Vezano za moj prethodni post, fotografije kule.

Svako mesto koje sam obišao ima neku svoju specifičnu priču, legendu... i svako je naravno posebno na svoj način. Isto važi i za lokaciju koju ću predstaviti, međutim ovo mesto ću definitivno pamtiti još po nečemu. Ovo je definitivno bilo jedno od najnegostoljubivijih mesta kada su moji obilasci ovakvih lokaliteta u pitanju. Na stranu to što su se izređala tri godišnja doba za tih par sati koliko sam proveo na lokaciji, to više i nije neko čudo. Međutim ono ludo rastinje ću pamtiti još dugo... Dakle, sve što bode i žari me je ubolo i ožarilo! Cenim da ni Dejvid Belami za života nije video (osetio) onoliko bodljikave egzotike koliko sam ja za to kratko vreme, sačuvaj Bože. Ali ipak, bilo kako bilo, lokacija je (naravno) bila vredna posete. Velimirovi dvori su srednjovekovni sakralni objekat iz XV veka, koji se nalazi u mestu Ključ nedaleko od Mionice. Smešten je na mestu gde reka Lepenica pravi jednu veliku krivinu probijajući se kroz padine stenovitih brda. Narodno verovanje ovu građevinu veže za legendarnu ličnost feudalca kneza Velimira. Postoje dve legende o nastanku Velimirovih dvora. Prema prvoj, Velimir je vazal sultana i učestvuje u bici pod Beogradom 1521. i za zasluge u službi dobija na upravu spahiluk koji obuhvata Ključ i još nekoliko sela. U Ključu gradi svoje “dvore” - utvrđeni feudalni zamak-grad. Legenda se proteže i dalje na njegove sinove koji su obnovili manastir Ribnicu kod Mionice. Po drugoj legendi Velimir je bogati feudalac kneza Lazara. Bio je vrlo bogat i imao je tri sina. Jedan se udavio u Lepenici, a drugi je pao sa konja na Božić i poginuo. Kad je nesrećni otac video, trećeg je zatvorio u kulu i nikuda ga nije puštao, nego ga tu hranio i čuvao, samo da mu se ne bi kakva nesreća dogodila. U jesen mu donese zrelo grožđe, pa je dete po tome znalo koje je doba godine. Ali ga iz grozda ujede zmija i tako je oca napustio i treći sin. Narod priča da ga je prokleo car Lazar što ga nije lepo dočekao i ugostio kada je jednom dolazio u Mionicu. Ostaci Velimirovih dvora se sastoje od jednog zarušenog ogradnog zida (obziđa) dužine oko 40 metara, na kome se može uočiti mesto ulaza ili nekadašnje kapije, zatim od urušene crkve, konaka i mutvaka (kule) koja se prislanja na sam zid. Crkva je bila fresko slikana, međutim danas nema sačuvanih delova živopisa, iako se na ulazu i zapadnom zidu uočavaju tragovi fresko bojenja sa fresko malterom koji je ispran. Sama crkvena građevina je najstarija u kompleksu i potiče najverovatnije iz 15. veka. Na prostoru oko crkve otkriven je veći broj grobova iz 16. i 17. veka. Druga sačuvana građevina u kompleksu je “mutvak” (kula) koji je lociran na tridesetak metara jugozapadno od hrama i koji je dosta dobro očuvan. Iskopavanja koja su izvršena u neposrednoj blizini ove građevine utvrdila su da je pripadala nekadašnjoj manastirskoj kuhinji i konacima. To je kružna građevina prečnika 3m sa zidovima debelim od 0,7 do 0,9m, a visoka 6,5m sa uskim pravougaonim prozorima na gornjem delu građevine. Arheološka istraživanja su dala zanimljive rezultate o starosti ovog lokaliteta, naime nađeni su materijalni iostaci stari oko 5.000. godina! Velimirovi dvori su utvrđeni za nepokretno kulturno dobro i spadaju u spomenik kulture od izuzetnog značaja. Za polaznu tačku ka ovom lokalitetu sam uzeo Mionicu a koristio sam satelitski snimak jer Gugl ne prepoznaje lokalne puteve kroz selo pa vas samim tim ne može voditi do lokacije. Asfaltni put vodi sve do mesta gde treba ostaviti motore i to mesto sam obeležio na mapi. Odatle levo zemljani put nasut kamenjem ide nizbrdo kroz šumu. Kada se dođe do reke, sa desne strane se već može uočiti crkva. Sve u svemu, od mesta gde se ostave vozila pa do lokacije potrebno je samo oko 5 minuta pešačenja i to sa sve prelaskom reke (s' kamena na kamen). Kamenje je poprilično klizavo pa treba biti pažljiv prilikom prelaska da posetu ne bi završili sa mokrom obućom. Zbog preglednosti, u ovom postu ću postaviti fotografije crkve a u sledećem kule.

Mali doprinos temi i od mene.

U prvom postu vezanom za ovu vožnju sam napisao da će biti nešto i za ljubitelje prirode. Dolazak do poslednje destinacije u vožnji koju pretstavljam je zapravo isti kao i do crkve koju sam opisao u prethodnom postu. Ispred crkve postoji parking gde se ostavljaju vozila a sam makadamski put i uspon za Borački krš kreće baš sa tog parkinga. Još u dolasku primećuje se mesto koje prkosno odskače od svega u okolini. U sred zelene Šumadije nalaze se sive špicaste stene sa najvišim vrhom od 515m u narodu poznate kao Borački krš. Borački krš, jedinstven i redak reljefni fenomen krije bogatu istoriju, od prvih plemena koja su se naseljavala, preko Rimljana do srednjovekovnog grada čiji se ostaci još uvek nalaze na putu ka vrhu. Krš je inače napravljen od stena vulkanskog porekla koje imaju izuzetno specifičan oblik, stubaste su i kupaste strukture, deo su ugašenog vulkana odnosno Rudničkog masiva koji je nastao pre oko 20 miliona godina! Ovde je takođe identifikovano negde oko 78 vrsta ptica koje predstavljaju 21% čitavog derivata ptica u Srbiji. Nakon Kosovske bitke 1389. godine ugarske snage koje je predvodio Žigmund Luksemburški upadaju na teritoriju Srbije, osvajaju mnoge gradove među kojima su Čestin i Borač. Borač ubrzo gube, ali Borački grad ponovo osvajaju 1397. godine. U vreme Despotovine, za vreme despota Stefana Lazarevića, Borački grad dobija na značaju kao jedno od najvećih utvrđenja u tadašnjoj Srbiji, pa 1405. godine despot Stefan izdaje povelju kojom se potvrđuju povlastice u trgovini Dubrovačke republike u Srbiji. Nakon Stefanove smrti, za vreme vladavine despota Đurđa Brankovića, Mađari su proterani, a nakon gubitka Beograda i Golupca, despot Đurađ dodatno ojačava Borački grad. Osmanlije napadaju Despotovinu 1438. godine i grad ruše i pale, što je otprilike bio i kraj ovog grada. Nakon Segedinskog mira 1444. godine grad Borač biva obnovljen i živi kratko. Turci ga zajedno sa Ostrovicom ponovo uništavaju 1458. godine i nakon toga više nije obnavljan, a gubi i strateški značaj. Danas se na Boračkom kršu vide samo ostaci drevnog grada i to ako se dobro zagleda. Borački krš je pod zaštitom države, međutim kao jedinstveni prirodni fenomen ali i mesto koje odiše istorijom još uvek arheološki nije dovoljno istraženo iako je trag prošlih vremena vidljiv na svakom koraku. Za uspon do vrha je potrebno oko 40-45 minuta pešačenja. Otprilike 3/4 uspona je lagana šetnja, dok onu zadnju četvrtinu pre vrha kroz šumu treba malo ozbiljnije zapeti. Kolege kojima voznja po makadamu / nabijenom kamenu ne pretstavlja problem mogu fino skratiti vreme uspona tako što motorima mogu doći do mesta koje sam uslikao (na slici se vidi traktorska prikolica sa leve strane), a odatle dalje pešaka ka vrhu. Nagrada za uloženi napor stiže veoma brzo u vidu fenomenalnog pogleda na Gružanski kraj. Bez obzira da li ste došli da obiđete crkvu, krš ili oba, nemoguće je da ne primetite staro Boračko groblje koje se nalazi odmah do parkinga odnosno makadamskog puta koji vodi ka vrhu krša. Spomenici koji se nalaze ovde predstavljaju najveću grupaciju spomenika kapačara na jednom mestu na celom prostoru Balkana. Najstariji grob u ovom vidljivom delu datira iz XVI veka, međutim zna se da je ispod starog groblja jedno još starije – iz XIII veka, ali humke nisu detaljno istaživane i broj im se ne zna. Nekada su nadgrobni spomenici pričali priče o preminulima. Tako, ukoliko je na spomeniku bio uklesan cvet u ruci to je značilo da je preminuo neko mlad, odnosno da je “ubran” iz života. Ako je na tom mestu sahranjen vojnik uklesana je slika sa šajkačom i puškom, a ako je bio drvoseča na spomenik mu je uklesivana sekira, koja je govorila o njegovoj delatnosti na ovom svetu... Ovim bih ujedno i završio pretstavljanje ove vožnje. Stanje deonice Dići - Borač je veoma korektno. Lokacije o kojima sam pisao nisu ni najmanje posećene koliko to zaslužuju i ko se bude odlučio za obilazak - uživaće.

Nakon dugo vremena danas ponovo prođoh putem #150 od Aranđelovca do Ljiga. Na nekih 2,5Km od brane na Garaškom jezeru naiđoh na ove znake i naravno odmah uočim znak "Moto izazov" (Moto challenge)? Zakočim, skrenem desno i nakon nekoliko minuta vožnje videvši da lokalni put nema veze ni sa čim, okrenuh se nazad i nastavih svojim putem... Da li taj put vodi ka nečemu zanimljivom ili...? Zna li neko o čemu se radi, pošto ni uživo a kasnije ni na Gugl mapi ne videh ništa izazovno?

Sledeća lokacija na ovoj vožnji nalazi se u selu Borač i radi se o maloj živopisnoj crkvi Svetog Arhangela Mihaila. Za one koji eventualno istim redosledom budu obilazili mesta koja opisujem, odmah da napomenem da ne koriste rutu koju im navigacija bude izbacila već baš onu koju sam postavio u prethodnom postu: Dići - Donja Vrbava- Toponica - Borač. U suprotnom, navigacija će vas odvesti na neki uzani makadamski put na čijem početku će vam izbaciti podatak da do krajnjeg odredišta imate još oko 15Km. Stara crkva u Boraču, crkva Svetog Arhangela Mihaila me je oduvek privlačila i uvek sam joj se rado vraćao. Mala i skromna, ušuškana u podnožju fantastičnog Boračkog krša koji se uzdiže nad Gružom (o tome nešto kasnije) jedina je preostala od desetak koliko ih je imao slavni srednjovekovni grad Borač, rezidencija despota Stefana. Možda nije slučajno što je to mesto bilo omiljeni letnjikovac našim vladarima kroz istoriju. Brojne legende i narodna predanja vezana su za njenu prošlost. Po jednom predanju u nju su svratili i u njoj se pričestili pre odlaska na Kosovski boj knez Lazar i kneginja Milica. Postoji legenda da je crkvu obilazio i sam car Dušan, kada je boravio u ovim krajevima. O crkvi nema natpisa niti povelja, na osnovu kojih bi se mogli utvrditi sigurni podaci o vremenu nastanka dok istoričari veruju da je podignuta u vreme kralja Stefana Dragutina Nemanjića i spada u jedan od najznačajnijih srpskih srednjovekovnih spomenika. Prvi put crkva arhangela Mihaila u Boraču porušena je u oktobru 1389, neposredno posle Kosovskog boja, kad je ugarski kralj Žigmund Luksemburški poveo pohod "protiv šizmatika Rašana" (Srba), koji su žrtvovali najbolje vitezove za odbranu hrišćanskog sveta. Do konačnog pada Despotovine, hram je više puta rušen u ugarskim i turskim najezdama. Obnovljen je posle obnove Pećke patrijaršije 1557. godine. Turci su ga rušili posle Velike seobe, a ponovo je obnovljen i proširen u 19. veku. Pored svoje burne prošlosti koju je delila sa srpskim narodom, ova crkva poseduje fantastičan i misteriozni živopis koji već vekovima privlači putopisce, naučnike i umetnike. Ono što svi posetioci zapažaju da su u boračkoj crkvi na vrlo neuobičajan način prikazani zaštitnici srpske vojske arhangel Mihailo "Božji arhistratig" i sveti ratnici Georgije i Dimitrije. Njihova lica na freskama su vrlo mlada, gotovo dečačka, a iako su im oklopi oštećeni od bitaka, na njihovim licima lebde neuobičajeni tajanstveni osmesi. Ovakva pretstava je utoliko čudnija, jer je crkva oslikana 1553. godine, u periodu posle pada Srpske despotovine, koje su letopisci opisali rečima: "Agarjani idoše i ništa ih ne mogaše zaustaviti. Turci kao krilate zmije letijahu, pale sela i gradove, crkve i gradove razoriše". Stručnjaci Akademije SPC za umetnost i konzervaciju kažu da mladolika lica arhanđela i svetih ratnika možda su uspomena na poslednje branioce srednjovekovne Srbije, mlade ratnike koji su pre vremena nasledili vitezove pale u bezbrojnim bojevima s Osmanlijama. Po samom vremenu nastanka ove freske su izuzetne. Nažalost, ne zna se ko je oslikavao hram, ni kakva je sudbina tih umetnika jer slični likovi svetitelja više nigde nisu naslikani tvrde naši istoričari. Stručnjaci za srednjovekovnu umetnost smatraju da majstori živopisci nisu bili u klasi vrhunskih majstora i da proporcije tela nisu vešto predstavljene. Međutim, priznaju da prkosni likovi "vojničkih svetaca" plene svojim mladalačkim izgledom i zagonetnim osmesima. Nedavno su mladi slikari analizirali crtačku veštinu živopisaca crkve pod Boračkim kršom i postavili neobičnu teoriju. Po njihovom mišljenju, način crtanja tela svetitelja, nežnost lica i minuciozno predstavljanje mnoštva sitnih detalja, naročito na krilima arhangela Mihaila, neobično podseća na "žensku ruku". Ova neobična teorija je veoma zainteresovala i iskusne stručnjake Akademije SPC za umetnost i konzervaciju. "Lica svetih ratnika su naslikana s velikom ljubavlju, kao da je umetnik slikao svoju decu. U našoj istoriji učene monahinje ostavile su dubok trag i veoma bi nas radovalo da u crkvi u Boraču otkrijemo tragove rada prve srpske slikarke. To u srpskom pravoslavlju ne bi bilo čudo. Podsetio bih da je naša prva književnica bila upravo monahinja Jefimija" - kaže protojerej stavrofor dr Radomir Popović, dekan Akademije SPC za umetnost i konzervaciju. Postoji još zanimljivih detalja vezanih za ovaj hram. Dvoglava aždaja sa mrtvačkom glavom u sredini na ikonostasu crkve je pretstava koju do sada (bar ja lično) još nigde nisam sreo. Takođe, tu je i misteriozna freska pape Silvestera!? Otkud i zašto ona u pravoslavnom hramu, zaista nisam uspeo da pronađem i saznam. Fresku je moguće videti na mojim fotografijama, nalazi se odmah ispod betonskog stuba a iznad freske svetog ratnika Dimitrija. Ono što se takođe odmah primeti kada se zagledaju freske su oči naslikanih svetaca. Turci su toliko bili detaljni tokom devastiranja hrama da su svojim sabljama boli, grebali i kopali oči svetaca na freskama. Na ovom mestu je rado boravio i knez Miloš Obrenović koji je i finansirao rekonstrukciju crkve, posle obnove srpske državnosti. Na ovom mestu je održavao sastanke uoči Drugog srpskog ustanka. Sastanci su se održavali ispod jedne velike kruške koja se nalazila u porti crkve. Od te kruške je ostao samo jedan deo velikog panja koga je moguće videti na mojoj poslednjoj fotografiji. Pošto je bio nepismen, knez Miloš je jednom od svog sluge tražio da nožem ili sabljom na zidu crkve ispiše kako je on bio tu i kako je tu pripremao ustanak. Taj tekst urezan u zidu nalazi se tačno izmedju freski svetih ratnika georgija i Dimitrija unutar crkve i moguće ga je videti na mojim fotografijama. Šta je sve tačno napisano, nažalost nisam uspeo da saznam. Sve u svemu jedno veoma zagonetno mesto sa bogatom istorijom koje je zaista vredno posete. Nastaviće se...

Lepi, postovi se ređeju i lepe vožnje se pretstavljaju od strane kolega, svaka čast! Što reče @shoyyka, kada se već obilaze neka zanimljiva ili slabije posećena mesta lepo je nešto i napisati, odnosno nešto pročitati i saznati o njima. Na prethodnoj strani ove teme @Satelis me je svojim postom o više vekova starom groblju potsetio na jednu moju nedavno izvozanu turu. Pa da nastavimo... Ovaj put evo jedne zanimljive vožnje za ljubitelje istorije ali i za ljubitelje prirode. Prvi lokalitet je srednjovekovna crkva sa nekropolom u Dićima, drugi je stara crkva i staro groblje u Boraču. Trća se nalazi na istom mestu a to je Borački krš sa ostacima srednjovekovnog grada. Sve lokacije su jedinstvene i zanimljive na svoj način. Idemo redom. Mesto o kojem govorim sada nalazi se u neposrednoj blizini Ibarske magistrale u mestu Dići, nekih 8Km od Ljiga. Na njemu se nalazi staro groblje gde su se vekovima sahranjivali lokalni meštani koji su to mesto generacijama zvali Manastirija, misleći da se tu nekada nalazio neki kultni objekat. Opšte je poznato da su se neka od velikih arheoloških otkrića dešavala sasvim slučajno. Veliki britanski arheolog Hauard Karter se već bio pomirio sa sudbinom da nije našao to što je tražio nakon što je prekopao celu Dolinu kraljeva. Međutim pri samom kraju istraživanja obratio mu se sluga koji je radio na otkopavanju rekavši: "Što ne kopaš ispod svog kreveta?" Poslušavši ga, Karter je baš na tom mestu započeo iskopavanje i pronašao Tutankamonovu grobnicu... Nešto slično se desilo i u Dićima. Naime, devedesetih godina prošlog veka u selu je živela jedna žena koju su zvali luda Dara i koja je tvrdila da joj se u snu obratio Sveti Luka koji je rekao da se na mestu starog groblja mora otkopati crkva koja tu leži zakopana vekovima. Srećna okolnost je ta što je te 1991. godine priča zainteresovala našeg poznatog arheologa Željka Ježa iz Valjeva koji je započeo istraživanja nemajući pojma da li će i na šta naići. Kad su započeta iskopavanja, arheolozi nisu imali nikakav podatak o lokalitetu. Kada su tražili od seljana da im iseku jasen na tom mestu, da bi mogli da kopaju, niko nije hteo ni za živu glavu. Govorili su da je to zapis i da nesreća čeka onog ko ga poseče. Tek uz pomoć lokalnog sveštenika uspeli su da sklone drvo i ispod njega se ukazao temelj oltara crkve. Neverovatna je snaga predanja. Na osnovu njega potomci su se vraćali iz seoba i nastavljali da žive i sahranjuju se tamo gde i njihovi preci, ostavljajući nam spomenik o kontinuitetu. Iskopavanja su pokazala da na prostoru savremenog groblja postoje ostaci srednjovekovne jednobrodne crkve. Crkva je građena krajem XIII veka ili početkom XIV veka. Crkvu je sagradio vlastelin Vlgdrag, čelnik kralja Stefana Uroša II Milutina Nemanjića kao svoju mauzolejnu crkvu i u njoj je bio sahranjen zajedno sa članovima svoje porodice i bliže rodbine. Dokaz za to je natpis urezan u 13 redova koji govori o upokojenju monaha Nikole, po mirskom zovu čelnika Vlgdraga koji se prestavio na Vaznesenje Gospodnje 8. maja 6835.(1327) godine i kome nadgrobnu ploču postavi njegova supruga, monahinja Ana, a mirski zvana gospožda Vladislava: „U leto šest tisućno i Osam stotina i trideset pete u dane kralja Uroša meseca maja u osmi dan i Vaznesenje Gospodnje na Spasovdan predstavi se rab Božiji monah Nikola, a mirski zvan čelnik Vlgdrag, ktitor ovoga svetog mesta. I ovaj kamen postavi raba Božija Ana, mirski zvana gospožda Vladislava. Bogu pak našem slava u vekove. Amin.“ Međutim, iznenađenja su nastavila da se nižu. Pored temelja crkve, jedan po jedan iz zemlje su počeli su da "niču" srednjovekovni grobovi sa monumentalnim nadgrobnim pločama, dakle cela jedna nekropola koja do dana današnjeg nije u potpunosti istražena. Otkopano je samo 250 grobova, a smatra se da ima još bar 1.000 srednjovekovnih nadgrobnih spomenika, koji su jedinstveni na Balkanu. Ono što je zajedničko svim nadgrobnim pločama nekropole je da nemaju nikakav istaknuti pisani znak ili slovni simbol, već se radi o simboličkim i likovnim predstavama. Velike ploče oko obnovljene zadužbine Vlgdraga, velikog čelnika na dvoru kralja Milutina, ukrašene su neobičnim i jedinstvenim simbolima kao što je stilizovano Hristovo raspeće koje je istovremeno i predhrišćansko drvo života. Daljim otkopavanjem kao šlag na tortu stiže otkriće da temelji tek otkrivene crkve jednim delom, tačnije njen oltar leži na grobnici u obliku tumula koja datira još iz bronzanog doba, tačnije 1500-1200 godina pre nove ere (pre Hrista), dakle ovo mesto je simbol svetosti još iz praistorije! Svojom monumentalnošću srpska nekropola, tik uz Ibarsku magistralu, privukla je pažnju i stručnjaka Instituta za arheologiju sa Univerzitetskog koledža u Londonu. Engleski arheolozi i antropolozi su već tri puta dolazili u selo Dići. Otkriće memorijalnog hrama visokog plemića i groblja s monumentalnim spomenicima u Dićima ukazuje da granica srednjovekovne Srbije sa Ugarskom nije bila na Rudniku, kako se obično smatra. Ovakve zadužbine grade se na svojoj zemlji, baštini, daleko od neprijatelja. To znači da je granična linija Srbije bila na bezbednoj udaljenosti, najmanje kod Kolubare, mišljenje je naših arheologa. Arheolozi priznaju da Dići ni iz daleka nisu istraženi, iako mogu da nam daju odgovore na mnoga pitanja, kakvo je bilo srednjovekovno stanovništvo, kako su izgledali, koji su im običaji bili? Pitanje je gde su živeli ti ljudi koji su sahranjeni ispred crkve, jer je ovakva koncentracija grobova i njihova monumentalnost ukazuje da je reč o plemstvu ili bogatom stanovništvu velikog naselja. Dok se traga i mašta za tajanstvenim gradom i dvorom velikog čelnika Vlgdraga, crkva sa neistraženom nekropolom malo poznatom u javnosti, stoji usamljena čekajući neka bolja vremna. Nastaviće se...

Svaka čast! Baš pratim šta mu se sa oronulom kućom u Kaletincu dešava (20Km od Gadžinog Hana). Prošle godine je postavljen asfalt do nje, a ove godine su se naslednici odrekli kuće u ime opštine koja planira da je renovira i napravi muzej. Nadam se da ti planovi neće samo ostati na papiru. Inače, ovo je detalj iz vitrine u mojoj dnevnoj sobi.

Čekao sam da se bar malo smiri situacija pa da pozovem... Upravo sam izjavio saučešće i čuo se mojim drugarom i bratom od nastradalog Gorana koji je to veče takođe bio u koloni. Išli su iz Beograda ka Smederevu. Nesreća se dogodila na auto-putu u poslednjoj desnoj dugoj krivini na Bubanj potoku. Pokvareni auto je stajao neosvetljen u krajnjoj desnoj traci. Nastradali Goran da bi izbegao parkirani auto ispravlja svoju CBR 1100XX (a samim tim i krivinu), udara u razdelnu bankinu na auto-putu i sa suprugom koja je bila suvozač preleće sve trake iz kontra smera. Još u toku leta sa glave mu spada kaciga koja nije bila vezana, nakon čega udara glavom u jedan jedini saobraćajni znak sa suprotne strane... Sreća u nesreći, supruga mu je letela preko 70m ali ni u šta nije udarila, prošla je čak i bez preloma. Goran nažalost nije imao sreće. Tačan dan sahrane se još uvek ne zna jer ožalošćena porodica i dalje čeka da dobije telo sa sudske medicine koji tek treba da odrade test na Kovid19.

Fotografiju sam preuzeo od mog prijatelja, predsednika MK Arhangel. Slikano je nekim mobilnim u mrklom mraku i izuzetno je bila loša. Koliko sam mogao ja sam je malo uvećao i koliko toliko ispeglao...

U mom slučaju potkapa obavezno i uvek. Bez obzira na kvalitetnu unutrašnjost kacige koja je antibakteriološka, periva, lako se skida... ne mogu da zamislim kacigu na glavi bez potkape. Pored svega što su kolege već navele, dodao bih da u mom slučaju potkapa mora da bude pamučna jer ništa sintetičko na sebi ne podnosim. Osim toga baš vodim računa kako je odrađen štep odnosno sastav na samoj potkapi koji skoro uvek ide po samoj sredini. Moguće da ljudi sa dužom kosom nemaju problema ali taj sastav pod pritiskom kacige zna fino da nažulja prilikom dužih vožnji. Takođe, taj štep ostavlja "ožiljak" preko celog čela i glave koji nakon skidanja kacige i potkape stoji još fin vremenski period. Zbog previše velikog i grubog štepa imam nekoliko modela potkapa koje ne nosim uopšte ili kad baš moram nosim ih preokrenute. Evo nekoliko varijanti koje izbegavam i jedne koja je ok.

Poslednji put sam tvrđavu Bač obišao baš, baš odavno i dopalo mi se mesto. Od prijatelja sam čuo da je dosta toga odrađeno na tvrđavi pa tako pre nekih mesec dana reših da je posetim ponovo, namerno sam "gađao" kraj dana. Na prvu sam primetio razliku i napredak ka boljem. Trava je pokošena, dosta restauratorskih poslova je odrađeno, postavljene su klupice, kiosk sa suvenirima... i mesto je zaista živnulo. Međutim, samo malo kada bi se potrudili da sve tako skockano i ostane... Dekorativna rasveta je lepo osmišljena ali verujem da bi mesto uveče bilo još atraktivnije kada bi sve postavljene svetiljke i radile jer bar trećina ih ne radi. Ali ono što me uvek najviše iznervira je kada vidim ostavljeno đubre u vidu omota od sladoleda, paklica cigareta, papira, PVC kesa i flaša... Zato i jesam prokomentarisao i postavio fotografiju na temi "ekologija" što je @Satelis već spomenuo u prethodnom postu. Sreća, ako tako mogu da kažem, pobacane otpatke sam zatekao "samo" na dva mesta i to pored klupica. Celokupni osećaj je ipak veoma pozitivan, moja topla preporuka svima koji vole da obilaze ovakvu vrstu lokaliteta. @Satelis je u svom postu sjajno pretstavio ovu tvrđavu i stvarno ne bih imao šta više da dodam sem da postavim po neku svoju fotograviju.

Druga zanimljiva lokacija vredna posete koju sam spomenuo u mom prethodnom postu bi bila pećina Beli majdan ili Rakovačka pećina kako je još zovu. Pećinu nije stvorila priroda već čovek. Beli majdan je zapravo napušteni rudnik iz kojeg je vekovima vađen kamen - kaolinski granit. Nema pouzdanih podataka vezanih za starost ali se pretpostavlja da je rudnik bio aktivan još u XII veku. Na lokalitetu Gradina u Novom Rakovcu pronađeni su klesani blokovi koji po sastavu najverovatnije vode poreklo iz ovog rudnika. Pouzdano se zna da je rudnik bio aktivan u XVIII veku jer je kapela na groblju u Starom Rakovcu (1751) izgrađena od kamena koji je vađen iz Belog majdana. Nakon viševekovne eksploatacije, rudnik je napušten 1937. godine. Pošto sam se nadovezao na @shoyyka post i ova lokacija se nalazi nedaleko od dvorca Špicerovih. Nakon što se prođe poznati manastir Rakovac nekih 150m dalje, odnosno na prvom skretanju levo počinje seoski makadamski put uzbrdo gde savetujem da se ostave motori. Oni uporniji se mogu tim makadamom popeti još nekoliko desetina metara uzbrdo i ostaviti motore na mestu odakle desno u šumu vodi put ka rudniku (na tom mestu sam ja ostavio motor i vidi se na fotografiji). Gde god ostavili motore ostaje još oko 250-300 metara da se prođe peške šumskom stazom.

Nadam se da mi @shoyyka neće zameriti al' voleo bih da se nadovežem na njegov post sa prethodne strane u kome je sjajno prezentovao obilazak dvorca Špicerovih. U nekoliko navrata sam bio tamo, to mesto nam svakodnevno nestaje pred očima i šteta je ne obići ga. Ono što bih dodao za one koji se odluče da ga posete je da kada su već došli do dvorca Špicerovih mogu da svrate na još dve zanimljive lokacije koje su na "dohvat ruke" a o kojima se ne govori tako često. Naravno, Fruška gora je takođe tu, ali da bi nju obišli u celosti trebaju vam dani... Prva lokacija bi bila ruševina rimokatoličke Crkve Svetog Rudolfa u Banoštoru sagrađene u neoromaničkom stilu. Crkvu je o svom trošku i na svom zemljištu izgradio grof Rudolf Chotek iz Futoga. Temelji su iskopani 1910. a blagoslov crkve obavljen je 1914. godine na spomendan svetog Rudolfa koji je i titular crkve. Kako je većina katoličkog stanovništva bila nemačkog porekla koji su tu živeli od 1764. godine, njihovim odlaskom nakon završetka rata 1946. crkva je ubrzano propadala... Crkvu je veoma lako naći, nalazi se odmah pored glavnog puta.

Udes se dogudio juče oko 17h u Karađorđevoj ulici kod nekadašnje glavne autobuske stanice u Beogradu. Nezvanično, došlo je do oduzimanja prednosti od strane vozača automobila. Vozač motocikla je teže povređen.

Otac prijavio nestanak sina koji je otišao da proda motor jer mu je telefon bio nedostupan, a onda je neko dao JEZIVU DOJAVU POLICIJI WWW.BLIC.RS Faris Ćurkić (33) iz Novog Pazara i Armin Kasumović (20) iz Sjenice poginuli su u četvrtak veče kada su motorom udarili u...

Desert Eagle - IMI

Stari železnički most na Savi - Beograd

ODLUČENO: EU ostaje zatvorena za Srbiju možda i do kraja avgusta WWW.BLIC.RS Ambasadori zemlja članica EU odlučili su da ne vrate Srbiju na listu zemlja kojima je na osnovu "bolje ili slične epidemiloške...

Državljani Srbije od sutra mogu u Bugarsku s negativnim PCR testom INSAJDER.NET Građani Srbije od sutra će moći da uđu u Bugarsku zbog turizma uz negativan PCR test ne stariji od 72 sata, objavilo je...