Ko se bude odlučio da poseti planinu Jagodnju i spomen-kosturnicu Mačkov kamen, o kojoj sam pisao u prethodnom postu, prava bi šteta bila da ne ode do vidikovca "Perunika" koji je udaljen nekih 950m. Vidikovac Perunika se nalazi na 917 m.n.v. i sa njega se pruža prelep pogled na reku Drinu i Bosnu. Od Mačkovog kamena do vidikovca vodi makadamski put na čijem je početku postavljen jasno vidljiv putokaz. Nastaviće se... Kada se dođe do račvanja, treba ići desno.

Nakon ostvarenja prve savezničke pobede u Velikom ratu, ugled srpske vojske je porastao. Uporedo sa rastom naklonosti i simpatija saveznika i neutralnih zemalja rastu i očekivanja od Srbije. Za prekopotrebni odmor i oporavak srpska vojska nije dobila priliku. Pred nju je postavljen novi izazov. Saveznici, među kojima prednjači Rusija, zahtevaju od srpske Vrhovne komande da odmah preduzme kontraofanzivu protiv Austrougara i nastavi gonjenje neprijatelja. Ovaj zahtev je u potpunosti u skladu sa interesima saveznika. Zadatak srpske vojske je da preduzetom kontraofanzivom za sebe „veže“ deo austrougarskih vojnih snaga i samim tim onemogući njihovo prebacivanje sa Balkana u Galiciju. Mada je bila svesna da se od nje traži ispunjenje zadatka, za koji u tom trenutku ne raspolaže dovoljnom snagom i kapacitetom i koji je suprotan njenim interesima, srpska Vrhovna komanda je morala da udovolji zahtevima saveznika. Nevoljno, Generalštab pod komandom vojvode Radomira Putnika donosi odluku da početkom septembra preduzme ofanzivu: 1. armija, kojom komanduje vojvoda Petar Bojović, je dobila naredbu da preko reke Save krene u pravcu Srema. Iako nadahnuta velikom pobedom na Ceru, podignutog borbenog morala, ofanziva srpske vojske nije dala željene rezultate. Uprkos velikim žrtvama, ostvarene su manje pobede koje nisu imale velikog strategijskog značaja. Ovaj put ispravno procenivši situaciju na terenu, zapovednik austrougarske Balkanske armije, Oskar Poćorek, kreće u kontraofanzivu. Naređuje svojoj 6. armiji da nastupa preko Bosne i Hercegovine, preko reke Drine, sa zadatkom da odseče, opkoli i uništi 1. srpsku armiju. Šesta austrougarska armija ostvaruje značajne uspehe. Treća srpska armija kojom je komandovao general Pavle Jurišić Šturm biva potisnuta, što primorava srpsku Vrhovnu komandu da prekine svaku ofanzivu u Sremu. 1. srpska armija dobija naređenje da se hitno prebaci u Srbiju kako bi udarila u bok 6. austrougarskoj armiji i zaustavila njeno dalje napredovanje. Austrougarska kontraofanziva je zaustavljena. 1. srpska armija uspeva da u svom kontraudaru potisne 6. austrougarsku armiju koja odlučuje da zauzme izuzetno važnu stratešku poziciju – pošumnjeni vis na planini Jagodnji. Usledila je najogorčenija bitka Prvog svetskog rata. Bitka na Mačkovom kamenu se pamti kao najkrvavija i najdinamičnija bitka koju je srpska vojska vodila u svojoj istoriji. Na izuzetno nezgodnom i teško prohodnom terenu obe strane su pokazele veliku hrabrost i nepokolebljivost. Žestoke borbe sa naizmeničnim uzastopnim jurišima i borbama prsa u prsa trajale su danima, bez predaha. Ovo malo uzvišenje, svojevrsni plato smrti, u samo jednom danu je nekoliko puta prelazilo „iz ruke u ruku“ zaraćenih strana. Neobazirujući se na brojčanu nadmoć i drastičnu razliku u vatrenoj moći, srpski vojnici su s bajonetima i ručnim bombama jurišali, predvođeni svojim komandantima, na rovove i mitraljeska gnezda, osvajali ih i zatim žilavo branili. Nije bilo taktiziranja ni manevrisanja na zaravni od nekoliko stotina kvadratnih metara spržene i preorane artiljerijskom vatrom. Samo juriš za jurišem, čas srpski, čas austrougarski. Vojnici su mileli svako uz svoju stranu brda i sudarali se u gustoj magli doslovno gazeći po mrtvima. U tim ogorčenim borbama, ne komandujući "Napred!" već „Za mnom!“ poginulo je 115, a ranjeno 136 oficira srpske vojske. Upravo zbog velikog broja komandnog kadra kojeg je iz stroja izbacila bitka na Mačkovom kamenu ona se još naziva i Oficirska bitka. Ovo krvavo finale bitke na Drini desetkovalo je obe zaraćene strane. Za odbranu otadžbine samo u ovoj borbi život je dalo 11.490 srpskih vojnika. U trenucima najogorčenijih borbi dnevno ih je ginulo čak 1.150. Neprijateljska strana je podnela još veće gubitke u ljudstvu. Iz stroja je izbačeno preko 18.000 vojnika austrougarske armije. Pošto se procenjuje da je broj vojnika pre bitke ukupno iznosio oko 60.000 može se zaključiti da je kraj bitke na Mačkovom kamenu dočekao tek svaki drugi njen učesnik, te se ona spravom smatra najkrvavijom bitkom Velikog rata. Bitka na Mačkovom kamenu se zvanično završila pobedom Austrougra. Bila je to pirova pobeda. Srpska vojska nije dozvolila neprijatelju da za samo dva – tri dana ovlada Jagodnjom i Sokolskim planinama, već je 13 dana pružala herojski i nadljudski otpor. Totalno izmorena i desetkovana austrougarska vojska nije mogla da nastavi ofanzivu. Na srpsko – austrougarskom frontu nastalo je zatišje. Spomen-kosturnica na Mačkovom kamenu je memorijalni spomenik kulture od izuzetnog značaja, koji se nalazi na koti 924 (Mačkov kamen), na planini Jagodnja, u kome su pohranjeni posmrtni ostaci poginulih ratnika iz Prvog svetskog rata. Sagrađena je 1929. a u avgustu 1931. prenesene su kosti palih ratnika. VEČNA IM SLAVA I HVALA! Nastaviće se...

Fotografije vezane za prethodni post... Vozeći se okolinom Tekeriša, nailazim na malu crkvicu podignutu 1839. godine i posvećenu Svetom proroku Iliji. Crkva je podignuta kao crkva brvnara i kao takva je postojala do 1900. godine. Tada su uklonjene daske i na istoj drvenoj konstrukciji u tehnici šeper je obzidana ciglom. Današnji izgled sa fasadom od tesanog kamena je dobila 1989. godine. Spomen kosturnica na Ceru, visoka je 10 metara i u njenim temeljima se nalaze posmrtni ostaci palih ratnika. U sastav memorijalnog kompleksa Tekeriš spadaju još i spomen česma i muzejska postavka Cerske bitke. Ceo kompleks je zaštićen kao spomenik kulture od posebnog značaja za Srbiju. VEČNA IM SLAVA I HVALA! Nastaviće se...

Iako smo u okolini Arandjelovca, Topole... napraviću mali "skok" i otići na severozapad Srbije da bih u nekoliko sledećih postova hronološki povezao neke događaje. -------------- U Sarajevu je 28. juna 1914. godine izvršen atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda. Atentator je bio srpski student Gavrilo Princip. Atentat je doveo do Julske krize, u toku koje je Austrougarska izdala ultimatum Srbiji 23. jula, pod optužbom da je atentat organizovan u Beogradu. Austrougarska vlada je sastavila neprihvatljiv ultimatum Srbiji, tako da je on na kraju odbačen. Rat Srbiji je objavljen 28. jula, a Beograd je bombardovan sledećeg dana. Ovim događajima je započeo Prvi svetski rat. Malena i, u odnosu na svog protivnika, siromašna Srbija iznenadila je svet. Ostala je neporažena i nepokorena. Odbila je prvu austrougarsku ofanzivu. Pokazala je svom neprijatelju da neće biti lak plen. Mimo svih očekivanja Austrougara, na samom početku sukoba, očitala im je vojničku lekciju i dala im do znanja da njihova vojna kampanja neće biti obična kaznena šetnja kroz Srbiju. Herojskim podvigom u Cerskoj bici srpska vojska je izvojevala prvu savezničku pobedu u Velikom ratu. Habzburška monarhija je doživela težak vojnički, moralni i politički poraz. On je dobrim delom uzrokovan podcenjivačkim odnosom prema srpskoj vojsci i srpskoj državi. Pripremajući se za ratni pohod austrougarska komanda je uzimala u obzir samo vojne i ekonomske parametre, koji su nesumljivo pokazivali koja je strana nadmoćna. U to vreme, po ekonomskoj snazi i tehničko-tehnološkom razvoju, Austrougarska monarhija spada u red vodećih zemalja u svetu. Ona broji preko 55 miliona stanovnika, s kapacitetom za mobilizaciju vojske od 5 miliona vojnika. Nasuprot nje stoji nejaka Srbija, kojoj nije pružena šansa da se oporavi od Balkanskih ratova u kojima je izgubila 36.000 vojnika i imala oko 55.000 ranjenih, Srbija koja od približno 4,5 miliona stanovnika uspeva da na početku ratnih dešavanja u 1914-toj mobiliše 420.000 vojnika. Prevaga u oružanoj moći, naročito na strani artiljerije, još je izraženije na strani Austrougarske. Međutim, srpski vojnici, prekaljeni borci, pobednici iz minulih ratova, naročito pripadnici 2. armije, predvođeni njenim komandantom, generalom Stepom Stepanovićem, velikim samopožrtvovanjem pobedonosno su završili veliku bitku na Ceru. Okončanjem Cerske bitke svi austrougarski vojnici su bili proterani sa teritorije Srbije. Cerska bitka se u istoriografiji pominje i kao Jadarska bitka, jer su glavne vojne operacije vođene u slivu reke Jadar. Bitka je bila deo prve austrougarske ofanzive na Srbiju i izbila je u noći 15. avgusta kada su delovi srpske Kombinovane divizije I poziva naišli na austrougarske izvidnice ulogorene na padinama Cerske planine. Borbe koje su usledile prerasle su u bitku za kontrolu nekoliko gradića i sela u okolini planine, kao i za kontrolu Šapca. Moral austrougarskih trupa je 19. avgusta opao i hiljade vojnika su se povukli u Austrougarsku, a mnogi su se podavili u Drini bežeći u panici. Bežeći, potučena neprijateljska vojska iskalila je svoj bes nad nedužnim stanovništvom Mačve i Podrinja. Srbi su 24. avgusta opet ušli u Šabac, čime se bitka zvanično završila. Bitka je bila bitka u susretu, manevarskog tipa, što znači da u toku bitke nisu korišćeni rovovi. Zbog velikih zasluga u pobedi nad brojno nadmoćnijim neprijateljem general Stepa Stepanović je dobio čin vojvode. U bici na Ceru srpska vojska je iz stroja izbacila preko 30.000 pripadnika austorougarske vojske, zarobila oko 5.000 neprijateljskih vojnika, zaplenila velike količine ratnog materijala, ali i sama podnela velike žrtve. Iz njenog stroja je izbačeno 259 oficira i 16.045 podoficira i vojnika. 5 zanimljivosti koje možda niste znali a vezane su za ovaj legendarni okršaj: 1. MARŠ NA DINU Marš na Drinu, koračnica koju je u Valjevu napisao Stanislav Binički, a koja je posvećena pobedi srpske vojske nad austro-ugarskim trupama na Ceru, vojna je koračnica sa najvećim brojem verzija u rok muzici! Ova legendarna melodija, koje postala simbol hrabrosti Srba tokom Prvog svetskog rata, doživela je 17 rok verzija, od kojih je najpoznatija verzija grupe The Shadows, potom grupe Smak, Laibach... Marš na Drinu svirali su svi, na svim meridijanima. Ova vojna koračnica je izvođena i u Ujedinjenim nacijama, a gotovo da je zaboravljen podatak da je na referendumu početkom devedesetih godina izabrana za himnu, ali to nikad nije postala. U boj krenite junaci svi, Kren'te i ne žal'te život svoj, Cer nek vidi stroj, Cer nek čuje boj A reka Drina, Slavu, hrabrost, i junačku ruku oca, sina. Poj, poj, Drino vodo hladna ti, Pričaj, pamti kad su padali, Pamti hrabri stroj, koji je pun ognja silne snage, proterao tuđina sa reke naše drage. Poj, poj , Drino pričaj rodu mi, Kako smo se hrabro borili, Pevao je stroj, vojevo se boj kraj hladne vode, Krv je tekla, krv je lila Drinom zbog slobode. 2. JEDINA BITKA KRALJEVINE NA FILMU Cerska bitka je jedina vojna operacija iz Prvog svetskog rata o kojoj je za vreme SFRJ napravljen igrani film, za razliku od partizanskih filmova u kojima je opisana svaka bitka, često nerealno. Istina, iako se rukovodi istoriografijom, Marš na Drinu nije toliko film o celom toku bitke, koliko o jednom delu prve Kombinovane divizije. U ovom filmu Živorada Žike Mitrovića koji je snimljen 1964, igrao je sam vrh jugoslovenskog glumišta, a film je teškom mukom prošao cenzorske makaze. 3. SUKOB ISTORIČARA OKO DATUMA POČETKA CERSKE BITKE Istoričari se i danas prepiru oko toga kada je zapravo počela Cerska bitka: 12. avgusta probojem austro-ugarskih trupa preko Drine i Save i osvajanjem Loznice i Šapca ili 15. avgusta - kada su srpske trupe nakon 20 sati usiljenog marša izvršile kontranapad, koji je pet dana kasnije završen totalnim rasulom u redovima Poćorekove vojske. 4. PREKRŠEN LANAC KOMANDE Ova bitka prva je u srpskoj istoriji u kojoj je prekršen lanac komandovanja: Vojvoda Radomir Putnik je čekao ishod austro-ugarskih operacija, a general Stepa Stepanović je shvatio važnost planine Cer i obrazovao Cersku udarnu grupu s kojom je samoinicijativno zauzeo kote Trojan i Kosanin grad. Zbog vojnih uspeha u Cerskoj bici, Stepa je kasnije unapređen u Vojvodu. 5. PRVI PORAZ VELIKE SILE OD MALE ZEMLJE Vladavinu cara Franje Jozefa su do Cerske bitke pobeđivale samo Velike sile: Francuska i Pruska. Nakon pobede naših trupa, počele su da pristižu donacije za opremanje vojske, a pojedine italijanske partije su tražile od zvaničnog Rima da se uđe u rat, baš pozivajući se na uspehe Srba na Ceru. Nastaviće se...

Drago mi se da ti se sviđa, ima toga još... Kada god budem mogao nastavljam sa pisanjem dok ne ispucam sva zanimljiva mesta na kojima sam bio, a koja mogu svojim fotografijama da dokumentujem. @el classico - Nažalost, kao i za mnoge druge istorijke bisere koji propadaju, uvek se nailazi na isti odgovor: nema novca za obnovu. A što se pomenutih bilmeza tiče potpuno si u pravu. Deo istorije stoji i opstao je 600 godina, preživeo turke i svakojake druge osvajače... Dok sam obilazio hram i okolinu, gledao sam bukvalno gde gazim i stajem, da ne bih stao na neku nadgrobnu ploču, deo spomenika, na bilo šta iz tog vremena. Sve vreme me je pratio neki osećaj strahopoštovanja... i onda vidiš da je tu takođe bio i neki mamlaz, koji je pomislio da je sjajna ideja nekom bojom farbati ornamente!?

Beograd je u vreme vladavine sina kneza Lazara, viteza, putnika, ratnika i pesnika bio centar trgovine, diplomatije, zanatstva i umetnosti. Opčinjen Beogradom, „Najkrasnijim mestom od davnine“ obnovio je razrušeni grad posvetivši ga Bogorodici. Kao i mnogi vladari i plemići tog doba, despot Stefan Lazarević je voleo da odlazi u lov u okolna sela. Okolina Kosmaja bila mu je jedna od omiljenih lokacija. Prilikom jednog takvog lova, 19. Jula 1427. godine despot Stefan je umro od posledica moždanog udara. Smrt ovog strogog, ozbiljnog i prosvećenog vladara na neki način je u narodu predstavljena kao propast, kao Strašni sud, naročito posle propasti despotovine i pada pod tursku upravu sa kojom se gubi i državni identitet srpske srednjovekovne države. Na mestu upokojenja (smrti) omiljenog vladara, a u neposrednoj blizini crkve čiji je ktitor sam bio, postavljen je kameni beleg. Najbliži saradnici koji su u trenutku nesreće činili despotovu svitu, podigli su obelisk od venčačkog kamena, ispisujući poruke odanosti i poštovanja. U tim zapisima se kaže da je spomenik podigao vlastelin Đurađ Zubrović. Na čeonoj strani spomenika uklesan je epitaf uz koji je urezana i predstava Hristovog krsta na Golgoti, simbol stradalništva i mučeništva, kao i slabo vidljiva predstava jelena koja aludira na događaj u lovu. Natpisi na svim stranama spomenika svedoče o zahvalnosti, ljubavi i bolu zbog gubitka vladara: „Blagočastivi Gospodin Stefan, dobri gospodin...„ i „Predobri i mili i slatki gospodin despot, o gore tomu ko ga vide na ovom mestu mrtva“. Epitaf na čeonoj strani jedan je od najlepših zapisa ove vrste: „Car slave Isus Hristos NI KA. Ja Despot Stefan, sin svetoga kralja Lazara, i po njegovom predstavljeniju milošću Božijom bih gospodin svim Srbima, Podunavlju i Posavlju i česti Ugarske zemlje i bosanske još i Primoriju Zetskom. I u bogomdanoj mi vlasti provodih života mojega vreme koliko se blagom Bogu svide godine 38. I tako dođe mi zapovest opšta od svih cara i Boga. Govoreći poslanik meni i anđeo „idi“. I tako duša moja od uboga razluči se tada na mestu zvanom Glavagodine 6935 indiktona 5, sunčanog kruga 19 i mesečeva 19. meseca julija, 19, dana“. Spomenik despotu Stefanu se nalazi u Crkvinama, zaseoku sela Markovac nedaleko od Mladenovca, u porti crkve Svetog proroka Ilije. Spomenik od belog kamena je inače i najstariji javni spomenik na teritoriji Beograda.

I, još malo fotografija vezanih za prethodni post. I jedan video napravljen na brzinu

Dok smo još u okolini Topole, da ne zaboravim... Zadužbina despota Stefana Lazarevića, drevni hram posvećen Preobraženju Hristovom, u kome se krstio, venčao i pred Prvi srpski ustanak sa ustanicima pričestio vožd Karađorđe Petrović, i dalje izgleda veličanstveno iako napušten i oronuo propada usred šume. Crkva u Goroviču, zadužbina despota Stefana, jedna je od najstarijih u Šumadiji i jedna od najvećih iz tog doba. Predanje kaže da je despot 1396. godine pred Nikopoljsku bitku tu zanoćio sa vojskom. Usnio je, bar tako kaže predanje, san u kojem je bacio koplje preko glave. Obećao je da će, ako preživi, na mestu gde se koplje zabolo da podigne crkvu pokajnicu, u znak zahvalnosti i kajanja. Tako je i bilo. Crkva kroz istoriju nije rušena, pa su graditeljski radovi originalni. Na jednom mestu sam primetio jedino preostalo oslikano i izbledelo parče zida, koje sam i uslikao. To bi mogao biti dokaz da je hram verovatno bio živopisan. Na dovratnicima, u kamenu, uklesani su, davno, neopisivi prizori ratnika u borbi. Simboli i pečati države Nemanjića. Razni zapisi... Sve je to povezano polukružnim svodom u koji je uklesana vinova loza. Loza trajanja. U 18. veku nekoliko puta je obnavljana, a konačno je napuštena 1860. godine. Priča se da je SPC digla ruke od ovog hrama jer se na njemu i dalje može videti mnoštvo paganskih simbola... Potpuna obnova i rekonstrukcija, koštala bi, kako procenjuju stručnjaci, više od milion evra. Ali novcem se nikako ne može platiti ono što gubi istorija. I ne samo istorija, već i ovovremene, i buduće generacije. Mesto je zaista vredno posete a o njemu se malo zna. Za one koji budu zainteresovani, postavio sam mapu sa putanjom kroz Gorovič. Malo je zaguljeno naći jer Gugl ne može da vas dovede do same crkve, jer jednostavno nema unesene nikakve puteve i ulice kroz selo. Koordinate koje su na mapi sam uzeo ispred crkve gde sam i parkirao motor. Poslednjih nekoliko stotina metara do same crkve vodi makadamski put, pa oni koji su voljni da obiđu a ne žele da se bahću sa makadamom, mogu da ostave motor na završetku asfaltnog puta, nije daleko. Na ovom mestu se završava asfaltni put i uzbrdo kreće makadam.

Fotografije vezane za prethodni post...

@Satelis - evo, kad god ugrabim vremena piskaram i postavljam fotografije. Tek sada vidim koliko se toga nakupilo... ali, obećao sam. Takođe me čeka i putopis sa dvonedeljnih septembarskih putešestvija po Bugarskoj... koga sam takođe obećao. Kako stvari stoje, možda i početak slededeće sezone dočekam kuckajući. --------------------------------- Zvona male, skromne, rustične Karađorđeve crkve sa jednim od najlepših duboreznih ikonostasa, prva su koja su oglasila oslobođenje Srbije od viševekovnog turskog ropstva. Uz crkvu, Karađorđe je u podnožju Oplenca podigao čitav utvrđeni grad od koga su danas kao nemi svedoci postojanja ovog grada ostali kula sa konakom i crkveni zvonik. Nekada utvrđeni grad opasan velikim pravougaonim kamenim zidinama i kulama, danas izgleda više kao jedno prostrano dvorište sa konakom i crkvom. Duh borbe, zamisao i želja naroda i njegovog vođe je ono što i danas čini ovaj grad jakim i moćnim. Stari beli kamen od koga je zidan, kao i trem oivčen lukovima daju posebnu čar i toplinu ovoj staroj građevini. Sačuvani deo konaka danas pruža jedinstvenu mogućnost posetiocima da razgledaju predmete, dokumente, relikvije i slike iz života Karađorđa, u ambijentu u kome je Vožd živeo i radio. Posebnu dragocenost ovog prostora čini i čuveni Karađorđev top, koji je dobio ime po turskoj reči aberdar, što znači glasnik. Karađorđe ga je koristio kako bi obaveštavao narod o važnim događajima, a zanimjivost je da danas na topu nedostaje desna ručka, koja je odlomljena kako bi se od nje načinila kruna kojom je 1905.godine krunisan kralj Petar I u Sabornoj crkvi u Beogradu. Uz konak posebno mesto u Karađorđevom gradu, zauzima i crkva Presvete Bogorodice ili Karađorđeva crkva. Ova jednobrodna građevina, podignuta 1811. godine oličenje je umetnosti, duhovnosti i tradicionalnosti. Nakon što je ubijen, Karađorđe je krišom, na brzinu sahranjen u Radovanjskom Lugu kako Turci ne bi našli njegove posmrtne ostatke i iživljavali se nad njima. Nešto kasnije, prenet je u Bogorodičinu crkvu u Karađorđevom gradu u Topoli koju je sam podigao, da bi početkom 20. veka bio po treći put sahranjen u Crkvi Svetog Đorđa Pobedonosca na Oplenačkom bregu u Topoli koju je podigao njegov unuk kralj Petar Prvi. Karađorđev konak i crkva jesu svojevrstan istorijski spomenik i dokaz burnih događaja u Topolskom kraju, ali i kulturna i društvena znamenitost koja svojom lepotom i skromnošću, kao kontrast veličanstvenoj Crkvi Sv. Đorđa, zadivljuje i pleni posetioce Oplenca. Dodao bih na kraju da je cena ulaznice za obilazak zadužbinskog kompleksa 500din. Sa njom je moguće ući u Crkvu Sv.Đorđa (mauzolej), u kuću kralja Petra, Karađorđev konak, Vinogradarevu kuću i Kraljevsku vinariju. Dakle, ne prodaju se posebno ulaznice za svaki objekat ponaosob već jedna karta pokriva sve.

Fotografije vezane za prethodni post... Na fotografiji ispod: levo je objava rata Srbiji od Strane Austrougrske i desno, ustav Kraljevine Srbije. Nastaviće se...

Nedaleko od Crkve Sv.Đorđa na oplencu nalazi se još jedan objekat koji je u sklopu memorijalnog kompleksa - kuća kralja Petra. Sa početkom pripremnih radova za izgradnju crkve Sv. Đorđa na Oplencu podignuta je takozvana Crkvena kuća 1910. godine, po projektu arhitekte Koste J. Jovanovića. Postavljena kao privremena građevina, odakle će se nadgledati izgradnja crkve, ova zgrada ima šest prostorija namenjenih za rad i stanovanje graditelja, a ispod podrum za smeštaj alata i materijala. Kralj Petar I uselio se u nju od početka sa poslugom, nadgledajući gradnju crkve. Po tome je ova zgrada i dobila naziv „Petrova kuća”. U njoj je stari Kralj uglavnom stanovao sve do 1915. godine, kada je sa svojom Vojskom pošao u strateško odstupanje sa vojskom preko albanskih gudura na Solunski front. Njegov sin Regent Aleksandar dolazio je na ovo mesto iz glavnog štaba u Kragujevcu da podnosi izveštaje o vojnim planovima i operacijama. Dnevničke beleške, koje je Kralj baš u ovoj kući vodio, pune su dragocenih podataka o gradnji crkve, svakodnevnom životu i mnogobrojnom svetu koji je dolazio u Topolu. Danas je u Petrovoj kući likovna galerija, kao i kancelarije „Zadužbine Kralja Petra I Karađorđevića“. Posle smrti Kralja Petra I i njegove sahrane na Oplencu 1921. godine, a posebno posle tragičnog atentata na Kralja Aleksandra I i sahrane u crkvi Sv. Đorđa, mnoge delegacije i poštovaoci polagali su brojne relikvije i znamenja umetničkih i materijalnih vrednosti. Nastaviće se...

Silazak u kriptu... U neposrednoj blizini crkve, nalaze se i kraljevski vinogradi. Nastaviće se...

Na vrhu Malog Oplenca,na nadmorskoj visini od 347 metara, uzdiže se Crkva svetog Đorđa i Mauzolej kraljevske porodice Karađorđević, bela petokupolna građevina, prefinjenih oblika i materijala, građena u kombinaciji srpsko -vizantijskog stila, a po projektu arhitekte Koste J. Jovanovića, u periodu od 1910. do 1930. godine. Crkva je zadužbina kralja Petra I Karađorđevića, unuka velikog vožda Karađorđa. Jedna od najsnažnijih karakteristika hrama kao građevine je njena unutrašnja dekoracija, rađena u mozaiku koji se prostire na površini od 3.570 m2. Specijalna vrsta mozaičke staklene paste rađena je u Muranu kod Venecije (Italija), dok je mozaik u kompozicije slagan u Nemačkoj. Neverovatnih 15.000 nijansi boja i pozlata četrnaest i dvadeset karatnog zlata na preko 40 miliona mozaičkih kockica, Mauzolej na Oplencu svrstavaju među prvih nekoliko u svetu po površini i po tehnici kojom je mozaik rađen. Na zidovima oplenačkog hrama, na jednom mestu, sabrana su najlepša dela zidnog slikarstva srpske srednjovekovne umetnosti. Mozaičke kompozicije, njih 725, rađene su po ugledu na najlepše freske iz preko 60 srednjovekovnih manastira i crkava sa prostora Srbije i Makedonije. U naosu hrama, prostorom dominira polijelej – centralno rasvetno telo, namenski rađeno za Oplenac. Liven je od sakupljenog pobedničkog oružija sa Kajmakčalana u obliku krune srednjovekovnih srpskih vladara koja je svojim unutrašnjim delom okrenuta naopako – simbolično, u znak žalosti za izgubljenim carstvom na Kosovu 1389. godine. U tišini oplenačkog hrama svoj večiti spokoj našlo je pet vladara dinastije Karađorđević i 24 člana najuže porodice. U dva sarkofaga od venčačkog mermera, na dva počasna mesta u južnoj i severnoj pevnici, na gornjem prostoru crkve počivaju rodonačelnik dinastije – vožd Prvog srpskog ustanka Đorđe Petrović – Karađorđe (1762-1817) i njegov unuk, ktitor hrama, kralj Petar I Karađorđević (1844-1921). U kripti, na pločama od dečanskog oniksa, nalaze se imena još trojice vladara – kneza Aleksandra Karađorđevića, sina Karađorđevog, koji je Srbijom vladao od 1842. do 1858., kralja Aleksandra I Karađorđevića, ubijenog prilikom zvanične posete Francuskoj u Marseju, 1934. godine i kralja Petra II. Kada je Austrougarska okupirala Srbiju, pred zimu 1915. godine, crkva je bila izložena brutalnom pljačkanju – skinut je i odnet bakarni pokrivač sa kubeta i krovova, kao i bakarna ukrasna oplata sa portala. Nestali su i gromobran i zvona. Polupani su mnogi prozori, mermerni stubići i ornamenti. Pod izgovorom da tu može biti sklonjena važna arhiva, okupatori su oskrnavili grobove u kripti. Po povratku u oslobođenu Otadžbinu i stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kralj Petar nije dočekao da vidi svoju zadužbinu konačno završenu. Umro je 16. avgusta 1921. godine, a njegov naslednik, kralj Aleksandar I Karađorđević, lično se starao o njenom završetku. Znalački ukomponovani u ambijent oplenačkog brda, monumentalne spoljašnosti i sa precizno odabranim mestom gde su podignuti, sa bogatstvom filigranske ornamentike i savršenog mozaika, crkva na Oplencu i mauzolej dinastije Karađorđević predstavljaju biser kulturno – istorijskog nasleđa Topole i Oplenca. Nastaviće se...

@el classico - hvala! Inače da, koliko sam se samo puta razočarao obilazeći razna mesta po Srbiji. Toliko nam toga dragocenog prosto nestaje pred očima... ------------------------------------ Dok smo još uvek u Aranđelovcu... Planina Bukulja nalazi se u Šumadiji i jedna je od najviših tačaka ovog dela Srbije. Ova planina je nekada predstavljala južnu granicu do koje se prostiralo Panonsko more, i jedno od njegovih mnogobrojnih ostrva. Planina Bukulja je vulkanskog porekla o čemu svedoči njena geološka građa (izgrađena je od granitnih stena koje u sebi sadrže specifičnu kombinaciju minerala). Geološka građa planine Bukulje uslovila je pojavu izvorišta gazirane vode, koja se koristi u fabrici Knjaz Miloš. Najviši vrh Bukulje je na nadmorkoj visini od 696 metara. U vegetacijskom pokrivaču dominiraju guste bukove šume, po kojima je planina i dobila ime. U podnožju Bukulje se nalaze grad Aranđelovac i Bukovička Banja, dok su na njenim padinama smeštena dva jezera: Garaško jezero i Bukuljsko jezero (Crvena bara). Turistička osmatračnica se nalazi na nadmorskoj visini od 660 metara, visoka je 19 metara, ima 4 terase i dva odmorišta, a na njoj je postavljen i turistički dvogled za panoramsko posmatranje. Ova osmatračnica je jednistvena u Srbiji i sa nje se pruža veličanstven pogled na ceo Aranđelovac, ali i na okolna mesta: Topolu, Mladenovac, Smederevsku Palanku. Sa turističke osmatračnice na Bukulji se mogu videti i planine: Rudnik, Kosmaj, Avala, Gružanske planine, Suvobor, Maljen. Do osmatračnice vodi uzani, krivudavi planinski put. Tog dana mi vreme nije baš bilo u potpunosti naklonjeno, pa je usled slabašne kišice pomenuti put bio poprilično klizav . Garaško jezero se nalazi u srcu Šumadije na obodima Bukulje, desetak kilometara od Aranđelovca na putu Aranđelovac-Belanovica-Ljig na nadmorskoj visini od oko 400m. Nastalo je 1976. godine pregrađivanjem reke Bukulje i nekoliko njenih pritoka za potrebe vodosnadbevanja Aranđelovca i okoline. Sastoji se od tri kraka Milićevići, Lekići i Vrbe, koji su dobili nazive po potopljenim zaseocima sela Garaši i Jelovik. Karakterišu ga strme obale sa jedne i pristupačne sa druge strane. Najveća dubina je preko 20 m. Riblji svet je raznolik pa su od bele ribe prisutni klen, crvenperka, bodorka, krupatica, babuška a od plemenite šaran, smuđ, som, amur a štuka drži nezvanični državni rekord sa najvećim primerkom od 19,6 kg. Nedaleko od jezera nalazi se bazen sa ugostiteljskim objektom i sportskim terenima za odbojku na pesku i mali fudbal. Negde sam već pisao, a kolega @shoyyka je čini mi se to i detaljno"istražio". Ako od Garaškog jezera putem #150 krenete dalje prema Ljigu, nailazite na desno skretanje ispred koga je i ovaj putokaz? Uglavnom, ako sam ja tu skrenuo zbog svoje redoznalosti, ne morate i vi. Osim lokalnog seoskog puta (na fotografijama ispod), ništa spektakularno tamo nećete ni videti ni naći. Ko je i zašto postavio znak "Moto izazov" - pojma nemam. Ako je cilj bila zaj****cija, uspelo mu je.

Da je kojim slučajem knez Mihailo Obrenović te davne 1868. godine znao na šta će mu u budućnosti ličiti jedna od najlepših zgrada tadašnje Srbije, razmislio bi da li da je gradi. Staro zdanje u Aranđelovcu, reprezentativni primer arhitekture srpskog romantizma i remek-delo arhitekte Koste Šreplovića čiji autorski pečat nosi i Kapetan Mišino zdanje u Beogradu, napušteno je i zapušteno, zatarabljeno i zakatančeno. Kao da će katanac i tih nekoliko na brzinu sklepanih dasaka na razvaljenim vratima sakriti našu nebrigu i bagatelni odnos prema vrednom i jedinstvenom nasleđu. Staro zdanje građeno je od 1868. do 1872. godine po zamisli i naredbi kneza Mihaila Obrenovića, a po nacrtu arhitekte Koste Šreplovića. Međutim, nijedan od njih nije dočekao otvaranje zdanja. Knez Mihailo je još na početku radova ubijen u Topčiderskoj šumi, dok je arhitekta Šreplović pao sa skele i stradao tokom završnih radova na fasadi zgrade. Spolja, iako oronula i trošna, fasada još čuva gracioznost zdanja koje je prvobitno bilo zamišljeno kao Dvor Narodne skupštine, ali je zbog selidbe prestonice iz Kragujevca u Beograd postao dvor dinastije Obrenović. Kada je do Aranđelovca stigla pruga, sa njom i gosti, pretvoren je u luksuzni hotel i identitetsko mesto Aranđelovčana. Bio je to sve do ovih naših dana kada je postao razbijena pingpong loptica između finansijske nemoći lokalne samouprave, državne ingerencije (Direkcija za imovinu Republike Srbije) i privatnog investitora sa kojim je raskinut ugovor i objekat je konzerviran. I dok se pod nogama diže višegodišnja prašina, ne možemo ni da zamislimo kako su u holu i dvoranama ove zapuštene lepotice održavani balovi o kojima se pričalo. Na jednom od njih čuveni vojskovođa Živojin Mišić upoznao je i svoju buduću suprugu Lujzu, čiji je deda, građevinar Šulc, bio izvođač radova na Starom zdanju. Dvor Staro zdanje je danas zatvoren za posetioce, jer je zbog ljudskog nemara pretvoren u ruinu i često je na meti lopova i vandala. Predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić planirao je da obnovi Dvor Staro zdanje. Boraveći u Aranđelovcu pred kraj 2002. godine, obreo se na terasi dvora i tom prilikom rekao tadašnjem ministru građevina kako „želi da 2004. godine za proslavu 200-godišnjice srpske državnosti hotel bude spreman da primi delegacije“ Ja nažalost nikada nisam imao prilike da uđem unutra. Iskreno se nadam, da će moje fotografije spoljašnosti ostati samo uspomena na neko ružno vreme, kada jednog dana Staro zdanje ponovo zablista punim sjajem.

U sklopu spomen kompleksa o kome sam započeo u prethodnom postu je i Crkva u Orašcu, podignuta u periodu između 1868. i 1870. godine. Arhitekta crkve je ostao nepoznat. Po dimenzijama crkva spada u manje, ali sa skladnim proporcijama i jednostavnim oblicima. Dodatnu umetničku vrednost crkvi daje ikonostas koji je oslikao Steva Todorović. Na ikonostasu je oslikano 24 ikone na kojima su predstavljeni svetitelji i scene istorije iz Novog zaveta. Na severnom pilastru je postavljena spomen-ploča u čast poginulim u Balkanskim ratovima. Odmah pored crkve nalazi se i omanji muzej. Koliko se sećam, karta koja se kupuje pored u suvenirnici je imala neku simboličnu cenu. Na fotografijama ispod, nekoliko detalja iz muzeja... Spomen kompleks u Orašcu je veoma lako naći. Dodao bih jedino da bez obzira da li dolazite sa namerom u Orašac ili ste samo u prolazu, vodite računa na putu #151, od Markovca do uključenja na put #27 koji vodi ka Aranđelovcu. Asfalt je uglačan i na pojedinim delovima izuzetno klizav, čak i za automobile! Na mapi sam ga obeležio crvenom.

Orašac... Ovo selo u Šumadijskom okrugu severno od Aranđelovca ima vrlo važno mesto u srpskoj novovekovnoj istoriji jer je u njemu 1804. godine otpočet Prvi srpski ustanak, poznat i kao Srpska revolucija. Mesto Orašac je utvrđeno za nepokretno kulturno dobro kao znamenito mesto. Pošto su odmetnuti turski janičari pobili sve istaknute Srbe kojih su se mogli dočepati, preostali uglednici su se okupili u Orašcu na praznik Sretenja Gospodnjeg, 15. februara 1804. godine. Lokalni knez Teodosije Marićević sazvao je skup u jaruzi na svom imanju gde ih turske uhode nisu mogle videti. Okupljeni hajduci, knezovi i sveštenici najposle su za svog "predvoditelja" izabrali Đorđa Petrovića poznatijeg po nadimku Karađorđe ("Crni Đorđe") koji je odmah zatim poveo ustanike i spalio turski han u selu. Mesto istorijskog skupa postaće poznato kao Marićevića jaruga, pošto je Teodosije tu sahranjen 1807. godine. Memorijalna česma u jaruzi podignuta 1954. povodom 150-godišnjice početka ustanka. Ubrzo su ustanici oslobodili veći deo Beogradskog pašaluka. Sultan je poslao Bećir pašu, bosanskog vezira da umiri ustanike i pogubi dahije, ali ni to nije uspelo. Zato sultan, 1805. naređuje novom beogradskom paši, Hafiz paši da uguši ustanak. Međutim Srbi su dočekali pašu i potukli njegovu vojsku u boju na Ivankovcu. Godine 1806, sultan je poslao veliku vojsku iz Bosne i iz Niša prema Srbiji. Ustanici su potukli obe vojske, Bosansku na Mišaru, a Nišku na utvrđenju Deligradu. Ubrzo su zaključili sa Turskom, Ičkov mir. Rusi su nagovorili ustanike da odbiju Ičkov mir jer su započeli rat s Turskom. 1807. Srbi su oslobodili Beograd i počeli s Rusima zajedno ratovati protiv Turaka u Negotinskoj nahiji i pobedili u tri bitke. Srbi su 1809. oslobodili čitav pašaluk i neke delove Bosne i Novopazarskog sandžaka. 1809. su u bici na Čegru potučeni od Turaka zbog nesloge vojvoda. Rusija je s Turskom zaključila Bukureški mir 1812. god. Prema odredbama osme tačke mira trebalo je da ustanici dobiju autonomiju. Ali Srbi na to nisu pristali i već 1813. Turci su sa svih strana napali Srbiju i osvojili je. Karađorđe je sa najuglednijim starešinama prešao u Austriju, a zatim u Rusiju. -------------- Spomen kompleks obuhvata skup građevina i spomenika koje su vezane za podizanje Prvog srpskog ustanka u Orašcu. Spomenik Karađorđu je podignut na dvestogodišnjicu od podizanja Prvog srpskog ustanka. Spomenik je visok 3,4 metra i rad je vajara Drinke Radovanović. Prilikom izrade spomenika je korišćen beli venčački mermer. Spomen-škola je sagrađena 1932. godine i spada u najlepše zgrade ove vrste u unutrašnjosti Srbije. Arhitekta je nepoznat, ali se po stilu gradnje vidi da se zalagao za povratak starog srpskog arhitektonskog stila. Fasadu karakterišu lučno zasvođeni prozori i precizno obrađen granit koji je korišćen prilikom njenog oblaganja. Iznad ulaznih vrata, na beloj mermernoj ploči je uklesan tekst: „Narodna škola - Spomen na ustanak pod Karađorđem u Orašcu. Zahvalna Šumadija podiže ovaj dom za spomen i slavu velikom Karađorđu i ostalim mnogo zaslužnim precima koji 1804. godine na ovom svetom mestu digoše ustanaka i otpočeše veliko delo narodnog oslobođenja i ujedinjenja." Spomen-česma se nalazi nedaleko od crkve, na lokaciji Marićevića jaruga. Podignuta je 1954. godine na stopedestogodišnjicu od podizanja Prvog srpskog ustanka. U centralnom delu ovog spomen-obeležja se nalaze tri lučno svedene mermerne ploče. Na srednjoj je uklesan tekst: „Na ovom mestu 15. februara 1804. godine je podignut Prvi srpski ustanak“. Nastaviće se...

@KoleD - upravo sam bio u kontaktu sa @gagi982 Jeste, jakna je tvoja odmah po uplati donacije. Ostaje samo da stupiš u kontakt sa njim i da je preuzmeš. Prošli iznos je otišao Aniki, ovaj malom Oliveru. Ovom prilikom bih da se zahvalim kolegama koji su učestvovali u licitaciji, kolegama koji anonimno pomognu nekom donacijom ili SMS porukom... Sve pohvale idu i @KoleD novom vlasniku jakne (sa srećom da je nosiš) I naravno, VELIKO hvala @gagi982, čoveku velikog srca, na nesebičnosti, na pomoći oko ponovne prodaje (donacije) jakne... i što je uopšte započeo ovu temu.

Manastir Pavlovac nalazi se u kosmajskom selu Koraćici kraj Pavlovačkog potoka, po kome je i dobio ime. Nalazi se na južnoj padini Kosmaja. Predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od velikog značaja. Podignut je po naredbi despota Stefana Lazarevića, a manastir su izgradili učenici Rada Borovića (Rada neimara) koji je bio despotov dvorski arhitekta. U manastiru je srpski despot Stefan Visoki 21. novembra 1425. godine izdao "razrešnicu" nekolicini dubrovačkih trgovaca, koji su bili njegovi carinici. Manastir je u ruševinama bio oko 280 godina. Obnovljen je u drugoj polovini 16. veka. Za vreme Turaka u drugoj polovini 16. veka u turskim popisima ubeležen je manastir Pavlovac pod Kosmajem, sa četiri monaha. U Pavlovcu je patrijarh Arsenije Čarnojević služio jednu od poslednjih liturgija pred prelazak sa narodom u Ugarsku 1690. godine. Međutim, bratstvo manastira nije moglo napustiti ovaj Božji dom pa su ih Turci sve ubili a manastir spalili i razorili. Njihove mošti nalaze se u temelju crkve posebno obeleženi. Manastir je obnovljen 1967. godine. Građen je od lomljenog kamena i živog kreča. Sistematska arheološka istraživanja izvršena su 1973-1974. godine. Manastir je posvećen Svetom Nikoli, i to je hramovna slava.

@mick - ništa mi ne pričaj, čega sam se sve nagledao. Mi i turizam... Iskreno mi je žao što si imao takav peh. Ali što bi naš narod rekao: ćuti, glava na ramenima. Što se motora tiče, ako si ga planirao i želeo... polako, "pašće" i enduro jednog dana. @СајберГастарбајтер - kakva crna digresija, pogodio si u centar. Ne samo nazivi, mene fascinira još jedna stvar a to je kontinuitet pojedinih lokaliteta kroz milenijume. Poput crkve i nekropole u Dićima o kojima ću tek pisati na ovoj temi. Toliki ratovi, stradanja, selidbe, nestajanja, vraćanja... i ustanovi se da je pored sadašnjeg groblja nedavno pronađena (iskopana) crkva iz srednjeg veka, zapravo podignuta na temeljima tumula starim preko 3000 godina. Dakle to mesto ima status svetosti još od praistorije. A kada si već spomenuo "Crveno i belo"... pročitah nedavno da na osnovu DNK analiza, 5-6% Srba deli gene sa Keltima

Fotografije vezane za prethodni post...

Šumske doline Kosmaja vekovima kriju tajne Svete gore despota Stefana Lazarevića, koji je na pitomoj šumadijskoj planini stvorio poslednje utočište za pravoslavne monahe, učene ljude i umetnike koji su prevaljivali hiljade kilometara sklanjajući se od osmanske najezde. Početkom 15. veka oni stižu u despotovinu Srbiju iz celog Istočnog rimskog carstva, iz Sinaja, Male Azije, manastira i skitova Atosa natovareni knjigama i relikvijama. Nedaleko od Beograda, Manastir Kastaljan (Kasteljan) nalazi se na severoistočnoj padini Kosmaja u selu Nemenikuće, posvećen je Svetom Đorđu. Podignut je verovatno u 13. veku na temeljima rimskog kastruma iz 2. ili 3. veka u vreme kralja Dragutina što svedoči crkva koja pripada raškoj arhitektonskoj školi. Obnovio ju je despot Stefan Lazarević u 15. veku dodajući joj kupolu. Crkva je najstariji deo manastirskog kompleksa koga još čine trpezarija i konak. Trpezarija je iz 15. veka sa prizemljem i spratom. U trpezariji je nađena nadgrobna ploča iz 1332. godine koja svedoči o starosti ovog zdanja, ali je ona odneta. Konak je nešto mlađi od trpezarije sa prizemljem-odeljenjem za smeštaj putnika i spratom. Ceo manastir je porušen krajem 17. veka. Krajem šezdestih i početkom sedamdesetih godina 20. veka manastir je bukvalno otkopan. Tom prilikom pronađena je časna trpeza sa urezanim likom jelena i fragmenti fresaka, što govori da je manastir nekad bio živopisan. U toku Prvog svetskog rata u okolini manastira Kastaljan otpočeo je odlučujući kontranapad Timočke divizije u Kolubarskoj bici. Danas, manastir Kastaljan je u ruševinama, propada neistražen čekajući neka bolja vremena... Iako zabačen i napušten, Kasteljan nije teško pronaći. Po nekom nepisanom pravilu, kada se radi o lokalitetima ovakve vreste i do ovog vodi makadamski put. Nastaviće se...

"Doš'o švaba sve do Ralje, a od Ralje ne mož' dalje..." Na pomalo skrivenom vrhu Kosmaja nalazi se mala, skromna, spomen kosturnica. Njena veličina ne odgovara herojskom delu onih koji tu počivaju, ali je napravljena od dugotrajnog kamena sa namerom da odoleva zubu vremena i u narodu čuva sećanje na boj na Kosmaju – po mnogima odlučujućem i prelomnom za Kolubarsku bitku. Druga Poćorekova ofanziva počela je u kasnu jesen 1914. g. Pripremana je mnogo temeljitije i opreznije, pa je davala rezultate. Srpska vojska se hrabro branila, ali je ipak morala da se povlači. Beograd je i pored velike borbe pao, ali nova linija odbrane uspostavljena je na Kosmaju, a jedinicama Komande odbrane grada Beograda i pridodatom Timočkom divizijom rukovodio je Gvozdeni (general Mihailo Živković). Svi su znali da za ovog potomka Hajduk Veljka Petrovića ne postoji predaja, a još je bio „svež“ u pamćenju i njegov odgovor od 22. septembra 1914. g. zapovedniku austro-mađarskih snaga zemunskog regiona, general-majoru Gustavu Golji koji mu je poslao ultimatum o predaji Beograda. General Mihajlo Živković, komandant odbrane Beograda primio je tada neprijateljskog izaslanika, saslušao depešu i na nju imao samo jedan kratak odgovor koji je Evropu ostavio u neverici. Doslovce mu je rekao: "Idi bre u pi*** materinu!". Žestoke borbe otpočele su 6. decembra 1914. g. koje su se uglavnom vodile prsa u prsa, bajonetima i bombama. Poćorekovih 60 bataljona pokoušavalo je da probije odbranu i zađe iza leđa glavnini srpske vojske, ali u tome nisu uspeli. Borbe su vođene tri dana, ali je srpska odbrana izdržala i ostala na Kosmaju. U ovoj presudnoj bitki izginulo je dosta srpskih vojnika, ali žrtva nije bila uzaludna: srpske snage krenule su u kontraofanzivu preko Kolubare. Ubrzo, u završnoj fazi Kolubarske bitke oslobođen je i Beograd koji će biti slobodan do oktobra 1915. g. "I samo dotle, do tog kamena, Do tog bedema — Nogom ćeš stupit možda, poganom! Drzneš li dalje? … Čućeš gromove Kako tišinu zemlje slobodne Sa grmljavinom strašnom kidaju" Danas, bela mermerna tabla sa uklesanim stihvima pesnika Đure Jakšića podseća na veličanstveno delo onih koji su ostali da tu večno leže, a nama ostaje u amanet da ih pamtimo i spominjemo. VEČNA IM SLAVA I HVALA! Nastaviće se...

Istorija kaže da su Kosmajci bili izuzetno vešti i hrabri ratnici. Učestvovali su u Kosovskom boju 1389. godine, a pisana predanja govore da je Stojan Popović na Kosovo poveo 400 ratnika, a vojvoda Duča 80 konjanika. Legenda kaže da se pod Kosmajem rodio i veliki srpski junak Ivan Kosančić. Kosmajci su u 18. veku u tursko-austrijskim ratovima bili na strani Austrije. Prva ustanička puška protiv Turaka začula se u Drlupi 1804. godine kada je ranjen čuveni dahija Aganlija. Kosmajci su bili verni saborci Milošu Obrenoviću u Drugom srpskom ustanku. Učestvovali su u srpsko-turskom ratu 1876-1878. godine kao i u balkanskim ratovima. U Prvom svetskom ratu Kosmajci su imali značajnog udela u bitkama na Ceru i Kolubari. U Drugom svetskom ratu na području Kosmaja delovao je čuveni Kosmajsko-posavski partizanski odred. Zaštitni simbol Kosmaja je spomenik podignut borcima palim u Drugom svetskom ratu, delo arhitekte Bogdana Bogdanovića. Kada se Kosmaj ugleda izdaleka, njegovi kraci koji vire iznad krožnji drveća dominiraju panoramom. Spomenik je podignut 1971. kao sećanje na žrtve i borbu Kosmajsko-posavskog partizanskog odreda, a u to vreme je predstavljao veliki umetnički otklon od dotadašnjih dela koja su više naginjala ga socrealizmu. Spomenik je svojevrsni znak raspoznavanja Kosmajskog kraja i cele Šumadije, sa kracima koji simbolizuju slobodarsku iskru. VEČNA IM SLAVA I HVALA! Nastaviće se...