Hahah, pa dobro, platio sam danak neiskustvu. Ali eto, sad' sam vam prodao foru sa kremom, nova sezona će za čas a Rila nije preko sveta. Da se ne ponavljaju moje greške...

Nakon celog dana provedenog na planini, istim putem, pun utisaka vraćam se nazad u Saparevu banju. Odličan potez sam napravio što sam iskalkulisao da mi odlazak na 7 Rilskih jezera bude radnim danom. Ako do sada niste imali prilike da doživite gužvu na planini (u pravom smislu te reči), trebate doći na ovo mesto vikendom. Međutim, iako se utisci još uvek nisu slegli, iako se današnji dan još uvek nije završio... ja sve više razmišljam i "brinem" o onome što me sutra čeka. Neizvesnost koja me drži još iz Beograda, još od trenutka kada sam rešio da idem u Bugarsku... sada je blizu vrhunca. Godinama planiram da odem na jedno mesto za koje mnogi bugari, pa i bugarski bajkeri nisu čuli. Za odlazak na to mesto planovi nisu dovoljni, potreno je imati i dosta sreće. Jer zadnje što želim da zateknem je situacija kao na slici ispod... Nastaviće se...

Ovo mesto sam pre par postova opisao kao "račvanje sa putokazima". Treba ga zapamtiti jer se tu u povratku odlučujete kojim ćete putem nazad. Iza mene se nalazi put koji je od Planinskog doma vodio grebenom, levo se ide ka stazi koju sam na mapi obeležio crvenom bojom, dok pravo uzrdo vodi staza ka vidikovcu. Ovako izgleda deo staze koju sam na mojoj mapi označio crvenom bojom... Po povratku na parking, učinih kao što sam i obećao. Čičica koji je prodavao suvenire mi je rekao da se samo nekoliko ljudi zaustavilo kraj motora radi slikanja, i da ga niko ni pipnuo nije. Ja, osim kupljenih suvenira, vode... i počastih čoveka. Po njegovoj reakciji, mislim da sam mu ulepšao dan...

Ono što je takođe zanimljivo za ovo mesto je da na Rilska jezera dolaze svi, ali bukvalno. Stari, mladi, deca od 5-6 godina starosti, kućni ljubimci... svi. Iako je moguće videti ljude u starkama, sandalama... kod bugara je veoma razvijena planinarska kultura i šanse nema da na stazi ili pored nje vidite pikavac, omot od nečega, praznu ambalažu... Kad već spomenuh ljude u sandalama, mnogi dođu i nespremni, u neadekvatnoj obući, odeći... Dan je bio prelep i sunce je već fino pržilo na ovoj visini. U rancu sam pored vode imao i "šuškavac", da ga obučem kada se znojav popnem na vrh gde brije fin, hladnjikav vetar. Međutim, još je bilo rano za pomenuti šuškavac i ja iz ranca izvadim kremu za sunčanje, i to neku "najstrašniju" sa faktorom 50+. Na glavi mi je bio vojnički šešir, al' rekoh, bolje da još malo namažem vrat i ruke jer sam bio u kratkim rukavima. Krenem da se mažem... i primetim kako nekoliko metara od mene stoje četiri bugarke, onako... oskudnije obučene, sa nekim majčicama na bratele i sportskim "topovima". Sve gledaju u mene i ne trepću. Po (već) crvenoj boji kože na njihovim ramenima i leđima odmah skapirah o čemu se radi. Pružih onu kremu prema njima: "Hoćete?". Reći ću vam samo da se za par minuta stvorila još nekolicina žena oko mene, i da sam u tim trenucima verovatno bio među omiljenijim likovima na planini.

Dan 2. (četvrtak, 10.09.2020.) Nekada davno, hiljadama godina pre nego što je čovek koračao Zemljom, u planini, na današnjoj Rili, živeli su... divovi! Mladi zaljubljeni par, dvoje divova napravili su gore svoj dom, svoj mali svet. Bilo je to prostrano, lepo i osunčano mesto, puno topline i ljubavi... nije bilo živog bića koje se nije divilo njegovim izgledom i lepotom. Nažalost, za tu sreću i lepotu, jednog dana čule su i zle sile. Došavši i ugledavši radost i porodičnu sreću divova, zle sile rešiše da unište sve i zauvek izbrišu njihovu veliku ljubav. Poslale su razorne zemljotrese koji su tresli planinu i otvorili zemlju, crne oblake, jake vetrove... Mladi div nije posustao, branio je svako živo biće, svaku travku, cvet, odbijajući napade zlih sila. Međutim, njegova borba je samo dodatno raspirila mržnju zlih sila koje su odlučile da u potpunosti sprovedu svoj pakleni plan. U teškoj borbi protiv zla, mladi div na posletku gubi svoj život a zle sile, zadovoljne obavljenim poslom, napuštaju planinu ostavljajući za sobom pustoš, obrušene litice i pretužnu mladu ženu! Njena tuga je bila prevelika i beskrajne suze potekoše iz njenih očiju, niz grebene i prevoje, prema dolinama smeštenim između planinskih vrhova gde su se i zadržale, formirajući kristalno čista i hladna jezera. Ispred jednog od tih jezera, koje danas nosi naziv “bubreg”, postoji ogroman kamen na putu ka dolini u kojoj se nalazi jezero okruženo strmim liticama. Prema legendi, to su dvoje okamenjenih ljubavnika koji čuvaju svoj dom u večnosti. --------------------- Ovo je bio poznati mit o nastanku 7 Rilskih jezera koja su u sklopu zaštićenog nacionalnog parka Rila. Danas, ovo mesto predstavlja najposećeniju prirodnu atrakciju Bugarske iako je dostupna samo tokom leta. Ostalim mesecima, ovo mesto je okovano ledom. Jezera se napajaju vodom iz planinskih reka i izvora, kojima je ovaj kraj vrlo bogat, ali se i prelivaju jedno u drugo stvarajući čitav splet vodotokova. Sve to još zanimljivijim čini velika visinska razlika između jezera, čak 440 metara između najvišeg i najnižeg. Šest od sedam jezera nosi ime po svom karakterističnom obliku: Bubreg (Бъбрека) - najbolje za piknik, Oko (Окото) - najdublje kružno jezero u Bugarskoj! (37,5 m), Suza (Сълзата) - najmanje i najviše (2,535 m.n.v.), Blizanci (Близнака) - najveće, Trolist (Трилистника), Riblje (Рибното) - najpliće (2,5 m), dok je najniže jezero poznato jednostavno kao Donje (Долното) - 2,095 m.n.v. Rila važi za jednu od najlepših prirodnih atrakcija na Balkanu, i jedan je od najvećih nacionalnih parkova ne samo u Bugarskoj nego i u celoj Evropi. Na ovoj planini ima više od 100 vrhova visokih preko 2000 m. Najpoznatiji je Musala, najviši vrh Balkana, na 2,925 m.n.v. Pa kako ne posetiti ovo mesto? ------------------------------ Iako sam malo poranio želeći da već oko 08:30h, u vreme otvaranja, budem kraj žičare koja vodi ka početku pešačke staze, nije bilo potrebe za žurbom. Trebalo je preći samo 18 Km lepog, krivudavog planinskog puta. Kako je uspon rastao, tako je svež jutarnji vazduh sve više širio pluća, dok me je nezaboravni, jak miris guste borove šume naterao da vozim sa podignutim vizirom. Prilazeći ogradi koja inače i ograničava dalji prolaz motornim vozilima, prolazim kraj parkiranih automobila... ljudi već pristižu. Nakon poslednje provere da li sam poneo sve što mi treba i da li sam sve zaključao, krenuh dalje pešice ka biletarnici i žičari. Dok sam prolazio pored prve kućice sa leve strane, stariji čikica, prodavac mi je ljubazno ponudio suvenire, vodu... Već sam imao vodu ali sam mu obećao da ću kod njega kupiti suvenire i još vode u povratku, ako mi obeća da će pripaziti na motor. Reče mi da sam mogao da prođem ogradu i parkiram odmah pored njegove suvenirnice, ali nije bilo potrebe. Uz osmeh potvrdismo naš dogovor a ja produžih dalje. Kućica sa natpisom "Kasa" je mesto gde treba kupiti kartu za žičaru koja se nalazi malo ispred. 12 leva je cena karte u jednom smeru, dok je cena povratne karte 20 leva po osobi. Postoji opcija da se gore popnete i džipovima kako u toku, tako i van radnog vremena žičare. Međutim, kako i koliko... stvarno mi nije poznato. Početak žičare koja vodi ka pešačkoj stazi. Uspon žičarom traje oko 25 minuta i završava se na platou ispred Planinskog doma. Zanimljivo je da u tih 25 minuta vožnje žičara podiže posetioce sa 1,590 m.n.v. na čitavih 2,100 m.n.v. Nažalost, jedino su utabane staze ono na šta se možete osloniti jer putokaza gotovo i da nema. Od planinskog doma treba skrenuti desno i krenuti stazom koja kreće uzbrdo i dalje vodi grebenom ka jezerima i vidikovcu. Da bih malo pojednostavio i bar malo olakšao snalaženje nekome ko se bude odlučio da poseti ovo prelepo mesto, napravio sam "mapu" na kojoj se vidi pešačka staza u odnosu na jezera, objekte... Od Planinskog doma pa do vidikovca "Jezerski vrh" i istim putem nazad potrebno je oko 4-4,5h i tuda ide ogromna većina. Teža varijanta je da se ode do vidikovca, a zatim u povratku na mestu koje sam obeležio kao "račvanje sa putokazima" da se skrene ka jezeru "Blizanci"... i dalje stazom koju sam obeležio crvenom bojom ka Planinskom domu. Crvenom sam je obeležio jer je dobrim delom kamenita i tom stazom ne treba ići bez ozbiljnije obuće. Za tu opciju je potrebno nekih 6 sati. Napomenuo bih da su navedena vremena informativnog karaktera. Realno potrebno vreme za obilazak se razlikuje od pojedinca do pojedinca. Zavisi od kondicije, pauza, vremenskih uslova... ne zaboravite da se radi i o visinama od oko 2,500 m gde je vazduh ipak ređi, pa nije retkost da se i oni u najboljoj kondiciji lako zadišu. Ljudi masovno prave i ostavljaju "skulpture" od naređanog kamenja. Već sam se i ranije po planinama sretao sa ovom "umetnošću" ali ne znam da li ima i neko značenje? Uglavnom, i ja sam iza sebe ostavio svoje remek-delo, čisto da se zna.

Za samo putovanje mi nisu bile potrebne nikakve posebne pripreme. U “komšiluku” mi je manje-više sve već bilo poznato, dok je pakovanje opreme i stvari već poodavno prešlo u rutinu. Pored toga što nisam hteo da baš u prvim danima po ukidanju restrikcija budem na granici, jer sećate se, sve se menjalo iz dana u dan… imao sam i par obaveza, pa je odluka pala na sredu 09. Vremenska prognoza je obećavala, ne samo za dan polaska već i za sledeće dve nedelje što mi je otprilike i odredilo dužinu ovog putovanja. Dan 1. (sreda, 09.09.2020.) Nisam preterano ranio jer me je čekalo laganih 460 Km pravolinijske vožnje. Dobro raspoloženje i želja za putovanjem su ipak nadjačali monotoniju auto-puteva, tako da mi “najdosadniji” deo celokupne rute uopšte nije teško pao. Velika Plana, Jagodina, Paraćin, Niš, Pirot… ređali su se gradovi, pa je tako na red došao Dimitrovgrad i granični prelaz “Gradina”, gde sam i ušao u Bugarsku. Ono što primetih je da kako sam više napredovao prema jugu, sve je manje vozila bilo na putu. U jednom trenutku će se ispostaviti da su dva cilindra sa kojim raspolaže moj motocikl, i radne mašine koje i dalje nešto rove po brdima pored nedavno izgrađene deonice auto-puta, zapravo jedini zagađivači vazduha u celoj široj okolini. Sam prelazak gotovo prazne i tihe granice bio je rutinski. Nakon što mi je granični policajac uz pitanje “dokle idem” lupio pečat u pasoš, par metara dalje me je sačekao i debeli, brkati bugarski carinik koji je uz osmeh, mašući rukom da prođem bukvalno vikao: “Ajde, ajde… ti si dobar!” Neposredno po prelasku granice nailazim na opsežne radove na putu, Bugari su ozbiljno zalegli na rekonstrukciju postojeće trase. Usled pomenute rekonstrukcije koja se proteže skoro pa sve do Sofije, zatvorene su i mnoge usputne benzinske pumpe, uključujući i dve dobro poznate koje se nalaze sa desne strane, odmah po ulasku u Bugarsku – Šel i Gazprom. Kako će ova deonica izgledati predstojeće sezone, ne znam, ali sam ovo napomenuo zbog ljudi koji računaju na točenje goriva odmah nakon prelaska granice. Kada sam već spomenuo gorivo, ono je nešto jeftinije nego kod nas, mada i kod njih cene variraju od pumpe do pumpe. U proseku, za 1L (95 oktana) treba dati oko 1,70 leva dok su premijum goriva skuplja i malo su jeftinija od naših. Za jedan evro se u menačnicama dobija od 1,94 do 1,95 Leva. Što se vinjete tiče - nije potrebna za motocikle. Pojačani i sve gušći saobraćaj na širokom putu nepogrešivo signalizira da je glavni grad veoma blizu. Odmah stičem utisak da ostali učesnici u saobraćaju imaju veoma razvijenu svest o prisustvu dvotočkaša u svojoj okolini. Pomeriće se i propustiti vas gde god to mogu, signaliziraće vam migavcem da prođete… što me izuzetno raduje jer, nije samo poenta da ću se ja negde provući, već mi prija saznanje da sam viđen, da gledaju i prate šta se dešava oko njih. Ono što uvek uradim i što savetujem svima je da u menjačnici (recimo evre) zamene za leve. Mnogo je opuštenija varijanta nego da plaćate u evrima koji su uglavnom prihvaćeni svuda. U suprotnom, kusur koji bi ste dobili u levima za date evre, kao i sam kurs bi zavisio isključivo od trenutnog raspoloženja prodavca. Pred sam ulazak u Sofiju, sa leve strane nalazi se trgovina Metro, u kojem je odmah po ulasku (ne treba vam Metro kartica) veoma lako uočiti menjačnicu (šalter banke). Odmah do Metroa nalazi se velika Lukoil pumpa sa svim vrstama goriva i bogatim pratećim sadržajem. U sam centar Sofije ovaj put nisam imao potrebe da se zavlačim, jer me je preko njene periferije put vodio dalje ka Saparevoj banji, koja je bila krajnje planirano odredište prvog dana. U istom ritmu, širokim putevima dolazim i do manjih mesta koja prethode samoj banji. Na prvom semaforu, sa moje desne strane staje policajac na motociklu i pruža mi levu ruku sa stisnutom pesnicom. Svojom desnom stisnutom pesnicom u znak pozdrava dotakoh njegovu. Sve što je rekao bilo je upitno: “Sapareva banja, Rila?”, ja potvrdno klimnuh glavom nakon čega se raziđosmo uz pozdrave. Nije me toliko iznenadilo njegovo gostoprimstvo, koliko me je iznenadio službeni BMW R90 kojeg je vozio (proizvodio se sedamdesetih godina prošlog veka). Nedaleko odatle stajem i pravim prve fotografije, to će ujedno na ovom putovanju biti i moj prvi susret sa predivnom planinom Rila. Bez problema nalazim bukirani smeštaj. Radilo se o privatnoj trospratnoj kući koja je bez sumlje građena sa namerom da se sobe u njoj izdaju. Domaćini ljubazni a unutra sve novo i besprekorno čisto. Sapareva banja je poznato omanje mesto čija je glavna atrakcija geotermalni gejzir koji se nalazi u centralnom gradskom parku. Zbog svojih izvora tople mineralne vode, banja je bila poznata još u vreme Rimljana. Danas u mestu postoji nekolicina popularnih kupališta sa toplom lekovitom vodom, koja neverovatno “miriše” na pokvarena jaja. U mom slučaju, Saparevu banju sam izabrao za bazu u sledećih par dana, iz koje ću da “napadam” planirane lokalitete u okruženju. Iako bez prisutnih znakova umora, povlačim se u smeštaj da privedem ovaj dan kraju, kao i da na miru uz pomoć interneta, još jedanput prostudiram ono što me čeka u predstojećim danima. Nastaviće se…

Prošla 2020. godina je mnogim ljudima promenila živote, a o planovima vezanim za odmore i putovanja da ne govorim... Poput mnogih kolega, i ja sam se cele sezone vrteo po Srbiji željno iščekujući bilo kakvu lepu vest, bilo kakav napredak u borbi protiv pošasti zvane Kovid19. Skoro cela sezona je protekla u znaku restrikcija i zatvorenih granica, tako da i nisam gajio neku preteranu nadu da ću bez komplikacija uspeti da napravim iole veću turu van granica zemlje. Međutim, tračak nade se pojavio kada je krajem avgusta u javnosti počela da kruži vest, kako bi Bugarska mogla da bude prva koja će ukinuti sve restrikcije i građanima Srbije pustiti slobodan prelaz preko granice. Prvog septembra 2020. se to i desilo. Bugarska? Naravno, zašto da ne... Iako sam u Bugarsku išao i ranije, iako sam neka od mesta reprizirao, ispostaviće se da je to bilo jedno prelepo i zanimljivo putovanje. U 14 dana i 2.800+ Km stalo je svega pomalo... od planina, jezera, mora, zanimljivih mesta, pa i nesvakidašnjih situacija, neizvesnosti... Bio sam i na mestima za koja (verovali ili ne) mnogi bugari, pa čak i kolege bajkeri, nisu imali pojma da postoje ili jedva da su nešto načuli. U nastavku ću pokušati da vam opišem i fotografijama dočaram mesta koja sam obišao. Nekoga ću sigurno podsetiti na neka pređašnja putovanja, a nekoga ću možda i zainteresovati da obiđe ovu zanimljivu zemlju. Nastaviće se...

Kada smo već u ovom kraju, šteta bi bilo ne svratiti na Bovansko jezero koje se nalazi na nekih 7 Km od Sokobanje, na putu #217 za Aleksinac. Bovansko jezero je veštačko, akumulaciono jezero koje je namenjeno vodosnabdevanju Aleksinca. Iz tog razloga je recimo zabranjena vožnja čamaca na tečno gorivo. Čuo sam da je Bovansko jezero omiljeno među ribolovcima jer je bogato raznom vrstom ribe. Postoji nekoliko uređenih plaža na kojima u sezoni baš zna da bude gužva. Da li se sada situacija promenila, ne znam, ali na jezeru postoji i kamp koji je ranije bio potpuno neuređen, bez struje, vode, WC-a... Jezero je okruženo prelepom šumom u kojoj nije slučajnost sresti, zeca, srnu, lisicu pa i vuka. Bovansko jezero stvarno vredi posete, a ukoliko pogodite pravo doba dana, prizori znaju da budu baš bajkoviti...

Hvala @Yanco, drago mi je da ti se tema sviđa. Tvoj predlog je ok, ali ja (kao i svi ostali) ne mogu da menjam svoj post stariji id 24h. Osim toga, ukoliko se neko odluči da obiđe neku lokaciju sa ove teme, potrebno je bukvalno par klikova u Guglu da bi je video na mapi. Kod lokacija gde je Gugl "tanak",naveo sam objašnjenje kako stići, odnosno koji put koristiti. I naravno, bilo kada i bilo kakva pomoć da je nekome potrebna (savet, uputstvo, mišljenje...), u vezi svega što je do sada napisano... ja sam tu.

Još jedan set fotografija vezanih za Rtanj...

Fotografije vezane za prethodni post... Na fotografiji ispod se vidi mesto gde se sastaju dve staze i nadalje (levo) nastavljaju kao jedna. Jedna staza vodi od Tomićeve koliba a druga (zdesna) dolazi iz sela Rtanj.

Na brdovitom Balkanu planina je mnogo, ali nijedna skoro savršenog oblika piramide. Obavijen velom tajni, neobjašnjivim pojavama i svojim čudesnim moćima, Rtanj je i danas nedokučiva zagonetka. Doživljaj misteriozne srpske lepotice je samo lični. Verovali ili ne u vanzemaljce, užarene lopte koje ga noću nadleću i pojačana elektromagnetna dejstva, priroda je zadivljujuća, vazduh drugačiji, nekako poseban, a bilje na obroncima svojstveno samo njemu, lekovito. I taj zagrljaj Srbije sa vrha Šiljak! "Mislim da postoji ogroman nedostatak informacija i svesti o tome da uspon na Rtanj većini ljudi ne bi trebalo da bude prvo planinarenje, jer ne treba na tako zahtevnom vrhu da testiraju svoju fizičku snagu, kondiciju, stanje kolena i zglobova, mentalnu izdržljivost, i sve ostalo što planinarenje podrazumeva." - citat sa jednog sajta koji se bavi planinarenjem i putovanjima. Dalje u postu ću probati fotografijama ću da dočaram a informacijama pomognem svima koji planiraju posetu Rtnju i penjanju na vrh "Šiljak". "Najlakši" put do najvišeg vrha Šiljak (1,565 m.n.v.) je definitivno preko južne strane planine. Od Sokobanje postoji put koji vodi do sela Trgovište u kome postoje skretanja za selo Mužinac i za selo Vrmdža u kome sam ja bio odseo. Za penjanje preko Mužinca kažu da je najjednostavnije i tu vas makadamski put od sela vodi do "Tomićeve kolibe" odnosno do samog početka pešačke staze. Pošto sam smeštaj našao u Vrmži svoju "avanturu" sam započeo odatle. Asfaltni put koji vas iz Trgovišta dovodi u Vrmdžu prolazi kroz selo i tu prestaje. Odatle kreće makadamski (na trenutke i kameniti) put koji se u jednom trenutku sastaje sa makadamskim putem koji dolazi iz Mužinca i vodi takođe do "Tomićeve kolibe". Pomenuti put ipak ne bih preporučio kolegama sa sportskim ili bilo kojim nižim motociklima. Na proširenju (parkingu) ispred gazdinstva ostavljate vozilo i započinjete pešačenje ka vrhu. Iskreno, poštujem umeće, volju... ljudi koji su se na vrh popeli motociklima, mogu samo da zamislim tu količinu upornosti, muke i patnje... Ali sam isto tako mišljenja da je Tomićeva koliba posledja tačka na južnoj strani ovog zaštićenog rezervata prirode, do koje bi bilo koje vozilo na motorni pogon trebalo i smelo da dođe. Prvi deo staze je zapravo prilazak samoj planini i usponu. Taj deo je poprilično kamenit pa treba povesti računa. Planina tu izgleda najšira i kao da je na dohvat ruke. U početku uopšte ne izgleda tako ozbiljno što je naravno zabluda. Staza je obeležena planinarskim znacima koji se nalaze na raznoraznim mestima. Znak može biti na štapu pobodenom u zemlju, na kamenu pored puta, na kamenu na samoj stazi pa se čak može videti i grana u okviru nekog žbuna pored staze ofarbana u crveno belo. Staza dalje vodi cik-cak uz planinu kako bi se lakše savladao uspon (nagib) ali se usput nailazi i na "prečice" koje idu vertikalno, direktno uzbrdo i na njima zaista treba zapeti. Moj prijateljski savet je da se treba držati glavne staze ako ni zbog čega drugog, ono zbog očuvanja zglobova i energije. Kako se prilazi vrhu uspon je sve teži, vetar je sve jači ali je i pogled sve spektakularniji. Od Tomićeve kolibe do vrha ima 6 Km staze. Kako mi rekoše iskusniji i upućeniji u materiju do 2h sata penjanja sa južne strane je skroz ok vreme, ljudi stazu obično prelaze za 3 - 3,5h... meni je nakon ondašnje karantinske učmalosti trebalo 2h15min. što me je prijatno iznenadilo. Na samom vrhu (meni bar) su se pomešale emocije. Sreća, jer je cilj (vrh) napokon tu, sa njega se kao nagrada za trud pruža 360° fantastičan pogled na skoro sve okolne planine srbije... ali i neka vrsta tuge, nakon što sam uživo ugledao prizor razorene kapelice koju su u više navrata maloumnici (kvazi tragači za skrivenim blagom) bukvalno minirali devedesetih godina prošlog veka. Koga zanima ko su bili Minhovi, koliko su značili za ceo taj kraj i zašto je gospođa Greta Minh 1934. sazidala kapelu na samom vrhu Rtnja, može pogledati na linku ispod. RTANJ DOBRE NADE - ISTORIJAT RTNJA RTANJDOBRENADE.COM Još samo par saveta za kraj. Topla preporuka je da se na uspon krene (ukoliko je moguće) radnim danom zbog gužve koja zna da bude vikendom i praznicima, kao i u ranijim jutarnjim satima da bi se izbeglo jako sunce tokom dana. Takođe sam od meštana čuo da vreme zna da bude promenljivo pa se boravak na samom vrhu ne preporučuje ukoliko ono počne da se kvari, odnosno da se sprema nevreme. Kasnije sam saznao da su brazde vidljive u zemlji na vrhu planine zapravo nastale udarima munja. Ozbiljnija duboka obuća sa rebrastim đonom je veoma poželjna. Ribolovački, za plažu, vojni... šešir ili bar neki kačket, marama na glavi takođe. Ranac na leđima sa bar 1L vode po čoveku obavezno!, jer na samom Rtnju nema nikakvih izvora vode. U ranac takođe staviti neki šuškavac za vetar ili gornji deo trenerke, jer nikako nije prijatno doći znojav na vrh gde "brije" svež i jak vetar. Kada sam ja bio, toliko duvalo na vrhu da sam se na momente sakrivao iza ostataka porušene kapele. Svako sebe poznaje najbolje naravno, ali ne bi bilo loše poneti i jednu - dve čokoladice sa sobom. Mobilni telefon sa punom baterijom se naravno podrazumeva pogotovo ako ste sami, MTS signala ima na vrhu kao i na celoj južnoj strani planine (za ostale strane ne znam, nisam bio). Ko može, želi... da priušti, sada već mogu da se nađu i za par hiljada dinara teleskopski (sklopivi) štapovi za hajking (planinarenje), koji zaista mnogo pomažu i rasterećuju zglobove i mišiće prilikom uspona i silazaka, ja ih obožavam. i na kraju... ne odlazite bez moćnih travki rtanjskog čaja. I nikako ne pokušavajte da otvorite neki od ulaza u prirodnu piramidu za koju se veruje da je šuplja, jer “ko god je prošao kroz nju, nije izašao normalan”. Nadam se da će ovaj post nekome bar malo olašati organizaciju, pripremu i odlazak na ovo izuzetno mesto. Fotografije ću kao i obično podeliti u nekoliko narednih postova radi preglednosti. "Tomićeva koliba" - mesto gde se treba parkirati. Odatle počinje markirana pešačka staza ka vrhu "Šiljak". ⇩

Poslednji set fotografija vezan za Romulijanu... A sada... neka se spremi "piramida", stižem...

Fotografije vezane za prethodni post...

Ostaci gorostasnih kula i bedema carske palate Felix Romuliana ukazuju na moć njenog graditelja, rimskog imperatora Galerija, sahranjenog na brdu iznad svog doma u današnjoj istočnoj Srbiji. Monumentalna carska palata Felix Romuliana nastala je kada je rimski imperator Gaj Valerije Galerije Maksimijan, pred kraj svoje vladavine odlučio da se povuče u rodni kraj. To arheloško nalazište, ovde poznato kao Gamzigrad, nalazi se blizu Zaječara, u istočnoj Srbiji, i od 2007. godine je na listi svetske baštine UNESCO. Luksuznu carsku palatu, Galerije (250-311), među tadašnjim podanicima poznat i kao “govedar”, posvetio je svojoj majci, Romuli. Kao varvarka, Romula je pred naletom Karpa pobegla sa leve obale Dunava u Priobalnu Dakiju i udala se za čuvara stoke, zbog čega će kasnije njen sin dobiti nadimak Armentarije (lat. Armentarius – govedar), će ga pratiti i kada postane imperator. Gaj Valerije je majci u čast sazidao grandiozni dvorski kompleks, opasan bedemom od 20 odbrambenih kula, koji je sam car nazvao Romuliana. Grad su činili carska palata Felix Romuliana, mali hram, veliki hram i terme sa spoljnom fortifikacijom, sistemom kula i odbrambenim zidovima. Objekti su bogato ukrašeni freskama, mozaicima s figuralnim i geometrijskim motivima i ukrasima od velike istorijske i umetničke vrednosti. Palata pripada posebnoj kategoriji rimske dvorske arhitekture i predstavlja njen najočuvaniji primer. Felix Romuliana nikada nije izgrađena do kraja, a carevi 4. veka su velelepni posed prepustili hrišćanskoj crkvi. Vek kasnije, palatu su razarali varvari, a u 6. veku Justinijan I je obnovi zdanje kao pograničnu tvrđavu. Nakon najezde Slovena krajem 6. veka, nekadašnja carska rezidencija je napuštena. Poslednji put ovaj posed je oživeo kao utvrđeno slovensko naselje u 11. veku. Arheološka istraživanja započeta su 1953. godine, a pokazala su da u okviru gamzigradskih bedema postoji nekoliko palata i hramova. Tragovi boravka prvih stanovnika Gamzigrada otkriveni su severno od bedema kao i unutar naselja i tu su nađene kamene sekire iz 3. milenijuma pre nove ere, delovi grnčarije iz poznog bronzanog doba i bronzani nakit iz starijeg gvozdenog doba. U 5. i 6. veku p.n.e. Tribali osnivaju svoje naselje unutar gamzigradskog bedema, koje nije bilo dugotrajno. Kako na području Crne Reke (Crnog Timoka) nisu otkriveni arheološki spomenici iz poslednjih veka stare ere, neizvesno je koje su stanovništvo Rimljani zatekli u ovoj oblasti. Otkrivanjem natpisa “Felix Romuliana” 1984. godine konačno je razrešena zagonetka Gamzigrada. Sadržaj natpisa je ceo naziv mesta koje se pominje u dva istorijska izvora, u delu nepoznatog pisca iz oko 360. godine, u Epitomama Aurelija Viktora, i u Prokopijevom panegiričkom spisu “O građevinama”, nastalom između 553. i 555. godine. U Epitomama sadržan je podatak da je rimski imperator Galerije rođen u Priobalskoj Dakiji, gde je i sahranjen, i to u mestu Romulianumu, koje je nazvao po imenu majke Romule. Danas je izvesno da su Galerije i njegova majka Romula sahranjeni u blizini palate Felix Romuliana, na lokalitetu “Magura“, gde su otkrivene dve zidane grobnice, bogato ukrašene arhitektonskom plastikom, i dve humke sa lomačama na kojima je izvršeno spaljivanje i apoteoza imperatora i njegove majke. Lokalitet je zaista vredan posete, ali ono što je mene razočarao je da su nadaleko čuveni podni mozaici prekriveni peskom, moguće je videti samo jedan. Objasniše mi da je to zbog zaštite... Prosto mi je nerealno da ne postoji varijanta da mozaici budu natkriveni kao što je i taj jedan jedini koji se može uživo videti? Al ajde... Još jedna stvar koja može da bude od koristi... Feliks Romulianu je lako naći, ima je u svim navigacijama a dobro je obeležena i putokazima u okolini Zaječara. Međutim, ukoliko neko u navigaciju ukuca Gamzigrad, ona će ga odvesti u okolno selo koje nosi to ime. Felix Romulijana i Gamzigrad nisu isto, što mnogi brkaju.

Pa da nastavimo gde smo stali na prethodnoj strani... Ko se odluči da poseti Rajačke pimnice prava bi šteta bila da ne ode samo stotinak metara dalje i ne poseti Staro Rajačko groblje. Staro Rajačko groblje na Belom brdu iznad Rajca ima oko 1.500 nadgrobnih spomenika koji potiču iz perioda od druge polovine 18. do prve polovine 20. veka. Spomenici u obliku monolitnog krsta ili visokog stuba sa kamenom kapom građeni su od kamena peščara sa zanimljivom ornamentikom i pre hrišćanskim simbolima. Mogu se videti rozete koje simbolizuju raspeće, vinovu lozu, Sunce, svastiku, krug, cik-cak linije... Sličnih spomenika različitih dimenzija ima i u Rogljevu, Smedovcu ali i u brojnim drugim selima Negotinske krajine. Izuzetno očuvani, izuzetno vredni i jedinstveni u Srbiji, spomenici koji predstavljaju kulturno istorijko nasleđe su se tako našli i na meti lopova. Tako su nedavno, nadomak Paraćina pronađeni stari spomenici i stećci od kojih se za pojedine osnovano sumnja da pripadaju nekropoli na Rajačkim pimnicama. Istraga, koju u saradnji sa negotinskim Osnovnim javnim tužilaštvom vodi Uprava kriminalističke policije, trebalo bi da pokaže kako su ovi spomenici iz Negotinske Krajine završili kod Paraćina i ko je sve uključen u krađu ovog istorijskog blaga. Staro Rajačko groblje, upisano 1980. u listu zaštićenih kulturnih dobara je zaštićeno izgleda samo na papiru. Jedan mali deo spomenika se nalazi na delu koji je verovatno iz poštovanja pokošen, dok je velika većina obrasla dubokom travom i bodljikavim grmljem. Razmišljam... možda je tako i bolje. Izgleda da se priroda više potrudila da zaštiti naše pretke i kulturno nasleđe od nas samih.

Zarad lakšeg snalaženja i pronalaženja, ko prati temu mislim da će mu biti od pomoći. Ovako bi izgledala rekapitulacija prethodnih deset stranica... Strana 1 1. Vatinski praistorijski krugovi – Vatin (Vršac) 2. Vršački breg (kula), Rimokatolička crkva Svetog Gerharda, Vladičanski dvor, Saborna crkva (crkva Svetog Oca Nikolaja) – Vršac 3. Dvorac Bisingen – Vlajkovac 4. Dvorac Kapetanovo – u blizini mesta Stari Lec 5. Spomenik Rokiju – Žitište 6. Banja i jezero Rusanda – Melenci 7. Dvorac “Kaštel”, vodotoranj (kula), Katolička crkva Svetog Jovana Krstitelja – Ečka 8. Titelski breg – Titel 9. Slano Kopovo (specijalni rezervat prirode) – Novi Bečej 10. Arača (ruševina srenjovekovne romansko - gotske bazilike) – Novi Bečej 11. Dvorac Sokolac – Novi Bečej 12. Dvorac Fantast (Dunđerski) – Novi Bečej 13. Subotica (Gradska kuća) – Subotica 14. Termalna banja Pačir – Pačir 15. Fernbahov dvorac – u blizini mesta Aleksa Šantić Strana 2 16. Bačka tvrđava, tursko kupatilo (Hamam), Kalvarija – Bač 17. Katolička crkva Svetog Rudolfa – Banaštor 18. Dvorac Špicer – Beočin 19. Beli majdan (Rakovačka pećina) – Rakovac 20. Kamenički park (“5 glava”, “Sfinga”…) – Sremska Kamenica 21. Manastir Savinac – Ledinci 22. Bešenovačko jezero – Fruška gora 23. Manastir Mala Remeta – Fruška gora 24. TV toranj, spomenik “Sloboda” – Iriški venac (Fruška gora) Strana 3 25. Vrdnička kula – Fruška gora 26. Ledinačko jezero – Ledinci (Fruška gora) 27. Hram Blage Marije – Banistol 28. Evangelistička crkva Svetog Ivana Nepomuka – Putinci 29. Zagajička brda – Deliblatska peščara 30. Stari svetionici – ušće Tamiša u Dunav (Pančevo) 31. Obedska bara – Pećinci 32. Most Marije Terezije (most na suvom) – atar mesta Pločica 33. Belo brdo (arheološki lokalitet) – Vinča 34. Rimska grobnica (mauzolej) – Brestovik 35. Rakovačka isposnica (isposnica Isaije Parivodskog) – Fruška gora 36. Brdo Straževica (Glasnik sa Straževice) – periferija Beograda 37. Manastir Fenek – Jakovo 38. Avalski toranj – Avala 39. Tvrđava Kupinik – Kupinovo Strana 4 40. Crkva Svetog Luke – Kupinovo 41. Crkva Svetog Duha – Kupinovo 42. Jezero Trešnja – vikend naselje Trešnja (Mala Ivanča) 43. Planina Kosmaj 44. Manastir Tresije – planina Kosmaj 45. Spomenik palim borcima Kosmajskog odreda – planina Kosmaj 46. Spomen kosturnica na Belom kamenu – planina Kosmaj 47. Manastir Kastaljan (Kasteljan) – Nemenikuće (planina Kosmaj) 48. Manastir Pavlovac – Koraćica (planina Kosmaj) 49. Orašac (spomen škola, Marićeva jaruga) – Orašac 50. Crkva Vaznesenja Gospodnjeg, muzej “Prvi srpski ustanak” – Orašac 51. Dvor “Staro zdanje” – Aranđelovac 52. Planina Bukulja (vidikovac), Garaško jezero – Aranđelovac 53. Oplenac (crkva Svetog đorđa i mauzolej) – Topola 54. Oplenac, Petrova kuća (kuća kralja Petra) – Toplola Strana 5 55. Karađorđev konak – Topola 56. Hram Preobraženja Hristovog – Gorovič 57. Obelisk na mestu smrti despota Stefana Lazarevića – Crkvine (Markovac) 58. Crkva Svetog Proroka Ilije, Spomen kompleks “Cerska bitka” – Tekeriš 59. Spomen kosturnica na “Mačkovom kamenu” – planina Jagodnja 60. Vidikovac “Perunika” – planina Jagodnja. 61. Košutnja stopa – vrh planine Jagodnja 62. Crkva Svetog Dimitrija (spomen kosturnica vojnicima palim u Kolubarskoj bici) – Lazarevac 63. Jezero Stubo-Rovni, vidikovac Velika (Lazareva stena) – okolina Valjeva 64. Petnička pećina – Petnica (Valjevo) 65. Crkva Uspenja Presvete Bogorodice – Petnica (Valjevo) 66. Manastir Ćelije – Lelić (Valjevo) 67. Ackov grob (grob konja Acka) – Osečina 68. Ašikov grob – selo Metlić (30Km od Šapca) Strana 6 69. “Kamena devojka” (podzemni grad Karađorđevića) – Mali Zvornik 70. Crkva Svetog Vasilija Ostroškog (Mali Ostrog) – Mali zvornik 71. Spomen obeležje Darji Aleksandrovnoj Korobkinoj – planina Gučevo 72. Spomen kosturnica Gučevskim herojima – Planina Gučevo 73. Rodna kuća Vuka Karadžića (etno kompleks) – Tršić 74. Manastir Tronoša – nedaleko od Tršića i Loznice 75. Velimirovi dvori – Ključ (Mionica) 76. Srednjovekovna crkva sa nekropolom – Dići (Ljig) 77. Crkva Svetog Arhangela Mihaila – Borač (Knić) 78. Borački krš – Borač (Knić) 79. Staro Boračko groblje – Borač (Knić) 80. Kafana “Ko to tamo peva” – Knić 81. Memorijalni park i muzej “Šumarice” – Kragujevac 82. Vodenica Save Savanovića – Zarožje (Bajna Bašta) Strana 7 83. Vidikovac “Kapija podrinja” - planina Povlen; vidikovci “Perućac” i “Kozija Stena” – planina Tara 84. Vidikovac “Banjska stena” – planina Tara 84. Vidikovac “Sjenič” – planina Tara 85. Hidrocentrala i brana na reci Đetinji, tuneli voza Ćire – Užice 86. Stopića pećina - između sela Rožanstva i Trnave (Zlatibor) 87. Gostiljski vodopad – Gostilje (Zlatibor) 88. Jezero – Kraljeve vode (Zlatibor) 89. Banjski (Dučalovački) potok – Ovčar banja 90. Vrh kablara I vidikovac – planina Kablar (Ovčar banja, Čačak) 91. Kraljevska vinarija Karađorđevića – Topola 92. Specijalni rezervat prirode "Uvac" (vidikovac “Molitva”) – Sjenica. 93. Manastir Mileševa (riznica, konak) – Prijepolje 94. Tunel iz filma “Lepa sela lepo gore” (slepa magistrala) – Prijepolje 95. Kanjon reke Mileševke – Prijepolje Strana 8 96. Džamija u Hisardžiku – Prijepolje 97. Pećine isposnice Svetog Save (Savina voda) – Prijepolje 98. Tvrđava Mileševac (Hisardžik) – Prijepolje 99. Crkva Svetih apostola Petra i Pavla – Ras (Novi Pazar) 100. Manastir Đurđevi Stupovi – Ras (Novi Pazar) 101. Manastir Sopćani – Ras (Novi Pazar) 102. Arheološko nalazište “Viminacijum” (Rimski logor, nekropola, terme, Mamut park) – Kostolac 103. Srebrno jezero – Veliko Gradište 104. Tvrđava Ram – Ram (Veliko Gradište) 105. Crkva Arhangela Mihaila, karavansaraj – Ram (Veliko Gradište) Strana 9 106. Golubačka tvrđava – Golubac 107. Golubačka tvrđava, unutrašnjost (sve zone) – Golubac 108. Manastir Tumene – Golubac 109. Aheološko nalazište Lepenski vir – Donji Milanovac 110. Kanjon Boljetinske reke – Donji Milanovac 111. Donji milanovac 112. Vidikovac “Ploče” (Đerdapska klisura) – planina Miroč (Donji milanovac) 113. Put #164 (kratak opis) – deonica Donji Milanovac-Majdanpek 114. Rudnik bakra Majdanpek – Majdanpek 115. Blagojev kamen – Majdanpek 116. Mаnаstir Svetа Trojicа – Ždrelo (Petrovac na Mlavi) 117. Mаnаstir Blаgoveštenje – Gornjačka klisura (Petrovac na Mlavi) 118. “Voda koja ćuti” – reka Mlava, Gornjačka klisura (Petrovac na Mlavi) 119. Manastir Gornjak - Gornjačka klisura (Petrovac na Mlavi) Strana 10 120. Krupajsko vrelo – planina Beljanica (između sela Milanovac I Krupaja) 121. Manastir Manasija ili Resava – Despotovac 122. Park maketa (Park minijatura) – Despotovac 123. Resavska pećina – selo jelovac (Despotovac) 124. Vodopad Veliki Buk (Lisine) – Despotovac 125. Manastir Ravanica – selo Senje (Ćuprija) 126. Lazareva (Zlotska) pećina – Zlot (Bor) 127. Lazarev kanjon (vidikovac #2) – Zlot (Bor) 128. Lazarev kanjon (vidikovac #1) – Zlot (Bor) 129. Prerasti Vratne, manastir Vratna – Štubik (Negotin) 130. Manastir Bukovo – Negotin 131. Mokranjske stene – Mokranje (Negotin) 132. Rajačke pimnice - Rajac

Na krajnjem istoku Srbije, dvadesetak kilometara južno od Negotina, nadomak srpko-bugarske granice, leže nadaleko čuvene Rajačke pimnice. O bogatstvu ukusa vina iz Negotinske krajine svedoči podatak da se vino ovde pravilo još u 3. veku za vreme Rimljana, a da je u 19. veku Austrougarska monarhija imala svoj konzulat u ovom kraju radi lakše trgovine. Najpoznatije "vinsko" selo u Negotinskoj ruti jeste Rajac. A pored ovog autentičnog mesta, tu su i Rogljevo i Smedovac. Nadomak ovih sela nalaze se Pimnice, jer su seljanima bili potrebni veći podrumi za vino koje su proizvodili. Pimnice su jedinstvena naselja u kojima, kako kažu meštani "živi vino, a ne ljudi". To su kuće čiji su podrumi dva metra pod zemljom da temperatura ne bi varirala, a iznad zemlje je izgrađen prostor u kojem ljudi borave u toku berbe. Građena su u 17, 18. i 19. veku, od tesanog kamena i brvna po ugledu na podrume sa Kosova i Metohije. Kuće se nalaze u uskim sokacma koji vode do malih trgova. Na njima bi se meštani okupljali za vreme proslava, berbi, verskih praznika... U 19. veku kada je vinski parazit filoksera stigao iz Amerike i izazvao nestašicu vina, negotinsko vino je postalo popularno jer zbog peskovito-krševite strukture zemljišta filoksera nije mogla da se proširi. A kako su mnogi čuveni vinogradi tog vremena bili uništeni, to je bila prilika za negotinske vinogradare. I oni su je maksimalno iskoristili, tako da su čuvena negotinska vina bila služena na trpezama građana Engleske, Francuske, Rusije a Austrougarska čak otvara i konzulat u Negotinu kako bi lakše trgovala vinima. Pimnica (ne pivnica) - vlaška reč koja se koristi da označi podrum (podrum vina).

Lokalitet Mokranjske Stene predstavlja višeslojno arheološko nalazište sa ostacima materijalne kulture od praistorijskog do srednjovekovnog razdoblja. Smešteno je na stenovitom uzvišenju krajnjih istočnih obronaka planine Deli Jovan, na kraju kanjona Sikolske reke. Nalazi se u blizini sela Mokranje, na oko desetak kilometara južno od Negotina. U podnožju je Sikolska reka i vodopad i ispod njega živopisno jezero. Pretpostavlja se da je u rimsko vreme postojao most koji je spajao dve najveće stene. Arheolozi su na vrhovima stena pronašli dosta starih predmeta iz tog doba. Takođe se pretpostavlja da ispod stena postoji pećina, zvana "Hajdučka pećina". U gornjem delu toka Sikolske reke iskri se još jedno jezerce, znatno dublje od donjeg. Oba su bogata ribom. Tokom 1980. godine sprovedena su sondažna istraživanja na centralnom delu utvrđenog prostora, prilikom kojih je otkrivena stražarska kula i nekoliko zidova različitih objekata, od kojih nijedan nije istražen u celosti. Raspoloživa arheološka građa otkrivena na Mokranjskim stenama daje hronološki okvir njegovog korišćenja, u periodu od 3. do 6. ili čak početka 7. veka. Hronološki nalazi ukazuju na postojanje najmanje dva horizonta naseljavanja - kasnorimski i ranovizantijski. Položaj lokaliteta u velikoj meri je povezan sa Dunavom, glavnim komunikacionim pravcem u ovom delu Rimskog carstva. Njega su podjednako koristili i vojska i trgovci. Iako se ne nalazi na obali Dunava, Mokranjske stene su sa njim povezane dolinom Timoka, kuda se odvijao saobraćaj i trgovina ka unutrašnjosti Balkana. Lokalitet Mokranjske stene je jedno prelepo mesto malo poznato u javnosti, koga posećuje uglavnom lokalno stanovništvo. Pored toga što je na zabačenom mestu, možda je to još jedan od razloga što lokacija deluje netaknuto i neistraženo. Od mesta gde treba parkirati ima još oko 850m koje treba prepešačiti. Oni uporniji mogu doći vozilom skoro do samih stena, što nikako ne preporučujem ako se mesto posećuje nakon kišnih dana. Radi se o zemljanom putu koji delom vodi kroz jednu pravu malu "džunglu". Pomenuti zemljani put koji vodi do vodopada ne postoji u Gugl mapama, pa samim tim navigacija neće biti u mogućnosti da vas odvede do njega. Za one koji se odluče da posete ovo mesto, na satelitskom snimku sam obeležio tačnu putanju kojom treba ići, pešice ili motociklom - na vama je.

Te 2017. godine je kao grom iz vedra neba odjeknula vest da se jedna srpska manastirska vinarija okitila srebrnom medaljom na najvećem i najznačajnijem svetskom vinskom nadmetanju - Decanter u Londonu. Reč je o vinu Filigran Cabernet Sauvignon 2013 i negotinskom manastiru Bukovu, gde se vino pravi od pamtiveka, ali gde su tek ne tako davno, daleko ozbiljnije zakoračili u vinsku priču. Manastir Bukovo je prema predanju zadužbina kralja Milutina iz 13. veka, a prepoznat je u vinskoj Srbiji po tome što je praktično prva manastirska vinarija koja je tržištu ponudila svoje vino u zbilja ozbiljnom pakovanju sa jasno definisanim cenama više kategorije, čak i u magnum pa i većim bocama. I to nije ono najvažnije, ponudila je kontinuirani kvalitet, retkost kad su ovdašnja manastirska vina u pitanju, ali i jedan pravi specijalitet – vino od autohtone sorte crna tamjanika – sorte koja je prema kazivanju igumana prvo i obnovljena u ovom manastiru. Crna tamjanika je specifična muskatna sorta, veoma retka u svetu (Srbija, Italija, Portugal) i veoma teška za uzgajanje, zbog problema sa cvetanjem, ali i sorta koja je u stanju da iznedri jedinstveno vino, neponovljivog mirisa i ukusa, u kojima se prepliću cvetni, voćni i začinski tonovi ruža, suvog grožđa, bosiljka... A kraj manastira prelepo staro zdanje vinogradarske škole osnovane 1887. godine na manastirskom imanju, koja četiri godine kasnije postaje prva državna poljoprivredna škola za vinogradarstvo i voćarstvo gde su prvi nastavnici i profesori bili upravo iz manastira. Manastir je smešten u živopisnom predelu okružen šumom i izvanrednim pogledom na Negotin, Prahovo i ušće Timoka u Dunav.. Crkva je posvećena svetom ocu Nikolaju Čudotvorcu. Po arhitektonskim i stilskim karakteristikama ubraja se u posebnu varijantu moravske škole. Ime manastira Bukovo po predanju potiče od okolnih „bukovih šuma" ili ptice „buka", koje su živele ovde u nekadašnjim ritovima. Pisani podaci o ktitoru manastira ne postoje, ali postoje više predanja koja o tome govore. Po jednom predanju manastir je zadužbina srpskog kralja Milutina sa kraja 13. veka, podignut posle pobede nad bugarskim carem Šišmanom. Po drugom predanju ktitor manastira je Sveti Nikodim Tismanski koji je živeo i delao u Timočkoj Krajini, a po trećem ktitor manastira je bio neko iz vlastele istočne Srbije i potiče iz 15. veka. Nad vratima priprate sačuvan je srpski natpis, po kojem je manastir sa crkvom Sv. Nikole Mirlikijskog "popisan" 1654. godine. Tokom svoje istorije manastir je više puta stradao i bio obnavljan. Manastir je 1813. godine tokom ustanka bio od strane Turaka porobljen i popaljen. Knez Miloš je nakon obnove manastira 1837. godine poklonio zvona manastiru, a 1839. godine podignuta su dva konaka. Priprata na manastirskoj crkvi je dozidana 1877. godine. Do pre tridesetak godina, manastir Bukovo pretrajavao je sa jednim monahom i jednim iskušenikom. Danas ima vinograd, jedinstvenu radionicu za šivenje vladičanskih odeždi, majstore za duborez i novi konak. Ispred samog manastira postoji izvor (česma) sa hladnom vodom kojoj se pripisuju razna lekovita dejstva. Baš tu mi priđoše i tu upoznah neke veoma dobre ljude. Bilo im je veoma drago što sam na proputovanju kroz njihov kraj i tu mi ponudiše sve što putniku možda može da zatreba, smeštaj, hranu, pratnju, informacije... Zaista sam bio dobro organizovan i "tajming" mi je bio dobar, pa sam nakon kraćeg razgovora i velike zahvalnosti nastavio planirani put. Ljudi koje sam spomenuo su članovi mladog, nedavno osnovanog MK Lobanje - Negotin. Ne znam da li su na forumu, ali bih ovim putem hteo još jedanput, iskreno da im se zahvalim i da ih pozdravim.

@makikt - izgleda da jesmo, samo sudeći po položaju sunca različiti meseci su u pitanju.

Nastavak prethodnog posta... Upravo kod manastira koga sam spomenuo nalazi se i parking gde treba ostaviti vozilo. Dok sam se nakon obilaska spremao na povratak, na parkingu upoznah i srdačnu ekipicu bajkera iz Zaječara. Tog dana su u nekoj porodičnoj varijanti došli autom u oblazak ove prirodne lepote. Ja ih ovim putem pozdravljam u nadi da ćemo se ponovo videti i provesti više vremena zajedno. A u povratku... kako po ko zna koji put ne stati i baciti pogled na "gvozdenu kapiju", odnosno na Veliki i Mali kazan... Ili, kako propustiti zalazak sunca tamo gde je Dunav najširi...

Za razliku od kamenih lukova duž morskih obala, prirodni kameni mostovi duboko na kopnu predstavljaju izuzetno retku geomorfološku pojavu. U Evropi postoji svega nekoliko desetina ovakvih spomenika prirode, a u istočnoj Srbiji ima ih čak šest, što predstavlja fenomen svetskih razmera. Od tih šest, koje se sve mogu svrstati među najveće u Evropi, na reci Vratni nalaze se čak tri. Prerasti Vratne, odnosno zvanično spomenik prirode “Prerasti u kanjonu Vratne” su sticajem čudnih okolnosti, do nedavno, bile skoro potpuno nepoznate široj javnosti. Danas, ovaj lokalitet u istočnoj Srbiji kod Negotina posećuje sve više turista, ali to nikako ne umanje njegovu vrednost. Od mesta do kog je moguće prići motorom do početka spomenika prirode Prerasti u kanjonu Vratne vodi dobra zemljana pešačka staza dužine svega nekoliko stotina metara, obeležena i markirana tako da je nemoguće izgubiti se i ne doći do cilja. Na cilju ćete videti table koje će vas uputiti na ono od čega se ovo zaštićeno područje sastoji. To su Mala, Velika i Suva prerast, koje zajedno čine prerasti u kanjonu Vratne – ima ih tri, otud množina. Prerasti su nastale tako što se na pojedinim mestima urušio svod kraške, takozvane tunel pećine, pa su ostali samo veliki kameni lukovi - mostovi. Tako, nad rekom Vratnom, na dužini od oko 3 kilometra, formirana su tri pomenuta prirodna kamena mosta. Pored toga što je geomorfološki fenomen, ove prerasti u kanjonu Vratne su stavljene pod zaštitu još davne 1957. godine, a uredbom Vlade Srbije iz 2014. godine ova oblast proglašena je spomenikom prirode. Reka Vratna izvire na planini Veliki greben iznad Donjeg Milanovca i teče svojim tokom dugim 26 kilometra dok se ne ulije u Dunav, čime postaje njegova desna pritoka. Vratna svojim tokom useca kanjon, a tokom leta, kada je u njoj manje vode, ponire i na nekoliko mesta, te potom ponovo izvire na površinu. Naziv je dobila baš po prerastima o kojima pišemo, jer podesećaju na vrata. Nije samo reka dobila naziv po njima, već i istoimeno selo, kao i manastir Vratna iz 14. veka. Manastir Vratna, odakle kreće pešačka staza koja obilazi sve tri prerasti Vratne, po predanju je početkom XIV veka osnovao arhiepiskop Nikodim Pećki u ime kralja Milutina, a krajem istog veka ojačao ga je Nikodim Tismanski, koga kao svetitelja danas poštuju Srpska i Rumunska Pravoslavna crkva. Osim po osnivanju više manastira sa obe strane Dunava, Nikodim je ostao upamćen i po asketskom načinu života, a legenda kaže da je jedno vreme živeo po pećinama koje se i danas mogu videti visoko u stenama iznad manastira. Čuveni austrijski putopisac Feliks Kanic, nakon opisa manastira Vratna, opisuje i prerasti. U knjizi “Srbija, zemlja i stanovništvo od rimskog doba do kraja 19. veka”, iz 1904. godine, on navodi: “Jedna mestimično teško prohodna pešačka staza dovela nas je severozapadno od manastira do dva kamenita svoda čuvena u celoj Krajini. Ova dvoja prirodna vrata toliko su, prema narodnom predanju, očarala svetom zasićenog kaluđera Nikanora, da se on u vreme despota Stefana nastanio u jednoj teško pristupačnoj pećini, molio Bogu i godinama postio, dok najzad nije, daleko od svih ljudi, i umro tamo kao svetac. U stvari, ova krečnjačka scenerija, koja svojom romantikom podseća na saksonski Prebištor, nadmaša lepe erozije kod Plavne u jugozapadnoj dolini Zamne, a pogotovu one u lesu kod Štubika. Pokušao sam da u nekoliko poteza fiksiram najkarakterističnije tačke ove prirodne igre oblika i dajem ih ovde, mada mi je jasno da one ni izdaleka ne mogu da dočaraju snažan utisak koji čovek ovde doživljava.” Kanic opisuje samo dve prerasti od tri, pa je jasno da je posetio samo one koje su blizu manastira, a to su Mala i Velika prerast. Nekada je staza do njih prolazila kroz manastir, ali danas više nije tako. Mala prerast je udaljena oko dvesta metara uzvodno od manastira i njena dužina je 15 metara, a širina otvora iznosi 33 metra. Ova prerast je visoka 34 metra, i zapravo je viša od Velike prerasti. Debljina svoda iznad otvora je 10 metara. Od Male do Velike prerasti može se doći i preko reke Vratne, nekih stotinak metara kroz vodu ili skakutenjem preko kamenja. Kako ne bi ispalo da ste neki avanturisti ukoliko ovo radite, postoji jasno obeležena staza na kamenju pored reke. Isto tako, možete se vratiti na početak i zemljanim putem spustiti se do Velike prerasti. Velika prerast je ona “glavna” dugačka 43 metra i zbog toga je nazvana velikom. Široka je 23 metra, a visoka 26 metara, odnosno niža je od Male prerasti. Međutim, debljina svoda iznad otvora kod nje iznosi čak 30 metara, što je zaista impozantno. Ono što ni ja ni Feliks Kanic nažalost nismo posetili je treća prerast, odnosno Suva prerast. Ona se nalazi oko dva kilometra uzvodno od Male i Velike prerasti, ako idete rekom Vratnom (kanjonom - teža opcija) ili skoro tri kilometara ako idete grebenom (lakša opcija). Suva prerast je dugačka 34 metara, otvor joj je širok 15 metra, visoka je 20 metra, a debljina njenog svoda iznad otvora je 10 metara. Zašto je ova prerast nazvana Suva? Za razliku od prve dve, reka Vratna 50 metara uzvodno od Suve prerasti, pogtovo tokom leta kada je vode manje – ponire, potom se ponovo pojavljuje, te opet nestaje. Nakon toga reka izvire iz stene i nastavlja da teče površinom zemlje, odnosno svojim koritom kroz klisuru. Šta je Feliksa Kainca sprečilo da obiđe i Suvu prerast, zaista ne znam. Ono što je osujetilo moj pokušaj da kanjonom dođem do nje su bili... komarci! Greškom, nisam poneo nikakav preparat protiv komaraca, a i očigledno da sam pogodio kako doba godine, tako i doba dana kada su te male leteće krvopije najžednije. Koliko je ceo ovaj kraj zanimljiv govori i podatak da su u blizini Suve prerasti otkrivene tri neistražene pećine. Kažu da je jedna najduža, druga obiluje tunelima i hodnicima, a da u trećoj se nalazi jezero. Reka Vratna je, pored toga što je bogata prerastima, bogata i biljnim i životinjskim svetom. U lovištu žive jeleni lopatari i mufloni, 57 vrsta ptica, deset vrsta slepih miševa, vidre, jazavci, stepski tvorovi, kune i mnoge druge životinje. Osim kurioziteta da se ovako velik broj monumentalnih prirodnih kamenih mostova nalazi na tako malom području, prerasti Vratne i ostale prerasti istočne Srbije objektivno spadaju među najveće na starom kontinentu. Međutim, verovatno zbog poslovično loše promocije srpskih prirodnih vrednosti i turističkih potencijala, ova činjenica je van naših granica bitna samo kao statistički podatak u najužim krugovima vrsnih poznavalaca geografije i geomorfologije. Tako srpske prerasti retko pouzdana a vazda citirana Vikipedija pominje tek na nivou fusnote, na relevantnom specijalizovanom portalu naturalarches.org im nema ni pomena, dok za to vreme naslov najvećeg prirodnog kamenog mosta u Evropi zvanično nosi češka Pravčicka kapija (Pravčická brána), koja sa jedne strane zaista jeste najveći evropski prirodni most od peščara, ali bi istovremeno ova kapija čitava mogla da se smesti u otvor luka Male - krečnjačke prerasti Vratne! Ako je za utehu, ljubitelji prirode sa ovih prostora mogu da se naslađuju znajući da, kada šetaju između prerasti Vratne, imaju priliku da iz prve ruke vide prirodno blago kakvo ne postoji nigde drugde. I to ne bilo kakvo, već pravo skriveno blago, daleko od očiju sveta, a opet na dohvat ruke. Nastaviće se...

@x-man ne, nisam. Dalje od vidikovca #1 nisam išao, a u više navrata me je čačkalo da vidim kako izgleda dalje. Inače, nakon pitanja dokle planiram da idem, isti oni putari u Nivi koje sam spomenuo, rekoše mi da dalje od vidikovca neću moću zbog radova, bilo je neprohodno. Sada sam pogledao datum, 15. maja 2020. sam napravio fotografije koje sam postavio. Od tada, zaista nemam informaciju kako je gore. Možda su i asfaltirali?

VIDIKOVAC #1 Do vidikovca #1 koji je ujedno i dosta atraktivniji, može se stići na dva načina. Prvi način je peške, kao i do vidikovca #2. Put do njega takođe počinje sa istog mesta, odnosno kreće betonskom stazom ali na račvanju pomenutom u prethodnom postu treba skrenuti desno i nastaviti uzbrdo kroz šumu. Nagib je nešto veći i treba imati malo više kondicije. Do njega je potrebno oko 45-50 minuta pešačenja. Drugi način je nekim višim vozilom. Do samog vidikovca vodi prvo asfaltni a zatim i makadamski put dužine oko 3,5 Km. Napomenuo bih da je makadamski put jedan od najtežih sa kojim sam se sreo. Možda je sada i bolje ali... Kada sam ja bio poslednji put, put je bio izuzetno rastresit i tek bio nasut mešavinom svega i svačega. Bilo je tu neke crne zemlje, peska, kamena, šljunka, prašine... da Bog sačuva, samo je još i šut falio. Zabavu je upotpunio, na pojedinim mestima, nimalo naivan uspon. Tako je bilo sve do same krivine na kojoj se nalazi vidikovac. Motor na kome su mi 90/10 (road/off road) gume je tonuo u tek nasutu podlogu, čupao se... ispustio sam i pritisak u gumama jer sam se baš bio zainatio da izađem gore... i uspeo sam nekako. Usput sretoh neke putare u Ladi Nivi koja je takođe rovila po makadamu. Rekoše mi da je u planu da pošalju valjak koji će to da utaba... Da li se situacija pobojšala, zaista ne znam. Bilo kako bilo, nagrada za uloženi trud je čekala. Preda mnom je "pukao" pogled na velelepni kanjon, pogled koji je bio neuporedivo lepši nego na vidikovcu #2. Verovatno usled gore opisanog stanja puta, bio sam potpuno sam. Samo je blagi šum vetra remetio savršenu tišinu. Uživao sam u svakom trenutku, a onda... došlo je vreme da se istim putam vratim nazad... ali, sada nizbrdo. Dodao bih da Lazareva reka izlazi iz kanjona upravo preko puta pećine, odmah ispod parkinga sa koga i kreće pešačka staza o kojoj sam pisao. I to predivno mesto takođe zavređuje pažnju kao posebna oaza mira... nažalost, ne i vikendom kada su gužve povelike. Usled nešto dužeg boravka na prelepim lokacijama, kao i usled zatečenog stanja puta... potroših i nešto više vremena, pa me je u povratku uhvatio mrak. A vožnja noću ovim krajevima uglavnom za posledicu ima ovo ⇩