Ko se bude odlučio za posetu Lazarevoj pećini o kojoj sam pisao u prethodnom postu, prava bi šteta bila da ne pusti korak bar do vidikovca #2. Sa vidikovca se pruža prelep pogled na jedan deo Lazarevog kanjona. Kanjon Lazareve reke ili Lazarev kanjon, nalazi se na nekih desetak kilometara od Bora. To je najdublji i najduži kanjon istočne Srbije. Zbog strmosti svojih stenovitih litica, ni dan danas nije u potpunosti ispitan. Kanjon je poznat po mnogobrojnim pećinama i jamama. Dužine je do 9 kilometara i visine između 300 i 500 metara. Usečen je u krečnjački masiv planine Južni Kučaj, i kroz njega protiče istoimena reka i sa svih strana je zaklonjen stenovitim grebenima. Litice kanjona su vertikalne i ravne, a na najužem delu širina kanjona iznosi manje od 7 metara. Sadrži preko 70 pećina. Samo neke od njih su otkrivene i dostupne, poznate pod nazivom Zlotske pećine (Lazareva pećina, Vernjikica, Hajdučica, Mandina pećina, Dubašnička jama...). Lazarev kanjon, kroz koji protiče istoimena reka, bio je, za vreme Turaka, jedno od najznačajnijih skloništa homoljskih hajduka. Ulazak u ovaj kanjon za hajduke je značio spas, jer se Turci nikada nisu usuđivali da ih slede. Legenda kaže da su, posle bitke na Marici 1371. godine, konjanici kneza Lazara došli u ovaj kraj, zadržavši se tu određeno vreme, odakle potiče i ime reke i kanjona. Lazarev kanjon je danas dom retkih biljaka - krimskog bora, reliktne vrste tisovog drveta i srpske ramondije, i životinja - divokoze, surog orla, šumske sove i sivog sokola. U njegovim pećinama stanuje veliki broj endemskih zglavkara i slepih miševa. Takođe postoje brojna legla zmija otrvnica, najčešće poskoka. Detalj sa Borskog jezera ⇩ Vidikovci koji nose oznake #2 i #1 su nešto, što po meni, nikako ne treba propustiti prilikom posete Lazareve pećine i kanjona. VIDIKOVAC #2 Do pomenutog vidikovca dobrim delom vodi betonska staza, koja kreće sa parkinga koji se nalazi odmah ispred pećine. Na prvom račvanju treba skrenuti levo, odnosno pratiti markaciju koja vas upućuje ka vidikovcu #2. Do vidikovca #2 ide najviše ljudi jer je najmanje zahtevan i do njega je potrebno oko 25 minuta pešačenja. Nastaviće se...

Fotografije vezane za prethodni post...

Nа završetku impresivnog Lazarevog kanjona, tokom stotina hiljada godina, formirala se u krečnjačkom humu Pripor visokom 56 metara, monumentalna Lazareva (Zlotska) pećina. Od Bora je udаljenа 21, od Brestovаčke bаnje 14, a od selа Zlot 3,5 kilometara. Lаzаrevа pećinа je izvorskа pećinа. Današnji ulaz u pećinu je nа 291 m nаdmorske visine načinila svojim tokom ponornica koja je nakon toka kroz duboke krečnjačke sastave ovde izbijala na površinu. Danas u neposrednoj blizini ulaza, u koritu Lazareve reke voda izbija na površini u formi jаkog krаškog vrelа. Ukupnа dužinа ispitanih pećinskih kаnаlа veća od 10 000 metara, sa opravdanim pretpostavkama speleologa da je zapravo podzenmi prostor mnogostruko veći. Zа turističke posete uređene su staze dužine od 900 metara. Pećinski prostor čine monumentalne, prelepe dvorаne zvučnih imenа: Prestonа, Dvorаnа blokovа, Koncertnа, Dvorаnа slepih miševа i td. Za sada vidljivo bogatstvo pećinskog nаkita prezentuju između ostalog: Stogovi, Fontаnа, Plаst, Bizon, Cаrskа ložа, Dirigent, Orkestаr... Najstarije naselje u pećini pripada početku bakarnog doba, salkuca-gumelnica kulturi. Keramički predmeti i koštane alatke izrađivani su sa puno mašte i smisla za njihove oblike i ornamentiku. Pored ostalih privrednih aktivnosti, prerada bakra bilo je jedno od osnovnih zanimanja. Šila, igle, dleta, kopče i drugi predmeti koji su ovde izrađivani smatraju se za najstarije bakarne nalaze u našoj zemlji. U ranom bronzanom dobu, pre oko 4500 godina, pećina je služila kao lovačka stanica da bi ponovo, nešto kasnije u gvozdenom dobu, u VI veku pre nove ere, postala značajan metalurški centar. Predmeti izrađeni od bronze i gvožđa pokazuju izvanredno visok domet poznavanja metalurške tehnike i poseban estetki smisao za ukrašavanje livenih i iskovanih predmeta. Živi svet Lazareve pećine obiluje brojnim, nedovoljno proučenim oblicima života. Pećine, kao zatvoreni sistem, svoje stanovnike vode sopstvenim putevima evolucije. Najbrojniji današnji stanovnici pećine su slepi miševi. U unutrašnjem prostoru ove pećine svoje omiljeno stanište našle su 24 vrste od 27 koje su registrovane na Balkanu. Ostali živi svet Zlotske pećine je još uvek nedovoljno proučen, ali proučeno je dosta fosila, odnosno davno izumrlih oblika života. Tako, u ovom staništu nekada su živeli pećinski medvedi, pećinski lavovi i pećinske hijene. Ovo su bile ogromne životinje, a samo je pećinski lav bio dugačak preko 2 metra bez repa, tako da o medvedu nećemo trošiti reči. Ko je zapravo Lazar po kome je pećina dobila ime? Prema jednoj legendi, radi se o knezu Lazaru Hrebeljanoviću “Caru Lazaru” u čiju su čast i pećina, i reka i kanjon dobili naziv. Navodi se da je knez Lazar ovde boravio sa vojskom nakon Maričke bitke u borbi za prevlast u tadašnjoj Srbiji, te da su se u ovoj pećini nakon Kosovske bitke sklonili ostaci vojske i tu boravili neko vreme. Druga legenda kaže da je Zlotska pećina nazvana Lazarevom po Lazaru koji je bio običan hajduk koji je u njoj krio zlato i druga blaga bežeći od Turaka i Tatara i da je u tursko doba ulaz u pećinu bio zazidan kako se u njoj ne bi mogli kriti hajduci i kako narod ne bi mogao u nju ići u zbegove. Do pećine je lako stići i do nje vodi asfaltni put. Međutim, ono što svakako treba proveriti pre posete je radno vreme. Mnogo posetilaca je zateklo zatvorenu pećinu iako na zvaničnom sajtu, kao i na samoj pećini, uredno stoji da je redno vreme svakoga dana od 10h-16h. Navedeni brojevi telefona naravno, ne funkcionišu. Na kraju sam saznao od ljudi da je otvaraju samo subotom i nedeljom. Kako će biti ove sezone, ne znam - treba proveriti. Prvo pomislih da je veliki kamen na sred puta. Međutim, kada sam prišao i prikočio, videh da se radi o povelikoj kornjači. Tokom kraće pauze, ustanovih na koju stranu želi da ide vodeći računa da ne naiđe neko vozilo... zatim sam je sklonio i spustio u travu dalje od puta.

Fotografije vezane za prethodni post... Na putu ka manastiru stadoh kraj ove male, simpatične crkvice. Nažalost, nisam uspeo da saznam ništa o njoj. Na fotografiji ispod, sa desne strane, vidi se kivot sa moštima Svetog kneza Lazara.

@Nole Bg hvala! U Manasiji sam bio baš dosta puta ali jeste, ove konkretno fotografije sam napravio baš taj dan kada smo se sreli u manastiru. -------------------------------------- Manastir Ravanicu, sa crkvom posvećenom Svetom Vaznesenju Gospodnjem, sazidao je Sveti knez Lazar između sedamdesetih i osamdesetih godina 14. veka. U jednom starom rukopisu o njemu piše: “Podiže iz temelja hram u slavu Vaznesenja Gospodnjeg vrlo visok i lep, utvrdi ga na četiri stuba i ozari ga živopisom… ukrasi ga zlatom i običnim ukrasom; obdari ga bogato raznim sasudima srebrnim i pozlaćenim… Ogradi ga gradom i utvrdi ga sa sedam kula; sagradi trpezariju… sazida ćelije i prilepi ih uz zid kao ptičija gnezda…Sagradi i drugi hram koji leži na istočnoj strani u podgorju toga mesta…i podiže bolnice za bolesne monahe, za strance i raslabljene“. Kako je odlučeno da manastir Ravanica kod Ćuprije bude podignut u dolini, nadomak istoimene reke, po kojoj i dobija naziv, a ispod Kučajskih planina, bilo je neophodno da se podignu visoki bedemi koji će ga štititi. Ne treba zaboraviti ni vrlo važan podatak koji se odnosi na zadužbinu cara Lazara, a koja se tiče finansijskih sredstava za izdržavanje manastira. Naime, istorija beleži da je car Lazar darovao manastiru Manasija čak 146 sela, 2 zaseoka i 3 crkve – metoha, kako bi se izdržavao. Takođe, manastir Ravanica kod Ćuprije dobija i prihod od novobrdske carine, skelarine, te brojne vočnjake, vinograde, sve u svemu izuzetno velike prihode za ono doba. Većina pomenutih sela se nalazi u samoj okolini manastira, mada su neka i u drugim okruzima tadašnje Srbije. A kako stoji u povelji koju je car Lazar ostavio : ”I sve što priložih, ne uzeh ničiju baštinu niti silom oteh, nego otkupih ili zamenih, kako je ko želeo.” Posle Kosovske bitke i Lazareve pogibije, na Vidovdan 1389. godine, i prenosa njegovih moštiju iz prištinske crkve Vaznesenja u Ravanicu 1392. godine, manastir postaje mesto hodočašća i žiža oko koje se stvara kult kneza Lazara, kosovskog mučenika, a zatim i njegovih saboraca. Među očuvanim pohvalama novom mučeniku, dve su napisali ravanički monasi, ili već poslednjih godina 14. veka ili na samom početku 15. veka. Osim ovog, stvorena je tradicija Ravanice i kao kulturnog centra u kome se neguje pisana književnost, a oko manastira se plelo i usmeno stvaralaštvo. Veliki, ako ne i najveći broj u svetu poznatih narodnih pesama posvećen Kosovu i kosovskim junacima nastao je uz Ravanicu. Izgleda da je Ravanica već tada bila i neka vrsta monaške škole, ali se tek od XVII veka znaju imena pojedinih njenih učitelja – daskala. U burnim i teškim vremenima za srpski narod posle Kosovske bitke, Turci su više puta plenili celu srpsku zemlju. Zabeleženo je da je Ravanica pustošena i paljena nekoliko puta: 1396, 1398, 1436. i 1686/7. i krajem 18. veka u vreme Kočine krajine. Letopisac arhimandrit Georgije piše da su Turci posle konačne propasti srpske države (1459.), opustošili Ravanicu i odneli svo zlato i srebro koje su u njoj našli. Sama crkva nije skrnavljena. Teško vreme za Ravanicu, nailazi tokom Bečkog rata, od 1687. do Seobe Srba 1690. godine. Zapisi iz tih godina spominju kako je ona i tada paljena i pljačkana, a monasi ubijani, tako da je skoro zapustela. U proleće 1690. godine patrijarh pećki Arsenije III Čarnojević sa 37 hiljada porodica beži ispred turske sile preko Dunava. Monasi iz manastira Ravanice uzeše kneževe mošti i najnužniji inventar (bogoslužbene stvari, deo rukopisnih knjiga, veoma dragocen Jefimijin pokrov knezu Lazaru) i pridružiše se patrijarhu Arseniju. Za 40 dana tegobnog pešačenja stigoše u “srpsko selo” Sentandreju u neposrednoj blizini Budimpešte, gde blizu obale Dunava, podigoše malu drvenu crkvu i u nju položiše mošti Svetog kneza 1697. godine. Ravanički monasi ostaviše Sentandreju i nađoše u šumi na Fruškoj gori zapusteli manastir Vrdnik, “koji obnovismo i pokrismo i kelije podigosmo… kako mogosmo, sve od drveta, malo šta od zida i zemlje, a ostalo pleterom i blatom”. Obnavljaju ga temeljno, ali mu menjaju crkvenu slavu: obnovljenu crkvu, umesto svetom Jovanu, posvećuju Vaznesenju Hristovom, slavi njihove Ravanice. U nju položiše mošti Svetog kneza Lazara. Od tada se i manastir Vrdnik naziva Ravanica. Da bi se razlikovale dve Ravanice, dobiše epitete – jedna Moravska, druga Sremska. Sklapanjem Požarevačkog mira (1718.) između austrijskog ćesara i Turaka severna Srbija je pripala Austriji, pa i Ravanica. Kada su 1739. godine austrijsku vojsku potukli Turci, patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta, bio je prinuđen da pređe u Austriju. Tada se i sve srpske crkve nađoše u teškom položaju. Ravanički monasi onda nađoše za dobro da sve manastirske stvari prenesu u Vrdnik. Srpski srednjevekovni manastir Ravanica kod Ćuprije su obnavljali gotovo svi vladari Srbije, ali i viđeniji ljudi. Tako, recimo srpska istorija beleži da je manastir obnavljan u doba Prvog i Drugog ustanka, u doba vladavine kneza Miloša Obrenovića, te da je po naredbi srpskog kneza Aleksandra Karađorđevića manastir Ravanica kod Ćuprije pokriven limom i dodatno obnovljen i to o trošku tadašnje države. Manastir Ravanica kod Ćuprije je bio meta napada i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, a zabeleženo je i da su nemački okupatori 1943. uništili svu pokretnu imovinu zadužbine cara Lazara, a tadašnjeg igumana Makarija streljali. ---------------------------- 13. aprila 1942. srpske vlasti od nemačkih okupatora napokon dobijaju dozvolu i zaštitu da mošti kneza Lazara, cara Uroša i Stefana Štiljanovića, koje se nalaze u fruškogorskim manastirima izloženim skrnavljenju od strane NDH i ustaša, prebace preko reke Save. Najugledniji stejanovački Srbi obezbedili su šestoro volovskih kola. Na njima su se nekoliko sati probijali kroz teško i gusto sremačko blato, sve do manastira Bešenovo, gde su 6. aprila 1941.godine iz manastira Vrdnik, gde su počivale nekoliko vekova, sklonjene mošti kneza Lazara. Mošti su učvršćene, kivot zaključan i pažljivo prenet na kola tvrdo nabijena senom, kako bi neoštećene mogle da podnesu višesatno probijanje blatnjavim seoskim drumovima. U Stejanovcima mošti su natovarene na kamion, a u Rumi ih je dočekala masa Srba pred crkvom. Pri iznošenju i utovaru na kamion, opet je jedan nemački vod odao vojnu počast. Odatle su se zaputili u Zemun, pa preko Save, u Srbiju! U okupiranom Beogradu, dočeku moštiju prisustvovali su najviši zvaničnici vlasti. Duž čitavog puta od mosta do Saborne crkve bili su postrojeni pripadnici Srpske državne straže, a ispred same crkve odred Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Kivoti su sutradan otvoreni i utvrđeno je da su sve mošti stigle u potpunom redu. Potom su predate na čuvanje starešini Saborne crkve, protojereju Dušanu Vesiću. Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve 30. maja 1954. godine donosi odluku o prenošenju moštiju Svetog kneza Lazara u njegov manastir Ravanicu. Ova odluka se sprovodi tek 1988. povodom proslave šestogodišnjice Kosovske bitke. Posle skoro tri veka mošti Svetog kneza Lazara su 9. septembra 1989. godine položene ponovo u njegovu zadužbinu, manastir Ravanicu, gde se i danas nalaze. Nastaviće se...

Ehom | Auto boje, lakovi, paste za poliranje, komore za farbanje | PPG, Max Meyer, Nexa, Body EHOM.CO.RS Ehom doo je distributer autorefiniš proizvoda na teritoriji Srbije:...

Veliki Buk ili Lisine je vodopad u istočnoj Srbiji, na padinama Beljanice, okružen očuvanom prirodom bujnih šuma, vodenih tokova, rečnih dolina, kraških pećina, velikog prostranstva cvetnih livada i isprepletenih grebena Kučajskih planina, koji se pružaju u nedogled... Vodopad se nalazi na rečici Vrelu, desnoj pritoci reke Resave. Smešten je na oko 380 metara nadmorske visine, u blizini Resavske pećine. Vodopad Lisine dugo je smatran najvišim vodopadom u zemlji, sa visinom od 25 metara, dok tokom 1990-ih nisu otkriveni vodopadi na Staroj planini. Ime Lisine potiče od istoimene kotline nastale ispod vertikalnih krečnjačkih odseka planine Beljanice. Veliko vrelo izbija u vrhu kotline pod vertikalnim odsecima Radoševe pećine. Veliki broj podzemnih voda svoj put probija kroz prelepo stenovito izvorište. Od pitome i spore rečice pri izvoru, Veliko vrelo dobija na snazi. Put do izvora Velikog vrela je lepo uređen i obiluje mestima za izlete i odmor. Vodopad je lako pronaći i do njega vodi krivudavi, šumski asfaltni put. Ispred samog vodopada nalazi se restoran, čiji su delovi bašte zapravo terase koje se nalaze iznad same vode. Vrhunski ambijent i odlična ponuda hrane... ako se u međuvremenu nisu nešto pokvarili, preporučujem ga kao idealno mesto za pravljenje pauze. Ceo kompleks Lisine je zaštićen kao spomenik prirode od izuzetnog značaja za republiku Srbiju. Ranije to nije bio slučaj, međutim, čuo sam da se od nedavno naplaćuje poseta ovom prirodnom lokalitetu - treba proveriti.

Fotografije vezane za prethodni post... "Koncertna dvorana", poznata je i kao„Centralna dvorana" i "Dvorana kipova" jer po broju i lepoti ukrasa nadmašuje sve dvorne u pećini. Na sledeće dve fotografije se može videti stalagmit visok 12 metara nazvan „Kip majke sa detetom" koji je simbol Resavske pećine. Stalagmit je od crvenog dok su lica majke sa detetom od belog kristala.

Resavska pećina se nalazi na 20 km od Despotovca, u krečnjačkom brdu zvanom Babina glava, na obali kraškog polja (Divljakovac). Spada u najlepše pećine u našoj zemlji. Ranije su za pećinu znali samo čobani koji su se sklanjali od nevremena sa stadima ovaca. Jedan od čobana je otkriva 1962. godine sa svilajnačkim planinarima, da bi već iste godine ona bila detaljno ispitana od strane novosadskih speleologa, na čelu sa dr Jovanom Petrovićem. Radovi na uređenju pećine su trajali 10 godina, što znači da je pećina zvanično otvorena za posetioce 1972. godine, tačnije 22. aprila. Duga je 4,5 km. Detaljno je istražena 2830 m, a za posetioce je uređeno oko 800 m. Jedna je od najstarijih ispitanih pećina u našoj zemlji, stara je oko 80 miliona godina, dok se stari nakit u pećini procenjuje na 45 miliona godina. Temperatura je konstantna i iznosi 7°C, dok vlažnost vazduha varira od 80-100%. Unutrašnjost pećine obiluje brojnim i raznovrsnim dvoranama, kanalima, galerijama, stubovima, stalaktitima, stalagmitima, draperijama i okamenjenim vodopadima. Po bogatstvu i raznobojnosti nakita Resavska pećina opravdano nosi epitet resavske lepotice i jedna je od najlepših i najvećih u Srbiji.

Kada smo već u okolini Despotovca, šteta bi bilo ne posetiti jedno mesto u koje je uloženo mnogo truda i vremena. Ne tako davne 2005. godine je Milenko Ilić odlučio da napusti rudarski posao, uzme propisanu novčanu otpremninu i upusti se u poduhvat. Na ideju da napravi jedinstveni Park maketa na otvorenom, u kome su predstavljeni svi najznačajniji sakralni objekti u našoj zemlji je došao, neko bi rekao, slučajno. U knjizi autora Dušana Kamuškog koju je imao prilike da drži u rukama, našli su se prikazi svih značajnih građevina u našoj zemlji. Odatle je i potekla ova sjajna ideja. Tako je Milenko počeo da stvara… i stvorio je nešto velelepno i jedinstveno u celoj zemlji. Zanimljiv je podatak da osim Parka maketa, odnosno minijatura u Despotovcu, na području Evrope ih ima još samo 12. Prostire se na površini od oko 3000 m², a zvanično je otvoren 2009. godine. Od tada, radi u periodu od 1. aprila do 1. novembra svake godine. Svi srpski srednjovekovni manastiri koji se danas nalaze u ovom jedinstvenom kompleksu su rađeni u razmeri 1:17. Osim manastira Manasija, Ljubostinja, Žiča i Ravanica, u Parku maketa ćete videti i prikaz manastira Gornjak, Hilandar i Studenica, ali i Kalenić, Mileševa i Đurđevi Stupovi, kao i Visoki Dečani. Naravno da to nije sve, jer ima preko 30 maketa u ovom kompleksu. U razgovoru sa ljubaznim vlasnikom i autorom ovog kompleksa, saznao sam da su sve makete i osveštane. Cena ulaznice je 200 din. a u sklopu poseda se nalaze mini bar sa osveženjem i suvenirnica, na kojoj bi mogli da pozavide i mnogo pompezniji turistički lokaliteti.

Povučen u mir i tišinu, u živopisnoj klisuri reke Resave, nedaleko od Despotovca, nalazi se manastir Resava, danas poznatiji pod imenom Manasija. Svojim velelepnim hramom i snažnim utvrđenjem, vekovima je privlačio pažnju putopisaca. Manastir Manasija ili Resava jedan je od najznačajnijih spomenika srpske srednjovekovne kulture i najznačajnija građevina koja pripada takozvanoj moravskoj školi. Manastir je zadužbina despota Stefana Lazarevića, čije se mošti, po analizama arheologa, antropologa i stručnjaka za DNK analize, nalaze u južnom delu crkve, ispod bele mermerne ploče. Počeo je da se zida 1407. godine a gradnja je okončana 1418, kada su se uselili monasi, pa je odmah posle osnivanja Manasija postala kulturni centar despotovine. Njena resavska škola bila je prepisivačka radionica, izvor pisanih dela i prevoda i posle pada despotovine, kroz ceo 15. i 16. vek. Knjige iz te radionice slovile su za dobre, pouzdane, odlično izvedene, bez grešaka u rečima, slogu i akcentu. Manastirska crkva posvećena je Svetoj Trojici a ceo kompleks opasan je velikim zidovima koji su služili za odbranu. To je bila utvrđena celina od ukupno 11 kula, od kojih se isticala Despotova kula. Ali sem kulturnog i istorijskog značaja, skladne arhitekture harmoničnih linija i ostataka monumentalnog utvrđenja, ono što Manasiju ili Resavu svrstava u vrh srednjovekovnih dragulja jeste njen živopis. Iako je sačuvana tek trećina fresaka u manastiru, živopis Manasije spada u red najvećih dometa srednjovekovnog slikarstva. Mnogi istorijski spisi su svedočanstvo priznanja lepote resavskog slikarstva. Od Konstantina Filozofa, preko Karlovačkog rodoslova iz 15. veka, ali intenzivno tek krajem 18. veka, počinju iz decenije u deceniju da se saopštavaju podaci o živopisu Manasije. Svi ti podaci kazuju da je crkva "bila živopisana tako lepo da se to pričalo kao kakvo čudo u svoj zemlji srpskoj", ali da su Turci "svetiteljima oči poizbadali, zidove izgrebli i veliku skarednost pričinili". Živopis Manasije se nije očuvao u celini. Nestalo je i natpisa o vremenu njegovog postanka. Izgleda najverovatnije da je već 1418. godine bio završen. Te godine, po zapisu nepoznatog letopisca, na Sv. Trojicu, sazvao je despot Stefan sabor kod svoje zadužbine radi njenog osvećenja. Despot Stefan, kao dobro obrazovan čovek tog vremena i ljubitelj umetnosti, zaista je doveo najiskusnije živopisce, tada najbolje u čitavom vizantijskom umetničkom krugu. Oni su u Resavi naslikali freske izvanredne lepote, raskošnog kolorita i istančane duhovne poruke. Smrću despota Stefana 1427. godine nastala su teška i mučna vremena za zemlju, pa i za ovu svetinju. Već 1439. osvajaju je Turci, a 1456. godine prvi put gori. Zna se da je do ponovnog dolaska u srpske ruke krajem 18. veka u više navrata obnavljana, ali pisani podaci o opravkama nisu sačuvani. Obimni konzervatorsko-restauratorski radovi početi su sredinom prošlog veka i u fazama još traju. Danas ženski manastir, čije se sestrinstvo zdušno posvećuje molitvi i očuvanju manastirskog kompleksa i života u njemu, Manasija i dalje predstavlja svedočanstvo o neobično živoj umetničkoj i kulturnoj aktivnosti u Srbiji s početka 15. veka. Ako neko odluči da poveže posete manastiru i Krupajskom vrelu o kome sam pisao u prethodnom postu, treba da zna da je put #216 jednim delom očajan. Može da se prođe, naravno, ali zakrpa je na zakrpi.

U istočnoj Srbiji, u podnožju planine Beljanice, nalaze se dragulji prirode kakvi se na prvu pomisao mogu naći samo u bajkama. U pitanju su kraška vrela. Od ovih dragulja jedan zasigurno zaslužuje da mu se posveti posebna pažnja. Na nadmorskoj visini od 220 m, zaštićeno netaknutom prirodom zapadne strane Beljanice, izbija Krupajsko vrelo. Iako je i sam homoljski kraj poznat kao velika ekološka oaza, Krupajsko vrelo se i dalje smatra jedinstvenom pojavom. Okruženo šumskim rastinjem, puzavicama i granjem drveća koje se spuštaju sve do vode, leži Krupajsko vrelo. Plavo zelena, tirkizna voda, promenljivih nijansa koje skoro da hipnotišu posmatrača, ispunjava duboko, ledeno jezero. Što se više približavate samom izvorištu pogled će vam sve više biti fokusiran ka još jednoj stvari koja čini Krupajsko vrelo tako jedinstvenim. U pitanju je pećina koja izbija iz samog jezera. Dopola u vodi, stvarno izgleda kao prizor iz knjige za decu. Osim skrovitog prilaza i očaravajućeg izgleda samog izvorišta, Krupajsko vrelo ispod svoje površine krije još fascinantniju priču. Prema pričama ronioca, koji su uspeli da se spuste do 123 metara dubine, kada zaronite nailazite na čitav lavirint podzemnih kanala. Prolazak kroz “Želudac”, “Tobogan”, “Malu sobu”, “6 metara”, “Veliku sobu”, “Glavu ovna” polupotopljene prećine moguć je samo uz arijadnu (kanap) bez koje bi i najiskusniji ronioci bili izgubljeni. Na kraju, prolaskom “Kanala” ulazite u tamni bezdan. Na 123 metra nalazi se delimično potopljena podvodna pećina, a duboko u utrobi zemlje već prokopani tuneli koji vode ka površini zemlje. Ali zašto bi neko kopao tunele u podvodnoj pećini? Zato što Homolje i Krupajsko vrelo kriju legendu obavijenu velom vlaške magije. Legenda kaže da je u Homoljskim planinama postoji skriveno blago. Čak se i veruje da ga je sama planina progutala i da se sad nalazi na dnu zlatne pećine. Pećinu navodno čuva Tartor, vodeni duh, nazvan još i Staracem ili Albatrnom, zbog kog meštani ne smeju da ulaze u vodu tokom svojih neumornih potraga za zakopanim blagom. Iako još niko nije našao blago o kome govori legenda, jedino blago Krupajskog vrela je svima nama dostupno, a to je voda koja izvire iz planine i koja daje život čitavoj ovoj oazi. Krupajsko vrelo i ambijent u okolini su zaštićeni kao spomenik prirode od nacionalnog značaja Republike Srbije. Do vrela se stiže putem koji povezuje Krepoljin i Despotovac. Na njemu se nalazi tabla koja obeležava mesto gde treba skrenuti na sporedni asfaltni put. Put se zavrašava kod restorana gde treba parkirati i uzanim stazicama nastaviti ka vrelu. Staze znaju da budu veoma klizave, pogotovo uzani zidić od bazena u kome se brčkaju pastrmke. I na kraju, samo da dodam. Za potpuni doživljaj ovog mesta nije bitno koje je godišnje doba, bitno je samo da dan bude sunčan i eksplozija boja i senki je zagarantovana.

Manastir Gornjak se nalazi u Gornjačkoj klisuri (ili Kapiji Homolja, kako je nazivaju) na levoj obali Mlave, ispod litica planine Ježevac. Okolni predeo toliko je lep i živopisan, da je Đura Jakšić u oduševljenju pevao: „Od Velikog Sela do samoga Ždrela, ko da je vila neka ćilim razastrela“. Feliks Kanic je zapisao: „Zastali smo kao opčinjeni raskošnom idilom ovog predela gde su boravili srpski pustinjaci“. Pod ovim imenom se pominje od 16. veka. Zadužbina je kneza Lazara. U Lazarevo vreme zvao se Ždrelo i danas leži na ostacima starog srednjovekovnog grada Ždrela. Osnivačku povelju manastiru Gornjak knez Lazar je izdao 1. avgusta 1378. godine u slavu Presvetoj Bogorodici. Kao motiv izgradnje manastira, knez Lazar navodi želju da učini mali prinos Bogorodici „s nadom u njenu pomoć na Strašnom sudu Hristovom“. Ždrelo braničevsko je u to vreme bilo veliko crkveno središte. Jednog dana u Gornjak, sa nekolicinom monaha, stigao je monah Grigorije Sinajita. Njegova isposnica nalazila se u pećini, na steni planine Ježevice, iznad samog hrama. Isposnica je dobro sačuvana i danas je to mala kapela posvećena Svetom Nikoli, na južnom i zapadnom zidu uočljiv je deo originalnog živopisa sa predstavom Uspenja Bogorodice i nepoznatih svetitelja, a na južnoj strani naslikani su Sveti Sava i Sveti Simeon. Izgledom manastir neodoljivo podseća na Ostrog, jer se delom nalazi u pećini i pod pećinom. Njegove se mošti nalaze danas u crkvi i smatraju se čudotvornim. Velika su relikvija koja se čuva kod nas, a narod veruje da pomažu bolesnima da ozdrave. Veruje se i da molitva pročitana nad njegovim moštima pomaže ženama da začnu. U manastru Gornjak postoji i loza koja leči neplodnost. Parovi koji imaju problema sa potomstvom uz pomoć molitve, posta i zrna grožđa sa ove loze, kako kažu, uspešno dolaze do naslednika. Mnogo je primera onih kojima su mošti svetog Grigorija pomogle da dođu do potomstva. Srpska pravoslavna crkva slavi ga 7. aprila i 8. avgusta po crkvenom, odnosno 20. aprila i 21. avgusta po gregorijanskom kalendaru. Ono što, pak, najviše ističe ovu svetinju su svakako tri njene tajne koje sežu u vreme njenog nastanka. Svake godine na Đurđevdan, iz pukotine u steni iza manastira voda počinje da kaplje slivajući se do jedne male uvale, odakle je ljudi kašikama skupljaju, jer se veruje da ona leči očne tegobe. Zašto se ova voda pojavljuje samo jednom godišnje, u određeno vreme – kada se dele dan i noć, i to na Đurđevdan, ostaće večita misterija. Ljudi veruju da su to suze samog isposnika Grigorija, koji i danas pomaže svom narodu. Pošto su paljenja i rušenja u 17. veku bila česta, Turci su ga 1765. razorili ali ga monah Kirijak obnovio. Kada su ga Turci ponovo spalili, Kirijak beži u Austriju... Poslednju okupaciju manastir je teško podneo, jer je starešina manastira sinđel Mardarije (Zdravković) interniran u Nemačku i umro u logoru, a bratstvo se rasulo. Godine 1942. nemačka okupatorska vojska se uselila u manastirske objekte i u njima ostala do kraja rata. Tih godina uništen je dragoceni materijal iz manastirske riznice, među njima i prepis povelje o osnivanju manastira. Nije ništa bolje bilo ni posle rata, jer ga je preuzela Jugoslovenska armija i držala sve do 1953. godine kada je konačno vraćen Crkvi tj. Eparhiji braničevskoj i kada se u njega useljavaju monasi.

Misterizonih mesta, nerazjašnjenih legendi i zanimljivih mitova, u Srbiji ima na pretek. Ipak, retke su destinacije koje kriju ne jednu, nego veliki broj fascinantnih tajni. Jedna od takvih, retkih, je i legendarna Gornjačka klisura. Prodirući kroz planine Homolja, reka Mlava izrezbarila je dugačku klisuru poznatu po svojoj lepoti – Gornjačku klisuru. Ona predstavlja jedini prolaz kroz monumentalni planinski masiv Homolja i baš zato nosi i naziv “Kapija Homolja”. Međutim, to nije jedino po čemu je ona posebna. Ova klisura surove, neobične ali neosporne lepote ne samo da je čudo prirode već i jedinstvena riznica istorijskih spomenika. Od antičkih pa do vremena srpske despotovine, na strmim liticama i vrhovima planina Ježevac, Veliki i Mali Vukan, građena su utvrđenja i kule motrilje čiji su delovi i dan danas rasuti po gustim šumama. Štaviše, Gornjačka klisura, sa ostacima srednjovekovnog grada Ždrelo i opčinjavajućim manastirima, smatra se svetom kotlinom. Upravo tu leže skrivene mnoge legende. U Gornjačkoj klisuri, na pola puta između manastira Gornjak i nekadašnje Mitropolije, događa se jedna neobjašnjiva prirodna pojava. Na jednom delu svog toka, reka Mlava se uopšte ne čuje. Meštani ovo mesto nazivaju “Voda koja ćuti” i pojavu objašnjavaju dvema legendama. Prva govori o glasniku sa Kosova koji je na ovom mestu saopštio narodu vest o izgubljenoj bici. U tom trenutku sve je zanemelo – i ljudi, i šuma i reka. I od tada se ovde žubor Mlave više nije čuo. Po drugom predanju, ovo je mesto gde je Knez Lazar, u toku lova uoči Kosovske bitke, sreo isposnika Grigorija. Želeo je da priča sa njim, ali Grigorije nije hteo da pređe reku. Zbog toga je razgovor započet dovikivanjem preko glasne reke. Kada je Grigorije uvideo da je Lazar pobožan čovek uputio je molitvu da se reka utiša. Molitva mu je uslišena, a nakon razgovora Knez Lazar gradi bogomolju u Gornjačkoj klisuri. Iako sam se nekoliko puta spuštao do same reke Mlave, nažalost, nisam uspeo da nađem "Vodu koja ćuti". Gde god da sam sišao reka je izgledala predivno, a jedino što je remetilo tišinu okoline je bio upravo njen prelepi žubor. Da li sam tražio na pravom mestu, verovatno nisam, ne znam. Ali ono što sa sigurnošću znam je da ćemo se družiti Mlava i ja ponovo... Nastaviće se...

Mаnаstir, odnosno mаnаstirište, Blаgoveštenje nаlаzi se u Gornjаčkoj klisuri, nа levoj strаni putа Petrovаc – Žаgubicа. Lаko se prepoznаje po zаzidаnoj pećini sа više otvorа zа prozore i vrаtа. Sаgrаđen je krаjem 14. vekа i bio je jedаn od nаjistаknutijih mаnаstirа togа vremenа u Brаničevu. Grаdnjа se pripisuje despotu Stefаnu Lаzаreviću. Kroz istoriju se do mаnаstirа, sve do druge polovine 19. vekа, dolаzilo teško. Put kroz klisuru išаo je uz sаmu Mlаvu, а iz koritа reke dizаle su se strme i kаmenite strаne visokih brdа. Sаm objekаt je podignut u steni dvаdesetаk metаrа iznаd tokа Mlаve. Kаd bi rekа nаdošlа, svаkа vezа sа ovim mestom bilа bi prekinutа. Istorijski izvori nаvode dа je Blаgoveštenje bio veomа „živ“ mаnаstir. U njemu su prepisivаne svete knjige i posećivаli gа učeni monаsi iz svih krаjevа. Porušen je krаjem 17. vekа, pod nаjezdom turske vojske, nа nаčin kojim su strаdаli mnogi srpski mаnаstiri togа vremenа. Od crkve kojа je bilа podignutа u vidu gotovo čistog morаvskog trikonhosа, dаnаs su delimično sаčuvаni sаmo delovi zidovа. Mаnаstir Blаgoveštenje je dаnаs prepušten zubu vremenа. Iznаd mаnаstirа izdižu se gotovo okomite litice Vukаnа, а nа suprotnoj, južnoj strаni, je strmа, šumovitа pаdinа Ježevcа, sаstаvnog delа Beljаnice. Ceo krаj odiše posebnom аmbijentаlnom zаnimljivošću kojoj su istorijа i prirodа dаle posebnu аutentičnost i učinile gа jednim od nаjlepših predelа Brаničevа. U klisuri, nekih stotinak metara od manastira, na krivini, postoji jedno malo proširenje nedovoljno veliko za auto, ali idealno da se stane sa motociklom a da se ne remeti saobraćaj. Stajem, gasim brundavi motor i kroz kacigu koja mi je još uvek na glavi dopire samo šuštanje vetra, a iz klisure žubor Mlave... Kad' iznenada, začuh ženski glas, onako, pomešan sa vetrom... - Eej ćao! Ko ćao, šta ćao? Osvrnuh se ja levo, desno, pogledah i gore... ma joook, učinilo mi se. Žive duše nema u vidokrugu a ja samo što sam stao, nikoga nisam sreo. Skidam rukavice, kacigu, potkapu... - Eeeeeej ćaaooo! Opet??? Ne, nisam lud, ovaj put sam siguran da sam čuo ženski glas i ovaj put prilazim kamenom sigurnosnom zidiću koji deli put od klisure. Naginjem se preko zidića i... ugledam neko ludo žensko kako visi na kanapima verući se po steni. - Pa dal' si realna? ahahahah! - AhHah, izvini, nisam htela da te uplašim, samo sam čula da se neko parkirao. - Ma nisi me uplašila, prvi put sam te jedva čuo pa sam mislio da mi se učinilo... jel ti treba pomoć? Ismajasmo se mi tu i provedosmo još nekoliko minuta u opuštenom razgovoru, ona onako viseći na kanapima a ja nagnut preko zida. Napustih je uz obrazloženje, da je bolje da gleda šta radi sa tim kanapima nego da priča samnom. Nedugo zatim, oboje smo odradili planirano... ja sam završio obilazak manastira, a ona se bezbedno spustila niz stenu.

Često prolazeći putem #161 od Petrovca na Mlavi ka Gornjačkoj klisuri, pažnju mi redovno privuče mansatir na brdu iznad sela Ždrelo... Nа brdu Mаli Čukаr u аtаru selа Ždrelo nаlаzi se mаnаstir Svetа Trojicа. Sаgrаđen je pored izvorа lekovite vode. Premа legendi mnogi bolesnici su posle upotrebe ove vode i molitve Bogu progledаli. Ideju dа nа temeljimа nekаdаšnje crkve Svete Trojice sаzidа mаnаstir Simа Stevаnović iz Ždrelа dobijа 1955. godine. Početkom 1998. on pribаvljа sаglаsnost nаdležnih institucijа i počinje sа zidаnjem, а zvršаvа mаnаstir 2001. Crkvа je jednobrodnа grаđevinа sа jednim kubetom u vizаntijskom stilu. Premа predаnju stаri mаnаstir je podigаo krаlj Milutin krаjem trinаestog vekа ili početkom četrnаestog vekа. Prvo je posvećen svetom Nikoli, zаtim svetim аpostolimа Petru i Pаvlu а ondа Svetoj Trojici. Mаnаstir su oko 1716. godine u znаk odmаzde porušili Tаtаri koji su rаtovаli zа Tursku, kаdа su pretrpeli kаtаstrofаlаn porаz od аustrijske vojske. Istorija zna da su se Tatari na ovim prostorima u većoj masi pojavili kao turski vojnici krajem 16. veka i postali poznati po svojoj okrutosti i nasilničkom ponašanju prema stanovništvu. Na njih ukazuje još monah Isaija ot Kučajne (svakako iz manastira Ravanice) u svom zapisu na jevanđelju koje je 1600. godine "za svoju dušu" poklonio manastiru Hilandaru. On kaže: "Bist Akakije na Braničevu i mnogu bedu propati od Hozdih i Tatara". Otad pa do 1716. godine kada su ovi zastrašujući ratnici protutnjali Braničevom, idući kao turski vojnici ka Beogradu da zaustave veliku austrijsku vojsku i zajedno sa Turcima pretrpeli katastrofalan poraz, sa oko 5.000 mrtvih na bojištu, Tatari su dosta često bili prisutni na ovim prostorima. U manastiru nažalost nije bilo nikoga kada sam ga posetio. Crkva je takođe bila zaključana pa nisam uspeo da vidim njenu unutrašnjost, koja je sudeći po fotografijama sa interneta, jako lepo oslikana.

Od Majdanpeka prema Kučevu vodi regionalni put #33 koji ima i svoju temu na forumu. Svakome savetujem da ga prođe jer su lepe krivine, nov asfalt i prelepo prirodno okruženje ono što većina motociklista priželjkuje, a upravo to su odlike ovog puta. Ko se odluči da se provoza "trideset trojkom" proći će i kroz... "grad duhova". Blagojev kamen, nekada jedno od najprosperitetnijih mesta ovoga kraja, danas kao da je palo u zaborav i za nekolicinu porodica koje tamo žive vreme kao da je stalo. Najveći deo jugoslovenske proizvodnje zlata poticao je iz istočne Srbije gde se ono dobija u toku prerade rude bakra. Pored zlatonosnih ruda bakra, tereni istočne Srbije veoma su potencijalni i u pogledu primarnih i sekundarnih ležišta zlata. Kao najperspektivnije može se izdvojiti područje Blagojevog kamena gde se u proteklih stotinak godina odvijala značajna proizvodnja zlata. Tu je nekada postojao jedan od najbogatijih rudnika zlata - Sveta Barbara za koji se vezuje istorijski značaj ovoga kraja. Otvoren 1904. godine nekada je bio vlasništvo kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića sve do njegove smrti, a potom postaje deoničarsko društvo. Nešto kasnije dobija novi naziv - Akcionarsko deoničarsko društvo iz Pariza. Njime su gazdovali Francuzi sve do 1953. godine kada je zbog nerentabilne proizvodnje zatvoren. Bilo je to zlatno vreme u kome se jako lepo živelo. Mesto u kome je nekada živelo preko 100 porodica, imalo je seosku prodavnicu, lekara, dve seoske kafane sa živom muzikom u koju su pored rudara ovoga kraja neretko dolazili i Majdanpečani i Kučevljani ali i svi ostali koji su ovuda prolazili. Danas, ništa od toga nije ostalo. Nekih desetak uglavnom starijih meštana koji su ostali, jedva da imaju slabašan signal jednog mobilnog operatera. Mada, kako neki od njih kažu, sve ima svoje prednosti i mane. Blagojev kamen neki nazivaju "grad duhova", ali za neke je to oaza mira koju ne bi menjali ni za šta na svetu.

Putem #164 spomenutim u prethodnom postu, dolaziimo i do Majdanpeka. Majdanpek je tipično rudarski grad; da nije rudnika, uska dolina Malog Peka, nepodesna za druge oblike tradicionalne privrede - bila bi pusta, kao što je bivala uvek pusta kada je rudnik na duže vreme prestajao sa radom. Iako rudarstvo u samome mestu traje, sa kraćim ili dužim prekidima, oko 7.000 godina, današnje ime grada se prvi put pominje 1560. godine u jednom turskom dokumentu, ali u obliku Medani Pek. Ovo ukazuje na to da je u predtursko vreme rudnik bio pod srpskom vlašću, jer se u osnovi ojkonima "Medani Pek" nalazi reč med - poznati starosrpski naziv za bakar! Rudnik Majdanpek je rudnik bakra koji se nalazi u Majdanpeku, u severnom delu istočne Srbije. Jedan je od najstarijih rudnika ne samo na području Srbije već i Evrope. U rudniku bakra Majdanpek glavni resurs predstavlja ruda bakra, a u manjim količinama rude srebra i zlata. Prema procenama lokalitet rudnika Majdanpek predstavlja jedno od najbogatijih nalazišta rude zlata u svetu. Savremena arheološka istraživanja potvrđuju da se koreni rudarstva na tlu Srbije nalaze u praistoriji, na pordučju Majdanpeka. Među reprezentativne spomenike kulture rudarstva i arheometalurgije ranog enolitskog perioda svrstava se rudnik bakra Rudna Glava kod Majdanpeka, jedan od najstarijih rudnika za koje se danas zna. Na lokalitetu je otkriveno i istraženo više okana i kanala odakle potiče obiman fond nalaza: kameni batovi-obluci različitih veličina i namena, keramički sudovi, žrtvenici, koštani alati, uključujući kopače od jelenskog roga. Eksploatisani su minerali malahit i azurit. Uprkos zubu vremena, na Rudnoj Glavi je bilo moguće slediti razvoj primarnog rudarstva i metalurgije u ranom enolitu. Rudarstvo bakra na Rudnoj Glavi vezuje se za kraj VI i prvu polovinu V milenijuma pre nove ere.

Dok ne odem predaleko niz Dunav, vratio bih se do Donjeg Milanovca gde sa puta #34 postoji skretanje odakle počinje put #164. Krivudavi put #164 će vas odvesti preko planine Liškovac do Majdampeka. O ovom putu smo već komentarisali na nekim temama jer je upitan njegov kvalitet asfalta. Put jeste loš i nije za jurcanje, ali se može normalno proći uz malo pažnje i strpljenja. Na nepuna 2 Km od skretanja sa #34 na #164 nalazi se i poznati etno kompleks "Kapetan Mišin breg". Postaviću nokoliko fotografija sa Liškovca i puta #164 za one koji nisu prošli, čisto da vide o čemu se radi. Nastaviće se...

Pošto se "vozimo" Đerdapskom klisurom, treba znati da je Đerdap najduža i jedna od najlepših klisura Evrope. Nalazi se u Istočnoj Srbiji, na granici prema Rumuniji na našoj najvećoj reci Dunavu. Klisura se formirala na mestu gde su se u dalekoj geološkoj prošlosti spajala (ili razdvajala) Panonsko i Vlaško-pontijsko more. Kada se nivo vode u Vlaškom basenu snizio, današnji Đerdap je služio kao otoka Panonskog mora. Kasnije povlačenjem Panonskog mora nastao je sistem jezera po njegovom dnu. Reka Dunav je formirala svoj tok spajajući ta nekadašnja jezera a pređašnja otoka je postala deo njegovog toka, danas poznat kao Đerdapska klisura. Daljom evolucijom sistem Karpatskih planina se izdizao a reka sve dublje usecala svoj tok kroz njih. Đerdapski sektor Dunava ima impozantnu dužinu od 119 km. Posle formiranja veštačkog jezera najveća širina korita iznosi 220 m a dubina oko 105 m, što je jedna od najvećih rečnih dubina u Evropi. Đerdap se pominje još od pre nove ere, kada su trgovci iz stare Grčke tuda prevozili robu malim drvenim brodovima. Veći značaj Đerdap dobija za vreme rimskih careva, kada se probijaju putevi na levoj i desnoj obali, kojima je trebalo omogućiti legionarima prolaz u pohod na Dakiju (današnja Rumunija). Mnogi rimski carevi su učestvovali u uređenju Đerdapa, počevši još od Julija Cezara, ali je najpoznatiji ostao Trajan, osvajač Dakije, koji je uspeo da obezbedi prolaz kroz klisuru. On je dovršio put uklesan u stene desne obale Dunava, i izgradio prvi most na Dunavu između Turnu-Severina i Kostola, koji su njegovi naslednici srušili pri povlačenju iz Dakije, u strahu da ova plemena ne napadnu već oslabljenu rimsku imperiju. Tokom srednjeg veka, za vreme krstaških ratova i nakon dolaska Turaka, Dunav postaje poprište borbi, pa se u ovim predelima grade tvrđave. Nizvodno od Donjeg Milanovca koga spomenuh u prethodnom postu i sela Golubinja, prostire se najživopisniji deo Đerdapa – Mali i Veliki kazan. U jutarnjim časovima, u Kazanu se može videti gusta magla koja izbija iz virova i vrtloga. Kao u ogromnom kotlu, čini se da voda u Kazanu vri i peni, stvarajući prirodni fenomen kakav se ne može videti u drugim delovima toka Dunava. Otuda i naziv Kazan. Širina Dunava u Malom kazanu iznosi osamdeset, a dubina devedeset metara. ---------------------------- Po izlasku iz Donjeg Milanovca brzo se stiže do Porečkog zaliva i mosta gde nakon prelaska treba skrenuti levo i produžiti ka Kladovu. Vozeći putem #34 uz dunav, nakon nekih 21Km nailazi se i na prvi tunel sa oznakom T-04 (370m). Par stotina metara po izlasku iz tunela sa desne strane, nalazi se parking (odmorište) gde je i česma sa izvorskom vodom. Nekih 500m dalje, takođe sa desne strane nailazi se na mesto gde treba skrenuti i parkirati (slika ispod). Zašto smo ovde stali? Do ovog mesta smo došli jer želim da predstavim jedan prelepi vidikovac koji će biti prava poslastica kako ljubiteljima prirode, tako i onima koji vole da puste korak. Sa vidikovca "Ploče" na Planini Miroč, gotovo iz ptičje perspektive, vidi se panorama celog Kazana u svoj svojoj uzvišenosti i monumentalnosti. Na mestu gde treba parkirati nalazi se rampa od koje uzbrdo kreće makadamski put ka vidikovcu. Put uglavnom vodi kroz šumu pa je hladovina tokom letnjih meseci zagarantovana. Mesto na kome treba skrenuti levo je markirano i koliko se sećam, ovo je prvo račvanje na koje se nailazi. Od početka, od rampe koju sam spomenuo pa do vidikovca potrebno je nekih 45 minuta pešačenja. Kada stignete, ispred vas će se ukazati vidikovac "Ploče", jedno fantastično i gotovo nestvarno mesto. Nakon što kročite na drvenu platformu, kreće spektakl, reči su suvišne... Po završetku obilaska i povratka u podnožje, spustih se i do samog Kazana... Šta još da napišem sem da ovo mesto zaista treba obići. Moguće je napraviti i kružnu turu koja obuhvata još dva vidikovca: "Veliki Štrbac" i "Mali prilaz". Osim što je vidikovac Ploče najatraktivniji, pomenuta tura je i vremenski zahtevna pa je ja nažalost još uvek nisam prošao. Dodao bih još par stvari koje će nekome možda značiti i biti od pomoći. - Parking, odnosno mesto odakle počinje pešačka staza ka vidikovcu ne mogu se naći na Guglu. 44°36.007'N, 022°16.312'E su koordinate koje sam "skinuo" na samom skretanju za parking. Ko se ne snalazi sa koordinatama i mapama, dovoljno je da u Gugl pretrazi unese (copy-paste) koordinate koje sam gore naveo i Gugl će vam automatski prikazati mapu i tačno mesto o kome govorimo. - Za odlazak na vidikovac i penjanje na Miroč naplaćuje se taksa od 250 Din. po osobi. Na parkingu kod rampe tokom sezone prisutan je čuvar koji naplaćuje pomenutu taksu. Po naplati takse, dobijate priznanicu i mali prospekt sa informacijama i opisom kraja. - Nemojte da vas zbune table "ZABRANJEN PRISTUP" koje se nalaze u okolini rampe. Ispod natpisa se nalazi objašnjenje da je vaš dolazak potrebno da najavite putem mejla office@npdjerdap.rs ili putem telefona 030 215 0088. U prevodu... u sezoni, čuvar je tamo prisutan ceo dan, međutim van sezone ili radnim danima žele da ih zovete kako bi neko daošao da vam naplati taksu. - Sama vožnja i boravak na "Dunavskoj magistrali" pričinjvaju mi veliko zadovoljstvo, samo treba biti obazriviji zbog mogućih odrona u predelu oko tunela pre donjeg Milanovca (iz pravca Golupca). Prelep pogled na Dunav i Rumuniju koji vas sve vreme prate sa leve strane znaju da odvuku pažnju... Zaštitne mreže na stenama postoje, ali po neki kamen ipak završi na putu, naročito nakon kišnih dana. - I još jedna napomena na nešto što sam lično iskusio davnih dana. Od Golupca pa do Kladova, zbog blizine Rumunije, veoma često će vaš mobilni telefon automatski da vas prebaci na rumusku mrežu, najčešće "Orange". To znači da ćete biti u romingu, pa obratite pažnju šta vam piše na ekranu pre nego što se nekome javite, ili pre nego što upotrebite mobilni internet.

Pošto nastavljamo dalje istim putem uz Dunav, nedaleko od kanjona Boljetinske reke nailazimo na Donji Milanovac. Zvali su ga "Grad sa više od 30.000 ruža" ili "Srpski holivud", jer su u njemu snimani filmovi: "Naivko", "Ćao, inspektore", "Vampiri su među nama"... Zanimljivo je da je Donji milanovac jedini grad u Srbiji koji je tri puta preseljavan, odnosno jedini koji je tri puta kompletno menjao svoju lokaciju. Nastao je na mestu gde je u šestom veku bilo rimsko mestašce Talijata. U 17. veku mesto se prvi put pominje pod nazivom Banja i kao ribarsko seoce bio je blizu ušća reke Poreč u Dunav. Središte Porečke oblasti, naselje Banju, uništavaju Turci. Nemirna vremena, strah od turske vojske, naterali su stanovništvo da 1690. godine na dunavskom ostrvu Poreč podignu novo naselje i nazovu ga po imenu ostrva. Zbog čestih poplava po naredbi kneza Miloša Obrenovića iz 1830. godine Poreč je preseljen sa nižeg ostrva na višu desnu obalu Dunava, kako bi se sačuvao od prolećnih poplava. Uz to promenio je naziv u Milanovac. Ime je dobio po Miloševom prvorođenom i rano umrlom sinu, prestolonasledniku Milanu. Bilo je to jedno od prvih naselja koje je sagrađeno po regulacionom planu koji je osmislio vojvoda porečki Stefan Stefanović Tenka. Tri decenije kasnije, 1859. godine, kada je pod planinom Rudnik nastao Gornji Milanovac, ovaj na Dunavu dobija odrednicu Donji. Godine 1971, zbog izgradnje HE "Đerdap 1", ponovo je potopljen, a stanovništvo je preseljeno tri kilometra nizvodno. Donji Milanovac je podneo veliku žrtvu za opšti interes tadašnje zemlje, za izgradnju hidroenergetskog sistema. I dan danas, kada je nivo dunava u padu, iz vode sablasno počinju da izviruju krovovi kuća na mestu gde se Donji Milanovac nalazio pre potapanja. Nastaviće se...

Fotografije vezane za prethodni post...

Kada smo već na Dunavskoj magistrali... ako od Lepenskog vira produžimo dalje ka Donjem Milanovcu, nailazimo na jedno (po meni) prelepo mesto za koje malo ljudi zna, a na koje ja uvek rado svratim. Iako mali po dimenzijama, Kanjon Boljetinske reke pleni svojom lepotom i prvi je zaštićeni geološki lokalitet na području Đerdapa. Kanjon je nastao duž raseda, usecanjem Boljetinske reke u okolne sedimentne stene. U kanjonu su vidljivi slojevi sedimenata, taloženi milionima godina, u periodu od pre oko 160 do pre oko 145 miliona godina, kada je ovo područje pripadalo okeanu Tetisu. Ovi tragovi sabijanja, nabiranja i ukrštanja slojeva stena različitih boja koje su ostavili tektonski poremećaji u prošlosti su retkost u Evropi, pa samim tim imaju veliki značaj u geologiji. U njemu su živeli raznovrsni predstavnici glavonožaca (amoniti i belemniti) o čemu svedoče njihovi sačuvani fosilizovani ostaci, koji se i danas mogu pronaći u stenama. Sem svog geološko - morfološkog značaja kanjon ima i vegetacijske vrednosti koje čine klimatogene zajednice Sladuna i Cera. Pored toga predstavlja bogato nalazište veoma značajne mezozojske fosilne faune. U kanjon je veoma lako sići i do njega vodi asfaltni put. Poslednjih nekoliko stotina metara kroz sam kanjon je makadam, tako da posetioci sa nižim motociklima neće imati puno da pešače.

Fotografije vezane za prethodni post...

Ako nastavimo dalje ovim divnim putem, nakon kraće vožnje nailazimo na još jedan zanimljivi lokalitet. Aheološko nalazište Lepenski vir je otkriveno 1965. godine, na samoj obali Dunava, i udaljeno je 15 km od Donjeg Milanovca. To je bilo jedno od najznačajnijih otkrića ove vrste na teritoriji Srbije. Kultura Lepenskog Vira je stara oko 8000 godina i predstavljala je potpunu nepoznanicu za arheologe, a nazvana je po lokaciji na kojoj je otkrivena. Nekoliko ključnih stvari izdvaja Lepenski Vir od drugih praistorijskih kultura. Na ovom mestu su ljudi živeli konstantno oko 2000 godina i za to vreme su prešli evolutivni put od lovaca i sakupljača plodova do organizovane društvene ekonomske zajednice. Stanovnici Lepenskog Vira bili su prvi urbanisti i graditelji na ovim prostorima jer su pravili kuće koje su u osnovi bile trapezoidnog oblika, prekrivene drvenom kostrukcijom, lišćem i kožom divljih životinja. U kućama se nalazilo ognjište, mali žrtvenik i kamene skulpture koje su predstavljale njihova božanstva. Upravo su te sklupture postale prepoznatljiv znak Lepenskog Vra širom sveta i predstavljaju najstariju umetnost te vrste u Evropi. Lepenski Vir je jedno od najvećih i najznačajnijih mezolitskih i neolitskih arheoloških nalazišta. Smešteno je na desnoj obali Dunava u Đerdapskoj klisuri. Ovaj lokalitet, koji je ime dobio po dunavskom viru, bio je sedište jedne od najvažnijih i najsloženijih kultura praistorije. Tokom iskopavanja otkriveno je sedam sukcesivnih naselja i 136 objekata (kako stambenih, tako i sakralnih) koji su izgrađeni u preriodu od izgrađenih u ranom mezolitu, u periodu od oko 9500. do 7200. godine pre naše ere, a zatim u ranom i srednjem neolitu, od oko 6250. do 5500. godine pre naše ere. Đerdap - najveća klisura Evrope - predstavljala je izolovani svet, posebno u ranom holocenu kad su opustela sva okolna ravničarska područja. Velika reka se neposredno vezuje za planinski reljef zbog čega se na malim rastojanjima naglo menjaju nadmorske visine (od 50 do 800 m) i otuda na ograničenim prostorima sučeljava i po nekoliko ekoloških zona. Veliki broj mikroekoloških staništa, raspoređenih u „spratove“ između reke i obližnjih planinskih površina, omogućava da se brzo, na kratkom putu nađe sve što je potrebno za život: u vodi - obilje ribe, na obali - najraznovrsnije stene i minerali, a u šumi - divljač, plodonosno drveće i gorivo. Ova prirodna bogatstva još više su se uvećala u prvim vekovima 7. milenijuma stare ere, kad je otopljenje opšte klime (početak boreala) izazvalo novo bujanje vegetacije, a čoveku omogućilo stalni boravak pod vedrim nebom. Naselja su podignuta na najnižim dunavskim terasama, grupisana su 2-3 u zoni u radijusu od 10 km. Staništa Lepenskog Vira su u obliku kružnog isečka, elipse, trougla zaobljenih uglova, sa ukošenim zidovima i krovovima koji naležu na osnovu. Naselja imaju potkovičastu formu sa nekom vrstom potkovičastog trga u sredini. Naselja su orijentisana ka reci, grupisana u dva krila. Jedno usmereno uz vodu, a drugo niz vodu. Između ova dva krila se nalazi „trg“. Prostor je raščlanjen stazama i rampama. Monumentalna skulptura se javlja kad i prva svetilišta, kao element enterijera. Javlja se samo na onim lokalitetima gde su postojala svetilišta, u Lepenskom Viru, Hajdučkoj vodenici, Padini. Skulpture se postavljaju iza ognjišta i žrtvenika i učvršćuju se u pod. Veličina skulpture zavisi takođe od veličine svetilišta. Najveća je 62 cm, pronađena u svetilištu najprostranijeg staništa od 42m2, a najmanja 16 cm u staništu od 8m2. Najčešći predmeti za svakodnevnu upotrebu izrađivani su od kamena i roga jelena, sileksa (koji dominira u starijim fazama), kvarca (karakterističan za mlađe faze) i silikatne stene. Oko 5300. p. n. e. stanovnici Lepenskog Vira doživeli su tzv. neolitsku revoluciju. Ovo je period koji obeležava početak boreala, kada nivo vode opada, reke ustaljuju tokove, stvara se „crnica“, a tople šume se rasprostiru do srednje Evrope. Stanovnici Lepenskog Vira u ovom periodu pripitomljavaju prve životinje i počinju da se bave zemljoradnjom. Ova najmlađa faza na Lepenskom Viru pripada kulturi Starčeva. Život na Lepenskom Viru zamro je oko 4500. p. n. e., kada su stanovnici krenuli u potragu za većim obradivim površinama.