, da se put koji je u već lošem stanju ne bi i dalje raspadao. Mali broj znatiželjnih motociklista (koji uopše i znaju za ovo mesto) je imao sreću da prođe rampe i čuvare. Malobrojne srećnike koje je poslužilo i vreme i raspoloženi čuvari i dignute rampe... sačekaće izazov (put) dugačak oko 18 Km, sa 28 "lakat" krivina, put bez bankina sa prosečnim nagibom (usponom) od oko 10%, na pojedinim delovima i 20%!!! Poređenja radi, svima dobro poznata deonica auto-puta na ulasku (izlasku) iz Beograda - Bubanj potok, ima nagib od 7%! Nažalost, neke kolege su morale i da odustanu uglavnom zbog pregrevanja ("kuvanja") motora... Voziti prvom-drugom, ponegde i trećom, po toplom vremenu, 18 Km, pod opterećenjem i tolikom uzbrdicom... ipak je izazov za mašinu. Ako tome dodam i da pomenuti put izlazi na visinu od 2,615 m.n.v što je ujedno i najveća visina u Bugarskoj do koje možete doći motornim vozilom koristeći tvrdu podlogu - asfaltni (betonski) put... prava mala avantura je zagarantovana! Ja ću pokušati, ali se bojim da fotografije neće moći u potpunosti da vam dočaraju ovo mesto, ovo treba doživeti... Nastaviće se...
×
×
  • Create New...

Važno obaveštenje

Nastavkom korišćenja ovog sajta prihvatate Pravila korišćenja

  I accept