I... još fotki vezanih za moj prethodni post. Bunar u kome još uvek ima vode, još uvek je funkcionalan Mesto gde su bile originalne kraljeve česme

Hvala! I ubuduće, kada god budem posetio neko zanimljivo mesto, predstaviću ga ovde Hvala, biće toga još. Da, nikakav problem. Mogao sam da prespavam u vodenici ali su noći tamo poprilično hladne... a i žurio sam nazad tetki lek da odnesem. ------------------------------------------------ Konačno mi potvrđuju da je organizovana grupa potvrdila dolazak i da će na lokaciji biti u nedelju u 09:00h. "Pa gde baš nađoše u 09h?" pomislih, ali kolebanja nije bilo. Godinama sam jurio i čekao šansu da posetim to mesto i jedini način je bio da uđem sa organizovanom grupom jer pojedinačne posete nisu još uvek moguće. Nakon mnogih pomeranja, otkazivanja, došao je i taj dan. Jutro za ne poželeti, 06:30h, magluština Bože sačuvaj a ulice Beograda avetinjski prazane. Što bi rekla Nada Macura, "slojevito obučen" palim motor i nakon kratkog grejanja lagano kroz maglovite ulice krećem prema auto-putu. Čim sam krenuo, na displeju mi se pali signalna lampica u obliku pahulje a pored nje i 3°C... Donesoh odluku da ću zbog guste magle ipak ići auto-putem do Sremske Mitrovice pa preko Mačvanskog Prnjavora i Loznice do zacrtanog cilja - Malog Zvornika. Malo pre skretanja za Sremsku Mitrovicu izađoh iz magle koja ostade iza, dok se ipred mene naprasno otvori suncem obasjani ravničarki pejzaž. Nakon nekoliko minuta diplej je već pokazivao 11°C što je bila najava za dinamičniju vožnju i brzo sušenje. Pošto mi je prolazno vreme bilo dobro, po dolasku u Mali Zvornik prvo odlazim do Mosta kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića gde stajem i brzinski uzimam neko pecivo za doručak. Most kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića ili Stari most je bio saobraćajni most preko reke Drine, koji spaja Zvornik i Mali Zvornik. Danas je on pešački i služi kao malogranični prelaz između Republike Srpske u Bosni i Hercegovini i Srbije. Tokom jula 1919. godine, Mali Zvornik je posetio kralj Aleksandar Ι Karađorđević. I već 1922. godine srpski trgovci su počeli planirati gradanju mosta na mestu gde se iskrcao kralj Aleksandar. Rešenje gvozdenog mosta na Drini je usvojeno 4 godina kasnije, 1926. Radovi su otpočeli iduće godine, a most je završen nakon dve godine izgradnje 1929, čime je Drina premoštena. Most je građen sredstvima Ministarstva građevine Kraljevine Jugoslavije, ratnom reparacijom i donacijama kralja Aleksandra I Karađorđevića. Po završetku gradnje, zaprežnim vozilima dovezeno je na most 30.000 tona kamena, da bi se ispitala njegova izdržljivost. Nakon 15 dana, kada se utvrdilo da je most čvrst i stabilan, kamen je ukloljen. Svečano otvaranje i osvećenje mosta zbilo se 12. januara 1930. godine, čemu je i prisustvovao kralj Aleksandar lično. Od tada postaje glavno zvorničko šetalište i nosi naziv Most kralja Aleksandra I. Gledajući Zvornik preko Drine, završavam doručak i krećem ka mestu koje sam toliko dugo želeo da posetim... Minut kasnije, sa lakoćom pronalazim skretanje i parkiram ispred starih gvozdenih vrata koja bi trebalo da budu ulaz. Pravim par fotki i ostaje mi samo da sačekam organizovanu grupu sa vodičem i da im se priključim. “Kamena devojka” ili "Podzemni grad Kralja Aleksandra" TAJNI podzemni grad gde je u slučaju rata trebalo da boravi državni i vojni vrh Kraljevine Jugoslavije sa elitnim gardijskim jedinicama počeo je da se gradi 1931. godine u pećinama kraj Malog Zvornika. Pristup planu podzemnog kompleksa koji je nosio šifrovano ime “Kamena devojka” imalo je svega petoro ljudi u Kraljevini. Podzemni lavirint su kopali i betonirali robijaši, dovođeni i odvođeni noću, tako da nisu znali ni gde se nalaze, ni šta grade. Radovi započeti po direktnoj naredbi kralja Aleksandra 1931. a obustavljeni su 1934. posle njegovog ubistva u Marselju. Do tada je izgrađeno 75 prostorija i nekoliko kilometara saobraćajnica koje ih povezuju, kao i sistem za vodosnabdevanje. Da je kompleks trebalo da se prostire na mnogo većoj površini, ukazuje jedan od hodnika duži od 20 kilometara. Podzemni grad je sve donedavno bio tajna, čak i za žitelje Malog Zvornika. Lokalna vlast procenila je da je reč o vrhunskoj turističkoj senzaciji i investirala novac u osvetljenje. Trenutno je oko kilometar i po hodnika podzemnog utvrđenja dostupno posetiocima, koji u njega ulaze kroz jedna od 12 čeličnih vrata lavirinta ukopanog u planinu Boranju. Hodnici okrenuti ka Drini relativno su uski da bi u slučaju potrebe mogli da se lako zatvore i brane, ali u dubini planine oni se šire i pretvaraju u saobraćajnice s platoima koje su mogle da služe kao zborna mesta jedinica stacioniranih u skloništu i prostor za skladištenje oružja i borbenih kompleta municije. Ipak, tačna namena i plan korišćenja ostali su do danas nepoznanica, jer dokumenti o ovom tajnom projektu dosad još nisu otkriveni. Podzemni grad je upotrebljen samo jednom, tokom Aprilskog rata 1941, kada je ovde tokom dva dana boravio mladi kralj Petar Drugi. Od 7. do 9. aprila 1941, ovde se i praktično raspala poslednja nada o odbrani Jugoslavije. Posle sednice vlade u podzemnom gradu, hrvatski političar Vlatko Maček otišao je u Zagreb i 10. aprila, kad je proglašena NDH, putem radija pozvao Hrvate na lojalnost Trećem rajhu i Anti Paveliću. Prostorija gde je održana poslednja sednica vlade tadašnje kraljevine je korišćena u toku snimanja serije "Ravna gora"- Do danas nije pronađen dokument na osnovu kojeg je zaustavljena izgradnja podzemnog grada posle atentata na kralja Aleksandra u Marselju. Vojni istoričari tumače stopiranje projekta pritiskom hrvatskih političara koji su se protivili da se komandno mesto nalazi na teritoriji Srbije, uz Drinu. Aprilski rat 1941. verovatno bi se odvijao drugačije da je podzemni grad bio dovršen i popunjen predviđenim brojem srpskih vojnika. U tom slučaju NDH ne bi mogla odmah da se proširi na Podrinje, niti bi vojnici iz Srbije ostali odsečeni u neprijateljskom okruženju. Ni u sali za sednice, ni u drugim prostorijama nema originalnog nameštaja, jer je opljačkan tokom i posle Drugog svetskog rata. Pokradeno je sve što se moglo odneti, uključujući električne i vodovodne instalacije i tri masivne ukrasne “kraljeve česme” koje su po nekim tvrdnjama bile pozlaćene. Mitovi o blagu koje je za sobom ovde ostavio dvor bili su izazov za tragače za blagom koji su iskopali otvore na zidovima mnogih prostorija. Najveći su oni u podzemnoj vojničkoj crkvi, koja se prepoznaje po prostoru predviđenom za oltar. Duž hodnika su na čeličnim gredama ostali ventilatori iz predratnog vremena čija je namena bila da obezbede ravnomernu cirkulaciju vazduha iz skrivenih otvora u steni. Ventilacioni sistem nikad nije uključivan, pa je voda koja se proceđuje kroz stene napravila minijaturne stalaktite i stalagmite. Podzemni grad je jedinstveno mesto na kome se može videti kako bukvalno raste pećinski nakit kojeg je najviše u prostorijama koje su napuštene pre podziđivanja armiranim betonom. Iz "Kamene devojke" nisam poput kralja otišao u igznanstvo, ali sam zato nastavio obilazak planiranih mesta koja ću predstaviti u narednim postovima. Fotografije iz "Kamene devojke" ću kao i obično zbog preglednosti podeliti u dva posta. Nastaviće se... Kraljev apartman Kraljeva kancelarija Sala za sednice Crkva sa mestom za oltar

SRPSKI VODITELJ IMAO SAOBRAĆAJKU Motor smrskan, automobil UNIŠTEN: "Ugruvan sam, modar, SA KRAGNOM I GIPSOM... sve me boli" WWW.BLIC.RS Voditelj Miloš Urošević imao je saobraćajku, te se odmah obratio svojim pratiocima i pokazao fotografije sa lica mesta.

Jedna jesenja sa moje prekjučerašnje vožnje. Klisura reke Đetinje.

Kad' se vec dotakosmo fluo prsluka... Skoro uvek na pocetku sezone, kao i na duzim putovanjima izgledam ovako.

Pre dva sata, tačniije u 21:30h desila se saobraćajna nesreća na Novom Beogradu u kojoj su učestvovali maxi skuter i putnički automobil. Kada sam naišao hitna pomoć je već bila tu, čekala se uviđajna patrola. Najbitnije je da su svi ok. Nakon što sam se zaustavio, ponudio sam se za bilo kakvu vrstu pomoći, međutim zaista nije bilo potrebe. Momak u ranim tridesetim - vozač skutera je imao na sebi, jaknu, ful fejs kacigu i rukavice. Obojca smo bili mišljenja da mu je to dosta pomoglo, a tome u prilog idu i tragovi (ogrebotine) na kacigi koji svedoče o kontaktu glave sa asfaltom. Momak je potpuno bio priseban i jedino na šta se požalio je blagi bol u kolenima. Reče mi da se kretao pravolinijski, ne menjajući svoj smer kada ga je odjednom isekao auto iz suprotnog smera. Kontakt je bio neminovan i desio se u predelu prednjih desnih vrata putničkog auta. Vozač skutera posećuje i čita forum kao gost. Rekoh mu da ću fotografije postaviti na forum sa čim je bio apsolutno saglasan. Nakon što mu poželeh sve najbolje, mesto nezgode napustih kada je došla uviđajna patrola.

Prenosim poslednje informacije: "Stanje je ozbiljno, upravo su mi javili da je na programu za hitnu operaciju... treba “srediti” rebra, ključnu kost, pršljenove i veliki hematom koji pritiska nerve i trenutno je naš drug bez osećaja u nogama.... uzdamo se u stručnost naših hirurga, čini mi se da će ga operisati dr. Zagorac"

Da podelim: INFO - HITNO - NAŠEM KOLEGI MOTOCIKLISTI TREBA KRV ZA HITNU OPERACIJU !!! Pre par dana dogodila se saobraćajna nesreća na Bulevaru u kome je učestvovao i naš drug. Povrede koje je zadobio su vrlo ozbiljne i potrebna je operacija kako bi Ivke prebrodio ovaj težak period........potrebna je da dobrovoljci daju krv za Ivketa, ajde drugari moji motociklisti, da pokažemo da postoji i na delu naše motociklističko bratstvo, ajde da pomognemo......... Potrebni davaoci krvi za IVKOVIĆ DEJANA "IVKETA", motocikliste iz Beograda. Davaoci krvi da se jave u Zavod za transfuziju Sveti Sava,kod hrama Svetog Save. Prilikom dolaska,dati podatke za koga se daje krv: Ivković Dejan 30.09.1974 Šok A Urgentni centar. Pozivaju se svi koji su u mogućnosti da se odazovu i daju krv. Ovo obaveštenje proslediti u što većem broju KRVNA GRUPA NEBITNA, kolega će dobiti odgovarajuću krvnu grupu a davaoci popunjavaju rezerve.

Mali savet: Napravi (nareži) obični mehanički ključ, odnosno napravi kopiju tvog originalnog ključa koji je u sklopu daljinca. Sa njim nećeš moći da pališ motor ali ga zato koristi za sve ostalo - otključavanje, zaključavanje kofera, navigacije, sedišta... Tako ćeš fabrički, čitaj skupi "skakavac" sačuvati od habanja i smanjiti rizik od gubitka, jer nećeš uopšte morati da ga vadiš iz (recimo) unutrašnjeg džepa jakne. Vidim da je kolega već odgovorio. Za zaključavanje okreni volan skroz levo i drži dugme nekoliko sekundi. Naravno, ključ treba da je kod tebe (u neposrednoj blizini motora). Sa servisnim ili rezevnim plastičnim kod ključem takođe možeš upaliti motor u nuždi, tako što ćeš ga prisloniti na obeleženi krug, udubljenje u blatobranu ispod sedišta. Nakon toga daješ kontakt i pališ motor normalno. Btw, prelep motor. Puno bezbrižnih kilometara želim!

I još malo fotki vezanih za moj prethodni post

Vampir - jedna od retkih, ako ne i jedina reč preuzeta iz srpskog jezika koja se koristi u celom svetu. Reč je o Petru Blagojeviću, koji je živeo krajem 17. i početkom 18. veka, u vreme kada je delom Srbije vladala Austrougarska. Zahvaljujući pedantnosti bečke administracije, postoje svedočanstva o događajima koji su tada preplašili Evropu. Naime, te 1725. posle smrti seljaka iz Kisiljeva Petra Blagojevića ljudi su masovno počeli da umiru. U osam dana posle njegove smrti umrlo je njih devetoro. Takođe, svi su govorili da ih je pre nego što su umrli posetio Petar. Njegova supruga je pobegla neposredno posle tih čudnih zbivanja, rekavši da joj je u snu došao mrtav muž tražeći svoje opanke. Seljaci su stoga od austrijskog kapetana Frombalda zatražili da otvore Petrov kovčeg. U Frombaldovom izveštaju, koji se danas čuva u arhivi u Beču, stoji da je ono što su videli tada uplašilo sve prisutne. Telo Petra Blagojevića uopšte nije pokazivalo znake propadanja, a oko usta su mu bili tragovi sveže krvi. Telo je bilo probodeno kocem, a potom spaljeno. Nedugo posle toga bečke novine „Vineriše dijarijum“, danas poznate kao „Viner cajtung“, objavile su članak pod naslovom „Vampir von Kisiljevo“ i od tada se reč vampir koristi širom planete i spada u prva pominjanja vampirizma u Evropi i svetu. Posle Perine smrti austrijska vojna uprava poslala je komisiju da ispita da li vampiri u Srbiji postoje i da li se razvila epidemija vampira. Otvarali su grobove ljudi za koje se pričalo da su se povampirili. Austrijski komesari su naredili spaljivanje svih leševa koji su delovali živo, a od tada u selu postoji kletva: "Dabogda te Pera posetio!" ------------------------ Iako ne prvi, medijsku slavu je preuzeo i do dana današnjeg ostao najpoznatiji srpski vampir Sava Savanović. U nedirnutom prirodnom bogatstvu šuma, planina i reka, smešteno je selo Zarožje, najveće selo od 33 sela opštine Bajina Bašta. U mračnom planinskom prolazu kod izvora reke Rogačice, nalazi se uska staza koja vodi pravo do prastare ali sada delimično obnovljene vodenice u kojoj je prema legendi, boravio najpoznatiji srpski vampir, Sava Savanović. Sava je bio imućan i cenjen trgovac stokom. Dugo se nije ženio, a onda se zaljubio u ćerku trgovca iz Valjeva. Međutim, njen otac nije dozvolio brak jer je Sava bio mnogo stariji od nje. Tada se promenio. Počeo je stalno da se svađa, pa su i ljudi počeli da ga izbegavaju. Bio je grub prema posluzi u kući i mlađem bratu Stanku, ali i njegovoj ženi i deci. Sava je onda doneo odluku da ubije nesuđenu suprugu. Iako je bila bogata, volela je da čuva ovce. Sava je uzeo pištolj i proveo je celu noć u kućici u dvorištu. Čekao je zoru da devojka krene na pašu s ovcama. Brat Stanko imao je loš predosećaj. Video ga je kako sprema kuburu za pojas i pratio ga. Sava je nakon pola sata hodanja naišao na devojku. Pitao ju je da li želi da ode s njim kući, a ona mu je odgovorila da ne sme od oca. Okrenula se na tren da pogleda ovce, a Sava je izvadio oružje i pucao joj u leđa. Stanko je iskočio iz grmlja na Savu i počeli su da se bore. Pastiri koji su bili u blizini, čuli su pucanj i dojurili, Stanko se presplašio i pobegao, a oni su mislili da je razbojnik. Jedan mu je pucao u leđa i na mestu ga ubio. Sava je, preplašen i znojav, nekako ustao i nožem napao pastira koji mu je ubio brata. Tada su drugi videli telo devojke i shvatili da su ubili pogrešnog. Okružili su Savu i počeli su da ga biju motkama. Seljani nisu hteli da ga sahrane na groblju jer je bio ubica, pa su ga pokopali blizu mesta gde je poginuo. Nakon tog događaja Sava Savanović je godinama davio vodeničare na Rogačici, ali niko nije znao da je on vampir, sve dok nije naišao Strahinja iz Ovčinje koji je sticajem okolnosti ostao prvi put da prenoći u vodenici. Uzeo je pušku, jedan poveći panj je prerušio da liči na čoveka i sakrio se u potkrovlje. Oko ponoći Sava je ušao u vodenicu i počeo da meša brašno i kada je ugledao panj prerušen u čoveka počeo da viče: "evo meni dobro večere". Sava je tada počeo da davi, ali je osetio da to nije živo biće, već nešto drugo. U tom trenutku, povampireni Sava izgovorio je čuvenu rečenicu u kojoj je zapravo priznao da je povampiren: "Ej, Savo Savanoviću, devedeset godina vampiruješ, i ne osta bez večere kao večeras!" Meštani su se već ujutru okupili oko vodenice da vide da li je Strahinja preživeo. Narod je ugledao Strahinju i njegova prva rečenica je bila da je Sava Savanović povampiren. Odmah su krenuli u potragu za njegovim grobom. Tada su meštani otišli kod najstarije babe u selu koja im je rekla da njegov grob potraže u Krivoj jaruzi ispod "račvastog bresta". Tako je i bilo, našli su Savin grob i kada su ga otkopali videli su da na jedno oko gleda. Proboli su ga glogovim kocem, ali nisu uspeli kako treba da ga poprskaju svetom vodicom i iz njegovog tela izletela je "leptirica". Od tada Sava ne spava, sigurni su meštani. U priči o najpoznatijem srpskom vampiru, Savi Savanoviću inspiraciju je pronašao i reditelj Đorđe Kadijević i to za prvi srpski horor film "Leptirica" (1973). Stanovnici Zarožja tvrde kako je leptirica zaista postojala i da je izletela iz Savinog tela kada su ga proboli kocem... ------------------------------ Malobrojan i goloruk, bez adekvatnog naoružanja (glogov kolac, beli luk, krst, sveta vodica...), krenuh da potražim Savinu vodenicu ne bi li iz prvog lica i nešto više saznao o tom ukletom mestu. Verovatno svima dobro poznati put #170 me je iz pravca Valjeva doveo do pumpe "MIF Petrol", koja je nepun kilometar udaljena od poznatog vidikovca "Kapija podrinja". Odmah tu kod pumpe stajem da bih upalio oflajn navigaciju na telefonu, jer kao što sam i pretpostavio, dole u rupi nema ama baš nikakvog signala ni mreže. Sama moja pojava i smer u kome sam zaustavio motor su privukli pažnju kako lokalcima koji su sedeli u bašti kafane preko puta, tako i svim prisutnima na pumpi. Definitivno su svi znali gde idem, jer baš sa tog mesta pod oštrim uglom nizbrdo kreće makadamski put koji vodi ka možda najpoznatijoj vodenici u Srbiji. Nakon nekih 1,5 - 2 Km korektnog makadama na moje iznenađenje kreće vijugavi asfaltni put koji vodi, odnosno prolazi pored same vodenice. Sa desne strane puta jedva se primećuje krov vodenice koja se nalazi u rupi, u samom klancu u kome je i pored sunčanog dana bilo poprilično mračno. Spustih se putem malo niže ka krivini i malom mostiću da bih okrenuo motor ka pravcu iz kojega sam i došao. Na samoj krivini primećijem spomenik "krajputaš" i setim se podatka pronađenog na internetu. Naime, spomenik je podignut policajcu koji je tu umro, meštani kažu izliv krvi u mozak iako zvanični podaci o smrti nikada nisu objavljeni... Kako god, vratih se desetak metara uzbrdo i tu se parkirah, jer odatle kreće uzana pešačka stazica koja vodi nizbrdo u klanac ka reci i vodenici. Spustivši se u rupu na prvu pomislih, stvarno sablasno mesto. Žive duše nema da prođe putem iznad, vodenica sama za sebe stoji u sred ničega, a jedini zvuk je zapravo žubor prelepe bistre vode koja teče i preliva se preko kamenja. Kako su minuti mog boravka proticali i kako sam se ja sve više šunjao po nepristupačnom okruženju, sve više mi se po glavi vrzmalo: kako je ovo u stvari jedno predivno mesto u prirodi! Došlo je vreme i za povratak. Kao što sam na početku napisao, kapija Podrinja je na minut vožnje od mesta na glavnom putu gde je skretanje za vodenicu. Zato odlučih da po ko zna koji put prvo odem do vidikovca i bacim pogled na lepotu koja se prostire ispred, pa onda lepim krivinama nazad za Valjevo i Beograd. Kao što na vrhu Rtnja nisam video vanzemaljce, kao što u pećini Sv. Save nisam uspeo rukom da napipam vodu u steni (znači da sam grešan), kao što su freske koje plaču uvek bile suve za mene, a u tunelu iz filma "Lepa sela lepo gore" nisam sreo Drekavca... očekivano, ni ovde nisam naišao na vampire. Ali ipak, to sam ja. Možda će neko drugi imati više "sreće".

Kapija Podrinja

Samo neke od poruka koje sam spomenuo u prethodnom postu.

"Lebac sutra nemojte poslati". Na današnji dan 1941. godine brojne poruke su žvrljane drhtavim rukama na đačkim knjižicama, ličnim kartama, poleđinama koverata... Pisali su ih ljudi znajući da će to biti poslednji pozdrav koji nikada neće moći da izgovore voljenima. Pisala su ih i deca. Srbija obeležava Dan sećanja na žrtve u Drugom svetskom ratu i 79. godišnjicu masovnog streljanja civila, među njima i đaka i profesora, u kragujevačkim Šumaricama. Partizani i četnici su 29. septembra oslobodili Gornji Milanovac. Tom prilikom su zarobili određeni broj Nemaca iz 6. čete 920. bataljona zemaljskih strelaca koji su bili u gradu. Nemačka komanda u Beogradu naredila je jednom od dva bataljona koji su se nalazili u Kragujevcu, 749. puku pod komandom kapetana Frica Fidlera da oslobodi zarobljene vojnike. Bataljon je dva puta bezuspešno pokušavao da oslobode vojnike, a u trećem pokušaju su stigli u Gornji Milanovac, ali tamo više nije bilo njihovih vojnika. Kao odmazdu spalili su grad i uzeli taoce. Prilikom povratka, na pola puta između Bara i Ljuljaka došlo je do sukoba sa četničkim i partizanskim jedinicama. Žrtava je bilo na obe strane, a Nemci su izgubili 10 ljudi, dok je 26 ranjeno. To je bio povod za streljanje. Izdata je naredba da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100 ljudi, a za ranjenog 50. Masakr je izvršen 19., 20. i 21. oktobra. Streljanja su prvo počela u selima koja su Nemci zvali "legla bandita". Posle toga je doneta odluka da se ubistva nastave i u Kragujevcu. Hapšenja i racije su vršena neselektivno i stanovništvo je na streljanja izvođeno u grupama. Postoje različiti podaci o broju ubijenih u zločinu. Kustos Staniša Brkić je u knjizi "Ime i broj" iz 2007. objavio imena i lične podatke 2.796 žrtvi streljanja u Kragujevcu. Nemci su upali u Gimnaziju i ostale škole, odakle su u toku nastave izveli profesore i đake. Među streljanima bilo je oko 300 mladića i đaka srednjih škola, kao i četrdesetoro dece od 12 do 15 godina starosti među kojima je bilo i 15 dečaka čistača obuće. Prostor na kome je izvršeno streljanje 1953. pretvoren je u memorijalni park. Na ulazu je podingut monumentalni muzej "21. oktobar". Do sada je spomenicima umetnički oblikovano 10 humki, a među njima je i "Spomenik streljanim đacima i profesorima", koji je postao simbol kragujevačke tragedije. Ne zaboravimo ih.

O njemu se i govori

@symon - nažalost u pravu si, i to nije ništa novo kod nas. Zbog ove Korone kao i mnogi, vrtim se po Srbiji i često repriziram posete mnogim mestima na kojima sam već bio. Nisu svi, ali dobar deo lokaliteta je nažalost u sve lošijem i lošijem stanju. @Krmco - hvala i drago mi je da ti se dopadaju mesta koja obilazim i predstavljam. Biće toga još, a što se neke zajedničke vožnje tiče, što da ne @Deki Katana - hvala Deki. @bajker71 - hvala puno ali ipak, jedan je legendarni Dr. Jones. Mada... ipak imamo nešto zajedničko. ----------------------------------------------------------------- Mesto koje juče obiđoh je veoma malo poznato u javnosti. Osim na satelitskom snimku, nije ga bilo na Gugl mapi, odnosno nemoguće ga je bilo naći u pretrazi. Napisah nije ga bilo jer ga od sada ima! Upravo sam ubacio tačnu poziciju, dodao svoje fotografije koje ću i vama ovde predstaviti, Gugl je to prihvatio (odobrio)... i ko zna, možda će mesto biti posećenije, a ako ništa drugo biće ga lakše naći. Radi se o mostu usred ničega, o mostu na suvom koji se odavno više ne koristi. Na sajtu Turističke organizacije Kovina piše: “Most Marije Terezije” ili “most Eugena Savojskog” (kako ga meštani zovu) jedan je od najčudesnijih objekata u Srbiji. Zidan od opeke, danas most usred polja, na suvom, koji se odavno više ne koristi. Nekada je ispod mosta proticao manji rukavac reke Ponjavice. Iako ne postoje tačni istorijski podaci o tome ko ga je sagradio, ni kad ga je sagradio, vezuje se za doba vladavine Austrougarske monarhije, pa se pretpostavlja da je sagrađen početkom 18. veka. Značajne je arhitektonske, istorijske i spomeničke vrednosti. Trenutno je u proceduri zaštite, a jedini je očuvani objekat ovakvog tipa u Banatu i širem okruženju." Most iako usamljen usred ničega (sada) nije teško naći. Međutim, od asfalta do lokacije ima nekih 350m prvo makadama a zatim i zemljanog puta koji je očajan, naročito nakon padavina. Verovatno je situacija nešto bolja u sušnom periodu. Google Maps WWW.GOOGLE.COM Sehenswürdigkeit · Pločica

Ovo je jedna od tabli kod mene u kraju. Zna li neko, ima li ovo zaokruženo veze sa Okom sokolovim ili je neko drugo slikanje u pitanju?

Stanujem nekih 150m odatle pa često tu i prolazim. Kolega je konstantan

I još malo fotografija vezanih za moj prethodni post...

@Tumbe - hvala! @slave74 - hvala na podsetniku i ideji. Bio sam na tom mestu ali nažalost ne i ovaj put. Relativno kasno sam krenuo iz Beograda + sam imao u planu da obiđem par manastira. Međutim, neplanirano dugo sam ostao na Kablaru uživajući kako u okruženju tako i u pričama jednog naše starog, prekaljenog planinara koga zatekoh na samom vrhu. Čovek bukvalmo ima hiljade kilometara planinskih staza u nogama i imao je šta da kaže. -------------------------------------- Ako na forumu ima još ljudi poput mene koji vole da se zavuku svuda i obiđu sve i svašta, evo predloga za jednu lokaciju koja se nalazi nedaleko od Mađarske granice. Pošto sam obišao bukvalno sve zamkove u srbiji (pogotovo napuštene), red je da predstavim i onaj koji je (po meni) trenutno najsablasniji. Fernbahov dvorac u blizini Alekse Šantića, nadomak Sombora, nalazi se na spisku 67 dvoraca, koliko ih ima u Vojvodini, ali kao izuzetna građevina zastupljena je samo na papiru, jer su decenije nebrige sa ovog izuzetnog athitektonskog spomenika odavno izbrisale stari sjaj i patinu. Kao vlasnik izuzetne građevine vodi se Poljoprivredno preduzeće ”Aleksa Šantić”, u istoimenom mestu. Međutim, dvorac propada i prepušten je na milost i nemilost vandala. Nažalost, od svojevremeno velelepne palate ostale su samo zidine, a jedinstveni park, na više od deset hektara, zarastao je u šipražje. Naime, Fernbahov dvorac, ili kako ga još ovde zovu ”Baba Pusta”, podignut je 1906. godine. Dvorac je izgradio Karolj Fernbah, veliki bačkobodroški župan. U stilu bečke secesije dvorac je građen po projektu Ferenca Rajhela. Od nekadašnjeg sjaja prelepe građevine sa tornjem, čiju jedinstvenost upotpunjava široki park, u kome je svojevremeno kao prvo takvo drvo u Evropi, bio zasađen i Ginko, nije ostalo gotovo ništa. Iz dvorca su odneta vrata, prozori, pločice, radijatori, električne instalacije, cigle, mermerne ploče... a krov se urušio na nekoliko mesta. Na sredini prostranog hola zjapi rupa, s koje je neko skinuo veliki luster i verovatno ga dobro unovčio. Retke vrste drveća u parku, koji je zasađen tridesetak godina pre gradnje samog dvorca, posečeno je, a ono što je ostalo, zaraslo je u korov. Još početkom pedesetih godina minulog veka park je stavljen pod zaštitu države i tada je ustanovljeno da u parku ima 165 biljnih vrsta! U prizemlju dvorca nalazi se mala kapela. Uprkos tome što je veoma predano uništena, izgrebana, oguljena, razbijena itd, na zidovima se još uvek mogu videti slike nekih svetaca i anđela. Pronašao sam još jedan podatak ali me nemojte držati za reč jer je nezvaničan, a to je da je u dvorcu bilo instalirano prvo parno etažno (centralno) grejanje sa radijatorima u Srbiji. Veliki kotao ili rezevoar iz koga izlaze i ulaze metalne cevi sam zatekao u samov vrhu dvorca i može se videti na mojoj fotografiji. Dvorac je lako pronaći i do njega vodi betonski put koji je lošiji na momente ali mu je moguće prići bilo kojim motociklom ili autom. Zanimljivo je i to da kada stignete na odredište, odnosno na kraj puta - proširenje koje je ujedno i parking, i dalje ne možete videti dvorac. Bukvalno, kao da se nalazi u džungli a ne u sred atara, tako da poslednjih nekoliko desetina metara morate prepešačiti kroz gusto zelenilo. Dvorac Baba Pusta idealan je za lutanje prostranim odajama, pentranje stepenicama, zavlačenje u podrum, obilazak ogromnog parka-džungle... Iako napušten, razvaljen i sablastan, dvorac ipak i dalje pleni svojim izgledom. Nadam se da će moje fotografije uspeti bar malo da vam dočaraju ono što je napisano iznad, uživajte.

Kopam po raznim folderima i naleteh na fotografije koje napravih Jula 2018... MotoGP - Sachsenring, Nemačka