Da je kojim slučajem knez Mihailo Obrenović te davne 1868. godine znao na šta će mu u budućnosti ličiti jedna od najlepših zgrada tadašnje Srbije, razmislio bi da li da je gradi. Staro zdanje u Aranđelovcu, reprezentativni primer arhitekture srpskog romantizma i remek-delo arhitekte Koste Šreplovića čiji autorski pečat nosi i Kapetan Mišino zdanje u Beogradu, napušteno je i zapušteno, zatarabljeno i zakatančeno. Kao da će katanac i tih nekoliko na brzinu sklepanih dasaka na razvaljenim vratima sakriti našu nebrigu i bagatelni odnos prema vrednom i jedinstvenom nasleđu. Staro zdanje građeno je od 1868. do 1872. godine po zamisli i naredbi kneza Mihaila Obrenovića, a po nacrtu arhitekte Koste Šreplovića. Međutim, nijedan od njih nije dočekao otvaranje zdanja. Knez Mihailo je još na početku radova ubijen u Topčiderskoj šumi, dok je arhitekta Šreplović pao sa skele i stradao tokom završnih radova na fasadi zgrade. Spolja, iako oronula i trošna, fasada još čuva gracioznost zdanja koje je prvobitno bilo zamišljeno kao Dvor Narodne skupštine, ali je zbog selidbe prestonice iz Kragujevca u Beograd postao dvor dinastije Obrenović. Kada je do Aranđelovca stigla pruga, sa njom i gosti, pretvoren je u luksuzni hotel i identitetsko mesto Aranđelovčana. Bio je to sve do ovih naših dana kada je postao razbijena pingpong loptica između finansijske nemoći lokalne samouprave, državne ingerencije (Direkcija za imovinu Republike Srbije) i privatnog investitora sa kojim je raskinut ugovor i objekat je konzerviran. I dok se pod nogama diže višegodišnja prašina, ne možemo ni da zamislimo kako su u holu i dvoranama ove zapuštene lepotice održavani balovi o kojima se pričalo. Na jednom od njih čuveni vojskovođa Živojin Mišić upoznao je i svoju buduću suprugu Lujzu, čiji je deda, građevinar Šulc, bio izvođač radova na Starom zdanju. Dvor Staro zdanje je danas zatvoren za posetioce, jer je zbog ljudskog nemara pretvoren u ruinu i često je na meti lopova i vandala. Predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić planirao je da obnovi Dvor Staro zdanje. Boraveći u Aranđelovcu pred kraj 2002. godine, obreo se na terasi dvora i tom prilikom rekao tadašnjem ministru građevina kako „želi da 2004. godine za proslavu 200-godišnjice srpske državnosti hotel bude spreman da primi delegacije“ Ja nažalost nikada nisam imao prilike da uđem unutra. Iskreno se nadam, da će moje fotografije spoljašnosti ostati samo uspomena na neko ružno vreme, kada jednog dana Staro zdanje ponovo zablista punim sjajem.

U sklopu spomen kompleksa o kome sam započeo u prethodnom postu je i Crkva u Orašcu, podignuta u periodu između 1868. i 1870. godine. Arhitekta crkve je ostao nepoznat. Po dimenzijama crkva spada u manje, ali sa skladnim proporcijama i jednostavnim oblicima. Dodatnu umetničku vrednost crkvi daje ikonostas koji je oslikao Steva Todorović. Na ikonostasu je oslikano 24 ikone na kojima su predstavljeni svetitelji i scene istorije iz Novog zaveta. Na severnom pilastru je postavljena spomen-ploča u čast poginulim u Balkanskim ratovima. Odmah pored crkve nalazi se i omanji muzej. Koliko se sećam, karta koja se kupuje pored u suvenirnici je imala neku simboličnu cenu. Na fotografijama ispod, nekoliko detalja iz muzeja... Spomen kompleks u Orašcu je veoma lako naći. Dodao bih jedino da bez obzira da li dolazite sa namerom u Orašac ili ste samo u prolazu, vodite računa na putu #151, od Markovca do uključenja na put #27 koji vodi ka Aranđelovcu. Asfalt je uglačan i na pojedinim delovima izuzetno klizav, čak i za automobile! Na mapi sam ga obeležio crvenom.

Orašac... Ovo selo u Šumadijskom okrugu severno od Aranđelovca ima vrlo važno mesto u srpskoj novovekovnoj istoriji jer je u njemu 1804. godine otpočet Prvi srpski ustanak, poznat i kao Srpska revolucija. Mesto Orašac je utvrđeno za nepokretno kulturno dobro kao znamenito mesto. Pošto su odmetnuti turski janičari pobili sve istaknute Srbe kojih su se mogli dočepati, preostali uglednici su se okupili u Orašcu na praznik Sretenja Gospodnjeg, 15. februara 1804. godine. Lokalni knez Teodosije Marićević sazvao je skup u jaruzi na svom imanju gde ih turske uhode nisu mogle videti. Okupljeni hajduci, knezovi i sveštenici najposle su za svog "predvoditelja" izabrali Đorđa Petrovića poznatijeg po nadimku Karađorđe ("Crni Đorđe") koji je odmah zatim poveo ustanike i spalio turski han u selu. Mesto istorijskog skupa postaće poznato kao Marićevića jaruga, pošto je Teodosije tu sahranjen 1807. godine. Memorijalna česma u jaruzi podignuta 1954. povodom 150-godišnjice početka ustanka. Ubrzo su ustanici oslobodili veći deo Beogradskog pašaluka. Sultan je poslao Bećir pašu, bosanskog vezira da umiri ustanike i pogubi dahije, ali ni to nije uspelo. Zato sultan, 1805. naređuje novom beogradskom paši, Hafiz paši da uguši ustanak. Međutim Srbi su dočekali pašu i potukli njegovu vojsku u boju na Ivankovcu. Godine 1806, sultan je poslao veliku vojsku iz Bosne i iz Niša prema Srbiji. Ustanici su potukli obe vojske, Bosansku na Mišaru, a Nišku na utvrđenju Deligradu. Ubrzo su zaključili sa Turskom, Ičkov mir. Rusi su nagovorili ustanike da odbiju Ičkov mir jer su započeli rat s Turskom. 1807. Srbi su oslobodili Beograd i počeli s Rusima zajedno ratovati protiv Turaka u Negotinskoj nahiji i pobedili u tri bitke. Srbi su 1809. oslobodili čitav pašaluk i neke delove Bosne i Novopazarskog sandžaka. 1809. su u bici na Čegru potučeni od Turaka zbog nesloge vojvoda. Rusija je s Turskom zaključila Bukureški mir 1812. god. Prema odredbama osme tačke mira trebalo je da ustanici dobiju autonomiju. Ali Srbi na to nisu pristali i već 1813. Turci su sa svih strana napali Srbiju i osvojili je. Karađorđe je sa najuglednijim starešinama prešao u Austriju, a zatim u Rusiju. -------------- Spomen kompleks obuhvata skup građevina i spomenika koje su vezane za podizanje Prvog srpskog ustanka u Orašcu. Spomenik Karađorđu je podignut na dvestogodišnjicu od podizanja Prvog srpskog ustanka. Spomenik je visok 3,4 metra i rad je vajara Drinke Radovanović. Prilikom izrade spomenika je korišćen beli venčački mermer. Spomen-škola je sagrađena 1932. godine i spada u najlepše zgrade ove vrste u unutrašnjosti Srbije. Arhitekta je nepoznat, ali se po stilu gradnje vidi da se zalagao za povratak starog srpskog arhitektonskog stila. Fasadu karakterišu lučno zasvođeni prozori i precizno obrađen granit koji je korišćen prilikom njenog oblaganja. Iznad ulaznih vrata, na beloj mermernoj ploči je uklesan tekst: „Narodna škola - Spomen na ustanak pod Karađorđem u Orašcu. Zahvalna Šumadija podiže ovaj dom za spomen i slavu velikom Karađorđu i ostalim mnogo zaslužnim precima koji 1804. godine na ovom svetom mestu digoše ustanaka i otpočeše veliko delo narodnog oslobođenja i ujedinjenja." Spomen-česma se nalazi nedaleko od crkve, na lokaciji Marićevića jaruga. Podignuta je 1954. godine na stopedestogodišnjicu od podizanja Prvog srpskog ustanka. U centralnom delu ovog spomen-obeležja se nalaze tri lučno svedene mermerne ploče. Na srednjoj je uklesan tekst: „Na ovom mestu 15. februara 1804. godine je podignut Prvi srpski ustanak“. Nastaviće se...

@KoleD - upravo sam bio u kontaktu sa @gagi982 Jeste, jakna je tvoja odmah po uplati donacije. Ostaje samo da stupiš u kontakt sa njim i da je preuzmeš. Prošli iznos je otišao Aniki, ovaj malom Oliveru. Ovom prilikom bih da se zahvalim kolegama koji su učestvovali u licitaciji, kolegama koji anonimno pomognu nekom donacijom ili SMS porukom... Sve pohvale idu i @KoleD novom vlasniku jakne (sa srećom da je nosiš) I naravno, VELIKO hvala @gagi982, čoveku velikog srca, na nesebičnosti, na pomoći oko ponovne prodaje (donacije) jakne... i što je uopšte započeo ovu temu.

Manastir Pavlovac nalazi se u kosmajskom selu Koraćici kraj Pavlovačkog potoka, po kome je i dobio ime. Nalazi se na južnoj padini Kosmaja. Predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od velikog značaja. Podignut je po naredbi despota Stefana Lazarevića, a manastir su izgradili učenici Rada Borovića (Rada neimara) koji je bio despotov dvorski arhitekta. U manastiru je srpski despot Stefan Visoki 21. novembra 1425. godine izdao "razrešnicu" nekolicini dubrovačkih trgovaca, koji su bili njegovi carinici. Manastir je u ruševinama bio oko 280 godina. Obnovljen je u drugoj polovini 16. veka. Za vreme Turaka u drugoj polovini 16. veka u turskim popisima ubeležen je manastir Pavlovac pod Kosmajem, sa četiri monaha. U Pavlovcu je patrijarh Arsenije Čarnojević služio jednu od poslednjih liturgija pred prelazak sa narodom u Ugarsku 1690. godine. Međutim, bratstvo manastira nije moglo napustiti ovaj Božji dom pa su ih Turci sve ubili a manastir spalili i razorili. Njihove mošti nalaze se u temelju crkve posebno obeleženi. Manastir je obnovljen 1967. godine. Građen je od lomljenog kamena i živog kreča. Sistematska arheološka istraživanja izvršena su 1973-1974. godine. Manastir je posvećen Svetom Nikoli, i to je hramovna slava.

@mick - ništa mi ne pričaj, čega sam se sve nagledao. Mi i turizam... Iskreno mi je žao što si imao takav peh. Ali što bi naš narod rekao: ćuti, glava na ramenima. Što se motora tiče, ako si ga planirao i želeo... polako, "pašće" i enduro jednog dana. @СајберГастарбајтер - kakva crna digresija, pogodio si u centar. Ne samo nazivi, mene fascinira još jedna stvar a to je kontinuitet pojedinih lokaliteta kroz milenijume. Poput crkve i nekropole u Dićima o kojima ću tek pisati na ovoj temi. Toliki ratovi, stradanja, selidbe, nestajanja, vraćanja... i ustanovi se da je pored sadašnjeg groblja nedavno pronađena (iskopana) crkva iz srednjeg veka, zapravo podignuta na temeljima tumula starim preko 3000 godina. Dakle to mesto ima status svetosti još od praistorije. A kada si već spomenuo "Crveno i belo"... pročitah nedavno da na osnovu DNK analiza, 5-6% Srba deli gene sa Keltima

Fotografije vezane za prethodni post...

Šumske doline Kosmaja vekovima kriju tajne Svete gore despota Stefana Lazarevića, koji je na pitomoj šumadijskoj planini stvorio poslednje utočište za pravoslavne monahe, učene ljude i umetnike koji su prevaljivali hiljade kilometara sklanjajući se od osmanske najezde. Početkom 15. veka oni stižu u despotovinu Srbiju iz celog Istočnog rimskog carstva, iz Sinaja, Male Azije, manastira i skitova Atosa natovareni knjigama i relikvijama. Nedaleko od Beograda, Manastir Kastaljan (Kasteljan) nalazi se na severoistočnoj padini Kosmaja u selu Nemenikuće, posvećen je Svetom Đorđu. Podignut je verovatno u 13. veku na temeljima rimskog kastruma iz 2. ili 3. veka u vreme kralja Dragutina što svedoči crkva koja pripada raškoj arhitektonskoj školi. Obnovio ju je despot Stefan Lazarević u 15. veku dodajući joj kupolu. Crkva je najstariji deo manastirskog kompleksa koga još čine trpezarija i konak. Trpezarija je iz 15. veka sa prizemljem i spratom. U trpezariji je nađena nadgrobna ploča iz 1332. godine koja svedoči o starosti ovog zdanja, ali je ona odneta. Konak je nešto mlađi od trpezarije sa prizemljem-odeljenjem za smeštaj putnika i spratom. Ceo manastir je porušen krajem 17. veka. Krajem šezdestih i početkom sedamdesetih godina 20. veka manastir je bukvalno otkopan. Tom prilikom pronađena je časna trpeza sa urezanim likom jelena i fragmenti fresaka, što govori da je manastir nekad bio živopisan. U toku Prvog svetskog rata u okolini manastira Kastaljan otpočeo je odlučujući kontranapad Timočke divizije u Kolubarskoj bici. Danas, manastir Kastaljan je u ruševinama, propada neistražen čekajući neka bolja vremena... Iako zabačen i napušten, Kasteljan nije teško pronaći. Po nekom nepisanom pravilu, kada se radi o lokalitetima ovakve vreste i do ovog vodi makadamski put. Nastaviće se...

"Doš'o švaba sve do Ralje, a od Ralje ne mož' dalje..." Na pomalo skrivenom vrhu Kosmaja nalazi se mala, skromna, spomen kosturnica. Njena veličina ne odgovara herojskom delu onih koji tu počivaju, ali je napravljena od dugotrajnog kamena sa namerom da odoleva zubu vremena i u narodu čuva sećanje na boj na Kosmaju – po mnogima odlučujućem i prelomnom za Kolubarsku bitku. Druga Poćorekova ofanziva počela je u kasnu jesen 1914. g. Pripremana je mnogo temeljitije i opreznije, pa je davala rezultate. Srpska vojska se hrabro branila, ali je ipak morala da se povlači. Beograd je i pored velike borbe pao, ali nova linija odbrane uspostavljena je na Kosmaju, a jedinicama Komande odbrane grada Beograda i pridodatom Timočkom divizijom rukovodio je Gvozdeni (general Mihailo Živković). Svi su znali da za ovog potomka Hajduk Veljka Petrovića ne postoji predaja, a još je bio „svež“ u pamćenju i njegov odgovor od 22. septembra 1914. g. zapovedniku austro-mađarskih snaga zemunskog regiona, general-majoru Gustavu Golji koji mu je poslao ultimatum o predaji Beograda. General Mihajlo Živković, komandant odbrane Beograda primio je tada neprijateljskog izaslanika, saslušao depešu i na nju imao samo jedan kratak odgovor koji je Evropu ostavio u neverici. Doslovce mu je rekao: "Idi bre u pi*** materinu!". Žestoke borbe otpočele su 6. decembra 1914. g. koje su se uglavnom vodile prsa u prsa, bajonetima i bombama. Poćorekovih 60 bataljona pokoušavalo je da probije odbranu i zađe iza leđa glavnini srpske vojske, ali u tome nisu uspeli. Borbe su vođene tri dana, ali je srpska odbrana izdržala i ostala na Kosmaju. U ovoj presudnoj bitki izginulo je dosta srpskih vojnika, ali žrtva nije bila uzaludna: srpske snage krenule su u kontraofanzivu preko Kolubare. Ubrzo, u završnoj fazi Kolubarske bitke oslobođen je i Beograd koji će biti slobodan do oktobra 1915. g. "I samo dotle, do tog kamena, Do tog bedema — Nogom ćeš stupit možda, poganom! Drzneš li dalje? … Čućeš gromove Kako tišinu zemlje slobodne Sa grmljavinom strašnom kidaju" Danas, bela mermerna tabla sa uklesanim stihvima pesnika Đure Jakšića podseća na veličanstveno delo onih koji su ostali da tu večno leže, a nama ostaje u amanet da ih pamtimo i spominjemo. VEČNA IM SLAVA I HVALA! Nastaviće se...

Istorija kaže da su Kosmajci bili izuzetno vešti i hrabri ratnici. Učestvovali su u Kosovskom boju 1389. godine, a pisana predanja govore da je Stojan Popović na Kosovo poveo 400 ratnika, a vojvoda Duča 80 konjanika. Legenda kaže da se pod Kosmajem rodio i veliki srpski junak Ivan Kosančić. Kosmajci su u 18. veku u tursko-austrijskim ratovima bili na strani Austrije. Prva ustanička puška protiv Turaka začula se u Drlupi 1804. godine kada je ranjen čuveni dahija Aganlija. Kosmajci su bili verni saborci Milošu Obrenoviću u Drugom srpskom ustanku. Učestvovali su u srpsko-turskom ratu 1876-1878. godine kao i u balkanskim ratovima. U Prvom svetskom ratu Kosmajci su imali značajnog udela u bitkama na Ceru i Kolubari. U Drugom svetskom ratu na području Kosmaja delovao je čuveni Kosmajsko-posavski partizanski odred. Zaštitni simbol Kosmaja je spomenik podignut borcima palim u Drugom svetskom ratu, delo arhitekte Bogdana Bogdanovića. Kada se Kosmaj ugleda izdaleka, njegovi kraci koji vire iznad krožnji drveća dominiraju panoramom. Spomenik je podignut 1971. kao sećanje na žrtve i borbu Kosmajsko-posavskog partizanskog odreda, a u to vreme je predstavljao veliki umetnički otklon od dotadašnjih dela koja su više naginjala ga socrealizmu. Spomenik je svojevrsni znak raspoznavanja Kosmajskog kraja i cele Šumadije, sa kracima koji simbolizuju slobodarsku iskru. VEČNA IM SLAVA I HVALA! Nastaviće se...

Jedan od manastira koji se nalazi na obroncima Kosmaja je Manastir Tresije. Pre samo nekoliko godina izazvao je pravu lavinu interesovanja velikog broja ljudi, jer su meštani tvrdili kako se na zidinama samog zdanja ukazala Bogorodica. Manastir Tresija na Kosmaju podigao je despot Stefan Lazarević veruje se u narodu, ipak postoje podaci da je on podignut još krajem 13. ili početkom 14. u vreme kralja Dragutina, a da je samo obnovljen u vreme despota Stefana, početkom 15. veka. Ova svetinja pominje se 1560. godine, kao manastir Svetih Arhanćela pod imenom Tres, koji je imao 12 monarha. Ovaj manastir je uništen u 17. veku od Turaka i tada su kaluđeri spašavali živu glavu i nešto od imovine. U manastir Hopovo donet je 1641. godine jedan Psaltir iz manastira Tresija, koji je kasnije prenet u Hilandar gde se i sada nalazi. Razrušeni manastir obnovili su 1709. godine rakovački kaluđeri sa igumanom Visarionom. O toj obnovi svedoči natpis uklesan u kamenu levo od ulaznih vrata današnjeg hrama. Manastir je konačno onovljen 1950. godine. Novi konak počet je 14. septembra 1991. kada je osveštan kamen temeljac donet sa Svete gore, koji je položila kneginja Jelisaveta Karađorđević. Nastaviće se...

Jedna od destinacija do koje redovno "skoknem", pogotovo na početku i kraju sezone je naravno, Kosmaj. Kosmaj je planina u Srbiji, u okolini Sopota i Mladenovca. Posle Avale (506 m) je najniža planina u Šumadiji sa svojih 626 m nadmorske visine. Iako je Kosmaj niska planina, ipak svojim izgledom u vidu ostrva dominira u ovom delu niske Šumadije. Naziv Kosmaj nastao je od keltske reči cos (šuma) i predindoevropske reči maj (planina). Čitav pejzaž je pod vegetacijom. Naime, strmije strane obrasle su šumom dok su blage padine pod travnatom vegetacijom. Ako se nekom od staza zaputite dublje u šumu nemojte da se iznenadite ako ugledate i krupniju divljač, kao što su srndaći, zečevi, a ako imate malo više sreće, možete da ugledate i lisicu. Bez brige, nekada su Kosmaj nastanjivali i vukovi, ali proširenjem urbanih područja oni su nestali sa planine. Dakle, dokle god ne eksperimentišete sa pečurkama, na Kosmaju ste savršeno bezbedni. Na planini, prema podacima Ekološkog društva Kosmaj iz Sopota, postoji 95 izvora pitke vode, 551 vrsta biljaka i čak 300 vrsta gljiva. Nastaviće se...

Beograd ima 13 jezera. Neka su i danas aktuelna, a neka zaboravljena. Na dvadeset petom kilometru od Beograda, avalskim putem (Ralja ring) stiže se u vikend naselje Trešnja. Tu se nailazi istoimeno jezero. Trešnja je veštačko jezero koje je, kažu, izgrađeno posle rata kao rezervoar iz kog bi se uzimala voda u slučaju da požar zahvati šumu koja se prostire na 180 hektara. Međutim, od prvog dana, jezero dužine 150 i širine 30 metara, postalo je omiljeno izletište i kupalište Beograđana, ali i stranaca. Imalo je i 1982. godine zapaženu ulogu u antologijskoj sceni u filmu "Maratonci trče počasni krug". Od vremena kada se Kristina brčkala, jezero je postalo pliće dva metra zbog mulja koje se u njemu taložilo. U blizini postoje i tri izvora vode, ali ih je teško naći. Nekada luksuz, danas ruševina. Hotel na obali jezera svedoči o dve činjenice. Jedna je da se nekada ozbiljno razmišljalo da to mesto postane turistička destinacija, druga da u to izletiše ništa nije uloženo preko 30 godina. Dok se neko ne seti da očisti jezero i sredi obalu, oni koji žele da pobegnu od grada i buke, uvek tu mogu da nađu malu, skrivenu oazu mira, ali... ukoliko dođu radnim danom, jer vikendom je haos.

Dok smo još uvek u Kupinovu, spomenuo bih i Srpsku pravoslavnu crkvu posvećenu Svetom Duhu. O Kupinovu, kao i o njegovoj crkvi sačuvano je dosta istorijskih izvora. Smešteno na levoj obali reke Save kod Obedska bare, jugozapadno od Beograda, Kupinovo je u srednjem veku bilo u posedu ugarskih kraljeva koji su ga dodelili despotu Stefanu Lazareviću, a potom je bilo u rukama despota Brankovića. Turci su ga osvojili i zapalili 1521. godine. Obnovljeno Kupinovo razvijalo se i u novijoj istoriji. Početkom 19. veka meštani su otpočeli sa pripremama oko izgradnje novog hrama. Ugovor o izgradnji crkve, sklopljen 1802. godine, nije realizovan. Sačinjen je 1810. godine novi ugovor sa zemunskim graditeljima Mihailom Sajdlerom, Andreasom Hintermajerom i cimermajstorom Johanom Majerom, koji su 1814. godine završili hram posvećen Svetom Duhu. Za obnovu crkve 1835. godine angažovan je novosadski cimermajstor Stefan Lang. Crkva je minirana i teško oštećena u Drugom svetskom ratu u akciji masovnog razaranja pravoslavnih bogomolja u Sremu. Crkva je sačuvana kao ruševina bez zvonika i zapadnog dela naosa. Danas predstavlja spomenik kulture od velikog značaja i njena obnova je u toku. Izgled Crkve Svetog Duha pre početka obnove. Trenutni izgled Crkve Svetog Duha (u toku obnove).

Nedaleko od tvrđave koju sam pretstavio u nekoliko zadnjih postova, nalazi se skromna crkva posvećena Svetom Luki koju je sredinom 15. veka podigao despot Đurđe Branković. Najstarija pravoslavna bogomolja severno od save i dunava, prevashodno je značajna zbog svoje istorijsko-dokumentarne vrednosti i ima status spomenika kulture od izuzetnog značaja. Pominje se 1486. i 1502. godine kao grobna crkva sremskih despota Stefana i Jovana Brankovića. Razrušena i zapustela 1502. godine posle turskog osvajanja Srema, dvaput je obnavljana, početkom 18. i krajem 19. veka. Takođe je poznata po svom bogato rezbarenom baroknom ikonostasu, nastalom pre 1780. godine koji u celini zatvara prostor između naosa i oltara. Nažalost, unutrašnjost ove crkve nikada nisam uspeo da vidim uživo jer kada god bih došao, uvek bila zatvorena.

Fotografije vezane za prethodna dva posta. Tvrđava Kupinik slikana iz vazduha...

Fotografije vezane za prethodni post... Ovako je izgledao Kupinik u vreme srpskih despota, a njegov izgled rekonstruisali su stručnjaci Zavičajnog muzeja u rumi i Vojnog muzeja u Beogradu. U sledećem postu, fotografije napravljene sa dronom.

Pre nekoliko postova pisao sam o mojoj poseti Obedskoj bari. Neko je možda primetio, neko ne, da se na tabli na kojoj su navedene atrakcije Obedske bare na prvom mestu spominje "neka" tvrđava. Iako sam znao za nju i poodavno je već posetio, nisam hteo da pišem o njoj dok mi se ne ukaže prilika da je ponovo posetim i da dronom napravim snimke iz vazduha. Ta prilika mi se ukazala upravo juče... "Sve se menja. Svet se promenio. Oseća se u vodi, oseća se u zemlji, miriše u vazduhu. Mnogo toga što je nekada bilo – izgubljeno je zauvek, jer niko se živ toga ne seća.“ Citat s početka čuvene, epske trilogije o „prstenu i gospodaru“, mračno osvetljava stanje našeg odnosa prema svom kulturnom i istorijskom nasleđu. U škrinji nacionalnog blaga Srbije, nalazi se, zasenjen sjajem, samo dimenzijama krupnijih „dragulja“, Kupinik – poslednja prestonica srpskih despota Stefana Lazarevića, Đurađa Brankovića, Đorđa i Jovana Brankovića sa majkom Angelinom i Vuka Grgurevića poznatog kao Zmaj Ognjeni Vuk, ratnika, vladara, i možda poslednjeg pravog srednjovekovnog viteza srpske tradicije. Tromo protičući kroz vreme, Sava je, veoma često i veoma dugo razdvajala: narode, države, religije, svetove. Samo njene obale još pamte bezbrojne i neznane koji su granicu čuvali i branili, i na granici večno ostali. Mahovina zaborava pokrila je čak i pesme o onim retkim, znanim i slavnim. Gusto rastinje danas skriva ostatke moćnih kula i bedema pograničnih tvrđava, s kojih je nekada pogled pucao preko zemlje i vode, šuma i baruština, ka Srbiji i Sremu. U drevna vremena, izrasla iz močvare, jedna sremska tvrđava je kulama dotakla nebo, a pogledom merila horizont. Proživela je izuzetno buran put od pogranične tvrđave, preko ugarskog „kraljevskog“ grada, do rezidencije srpskih despota i, konačno, poslednje prestonice srpske srednjovekovne države. Ni na zemlji, ni u vodi, na malom ostrvcetu, Obedska bara čuva do danas, jednu od najvećih tajni nacionalne istorije, zlatnu kariku koja povezuje, samo naizgled prekinuti lanac srpske državnosti. Kada je, nakon pada Smedereva 1459. godine, Srbija nestala kao država, Kupinik je postao, ne samo rezidencija srpskih despota, već i prestonica nacije. U gradu na prvoj liniji odbrane hrišćanske Ugarske i Evrope od Osmanlija, niko nije ni hteo ni smeo da živi osim Srba. Sledećih sedam decenija, Kupinik je bio centar oko koga su se okupljali plemstvo, sveštenstvo i narod, čuvajući identitet i tradiciju. Kupinik je kroz svetu lozu Brankovića, u najmračnijim danima srpske istorije, zasijao kao najjači narodni, politički i duhovni svetionik, postavši tako istinski graničnik (međaš) koji više nije delio samo dve države i dve vere, već svetlo od mraka, život od smrti, postojanje i trajanje od nestanka i prestanka. Bez grada skrivenog u sremskoj močvari, Srbi bi verovatno nestali kao nacija, pretapajući se u narode Osmanskog carstva ili Kraljevstva Ugarske. Gotovo sedam decenija konstantnog krvarenja na granici, bila je cena održanja identiteta naroda bez otadžbine. Sve to veličanstveno utrošeno vreme, dok je Kupinik bio stub evropske odbrane od Osmanlija, bilo je neophodno, a opet i dovoljno da se upravo u Kupiniku očuva srpstvo. Ipak, veličanstvena ambicija Sultana Sulejmana, u pohodu na Beograd 1521. godine, poput Ekskalibura, vratila je Kupinik u mrtvaju iz koje je i izronio. Iako razoren i spaljen, ovaj grad zmajeva i lavova, nije se odrekao svoje slobode ni, pošto je 1526. godine sa njegovih ruševina turski vladar obznanio kako je čitavu ravnicu između Save i Dunava stavio pod barjak polumeseca. Pošto se turskim prodorom i osvajanjima u Panoniji našao duboko u zaleđu njihove teritorije, ovo utvrđenje gubi svoj značaj kao pogranično mesto. Od tada poslednja srpska srednjevekovna prestonica leži u ruševinama, a zanimljivo je da je njena opeka korišćena kasnije pri obnovi Beogradske tvrđave. Pet vekova zaboravljan, Kupinik je tiho urastao u rodnu močvaru, ali nije nestao. Vreme još lomi zube o ostatke njegovih bedema i kula. Nekada je ostrvce na kome se nalazi Kupinik i njegovo „podgrađe“ sa „kopnom“ i crkvom sv. Luke, vezivao drveni most. Danas, do prestonice poslednjih srpskih despota, u najvećem delu godine, može se stići samo kratkom plovidbom čamcem, između potopljenog drveća. Sama vožnja je prijatna i čak nije neko posebno iskušenje, za razliku od probijanja kroz gusto rastinje i divlju lozu, koje sledi od momenta iskrcavanja na ostatke zemljanih grudobrana, do, gotovo sudaranja sa zidinama tvrđave. Do nedavno, to je bila avantura ravna pronalaženju nestalih gradova u tropskim džunglama - bukvalno. Nekada skriven od pogleda neprijatelja, danas, gotovo od svačijeg pogleda „vodeni grad“ predstavlja, kažu retki stručnjaci kiji su ga posetili, jednu od bolje očuvanih srednjovekovnih fortifikacija u Vojvodini. A šta zapravo znači stanje „bolje očuvanosti“? Ipak, Kupinik je pod zaštitom države. Do sada, osim ploče s natpisom koja je postavljena uz jugoistočni bedem, a koja i sama već propada, nije urađeno ništa značajno na njegovoj zaštiti. Delovodni broj u registru spomenika kulture i objava u Službenom glasniku, sva su zaštita. Ne postoji jasno objašnjenje, a svakako ne postoji opravdanje, zašto Kupinik, uprkos ulozi koju je imao u istoriji srpskog naroda, posebno onog njegovog dela koji je živeo, i koji i danas živi u Sremu, uprkos svoj mističnosti koju mu daje mesto na kojem je izgrađen i ljudi koji su u njemu stolovali (živeli i vladali), do sada nije bio predmet temeljnijih istorijskih, niti bilo kakvih arheoloških istraživanja. Do danas je najveća tajna zašto je svaka od kula Kupinika imala drugačiji oblik, iako su podignute u isto vreme. Prva kula je bila kružna, druga osmougaona, treća šetougaona i četvrta kvadratna. Pretpostavlja se da je tvrđava prošla kroz dve faze u izgradnji, od utvrđenja ugarskog kralja, jednostavnije forme prilagođene ratovanju hladnim oružjem, do utvrđenja srpske vlastele i despota 15. i početka 16. veka sa topovskim kulama i dobro obezbeđenom kapijom sa pokretnim mostom prilagođenoj ratovanju artiljerijom zbog opasnosti od Turaka. Drugo objašnjenje zvuči romantičnije, ali su merenja pokazala da imaju smisla. Pokazalo se da je svaka od kula u Kupiniku bila verna kopija neke kule iz srpskih prestonica Beograda i Smedereva, kao da su srpski despoti želeli da tako sačuvaju baštinu Srbije. Tvrđava je izuzetno kvalitetno građena od tvrdih opeka između kojih je bila popuna od kamena i lomljene cigle, što im je davalo sposobnost da apsorbuju đulad u slučaju artiljerijskog napada. Najbolje očuvana osmougaona kula Kupinika, danas je visoka oko 8 metara, ali to je tek oko trećine njene prvobitne visine. Zidovi kula su bili debljine od 3,5 metara. U crvene smiraje jesenjih dana, dolinom Save i Sremom odzvanja opominjući i obavezujući, poslednji poklič vladara i branilaca Kupinika. „Ono što činimo za života - odjekuje u večnosti“ mačem su prokrčili sebi put kroz istoriju, i svojim poslednjim dahom ostavili dubok trag u beskraju. 2021. godine se obeležava 500 godina od pada tvrđave pod turke. Poslednjoj prestonici srednjovekovne Srbije i senima njenih slavnih branitelja, prinesimo dotle na dar i kao žrtvu, našu pažnju, rad, trud i neku ciglu u bedem. Neka zasija Kupinik negdašnjom veličinom i slavom. Fotografije u sledeća dva posta.

Svima dobro poznata ali jednostavno ne mogu a da je bar ne spomenem. Jedna od neizbežnih destinacija tokom posete Beogradu je, bez svake sumnje, planina Avala koja se nalazi u sastavu grada. Naime, ova planina je od centra udaljena samo 20-ak kilometara, starim putem koji vodi ka Kragujevcu (Ralja ring). Najviše tačke na Avali od nastanka do danas, više puta menjale su visinu. Verovali ili ne, ova najsevernija planina Šumadije se smanjila, niža je za pet metara nego kako se pre pola veka učilo u školama. Umesto 511, najnovija merenja govore da je visoka 506 metara. Za samo šest metara nadvisila je brdo i tako ostala – planina. Kupastog oblika, bogate flore i faune, jedno je od najomiljenijih prestoničkih izletišta. Ne samo danas, već i u minulim vekovima. Jedan od simbola Beograda i definitivno najveća atrakcija na Avali je TV toranj. Avalski toranj bio je projektovan od 1959 do 1960. godine, a izveden od 1961. do 1964. godine, a potom pušten u rad 1965. godine. Bio je visok 202,87 metara i nije bio ukopan u zemlju već se oslanjao na tvdom tlu na tri „noge”. Jedan od najlepših TV predajnika u Evropi i svetu proradio je, posle petogodišnje izgradnje. Remek-delo arhitekture, jedini toranj na svetu koji je za presek imao jednakostranični trougao koji je simbolisao srpski tronožac za sedenje. Naizgled „mršav“, na tri noge, koje su se oslanjale na temeljne blokove ukopane 1,4 metra u stenu, toranj je odolevao zubu vremena i naletima košave „šetajući“ u prečniku i od jednog metra. Srušen je 29. aprila 1999. godine avionskom bombom tokom NATO agresije na SRJ, 37. dana bombardovanja. Do rušenja Svetskog trgovinskog centra, 11. septembra 2001. godine, Avalski toranj je bio najviši srušeni objekat na svetu. Uklanjanje ostataka tornja je počelo od maja 2005. godine i trajalo je 2 meseca. Pošto je smatran jednim od bitnih obeležja Beograda, doneta je odluka da se toranj obnovi. Deset godina nakon rušenja ponovo se vinuo u nebo u svoj svojoj lepoti. Od svog prethodnika, mada su gotovo identični, viši je za dva metra i 30 centimetara. Sada je na 119. metru tornja otvoren restoran, tako da se uz savršen pogled može dosta toga lepog pojesti i popiti. Vidikovac se nalazi tri metra iznad. Toranj je otvoren za posetioce cele godine, osim danima kada je brzina vetra veća od 13m/sec.

@mick - da, nikome nije bilo lako, pogotovo ne ljudima u okolini. Kada si već spomenuo ulaz kod DMB-a, on se samo urušio a i bio je potpuno nebitan. Podzemni operativni centar ima još bar 3 ulaza. Pored svakog od njih možeš da prođeš a da pojma nemaš šta se tu nalazi. Jedan se recimo nalazi u običnoj dvospratnoj kući koja je prekrivana velikim platnom od jute za vreme bombardovanja. Inače u OC se mrežom tunela ulazi sa -1 nivoa... ------------------------------------- Manastir Fenek je muški manastir u sremskoj eparhiji Srpske pravoslavne crkve. Nalazi se na samo 25km od Beograda, a do njega se dolazi preko Surčina i Jakova. Iako njegova lokacija nije na Fruškoj gori, sa manastirima koji se tamo nalaze postoji velika istorijska povezanost. Crkva u manastiru posvećena je svetoj mučenici Paraskevi. Godina izgradnje manastira nije poznata, a prema narodnom predanju osnovan je ndege u drugoj polovini XV veka. Prvi pisani tragovi o manastiru nađeni su u mineju jeromonaha Zaharija iz 1563. godine. U zapisima iz XVIII veka piše da je stara manastirska crkva bila podignuta u drugoj polovini XV veka u duhu srpske srednjovekovne arhitekture. To nesumnjivo dovodi do zaključka o godinama kada je ovaj manastir sagrađen. Manastir Fenek je bio pod turskom vlašću sve do 1717. godine. Nakon odlaska turaka a za vreme igumana Vićentija Rakića, srpskog književnika, porušena je stara crkva 1793. godine i na njenom mestu podignuta nova 1797. godine. Crkva je sazidana na mestu stare kapele, a iznad bunara za koji se veruje da ga je iskopala mati Angelina Branković. Za ovu vodu se veruje da ima čudotvorna lekovita dejstva. U manastiru se nalazi kivot sa delovima moštiju sv. Petke koje su prenete iz Trnova u Bugarskoj, 26. jula 1407. godine. Krajem XVIII i početkom XIX veka u manastiru Fenek desilo se nekoliko istorijskih događaja. U njemu su se 1788. sastali knez Aleksa Nenadović i austrijski car Josif II, a posle propasti Prvog srpskog ustanka 1813. godine, u njemu su se skrivali vožd Karađorđe i njegov sin Aleksa, o čemu postoji i spomen ploča. Takođe, u njemu su utočište našli i Matija i Jakov Nenadović, pop Luka Lazarević i još neki od srpskih vojvoda. Stiče se utisak da je Fenek namerno približen Savi da bi se našao bliže onima kojima je bila potrebna pomoć i koji su spasenje tražili prelazeći preko granice u vreme turske okupacije duge 475 godina. “Zlatni krst” odnosno kamen međaš visine oko dva metra, koji je označavao kraj manastirskog imanja, bio je simbol spasenja za srpsku emigraciju koja je bežeći preko Save tražila spras od Turaka. Sve do 1815. godine ovde su boravili monasi manastira Studenice sa moštima sv. kralja Stefana Prvovenčanog (u monaštvu Simona). Ovde se takođe odigrao i susret Karađorđa i prote Mateje. Manastir je nakon konačnog odlaska Turka doživeo još veća stradanja. U Prvom svetskom ratu manastir je zapaljen, a u Drugom 1942. godine gotovo sasvim razoren. Opsežni radovi na manastiru su započeti 1991. i sada je u potpunosti obnovljen. Još jedna zanimljivost je da manastir Fenek ima svoju biljnu apoteku u kojoj je moguće naći razno lekovito bilje, sirupe i meleme spravljene na prirodan način.

Naravno da carinici ne kontrolišu vinjete, to nigde nisam ni napisao. Samo sam rekao da me je carinik propustio bez zaustavljanja i da za Bugarsku, za motocikle ne trebaju vinjete.

Nedavno se ispričah sa omladincima iz kraja, grupicom veoma dobrih klinaca koji slobodno veme troše na zujanje i čačkanje svojih malih skutera, koji su uglavnom kineske proizvodnje. Nakon šaljive opaske jednog od njih tipa: blago meni gde ja sve mogu da idem, jer njima je i svaki odlazak do šireg centra Beograda avantura... dao sam im nekoliko ideja. Te nesrećne 1999. godine je (poput mog sina) nekoliko momaka iz pomenute grupice i rodjeno. Nakon što se najmlađi klinac vratio iz lokalne prodavnice u koju sam ga poslao da kupi sokove i grickalice za celu ekipu, započeo sam im priču o Straževici, brdu na Beogradskoj periferiji za koje i jesu i nisu čuli. Osim lepog 360° vidikovca sa koga se Avala i soliteri beogradskih naselja vide kao na dlanu, brdo je postalo poznato i po tome jer je gađano (bombardovano) skoro svakog dana tokom 78 dana NATO agresije na SRJ. U samom brdu ispod više od 100m granitnih stena nalazi se ukopan "tajni" vojni objekat popularno nazvan "Rupa". Objekat sagrađen još u vreme SFRJ je projektovan da izdrži direktan pogodak atomske bombe od 20 kilotona. Priča se da je nekolicina tunela u objektu sagrađena još za vreme Drugog svetskog rata od strane nemaca, koji su tu držali municiju. "Rupa" je bila od strateške važnosti za odbranu zemlje, odnosno glavni komandno operativn centar RV i PVO kako JNA tako i VJ. U nju su se slivale sve informacije ali su i iz nje slate informacije i uputstva vezana za vazdušne napade NATO. Uprkos besomučnom bombardovanju "Rupa" je bila operativna svih 78 dana agresije i nije pretrpela nikakva oštećenja. Po priči vojnika koji su služili u njoj, neretko su preko vesti javnog informisanja, koje su takođe pratili, i saznali da su bili gađani. Po njihovim rečima, zvuk udara najjačih raketa i bombi je bio isti kao kad neko normalno zatvori vrata. Jedina oštećenja su bila naneta antenama i komunikacionoj opremi koja se nalazila na samom vrhu brda gde je bilo i relejno čvorište. Da bi sve vreme zadržali operativan status, naši hrabri vezisti su se veoma često peli na vrh brda i popravljali oštećene ili uništene releje. Nažalost, prilikom jedne takve intervencije zastavnici Vladimir Vujović i Vlastimir Lazarević poginuli su osposobljavajući sistem veze podzemnog komandnog centra, što je bio zadatak od izuzetnog značaja za odbranu zemlje. 26. marta 1999, u popodnevnim satima, ekipa 210. bataljona veze kreće na Straževicu. U ovom timu su zastavnici Vujović i Vlastimir Lazarević, vršnjaci i kolege iza kojih su tada bile godine zajedničkog rada. Stigli su na ovo brdo, koje će od tada po svakodnevnim napadima postati poznato svim građanima Srbije. Nije bilo vazdušne opasnosti, jedan deo tima je otišao prema porušenim antenama, drugi je počeo sa istovaranjem novih. Oko 15.55 časova odjeknula je strahovita eksplozija... Zastavnik Vujović je bio teško ranjen. Prenet je u vozilo hitne pomoći i u teškom stanju prevezen je na VMA. Povremeno svestan, uspeo je samo da zatraži da obaveste njegovu suprugu o tome šta se desilo. Sutradan je podlegao povredama. Telo zastavnika Lazarevića koji je poginuo na licu mesta je izvučeno tek sutradan. Dvojica saboraca posthumno su odlikovana Medaljom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti. Na mestu njihovog stradanja na brdu Straževica, izgrađen je jedinstven spomenik "Glasnik sa Straževice" od ostataka rakete, uništene antene, i drugih sredstava RV i PVO, a na njemu su uklesane reči koje vezisti svakodnevno koriste: „Ostanite na prijemu. Završavam.“ Spomenik (vidikovac) je veoma lako naći, do njega vodi asfaltni put i ograđen je žičanom ogradom sa kapijom koja je otvorena. Možda nekom bude i usput... Podelih ovo sa vama kao što sam i sa klincima iz kraja, jer mislim da neke ljude, mesta i događaje jednostavno treba sačuvati od zaborava. VEČNA IM SLAVA I HVALA!

Jesu, baš zbog sačuvanih ornamenata ova grobnica i ima veliki značaj i ogromnu vrednost. Ko se zainteresovao za grobnicu u Brestoviku nek baci pogled na interesantan video koji ću postaviti. Pored objašnjenja od strane naših stručnjaka, može se videti i kompjuterska animacija kojom je predstavljena kompletna grobnica, onako kako je nekada izgledala. PS. @Marek1987 - hvala na informacijama i slikama u vezi isposnice

Još uvek smo kod grobnice iz prethodnog posta

Iako zaslužuje mnogo veću pažnju, mauzolej je još uvek slabo poznat u javnosti. Za spomenik kulture proglašen još davne 1948, a za kulturno dobro od velikog značaja 1979. godine. Mauzolej na "Zlatnom brdu" u podunavskom selu Brestovik slučajno je otkriven 1895. godine kada je domaćin Vukašin Milosavljević kopao voćnjak i tom prilikom propao u grobnicu. Ispostavilo se da je slučajno otkrio jedan od najdragocenijih spomenika iz antičkog perioda u Beogradu. Arheološka istraživanja obavio je prof. Mihajlo Valtrović, upravnik Narodnog muzeja iz Beograda. On je tada utvrdio da se grobnica sastoji iz tri dela. U jednom od njih ukopanom u brdo bila su smeštena tri zidana sarkofaga – dva veća i jedan manji. Prostor grobne odaje bogato je ukrašen slikanim ornamentima, girlandama, mrežom ukrštenih traka na svodu sa cvetovima, predstavama plovke, ptica i ribe, a na zapadnom zidu nekada su se videli izbledeli delovi odeće. U drugoj prostoriji Valtrović je pronašao figure genija smrti, dva lava čuvara ulaska u grobnicu i skulpturu odevenog muškarca u prirodnoj veličini, koji najverovatnije predstavlja vlasnika grobnice – važnog rimskog oficira ili visokog službenika. Grobnica za koju stručna javnost na osnovu arheoloških istraživanja i nalaza smatra da je pripadala rimskoj imućnoj porodici vezuje se i za imena velikohrišćanskih mučenika Ermila i Stratonika koji su poštovani kako u pravoslavnom, tako i u katoličkom svetu. Postoji verovanje da su tu sahranjene mošti svetaca, a potom u nekom periodu prenete u Carigrad. Pisci žitija ovih svetaca i na grčkom i na latinskom navode da su Sveti Ermil i Stratonik pogubljeni u vreme kada je car Konstantin 313. godine već bio potpisao Milanski edikt o prestanku progona hrišćana. Ali je njegov zet Licinije, vladar istočnog dela Rimskog carstva, u borbi oko prevlasti počeo da progoni hrišćane. Sveci su u Dunav bačeni ispod Beogradske tvrđave, a tela su im isplivala 18 stadija (rimska mera) nizvodno. Lokalni hrišćani sahranili su ih na bregu u kamenoj grobnici, što je verujuće navelo da se radi o lokalitetu u Brestoviku. Pobornici teorije da su u ovoj grobnici sahranjeni prvi beogradski sveci, svoje tvrdnje brane argumentima da se u okviru grobnice nalazi izbledela freska sa dva oreola. Oni pretpostavljaju da je na fresci bila oslikana Bogorodica sa Hristom, što upučuje na hrišćansku grobnicu. U prilog svom stanovištu dodaju i činjenicu da grobnica ima prozore, a da se oni postavljaju isključivo na grobnicama sa moštima i da postavljanje prozora svakako nije bilo svojstveno paganskim običajima. Međutim, većina stručnjaka se ipak slaže da ova grobnica po svom arhitektonsko-konstruktivnom sklopu, načinu obrade i religiozno-kultnim obeležjima predstavlja izvanredan primer rimske sakralne arhitekture na našem tlu. Ovaj stav kategorički brani i Zavod za zaštitu spomenika kulture Beograda. Do same grobnice se može stići sa dve strane. Sa donje strane, pešice stazom preko privatnog poseda (na mapi plava putanja). Ili opcija koju sam ja izabrao, takođe pešice, sa gornje strane utabanom stazom koja vodi uz ogradu groblja (na mapi žuta putanja). Mesto gde sam ostavio motor, na mapi obeleženo sa "P". Mesto gde treba skrenuti na utabanu stazu koja u podnožju groblja vodi uz ogradu. Nakon nekoliko desetina metara hoda, nailazi se na mesto gde se u žičanoj ogradi nalazi prolaz kroz koga treba proći... ...i stigli ste.