Sam centar krugova je zapravo mali brežuljak na kome primetih da su rađena neka iskopavanja. Iako se okrenuh 360° i dalje ništa nije ukazivalo na neku senzaciju, a onda sam digao dron... Uživao sam gledajući u prizor na ekranu telefona. Po ko zna koji put pomislih kako su nam razne misterije i bogatstva na dohvat ruke, ali mi jednostavno ne umemo to da istražimo, iskoristimo... često ni da cenimo. Uprkos lepom i sunčanom danu, došlo je i vreme za povratak. Spakovah novog drugara (dron), krenuh preko pomenutih rupa i jarka do motora, pa zatim istim stazama do glavnog puta... Uprkos proširenju na kraju koje mi je pomoglo mnogo puta, kao i najtvrđem mestu koje sam izabrao da je spustim, "ćopava" je ipak potonula. Još jedan dokaz da je zemlja u celom tom okruženju izuzetno mekana. Još jedan pogled na Vršac sa glavnog puta.

Tokom protekle nedelje su bila dva fantastična sunčana dana koja sam i ja iskoristio za neki kilometar više. Kao što negde već napisah, nedavno sam kupio dron što mi je otvorilo neke potpuno nove mogućnosti vezane za obilazak zanimljivih mesta. Ovaj put sam završio na lokaciji koja se nalazi negde između Vršca i Vatina, nedaleko od rumunske granice. Već dugo vremena planiram da posetim to mesto, ali zbog njegove specifičnosti ne bih uspeo puno toga da vidim. Radi se o misterioznim, kako kažu, praistorijskim krugovima. Jedni se nalaze kod Vatina a drugi kod Vlajkovca. Krugovi kod Vatina, čiji je prečnik 150 metara, opstali su tolike milenijume samo zbog činjenice da se nalaze na neplodnom močvarnom tlu, koje ratari nisu obrađivali. To, međutim, nije slučaj sa dvostruko većim vlajkovačkim krugovima, koji su više puta preoravani i sada se vide samo njihovi obrisi. Arheolozi Gradskog muzeja Vršac smatraju da je reč o hunskim grobnicama, dok su lokalni arheolozi amateri došli do brojnih saznanja, koja ukazuju da je reč o neolitskim kalendarima, starijim čak i od čuvenog Stounhendža. Kako god, oba lokaliteta su zbog svog izgleda jedinstvena u Srbiji. Arheolozi kažu da ne žele da se bave spekulacijama, jer zbog nedostatka finansija još nisu uspeli da urade opsežna arheološka istraživanja. S druge strane, vršački entuzijasti, kako tvrde, došli su do senzacionalnog otkrića. Oni već pet godina, na letnji i zimski solsticijum, iz centra tih krugova posmatraju izlazak sunca u odnosu na vršačke planine i to na predlog univerzitetskih profesora i arheoastronoma iz Rumunije, koji istražuju identične formacije u svojoj zemlji. I svakog puta su, kako tvrde, videli isto: sunce koje se rađa tačno u podnožju planine i, prateći liniju brda, kao točak penje ka najvišem vrhu. To se, kažu, više ne može smatrati slučajnošću. Oni su već gotovo sigurni da su ove krugove, pre više od 6.500 godina, napravili praistorijski ljudi, jer sve ukazuje na to da su iz njih posmatrali kretanje sunca i planeta, kako bi odredili koje je godišnje doba. Amateri arheolozi veruju da je Vatin bio zimsko, a Vlajkovac letnje svetilište. Na zimsku kratkodnevicu iz Vatina su snimili da sunce izlazi sa krajnje leve strane, i da se od podnožja diže do Guduričkog vrha. Gledano iz vlajkovačkih krugova, koji se nalaze sa druge strane planine pod uglom od 90 stepeni, sunce na letnju dugodnevicu takođe izlazi u podnožju najvišeg vrha. Razlog više da članovi Udruženja veruju da su vršački krugovi nekada imali ulogu kalendara je i to što su vizuelno identični rondelima - koncentričnim krugovima pravilnog oblika, kojih ima više od 150 u centralnoj Evropi, u dolinama Elbe i Dunava, a za koje se zna da su nastali još u neolitu baš zbog posmatranja nebeskih tela. Naučnici smatraju da su najstariji rondeli potekli upravo sa obala Dunava, i da što su južnije to su stariji i pravilnijeg oblika. A naši krugovi su najjužniji, što naslućuje da je pravljenje ovakvih kalendara poteklo upravo sa našeg područja. Međutim, ima i onih koji smatraju da je sve to delo vanzemaljaca. Ali sve, ipak, ostaje u domenu "nedorečenog" dok stručnjaci ne daju završnu reč, a za to je potrebna podrška države, da bi se obavila opsežna arheološka istraživanja. Sam centar krugova je markiran na Guglu i nije ga teško pronaći na mapi. Međutim doći do njega je malo zaguljeno jer treba koristiti zemljane traktorske puteve, plus je lokacija okružena dubokim kanalima. Dva puta sam napravio skretanje misleći da sam našao idealan put do krugova pa sam morao da se vraćam i tražim prolaz iz početka. Uglavnom, motorom sam uspeo da priđem na nekoliko stotina metara koje sam morao da prepešačim. Od cilja me je delio i duboki kanal u kome za razliku od ostalih nije bilo vode. Ovako sam ja uspeo da dođem do krugova, možda postoji i bolja opcija... Mesto na kojem sam skrenuo sa glavnog na zemljani put. Ovako izgleda pogled na krugove sa zemlje. Navigacija mi je pokazivala da sam blizu i da su krugovi odmah ispred mene, međutim sve što sam uspevao da vidim je ovo. Celo mesto je krajnje čudno. Iako izgleda sve lepo i ravno, kompletna okolina krugova je u dubokim brazdama i rupama koje su prekrivene travom. Pažljivo treba hodati i gledati gde se staje, jer je moguće veoma lako povrediti zglob. Kada sam prišao krugovima, primetio sam da su prstenovi u stvari mali brežuljci koji se povećavaju kako se prilazi onom glavnom u centru. Sledeću fotografiju sam napravio iz pojasa koji deli sam centar krugova (levo), i prvi prsten koji ide oko njega (desno). Nastaviće se...

"Dragi kolega, ja nemam novih reči koje ostale kolege već nisu rekli (napisali) za tvoj rad i doprinos na našem forumu. Predložio bih ti da po ugledu kolege... tako i ti otvoriš jednu temu i prebaciš sve do sada napisana putešestvija. Mislim da tvoj rad nije samo "kratka vožnja" već nešto mnogo više i korisnije, a to se vidi i po velikim brojem lajkova. Tako bi nam omogućio da lakše pronađemo neka mesta koja si opisao, kako bi se odlučili za obilazak istih. Veliki pozdrav " Započinjem citatom posta kolege @djolji koji je poslednji u nizu na temi "Kratke vožnje". Osim poruka na pomenutoj temi, dobio sam i dobar broj privatnih poruka koje su sličnih sadržina. Ovom prilikom želim još jedanput da se zahvalim SVIMA. Zbog svega toga i svih ostalih koji prate, reših da sve moje putešestvije po Srbiji skupim na ovom mestu. Počeću sa lokacijama o kojima do sada nisam pisao, pa ću vremenom prebacivati i postove sa ostalih tema, kako bi se na kraju sve zajedno našlo na jednom mestu. Tako da se neko ko do sada nije pratio ne iznenadi kada bude video fotografije i opis vožnje iz (recimo) avgusta, dok napolju veje sneg. Takođe, ovom prilikom bih hteo da zamolim sve koji budu imali neku sugestiju vezanu za moje pisanje i lokacije, da slobodno dopune temu svojim informacijama, iskustvima i fotografijama kako bi opis mesta o kome pišem bio što kompletniji i kvalitetniji. Na primer: bio sam tu, da li si video... nedaleko odatle se nalazi i... fantastično mesto... obišao sam ga... evo fotki... odmah tu je i... put vodi... Pa da krenemo...

Dobro si poređenje uradio i sve uglavnom rekao. Jedino što si pogrešio je vezano za RAW. Mini2 ga ima, odnosno može da pravi fotografije kako u JPEG tako i u RAW formatu i to u rezolucijama 4000×3000 (4:3) 4000×2250 (16:9). Kao što si naveo, sada postoji mogućnost snimanja video zapisa u 4K ali u 24/25/30 frejmova u sekundi, dakle nema 60 fps+, nema ga ni u 2,7K što je bitno onima koji vole da usporavaju snimak u post produkciji. Dodao bih još da Mini2 ima unapređene (jače) motore u odnosu na Mini, tako da je mnogo stabilniji i otporniji na jak vetar što mu je inače bila mana. Pre par dana sam se u to lično uverio dok sam bio na lokalitetu blizu Vršca. Mini2 se veoma uspešno borio sa jakim vetrom i na video zapisu se ne vidi da je imao bilo kakvih problema tokom leta. Daljinski je takođe apsolutno promenjen, zapravo isti je kao i kod veće braće. Prednost je naravno novi način transmisije signala, ali i to što sada daljinski dopunjuje mobilni telefon za vreme upotrebe (leta), pa je mogućnost da baterija na telefonu nakon leta ostane prazna mala. Mana novog daljinca su dimenzije... veći je od samog drona.

BMW R1250 GS SUPERMOTO BY VTR MOTORRAD

Ja se danas provozah do Kosmaja. Iskoristih ovo zubato sunce što za vožnju, što da po prvi put podignem ptičurinu (dron) koju nabavih pre par dana. Bila je neka konstantna izmaglica pa baš nešto i nisu bili idealni uslovi za slikanje. Na slikama je spomenik palim borcima Kosmajskog odreda.

Divljak (skinut sa osiguranja, dupli papiri, kraden... ko zna), ne možeš preko granice sa njim, a i ovde je upitno dokle će i šta će. PS. Ova plava boja je bila na modelima iz 2015. godine.

@ZoraNS - hvala! Upravo zbog ljudi kojima se dopada i zbog nekih mlađih pokoljenja ovo i radim. U svakom slučaju bih putovao i fotografisao, pa kada već postoji mogućnost, što to ne podeliti sa drugima. Kad' si već spomenuo unuke... potpuno si u pravu. Iako ih nemam još uvek, toliko se materijala godinama i godinama skupljalo, kako u vezi vožnji tako i u vezi mog (da kažemo) turbulentnog života, da komotno može knjiga da se napiše. Zarad prisećanja, postaviću fotografiju koja spada u ovu temu ali koja datira iz perioda kada je sve bilo mnogo, mnogo drugačije. Radi se o četvorici drugara koji su toliko toga prošli zajedno. Nas dvojica sa dva Suzukija GSX-R 750, i druga dvojica sa dva MZ-a 250. Kakve su to vožnje i kakvi su to "dueli" bili... Na fotografiji stojim u sredini i tada sam imao dvadeset i jednu godinu. Sa moje leve strane je moja devojka a kasnije supruga i majka mog sina. Iza nas je, prepoznajete, Golubačka tvrđava u izvornom stanju. To je bilo jedno mistično, tiho i prazno mesto puno zmija. Nakon skorašnje obnove i usled Korone, Golubačka tvrđava je postala planetarno popularna. Koliko se sećam, foto aparat koji sam vucarao je bila Smena 8M. Godina, 1995... @Marko05 - hvala! Bez obzira na ono što već znam ili što sam saznao na razne načine, pre nego što bilo šta od informacija postavim ja se ipak, naravno, dodatno informišem putem interneta. Zadnje što želim je da napišem neku neistinu ili lupim neku glupost. Otuda i neke zanimljivosti koje u javnosti i nisu previše poznate. Kada bih ti rekao ne bi verovao, koliki recimo % Beograđana ne pravi razliku između Kalemegdana i Beogradske tvđave. Užice, da! Oduvek sam voleo ceo taj kraj, okruženi ste lepotama. A vezano za komplet lepinju... biće dana Bogu hvala, držim te za reč! @Vule Gilera - takođe hvala! Vidim da ima ljudi koji kao i ja vole da pročitaju nečiji opis vožnje ili putopis, a kolega koji to odlično rade ima prilično na forumu. Takođe, izuzetno cenim svačiji trud i svaku postavljenu fotografiju. Što se predloga u vezi organizovanih tura tiče... mislim da je bilo kod nas nekih pokušaja. Nisam siguran da li bi to zaživelo, ali ono što pouzdano znam je da je užasno mali % motocikala koji uđu u našu zemlju i koji se zadrže više od dan-dva. E, to je ono o čemu baš razmišljam, a nije da nemamo šta da ponudimo. E, ali onda dolazimo do tvoje konstatacije. Šta bi amer ili nemac napravili od onoga što mi imamo? Odem u Romulijanu da vidim čuvene mozaike, oni zatrpani peskom... Što, pa kaže nema arheologa, treba to natkriti, vremenski uticaji... Pa natkrite ih, mislim se! 21. vek, ljudi lete na mesec a vi ne možete da natkrijete mozaike, jednostavnije je ponovo ih zatrpati peskom, jel? Na koliko sam samo mesta bio, srećem kako strance tako i domaće kako zbunjeno gledaju u telefone, pitaju me za lokaciju, kako i kuda... nigde putokaza nema, table. Dođeš na lokaciju a oni ne rade, nigde obaveštenja dok je na sajtu sve u fulu, radno vreme (nepostojeći) telefoni... tuga. Koliko se samo ljudi u Zagajičkim brdima pogubilo (pisao sam ovde o tom mestu). Milion račvanja, ljudi skrenu u šumu, telefoni nemaju signal, padne mrak, šakali počnu da zavijaju... haos. Bilo je nekoliko akcija "spasavanja", zadnja za koju znam je kada su dve devojke bile u pitanju... A što se druženja tiče, uvek sam za. Pogotovo sada kada ne putujem više u inostranstvo radi posla.

Evo i mene da pljunem na novonastalu situaciju U mom slučaju nije samo Korona bila dovoljna, nego je i rat počeo tamo gde sam između ostalog planirao da idem ove sezone... Kako god, od prvog servisa u sezoni urađenog krajem februara pa do danas, pređoh 27,253 Km ako sam dobro izračunao. To je ono što mogu da dokumentujem. Bilo je još malo kilometara u februaru pre servisa, biće ih još malo do kraja godine... ali to je to.

Dok cekamo da jakna nadje novog vlasnika... SRBIJO, ZAPAMTI OVA IMENA: Miloš i Biljana prodaju kuću da spasu Aniki život, a sada se javio KUPAC i ponudio nešto PRELEPO WWW.BLIC.RS Zapamtite ova imena: Miloš Mijajilović i Biljana Dragićević. Zapamtite, jer njih dvoje, brat i sestra iz Gornjeg Milanovca...

Kao što napisah u prethodnom postu, mini raj na zemlji. U jednom trenutku su se i oblaci razišli pa je usledila prava eksplozija boja i senki. Sa jedne strane mir i spokoj prirode bez (vidljive) žive duše u okolini, a sa druge huk vode koja slobodno pada sa brane. Završio se Prvi svetski rat, Srbi izađoše kao pobednici i napraviše Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, koja kasnije dobi ime Kraljevina Jugoslavija. Užičani u tim poratnim godinama potrošiše najviše snage i novca na obnavljanje industrije. Brzo pokrenuše razboje u Tkačnici i iskoristiše veliku potražnju tekstilnih proizvoda. Ponudiše tržištu srpsko čaršavsko, šustersko i laneno platno za slamnjače i za pakovanje, frotirske i berberske peškire, cvilih, porhet, brokat, puplin, cvišnu i materiju, nude pamučne šalove i svilene marame, salvete i prekrivače, i najradosnije, bele flanelske pelene. U Užice stižu razni aparati i mašine na struju, potreba za njom se povećava. Užička Tkačka radionica, 1923. uzima u zakup, a 1927. i kupuje, centralu od porodice Atanasković, u klisuri Grot. Godine 1923. rade i na obnovi elekktrične mreže i centrale: probija se tunel od brane do turbine, zamenjuju se generetori, umesto drvenih bandera grade se betonske, menjaju se vodovi i trafostanice. U Turici, kod Ristovića mahale, grade i 1928. godine puštaju u rad novu električnu centralu, za koju je u Sinjevcu podignuta nova brana, “Velika brana”, impozantna sa ogromnim bukovima u kojima Đetinja peni i pokazuje svoju snagu. Hukom i grmljavinom, koji se daleko čuju, postaće jedno od mesta za divljenje i dan danas u Užicu. Užičanima iz mnogih generacija ostaće u sećanju kada je jednom godišnje brana otvarana, obično na Veliki petak, koji se pretvarao u ribolov većine Užičana. Tad se skoro celo Užice sjati na obale Đetinje, obično tu kod “Međaja” i “Tabane”, gde je bila Stočna pijaca. Đetinja je ubrzano nadolazila, nosila i izbacivala ošamućene krkuše, klenove, pastrmke potočare, mrene, crvenperke, lipljane, deverike, čikove, peševe, grgeče, rakove. Užičani sa decom zavrnutih nogavica i rukava su ih sačekivali u reci, hvatali, ubacivali u korpe svih veličina, u vreće pa i u košulje sa vezanim rukavima u čvor, da im neka riba ne pobegne. Ili su te koristili kao vrše, poturajući pod maticu, dok se ne napune ribom. I ne samo ljudi i ptice i živorinje su lovile sa ribama u ustima i kljunovima. A uveče cela varoš je mirisala na riblju čorbu. Nije bilo kuće gde se nije spremala riba na sve moguće poznate načine. Danas hidrocentrala nije u aktivnoj upotrebi, a jezero koriste ribolovci i retki smeli kupači. Mnogi ovo mesto opisuju kao tajanstveno i bajkovito, a huk i grmljavina koji se ovde mogu čuti, nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Jel neko rekao tajanstveno i bajkovito? Naravno, ja ne bi bio ja kada ne bih prešao na drugu stranu i iz neposredne blizine osetio svu moć Đetinje. Da bi se stiglo na drugu stranu prvo je potrebno sići uzanim i strmim stepenicama koje su sakrivene tik iza mosta sa suprotne strane vodopada. Kada se siđe u podnožje mosta treba naći "skriveno" mesto, odnosno bukvalno se treba provući između kamenog stuba mosta i betonskog stubića koji drži žičanu ogradu. Odatle keću staze i bogaze kroz gusto rastinje... Pa dalje preko stare klizave cevi... Ubrzo, kroz rastinje počinje da se nazire i brana. I... nagrada za uloženi trud je tu. Verujte mi da slike i par video klipova koje ću postaviti ne mogu dočarati lepotu ovog mesta. Huk i moć koju na tom mestu demonstrira reka Đetinja su fantastični. Nakon što provedoh predivne trenutke na ovom mestu, došlo je i vreme za povratak. Treba prepešačiti nešto više od kilometar ipo do Gradske plaže i motora pa onda put Beograda, jer dani su sve kraći a noći sve hladnije... Istim putem kojim sam i došao, pun utisaka napuštam ovo predivno mesto. Samo... za razliku od voza Ćire ja ću se ponovo vratiti, obećavam.

Iako se i dalje šunjam po lokalu, poslednjih nekoliko sunčanih dana iskoristih za neki kilometar više pa me je put tako odveo u Užice. Parkirah motor kod gradske plaže gde ujedno počinje i pešačka zona. Prvo što sam zacrtao da obiđem je bila legendarna hidrocentrala na reci Đetinji. Nalazi se ispod užičkog Starog grada, a napravljena je 1900. godine i jedan je od simbola grada Užica. To je prva električna centrala podignuta po Teslinim principima polifaznih struja u Evropi i druga u svetu, svega pet godina posle podizanja iste takve na reci Nijagari u Americi. Po zabeleženim podacima iz 19. veka, sve je krenulo od pekara koji su parnom mlinu u Čačku skupo plaćali brašno, pa su rešili da sagrade svoj parni mlin. Savet su potražili od svog zemljaka Stevana Čađevića, prvog inženjera među Užičanima, koji je u to vreme radio u Ministarstvu građevina Kraljevine Srbije. Odgovor je bio zanimljiv. “Nikakav parni mlin! Uglja nemate, a parne mašine su sklone kvaru.Treba da sagradite mlin koji će goniti vodena turbina. Za pokretanje turbine imate vode u Đetinji više nego što vam treba!” Užički pekari su procenili da je podizanje industrijskog mlina skupa i neizvesna rabota i gradnju su odložili za neka bolja vremena. Đetinjom je proteklo dosta vode dok njena snaga nije počela da se koristi u industrijske svrhe. Zasluga za to pripala je užičkim tekstilcima. Da bi obezbedili jeftin i siguran energetski izvor, akcionari su rešili da za pokretanje mašina u tkačkoj radionici iskoriste vodenu snagu Đetinje. Kao izaslanik Ministarstva narodne privrede, 1898. u Užicu je boravio ugledni profesor Velike škole i pionir elektrifikacije u Srbiji Đorđe Stanojević. Obišao je klisuru Đetinje i mesto na kom je trebalo da se gradi fabrika i našao da u koritu Đetinje ima dovoljno vodene snage za pokretanje turbina i proizvodnju električne energije koja bi pokretala tkačke razboje, a pri tom i osvetljavala grad, a onda je odlučeno da se hidrocentrala gradi. Opremu koja će omogućiti primenu Teslinih principa u radu elektrane i prenos električne energije odabrao je Đorđe Stanojević. S obzirom na veliku težinu opreme koju je trebalo dopremiti iz Beča do Užica, rabadžijska kola vuklo je šest pari volova. Tako nešto, do tada, u Srbiji nije viđeno. Hidrocentrala je (naravno) bila zatvorena za posetioce. I tu valjda traže neke najave, organizovane grupe... Srbija i turizam. Put koji vodi ka sledećoj lokaciji koju sam planirao da obiđem je zapravo deo trase legendarnog voza Ćire. Na pešačkom putu koji vas vodi ispod starog grada (koji je u fazi rekonstrukcije), kroz tunele i mostove nekada su se nalazile šine uskog koloseka. Užice je od 1912. godine bilo vezano železnicom uskoga koloseka, preko Čačka i Kragujevca sa Stalaćem. Tada su putovanja za Beograd trajala dugo, moralo se prelaziti iz jedne kompozicije u drugu, čekati satima na veze. Poštanske pošiljke su kasnile. Tek tokom prve decenije, posle Prvog svetskog rata, igrađena je neposredna veza sa Beogradom preko Čačka, Gornjeg Milanovca , Lajkovca i Obrenovca. Sa druge strane, pruga uskoga koloseka tada je produžena od Užica preko Šargana do Vardišta. Tako je Užice bilo povezano sa Sarajevom i Dubrovnikom. Gde god da je „Ćira“ ukidan, meštani su ga gorko oplakali, a naselja koja su gubila pružnu vezu više nikada nisu imala isti život. Uz prugu je cvetala poljoprivreda, jer su seljaci „Ćirom“ nosili sir, mleko i druge proizvode u grad. Zlatiborski seljaci nekada su nosili robu u Sarajevo i uveče se vraćali kući, drugi su bili okrenuti ka Beogradu. Svaka železnička stanica imala je lipu, a pod njom su uvek, u isto vreme, stari ljudi dolazili i palili lule. Po prolasku vozova nameštali su satove, jer su mogli da se oslone na njihovu tačnost, i uopšte, prolasci vozova obeležavali su ritam života. Pre četvrtog tunela nalazi se veliki kameni most koji prelazi preko reke Đetinje. To je ujedno i mesto sa koga se pruža prelep pogled na lokaciju koja mi je tog dana bila primarni cilj za obilazak. Pre mosta silazim sa glavnog puta i nalazim mesto odakle kreće uzani puteljak koji pored stena vodi duž klisure. Nakon kraćeg pešačenja huk vode koja slobodno pada sa visine od 18 metara je sve jači, ubrzo nailazim i na mini raj na zemlji. Nastaviće se...

Kao sto si i napisao, bolje da ne spominjem drzavu, bar ne u ovoj temi. A sto se tice Anike i ostalih malih andjela kojima je potrebna pomoc, ostaje nam da se nadamo...

Hvala, ali nema potrebe. Ako se slažeš i želiš da mi pomogneš. Voleo bih da nastaviš prodaju (donaciju) jakne pod istim uslovima. Dakle ako je prodaš preko oglasa, uplati Aniki donaciju i postavi dokaz o uplati. Takođe, ako je uzme neko od kolega sa foruma neka on postvi dokaz o donaciji i daj jaknu njemu. Da li se slažeš sa tim, jel to ok?

Pozdrav @gagi982 Da li mi možeš potvrditi da sam ja novi vlasnik jakne? https://www.budihuman.rs/sr/donacije/sve-uplate

Da ne bih prepričavao, postaviću kompletnu poruku koju sam juče dobio.

Pozdrav @vuck0 i dobrodošao na forum. Verujem da ćeš ovde naci odgovore za sve što te bude interesovalo. Puno srećnih i bezbrižnih kilometara želim.

...da se nadovežem na prethodne postove i da privedem opis ove vožnje kraju. Sa Gučeva se spustih istim prelepim krivudavim putem kojim sam se i popeo. Preko Loznice do Tršića i rodne kuće Vuka Kardžića trebalo mi je nešto ispod pola sata lagane vožnje. Rodna kuća Vuka Karadžića se nalazi u predivnom prirodnom okruženju koje je pretvoreno u jedan poveliki etno kompleks. Pored Vukove kuće moguće je videti i pomoćne objekte koji čine jedno celo seosko domaćinstvo tog vremena. Vuk Stefanović Karadžić rođen je 1787. godine u Tršiću u kući pletari, koju je podigao njegov deda Joksim Bandula. Vukova porodica se naselila u Tršiću, napustivši Hercegovinu, bežeći od turske osvete. Rodnu kuću, kako je on sam zabeležio, Turci su za vreme Karađorđeve vladavine palili deset puta. Na mestu prvobitne kuće, Gajo Matić i Kojo Marjanović, meštani Tršića, da bi sačuvali od zaborava, poboli su veliki hrastov krst, 1897. godine, u vreme prenosa Vukovih posmrtnih ostataka iz Beča u Beograd. Taj hrastov krst i danas stoji u Vukovoj spomen-kući u Tršiću. Spomen-kuća je dvodelna, gde je ulazni deo „kuća“ urađena kao brvnara i zidanim delom nad podrumom, u kojoj se nalazi soba. Strmi krov je pokriven šindrom, karakterističan tipu kuće na ćelici. „Kuća“ je odeljenje sa otvorenim ognjištem, pokućstvom i posuđem, karakterističnim za kuće iz 19. veka. U sobi se nalaze krevet, sto, klupa, ikone, gusle i Vukov portret iz 1816. godine, rad Pavela Đurkovića. Uz kuću je formirano dvorište u kojem se nalaze vajat, kačara, ambar i koš za kukuruz. Ako zanemarim ono grozno jutro koje sam opisao u prvom postu, ovo je bila jedna prelepa tura. Sunčan i vedar dan, zanimljive lokacije i prazni putevi bili su dovoljni da još jednu kratku, novembarsku vožnju privedem kraju sa osmehom na licu.

Kao što sam obećao, nastavljam tamo gde sam stao u prethodnom postu... Nakon što sam završio posetu tajnom podzemnom gradu "Kamena devojka" svoj boravak u Malom Zvorniku iskoristih da posetim i crkvicu koja je otkrivena pre nekih 15-ak godina. Na svega minut vožnje od podzemnog grada, prošavši pored mosta Kralja Aleksandra nailazim na crkvu koja je ukopana u stenama. Sveto mesto u koje dolaze vernici širom ovog regiona posvećeno je Svetom Vasiliju Ostroškom Čudotvorcu pa je zbog toga i zovu "Mali Ostrog". Crkva je ukopana u brdo u obliku krsta, dužine 33 i širine 33 metra koliko je i Bog bio na zemlji. Crkva Časnog krsta je iskelsana u pećini najverovatnije u peridou između 1932. i 1934. godine, u vreme kada je građen tajni podzemni grad kralja Aleksandra Karađorđevića. Kada se uđe u crkvu, pored izvanrednog mira i mirisa, jedan produhovljen pečat daje joj i to što nema osvetljenja, već osvetljenje pruža čak 120 kandila. Ovaj put nažalost nisam imao sreće jer me je sačekala zaključana kapija. Rekoše mi da petkom dolazi sveštenik zarad službe pa je tada i otvorena. Par fotki koje sam napravio sa samog ulaza nisu nekog kvaliteta jer je unutra bio potpuni mrak. Na red je došla i sledeća destinacija planirana tog dana za obilazak. Iz Malog Zvornika lep krivudavi put me vodi ka Loznici i planini Gučevo. Uspon ka vrhu Gučeva bio je pravi raj za sva čula. Podigao sam vizir na kacigi da bih što verodostojnije osetio mirise i boje koji su se prostirali vlažnom planinskom šumom. Krividavi asfaltni put koji vodi ka vrhu je sjajan, ali zbog vlažnosti i opalog lišća treba biti oprezan na gasu pogotovo u gornjem delu planine. Uprkos prirodnim lepotama, kao i obično, kako se približavam nekoj od ovakvih lokacija tako počinju da me preplavljuju posebne emocije... 8. septembra 1914 godine započela je jedna od najtežih i najkrvavijih bitaka iz Prvog svetskog rata, bitka na Drini. U sklopu bitke na Drini vođene su borbe i na planini Gučevo koje su trajale 55 dana. Borbe na Gučevu započele su u drugoj polovini septembra i trajale sve do početka novembra 1914. godine. Srpske trupe su oko 26. septembra stigle na Gučevo, ali kako ga nisu mogle osvojiti, utvrdile su se u neposrednoj blizini neprijateljskih linija. Gučevska bitka poznata je kao jedna od prvih rovovskih bitaka iz Prvog svetskog rata. Srpski i austrougarski rovovi bili su na veoma maloj udaljenosti, koja je na pojedinim kotama iznosila 5 - 7 m. Ovako mala udaljenost između srpskih i austrougarskih rovova bila je radi paralisanja austrougarske artiljerije, koja je bila daleko nadmoćnija od srpske. Osnovni cilj austrougarske ofanzive, da se probije kroz centar i opkole srpska krila, nije ostvaren i pored opšte nadmoći neprijatelja i početnih uspeha. Ipak, padom kota 708, Eminove vode i Kulišta, 6. novembra palo je i Gučevo, a jedinice kombinovane divizije morale su da se povuku na desnu obalu reke Štire. U borbama na Gučevu srpske trupe imale su znatne gubitke, ali su ostvarile svoj cilj parališući austrougarsku vojsku na ovom delu fronta skoro dva meseca. Na planini Gučevo, podignuta je spomen kosturnica u znak sećanja na borbe vođene na Gučevu tokom Prvog svetskog rata. Spomen kosturnicu (visoka 15m) je 1929. godine podiglo Udruženje rezervnih oficira i ratnika, kao trajno sećanje na tu značajnu bitku u istoriji srpskog naroda. U njoj su zajednički sahranjeni posmrtni ostaci ratnika srpske i austrougarske vojske. Na spomeniku je sarkofag sa natpisom: GUČEVSKI HEROJI U BORBI 1914. GODINE, a ispod njega je arhitrav sa Njegoševim stihovima: BLAGO ONOM KO DOVIJEKA ŽIVI IMAO SE ZAŠTA I RODITI. Iza spomenika se nalaze ostaci rovova iz Prvog svetskog rata. Okolina spomenika je iskrčena, uređen je vidikovac sa kojeg se pruža prelep pogled na Podrinje, Pocerinu, Semberiju i Majevicu. VEČNA IM SLAVA I HVALA! Nastaviće se...

@Deki Katana - hvala Deki Što se posete Kamene devojke tiče... Već duže vremena traje zafrkancija između opštine Mali Zvornik i Turističe organizacije Mali Zvornik. Kao vlasnik, objekat održava i posete trenutno sprovodi opština ali će se to vremenom prebaciti na Turističku organizaciju. Bez obzira što na tabli ispred ulaza piše radno vreme i što postoje neki brojevi telefona, ignoriši to. To ne funkcioniše, a kao dokaz pogledaj negativne komentare odnosno koliko ih ljudi kritikuje na Trip Advajzoru. Vide radno vreme na sajtu, dođu i poljube zaključana vrata. Objekat je jedino moguće posetiti u organizovanim grupama od minimum 20 ljudi, kažu ne isplati im se manje. Te grupe i termine ne organizuju oni (opština), već kojekakve turističke organizacije, agencije ili pojedinci koji svoj dolazak najave i potvrde vreme dolaska. Tu grupu ispred opštine sačeka ovlašćeno lice koje im otključa objekat i sprovede ih unutra... dakle nikakvi termini ne ostoje. Koliko sam ja bio uporan, na kraju sam dobio njihovo obećanje da će me obavestiti čim neka grupa bude najavila dolazak. Uz saglasnost te grupe ja bih mogao da im se priključim. Međutim, korona, karantini... mnoge grupe su zakazivale pa otkazivale dolazak, nekada ja nisam bio u mogućnosti da dođem... protekle nedelje mi se napokon plan i ostvario. U jednom trenutku mi je palo na pamet da na forumu otvorim temu i možda organizujem i najavim grupu od 20> ljudi koja bi se skupila u Malom Zvorniku zarad obilaska podzemnog grada. Međutim, nisam bio siguran koliko to ljude uopšte zanima, + se zbog vremenskih uslova sve manje ljudi vozi. Sada u nedelju kada sam obišao podzemni grad pređoh više od 400 Km (put #27, Ibarska...) i pored lepog dana daj Bože da sam sreo 3 motora...

Situacija je sledeća. Za kolegu je bilo potrebno 5 jedinica krvi a javilo se preko 40 ljudi iz raznih krajeva Srbije među kojima i nekolicina žena. Tim lekara i hirurga zadužen za oporavak kolege se dvoumio da li prvo da interveniše na plućima ili na kičmi. Kao prioritet je ipak odabrana kičma i operativni zahvati su odrađeni. Na čelu tima je naš ugledni (verovatno najbolji) hirurg Akademik profesor dr Marko Bumbaširević koji je rekao da je operacija protekla ok. Dakle, sve što je bilo do hirurgije odrađeno je perfektno ali po njegovim rečuma ne treba očekivati čuda (ma šta to značilo). Da li će Ivke prohodati ponovo i kada, zavisi puno od mnogih stvari kao i od same njegove konstitucije. Ostaje da se čeka... Kolegu trenutno održavaju u stanju veštačke kome jer je zbog funkcionalnosti samo jedne polovine pluća prikačen na respirator...

I... još fotki vezanih za moj prethodni post. Bunar u kome još uvek ima vode, još uvek je funkcionalan Mesto gde su bile originalne kraljeve česme

Hvala! I ubuduće, kada god budem posetio neko zanimljivo mesto, predstaviću ga ovde Hvala, biće toga još. Da, nikakav problem. Mogao sam da prespavam u vodenici ali su noći tamo poprilično hladne... a i žurio sam nazad tetki lek da odnesem. ------------------------------------------------ Konačno mi potvrđuju da je organizovana grupa potvrdila dolazak i da će na lokaciji biti u nedelju u 09:00h. "Pa gde baš nađoše u 09h?" pomislih, ali kolebanja nije bilo. Godinama sam jurio i čekao šansu da posetim to mesto i jedini način je bio da uđem sa organizovanom grupom jer pojedinačne posete nisu još uvek moguće. Nakon mnogih pomeranja, otkazivanja, došao je i taj dan. Jutro za ne poželeti, 06:30h, magluština Bože sačuvaj a ulice Beograda avetinjski prazane. Što bi rekla Nada Macura, "slojevito obučen" palim motor i nakon kratkog grejanja lagano kroz maglovite ulice krećem prema auto-putu. Čim sam krenuo, na displeju mi se pali signalna lampica u obliku pahulje a pored nje i 3°C... Donesoh odluku da ću zbog guste magle ipak ići auto-putem do Sremske Mitrovice pa preko Mačvanskog Prnjavora i Loznice do zacrtanog cilja - Malog Zvornika. Malo pre skretanja za Sremsku Mitrovicu izađoh iz magle koja ostade iza, dok se ipred mene naprasno otvori suncem obasjani ravničarki pejzaž. Nakon nekoliko minuta diplej je već pokazivao 11°C što je bila najava za dinamičniju vožnju i brzo sušenje. Pošto mi je prolazno vreme bilo dobro, po dolasku u Mali Zvornik prvo odlazim do Mosta kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića gde stajem i brzinski uzimam neko pecivo za doručak. Most kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića ili Stari most je bio saobraćajni most preko reke Drine, koji spaja Zvornik i Mali Zvornik. Danas je on pešački i služi kao malogranični prelaz između Republike Srpske u Bosni i Hercegovini i Srbije. Tokom jula 1919. godine, Mali Zvornik je posetio kralj Aleksandar Ι Karađorđević. I već 1922. godine srpski trgovci su počeli planirati gradanju mosta na mestu gde se iskrcao kralj Aleksandar. Rešenje gvozdenog mosta na Drini je usvojeno 4 godina kasnije, 1926. Radovi su otpočeli iduće godine, a most je završen nakon dve godine izgradnje 1929, čime je Drina premoštena. Most je građen sredstvima Ministarstva građevine Kraljevine Jugoslavije, ratnom reparacijom i donacijama kralja Aleksandra I Karađorđevića. Po završetku gradnje, zaprežnim vozilima dovezeno je na most 30.000 tona kamena, da bi se ispitala njegova izdržljivost. Nakon 15 dana, kada se utvrdilo da je most čvrst i stabilan, kamen je ukloljen. Svečano otvaranje i osvećenje mosta zbilo se 12. januara 1930. godine, čemu je i prisustvovao kralj Aleksandar lično. Od tada postaje glavno zvorničko šetalište i nosi naziv Most kralja Aleksandra I. Gledajući Zvornik preko Drine, završavam doručak i krećem ka mestu koje sam toliko dugo želeo da posetim... Minut kasnije, sa lakoćom pronalazim skretanje i parkiram ispred starih gvozdenih vrata koja bi trebalo da budu ulaz. Pravim par fotki i ostaje mi samo da sačekam organizovanu grupu sa vodičem i da im se priključim. “Kamena devojka” ili "Podzemni grad Kralja Aleksandra" TAJNI podzemni grad gde je u slučaju rata trebalo da boravi državni i vojni vrh Kraljevine Jugoslavije sa elitnim gardijskim jedinicama počeo je da se gradi 1931. godine u pećinama kraj Malog Zvornika. Pristup planu podzemnog kompleksa koji je nosio šifrovano ime “Kamena devojka” imalo je svega petoro ljudi u Kraljevini. Podzemni lavirint su kopali i betonirali robijaši, dovođeni i odvođeni noću, tako da nisu znali ni gde se nalaze, ni šta grade. Radovi započeti po direktnoj naredbi kralja Aleksandra 1931. a obustavljeni su 1934. posle njegovog ubistva u Marselju. Do tada je izgrađeno 75 prostorija i nekoliko kilometara saobraćajnica koje ih povezuju, kao i sistem za vodosnabdevanje. Da je kompleks trebalo da se prostire na mnogo većoj površini, ukazuje jedan od hodnika duži od 20 kilometara. Podzemni grad je sve donedavno bio tajna, čak i za žitelje Malog Zvornika. Lokalna vlast procenila je da je reč o vrhunskoj turističkoj senzaciji i investirala novac u osvetljenje. Trenutno je oko kilometar i po hodnika podzemnog utvrđenja dostupno posetiocima, koji u njega ulaze kroz jedna od 12 čeličnih vrata lavirinta ukopanog u planinu Boranju. Hodnici okrenuti ka Drini relativno su uski da bi u slučaju potrebe mogli da se lako zatvore i brane, ali u dubini planine oni se šire i pretvaraju u saobraćajnice s platoima koje su mogle da služe kao zborna mesta jedinica stacioniranih u skloništu i prostor za skladištenje oružja i borbenih kompleta municije. Ipak, tačna namena i plan korišćenja ostali su do danas nepoznanica, jer dokumenti o ovom tajnom projektu dosad još nisu otkriveni. Podzemni grad je upotrebljen samo jednom, tokom Aprilskog rata 1941, kada je ovde tokom dva dana boravio mladi kralj Petar Drugi. Od 7. do 9. aprila 1941, ovde se i praktično raspala poslednja nada o odbrani Jugoslavije. Posle sednice vlade u podzemnom gradu, hrvatski političar Vlatko Maček otišao je u Zagreb i 10. aprila, kad je proglašena NDH, putem radija pozvao Hrvate na lojalnost Trećem rajhu i Anti Paveliću. Prostorija gde je održana poslednja sednica vlade tadašnje kraljevine je korišćena u toku snimanja serije "Ravna gora"- Do danas nije pronađen dokument na osnovu kojeg je zaustavljena izgradnja podzemnog grada posle atentata na kralja Aleksandra u Marselju. Vojni istoričari tumače stopiranje projekta pritiskom hrvatskih političara koji su se protivili da se komandno mesto nalazi na teritoriji Srbije, uz Drinu. Aprilski rat 1941. verovatno bi se odvijao drugačije da je podzemni grad bio dovršen i popunjen predviđenim brojem srpskih vojnika. U tom slučaju NDH ne bi mogla odmah da se proširi na Podrinje, niti bi vojnici iz Srbije ostali odsečeni u neprijateljskom okruženju. Ni u sali za sednice, ni u drugim prostorijama nema originalnog nameštaja, jer je opljačkan tokom i posle Drugog svetskog rata. Pokradeno je sve što se moglo odneti, uključujući električne i vodovodne instalacije i tri masivne ukrasne “kraljeve česme” koje su po nekim tvrdnjama bile pozlaćene. Mitovi o blagu koje je za sobom ovde ostavio dvor bili su izazov za tragače za blagom koji su iskopali otvore na zidovima mnogih prostorija. Najveći su oni u podzemnoj vojničkoj crkvi, koja se prepoznaje po prostoru predviđenom za oltar. Duž hodnika su na čeličnim gredama ostali ventilatori iz predratnog vremena čija je namena bila da obezbede ravnomernu cirkulaciju vazduha iz skrivenih otvora u steni. Ventilacioni sistem nikad nije uključivan, pa je voda koja se proceđuje kroz stene napravila minijaturne stalaktite i stalagmite. Podzemni grad je jedinstveno mesto na kome se može videti kako bukvalno raste pećinski nakit kojeg je najviše u prostorijama koje su napuštene pre podziđivanja armiranim betonom. Iz "Kamene devojke" nisam poput kralja otišao u igznanstvo, ali sam zato nastavio obilazak planiranih mesta koja ću predstaviti u narednim postovima. Fotografije iz "Kamene devojke" ću kao i obično zbog preglednosti podeliti u dva posta. Nastaviće se... Kraljev apartman Kraljeva kancelarija Sala za sednice Crkva sa mestom za oltar