Dok cekamo da jakna nadje novog vlasnika... SRBIJO, ZAPAMTI OVA IMENA: Miloš i Biljana prodaju kuću da spasu Aniki život, a sada se javio KUPAC i ponudio nešto PRELEPO WWW.BLIC.RS Zapamtite ova imena: Miloš Mijajilović i Biljana Dragićević. Zapamtite, jer njih dvoje, brat i sestra iz Gornjeg Milanovca...

Kao što napisah u prethodnom postu, mini raj na zemlji. U jednom trenutku su se i oblaci razišli pa je usledila prava eksplozija boja i senki. Sa jedne strane mir i spokoj prirode bez (vidljive) žive duše u okolini, a sa druge huk vode koja slobodno pada sa brane. Završio se Prvi svetski rat, Srbi izađoše kao pobednici i napraviše Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, koja kasnije dobi ime Kraljevina Jugoslavija. Užičani u tim poratnim godinama potrošiše najviše snage i novca na obnavljanje industrije. Brzo pokrenuše razboje u Tkačnici i iskoristiše veliku potražnju tekstilnih proizvoda. Ponudiše tržištu srpsko čaršavsko, šustersko i laneno platno za slamnjače i za pakovanje, frotirske i berberske peškire, cvilih, porhet, brokat, puplin, cvišnu i materiju, nude pamučne šalove i svilene marame, salvete i prekrivače, i najradosnije, bele flanelske pelene. U Užice stižu razni aparati i mašine na struju, potreba za njom se povećava. Užička Tkačka radionica, 1923. uzima u zakup, a 1927. i kupuje, centralu od porodice Atanasković, u klisuri Grot. Godine 1923. rade i na obnovi elekktrične mreže i centrale: probija se tunel od brane do turbine, zamenjuju se generetori, umesto drvenih bandera grade se betonske, menjaju se vodovi i trafostanice. U Turici, kod Ristovića mahale, grade i 1928. godine puštaju u rad novu električnu centralu, za koju je u Sinjevcu podignuta nova brana, “Velika brana”, impozantna sa ogromnim bukovima u kojima Đetinja peni i pokazuje svoju snagu. Hukom i grmljavinom, koji se daleko čuju, postaće jedno od mesta za divljenje i dan danas u Užicu. Užičanima iz mnogih generacija ostaće u sećanju kada je jednom godišnje brana otvarana, obično na Veliki petak, koji se pretvarao u ribolov većine Užičana. Tad se skoro celo Užice sjati na obale Đetinje, obično tu kod “Međaja” i “Tabane”, gde je bila Stočna pijaca. Đetinja je ubrzano nadolazila, nosila i izbacivala ošamućene krkuše, klenove, pastrmke potočare, mrene, crvenperke, lipljane, deverike, čikove, peševe, grgeče, rakove. Užičani sa decom zavrnutih nogavica i rukava su ih sačekivali u reci, hvatali, ubacivali u korpe svih veličina, u vreće pa i u košulje sa vezanim rukavima u čvor, da im neka riba ne pobegne. Ili su te koristili kao vrše, poturajući pod maticu, dok se ne napune ribom. I ne samo ljudi i ptice i živorinje su lovile sa ribama u ustima i kljunovima. A uveče cela varoš je mirisala na riblju čorbu. Nije bilo kuće gde se nije spremala riba na sve moguće poznate načine. Danas hidrocentrala nije u aktivnoj upotrebi, a jezero koriste ribolovci i retki smeli kupači. Mnogi ovo mesto opisuju kao tajanstveno i bajkovito, a huk i grmljavina koji se ovde mogu čuti, nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Jel neko rekao tajanstveno i bajkovito? Naravno, ja ne bi bio ja kada ne bih prešao na drugu stranu i iz neposredne blizine osetio svu moć Đetinje. Da bi se stiglo na drugu stranu prvo je potrebno sići uzanim i strmim stepenicama koje su sakrivene tik iza mosta sa suprotne strane vodopada. Kada se siđe u podnožje mosta treba naći "skriveno" mesto, odnosno bukvalno se treba provući između kamenog stuba mosta i betonskog stubića koji drži žičanu ogradu. Odatle keću staze i bogaze kroz gusto rastinje... Pa dalje preko stare klizave cevi... Ubrzo, kroz rastinje počinje da se nazire i brana. I... nagrada za uloženi trud je tu. Verujte mi da slike i par video klipova koje ću postaviti ne mogu dočarati lepotu ovog mesta. Huk i moć koju na tom mestu demonstrira reka Đetinja su fantastični. Nakon što provedoh predivne trenutke na ovom mestu, došlo je i vreme za povratak. Treba prepešačiti nešto više od kilometar ipo do Gradske plaže i motora pa onda put Beograda, jer dani su sve kraći a noći sve hladnije... Istim putem kojim sam i došao, pun utisaka napuštam ovo predivno mesto. Samo... za razliku od voza Ćire ja ću se ponovo vratiti, obećavam.

Iako se i dalje šunjam po lokalu, poslednjih nekoliko sunčanih dana iskoristih za neki kilometar više pa me je put tako odveo u Užice. Parkirah motor kod gradske plaže gde ujedno počinje i pešačka zona. Prvo što sam zacrtao da obiđem je bila legendarna hidrocentrala na reci Đetinji. Nalazi se ispod užičkog Starog grada, a napravljena je 1900. godine i jedan je od simbola grada Užica. To je prva električna centrala podignuta po Teslinim principima polifaznih struja u Evropi i druga u svetu, svega pet godina posle podizanja iste takve na reci Nijagari u Americi. Po zabeleženim podacima iz 19. veka, sve je krenulo od pekara koji su parnom mlinu u Čačku skupo plaćali brašno, pa su rešili da sagrade svoj parni mlin. Savet su potražili od svog zemljaka Stevana Čađevića, prvog inženjera među Užičanima, koji je u to vreme radio u Ministarstvu građevina Kraljevine Srbije. Odgovor je bio zanimljiv. “Nikakav parni mlin! Uglja nemate, a parne mašine su sklone kvaru.Treba da sagradite mlin koji će goniti vodena turbina. Za pokretanje turbine imate vode u Đetinji više nego što vam treba!” Užički pekari su procenili da je podizanje industrijskog mlina skupa i neizvesna rabota i gradnju su odložili za neka bolja vremena. Đetinjom je proteklo dosta vode dok njena snaga nije počela da se koristi u industrijske svrhe. Zasluga za to pripala je užičkim tekstilcima. Da bi obezbedili jeftin i siguran energetski izvor, akcionari su rešili da za pokretanje mašina u tkačkoj radionici iskoriste vodenu snagu Đetinje. Kao izaslanik Ministarstva narodne privrede, 1898. u Užicu je boravio ugledni profesor Velike škole i pionir elektrifikacije u Srbiji Đorđe Stanojević. Obišao je klisuru Đetinje i mesto na kom je trebalo da se gradi fabrika i našao da u koritu Đetinje ima dovoljno vodene snage za pokretanje turbina i proizvodnju električne energije koja bi pokretala tkačke razboje, a pri tom i osvetljavala grad, a onda je odlučeno da se hidrocentrala gradi. Opremu koja će omogućiti primenu Teslinih principa u radu elektrane i prenos električne energije odabrao je Đorđe Stanojević. S obzirom na veliku težinu opreme koju je trebalo dopremiti iz Beča do Užica, rabadžijska kola vuklo je šest pari volova. Tako nešto, do tada, u Srbiji nije viđeno. Hidrocentrala je (naravno) bila zatvorena za posetioce. I tu valjda traže neke najave, organizovane grupe... Srbija i turizam. Put koji vodi ka sledećoj lokaciji koju sam planirao da obiđem je zapravo deo trase legendarnog voza Ćire. Na pešačkom putu koji vas vodi ispod starog grada (koji je u fazi rekonstrukcije), kroz tunele i mostove nekada su se nalazile šine uskog koloseka. Užice je od 1912. godine bilo vezano železnicom uskoga koloseka, preko Čačka i Kragujevca sa Stalaćem. Tada su putovanja za Beograd trajala dugo, moralo se prelaziti iz jedne kompozicije u drugu, čekati satima na veze. Poštanske pošiljke su kasnile. Tek tokom prve decenije, posle Prvog svetskog rata, igrađena je neposredna veza sa Beogradom preko Čačka, Gornjeg Milanovca , Lajkovca i Obrenovca. Sa druge strane, pruga uskoga koloseka tada je produžena od Užica preko Šargana do Vardišta. Tako je Užice bilo povezano sa Sarajevom i Dubrovnikom. Gde god da je „Ćira“ ukidan, meštani su ga gorko oplakali, a naselja koja su gubila pružnu vezu više nikada nisu imala isti život. Uz prugu je cvetala poljoprivreda, jer su seljaci „Ćirom“ nosili sir, mleko i druge proizvode u grad. Zlatiborski seljaci nekada su nosili robu u Sarajevo i uveče se vraćali kući, drugi su bili okrenuti ka Beogradu. Svaka železnička stanica imala je lipu, a pod njom su uvek, u isto vreme, stari ljudi dolazili i palili lule. Po prolasku vozova nameštali su satove, jer su mogli da se oslone na njihovu tačnost, i uopšte, prolasci vozova obeležavali su ritam života. Pre četvrtog tunela nalazi se veliki kameni most koji prelazi preko reke Đetinje. To je ujedno i mesto sa koga se pruža prelep pogled na lokaciju koja mi je tog dana bila primarni cilj za obilazak. Pre mosta silazim sa glavnog puta i nalazim mesto odakle kreće uzani puteljak koji pored stena vodi duž klisure. Nakon kraćeg pešačenja huk vode koja slobodno pada sa visine od 18 metara je sve jači, ubrzo nailazim i na mini raj na zemlji. Nastaviće se...

Kao sto si i napisao, bolje da ne spominjem drzavu, bar ne u ovoj temi. A sto se tice Anike i ostalih malih andjela kojima je potrebna pomoc, ostaje nam da se nadamo...

Hvala, ali nema potrebe. Ako se slažeš i želiš da mi pomogneš. Voleo bih da nastaviš prodaju (donaciju) jakne pod istim uslovima. Dakle ako je prodaš preko oglasa, uplati Aniki donaciju i postavi dokaz o uplati. Takođe, ako je uzme neko od kolega sa foruma neka on postvi dokaz o donaciji i daj jaknu njemu. Da li se slažeš sa tim, jel to ok?

Pozdrav @gagi982 Da li mi možeš potvrditi da sam ja novi vlasnik jakne? https://www.budihuman.rs/sr/donacije/sve-uplate

Da ne bih prepričavao, postaviću kompletnu poruku koju sam juče dobio.

Pozdrav @vuck0 i dobrodošao na forum. Verujem da ćeš ovde naci odgovore za sve što te bude interesovalo. Puno srećnih i bezbrižnih kilometara želim.

...da se nadovežem na prethodne postove i da privedem opis ove vožnje kraju. Sa Gučeva se spustih istim prelepim krivudavim putem kojim sam se i popeo. Preko Loznice do Tršića i rodne kuće Vuka Kardžića trebalo mi je nešto ispod pola sata lagane vožnje. Rodna kuća Vuka Karadžića se nalazi u predivnom prirodnom okruženju koje je pretvoreno u jedan poveliki etno kompleks. Pored Vukove kuće moguće je videti i pomoćne objekte koji čine jedno celo seosko domaćinstvo tog vremena. Vuk Stefanović Karadžić rođen je 1787. godine u Tršiću u kući pletari, koju je podigao njegov deda Joksim Bandula. Vukova porodica se naselila u Tršiću, napustivši Hercegovinu, bežeći od turske osvete. Rodnu kuću, kako je on sam zabeležio, Turci su za vreme Karađorđeve vladavine palili deset puta. Na mestu prvobitne kuće, Gajo Matić i Kojo Marjanović, meštani Tršića, da bi sačuvali od zaborava, poboli su veliki hrastov krst, 1897. godine, u vreme prenosa Vukovih posmrtnih ostataka iz Beča u Beograd. Taj hrastov krst i danas stoji u Vukovoj spomen-kući u Tršiću. Spomen-kuća je dvodelna, gde je ulazni deo „kuća“ urađena kao brvnara i zidanim delom nad podrumom, u kojoj se nalazi soba. Strmi krov je pokriven šindrom, karakterističan tipu kuće na ćelici. „Kuća“ je odeljenje sa otvorenim ognjištem, pokućstvom i posuđem, karakterističnim za kuće iz 19. veka. U sobi se nalaze krevet, sto, klupa, ikone, gusle i Vukov portret iz 1816. godine, rad Pavela Đurkovića. Uz kuću je formirano dvorište u kojem se nalaze vajat, kačara, ambar i koš za kukuruz. Ako zanemarim ono grozno jutro koje sam opisao u prvom postu, ovo je bila jedna prelepa tura. Sunčan i vedar dan, zanimljive lokacije i prazni putevi bili su dovoljni da još jednu kratku, novembarsku vožnju privedem kraju sa osmehom na licu.

Kao što sam obećao, nastavljam tamo gde sam stao u prethodnom postu... Nakon što sam završio posetu tajnom podzemnom gradu "Kamena devojka" svoj boravak u Malom Zvorniku iskoristih da posetim i crkvicu koja je otkrivena pre nekih 15-ak godina. Na svega minut vožnje od podzemnog grada, prošavši pored mosta Kralja Aleksandra nailazim na crkvu koja je ukopana u stenama. Sveto mesto u koje dolaze vernici širom ovog regiona posvećeno je Svetom Vasiliju Ostroškom Čudotvorcu pa je zbog toga i zovu "Mali Ostrog". Crkva je ukopana u brdo u obliku krsta, dužine 33 i širine 33 metra koliko je i Bog bio na zemlji. Crkva Časnog krsta je iskelsana u pećini najverovatnije u peridou između 1932. i 1934. godine, u vreme kada je građen tajni podzemni grad kralja Aleksandra Karađorđevića. Kada se uđe u crkvu, pored izvanrednog mira i mirisa, jedan produhovljen pečat daje joj i to što nema osvetljenja, već osvetljenje pruža čak 120 kandila. Ovaj put nažalost nisam imao sreće jer me je sačekala zaključana kapija. Rekoše mi da petkom dolazi sveštenik zarad službe pa je tada i otvorena. Par fotki koje sam napravio sa samog ulaza nisu nekog kvaliteta jer je unutra bio potpuni mrak. Na red je došla i sledeća destinacija planirana tog dana za obilazak. Iz Malog Zvornika lep krivudavi put me vodi ka Loznici i planini Gučevo. Uspon ka vrhu Gučeva bio je pravi raj za sva čula. Podigao sam vizir na kacigi da bih što verodostojnije osetio mirise i boje koji su se prostirali vlažnom planinskom šumom. Krividavi asfaltni put koji vodi ka vrhu je sjajan, ali zbog vlažnosti i opalog lišća treba biti oprezan na gasu pogotovo u gornjem delu planine. Uprkos prirodnim lepotama, kao i obično, kako se približavam nekoj od ovakvih lokacija tako počinju da me preplavljuju posebne emocije... 8. septembra 1914 godine započela je jedna od najtežih i najkrvavijih bitaka iz Prvog svetskog rata, bitka na Drini. U sklopu bitke na Drini vođene su borbe i na planini Gučevo koje su trajale 55 dana. Borbe na Gučevu započele su u drugoj polovini septembra i trajale sve do početka novembra 1914. godine. Srpske trupe su oko 26. septembra stigle na Gučevo, ali kako ga nisu mogle osvojiti, utvrdile su se u neposrednoj blizini neprijateljskih linija. Gučevska bitka poznata je kao jedna od prvih rovovskih bitaka iz Prvog svetskog rata. Srpski i austrougarski rovovi bili su na veoma maloj udaljenosti, koja je na pojedinim kotama iznosila 5 - 7 m. Ovako mala udaljenost između srpskih i austrougarskih rovova bila je radi paralisanja austrougarske artiljerije, koja je bila daleko nadmoćnija od srpske. Osnovni cilj austrougarske ofanzive, da se probije kroz centar i opkole srpska krila, nije ostvaren i pored opšte nadmoći neprijatelja i početnih uspeha. Ipak, padom kota 708, Eminove vode i Kulišta, 6. novembra palo je i Gučevo, a jedinice kombinovane divizije morale su da se povuku na desnu obalu reke Štire. U borbama na Gučevu srpske trupe imale su znatne gubitke, ali su ostvarile svoj cilj parališući austrougarsku vojsku na ovom delu fronta skoro dva meseca. Na planini Gučevo, podignuta je spomen kosturnica u znak sećanja na borbe vođene na Gučevu tokom Prvog svetskog rata. Spomen kosturnicu (visoka 15m) je 1929. godine podiglo Udruženje rezervnih oficira i ratnika, kao trajno sećanje na tu značajnu bitku u istoriji srpskog naroda. U njoj su zajednički sahranjeni posmrtni ostaci ratnika srpske i austrougarske vojske. Na spomeniku je sarkofag sa natpisom: GUČEVSKI HEROJI U BORBI 1914. GODINE, a ispod njega je arhitrav sa Njegoševim stihovima: BLAGO ONOM KO DOVIJEKA ŽIVI IMAO SE ZAŠTA I RODITI. Iza spomenika se nalaze ostaci rovova iz Prvog svetskog rata. Okolina spomenika je iskrčena, uređen je vidikovac sa kojeg se pruža prelep pogled na Podrinje, Pocerinu, Semberiju i Majevicu. VEČNA IM SLAVA I HVALA! Nastaviće se...

@Deki Katana - hvala Deki Što se posete Kamene devojke tiče... Već duže vremena traje zafrkancija između opštine Mali Zvornik i Turističe organizacije Mali Zvornik. Kao vlasnik, objekat održava i posete trenutno sprovodi opština ali će se to vremenom prebaciti na Turističku organizaciju. Bez obzira što na tabli ispred ulaza piše radno vreme i što postoje neki brojevi telefona, ignoriši to. To ne funkcioniše, a kao dokaz pogledaj negativne komentare odnosno koliko ih ljudi kritikuje na Trip Advajzoru. Vide radno vreme na sajtu, dođu i poljube zaključana vrata. Objekat je jedino moguće posetiti u organizovanim grupama od minimum 20 ljudi, kažu ne isplati im se manje. Te grupe i termine ne organizuju oni (opština), već kojekakve turističke organizacije, agencije ili pojedinci koji svoj dolazak najave i potvrde vreme dolaska. Tu grupu ispred opštine sačeka ovlašćeno lice koje im otključa objekat i sprovede ih unutra... dakle nikakvi termini ne ostoje. Koliko sam ja bio uporan, na kraju sam dobio njihovo obećanje da će me obavestiti čim neka grupa bude najavila dolazak. Uz saglasnost te grupe ja bih mogao da im se priključim. Međutim, korona, karantini... mnoge grupe su zakazivale pa otkazivale dolazak, nekada ja nisam bio u mogućnosti da dođem... protekle nedelje mi se napokon plan i ostvario. U jednom trenutku mi je palo na pamet da na forumu otvorim temu i možda organizujem i najavim grupu od 20> ljudi koja bi se skupila u Malom Zvorniku zarad obilaska podzemnog grada. Međutim, nisam bio siguran koliko to ljude uopšte zanima, + se zbog vremenskih uslova sve manje ljudi vozi. Sada u nedelju kada sam obišao podzemni grad pređoh više od 400 Km (put #27, Ibarska...) i pored lepog dana daj Bože da sam sreo 3 motora...

Situacija je sledeća. Za kolegu je bilo potrebno 5 jedinica krvi a javilo se preko 40 ljudi iz raznih krajeva Srbije među kojima i nekolicina žena. Tim lekara i hirurga zadužen za oporavak kolege se dvoumio da li prvo da interveniše na plućima ili na kičmi. Kao prioritet je ipak odabrana kičma i operativni zahvati su odrađeni. Na čelu tima je naš ugledni (verovatno najbolji) hirurg Akademik profesor dr Marko Bumbaširević koji je rekao da je operacija protekla ok. Dakle, sve što je bilo do hirurgije odrađeno je perfektno ali po njegovim rečuma ne treba očekivati čuda (ma šta to značilo). Da li će Ivke prohodati ponovo i kada, zavisi puno od mnogih stvari kao i od same njegove konstitucije. Ostaje da se čeka... Kolegu trenutno održavaju u stanju veštačke kome jer je zbog funkcionalnosti samo jedne polovine pluća prikačen na respirator...

I... još fotki vezanih za moj prethodni post. Bunar u kome još uvek ima vode, još uvek je funkcionalan Mesto gde su bile originalne kraljeve česme

Hvala! I ubuduće, kada god budem posetio neko zanimljivo mesto, predstaviću ga ovde Hvala, biće toga još. Da, nikakav problem. Mogao sam da prespavam u vodenici ali su noći tamo poprilično hladne... a i žurio sam nazad tetki lek da odnesem. ------------------------------------------------ Konačno mi potvrđuju da je organizovana grupa potvrdila dolazak i da će na lokaciji biti u nedelju u 09:00h. "Pa gde baš nađoše u 09h?" pomislih, ali kolebanja nije bilo. Godinama sam jurio i čekao šansu da posetim to mesto i jedini način je bio da uđem sa organizovanom grupom jer pojedinačne posete nisu još uvek moguće. Nakon mnogih pomeranja, otkazivanja, došao je i taj dan. Jutro za ne poželeti, 06:30h, magluština Bože sačuvaj a ulice Beograda avetinjski prazane. Što bi rekla Nada Macura, "slojevito obučen" palim motor i nakon kratkog grejanja lagano kroz maglovite ulice krećem prema auto-putu. Čim sam krenuo, na displeju mi se pali signalna lampica u obliku pahulje a pored nje i 3°C... Donesoh odluku da ću zbog guste magle ipak ići auto-putem do Sremske Mitrovice pa preko Mačvanskog Prnjavora i Loznice do zacrtanog cilja - Malog Zvornika. Malo pre skretanja za Sremsku Mitrovicu izađoh iz magle koja ostade iza, dok se ipred mene naprasno otvori suncem obasjani ravničarki pejzaž. Nakon nekoliko minuta diplej je već pokazivao 11°C što je bila najava za dinamičniju vožnju i brzo sušenje. Pošto mi je prolazno vreme bilo dobro, po dolasku u Mali Zvornik prvo odlazim do Mosta kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića gde stajem i brzinski uzimam neko pecivo za doručak. Most kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića ili Stari most je bio saobraćajni most preko reke Drine, koji spaja Zvornik i Mali Zvornik. Danas je on pešački i služi kao malogranični prelaz između Republike Srpske u Bosni i Hercegovini i Srbije. Tokom jula 1919. godine, Mali Zvornik je posetio kralj Aleksandar Ι Karađorđević. I već 1922. godine srpski trgovci su počeli planirati gradanju mosta na mestu gde se iskrcao kralj Aleksandar. Rešenje gvozdenog mosta na Drini je usvojeno 4 godina kasnije, 1926. Radovi su otpočeli iduće godine, a most je završen nakon dve godine izgradnje 1929, čime je Drina premoštena. Most je građen sredstvima Ministarstva građevine Kraljevine Jugoslavije, ratnom reparacijom i donacijama kralja Aleksandra I Karađorđevića. Po završetku gradnje, zaprežnim vozilima dovezeno je na most 30.000 tona kamena, da bi se ispitala njegova izdržljivost. Nakon 15 dana, kada se utvrdilo da je most čvrst i stabilan, kamen je ukloljen. Svečano otvaranje i osvećenje mosta zbilo se 12. januara 1930. godine, čemu je i prisustvovao kralj Aleksandar lično. Od tada postaje glavno zvorničko šetalište i nosi naziv Most kralja Aleksandra I. Gledajući Zvornik preko Drine, završavam doručak i krećem ka mestu koje sam toliko dugo želeo da posetim... Minut kasnije, sa lakoćom pronalazim skretanje i parkiram ispred starih gvozdenih vrata koja bi trebalo da budu ulaz. Pravim par fotki i ostaje mi samo da sačekam organizovanu grupu sa vodičem i da im se priključim. “Kamena devojka” ili "Podzemni grad Kralja Aleksandra" TAJNI podzemni grad gde je u slučaju rata trebalo da boravi državni i vojni vrh Kraljevine Jugoslavije sa elitnim gardijskim jedinicama počeo je da se gradi 1931. godine u pećinama kraj Malog Zvornika. Pristup planu podzemnog kompleksa koji je nosio šifrovano ime “Kamena devojka” imalo je svega petoro ljudi u Kraljevini. Podzemni lavirint su kopali i betonirali robijaši, dovođeni i odvođeni noću, tako da nisu znali ni gde se nalaze, ni šta grade. Radovi započeti po direktnoj naredbi kralja Aleksandra 1931. a obustavljeni su 1934. posle njegovog ubistva u Marselju. Do tada je izgrađeno 75 prostorija i nekoliko kilometara saobraćajnica koje ih povezuju, kao i sistem za vodosnabdevanje. Da je kompleks trebalo da se prostire na mnogo većoj površini, ukazuje jedan od hodnika duži od 20 kilometara. Podzemni grad je sve donedavno bio tajna, čak i za žitelje Malog Zvornika. Lokalna vlast procenila je da je reč o vrhunskoj turističkoj senzaciji i investirala novac u osvetljenje. Trenutno je oko kilometar i po hodnika podzemnog utvrđenja dostupno posetiocima, koji u njega ulaze kroz jedna od 12 čeličnih vrata lavirinta ukopanog u planinu Boranju. Hodnici okrenuti ka Drini relativno su uski da bi u slučaju potrebe mogli da se lako zatvore i brane, ali u dubini planine oni se šire i pretvaraju u saobraćajnice s platoima koje su mogle da služe kao zborna mesta jedinica stacioniranih u skloništu i prostor za skladištenje oružja i borbenih kompleta municije. Ipak, tačna namena i plan korišćenja ostali su do danas nepoznanica, jer dokumenti o ovom tajnom projektu dosad još nisu otkriveni. Podzemni grad je upotrebljen samo jednom, tokom Aprilskog rata 1941, kada je ovde tokom dva dana boravio mladi kralj Petar Drugi. Od 7. do 9. aprila 1941, ovde se i praktično raspala poslednja nada o odbrani Jugoslavije. Posle sednice vlade u podzemnom gradu, hrvatski političar Vlatko Maček otišao je u Zagreb i 10. aprila, kad je proglašena NDH, putem radija pozvao Hrvate na lojalnost Trećem rajhu i Anti Paveliću. Prostorija gde je održana poslednja sednica vlade tadašnje kraljevine je korišćena u toku snimanja serije "Ravna gora"- Do danas nije pronađen dokument na osnovu kojeg je zaustavljena izgradnja podzemnog grada posle atentata na kralja Aleksandra u Marselju. Vojni istoričari tumače stopiranje projekta pritiskom hrvatskih političara koji su se protivili da se komandno mesto nalazi na teritoriji Srbije, uz Drinu. Aprilski rat 1941. verovatno bi se odvijao drugačije da je podzemni grad bio dovršen i popunjen predviđenim brojem srpskih vojnika. U tom slučaju NDH ne bi mogla odmah da se proširi na Podrinje, niti bi vojnici iz Srbije ostali odsečeni u neprijateljskom okruženju. Ni u sali za sednice, ni u drugim prostorijama nema originalnog nameštaja, jer je opljačkan tokom i posle Drugog svetskog rata. Pokradeno je sve što se moglo odneti, uključujući električne i vodovodne instalacije i tri masivne ukrasne “kraljeve česme” koje su po nekim tvrdnjama bile pozlaćene. Mitovi o blagu koje je za sobom ovde ostavio dvor bili su izazov za tragače za blagom koji su iskopali otvore na zidovima mnogih prostorija. Najveći su oni u podzemnoj vojničkoj crkvi, koja se prepoznaje po prostoru predviđenom za oltar. Duž hodnika su na čeličnim gredama ostali ventilatori iz predratnog vremena čija je namena bila da obezbede ravnomernu cirkulaciju vazduha iz skrivenih otvora u steni. Ventilacioni sistem nikad nije uključivan, pa je voda koja se proceđuje kroz stene napravila minijaturne stalaktite i stalagmite. Podzemni grad je jedinstveno mesto na kome se može videti kako bukvalno raste pećinski nakit kojeg je najviše u prostorijama koje su napuštene pre podziđivanja armiranim betonom. Iz "Kamene devojke" nisam poput kralja otišao u igznanstvo, ali sam zato nastavio obilazak planiranih mesta koja ću predstaviti u narednim postovima. Fotografije iz "Kamene devojke" ću kao i obično zbog preglednosti podeliti u dva posta. Nastaviće se... Kraljev apartman Kraljeva kancelarija Sala za sednice Crkva sa mestom za oltar

SRPSKI VODITELJ IMAO SAOBRAĆAJKU Motor smrskan, automobil UNIŠTEN: "Ugruvan sam, modar, SA KRAGNOM I GIPSOM... sve me boli" WWW.BLIC.RS Voditelj Miloš Urošević imao je saobraćajku, te se odmah obratio svojim pratiocima i pokazao fotografije sa lica mesta.

Jedna jesenja sa moje prekjučerašnje vožnje. Klisura reke Đetinje.

Kad' se vec dotakosmo fluo prsluka... Skoro uvek na pocetku sezone, kao i na duzim putovanjima izgledam ovako.

Pre dva sata, tačniije u 21:30h desila se saobraćajna nesreća na Novom Beogradu u kojoj su učestvovali maxi skuter i putnički automobil. Kada sam naišao hitna pomoć je već bila tu, čekala se uviđajna patrola. Najbitnije je da su svi ok. Nakon što sam se zaustavio, ponudio sam se za bilo kakvu vrstu pomoći, međutim zaista nije bilo potrebe. Momak u ranim tridesetim - vozač skutera je imao na sebi, jaknu, ful fejs kacigu i rukavice. Obojca smo bili mišljenja da mu je to dosta pomoglo, a tome u prilog idu i tragovi (ogrebotine) na kacigi koji svedoče o kontaktu glave sa asfaltom. Momak je potpuno bio priseban i jedino na šta se požalio je blagi bol u kolenima. Reče mi da se kretao pravolinijski, ne menjajući svoj smer kada ga je odjednom isekao auto iz suprotnog smera. Kontakt je bio neminovan i desio se u predelu prednjih desnih vrata putničkog auta. Vozač skutera posećuje i čita forum kao gost. Rekoh mu da ću fotografije postaviti na forum sa čim je bio apsolutno saglasan. Nakon što mu poželeh sve najbolje, mesto nezgode napustih kada je došla uviđajna patrola.

Prenosim poslednje informacije: "Stanje je ozbiljno, upravo su mi javili da je na programu za hitnu operaciju... treba “srediti” rebra, ključnu kost, pršljenove i veliki hematom koji pritiska nerve i trenutno je naš drug bez osećaja u nogama.... uzdamo se u stručnost naših hirurga, čini mi se da će ga operisati dr. Zagorac"

Da podelim: INFO - HITNO - NAŠEM KOLEGI MOTOCIKLISTI TREBA KRV ZA HITNU OPERACIJU !!! Pre par dana dogodila se saobraćajna nesreća na Bulevaru u kome je učestvovao i naš drug. Povrede koje je zadobio su vrlo ozbiljne i potrebna je operacija kako bi Ivke prebrodio ovaj težak period........potrebna je da dobrovoljci daju krv za Ivketa, ajde drugari moji motociklisti, da pokažemo da postoji i na delu naše motociklističko bratstvo, ajde da pomognemo......... Potrebni davaoci krvi za IVKOVIĆ DEJANA "IVKETA", motocikliste iz Beograda. Davaoci krvi da se jave u Zavod za transfuziju Sveti Sava,kod hrama Svetog Save. Prilikom dolaska,dati podatke za koga se daje krv: Ivković Dejan 30.09.1974 Šok A Urgentni centar. Pozivaju se svi koji su u mogućnosti da se odazovu i daju krv. Ovo obaveštenje proslediti u što većem broju KRVNA GRUPA NEBITNA, kolega će dobiti odgovarajuću krvnu grupu a davaoci popunjavaju rezerve.

Mali savet: Napravi (nareži) obični mehanički ključ, odnosno napravi kopiju tvog originalnog ključa koji je u sklopu daljinca. Sa njim nećeš moći da pališ motor ali ga zato koristi za sve ostalo - otključavanje, zaključavanje kofera, navigacije, sedišta... Tako ćeš fabrički, čitaj skupi "skakavac" sačuvati od habanja i smanjiti rizik od gubitka, jer nećeš uopšte morati da ga vadiš iz (recimo) unutrašnjeg džepa jakne. Vidim da je kolega već odgovorio. Za zaključavanje okreni volan skroz levo i drži dugme nekoliko sekundi. Naravno, ključ treba da je kod tebe (u neposrednoj blizini motora). Sa servisnim ili rezevnim plastičnim kod ključem takođe možeš upaliti motor u nuždi, tako što ćeš ga prisloniti na obeleženi krug, udubljenje u blatobranu ispod sedišta. Nakon toga daješ kontakt i pališ motor normalno. Btw, prelep motor. Puno bezbrižnih kilometara želim!

I još malo fotki vezanih za moj prethodni post

Vampir - jedna od retkih, ako ne i jedina reč preuzeta iz srpskog jezika koja se koristi u celom svetu. Reč je o Petru Blagojeviću, koji je živeo krajem 17. i početkom 18. veka, u vreme kada je delom Srbije vladala Austrougarska. Zahvaljujući pedantnosti bečke administracije, postoje svedočanstva o događajima koji su tada preplašili Evropu. Naime, te 1725. posle smrti seljaka iz Kisiljeva Petra Blagojevića ljudi su masovno počeli da umiru. U osam dana posle njegove smrti umrlo je njih devetoro. Takođe, svi su govorili da ih je pre nego što su umrli posetio Petar. Njegova supruga je pobegla neposredno posle tih čudnih zbivanja, rekavši da joj je u snu došao mrtav muž tražeći svoje opanke. Seljaci su stoga od austrijskog kapetana Frombalda zatražili da otvore Petrov kovčeg. U Frombaldovom izveštaju, koji se danas čuva u arhivi u Beču, stoji da je ono što su videli tada uplašilo sve prisutne. Telo Petra Blagojevića uopšte nije pokazivalo znake propadanja, a oko usta su mu bili tragovi sveže krvi. Telo je bilo probodeno kocem, a potom spaljeno. Nedugo posle toga bečke novine „Vineriše dijarijum“, danas poznate kao „Viner cajtung“, objavile su članak pod naslovom „Vampir von Kisiljevo“ i od tada se reč vampir koristi širom planete i spada u prva pominjanja vampirizma u Evropi i svetu. Posle Perine smrti austrijska vojna uprava poslala je komisiju da ispita da li vampiri u Srbiji postoje i da li se razvila epidemija vampira. Otvarali su grobove ljudi za koje se pričalo da su se povampirili. Austrijski komesari su naredili spaljivanje svih leševa koji su delovali živo, a od tada u selu postoji kletva: "Dabogda te Pera posetio!" ------------------------ Iako ne prvi, medijsku slavu je preuzeo i do dana današnjeg ostao najpoznatiji srpski vampir Sava Savanović. U nedirnutom prirodnom bogatstvu šuma, planina i reka, smešteno je selo Zarožje, najveće selo od 33 sela opštine Bajina Bašta. U mračnom planinskom prolazu kod izvora reke Rogačice, nalazi se uska staza koja vodi pravo do prastare ali sada delimično obnovljene vodenice u kojoj je prema legendi, boravio najpoznatiji srpski vampir, Sava Savanović. Sava je bio imućan i cenjen trgovac stokom. Dugo se nije ženio, a onda se zaljubio u ćerku trgovca iz Valjeva. Međutim, njen otac nije dozvolio brak jer je Sava bio mnogo stariji od nje. Tada se promenio. Počeo je stalno da se svađa, pa su i ljudi počeli da ga izbegavaju. Bio je grub prema posluzi u kući i mlađem bratu Stanku, ali i njegovoj ženi i deci. Sava je onda doneo odluku da ubije nesuđenu suprugu. Iako je bila bogata, volela je da čuva ovce. Sava je uzeo pištolj i proveo je celu noć u kućici u dvorištu. Čekao je zoru da devojka krene na pašu s ovcama. Brat Stanko imao je loš predosećaj. Video ga je kako sprema kuburu za pojas i pratio ga. Sava je nakon pola sata hodanja naišao na devojku. Pitao ju je da li želi da ode s njim kući, a ona mu je odgovorila da ne sme od oca. Okrenula se na tren da pogleda ovce, a Sava je izvadio oružje i pucao joj u leđa. Stanko je iskočio iz grmlja na Savu i počeli su da se bore. Pastiri koji su bili u blizini, čuli su pucanj i dojurili, Stanko se presplašio i pobegao, a oni su mislili da je razbojnik. Jedan mu je pucao u leđa i na mestu ga ubio. Sava je, preplašen i znojav, nekako ustao i nožem napao pastira koji mu je ubio brata. Tada su drugi videli telo devojke i shvatili da su ubili pogrešnog. Okružili su Savu i počeli su da ga biju motkama. Seljani nisu hteli da ga sahrane na groblju jer je bio ubica, pa su ga pokopali blizu mesta gde je poginuo. Nakon tog događaja Sava Savanović je godinama davio vodeničare na Rogačici, ali niko nije znao da je on vampir, sve dok nije naišao Strahinja iz Ovčinje koji je sticajem okolnosti ostao prvi put da prenoći u vodenici. Uzeo je pušku, jedan poveći panj je prerušio da liči na čoveka i sakrio se u potkrovlje. Oko ponoći Sava je ušao u vodenicu i počeo da meša brašno i kada je ugledao panj prerušen u čoveka počeo da viče: "evo meni dobro večere". Sava je tada počeo da davi, ali je osetio da to nije živo biće, već nešto drugo. U tom trenutku, povampireni Sava izgovorio je čuvenu rečenicu u kojoj je zapravo priznao da je povampiren: "Ej, Savo Savanoviću, devedeset godina vampiruješ, i ne osta bez večere kao večeras!" Meštani su se već ujutru okupili oko vodenice da vide da li je Strahinja preživeo. Narod je ugledao Strahinju i njegova prva rečenica je bila da je Sava Savanović povampiren. Odmah su krenuli u potragu za njegovim grobom. Tada su meštani otišli kod najstarije babe u selu koja im je rekla da njegov grob potraže u Krivoj jaruzi ispod "račvastog bresta". Tako je i bilo, našli su Savin grob i kada su ga otkopali videli su da na jedno oko gleda. Proboli su ga glogovim kocem, ali nisu uspeli kako treba da ga poprskaju svetom vodicom i iz njegovog tela izletela je "leptirica". Od tada Sava ne spava, sigurni su meštani. U priči o najpoznatijem srpskom vampiru, Savi Savanoviću inspiraciju je pronašao i reditelj Đorđe Kadijević i to za prvi srpski horor film "Leptirica" (1973). Stanovnici Zarožja tvrde kako je leptirica zaista postojala i da je izletela iz Savinog tela kada su ga proboli kocem... ------------------------------ Malobrojan i goloruk, bez adekvatnog naoružanja (glogov kolac, beli luk, krst, sveta vodica...), krenuh da potražim Savinu vodenicu ne bi li iz prvog lica i nešto više saznao o tom ukletom mestu. Verovatno svima dobro poznati put #170 me je iz pravca Valjeva doveo do pumpe "MIF Petrol", koja je nepun kilometar udaljena od poznatog vidikovca "Kapija podrinja". Odmah tu kod pumpe stajem da bih upalio oflajn navigaciju na telefonu, jer kao što sam i pretpostavio, dole u rupi nema ama baš nikakvog signala ni mreže. Sama moja pojava i smer u kome sam zaustavio motor su privukli pažnju kako lokalcima koji su sedeli u bašti kafane preko puta, tako i svim prisutnima na pumpi. Definitivno su svi znali gde idem, jer baš sa tog mesta pod oštrim uglom nizbrdo kreće makadamski put koji vodi ka možda najpoznatijoj vodenici u Srbiji. Nakon nekih 1,5 - 2 Km korektnog makadama na moje iznenađenje kreće vijugavi asfaltni put koji vodi, odnosno prolazi pored same vodenice. Sa desne strane puta jedva se primećuje krov vodenice koja se nalazi u rupi, u samom klancu u kome je i pored sunčanog dana bilo poprilično mračno. Spustih se putem malo niže ka krivini i malom mostiću da bih okrenuo motor ka pravcu iz kojega sam i došao. Na samoj krivini primećijem spomenik "krajputaš" i setim se podatka pronađenog na internetu. Naime, spomenik je podignut policajcu koji je tu umro, meštani kažu izliv krvi u mozak iako zvanični podaci o smrti nikada nisu objavljeni... Kako god, vratih se desetak metara uzbrdo i tu se parkirah, jer odatle kreće uzana pešačka stazica koja vodi nizbrdo u klanac ka reci i vodenici. Spustivši se u rupu na prvu pomislih, stvarno sablasno mesto. Žive duše nema da prođe putem iznad, vodenica sama za sebe stoji u sred ničega, a jedini zvuk je zapravo žubor prelepe bistre vode koja teče i preliva se preko kamenja. Kako su minuti mog boravka proticali i kako sam se ja sve više šunjao po nepristupačnom okruženju, sve više mi se po glavi vrzmalo: kako je ovo u stvari jedno predivno mesto u prirodi! Došlo je vreme i za povratak. Kao što sam na početku napisao, kapija Podrinja je na minut vožnje od mesta na glavnom putu gde je skretanje za vodenicu. Zato odlučih da po ko zna koji put prvo odem do vidikovca i bacim pogled na lepotu koja se prostire ispred, pa onda lepim krivinama nazad za Valjevo i Beograd. Kao što na vrhu Rtnja nisam video vanzemaljce, kao što u pećini Sv. Save nisam uspeo rukom da napipam vodu u steni (znači da sam grešan), kao što su freske koje plaču uvek bile suve za mene, a u tunelu iz filma "Lepa sela lepo gore" nisam sreo Drekavca... očekivano, ni ovde nisam naišao na vampire. Ali ipak, to sam ja. Možda će neko drugi imati više "sreće".

Kapija Podrinja