Kosmaj danas

@piki - u mom slučaju: posao krajnje specifičan i zaguljen, ili imam slobodnog vremena na pretek ili ga nemam uopšte. Naravno, ljudi obično primete samo onu svetlu stranu medalje (tako i treba) . Klinac mi ima 21. godinu, već dugo sam razveden... i eto.

Jedne maglovite ali tople nedelje sjurih se do Čačka jer mi je primarni cilj bio vrh Kablara (889 MNV) sa koga se pruža fantastičan pogled, pre svega na uklještene meandre Zapadne Morave. Preko puta kao na dlanu nalazi se Ovčar. Planine Ovčar i Kablar čine nadaleko čuvenu Ovčarsko~Kablarsku klisuru dok između njih protiče reka Zapadna Morava. U okolini Kablara sa obe strane Morave nalazi se čak 11 serdnjovekovnih svetinja. Smatra se da su prvi manastiri izgrađeni posle katalonske najezde 1307—1309. godine kada su stradali manastiri na Svetoj gori Atonskoj. Bežeći u dubinu Balkanskog poluostrva srpski kaluđeri su u ovoj klisuri osnovali svoje manastire. Sledeći veliki talas je usledio posle Maričke bitke, a dolaskom Turaka ovi manastiri dobijaju nove uloge, čuvara duhovnosti i identiteta Srba, ali i golih života za zbegove koji su se skrivali u klisuri, pećinama ili okolo manastira. Nažalost, ovu vožnju odnosno posetu Kablaru sam prvi put spomenuo ali u negativnom kontekstu, odnosno u temi "Bahati mamlazi" gde sam i postavio kratak video. Nakon toga sam dobio par poruka sa pitanjima u vezi lokacije odnosno dokle se može doći autom ili motociklom. Da ne bih odgovarao ponaosob, postaviću odgovor ovde u temi, možda još nekome posluži. Na mapi koju postavljam se vidi obeleženo mesto odnosno račvanje puteva kod domaćinstva "Čvrkić", tu većina ostavlja vozila dok manji deo produži još stotinak metara uz makadamski uspon i to je to što se običnih automobila i niskih motora tiče. Tu sam i ja ostavio motor, odatle ima oko 800m pešačenja do najviše tačke kablara, odnosno vidikovca koji je nekoliko desetina metara dalje. Bilo koji enduro uz malo veštijeg vozača može da izgura makadamski-kameni (požarni) put do vrha ali... znaci zabrane, puno turista, dece (pogotovo vikendom)... na vama je.

@Bruno 68 - šta god da imaš u tom kraju (vikendicu, imanje...), zavidim ti onoliko jer predeli su fantastični! ------------------------------------ Jedan od bisera Ovčarsko-kablarske klisure je svakako bajkoviti Banjski ili Dučalovački potok. Potok izvire u selu Dučalovići i spušta se strmim stranama Ovčara, da bi se ulio u Zapadnu Moravu. Ovaj bujični potok, već godinama privlači brojne turiste, a njegovi slapovi i sedimentne stene koje ga okružuju stvaraju nesvakidašnji prizor. U gornjem toku potok sabira više malih izvora i potočića. Posebno je atraktivan deo potoka na kilometar uzvodno od ušća, koji u jednom delu ima odlike kanjona. Tu se, na dvadesetak metara iznad korita, nalazi i slabiji kraški izvor ispod koga je nataložena bigrena terasa sa nekoliko metara visokim terasnim odsekom na kome je taloženje sige i danas aktivno. Tako se formira veliki broj malih slapova i bigrenih kada. Na ovom potoku u maju 1815. godina Turci su razbili srpski zbeg, koji se krio duboko u šumi. U donjem delu radile su brojne vodenice potočare, među kojima je i ona manastira Sretenje. Od Ovčar banje uzbrdo vodi dobar makadamski put kojim je moguće stići do proširenja koje se koristi kao parking. Na tom mestu postoje putokazi gde ujedno počinje i "kozija staza" nizbrdo kroz šumu. Od potoka vas deli nekoliko stotina metara, ali da napomenem da su staze oko potoka izuzetno uzane i klizave pa treba povesti računa. Manastir Blagoveštenje ⇩

Kad' smo već na Zlatiboru... Zlatiborsko jezero je malo veštačko jezero, svojevrstan dekor turističkog naselja "Kraljeve vode" na Zlatiboru, izgrađeno 1947. godine, u samom centru naselja. Zovu ga i Zlatiborsko more. Dugo je 150m, široko 50, a puni ga planinski potok Obudovice. Leti se pretvara u kupalište, moguća je vožnja čamcima i pedalinama, dok se zimi obično zaledi, pa je moguće klizanje. Svima dobro poznato jezero (naravno) nisam spomenuo zato što je Bog zna kakav turistički kuriozitet. Rekonstrukcija jezera je završena pre nekoliko nedelja, pa mi je ideja bila da postavim fotke za one koji možda nisu bili u prilici da ga vide u novom izdanju.

Fotografije vezane za prethodni post...

Stene prekrivene mahovinom i voda koja se probija kroz njih praveći brzake, čine impresivnu sliku ove oaze netaknute prirode. A kao kruna svega - vodopad! Mlaz vode koji pada sa oko 20 m suvereno dominira ovim prostorom... naravno, u pitanju je Gostiljski vodopad. Ko se odluči da poseti Stopića pećinu o kojoj sam pisao u prethodnim postovima, prava bi šteta bila da ne poseti i Gostiljske vodopade koji su udaljeni svega 12Km i nekih 25Km od samog centra Zlatibora. Voda je prilično hladna, ali stojeći sa strane imate mogućnost da osetite efekat hladnog tuša koji je idealno rashlađenje po letnjim vrelinama. Izaberite mesto koje vam najviše odgovara (bilo na nekoj od stena ili na travi oko vode), prepustite se užitku, zaboravite na svakodnevnicu i predajte se prirodi. Ukoliko nastavite put rečnog toka, nailazite na nove celine brzaka, slapova i manjih virova i vodopada. Svaki kutak jedinstven je na svoj način i što je najvažnije, lako su pristupačni. Spoj vode, kraškog kamena, starih stabala, mostića koji povezuju ove celine - sve skupa veoma primamljivo. To će vas podstaći da nastavite dalje, sve do mosta preko reke Katušnice. I nakon dela punog dinamike, zvukova i okrepljujuće buke vode, sledi mirna seoska reka Katušnica, bogata ribom. Primetih i male parkiće, igraonice za decu, kao i deo gde je (uz pomoć instruktora) moguće jahati konje. Sve u svemu, veoma uređeno i lepo mesto vredno posete, cena ulaznice je 200 din. Nastaviće se...

Fotografije vezane za prethodna dva posta...

Fotografije vezane za prethodni post... Nastaviće se...

Ukoliko ste u potrazi za laganom "avanturom" i nesvakidašnjom lokacijom do koje se lako stiže, sigurno ćete je naći u dubini Stopića pećine. Ova prirodna atrakcija smeštena je na severnoistočnoj strani planine Zlatibor, između sela Rožanstva i Trnave, a od turističkog centra udaljena je svega 19 km. Iznad pećine prolazi magistralni put Zlatibor-Sirogojno, od koga je uređena prilazna staza do same pećine. Ime je dobila po zaseoku Stopići, koji pripada selu Rožanstvu. Prva speleološka istraživanja ovog lokaliteta, obavio je naš veliki istraživač i tvorac naučne speleologije, Jovan Cvijić 1909. i 1913. godine. Stopića pećina je rečna pećina, kroz koju protiče Trnavski potok. Početak magije ove pećine počinje njenim ulazom s desne strane reke Prištavice visine 18m. Krečnjački sloj u pećini datira iz perioda triasa i debeo je preko 100 m, dok je klima u pećini pod uticajem spoljašnje klime. Stopića pećinu čine pet celina: Svetla dvorana,Tamna dvorana, Velika sala sa kadama, Kanal sa kadama i Rečni kanal. Bigrene kade, svojom specifičnošću predstavljaju zaštitni znak pećine, nastale su taloženjem krečnjaka. To su udubljenja do 7 m dubine oivičena kamenim zidovima, odnosno vijugavim, rumenkastim bigrenim naborima u njima se nakuplja voda, koja se kaskadno preliva iz kada. U rečnom kanalu postoji vir, ispod koga nastaje bigreni tobogan, koji prelazi u bigrene kaskade, između kojih su bigrene kade i „džinovski lonci“. Voda se sliva niz kaskade, stvarajući slapove, pri malim vodama, dok se pri većim vodama formira jedinstven vodopad, čija je visina 9,44 m. Kažu da se od zaglušujućeg huka vode ne može čuti sagovornik. Kao sa neba sručuje se zapenušana vodena masa, vodopad koji je nazvan „Izvor života“. Kao što se vidi na fotografijama ja sam pećinu obišao u sušnom periodu, tako da nisam imao sreće da vidim (uslikam) vodopad i kade sa vodom. Uprkos tome mesto mi se izuzetno dopalo, a atmosferu ću pokušati da vam dočaram, kao i obično, fotografijama. Inače, Stopića pećina je najposećenija atrakcija na planini Zlatibor. Ulaznica košta 250 din. Nastaviće se...

Kao što napisah u prethodnom postu, pravi mali raj na zemlji. U jednom trenutku su se i oblaci razišli pa je usledila prava eksplozija boja i senki. Sa jedne strane mir i spokoj prirode bez (vidljive) žive duše u okolini, a sa druge huk vode koja slobodno pada sa brane. Završio se Prvi svetski rat, Srbi izađoše kao pobednici i napraviše Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, koja kasnije dobi ime Kraljevina Jugoslavija. Užičani u tim poratnim godinama potrošiše najviše snage i novca na obnavljanje industrije. Brzo pokrenuše razboje u Tkačnici i iskoristiše veliku potražnju tekstilnih proizvoda. Ponudiše tržištu srpsko čaršavsko, šustersko i laneno platno za slamnjače i za pakovanje, frotirske i berberske peškire, cvilih, porhet, brokat, puplin, cvišnu i materiju, nude pamučne šalove i svilene marame, salvete i prekrivače, i najradosnije, bele flanelske pelene. U Užice stižu razni aparati i mašine na struju, potreba za njom se povećava. Užička Tkačka radionica, 1923. uzima u zakup, a 1927. i kupuje, centralu od porodice Atanasković, u klisuri Grot. Godine 1923. rade i na obnovi električne mreže i centrale: probija se tunel od brane do turbine, zamenjuju se generetori, umesto drvenih bandera grade se betonske, menjaju se vodovi i trafostanice. U Turici, kod Ristovića mahale, grade i 1928. godine puštaju u rad novu električnu centralu, za koju je u Sinjevcu podignuta nova brana, “Velika brana”, impozantna sa ogromnim bukovima u kojima Đetinja peni i pokazuje svoju snagu. Hukom i grmljavinom, koji se daleko čuju, postaće jedno od mesta za divljenje i dan danas u Užicu. Užičanima iz mnogih generacija ostaće u sećanju kada je jednom godišnje brana otvarana, obično na Veliki petak, koji se pretvarao u ribolov većine Užičana. Tad se skoro celo Užice sjati na obale Đetinje, obično tu kod “Međaja” i “Tabane”, gde je bila Stočna pijaca. Đetinja je ubrzano nadolazila, nosila i izbacivala ošamućene krkuše, klenove, pastrmke potočare, mrene, crvenperke, lipljane, deverike, čikove, peševe, grgeče, rakove. Užičani sa decom zavrnutih nogavica i rukava su ih sačekivali u reci, hvatali, ubacivali u korpe svih veličina, u vreće pa i u košulje sa vezanim rukavima u čvor, da im neka riba ne pobegne. Ili su te koristili kao vrše, poturajući pod maticu, dok se ne napune ribom. I ne samo ljudi i ptice i živorinje su lovile sa ribama u ustima i kljunovima. A uveče cela varoš je mirisala na riblju čorbu. Nije bilo kuće gde se nije spremala riba na sve moguće poznate načine. Danas hidrocentrala nije u aktivnoj upotrebi, a jezero koriste ribolovci i retki smeli kupači. Mnogi ovo mesto opisuju kao tajanstveno i bajkovito, a huk i grmljavina koji se ovde mogu čuti, nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Jel' neko rekao tajanstveno i bajkovito? Naravno, ja ne bi bio ja kada ne bih prešao na drugu stranu i iz neposredne blizine osetio svu moć Đetinje. Da bi se stiglo na drugu stranu prvo je potrebno sići uzanim i strmim stepenicama koje su sakrivene tik iza mosta sa suprotne strane vodopada. Kada se siđe u podnožje mosta treba naći "skriveno" mesto, odnosno bukvalno se treba provući između kamenog stuba mosta i betonskog stubića koji drži žičanu ogradu. Odatle kreću staze i bogaze kroz gusto rastinje... Pa dalje preko stare klizave cevi... Ubrzo, kroz rastinje počinje da se nazire i brana. I... nagrada za uloženi trud je tu. Verujte mi da slike i par video klipova koje ću postaviti ne mogu dočarati lepotu ovog mesta. Huk i moć koju na tom mestu demonstrira reka Đetinja su fantastični. Nakon što provedoh predivne trenutke na ovom mestu, došlo je i vreme za povratak. Treba prepešačiti nešto više od kilometar ipo do Gradske plaže i motora, pa onda put Beograda, jer dani su sve kraći a noći sve hladnije... Istim putem kojim sam i došao, pun utisaka napuštam ovo predivno mesto. Samo... za razliku od voza Ćire ja ću se ponovo vratiti, obećavam.

Poslednjih nekoliko sunčanih dana protekle sezone iskoristih za neki kilometar više, pa me je put tako odveo u Užice. Parkirah motor kod Gradske plaže gde ujedno počinje i pešačka zona. Prvo što sam zacrtao da obiđem je bila legendarna hidrocentrala na reci Đetinji. Nalazi se ispod užičkog Starog grada, a napravljena je 1900. godine i jedan je od simbola grada Užica. To je prva električna centrala podignuta po Teslinim principima polifaznih struja u Evropi i druga u svetu, svega pet godina posle podizanja iste takve na reci Nijagari u Americi. Po zabeleženim podacima iz 19. veka, sve je krenulo od pekara koji su parnom mlinu u Čačku skupo plaćali brašno, pa su rešili da sagrade svoj parni mlin. Savet su potražili od svog zemljaka Stevana Čađevića, prvog inženjera među Užičanima, koji je u to vreme radio u Ministarstvu građevina Kraljevine Srbije. Odgovor je bio zanimljiv: “Nikakav parni mlin! Uglja nemate, a parne mašine su sklone kvaru. Treba da sagradite mlin koji će goniti vodena turbina. Za pokretanje turbine imate vode u Đetinji više nego što vam treba!” Užički pekari su procenili da je podizanje industrijskog mlina skupa i neizvesna rabota i gradnju su odložili za neka bolja vremena. Đetinjom je proteklo dosta vode dok njena snaga nije počela da se koristi u industrijske svrhe. Zasluga za to pripala je užičkim tekstilcima. Da bi obezbedili jeftin i siguran energetski izvor, akcionari su rešili da za pokretanje mašina u tkačkoj radionici iskoriste vodenu snagu Đetinje. Kao izaslanik Ministarstva narodne privrede, 1898. u Užicu je boravio ugledni profesor Velike škole i pionir elektrifikacije u Srbiji Đorđe Stanojević. Obišao je klisuru Đetinje i mesto na kom je trebalo da se gradi fabrika i našao da u koritu Đetinje ima dovoljno vodene snage za pokretanje turbina i proizvodnju električne energije koja bi pokretala tkačke razboje, a pri tom i osvetljavala grad, a onda je odlučeno da se hidrocentrala gradi. Opremu koja će omogućiti primenu Teslinih principa u radu elektrane i prenos električne energije odabrao je Đorđe Stanojević. S obzirom na veliku težinu opreme koju je trebalo dopremiti iz Beča do Užica, rabadžijska kola vuklo je šest pari volova. Tako nešto, do tada, u Srbiji nije viđeno. Hidrocentralu nisam uspeo da posetim jer je (naravno) bila zatvorena za posetioce. I tu valjda traže neke najave, organizovane grupe... Srbija i turizam. Put koji vodi ka sledećoj lokaciji koju sam planirao da obiđem je zapravo deo trase legendarnog voza Ćire. Na pešačkom putu koji vas vodi ispod starog grada (koji je u fazi rekonstrukcije), kroz tunele i mostove nekada su se nalazile šine uskog koloseka. Užice je od 1912. godine bilo vezano železnicom uskoga koloseka, preko Čačka i Kragujevca sa Stalaćem. Tada su putovanja za Beograd trajala dugo, moralo se prelaziti iz jedne kompozicije u drugu, čekati satima na veze. Poštanske pošiljke su kasnile. Tek tokom prve decenije, posle Prvog svetskog rata, izgrađena je neposredna veza sa Beogradom preko Čačka, Gornjeg Milanovca, Lajkovca i Obrenovca. Sa druge strane, pruga uskoga koloseka tada je produžena od Užica preko Šargana do Vardišta. Tako je Užice bilo povezano sa Sarajevom i Dubrovnikom. Gde god da je „Ćira“ ukidan, meštani su ga gorko oplakali, a naselja koja su gubila pružnu vezu više nikada nisu imala isti život. Uz prugu je cvetala poljoprivreda, jer su seljaci „Ćirom“ nosili sir, mleko i druge proizvode u grad. Zlatiborski seljaci nekada su nosili robu u Sarajevo i uveče se vraćali kući, drugi su bili okrenuti ka Beogradu. Svaka železnička stanica imala je lipu, a pod njom su uvek, u isto vreme, stari ljudi dolazili i palili lule. Po prolasku vozova nameštali su satove, jer su mogli da se oslone na njihovu tačnost, i uopšte, prolasci vozova obeležavali su ritam života. Pre četvrtog tunela nalazi se veliki kameni most koji prelazi preko reke Đetinje. To je ujedno i mesto sa koga se pruža prelep pogled na lokaciju koja mi je tog dana bila primarni cilj za obilazak. Pre mosta silazim sa glavnog puta i nalazim mesto odakle kreće uzani puteljak koji pored samih stena vodi duž klisure. Nakon kraćeg pešačenja, huk vode koja slobodno pada sa visine od 18 metara je sve jači, ubrzo nailazim i na pravi mali raj na zemlji. Nastaviće se...

Vezano za prethodni post... SJENIČ je vidikovac koji se nalazi na Crnom vrhu na oko 6 km od Predovog krsta sa kojim je povezan makadamskim putem i planinarskom stazom. Na ovom lokalitetu na 1.444 metara nadmorske visine dominira 12 metara visoka drvena osmatračnica. Neposredno pored osmatračnice nalazi se i popularna terasa, vidikovac napravljen od metalne konstrukcije. Odavde se otvara pogled na šumoviti masiv Tare. Preko sela Rastište i kroz klisuru Dervente pogled dopire do jezera Perućac. Ovom putanjom pre stotinak godina išla je trasa šumske žičare kojom se posečena građa spuštala do Drine, a dalje je transportovana splavovima. U neposrednoj blizini ispod vidikovca su smešteni rezervati „Bilo“ i „Ljuti breg“ koje karakterišu mešovite šume omorike, jele, smrče, crnog bora, bukve, jasike i breze, a malo dalje su rezervati „Crvene Stene“ i „Kremići“. Na desnoj strani se vide Sekulić i vrhovi Gavran, Zborište i Iver. I na kraju, jedna napomena. Nemojte puno skretati i ići van staza...

@Alex011 - hvala puno, drago mi je da ti se tema svidela. Biće toga još, samo mi treba vremena za piskaranje. ---------------------------------- Pored dva "usputna" vidikovca koja sam spomenuo u prethodnom postu, Tara ih ima još 8 (meni poznatih): Banjska stena, Sjenič, Bilješka stena, Crnjeskovo, Osluša, Sokolarica, Janjač i Ravna stena. Svaki je lep i atraktivan na svoj način, bez pogovora, ali ovaj put bih akcenat stavio na prva dva pomenuta. BANjSKA STENA je jedan od najpoznatijih i najlepših vidikovaca u Srbiji. Od Mitrovca je udaljen 6 kilometara i do njega vode 2 obeležene pešačke staze i makadamski put. Naziv vidikovca Banjska stena, potiče od Banjskog vrela koje je izbijalo u njegovom podnožju. Lokalno stanovništvo je vodu sa vrela koristilo i zimi, jer je održavalo istu temperaturu cele godine. Međutim, Banjsko vrelo je potopljeno izgradnjom jezera Perućac. Sa vidikovaca, koji se nalazi na 1065 metara nadmorske visine, pruža se nezaboravan pogled na akumulaciju Perućac, kanjon reke Drine i područje Osata u Bosni. Osat je predeona celina u Bosni, na levoj strani srednjeg toka Drine, poznata kao jako graditeljsko sedište. Majstori iz Osata su gradili po središnjoj i zapadnoj Srbiji veliki broj bogomolja i kuća. Karakteristične po svojoj arhitekturi kuće brvnare na Tari dobile su naziv Osaćanke. Ispod vidikovca se pruža Banjsko točilo, sipar, koji se u 19. veku koristio za transport drveta. Posečeni balvani su otiskivani niz točilo do splavišta gde su se od njih pravili splavovi koje su iskusni splavari spuštali Drinom i Savom do Beograda. Banjsko točilo dugo oko 1.300 metara danas je obraslo rastinjem među kojim se nalazi veliki broj retkih biljnih vrsta karakterističnih za sipare. Nastaviće se...

Kad' sam se u prethodnom postu već dotakao Kapije Podrinja... Na obroncima planine Povlen, na Debelom brdu, odmah pored magistralnog puta #170 nalazi se "Kapija Podrinja", mesto koje obeležava ulazak u fantastičnu drinsku dolinu. Na vidikovcu postoji izgrađen plato koji je veoma posećen skoro cele godine. Pomenuti put #170 spaja Valjevo i Bajinu Baštu pa je i frekfencija turista poprilično velika. Nastavljamo dalje putem #170 i nailazimo na Bajinu Baštu, jezero Perućac i naravno planinu Taru. Veštačko jezero Perućac je nastalo pregrađivanjem reke Drine za potrebe hidroelektrane Bajina Bašta. Dužina jezera je oko 54Km, najveća dubina je 60m, najuže mesto na jezeru je 150m, dok najšire dostiže 1Km. Najveći deo jezera se nalazi u kanjonu reke Drine koji počinje 7 km od brane hidroelektrane „Bajina Bašta“. Najduži, odnosno kanjonski deo jezera okružuje izrazito strma obala oivičena strmim kamenim liticama i kamenim blokovima koji vertikalno poniru u vodu. Zbog strmine obale, dubina jezera na samo par metara od same obale dostiže prosečnu dubinu od 3 do 8 metara. Sredina jezera predstavlja granicu između Republike Srpske, BiH i Republike Srbije. U Bajnoj Bašti put #170 se ukršta sa putem #172 koji uz Drinu dalje vodi ka Mitrovcu na Tari, mestu koje mnogi uzimaju kao početnu tačku za obilazak planine i izlete. Dok se putem #172 penjete ka Mitrovcu nailazi se na prve vidikovce, "Perućac" - na koji svi staju i "Kozija stena". Nastaviće se...

I još fotografija vezanih za prethodna dva posta.

Fotografije vezane za prethodni post.

Vampir - jedna od retkih, ako ne i jedina reč preuzeta iz srpskog jezika koja se koristi u celom svetu. Reč je o Petru Blagojeviću, koji je živeo krajem 17. i početkom 18. veka, u vreme kada je delom Srbije vladala Austrougarska. Zahvaljujući pedantnosti bečke administracije, postoje svedočanstva o događajima koji su tada preplašili Evropu. Naime, te 1725. posle smrti seljaka iz Kisiljeva Petra Blagojevića ljudi su masovno počeli da umiru. U osam dana posle njegove smrti umrlo je njih devetoro. Osim toga, meštani su govorili da je sve umrle pre njihove smrti posetio Petar. Njegova supruga je pobegla neposredno posle tih čudnih zbivanja, rekavši da joj je u snu došao mrtav muž tražeći svoje opanke. Seljaci su stoga od austrijskog kapetana Frombalda zatražili da otvore Petrov kovčeg. U Frombaldovom izveštaju, koji se danas čuva u arhivi u Beču, stoji da je ono što su videli tada uplašilo sve prisutne. Telo Petra Blagojevića uopšte nije pokazivalo znake propadanja, a oko usta su mu bili tragovi sveže krvi. Telo je bilo probodeno kocem, a potom spaljeno. Nedugo posle toga bečke novine „Vineriše dijarijum“, danas poznate kao „Viner cajtung“, objavile su članak pod naslovom „Vampir von Kisiljevo“ i od tada se reč vampir koristi širom planete i spada u prva pominjanja vampirizma u Evropi i svetu. Posle Perine smrti austrijska vojna uprava poslala je komisiju da ispita da li vampiri u Srbiji postoje i da li se razvila epidemija vampira. Otvarali su grobove ljudi za koje se pričalo da su se povampirili. Austrijski komesari su naredili spaljivanje svih leševa koji su delovali "živo", a od tada u selu postoji kletva: "Dabogda te Pera posetio!" ------------------------ Iako ne prvi, medijsku slavu je preuzeo i do dana današnjeg ostao najpoznatiji srpski vampir Sava Savanović. U nedirnutom prirodnom bogatstvu šuma, planina i reka, smešteno je selo Zarožje, najveće selo od 33 sela opštine Bajina Bašta. U mračnom planinskom prolazu kod izvora reke Rogačice, nalazi se uska staza koja vodi pravo do prastare ali sada delimično obnovljene vodenice u kojoj je prema legendi, boravio najpoznatiji srpski vampir, Sava Savanović. Sava je bio imućan i cenjen trgovac stokom. Dugo se nije ženio, a onda se zaljubio u ćerku trgovca iz Valjeva. Međutim, njen otac nije dozvolio brak jer je Sava bio mnogo stariji od nje. Tada se promenio. Počeo je stalno da se svađa, pa su i ljudi počeli da ga izbegavaju. Bio je grub prema posluzi u kući i mlađem bratu Stanku, ali i njegovoj ženi i deci. Sava je onda doneo odluku da ubije nesuđenu suprugu. Iako je bila bogata, volela je da čuva ovce. Sava je uzeo pištolj i proveo je celu noć u kućici u dvorištu. Čekao je zoru da devojka krene na pašu s ovcama. Brat Stanko imao je loš predosećaj. Video ga je kako sprema kuburu za pojas i pratio ga. Našavši devojku, Sava je pitao da li želi da ode s njim kući, a ona mu je odgovorila da ne sme od oca. Okrenula se na tren da pogleda ovce, a Sava je izvadio oružje i pucao joj u leđa. Stanko je iskočio iz grmlja na Savu i počeli su da se bore. Pastiri koji su bili u blizini, čuli su pucanj i dojurili, Stanko se presplašio i počeo da beži, a oni su mislili da je razbojnik. Jedan mu je pucao u leđa i na mestu ga ubio. Sava je, preplašen i znojav, nekako ustao i nožem napao pastira koji mu je ubio brata. Tada su drugi videli telo devojke i shvatili da su ubili pogrešnog. Okružili su Savu i počeli su da ga biju motkama. Seljani nisu hteli da ga sahrane na groblju jer je bio ubica, pa su ga pokopali blizu mesta gde je poginuo. Nakon tog događaja Sava Savanović je godinama davio vodeničare na Rogačici, ali niko nije znao da je on vampir, sve dok nije naišao Strahinja iz Ovčinje koji je sticajem okolnosti ostao prvi put da prenoći u vodenici. Uzeo je pušku, jedan poveći panj je prerušio da liči na čoveka i sakrio se u potkrovlje. Oko ponoći Sava je ušao u vodenicu i počeo da meša brašno i kada je ugledao panj prerušen u čoveka počeo da viče: "Evo meni dobre večere". Sava je tada počeo da davi, ali je osetio da to nije živo biće, već nešto drugo. U tom trenutku, povampireni Sava izgovorio je čuvenu rečenicu u kojoj je zapravo priznao da je povampiren: "Ej, Savo Savanoviću, devedeset godina vampiruješ, i ne osta bez večere kao večeras!" Meštani su se već ujutru okupili oko vodenice da vide da li je Strahinja preživeo. Narod je ugledao Strahinju i njegova prva rečenica je bila da je Sava Savanović povampiren. Odmah su krenuli u potragu za njegovim grobom. Tada su meštani otišli kod najstarije babe u selu koja im je rekla da njegov grob potraže u Krivoj jaruzi ispod "račvastog bresta". Tako je i bilo, našli su Savin grob i kada su ga otkopali videli su da na jedno oko gleda. Proboli su ga glogovim kocem, ali nisu uspeli kako treba da ga poprskaju svetom vodicom i iz njegovog tela izletela je "leptirica". Od tada Sava ne spava, sigurni su meštani. U priči o najpoznatijem srpskom vampiru, Savi Savanoviću inspiraciju je pronašao i reditelj Đorđe Kadijević i to za prvi srpski horor film "Leptirica" (1973). Stanovnici Zarožja tvrde kako je leptirica zaista postojala i da je izletela iz Savinog tela kada su ga proboli kocem... ------------------------------ Malobrojan i goloruk, bez adekvatnog naoružanja (glogov kolac, beli luk, krst, sveta vodica...), krenuh da potražim Savinu vodenicu ne bi li iz prvog lica i nešto više saznao o tom ukletom mestu. Verovatno svima dobro poznati put #170 me je iz pravca Valjeva doveo do pumpe "MIF Petrol", koja je nepun kilometar udaljena od poznatog vidikovca "Kapija podrinja". Odmah tu kod pumpe stajem da bih upalio "oflajn" navigaciju na telefonu, jer kao što sam i pretpostavio, dole u rupi nema ama baš nikakvog signala ni mreže. Sama moja pojava i smer u kome sam zaustavio motor su privukli pažnju kako lokalcima koji su sedeli u bašti kafane preko puta, tako i svim prisutnima na pumpi. Definitivno su svi znali gde idem, jer baš sa tog mesta pod oštrim uglom nizbrdo kreće makadamski put koji vodi ka možda najpoznatijoj vodenici u Srbiji. Nakon nekih 1,5 - 2 Km korektnog makadama na moje iznenađenje kreće vijugavi asfaltni put koji vodi, odnosno prolazi pored same vodenice. Sa desne strane puta jedva se primećuje krov vodenice koja se nalazi u rupi, u samom klancu u kome je i pored sunčanog dana bilo poprilično mračno. Spustih se putem malo niže ka krivini i malom mostiću da bih okrenuo motor ka pravcu iz kojega sam i došao. Na samoj krivini primećijem spomenik "krajputaš" i setim se podatka pronađenog na internetu. Naime, spomenik je podignut policajcu koji je tu umro, meštani kažu izliv krvi u mozak, iako zvanični podaci o smrti nikada nisu objavljeni... Kako god, vratih se desetak metara uzbrdo i tu se parkirah, jer odatle kreće uzana pešačka stazica koja vodi nizbrdo u klanac ka reci i vodenici. Spustivši se u rupu na prvu pomislih, stvarno sablasno mesto. Žive duše nema da prođe putem iznad, vodenica sama za sebe stoji u sred ničega, a jedini zvuk je zapravo žubor prelepe bistre vode koja teče i preliva se preko kamenja. Kako su minuti mog boravka proticali i kako sam se ja sve više šunjao po nepristupačnom okruženju, sve više sam razmišljao o tome, kako je ovo u stvari jedno predivno mesto u prirodi! Došlo je vreme i za povratak. Kao što sam na početku napisao, kapija Podrinja je na minut vožnje od mesta na glavnom putu gde je skretanje za vodenicu. Zato odlučih da po ko zna koji put prvo odem do vidikovca i bacim pogled na lepotu koja se prostire ispred, pa onda lepim krivinama nazad za Valjevo i Beograd. Kao što na vrhu Rtnja nisam video vanzemaljce a u napuštenim vojvođanskim dvorcima nisam sreo duhove. Kao što u pećini Sv. Save nisam uspeo rukom da napipam vodu u steni (znak da sam grešan - kažu), kao što su freske koje plaču uvek bile suve za mene, a u tunelu iz filma "Lepa sela lepo gore" nisam sreo Drekavca... očekivano, ni ovde nisam naišao na vampire. Ali ipak, to sam ja, možda će neko drugi imati više "sreće". Fotografije ću postaviti u sledeća dva posta...

Fotografije vezane za prethodni post...

"Lebac sutra nemojte poslati", samo je Jedna od brojnih poruka koje su žvrljane drhtavim rukama na đačkim knjižicama, ličnim kartama, poleđinama koverata... Pisali su ih ljudi znajući da će to biti poslednji pozdrav koji nikada neće moći da izgovore voljenima. Pisala su ih i deca. Svakog 21. oktobra srbija obeležava Dan sećanja na žrtve u Drugom svetskom ratu i godišnjicu masovnog streljanja civila, među njima i đaka i profesora, u kragujevačkim Šumaricama. Partizani i četnici su 29. septembra oslobodili Gornji Milanovac. Tom prilikom su zarobili određeni broj Nemaca iz 6. čete 920. bataljona zemaljskih strelaca koji su bili u gradu. Nemačka komanda u Beogradu naredila je jednom od dva bataljona koji su se nalazili u Kragujevcu, 749. puku pod komandom kapetana Frica Fidlera da oslobodi zarobljene vojnike. Bataljon je dva puta bezuspešno pokušavao da oslobode vojnike, a u trećem pokušaju su stigli u Gornji Milanovac, ali tamo više nije bilo njihovih vojnika. Kao odmazdu spalili su grad i uzeli taoce. Prilikom povratka, na pola puta između Bara i Ljuljaka došlo je do sukoba sa četničkim i partizanskim jedinicama. Žrtava je bilo na obe strane, a Nemci su izgubili 10 ljudi, dok je 26 ranjeno. To je bio povod za streljanje. Izdata je naredba da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100 ljudi, a za ranjenog 50. Masakr je izvršen 19., 20. i 21. oktobra 1941. Streljanja su prvo počela u selima koja su Nemci zvali "legla bandita". Posle toga je doneta odluka da se ubistva nastave i u Kragujevcu. Hapšenja i racije su vršena neselektivno i stanovništvo je na streljanja izvođeno u grupama. Postoje različiti podaci o broju ubijenih u zločinu. Kustos Staniša Brkić je u knjizi "Ime i broj" iz 2007. objavio imena i lične podatke 2.796 žrtvi streljanja u Kragujevcu. Nemci su upali u Gimnaziju i ostale škole, odakle su u toku nastave izveli profesore i đake. Među streljanima bilo je oko 300 mladića i đaka srednjih škola, kao i četrdesetoro dece od 12 do 15 godina starosti među kojima je bilo i 15 dečaka čistača obuće. Prostor na kome je izvršeno streljanje 1953. pretvoren je u memorijalni park. Na ulazu je podingut monumentalni muzej "21. oktobar". Do sada je spomenicima umetnički oblikovano 10 humki, a među njima je i "Spomenik streljanim đacima i profesorima", koji je postao simbol kragujevačke tragedije. Ne zaboravimo ih.

Hvala @Deki Katana na zanimljivim podacima. Što se otvaranja fotografija tiče, ja nemam nikakvih problema. Moguće je da ti je internet bio nešto sporiji ili... pošto sam poodavno ispucao kvotu za direktno postavljanje fotografija na forum, moram da koristim neki od sajtova za "šerovanje", koji je možda u tom trenutku imao nekih problema. Hvala @vanjka, biće toga još -------------------------------------------- Neko će možda reći da je kič, nekome će se i svideti... Bilo kako bilo, kafanu "Ko to tamo peva" na putu #182 koji spaja Knić i Kragujevac, posećuju kako putnici prolaznici, tako i putnici namernici. Dragan, vlasnik objekta, sasvim slučajno je ušao u ovu priču, kada je u jednoj građevinskoj firmi video stari autobus koji neodoljivo podseća na autobus korišćen u kultnom filmu "Ko to tamo peva". I sam veliki ljubitelj pomenutog filma, Dragan je došao na ideju da napravi lični omaž ovom ostvarenju pa je njegov ugostiteljski objekat postao poput stanice, ali ne samo za putnike koji idu za Beograd. Jedini iz glumačke postavke koji je posetio ,"Ko to tamo peva" je Dragan Nikolić. Sam objekat prepun je autentičnih predmeta s početka 20 veka. Ljubitelji roka i džeza, umetnici i filmofili inspirisani ostvarenjem "Ko to tamo peva" i sami su doprineli izgledu ove neobične kafane.

Prelep dan, lepa vožnja, svi pozitivni... Zbudžih jedan video brzinski, morao sam da ga smanjim na uštrb kvaliteta jer mi je ponestalo mesta na sajtu za šerovanje, ne zamerite.

Gledamo se...

I... definitivno, to je to. Od 24. februara pa do danas 28,593 Km. Vidimo se sledeće godine!

Bez obzira da li ste došli da obiđete crkvu, krš ili oba, nemoguće je da ne primetite staro Boračko groblje koje se nalazi odmah do parkinga, odnosno makadamskog puta koji vodi ka vrhu krša. Spomenici koji se nalaze ovde predstavljaju najveću grupaciju spomenika kapačara na jednom mestu, na celom prostoru Balkana. Najstariji grob u ovom vidljivom delu datira iz XVI veka, međutim zna se da je ispod starog groblja jedno još starije – iz XIII veka, ali humke nisu detaljno istaživane i broj im se ne zna. Nekada su nadgrobni spomenici pričali priče o preminulima. Tako, ukoliko je na spomeniku bio uklesan cvet u ruci to je značilo da je preminuo neko mlad, odnosno da je “ubran” iz života. Ako je na tom mestu sahranjen vojnik uklesana je slika sa šajkačom i puškom, a ako je bio drvoseča na spomenik mu je uklesivana sekira, koja je govorila o njegovoj delatnosti na ovom svetu... Ovim bih ujedno i završio pretstavljanje ove vožnje. Stanje deonice Dići - Borač je veoma korektno. Lokacije o kojima sam pisao u poslednjih nekoliko postova nisu ni najmanje posećene koliko to zaslužuju, ko se bude odlučio za obilazak - uživaće.