Kapiram šta hoćeš da kažeš, obišao sam ih dosta koji su stvarno van domašaja znatiželjnih pogleda, ali nisu svi. Podsetio bih samo na neka zdanja o kojima sam pisao i koja sam obišao a koja nam svakodnevno propadaju pred očima... "Staro zdanje" - sam centar Aranđelovca. Dvorac "Karačonji" - centar Novog Miloševa, pored puta. "Karađorđev dom" - centar Rače. Ruku na srce, o njemu još nisam pisao, nisam stigao... Dvorac "Bisinger" u samom Vlajkovcu, pored puta. Dvorac "Lazarević" u samom centru Velikog Središta, odmah do osnovne škole. Dvorac "Špicer" - u Beočinu, pored puta. Ima ih još... sve u svemu tuga.

To je to! Inače, nasmeja me baš sa onim kravama... Ni ja nemam više smajlića, kad ih pre ispucah od jutros, ne znam.

Fotografije vezane za prethodni post... Pogled sa vrha kule je zaista prelep, ceo Knjaževac sa okolinom se vidi kao na dlanu. Nastviće se...

@misa-pei ja samo jedanput u šumi naiđoh na par omladinaca na malim lakim krosevima. Mene nije toliko iznenadio susret koliko je njih iznenadila moja pojava sa bavarskim teškašem. Nema na čemu, ima još dosta toga... samo da nađem vremena za pisanje. --------------------------------- Rešivši da obiđem nekoliko zanimljivih lokaliteta namerno biram put kojim sam nekolicnu puta već prošao... a on vodi pored prelepog Bovanskog jezera koga sam spomenuo na jedanaestoj strani ove teme. Iako mi Bovansko jezero ovaj put nije prioritet, kratka pauza i fotkanje su obavezni. Nakon Bovanskog jezera bez zaustavljanja protutnjah kroz Sokobanju i dalje putem kroz prelepu Skrobničku klisuru... I tako dolazim do prve destinacije gde sam planirao zadržavanje i obilazak. Nakon što sam ušao u nekada najozloglašeniji grad u Srbiji - Knjaževac (o tome kasnije), donosim odluku da doručak u vidu peciva kupljenog u lokalnoj pekari odradim na prvom mestu predviđenom za posetu. -------------------- Tasa Cvetković je bio poznati knjaževački trgovac koji je između ostalog posedovao imanje na brdu sa kojeg se pruža najlepši pogled na ceo Knjaževac. Tasin sin Đoka je živeo u Beogradu i svoj pozamašni kapital je stekao kao vlasnik čuvene beogradske predratne kafane i prenoćišta "Kolarac". Na pomenutom očevom imanju 1939. godine Đoka je finansirao izgradnju velelepne vile-zamka. Smatra se da ju je sagradio ili po uzoru na neki zamak u banji Karlabad u Češkoj koju je često posećivao, ili po uzoru na zamak “Breht”, koji se nalazi na jezeru Verter u Austriji. Vilu je za godinu dana izgradilo jedno beogradsko građevinsko preduzeće, a radovi su koštali milion ondašnjih dinara. Vila je bila opremljena masivnim i luksuznim nameštajem, kaljevim pećima i sanitarijama iz Češke... i vlasniku je služila kao letnjikovac. Za vreme II Svetskog rata, vilu su nemci koristili kao osmatračnicu. Gde je Đoka bio za vreme rata - nije poznato, ali se po završetku rata u njegovu porodičnu vilu u Knjaževcu useljavaju partizani i od nje prave glavnu komandu... Priča kaže da po završetku rata nije prošlo puno vremena kada se u Kjnaževcu pojavio beogradski kafedžija. Đoka je otišao pravo do svoje vile i energično je tražio od partizana da je napuste i da mu se porodična imovina vrati. Ćutke odobravajući postupak partizana, Knjaževčani su gledali kako partizani kroz vrata naglavačke izbacuju Đoku iz kuće. Oni koji su mislili da se tu priča završava, pogrešili su. Beogradski kafedžija je otišao do telefona i okrenuo je nekoga u Beogradu... Nakon samo par dana stigla je depeša da se vila isprazni i da se odmah vrati vlasniku. Priča se da je potpis na depeši bio toliko jak da su partizani navrat-nanos sve pokupili i da su momentalno napustili vilu. Čiji je potpis bio na depeši... do dan danas je tajna. Pravi vlasnik se ponovo uselio u svoju vilu u kojoj je mirno poživeo sve do smrti šezdesetih godina prošlog veka. Đoka je svoju vilu u nasledstvo testamentom ostavio svojoj dugogodišnjoj služavki Milici koja je brinula o njemu. Od nje u zamenu za dva stana vilu otkupljuje poljoprivredni kombinat "Džervin". Nakon što su u njoj prvobitno bile smeštene kancelarije preduzeća, 1990. godine vila je rekonstruisana u ugostiteljski objekat sa restoranom i 14 ležajeva. Devastacija objekta počinje 2002. godina keda "Džervin" odlazi u stečaj... Danas, Vila Džervin nemo stoji na vrhu brda dominirajući nad celim Knjaževcem. Iako je odavno postala simbol grada, ona nažalost deli sudbinu mnogih napuštenih velelepnih zdanja u Srbiji koje sam obišao.

I tako, završih obilazak ovog zanimljivog mesta. Šetajući kroz šumu prolazim pored još jednog brda šljake. Dan je bio topao i sunčan što je bilo dovoljno da osetim kako toplota prosto isijava iz njega. I na kraju, ako zanemarim celu priču o Rimskim rudnicima... fantastična priroda je ono zbog čega je ovde definitivno vredelo doći.

Zbog svog bogatstva, rudarske oblasti su veoma često bile na udaru raznih pljačkaša i invazija, stoga je neophodno bilo i prisustvo jakih vojnih zaštita. Kao i ostali rimski rudarski centri i ovaj o kome sam pisao u prethodnih nekoliko postova je imao svoje vojno utvrđenje. Rimski grad-kastel je definitivno zauzimao centralnu tačku i bio administrativni a kasnije i verski centar ove rudarske oblasti. I pored te važnosti o njemu se i dan danas jako malo zna. Oko pronalaženja njegove lokacije sam se baš namučio. Koga god bih pitao ili kome god da sam rekao gledao bi me u neverici... "Rimski grad, tvrđava? kod Sopota, Stojnika?". Ni od lokalaca nisam uspeo ništa da saznam, na internetu dva novinska članka od pre 4-5 godina i to je to, nigde tačne lokacije... Nakon dva neuspela pokušaja i tumaranja po brdima, jedva nekako nađoh neke spise gde se spominje kota na topografskoj karti Smedereva... nađoh onda i topografsku kartu Smedereva... Među šturim informacijama nalazim ovo: "Lokalitet Kastrum-Grad se nalazi severno od sela Stojnik i po prvi put se pominje u arheološkoj literaturi 1911. kada je prof.dr.Nikola Vulić iz Narodnog muzeja u Beogradu otpočeo sistematsko otkopavanje koje će nastaviti 1912-1913. god. Tokom ove tri kampanje on je otkrio kastrum poligonalnog oblika dimenzija 200x250m sa nizom građevina unutar zidina, kulama i dve kapije, severnom i južnom. Već 1913. on otkriva i vojnu bolnicu jedne kohorte na kastrumu. Po arhitektonskim karakteristikama dr.Vulić a kasnije i M. Veličković tvrdi da se kastrum sa sigurnošću može datovati u doba vladavine rimskog imperatora Marka Aurelija. Nažalost, sva dokumentacije, kao i pokretni arheološki materijal sa trogodišnjeg iskopavanja prof.dr.Vulića je izgubljena tokom I Svetskog rata. Posledice i šteta nestanka ovog materijala su neprocenjive, budući da je to jedini kastrum na području Srbije koji je detaljno iskopavan." Po procenama stručnjaka u njemu je mogla da boravi jedinica koja je imala oko 240 konjanika i 800 pešadinaca. Veličina ovoliko masivnog utvrđenja govori da se radilo o ozbiljnoj vojnoj bazi. Iako sam znao da neću pronaći ništa spektakularno, baš sam se zainatio da pronađem i vidim bilo šta što je ostalo od pomenutog utvrđenja. Inače, cela ta oblast je kao Divlji zapad. Ilegalni kopači i tragači za blagom su već prekopali i uništili poprilično toga. Lokalni šumar muku muči i već godinama vodi pravi mali rat sa njima. Tako je i do mene došla priča da je nekim sumljivim likovima pre nekoliko godina tokom bežanja ispalo više od 3 kg eksploziva... I tako, po treći put krenuh u potragu za rimskom tvrđavom... Zbog sastava zemljišta i tvrde podloge korenje drveća uglavnom ne ide u dubinu već se širi plitko ispod površine. Zbog toga su mnoga stabla i sklona padu... I, opet šljaka... I pored nekih informacija ponovo lutam, samo što ovaj put sve češće uočavam razbacano obrađeno kamenje... mora da je blizu... I bio sam u pravu, napokon pronađoh ostatke rimskog utvrđenja. Kažu da su se pre nekih 20 godina mogli videti i mozaici... Nažalost, danas se jedino može videti ovo... O važnosti samog utvrđenja sa okruženjem govori i podatak da je u njegovom okviru bila smeštena čak i bolnica u okviru vojne jedinice - "Kohorte druge Aurelije nove". Izbor mesta za izgradnju kastela je bio odličan. Zaravan pored koje se sa južne strane prilazilo kastelu nudila je dovoljno prostora za razvoj civilnog naselja, dok su ostala tri pravca bila poprilično nepristupačna i pružala su dobru zaštitu. Još jedno mesto u nizu koje napuštam srećan jer sam ga sa mukom našao, ali isto tako i razočaran jer je tek tako prepušteno zubu vremena, nemara i lopovluka... Nastaviće se...

O rudarskoj aktivnosti na prostoru Babe - Stojnik - Guberevac - Parcani u rimsko vreme svedoči ogromna količina šljake (troske) koja nastaje prilikom topljenja rude i o kojoj sam pisao u prethodnom postu. Međutim, ništa manja impozantna je i količina manjih rudarskih jama kako vertikalnih tako i horizontalnih, kojih je, kako kažu, oko 5,000! Iako su mnoge urušene ili namerno zatrpane, treba povesti računa tokom šetnje kroz šume ovog kraja. Par desetina rimskih rudarskih okana je vidljivo i danas. Neka su urušena odmah nakon otvora, dok je u neka moguće ući ali je ostatak tunela pod vodom... Kako pre skoro 2000 godina, tako su pojedina iskopavanja vršena i do pred kraj prošlog veka. Nisam uspeo da nađem detaljne podatke o ovom potkopu osim da je nakon eksploatacije rude ostavljen zbog istraživanja... Nastaviće se...

Nakon brane nastavljam dalje i zalazim u brda... Izgleda da kojekakve sekte i satanisti takođe posećuju ovo područje... Prostor današnje Srbije pokrivala je tadašnja Rimska provincija Gornja Mezija, i ona je bila idealna za eksploataciju rudnih bogatstava. Tačnije, ovo je bila granična oblast u kojoj su se graničile rimske provincije Gornja Mezija, Donja Panonija i Dalmacija. Tokom tri veka odavde su, sa različitim intenzitetom vađeni olovo i srebro. Tragovi te eksploatacije su i danas vidljivi na svakom koraku. Pošto je eksploatacija ruda u to vreme bila ogromana, ogromni su i ostaci šljake (troske) koja nastaje topljenjem metala a koja je ostala iza Rimljana. Čitava brda su i dan danas prekrivena tvrdokornim slojevima šljake sa kojom ni nakon skoro 2000 godina priroda nije uspela da se izbori. Stvarno je nesvakidašnji doživljaj kada iz šume dospete na ogoljenu pustoš koja izgledom kao da pripada nekoj drugoj planeti. Radi se o zaista neverovatnim količinama šljake i ona je procenjena na preko 1,5 miliona tona! Da bi se topljenjem metala dobila ta količina šljake, procena kaže da je moralo da bude ogoljeno (posečeno) 60 km² bukovih i hrastovih stabala! Osim toga, drveće se koristilo i za podupiranje rudarskih okana i jama... Tada poznatim tehnologijama ruda je topljena na nižim temperaturama nego što se to danas radi. Posledica toga je i manja iskorišćenost pa je samim tim u šljaci ostao prisutan i veliki procenat metala, koji recimo reaguju na magnet. U šupljikavom kamenju koje i dan danas miriše na paljevinu može se naći crni pepeo kao posledica sagorevanja. Znajući za veliki zaostali procenat metala, postojeću šljaku su kroz istoriju ponovo odnosili i prerađivali. Prvi su bili Austrijanci za vreme vladavine 1717-1739. Sledeća esploatacija šljake je bila za vreme vladavine kneza Miloša kada je namenski sagrađena i pruga za njeno odnošenje. Pred Prvi svetski rat šljaku eksploatiše mešovita firma sa švetskim kapitalom. Postoje podaci da su iz 40,000 tona šljake na godišnjem nivou dobijali oko 2,000 tona olova i oko 500 kg srebra. Zatim su Austrougarske okupacione vlasti povećale eksploataciju ali su i nemilice uništavali i sekli okolne šume. Takođe, Austrougari su kasnije tokom bežanja (povlačenja) za sobom uništili i sve prerađivačke kapacitete tako da se stalo sa eksploatacijom. Nakon Drugog svetskog rata šljaka je neko vreme ponovo odvožena i prerađivana, ovog puta u Trepči. Kada sam već spomenuo veliki procenat metala u šljaci (zemlji), napomenuo bih da na ova brda ne treba dolaziti leti jer je jara koja izbija odozdo neverovatna, kao da ste u rerni, peče i odozgo i odozdo. Nataviće se...

Kada su u drugom veku čuveni Španski rudnici srebra i olova bili skoro iscrpljeni, Rim je bio prinuđen da traži nova nalazišta pomenutih ruda... i našli su ih. Jedno od tih mesta postaje glavno nalazište olova i srebra u Rimskom carstvu na tlu Evrope. Za kratko vreme na celom rudarskom području se živelo kao u košnici. Na hiljade radnika iz tada čitavog poznatog sveta se slivalo u ovu oblast da bi učestvovali kako u vađenju i preradi rude, tako i u obezbeđivanju nesmetanog rada i transporta. To je podrazumevalo i veći opticaj novca kao i dobre mogućnosti za trgovinu i zaradu. Centralnu rudarsku oblast su činili sami kopovi i postrojenja za preradu rude, dok su se na široj teritoriji nalazili pašnjaci, naselja, obradiva zemlja, kamenolomi, vojne postaje zadužene za red i bezbednost, kao i šume koje su davale neophodno gorivo za topljenje ruda. Cela ova oblast u to vreme nije ni izbliza izgledala idilično kao što izgleda danas. Rimljani su ovu oblast pretvorili u pustoš. Sečom šuma su ogolili sva brda u okruženju a sama brda su bila izbušena sa više hiljada kako vertikalnih tako i horizontalnih jama. Iz topionica koje su se nalazile na vrhu brda su se posebnim kanalima slivali otopljeni metali, dok je kompletno nebo u okruženju bilo prekriveno gustim crnim i zagušljivim dimom. Proizvodnja srebra, olova i gvožđa bila je ogromna, a na hiljade rudara, zanatlija, trgovaca iz celog carstva je vrvelo kao u mravinjaku. Verovali ili ne, oblast o kojoj pišem se nalazi nadomak Beograda u opštini Sopot. Tačnije, između sela Babe, Stojnik, Guberevac i Parcani. Dobrodošli u danas malo poznatu oblast Rimskih rudnika. Ceo kraj je krajnje zanimljiv, a ja svoju "istraživačku misiju" započinjem na rečici Pruten koja protiče kroz pomenutu oblast i na kojoj se nalazi veoma stara i poprilično velika brana. Osim da je veoma stara, stručnjaci ne mogu sa sigurnošću da utvrde tačno vreme njene izgradnje. Međutim, s obzirom na to da se brana nalazi u samom epicentru rudarskih kopova, smatra se da se akumulacija vode u sušnim periodima koristila za neophodno ispiranje iskopanih metala. Brana je dugačka oko 100 metara i njeni krajevi sa obe strane zalaze u današnja brda. Sagrađena je od povelikih pravilno obrađenih kamenih blokova. Odmah pored brane se može videti i poprečni presek zemljišta. Iako na oko zemljište izgleda rastresito, naprotiv, ostaci topljenja rude (šljaka) je toliko kompaktna i nabijena da je teško rukom odlomiti i najmanji kamenčić. Nastaviće se...

Postignut dogovor sa Turskom: Putovanja od 14. maja WWW.DANAS.RS Građani Srbije i Turske moći će da putuju između dve zemlje od 14. maja na osnovu dogovora o uzajamnom priznavanju sertifikata o vakcinaciji protiv kovida-19, koji su u telefonskom...

Prepade me bre, ja mislio nešto ozbiljno.

Sto u "pokojnom", sta im se desilo?

Ima, ali je prica bila o oblacenju, odnosno o kupovini moto opreme u privatnoj reziji od strane policajaca, zato sam je postavio. Sto se motocikala tice, ti erovi sa slike su onomad svi bili pocrkali... da li je i koliko njih popravljeno, zaista ne znam. Sada imaju plavo bele (ne znam koje su godiste).

Verovatno presretaci...

Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Sehenswürdigkeit

Dosta toga objasnjeno u vezi kamera...

RSE: Građani Srbije bi ubrzo mogli slobodno da putuju u EU WWW.DANAS.RS Srbija bi, s obzirom na poboljšanje epidemiološke situacije, ubrzo mogla da uđe u grupu bezbednih zemalja čiji građani mogu slobodno da putuju u...

TRAGEDIJA KOD RUSKOG KRSTURA Motociklista se zakucao u traktor, nije mu bilo spasa WWW.BLIC.RS Oko 20 sati na putu Kula-Ruski Krstur motocikl marke "Honda" je udario u traktor.

Onaj ko prati emisiju SAT verovatno zna za akciju koja traje već 8 nedelja. SAT sa sponzorima dodeljuje nagrade za "najbolje" prekršaje snimljene kod nas auto-kamerama, mobilnim telefonima... Uglavnom, za one koji nemaju FB ili ne prate pomenutu emisiju, sakupio sam sav materijal na jednom mestu, "uživajte"...

R69 sa dodatnom opremom, verzija za SAD.

TEŽAK UDES U KIKINDI Sudar automobila i motocikla, jedna osoba poginula, povređeno TROGODIŠNJE DETE WWW.BLIC.RS U saobraćajnoj nesreći koja se večeras posle 18 sati dogodila u Kikindi, na raskrsnici ulica Partizanske i Zmaj Jovine, povređena su tri lica među kojima je i trogodišnje dete, koje je, na sreću...

Fotografije vezane za prethodni post...

SELO Veliko središte u podnožju Vršačkog brega nije bilo veliko ni početkom 18. veka, a ni danas. Mesto se prvi put pominje u analima 1713. godine, a brojalo je 72 kuće. Danas, u Velikom Središtu živi tek nešto više od 1.300 duša. Ali, žive i dva dvorca grofovske porodice Lazarević i svedoče o životopisu ove plemićke porodice čiji je uzlet započeo s početkom 19. veka i trajao je 70 godina. Golub Plemeniti Lazarević, sin Karađorđevog vojvode popa Luke Lazarevića, koji je podigao ustanak u Šabačkoj nahiji, otkupio je Veliko Središte, po nekim izvorima 1803. godine i sagradio je veliki dvorac. Na istoj parceli, u neposrednoj blizini, njegov mlađi sin Aleksandar oko 1900. godine sagradio je mali dvorac. ---------------------- U ovom sirotinjskom kraju ovi zamkovi su izgledali kao da su nastali iz čarobne Aladinove lampe. Sa visokim kapijama, bedemima i čuvarima, stanovnici sela su zamkove posmatrali kao nešto neostvarno i nedodirljivo. Ogromni parkovi sa drvećem retke vrste i duboka hladovina postojali su samo za odabrane. Braći Lazarević, Vasiliju i Aleksandru sve ovo nije bilo dovoljno. Želeli su i leti da se sankaju, pa pošto nije bilo snega, naručivali su staklo iz Pančeva da bi se sankali po njemu. Prešli su meru ali kazna nije usledila odmah. Prvo je stiglo upozorenje - žena mlađeg brata je propala kroz staklenu stazu i skoro se preklala. No, ni to nije pomoglo. Lazarevići su nastavili da sneg zamenjuju staklom i da prizivaju vejavicu u julu. Poslednjeg leta pre nego što će napustiti zamak doneta im je staza od specijalnog mat stakla. U momentu kad su se prvi put spustili sankama, naglo je zahladnelo i to toliko jako da je ogromna staza od velike hladnoće prsnula u milijarde sićušnih delova. Od toga trenutka braća su obolela od staklene bolesti. Obzirom da su prekoračili osnovno osećanje mere, počeli su da komadiće stakla nalaze svugde - u krevetu hrani, odeći... Staklo je postajalo za njih najomraženiji materijal do kraja života. I danas se čini da su ova dva dvorca puna srče. I još nešto. U ovim zamkovima i njihovim parkovima je poremećen prirodni sled godišnjih doba. Taj nekadašnji prostor braće Lazarević podseća na one davne staklene kugle našega detinjstva u kojima su večite vejavice kada ih protresemo. I zbilja, može vam se dogoditi da u julu iz unutrašnjosti zamkova u Velikom Središtu kroz prozor gledate topli lenji seoski dan, a da na vas kroz razvaline krova veje sneg... Legenda preuzeta iz knjige "SNOVI ZATRAVLJENIH KULA" Milana Belegišanina ------------------------------ Veliki župan Vasilije upokojio se bez poroda, a za njim ubrzo i njegov brat Aleksandar i snaha Anka koji su za sobom ostavili sinove Mihajla i Fedora i kćerku Olgu. Pošto je Fedor službovao negde po bosanskim vilajetima, a Olga odnela popriličan miraz udajom za barona Binerta, kompletna briga o ugledu i preostalom bogatstvu Lazarevića pala je na Mihajla. Bilo je to pogubno. Jer Miša, kako su ga od milošte zvali, bespoštedno se predao pustolovinama svih vrsta koje su predano pratile vršačka, srpska, mađarska, pa i nemačka štampa. Videli su ga u takvom izdanju i Pariz i NJujork. Za samo tri godine uspeo je da spiska više od pola miliona forinti, rasproda ogromno imanje, plus tri velike kuće i da na kockarske dugove potroši veliki novac u bankama. Veliki dvorac otkupio je bogati meštanin Georg Friš stariji, a manji je dospeo u ruke bogataša Karla Hauzera. Oni su bili vlasnici sve do Drugog svetskog rata. Mihajlo je bio poslednji izdanak plemenite porodice Lazarević. Danas je u velikom dvorcu smeštena OŠ "Branko Radičević". Konzervatorski radovi na tom zdanju urađeni su tokom 1986. godine. Manji dvorac imao je u bliskoj prošlosti nekoliko namena - bio je seoski bioskop, dom kulture, pa mesna kancelarija. Sada je je ruiniran, zapušten i bez namene. Oba dvorca proglašena su spomenicima kulture od velikog značaja. Veći, ujedno i stariji dvorac u kome je danas škola. Manji, mlađi ali napušteni i oronuli dvorac porodice Lazarević. Nastaviće se...

Nafta ili sirova nafta je poznata od najstarijih vremena. Arheolozi su dokazali da se počela vaditi i koristiti oko 5-6.000 godina p. n. e. Najstariji poznati izvori nafte su oni na Ifrejti (Pensilvanija) i Kerču, pokrajina Isfahan u Iranu (stara Persija), i u kineskoj pokrajini Sičuan. U SAD (država Njujork) 1627. g. i 1640. g. u Modeni u Italiji otkriveni su prvi izvori nafte i realizovane prve bušotine koje su se eksploatisale 200 godina. Petrolej dobijen iz te nafte korišten je uglavnom za rasvetu, kao što je to bilo uobičajeno u prvim primenama nafte, za uličnu rasvetu u Đenovi i Parmi (1803. g.) U Vojvodini, specijalno u Banatu, tražili su naftu još u 19. veku, ali bezuspešno. Prva bušotina iz koje je počela de se komercijalno eksploatiše nafta u Srbiji nalazi se u današnjem ataru sela Jermenovci. Posle prve bušotine, nastavljeno sa otvaranjem novih, da bi poslednjih godina eksploatacija nafte postala intenzivirana. Danas, samo na području Jermenovaca ima više od trideset bušotina. Prva komercijalna naftna bušotina u Srbiji nosi oznaku Je-001 i iz nje je prva nafta potekla 17. novembra 1952. godine. Na mestu prve bušotine memorijalni plato je uredio i opremio Gazprom po preuzimanju NIS-a.