Dolazak do poslednje destinacije u vožnji koju predstavljam je zapravo isti kao i do crkve koju sam opisao u prethodnom postu. Ispred crkve postoji parking gde se ostavljaju vozila, a sam makadamski put i uspon za Borački krš kreće baš sa tog parkinga. Još u dolasku primećuje se mesto koje prkosno odskače od svega u okolini. U sred zelene Šumadije nalaze se sive špicaste stene sa najvišim vrhom od 515m u narodu poznate kao Borački krš. Borački krš, jedinstven i redak reljefni fenomen krije bogatu istoriju, od prvih plemena koja su se naseljavala, preko Rimljana do srednjovekovnog grada čiji se ostaci još uvek nalaze na putu ka vrhu. Krš je inače napravljen od stena vulkanskog porekla koje imaju izuzetno specifičan oblik, stubaste su i kupaste strukture, deo su ugašenog vulkana odnosno Rudničkog masiva koji je nastao pre oko 20 miliona godina! Ovde je takođe identifikovano negde oko 78 vrsta ptica koje predstavljaju 21% čitavog derivata ptica u Srbiji. Nakon Kosovske bitke 1389. godine ugarske snage koje je predvodio Žigmund Luksemburški upadaju na teritoriju Srbije, osvajaju mnoge gradove među kojima su Čestin i Borač. Borač ubrzo gube, ali Borački grad ponovo osvajaju 1397. godine. U vreme Despotovine, za vreme despota Stefana Lazarevića, Borački grad dobija na značaju kao jedno od najvećih utvrđenja u tadašnjoj Srbiji, pa 1405. godine despot Stefan izdaje povelju kojom se potvrđuju povlastice u trgovini Dubrovačke republike u Srbiji. Nakon Stefanove smrti, za vreme vladavine despota Đurđa Brankovića, Mađari su proterani, a nakon gubitka Beograda i Golupca, despot Đurađ dodatno ojačava Borački grad. Osmanlije napadaju Despotovinu 1438. godine i grad ruše i pale, što je otprilike bio i kraj ovog grada. Nakon Segedinskog mira 1444. godine grad Borač biva obnovljen i živi kratko. Turci ga zajedno sa Ostrovicom ponovo uništavaju 1458. godine i nakon toga više nije obnavljan, a gubi i strateški značaj. Danas se na Boračkom kršu vide samo ostaci drevnog grada i to ako se dobro zagleda. Borački krš je pod zaštitom države, međutim kao jedinstveni prirodni fenomen ali i mesto koje odiše istorijom još uvek arheološki nije dovoljno istraženo iako je trag prošlih vremena vidljiv na svakom koraku. Za uspon do vrha je potrebno oko 40-45 minuta pešačenja. Otprilike 3/4 uspona je lagana šetnja, dok onu zadnju četvrtinu pre vrha, kroz šumu, treba malo ozbiljnije zapeti. Kolege kojima voznja po makadamu / nabijenom kamenu ne predstavlja problem, mogu fino skratiti vreme uspona tako što motorima mogu doći do mesta koje sam uslikao (na slici se vidi traktorska prikolica sa leve strane), a odatle dalje pešaka ka vrhu. Nagrada za uloženi napor stiže veoma brzo u vidu fenomenalnog pogleda na Gružanski kraj. Ko se odluči da motociklom produži i skrati pešačenje, umesto na parkingu kod crkve, ovo je mesto do kojeg je moguće stići makadamom i gde treba parkirati motore. Odatle levo, iza prikolice, vodi put kojim treba nastaviti peške. Nastaviće se...

Fotografije vezane za prethodni post... Papa Silvester Nataviće se...

Sledeća lokacija na ovoj vožnji nalazi se u selu Borač i radi se o maloj živopisnoj crkvi Svetog Arhangela Mihaila. Za one koji eventualno istim redosledom budu obilazili mesta koja opisujem, odmah da napomenem da ne koriste rutu koju im navigacija bude izbacila već baš onu koju postavljam u ovom postu: Dići - Donja Vrbava- Toponica - Borač. U suprotnom, navigacija će vas odvesti na neki uzani makadamski put, na čijem početku će vam izbaciti podatak da do krajnjeg odredišta imate još oko 15Km. Stara crkva u Boraču, crkva Svetog Arhangela Mihaila me je oduvek privlačila i uvek sam joj se rado vraćao. Mala i skromna, ušuškana u podnožju fantastičnog Boračkog krša koji se uzdiže nad Gružom (o tome nešto kasnije), jedina je preostala od desetak koliko ih je imao slavni srednjovekovni grad Borač, rezidencija despota Stefana. Možda nije slučajno što je to mesto bilo omiljeni letnjikovac našim vladarima kroz istoriju. Brojne legende i narodna predanja vezana su za njenu prošlost. Po jednom predanju u nju su svratili i u njoj se pričestili pre odlaska na Kosovski boj knez Lazar i kneginja Milica. Postoji legenda da je crkvu obilazio i sam car Dušan, kada je boravio u ovim krajevima. O crkvi nema natpisa niti povelja, na osnovu kojih bi se mogli utvrditi sigurni podaci o vremenu nastanka dok istoričari veruju da je podignuta u vreme kralja Stefana Dragutina Nemanjića i spada u jedan od najznačajnijih srpskih srednjovekovnih spomenika. Prvi put crkva arhangela Mihaila u Boraču porušena je u oktobru 1389, neposredno posle Kosovskog boja, kad je ugarski kralj Žigmund Luksemburški poveo pohod protiv "šizmatika Rašana" (Srba), koji su žrtvovali najbolje vitezove za odbranu hrišćanskog sveta. Do konačnog pada Despotovine, hram je više puta rušen u ugarskim i turskim najezdama. Obnovljen je posle obnove Pećke patrijaršije 1557. godine. Turci su ga rušili posle Velike seobe, a ponovo je obnovljen i proširen u 19. veku. Pored svoje burne prošlosti koju je delila sa srpskim narodom, ova crkva poseduje fantastičan i misteriozni živopis koji već vekovima privlači putopisce, naučnike i umetnike. Ono što svi posetioci zapažaju da su u boračkoj crkvi na vrlo neuobičajan način prikazani zaštitnici srpske vojske arhangel Mihailo "Božji arhistratig" i sveti ratnici Georgije i Dimitrije. Njihova lica na freskama su vrlo mlada, gotovo dečačka, a iako su im oklopi oštećeni od bitaka, na njihovim licima lebde neuobičajeni tajanstveni osmesi. Ovakva pretstava je utoliko čudnija, jer je crkva oslikana 1553. godine, u periodu posle pada Srpske despotovine, koje su letopisci opisali rečima: "Agarjani idoše i ništa ih ne mogaše zaustaviti. Turci kao krilate zmije letijahu, pale sela i gradove, crkve i gradove razoriše". Stručnjaci Akademije SPC za umetnost i konzervaciju kažu da mladolika lica arhanđela i svetih ratnika možda su uspomena na poslednje branioce srednjovekovne Srbije, mlade ratnike koji su pre vremena nasledili vitezove pale u bezbrojnim bojevima s Osmanlijama. Po samom vremenu nastanka ove freske su izuzetne. Nažalost, ne zna se ko je oslikavao hram, ni kakva je sudbina tih umetnika jer slični likovi svetitelja više nigde nisu naslikani tvrde naši istoričari. Stručnjaci za srednjovekovnu umetnost smatraju da majstori živopisci nisu bili u klasi vrhunskih majstora i da proporcije tela nisu vešto predstavljene. Međutim, priznaju da prkosni likovi "vojničkih svetaca" plene svojim mladalačkim izgledom i zagonetnim osmesima. Nedavno su mladi slikari analizirali crtačku veštinu živopisaca crkve pod Boračkim kršom i postavili neobičnu teoriju. Po njihovom mišljenju, način crtanja tela svetitelja, nežnost lica i minuciozno predstavljanje mnoštva sitnih detalja, naročito na krilima arhangela Mihaila, neobično podseća na "žensku ruku". Ova neobična teorija je veoma zainteresovala i iskusne stručnjake Akademije SPC za umetnost i konzervaciju. "Lica svetih ratnika su naslikana s velikom ljubavlju, kao da je umetnik slikao svoju decu. U našoj istoriji učene monahinje ostavile su dubok trag i veoma bi nas radovalo da u crkvi u Boraču otkrijemo tragove rada prve srpske slikarke. To u srpskom pravoslavlju ne bi bilo čudo. Podsetio bih da je naša prva književnica bila upravo monahinja Jefimija" - kaže protojerej stavrofor dr Radomir Popović, dekan Akademije SPC za umetnost i konzervaciju. Postoji još zanimljivih detalja vezanih za ovaj hram. Dvoglava aždaja sa mrtvačkom glavom u sredini na ikonostasu crkve je pretstava koju do sada (bar ja lično) još nigde nisam sreo. Takođe, tu je i misteriozna freska pape Silvestera!? Otkud i zašto ona u pravoslavnom hramu, zaista nisam uspeo da pronađem i saznam. Fresku je moguće videti na mojim fotografijama, nalazi se odmah ispod betonskog stuba a iznad freske svetog ratnika Dimitrija. Ono što se takođe odmah primeti kada se zagledaju freske su oči naslikanih svetaca. Turci su toliko bili detaljni tokom devastiranja hrama da su svojim sabljama boli, grebali i kopali oči svetaca na freskama. Na ovom mestu je rado boravio i knez Miloš Obrenović koji je i finansirao rekonstrukciju crkve, posle obnove srpske državnosti. Na ovom mestu je održavao sastanke uoči Drugog srpskog ustanka. Sastanci su se održavali ispod jedne velike kruške koja se nalazila u porti crkve. Od te kruške je ostao samo jedan deo velikog panja koga je moguće videti na mojoj poslednjoj fotografiji. Pošto je bio nepismen, knez Miloš je jednom od svog sluge tražio da nožem ili sabljom na zidu crkve ispiše kako je on bio tu i kako je tu pripremao ustanak. Taj tekst urezan u zidu nalazi se tačno izmedju freski svetih ratnika georgija i Dimitrija unutar crkve i moguće ga je videti na fotografijama. Šta je sve tačno napisano, nažalost nisam uspeo da saznam. Sve u svemu jedno veoma zagonetno mesto sa bogatom istorijom koje je zaista vredno posete. Nastaviće se...

Opšte je poznato da su se neka od velikih arheoloških otkrića dešavala sasvim slučajno. Veliki britanski arheolog Hauard Karter, već se bio pomirio sa sudbinom da nije našao to što je tražio nakon što je prekopao celu Dolinu kraljeva. Međutim pri samom kraju istraživanja obratio mu se sluga koji je radio na otkopavanju rekavši: "Što ne kopaš ispod svog kreveta?" Poslušavši ga, Karter je baš na tom mestu započeo iskopavanje i pronašao Tutankamonovu grobnicu. Nešto slično se desilo i u Dićima. Naime, devedesetih godina prošlog veka u selu je živela jedna žena koju su zvali luda Dara i koja je tvrdila da joj se u snu obratio Sveti Luka, koji je rekao da se na mestu starog groblja mora otkopati crkva koja tu leži zakopana vekovima. Srećna okolnost je ta što je te 1991. godine priča zainteresovala našeg poznatog arheologa Željka Ježa iz Valjeva, koji je započeo istraživanja nemajući pojma da li će i na šta naići. Kad su započeta iskopavanja, arheolozi nisu imali nikakav podatak o lokalitetu. Kada su tražili od seljana da im iseku jasen na tom mestu, da bi mogli da kopaju, niko nije hteo ni za živu glavu. Govorili su da je to zapis i da nesreća čeka onog ko ga poseče. Tek uz pomoć lokalnog sveštenika uspeli su da sklone drvo i ispod njega se ukazao temelj oltara crkve. Neverovatna je snaga predanja. Na osnovu njega potomci su se vraćali iz seoba i nastavljali da žive i sahranjuju se tamo gde i njihovi preci, ostavljajući nam spomenik o kontinuitetu. Iskopavanja su pokazala da na prostoru savremenog groblja postoje ostaci srednjovekovne jednobrodne crkve. Crkva je građena krajem XIII veka ili početkom XIV veka. Crkvu je sagradio vlastelin Vlgdrag, čelnik kralja Stefana Uroša II Milutina Nemanjića kao svoju mauzolejnu crkvu i u njoj je bio sahranjen zajedno sa članovima svoje porodice i bliže rodbine. Dokaz za to je natpis urezan u 13 redova koji govori o upokojenju monaha Nikole, po mirskom zovu čelnika Vlgdraga koji se prestavio na Vaznesenje Gospodnje 8. maja 6835.(1327) godine i kome nadgrobnu ploču postavi njegova supruga, monahinja Ana, a mirski zvana gospožda Vladislava: U leto šest tisućno i Osam stotina i trideset pete u dane kralja Uroša meseca maja u osmi dan i Vaznesenje Gospodnje na Spasovdan predstavi se rab Božiji monah Nikola, a mirski zvan čelnik Vlgdrag, ktitor ovoga svetog mesta. I ovaj kamen postavi raba Božija Ana, mirski zvana gospožda Vladislava. Bogu pak našem slava u vekove. Amin. Međutim, iznenađenja su nastavila da se nižu. Pored temelja crkve, jedan po jedan iz zemlje su počeli su da "niču" srednjovekovni grobovi sa monumentalnim nadgrobnim pločama, dakle cela jedna nekropola koja do dana današnjeg nije u potpunosti istražena. Otkopano je samo 250 grobova, a smatra se da ima još bar 1.000 srednjovekovnih nadgrobnih spomenika, koji su jedinstveni na Balkanu. Ono što je zajedničko svim nadgrobnim pločama nekropole je da nemaju nikakav istaknuti pisani znak ili slovni simbol, već se radi o simboličkim i likovnim predstavama. Velike ploče oko obnovljene zadužbine Vlgdraga, velikog čelnika na dvoru kralja Milutina, ukrašene su neobičnim i jedinstvenim simbolima kao što je stilizovano Hristovo raspeće koje je istovremeno i predhrišćansko drvo života. Daljim otkopavanjem kao šlag na tortu stiže otkriće da temelji tek otkrivene crkve jednim delom, tačnije njen oltar leži na grobnici u obliku tumula koja datira još iz bronzanog doba, tačnije 1500-1200 godina pre nove ere (pre Hrista), dakle ovo mesto je simbol svetosti još iz praistorije! Svojom monumentalnošću srpska nekropola, tik uz Ibarsku magistralu, privukla je pažnju i stručnjaka Instituta za arheologiju sa Univerzitetskog koledža u Londonu. Engleski arheolozi i antropolozi su već tri puta dolazili u selo Dići. Otkriće memorijalnog hrama visokog plemića i groblja s monumentalnim spomenicima u Dićima ukazuje da granica srednjovekovne Srbije sa Ugarskom nije bila na Rudniku, kako se obično smatra. Ovakve zadužbine grade se na svojoj zemlji, baštini, daleko od neprijatelja. To znači da je granična linija Srbije bila na bezbednoj udaljenosti, najmanje kod Kolubare, mišljenje je naših arheologa. Arheolozi priznaju da Dići ni iz daleka nisu istraženi, iako mogu da nam daju odgovore na mnoga pitanja, kakvo je bilo srednjovekovno stanovništvo, kako su izgledali, koji su im običaji bili? Pitanje je gde su živeli ti ljudi koji su sahranjeni ispred crkve, jer je ovakva koncentracija grobova i njihova monumentalnost ukazuje da je reč o plemstvu ili bogatom stanovništvu velikog naselja. Dok se traga i mašta za tajanstvenim gradom i dvorom velikog čelnika Vlgdraga, crkva sa neistraženom nekropolom malo poznatom u javnosti, stoji usamljena čekajući neka bolja vremna.

Nastavak prethodnog posta...

@Bruno 68 - hvala, ima toga još... @nafetS - hvala na podršci, drago mi je da si u ovoj temi pokupio neke ideje za obilazak. Inače, to upravo i radim, osim što predstavljam lokacije o kojima do sada nisam pisao, takođe lagano prebacujem i svoje postove iz ostalih tema. Tako da... biće sve na jednom mestu, "na gomili" kako ti reče, zato u naslovu teme i napisah "sabrana dela". ----------------------------------------- Svako mesto koje sam obišao ima neku svoju specifičnu priču, legendu... i svako je naravno posebno na svoj način. Isto važi i za lokaciju koju ću predstaviti, međutim ovo mesto ću definitivno pamtiti još po nečemu. Ovo je definitivno bilo jedno od najnegostoljubivijih mesta, kada su moji obilasci ovakvih lokaliteta u pitanju. Na stranu to što su se izređala tri godišnja doba za tih par sati koliko sam proveo na lokaciji, to više i nije neko čudo. Međutim ono ludo rastinje ću pamtiti još dugo... Dakle, sve što bode i žari me je ubolo i ožarilo! Cenim da ni Dejvid Belami za života nije video (osetio) onoliko bodljikave egzotike koliko sam ja za to kratko vreme, sačuvaj Bože. Ali ipak, bilo kako bilo, lokacija je (naravno) bila vredna posete. Velimirovi dvori su srednjovekovni sakralni objekat iz XV veka, koji se nalazi u mestu Ključ nedaleko od Mionice. Smešten je na mestu gde reka Lepenica pravi jednu veliku krivinu probijajući se kroz padine stenovitih brda. Narodno verovanje ovu građevinu veže za legendarnu ličnost feudalca kneza Velimira. Postoje dve legende o nastanku Velimirovih dvora. Prema prvoj, Velimir je vazal sultana i učestvuje u bici pod Beogradom 1521. i za zasluge u službi dobija na upravu spahiluk koji obuhvata Ključ i još nekoliko sela. U Ključu gradi svoje “dvore” - utvrđeni feudalni zamak-grad. Legenda se proteže i dalje na njegove sinove koji su obnovili manastir Ribnicu kod Mionice. Po drugoj legendi Velimir je bogati feudalac kneza Lazara. Bio je vrlo bogat i imao je tri sina. Jedan se udavio u Lepenici, a drugi je pao sa konja na Božić i poginuo. Kad je nesrećni otac video, trećeg je zatvorio u kulu i nikuda ga nije puštao, nego ga tu hranio i čuvao, samo da mu se ne bi kakva nesreća dogodila. U jesen mu donese zrelo grožđe, pa je dete po tome znalo koje je doba godine. Ali ga iz grozda ujede zmija i tako je oca napustio i treći sin. Narod priča da ga je prokleo car Lazar što ga nije lepo dočekao i ugostio kada je jednom dolazio u Mionicu. Ostaci Velimirovih dvora se sastoje od jednog zarušenog ogradnog zida (obziđa) dužine oko 40 metara, na kome se može uočiti mesto ulaza ili nekadašnje kapije, zatim od urušene crkve, konaka i mutvaka (kule) koja se prislanja na sam zid. Crkva je bila fresko slikana, međutim danas nema sačuvanih delova živopisa, iako se na ulazu i zapadnom zidu uočavaju tragovi fresko bojenja sa fresko malterom koji je ispran. Sama crkvena građevina je najstarija u kompleksu i potiče najverovatnije iz 15. veka. Na prostoru oko crkve otkriven je veći broj grobova iz 16. i 17. veka. Druga sačuvana građevina u kompleksu je “mutvak” (kula) koji je lociran na tridesetak metara jugozapadno od hrama i koji je dosta dobro očuvan. Iskopavanja koja su izvršena u neposrednoj blizini ove građevine utvrdila su da je pripadala nekadašnjoj manastirskoj kuhinji i konacima. To je kružna građevina prečnika 3m sa zidovima debelim od 0,7 do 0,9m, a visoka 6,5m sa uskim pravougaonim prozorima na gornjem delu građevine. Arheološka istraživanja su dala zanimljive rezultate o starosti ovog lokaliteta, naime nađeni su materijalni ostaci stari oko 5.000. godina! Velimirovi dvori su utvrđeni za nepokretno kulturno dobro i spadaju u spomenik kulture od izuzetnog značaja. Za polaznu tačku ka ovom lokalitetu sam uzeo Mionicu a koristio sam satelitski snimak jer Gugl ne prepoznaje lokalne puteve kroz selo pa vas samim tim ne može voditi do lokacije. Na prvoj mapi sam precrtao pravac (strelicu) u kojem bi vas Gugl odveo... Asfaltni put vodi sve do mesta gde treba ostaviti motore. Odatle levo zemljani put nasut kamenjem ide nizbrdo kroz šumu. Kada se dođe do reke, sa desne strane se već može uočiti crkva. Sve u svemu, od mesta gde se ostave vozila pa do lokacije potrebno je samo oko 5 minuta pešačenja i to sa sve prelaskom reke (s' kamena na kamen). Kamenje je poprilično klizavo pa treba biti pažljiv prilikom prelaska, da posetu ne bi završili sa mokrom obućom. Zbog preglednosti, u ovom postu ću postaviti fotografije crkve a u sledećem kule.

Vezano za nekoliko prethodnih postova... U predivnom prirodnom ambijentu, na nekih 17 Km od Loznice nalazi se manastir Tronoša. U Tronoškom letopisu iz 1791. kao ktitor manastira spominje se kraljica Katalina Nemanjić, žena kralja Dragutina. Smatra se da je manastir nastao između 1276. i 1282. godine. Stradao je od Turaka krajem 15. veka kada je crkva srušena do temelja. Manastir je obnovljen je u 16. veku, crkva posvećena Vavedenju Bogorodice podignuta je 1559. godine. Za vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka Tronoša je mesto dogovora ustaničkih vođa, zbog čega doživljava nova razaranja. U Prvom svetskom ratu u manastiru je bila improvizovana bolnica za negu ranjenika. Poslednje razaranje Tronoše bilo je na početku Drugog svetskog rata. Uz veliko oštećenje objekata, tada su uništeni vredni rukopisi i predmeti manastirske riznice. Početkom Drugog svetskog rata starešina manastira je bio jeromonah Georgije Bojić koji je učestvovao u bici za Loznicu 1941. godine. Nedaleko od manastira nalazi se kapela Sv. Pantelejmona sa desetocevnom česmom devet Jugovića, koju su po legendi sagradili Jug Bogdan i devet braće Jugovića pred polazak u Kosovski boj. Za manastir Tronošu vezan je jedan veoma lep narodni običaj: Ratarske sveće. Dva susedna sela skupljaju priloge i prilažu manastiru Tronoši, u vosku izlivene sveće za Veliki četvrtak. Sveće su visoke oko 2m i teške preko 50 kg. Ni u najtežim danima istorije ovog kraja, ovaj običaj nije prekidan.

Vezano za prethodne postove... Sa Gučeva se spustih istim prelepim krivudavim putem kojim sam se i popeo. Preko Loznice do Tršića i rodne kuće Vuka Kardžića trebalo mi je nešto ispod pola sata lagane vožnje. Rodna kuća Vuka Karadžića se nalazi u predivnom prirodnom okruženju koje je pretvoreno u jedan poveliki etno kompleks. Pored Vukove kuće moguće je videti i pomoćne objekte koji čine jedno celo seosko domaćinstvo tog vremena. Vuk Stefanović Karadžić rođen je 1787. godine u Tršiću u kući pletari, koju je podigao njegov deda Joksim Bandula. Vukova porodica se naselila u Tršiću, napustivši Hercegovinu, bežeći od turske osvete. Rodnu kuću, kako je on sam zabeležio, Turci su za vreme Karađorđeve vladavine palili deset puta. Na mestu prvobitne kuće, Gajo Matić i Kojo Marjanović, meštani Tršića, da bi sačuvali od zaborava, poboli su veliki hrastov krst, 1897. godine, u vreme prenosa Vukovih posmrtnih ostataka iz Beča u Beograd. Taj hrastov krst i danas stoji u Vukovoj spomen-kući u Tršiću. Spomen-kuća je dvodelna, gde je ulazni deo „kuća“ urađena kao brvnara i zidanim delom nad podrumom, u kojoj se nalazi soba. Strmi krov je pokriven šindrom, karakterističan tipu kuće na ćelici. „Kuća“ je odeljenje sa otvorenim ognjištem, pokućstvom i posuđem, karakterističnim za kuće iz 19. veka. U sobi se nalaze krevet, sto, klupa, ikone, gusle i Vukov portret iz 1816. godine, rad Pavela Đurkovića. Uz kuću je formirano dvorište u kojem se nalaze vajat, kačara, ambar i koš za kukuruz. U sklopu etno kompleksa u prelepom okruženju, nalazi se i nekoliko restorana sa domaćim, tradicionalnim jelima kao i jelima sa roštilja - za svaku preporuku. Nataviće se...

Vezano za prethodne postove... Na planini Gučevo, podignuta je spomen kosturnica u znak sećanja na borbe vođene na Gučevu tokom Prvog svetskog rata. Spomen kosturnicu (visoka 15m) je 1929. godine podiglo Udruženje rezervnih oficira i ratnika, kao trajno sećanje na tu značajnu bitku u istoriji srpskog naroda. U njoj su zajednički sahranjeni posmrtni ostaci ratnika srpske i austrougarske vojske. Na spomeniku je sarkofag sa natpisom: GUČEVSKI HEROJI U BORBI 1914. GODINE, a ispod njega je arhitrav sa Njegoševim stihovima: "BLAGO ONOM KO DOVIJEKA ŽIVI IMAO SE RAŠTA I RODITI." Iza spomenika se nalaze ostaci rovova iz Prvog svetskog rata. Okolina spomenika je iskrčena, uređen je vidikovac sa kojeg se pruža prelep pogled na Podrinje, Pocerinu, Semberiju i Majevicu. VEČNA IM SLAVA I HVALA! Nastaviće se...

Na red je došla i sledeća destinacija planirana tog dana za obilazak. Iz Malog Zvornika lep krivudavi put me vodi ka Loznici i planini Gučevo. Uspon ka vrhu Gučeva bio je pravi raj za sva čula. Podigao sam vizir na kacigi da bih što verodostojnije doživeo boje i osetio mirise koji su se prostirali vlažnom planinskom šumom. Krivudavi asfaltni put koji vodi ka vrhu je sjajan, ali zbog vlažnosti i opalog lišća treba biti oprezan na gasu pogotovo u gornjem delu planine. Uprkos prirodnim lepotama, kao i obično, kako se približavam nekoj od ovakvih lokacija tako počinju da me preplavljuju posebne emocije... 8. septembra 1914 godine započela je jedna od najtežih i najkrvavijih bitaka iz Prvog svetskog rata, bitka na Drini. U sklopu bitke na Drini vođene su borbe i na planini Gučevo koje su trajale 55 dana. Borbe na Gučevu započele su u drugoj polovini septembra i trajale sve do početka novembra 1914. godine. Srpske trupe su oko 26. septembra stigle na Gučevo, ali kako ga nisu mogle osvojiti, utvrdile su se u neposrednoj blizini neprijateljskih linija. Gučevska bitka poznata je kao jedna od prvih rovovskih bitaka iz Prvog svetskog rata. Srpski i austrougarski rovovi bili su na veoma maloj udaljenosti, koja je na pojedinim kotama iznosila 5 - 7 m. Ovako mala udaljenost između srpskih i austrougarskih rovova bila je radi paralisanja austrougarske artiljerije, koja je bila daleko nadmoćnija od srpske. Osnovni cilj austrougarske ofanzive, da se probije kroz centar i opkole srpska krila, nije ostvaren i pored opšte nadmoći neprijatelja i početnih uspeha. Ipak, padom kota 708, Eminove vode i Kulišta, 6. novembra palo je i Gučevo, a jedinice kombinovane divizije morale su da se povuku na desnu obalu reke Štire. U borbama na Gučevu srpske trupe imale su znatne gubitke, ali su ostvarile svoj cilj parališući austrougarsku vojsku na ovom delu fronta skoro dva meseca. Prvo spomen obeležije na koje se nailazi posvećeno je hrabroj ruskoj bolničarki koja je stradala 2. oktobra 1914. godine na čuvenoj Koti 708 - Eminove vode. Darja Aleksandrovna Korobkina je rođena 1888. godine i živela je u Petrogradu, a u Srbiju je stigla najpre do Valjeva. Tamo se kratko zadržala, da bi u septembru 1914. otišla na prvu liniju fronta. Bila je bolničarka Drinske divizije drugog poziva i prilikom teških borbi kod Kurovića kolibe, dotad neviđenim odvažnošću, previjala je ranjene srpske vojnike. Zabeleženo je da je samo u jednom danu previla više od stotinu ranjenih. Posle borbi na Drini, sa Drinskom divizijom odlazi na Gučevo gde su bile najteže i najkrvavije bitke. Najžešće je bilo na koti 708. gde je i poginula pomažući srpskim ranjenim borcima. Hrabra Ruskinja od prvog dana bila je primer junaštva, o čemu svedoči i sačuvani izveštaj komandanta Drinskog konjičkog diviziona drugog poziva, od 10. septembra 1914. godine o borbama 31. avgusta, 1. i 2. septembra 1914. kod Ade Kurjačice, gde pominjući Darju navodi: "Kao zastupnik komandanta odseka naročito moram po dužnosti istaći retko požrtvovanje, hrabrost i najsavesnije vršenje svoje dužnosti prema ranjenicima za sve vreme borbe i danju i noću, vrlo često u kiši kuršuma, neposredno iza prvog borbenog reda - dobrovoljne milosrdne sestre Darje Aleksandrovne iz Petrograda, koja je sama lično previla preko 120 ranjenika. Za sve svoje zasluge, milosrdna sestra Aleksandrovna zaslužuje najveće ratno odlikovanje." Poginula je posle nepunih mesec dana na Gučevu, na Eminovim Vodama, pošto je i tamo pratila V puk II poziva; pogođena je 50 metara iza streljačkog stroja granatom prve haubice, koju su Austrijanci ispalili na Gučevo. Sahranjena je uz ostale vojnike na Eminovim Vodama, a na njenom spomen obeležju nalaze se Puškinovi stihovi: Ne, smrti nisi plen; tvoj duh sa lirom svetom van sudbe sveg što mre, nadživeće ti prah. slavna ćeš ostati dok traje sa planetom bar jednog srbina dah. VEČNA JOJ SLAVA I HVALA Nastaviće se...

Nakon što sam završio posetu tajnom podzemnom gradu "Kamena devojka" svoj boravak u Malom Zvorniku iskoristih da posetim i crkvicu koja je otkrivena pre nekih 15-ak godina. Na svega minut vožnje od podzemnog grada, prošavši pored mosta Kralja Aleksandra nailazim na crkvu koja je ukopana u stenama. Sveto mesto u koje dolaze vernici širom ovog regiona posvećeno je Svetom Vasiliju Ostroškom Čudotvorcu pa je zbog toga i zovu "Mali Ostrog". Crkva je ukopana u brdo u obliku krsta, dužine 33 i širine 33 metra koliko je i Bog bio na zemlji. Crkva Časnog krsta je iskelsana u pećini najverovatnije u peridou između 1932. i 1934. godine, u vreme kada je građen tajni podzemni grad kralja Aleksandra Karađorđevića. Kada se uđe u crkvu, pored izvanrednog mira i mirisa, jedan produhovljen pečat daje joj i to što nema osvetljenja, već osvetljenje pruža čak 120 kandila. Ovaj put nažalost nisam imao sreće jer me je sačekala zaključana kapija. Rekoše mi da petkom dolazi sveštenik zarad službe pa je tada i otvorena. Par fotki koje sam napravio sa samog ulaza nisu nekog kvaliteta jer je unutra bio potpuni mrak. Nastaviće se...

Fotografije vezane za prethodni post... Bunar u kome još uvek ima vode i koji je još uvek je funkcionalan. Mesto gde su bile originalne kraljeve česme, sada su replike. Nastaviće se...

Konačno mi potvrđuju da je organizovana grupa potvrdila dolazak i da će na lokaciji biti u nedelju u 09:00h. "Pa gde baš nađoše u 09h?" pomislih, ali kolebanja nije bilo. Godinama sam jurio i čekao šansu da posetim to mesto i jedini način je bio da uđem sa organizovanom grupom jer pojedinačne posete nisu još uvek moguće. Nakon mnogih pomeranja, otkazivanja, došao je i taj dan. Jutro za ne poželeti, 06:30h, magluština Bože sačuvaj a ulice Beograda avetinjski prazane. Što bi rekla Nada Macura, "slojevito obučen" palim motor i nakon kratkog grejanja lagano kroz maglovite ulice krećem prema auto-putu. Čim sam krenuo, na displeju mi se pali signalna lampica u obliku pahulje a pored nje i 3°C... Donesoh odluku da ću zbog guste magle ipak ići auto-putem do Sremske Mitrovice pa preko Mačvanskog Prnjavora i Loznice do zacrtanog cilja - Malog Zvornika. Malo pre skretanja za Sremsku Mitrovicu izađoh iz magle koja ostade iza, dok se ipred mene naprasno otvori suncem obasjani ravničarki pejzaž. Nakon nekoliko minuta diplej je već pokazivao 11°C što je bila najava za dinamičniju vožnju i brzo sušenje. Pošto mi je prolazno vreme bilo dobro, po dolasku u Mali Zvornik prvo odlazim do Mosta kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića gde stajem i brzinski uzimam neko pecivo za doručak. Most kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića ili Stari most je bio saobraćajni most preko reke Drine, koji spaja Zvornik i Mali Zvornik. Danas je on pešački i služi kao malogranični prelaz između Republike Srpske u Bosni i Hercegovini i Srbije. Tokom jula 1919. godine, Mali Zvornik je posetio regent Aleksandar Ι Karađorđević. I već 1922. godine srpski trgovci su počeli planirati gradanju mosta na mestu gde se iskrcao kralj Aleksandar. Rešenje gvozdenog mosta na Drini je usvojeno 4 godina kasnije, 1926. Radovi su otpočeli iduće godine, a most je završen nakon dve godine izgradnje 1929, čime je Drina premoštena. Most je građen sredstvima Ministarstva građevine Kraljevine Jugoslavije, ratnom reparacijom i donacijama kralja Aleksandra I Karađorđevića. Po završetku gradnje, zaprežnim vozilima dovezeno je na most 30.000 tona kamena, da bi se ispitala njegova izdržljivost. Nakon 15 dana, kada se utvrdilo da je most čvrst i stabilan, kamen je ukloljen. Svečano otvaranje i osvećenje mosta zbilo se 12. januara 1930. godine, čemu je i prisustvovao kralj Aleksandar lično. Od tada postaje glavno zvorničko šetalište i nosi naziv Most kralja Aleksandra I. Gledajući Zvornik preko Drine, završavam doručak i krećem ka mestu koje sam toliko dugo želeo da posetim... Minut kasnije, sa lakoćom pronalazim skretanje i parkiram ispred starih gvozdenih vrata koja bi trebalo da budu ulaz. Pravim par fotki i ostaje mi samo da sačekam organizovanu grupu sa vodičem i da im se priključim. “Kamena devojka” ili "Podzemni grad Kralja Aleksandra" TAJNI podzemni grad gde je u slučaju rata trebalo da boravi državni i vojni vrh Kraljevine Jugoslavije sa elitnim gardijskim jedinicama počeo je da se gradi 1931. godine u pećinama kraj Malog Zvornika. Pristup planu podzemnog kompleksa koji je nosio šifrovano ime “Kamena devojka” imalo je svega petoro ljudi u Kraljevini. Podzemni lavirint su kopali i betonirali robijaši, dovođeni i odvođeni noću, tako da nisu znali ni gde se nalaze, ni šta grade. Radovi započeti po direktnoj naredbi kralja Aleksandra 1931. a obustavljeni su 1934. posle njegovog ubistva u Marselju. Do tada je izgrađeno 75 prostorija i nekoliko kilometara saobraćajnica koje ih povezuju, kao i sistem za vodosnabdevanje. Da je kompleks trebalo da se prostire na mnogo većoj površini, ukazuje jedan od hodnika duži od 20 kilometara. Podzemni grad je sve donedavno bio tajna, čak i za žitelje Malog Zvornika. Lokalna vlast procenila je da je reč o vrhunskoj turističkoj senzaciji i investirala novac u osvetljenje. Trenutno je oko kilometar i po hodnika podzemnog utvrđenja dostupno posetiocima, koji u njega ulaze kroz jedna od 12 čeličnih vrata lavirinta ukopanog u planinu Boranju. Hodnici okrenuti ka Drini relativno su uski da bi u slučaju potrebe mogli da se lako zatvore i brane, ali u dubini planine oni se šire i pretvaraju u saobraćajnice s platoima koje su mogle da služe kao zborna mesta jedinica stacioniranih u skloništu i prostor za skladištenje oružja i borbenih kompleta municije. Ipak, tačna namena i plan korišćenja ostali su do danas nepoznanica, jer dokumenti o ovom tajnom projektu dosad još nisu otkriveni. Podzemni grad je upotrebljen samo jednom, tokom Aprilskog rata 1941, kada je ovde tokom dva dana boravio mladi kralj Petar Drugi. Od 7. do 9. aprila 1941, ovde se i praktično raspala poslednja nada o odbrani Jugoslavije. Posle sednice vlade u podzemnom gradu, hrvatski političar Vlatko Maček otišao je u Zagreb i 10. aprila, kad je proglašena NDH, putem radija pozvao Hrvate na lojalnost Trećem rajhu i Anti Paveliću. Prostorija gde je održana poslednja sednica vlade tadašnje kraljevine je korišćena u toku snimanja serije "Ravna gora"- Do danas nije pronađen dokument na osnovu kojeg je zaustavljena izgradnja podzemnog grada posle atentata na kralja Aleksandra u Marselju. Vojni istoričari tumače stopiranje projekta pritiskom hrvatskih političara koji su se protivili da se komandno mesto nalazi na teritoriji Srbije, uz Drinu. Aprilski rat 1941. verovatno bi se odvijao drugačije da je podzemni grad bio dovršen i popunjen predviđenim brojem srpskih vojnika. U tom slučaju NDH ne bi mogla odmah da se proširi na Podrinje, niti bi vojnici iz Srbije ostali odsečeni u neprijateljskom okruženju. Ni u sali za sednice, ni u drugim prostorijama nema originalnog nameštaja, jer je opljačkan tokom i posle Drugog svetskog rata. Pokradeno je sve što se moglo odneti, uključujući električne i vodovodne instalacije i tri masivne ukrasne “kraljeve česme” koje su po nekim tvrdnjama bile pozlaćene. Mitovi o blagu koje je za sobom ovde ostavio dvor bili su izazov za tragače za blagom koji su iskopali otvore na zidovima mnogih prostorija. Najveći su oni u podzemnoj vojničkoj crkvi, koja se prepoznaje po prostoru predviđenom za oltar. Duž hodnika su na čeličnim gredama ostali ventilatori iz predratnog vremena čija je namena bila da obezbede ravnomernu cirkulaciju vazduha iz skrivenih otvora u steni. Ventilacioni sistem nikad nije uključivan, pa je voda koja se proceđuje kroz stene napravila minijaturne stalaktite i stalagmite. Podzemni grad je jedinstveno mesto na kome se može videti kako bukvalno raste pećinski nakit kojeg je najviše u prostorijama koje su napuštene pre podziđivanja armiranim betonom. Iz "Kamene devojke" nisam poput kralja otišao u igznanstvo, ali sam zato nastavio obilazak planiranih mesta koja ću predstaviti u narednim postovima. Fotografije iz "Kamene devojke" ću kao i obično zbog preglednosti podeliti u dva posta. Nastaviće se... Kraljev apartman Kraljeva kancelarija Sala za sednice Crkva sa mestom za oltar

Pavle je bio iz Goločela, a Đula iz Mrovske. Njihovi očevi, Jovan i Filip, imali su samo po jedno dete. Najveće gazde dva susedna sela nadmetale su se u bogatstvu i prkosili jedan drugom u tome ko ima više, a ko je bolji i uticajniji, ko ima bolje konje, a ko volove i bolju zemlju, bolje zgrade i imanje. Rodila se zavist koja je prerasla u mržnju iako se nikada posvađali nisu. A kako to obično biva, iz mržnje se rodila i ljubav. Pavle i Đula su se slučajno upoznali i velika ljubav je trajala sve dok roditelji nisu saznali. Tada je Filip saopštio da udaje Đulu, a Jovan naložio Pavlu da bira koju hoće – svaku osim Đule! Kada su shvatili da im je ljubav zabranjena i da sudbinu ne mogu promeniti, dogovorili su se da se vide poslednji put, na mestu gde su se upoznali. Bila je jaka zima, vejavica i noć. Pavle je došao u zakazano vreme, ali je Đula kasnila. Dok je čekao, napao ga je i rastrgao čopor gladnih vukova. Đula je zatekla samo njegovu ruku koju je prepoznala, i od tuge je izdahnula. Roditelji su pronašli Đulu smrznutu kraj drveta, sa Pavlovom rukom u naručju. Shvativši da su Pavle i Đula životom platili njihovu mržnju i netrpeljivost, Đulini i Pavlovi roditelji su jedni drugima pružili ruku pomirenja. Na mestu njihovih susreta podigli su spomenik – Ašikov grob, kao obeležje ljubavi svoje dece. Kao u romantičarskim spevovima, gde ljubav i smrt uvek idu zajedno, i njihova ljubav ostala je da živi večno, a Ašikov grob u selu Mrovska kod Šapca, mesto njihovih ljubavnih sastanaka i nesrećnog stradanja, zauvek da svedoči o ljudskoj taštini, dovoljno velikoj da izbriše dva mlada života. Ašikov grob na tromeđi Pocerine, Mačve i Posavotamnave već gotovo dva veka privlači putnike namernike, zaljubljene parove i turiste. To je kameni beleg sa urezanim krstom sa jedne i šakom desne ruke sa druge strane, bez slova i brojeva, postavljen u znak sećanja na veliku i tragičnu ljubav Pavla i Đule. Na inicijativu meštana okolnih sela, izgrađen je spomen-kompleks, postavljen pored starog kamenog belega. Njega čini raspolućeno srce, kao simbol prekinute ljubavi i otvorena knjiga na čijim stranicama je ispisano: „Ovde počiva priča o ljubavi. Pavle i Đula postaše deca raja. Voleli se iskreno i do kraja.”

@djolji - da, odličan podsetnik. Gradac pamtim kao ledenu reku za koju kažu da je jedna od najčistijih u Srbiji. Nekada davno sam prepešačio njen kanjon koji je prohodan celom dužinom (oko 20Km), ali na pojedinim mestima reka mora i da se pregazi, otuda i znam da je ledena. -------------------------------- O putu #27 Valjevo - Loznica se uglavnom već sve zna, možda je jedan od najpoželjnijih u Srbiji kada je o "obaranju" motora reč. Prijatno okruženje (priroda), odličan asfalt, lepe krivine... Put #27 prolazi kroz Osečinu gde jedne junske subote stadoh u samom centru pored lokalne kafane, da se informišem o lokaciji koju želim da posetim, a koje nema na mapama. Grupa starijih lokalaca sedela je u bašti odmeravajući moje iznenadno prisustvo. Moja pojava i pitanje koje je usledilo, zainteresovalo je sve prisutne, pa i konobaricu koja je na trenutak zastala noseći ajncer pun žestine... - Izvini na pitanju, a odakle si ti momčino? - Iz Beograda dolazim... - Svaka čast, imaš naše poštovanje. Ljudima gore će biti drago da te vide... - Hvala Vam puno, zaista. - Evo, na onom semaforu dole skreneš desno i put te vodi kroz naselje, pa pored crkve koja ti je sa leve strane, pa sve do velike trafo stanice koja je takođe sa leve strane. Odatle desno uzbrdo kreće makadamski put. Kada prođeš drugu grupu kuća, nisi daleko, sa desne strane je... Nego, ne znam 'oćeš li moći tim motorom gore? - Ne znam, nisam video put. Probaću pa šta Bog da, hvala još jednom i uzdravlje! - Živ bio momčino! Sve je bilo kao što mi u kafani i rekoše... makadam kao makadam i nije neki problem iako je na pojedinim mestima rastresit a uspon je nešto veći, pa treba obratiti pažnju ako se ide teškim motorom. Sve u svemu, ima negde oko 1,5 Km makadama uzbrdo. Na usponu stajem par puta da bih napravio koju fotku i proveo nekoliko trenutaka uživajući u pejzažu. Nastavivši, sa desne strane odmah pored seoskog puta ukazuje se mesto koje tražim. Obuzima me čudan osećaj, skidam opremu i prilazim grobu na čijem nadgrobnom spomeniku je pisalo: VLADISAV PETROVIĆ EKON-OSEČINE OVDE SAHRANI SVOG KONJA ACKA, KOJI POSLUŽI SVOG GOSPOD ARA CEO BALKANSKI I EVROPSKI RAT I RATOV U KONJICI OD 1912 DO 1920 G. ŽIVI 24 G. MAJKO 26 MARTA 1925 G. SPOM POD. VLADISAV Da, došao sam da obiđem grob jedne plemenite životinje, grob jednog konja Acka koji je 1912. napustio štalu na porodičnom imanju Petrovića i sa svojim vlasnikom Vladisavom krenuo u Prvi Balkanski rat. Sa njim je u rat, sa kobilom Ticom, pošao i rođeni brat Radoje. Isteravši turke sa Balkana, Vladisava i Acka je 1913. sačekao i Drugi Balkanski rat i bitke sa Bugarima. Nakon toga, sada već kao prekaljeni ratnici, prolaze kroz pakao Prvog svetskog rata koji započinje 1914. Probijaju Solunski front i oslobađaju Srbiju od okupatora 1918. Potom ih kralj Aleksandar sa ostatkom naše vojske, šalje da od potencijalnih napada Italije i Austrije brane novoosvojene teritorije Kraljevine Jugoslavije, a koje su sada u sastavu današnje Slovenije i Hrvatske. Tek se 1920. na insistiranje vojvode Mišića, Vladisav i konj Acko, kao i njegov brat Radoje sa kobilom Ticom, sa ostalim našim iznurenim ratnicima vratiše kućama. Vladisav je voleo Acka više nego bilo kog člana porodice, nakon povratka kući Acko je bio osedlan samo još nekoliko puta. Vladisav nije dozvoljavao da Acko obavlja bilo kakve radove i sa njim bi išao samo u šetnju, na lokalne seoske vašare ili do komšija. Acko je bio izuzetno pametan konj. Kada bi neprijatelj pripucao ili kada bi čuo granatu, Acko se ne bi uplašio, propeo i zbacio svog gospodara, već bi zalegao i štitio ga svojim telom. Iznurenu i potrošenu životinju su nakon silnih golgota engleski i francuski lekari u više navrata hteli da ubiju, ali su naši ratnici plakali, nisu dali Acka i ostale konje, pa se kažu, čak i oružje potezalo. Kobila Tica je nažalost nesrećno završila. Jednog dana za vreme ispaše na porodičnom imanju, bik je kažu, trgao rogovima, i na mestu je usmrtio. Kada je Acko uginuo 1925. Vladisav je svom vernom drugu i saborcu hteo da održi opelo i da ga sahrani na porodičnom groblju nedaleko od kuće, odmah do mesta gde će uz brata i sam biti sahranjen. Međutim, tome se usprotivio lokalni pop sa kojim je Vladisav ušao i u sukob. Acka je Vladisav sahranio odmah pored seoskog puta na imanju Petrovića i digao mu spomenik. Kažu da je Vladisav iskopan grob skroz obložio daskama, a Acka umotao u svilenu ćebad. Vladisavu ipak nisu ispunili želju da bude sahranjen na istom mestu pored životinje, već je sahranjen na porodičnom groblju. O Ackovom grobu i dan danas brine i vodi računa Vladisavov unuk Ranko Petrović, koji i dalje živi nedaleko na istom porodičnom imanju. Priča se da su grob i spomenik jedinstveni ne samo u Srbiji, Evropi, već čak i u svetu, kao priča o velikoj ljubavi čoveka i konja, koja ni posle jednog veka ne može da se izbriše. Za priču koja se nekako neprimećeno provukla u javnosti, čuo sam pre nekoliko godina. Mene je lično dotakla iz raznoraznih razloga, kada sam i rešio da ću kad tad pronaći vremena i obići ovo mesto. Podelih ovo sa vama jer će se možda još kod nekoga pojaviti ista želja, da skrene sa puta #27 i da obiđe Ackov grob. A što se Vladisava i Acka, njegovog brata Radoja i Tice tiče... nadam se da su opet zajedno, na nekom boljem i lepšem mestu. Kao i svim ostalim našim, kroz kroz vekove palim herojima: VEČNA IM SLAVA I HVALA!

@BokyBoy Aaaa, pa to je 300V2 (na kvadrat), ne 300V. To je posebna formulacija i postoji samo u varijanti 10W-50 i jeste mu to cena. Cene "obicnih" 300V su one koje sam napisao...

Ne znam gde si gledao cene? Pre neki dan sam u Mass-u uzeo ulje za motor... 300V sve gradacije su 2570 din. za litarska pakovanja ili 2400 din. ispadne litar u cetvorolitarskim kanticama. Govorim o punim cenama, bez popusta.

Smešten u ataru živopisnog valjevskog sela Lelić, u kome se nalazi istoimeni manastir, manastir Ćelije kod Valjeva se smatra "Duhovnom prestonicom srpskog naroda". Istorija manastira nas vodi u 13. vek, mada se ni danas ne može sa sigurnošću tvrditi ko je osnovao manastir Ćelije kod Valjeva i kada. Postoje dva narodna predanja… Prema prvom, ktitor manastira je bio srpski kralj Dragutin, a sam manastir Ćelije je podignut u periodu od 1276. do 1282. godine. No, po drugom predanju, manastir Ćelije kod Valjeva je podignut u doba vladavine srpskog despota Stefana Lazarevića, krajem 14. i početkom 15. veka, ali se ne zna tačno ko je bio njegov ktitor. Ovaj, nekada muški manastir je ostao prvobitno upamćen po hrabrim monasima koji su učestvovali u buni protiv turskog zuluma. Te je baš zbog toga, krajem 18. veka jedan od najrđavijih paša po imenu Bušatlija, zapalio manastir Ćelije kod Valjeva, mada tom priliko nije poštedeo ni ostale manastire ovog kraja Srbije. Već dve godine nakon toga je manastir obnovljen. Ali, tokom Prvog srpskog ustanka je u ovom manastiru bila smeštena privremena bolnica za ustanike, pa je turska vojska već 1810. godine ponovo zapalila manastir Ćelije. Srećom, već sledeće godine je manastir obnovljen, a dozidano mu je i kube i priprata. Tokom svoje vladavine, srpski knjaz Miloš Obrenović je dao da se osnuje Osnovna škola pri manastiru Ćelije, koja je bila među prvima kojima je tadašnja Srbija mogla da se pohvali. Godine 1837. manastir Ćelije kod Valjeva biva pretvoren u parohijsku crkvu i tako ostaje sve do 1928. godine. Te godine Sveti Arhijerejski Sinod Srpske ravoslavne crkve donosi odluku da se manastir Ćelije kod Valjeva pretvori u ženski manastir. Kao Spomenik kulture od velikog značaja, manastir Ćelije kod Valjeva se nalazi pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture sa sedištem u Valjevu. Istorija manastira Ćelije kod Valjeva beleži i vrlo aktivnu ulogu koju su monahinje uzele tokom ratnih sukoba 90 – ih godina, kada su pomogle mnogima kojima je pomoć bila potrebna. Uz ikonopisačku delatnost kojom se bave monahinje, manastir Ćelije kod Valjeva je poznat i po izdavačkoj delatnosti, koja datira od 1970. godine. Lokacija manastira Ćelije kod Valjeva se smatra gotovo bajkovitom. Smešten na levoj obali živopisne rečice Gradac, manastir Ćelije se nalazi na nešto više od 5 kilometara od Valjeva. Do njega vodi krivudavi put kroz šumu koji je na pojedinim mestima toliko uzan, da je mimoilaženje dva vozila nemoguće.

Nedaleko od Petničke pečine nalazi se i Crkva Uspenja Presvete Bogorodice koja predstavlja ne samo religijsko, već i važno kulturno istorijsko dobro. Zdanje je veoma staro, a o vremenu nastanka postoje različite informacije. Prvi pomen o tom objektu, nalaze se u u Petničkom psaltiru iz 1488.godine. Smatra se da je tada to bio manastir, u kome je bila manastirska škola, gde su se pepisivale bogoslužbene knjige. Najstarija rukopisna knjiga u Zapadnoj Srbiji je Petnički Psaltir, prepisana rukom manastirskog đaka Nikole. U crkvi se čuvaju carske dveri rađene 1839. rad Georgija Bakalovića, čiji je doprinos oslobađanju crkvenog slikarstva od prevlasti zografa izuzetno značajan. Po predanju u crkvi se nalazi i ruka Sv. Apostola Luke. Kako piše u letopisu petničke crkve, molitvu traže i zdravi i bolesni osobito na Veliku Gospojinu 28. avgusta, kada je i slava hrama, kada se kako se kaže u tom dokumentu svetinja otvara iz svoje škrinjice. U svakom slučaju, petnička crkva predstavlja značajan primer sakralne arhitekture valjevskog kraja.

Nakon jezera Rovni, Lazareve stene i prelepog vidikovca, ostajemo u Valjevu... Umesto da Petnička pećina bude stecište turista i speleologa iz celog sveta , ona je Valjevu samo jedna od... pećina, obična geografska lokacija. Ipak ova pećina po svojim odlikama daleko je iznad pećina i sličnih lokaliteta u Srbiji , ali i Evropi. Izbor pećine za lokalitet na kojem je sniljeno finale serije "Outpost" (predstraža) bila je posle dugo vremena prilika da se o ovom, pre svega arheološkom, lokalitetu nešto i progovori. Neke od karakteristka i razloga zbog kojih bi Petnička pećina mogla biti prava turistička atrakcija je najpre činjenica da su ovde živeli ljudi pre 6.000 godina, ovo je jedina pećina u kojoj postoje sačuvane ogrebotine pećinskog medveda, jezero duboko osam metara u jednoj od dvorana, ostaci posuđa i razno oruđe koje su u lovu na životinje koristili stanovnici pećine i dalje se stalno pronalaze. U samoj pećini, pak, otkriveno je ognjište, kosti pećinskog medveda, hijene i srndaća, ali i delovi vojničke opreme i kocke za igru iz perioda Rimljana, te ostaci srednjovekovnih zbegova lokalnog stanovništva. Najzanimljiviji i najatraktivniji deo pećine nalaze se u najvećoj, Koncertnoj dvorani na čijoj su tavanici vremenom nastala dva otvora, kroz koje se probijaju sunčevi zraci i osvetljavaju pećinu. Ti otvori su takozvani „vigledi“, nastali rastom pećine u visinu i smanjenjem debljine tavanice. Ukupna dužina pećine je skoro 600 metara, a površina je oko 3.400 kvadrata, od kojih na Koncertnu dvoranu otapada 1.000 kvadrata. Cela pećina se deli na 11 celina: Banjska dvorana, Koncertna dvorana, Visoka dvorana, Ždrelo, Medveđa dvorana, Kanal sa Ambisom, Laktasti kanal, Levi i Desni izvorišni kanal, Aždajina dvorana i Kanal podzemne Banje. U Aždajinoj dvorani nalazi se jezero koje je duboko oko 8 metara. Dvorana je dobila ime po legendi – ovde se navodno, u jezeru, nalazi Aždaja, koja mrda repom i izaziva pojavu mehurića na površini. Prvi pokušaj da se pećina uredi je bio 1990. Drugi 2017. kada je postavljeno par tabli i kada je asfaltiran put do same lokacije, a kako je najavljeno trebalo je da bude omogućeno i kretanje pećinom. Poslove je vodila radna grupa posebno oformljena za tu namenu... Od svega navedenog na kraju nije bio ništa, a da je tako može se uveriti svako ko odluči da poseti ovo mesto. Nemar i zapuštenost su vidljivi na svakom koraku. Na sveopštu radost slepih miševa, kao i živuljki koje nisam uspeo da vidim (samo čujem), u pećini ne postoji nikakvo osvetljenje. Na aždaju nisam naleteo, ali zato kod ulaza (ili izlaza) na gornjoj galeriji videh ostatke logorske vatre i nekolicinu razbacanih plastičnih pivskih flaša... Obišao sam je celu, tačnije sve delove koje običan posetilac bez ikakve opreme može da obiđe i vidi. Ukoliko se neko odluči da je poseti i obiđe, neka ozbiljno razmisli o nekoj pristojnoj baterijskoj lampi, dok će mu mobilni telefon sa punom baterijom biti u džepu.

@mali_veseljak - uhhh, pa i ovo jedva postižem. ---------------------------- Zapadna Srbija je izuzetno bogato područje kako istorijski tako i kulturno, a istovremeno pleni prirodom u čijem je središtu jezero Rovni nadomak Valjeva, koje zbog "misterioznog" objekta zbunjuje kako turiste tako i lokalce. Veštačko jezero Rovni nalazi se između sela Stubo i Rovni na 15 kilometara od Valjeva i nastalo je pregrađivanjem reke Jablanice i izgradnjom brane koja je izazvala buru reakcija u javnosti, budući da je zbog njene izgradnje bilo potrebno potopiti Crkvu Svetog Arhanđela Mihaila u Tubraviću poznatu kao Valjevska Gračanica iz XV veka. Svi koji su posetili ovaj predeo nakon izgradnje brane ostali su zapanjeni količinom vode i misterioznim objektom koji izgleda kao "rupa u jezeru" kada je nivo vode visok, ili kao "pečurka" kada je nivo vode nizak. Radi se o levku ili odlivku (kolektoru) koji služi za odlivanje vode usled visokog vodostaja i regulaciju nivoa na taj način. Ja nažalost nikada nisam imao sreće da zateknem visok vodostaj. Kada god bih svratio, kolektor je štrčao iznad vode kao na slici. Ipak, radi se o projektu od izuzetnog značaja budući da zahvaljujući izgradnji brane je obezbeđeno snadbevanje vodom gradova Valjeva, Lazarevca, Uba i okolnih mesta, kao i obezbeđenje od poplave. Ovaj projekat je građen u nekoliko faza počevši od 1989. i predstavlja jedan od najvažnijih vodovodnih projekata. Iako je SPC dala saglasnost za potapanje crkve, iako se sagradila nova koja je uveliko u službi, vernici oko sajta “Istinoljublje”, koje predvodi raščinjeni i jedno vreme ekskomunicirani monah Dragan Davidović, međutim, ne mire se sa tim. Svake subote održavaju protesnu šetnju "Za spas Gračanice" centralnim Beogradskim ulicama. ---------------------- Nedaleko od brane, mnogima još nepoznat i neotkriven, vidikovac "Velika ili Lazareva stena" sada je definitivno postao još atraktivniji. Možda hrabro sa moje strane, ali po lepoti, ja bih ga svrstao među najlepše vidikovce Srbije. Sa svega nekoliko kvadratnih metara stene, pruža se fantastičan pogled na tirkizno, vijugavo jezero Rovni i na prelepu prirodu koje ga okružuje. Fotografije i moje pisanje taj prizor jednostavno ne mogu dovoljno da opišu, na vidikovac treba doći i doživeti ga uživo. Od asfaltnog puta, mesta gde treba ostaviti motore, potrebno je preći još oko 1,4 Km pešice makadamskom stazom. Nije fizički zahtevno i preporučujem svima. Napomenuo bih da ćete na makadamskoj stazi naići na dva neobeležena račvanja. Na prvom, od moguće dve opcije - držite levo. Na drugom, od moguće tri opcije - takođe držite krajnje levo i nastavite. Prvo će vam se sa leve strane ukazati mali delić jezera, a zatim ćete naići na ugaženo zemljano brdašce sa leve strane. Popnite se i spremite se za "spektakl". Skrenuo bih pažnju da je vidikovac zapravo stena koja nije obezbeđena ni na koji način, i vi se zapravo nalazite na litici.

Fotografije vezane za prethodni post...

Pobeda u Kolubarskoj bici je plaćena velikim ljudskim žrtvama. Ukupno je iz stroja izbačeno 153.373 vojnika, 2.110 oficira i 8.074 podoficira. Oko 37m³ posmrtnih ostataka vojnika palih u Kolubarskoj bici pohranjeno je u Lazarevcu, u kripti crkve Sv. Dimitrija. Na pločama u kripti su nazivi svih pukova srpske vojske i njihovih komandanata. Izgradnja je tekla relativno sporo jer lokalni meštani nikako nisu mogli da se pomire sa činjenicom da su kao nigde drugde u svetu, u istoj kripti pohranjene i kosti poginulih neprijateljskih vojnika. Međutim, ta činjenica ih je spasila za vreme Drugog svetskog rata. Nemački okupator čuvši da su u kripti pohranjeni i austrougarski vojnici, poštedeo je Lazarevčane od zloglasne naredbe o streljanju sto za jednoga. Kripta u Lazarevcu je uz Crkvu Svetog Đorđa na Oplencu najmonumentalniji memorijal koji je podignut na prostorima nekadašnje Kraljevine Jugoslavije, što joj daje poseban značaj. VEČNA IM SLAVA I HVALA!

Nastavak prethodnih postova... Zatišje je potrajalo više od mesec dana. Za to vreme austrougarske snage se popunjavaju ljudstvom i materijalom do pune ratne formacije. Na front dopremaju artiljeriju teškog kalibra. S druge strane, srpska vojska oskudeva u svemu. Popuna u ljudsvtu je neznatna, jer rezerve prosto nema. Sve što može da nosi pušku već je u ratu. Vojska oskudeva u odeći, opremi i municiji. U rovovima vojnici stoje polugoli i bosi, neretko i gladni. Strogo se vodi računa o utrošku svakog artiljerijskog metka. Veliki napori srpske vlade i političara da se vojsci pribavi odeća, obuća, druga neophodna oprema i naročito artiljerijska municija ostaju bez rezultata. Saveznici dugo vagaju, ali molbe srpske vlada bivaju odbijene. Potpuno nespremna za pružanje ozbiljnijeg otpora na duži rok, srpska vojska će dočekati novembarsku austrougarsku ofanzivu. Ponižen i osramoćen porazom koji je njegova vojska doživela na Ceru, Oskar Poćorek koristi priliku i apsolutnu nadmoć u ljudstvu i artiljerijskoj moći svojih jedinica i za samo desetak dana novembarske ofanzive uspeva da odbaci srpske snage na desnu obalu Kolubare i Ljiga. Srbija je pred konačnim porazom, a austrougarske snage napreduju prema Valjevu. Primoran na konstantno povlačenje uz borbu, pod snažnom artiljerijskom vatrom na koju sa srpske strane nije bilo odgovora, jer je nestalo municije, srpski vojnik je malaksao, fizički i moralno. Promrzli, bez municije, gladani i iscrpljeni, srpski vojnici su se povlačili po jedva prohodnim, raskaljenim putevima. Zajedno sa vojskom, često pomešani u istoj koloni sa vojnicima i zapregama sa brojnim ranjenicima, povlači se i civilno stanovništvo: žene, deca stari i iznemogli… Ne želeći da doživi jezivu sudbinu svojih sunarodnika iz Šabca, Loznice, Osečine, Krupnja, srpska nejač beži pred razularenim vojnicima habzburške monarhije. U zbeg srpske izbeglice su povele i svoju stoku, jer neprijateljske jedinice iza sebe ostavljaju samo smrt i pustoš. Zločini koje su počinili austrougarski vojnici na okupiranoj teritoriji Srbije zgrozili su sav civilizovani svet. Ti monstruozni zločini nad civilima nisu bili izolovani i pojedinačni akti. Anton Holcer u svojoj knjizi „Dželatov smešak, nepoznati rat protiv civilnog stanovništva 1914-1918“ navodi: „Nasilje nije bilo samo dozvoljeno ili odobreno. Naređeno je sa najvišeg mesta, iz vrhovne vojne komande u Beču. Kažnjavanje počinilaca izričito je zabranjeno“! Kako u svojim „Ratnim dopisima iz Srbije 1914-1918“ svedoči Arčibald Rajs, Austrougarska je protiv male Srbije vodila istrebljivački rat. Narod je svoju sudbinu u potpunosti vezao za sudbinu svoje vojske. A srpska vojska je pred slomom. Njeni vojnici su očajni. Bez osnovnih sredstava za borbu, promrzli i gladni, suočeni sa sve izvesnijim porazom oni počinju da sumnjaju u sebe i u valjanost odluka koje donosi Vrhovna komanda i Vlada. Prelomni trenutak bitke koja će uslediti bilo je postavljenje generala Živojina Mišića za komadanta 1. armije umesto bolesnog i ranjenog vojvode Petra Bojovića. General Mišić je na čelo 1. armije, najzamorenije i najviše istrošene srpske armije, postavljen u kritičnom momentu, 14. novembra. Njegov zadatak je bio da uvede red i zaustavi dalje osipanje srpske vojske. Vrhovna komanda je smatrala da je on jedini koji to može da učini. Budući da je rodom bio iz ovih krajeva odlično je poznavao teren. Važnije od toga, poznavao je svog vojnika. Znao je kako srpski mentalitet funkcioniše i kakve sve poduhvate srpski vojnik može da izvede. Znao je da njegovi vojnici još nisu poraženi. Pokazalo se da će vera koju je general Mišić i dalje imao u svoju vojsku odlučujuće doprineti krajnjem ishodu bitke. Kolubarska bitka je počela 16. novembra 1914. Zauzimanjem odbrambenih položaja na obalama nabujalih reka Kolubare i Ljiga srpska Vrhovna komanda je želela da iskoristi prirodne prepreke, zaustavi dalje prodiranje neprijatelja, odmori i popuni svoje jedinice, snabde ih hranom i municijom i zatim u povoljnom trenutku krene u kontraofanzivu. Međutim, komadant austrougarske Balkanske vojske, Oskar Poćorek, naredio je svojoj 5. i 6. armiji da produže napad radi zauzimanja visova na desnoj obali Kolubare. Uvođenje dodatnih austrougarskih snaga drastično pogoršava situaciju u kojoj se nalazi 1. srpska armija. Njene tri divizije sada napada šest austrougarskih divizija. Ispravno zaključujući da bi nastavak povlačenja sa položaja na položaj pod stalnom borbom bila fatalna greška, jer vojnici zbog konstantnog prelazka iz odstupnog marša u odbranu ne bi dobili priliku da se odmore i oporave, general Živojin Mišić 26. novembra samoinicijativno donosi odluku o dodatnom povlačenju i skraćivanju fronta. Tek pošto je izdao naređenje svojim komandantima, general Mišić telefonira Vrhovnoj komandi i obaveštava je o svojoj odluci. Telefonski razgovor između Vrhovne komande i generala Mišića bio je dug, težak i mučan. Povlačenje 1. armije čak pred Gornji Milanovac, iako bi doprinelo neophodnom skraćenju fronta, poremetilo bi operacijski front ostalih armija i povrh toga učinilo odbranu Beograda nemogućom. Srpska prestonica bi morala biti napuštena, što bi po mišljenju Vrhovne komande veoma negativno utacilo na već poljuljano samopouzdanje srpske vojske i ugled same zemlje. General Mišić je ostao pri svojoj odluci po cenu da bude smenjen, i vojvoda Putnik odobrava dodatno povlačenje 1. armije. Srpska vojska nove položaje zauzima 29. i 30. novembra. Samo dva dana bez direktnih okršaja sa neprijateljem bila su dovoljna da se raspoloženje među srpskim vojnicima vidno popravi. Samopouzdanje se vraća, a moral raste. Poseta i obilazak prvih borbenih redova kralja Petra dodatno je okrepila i osnažila duh srpskih vojnika. Stižu i dugoočekivane vesti. Napori srpske Vlade da se vojsci pribavi artiljerijska municija na kraju daju rezultate. Francuska je konačno pristala da Srbiji proda 20.000 granata za topove Šnajder – Krezo kalibra 75mm. Tu municiju, od svojih rezervi, Srbiji isporučuje Grčka, kojoj će Francuska ovu količinu kasnije nadoknaditi. Međutim, prispela municija je namenjena drugom tipu Šnajderovog topa. Čaure granata duže su za 2,5 mm, pa je svaka granata morala da bude rastavljena, čaura na strugu skraćena na odgovarajuću meru, ponovo sklopljena, pa tek onda poslata na front. Bez ogromnog požrtvovanja i danonoćnog rada svih u srpskoj železnici i Vojno - tehničkom zavodu u Kragujevcu ova složena operacija ne bi bila uspešno izvedena. Na front, pored municije, 1. srpskoj armiji stiže i neočekivano pojačanje. Znajući da su prethodne bitke desetkovale komandni kadar, Vrhovna komanda donosi izuzetno rizičnu odluku – na front, kao pojačanje 1. armiji šalje nedoškolovane oficire, „skopsku đačku četu“, 1.300 kaplara. Nakon samo dva meseca obuke u vojnoj školi u Skoplju, s činovima dodeljenim pre vremena, Srbija u odsudnu borbu šalje svoju celokupnu intelektualnu omladinu. Đaci i studenti, sa domaćih i evropskih prestižnih škola i fakulteta, koji su se odazvali otadžbini i koji su po ubrzanom postupku bili podučavani ratnim veštinama i komandovanju manjim jedinicama, nisu sebe smatrali žrtvama. Svesno su zauzeli svoje mesto na braniku otadžbine. Njihova pojava u prvim borbenim redovima dodatno je podigla moral srpskoj vojsci. U rovovima, rame uz rame, prekaljeni ratnici i ponos i budućnost naroda, spremno su čekali naredbu da napadnu neprijatelja. S druge strane, u neprijateljskoj pozadini raspoloženje i moral slabe. Neočekivano dug i žilav otpor srpske vojske proredio je njihove redove. U njihovim jedinicama je takođe primetan nedostatak oficirskog kadra. Loša infrastruktura onemogućuje redovno snabdevanje, a vremenske prilike karakteristične za poznu jesen samo pogoršavaju situaciju. Gladna i umorna vojska dodatno se iscrpljuje zahtevnim manevrima prebacivanja trupa na beogradski pravac koji je, nakon zauzimanja srpske prestonice, naredio Oskar Poćorek. Dok su se srpske snage pripremale za kontranapad, austrougarska komanda je slavila osvajanje srpske prestonice i za 2. decembar pripremala svečanu paradu povodom ulaska u Beograd. Evropske telegrafske agencije već su imale pripremljene vesti o konačnom slomu srpske vojske. U Beču i Budimpešti se organizuju turistički obilasci zauzetog Beograda. Mrski neprijatlj je na kolenima, a njegova vojska je potpuno uništena. Trećeg decembra, tačno u 3 časa ujutro, počela je snažna artiljerijska priprema srpske vojske, a u 7 časova i velika ofanziva 1. armije. Austrougari su potpuno iznenađeni napadom srpskih snaga. Naviknuti da neprijatelj štedi municiju, dodatno ih je prenerazila silina kojom je po njima „tukla“ srpska artiljerija. Ostvarivši veliko strategijsko iznenađenje, srpska Vrhovna komanda je stekla preimućstvo od presudnog značaja za konačan ishod Kolubarske bitke. Istog dana u 10 časova vojvoda Stepa Stepanović daje naređenje 2. armiji da krene u napad, a u 13 časova isto naređenje 3. armiji izdaje general Pavle Jurišić Šturm. Siloviti pešadijski juriš koji je izvela 1. armija je u potpunosti razbio austrougarsku odbranu. Neprijatelj je slomnjen i nateran na povlačenje. 1. armija nastavlja sa napredovanjem. Neprijatelj se povlači u haosu i ostavlja veliku količinu ratnog materijala. Nastavivši gonjenje neprijatelja u pravcu Mionice, 1. armija unosi pravu paniku u redove i 15. austrougarskog korpusa i primorava ga na bekstvo sa fronta. Velike pobede 1. armije se prenose i na ostale srpske armije. Postepeno napreduju i 2. i 3. armija. Srpske snage osvajaju Maljen. Posle teških borbi i uz velike gubitke zauzimaju Kosmaj. 8. decembra oslobađaju Valjevo. Napredovanje 1. armije je nezaustavljivo i primorava neprijatelja na neuredno povlačenje prema Šapcu, Loznici i Peckoj. Austrougarska 6. armija je potučena, a ono što je od nje preostalo prebacuje se u Srem. Prizori izgladnelih i iscrpljenih vojnika koji lutaju bez cilja, ostavljenih teških ranjenika, napuštene kolone topova zaglibljenih u blatu, prevrnutih kola, pobijenih konja, odbačenih pušaka i razbacane municije najbolje svedoče o težini poraza koji su pretrpele neprijateljske snage. Do 12. decembra u Zapadnoj Srbiji više nema austrougarskih vojnika. Verujući da još ima mogućnosti za preokret, Poćorek naređuje preostalim jedinicama 5. armije da kod Ralje brane prilaz Beogradu. Očekujući takav potez neprijatelja, vojvoda Putnik težište napada srpskih snaga upravo usmerava ka Beogradu, nedozvoljavajući Austrougarima da se konsoliduju i organizuju odbranu. Neprijateljske snage se nalaze u kritičnoj situaciji. Uvidevši da je dalja odbrana Beograda isključena, Oskar Poćorek naređuje definitivno povlačenje svojim jedinicama. Pod okriljem noći ostaci austrougarske 5. armije, preko Save, napuštaju Beograd. Iz straha da će srpska vojska nastaviti svoj pohod, Austrougari za sobom dižu u vazduh svoje pontone i most na reci Savi. 15. decembra Vrhovna komanda je mogla da konstatuje da na teritoriji Srbije, osim ratnih zarobljenika, nema više nijednog neprijateljskog vojnika. Kolubarskoj bici s pravom pripadaju najsvetlije strane srpske istorije. Jedna od najvećih vojnih pobeda izvojevana je zahvaljujući nadljudskoj izdržljivosti, ogromnom požrtvovanju i besprimerenoj hrabrosti srpskih vojnika i oficira. Polugoli i bosi, izgladneli, iscrpljeni i slabo naoružani, ostvarili su pravo vojničko čudo – pobedili su u svemu daleko nadmoćnijeg neprijatelja. Najzaslužniji za ostvarenje ovog vojničkog čuda je general Živojin Mišić. On je zbog časa iz vojne strategije koji je održao neprijatelju i nemerljivog ličnog doprinosa pobedi srpske vojske u Kolubarskoj bici dobio čin vojvode. Odjek velike pobede ostavrene u Kolubarskoj bici je bio ogroman. Malenoj Srbiji su sa svih strana stizale čestitke što je ostala nepokorena i uspela da zada težak udarac Habzburškoj monarhiji. Udarac od kojeg se ona nikad nije oporavila. Zahvaljujući pobedi srpske vojske, Bugarska je odložila ulazak u rat na strani Centralnih sila. Takođe, pobeda srpskih snaga je doprinela odluci Italije da uđe u rat na strani Antante. Nastaviće se...

Nakon Mačkovog kamena i vidikovca Perunika, oni kojima makadam ne predstavlja problem, mogu da se provozaju do najvišeg vrha planine Jagodnje. "Košutnja stopa" se nalazi na 939 m.n.v. i na njenom samom vrhu je postavljen objekat nalik na omanji toranj koji ima ulogu repetitora. Nakon što je teško otećen za vreme NATO agresije 1999, repetitor je ponovo obnovljen. Oko objekta se nalazi ograda čija je kapija obično zaključana. Ukoliko je kapija i otključana, sa samog vrha se nažalost ne pruža spektakularan pogled jer je okružen šumom. Ako se ipak nađete kraj repetitora, osim jedne lepe vožnje kroz šumu, moći ćete da na svoju listu posećenih mesta dodate i još jedan "osvojeni" planinski vrh. Nastaviće se...