Prepade me bre, ja mislio nešto ozbiljno.

Sto u "pokojnom", sta im se desilo?

Ima, ali je prica bila o oblacenju, odnosno o kupovini moto opreme u privatnoj reziji od strane policajaca, zato sam je postavio. Sto se motocikala tice, ti erovi sa slike su onomad svi bili pocrkali... da li je i koliko njih popravljeno, zaista ne znam. Sada imaju plavo bele (ne znam koje su godiste).

Verovatno presretaci...

Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Sehenswürdigkeit

Dosta toga objasnjeno u vezi kamera...

RSE: Građani Srbije bi ubrzo mogli slobodno da putuju u EU WWW.DANAS.RS Srbija bi, s obzirom na poboljšanje epidemiološke situacije, ubrzo mogla da uđe u grupu bezbednih zemalja čiji građani mogu slobodno da putuju u...

TRAGEDIJA KOD RUSKOG KRSTURA Motociklista se zakucao u traktor, nije mu bilo spasa WWW.BLIC.RS Oko 20 sati na putu Kula-Ruski Krstur motocikl marke "Honda" je udario u traktor.

Onaj ko prati emisiju SAT verovatno zna za akciju koja traje već 8 nedelja. SAT sa sponzorima dodeljuje nagrade za "najbolje" prekršaje snimljene kod nas auto-kamerama, mobilnim telefonima... Uglavnom, za one koji nemaju FB ili ne prate pomenutu emisiju, sakupio sam sav materijal na jednom mestu, "uživajte"...

R69 sa dodatnom opremom, verzija za SAD.

TEŽAK UDES U KIKINDI Sudar automobila i motocikla, jedna osoba poginula, povređeno TROGODIŠNJE DETE WWW.BLIC.RS U saobraćajnoj nesreći koja se večeras posle 18 sati dogodila u Kikindi, na raskrsnici ulica Partizanske i Zmaj Jovine, povređena su tri lica među kojima je i trogodišnje dete, koje je, na sreću...

Fotografije vezane za prethodni post...

SELO Veliko središte u podnožju Vršačkog brega nije bilo veliko ni početkom 18. veka, a ni danas. Mesto se prvi put pominje u analima 1713. godine, a brojalo je 72 kuće. Danas, u Velikom Središtu živi tek nešto više od 1.300 duša. Ali, žive i dva dvorca grofovske porodice Lazarević i svedoče o životopisu ove plemićke porodice čiji je uzlet započeo s početkom 19. veka i trajao je 70 godina. Golub Plemeniti Lazarević, sin Karađorđevog vojvode popa Luke Lazarevića, koji je podigao ustanak u Šabačkoj nahiji, otkupio je Veliko Središte, po nekim izvorima 1803. godine i sagradio je veliki dvorac. Na istoj parceli, u neposrednoj blizini, njegov mlađi sin Aleksandar oko 1900. godine sagradio je mali dvorac. ---------------------- U ovom sirotinjskom kraju ovi zamkovi su izgledali kao da su nastali iz čarobne Aladinove lampe. Sa visokim kapijama, bedemima i čuvarima, stanovnici sela su zamkove posmatrali kao nešto neostvarno i nedodirljivo. Ogromni parkovi sa drvećem retke vrste i duboka hladovina postojali su samo za odabrane. Braći Lazarević, Vasiliju i Aleksandru sve ovo nije bilo dovoljno. Želeli su i leti da se sankaju, pa pošto nije bilo snega, naručivali su staklo iz Pančeva da bi se sankali po njemu. Prešli su meru ali kazna nije usledila odmah. Prvo je stiglo upozorenje - žena mlađeg brata je propala kroz staklenu stazu i skoro se preklala. No, ni to nije pomoglo. Lazarevići su nastavili da sneg zamenjuju staklom i da prizivaju vejavicu u julu. Poslednjeg leta pre nego što će napustiti zamak doneta im je staza od specijalnog mat stakla. U momentu kad su se prvi put spustili sankama, naglo je zahladnelo i to toliko jako da je ogromna staza od velike hladnoće prsnula u milijarde sićušnih delova. Od toga trenutka braća su obolela od staklene bolesti. Obzirom da su prekoračili osnovno osećanje mere, počeli su da komadiće stakla nalaze svugde - u krevetu hrani, odeći... Staklo je postajalo za njih najomraženiji materijal do kraja života. I danas se čini da su ova dva dvorca puna srče. I još nešto. U ovim zamkovima i njihovim parkovima je poremećen prirodni sled godišnjih doba. Taj nekadašnji prostor braće Lazarević podseća na one davne staklene kugle našega detinjstva u kojima su večite vejavice kada ih protresemo. I zbilja, može vam se dogoditi da u julu iz unutrašnjosti zamkova u Velikom Središtu kroz prozor gledate topli lenji seoski dan, a da na vas kroz razvaline krova veje sneg... Legenda preuzeta iz knjige "SNOVI ZATRAVLJENIH KULA" Milana Belegišanina ------------------------------ Veliki župan Vasilije upokojio se bez poroda, a za njim ubrzo i njegov brat Aleksandar i snaha Anka koji su za sobom ostavili sinove Mihajla i Fedora i kćerku Olgu. Pošto je Fedor službovao negde po bosanskim vilajetima, a Olga odnela popriličan miraz udajom za barona Binerta, kompletna briga o ugledu i preostalom bogatstvu Lazarevića pala je na Mihajla. Bilo je to pogubno. Jer Miša, kako su ga od milošte zvali, bespoštedno se predao pustolovinama svih vrsta koje su predano pratile vršačka, srpska, mađarska, pa i nemačka štampa. Videli su ga u takvom izdanju i Pariz i NJujork. Za samo tri godine uspeo je da spiska više od pola miliona forinti, rasproda ogromno imanje, plus tri velike kuće i da na kockarske dugove potroši veliki novac u bankama. Veliki dvorac otkupio je bogati meštanin Georg Friš stariji, a manji je dospeo u ruke bogataša Karla Hauzera. Oni su bili vlasnici sve do Drugog svetskog rata. Mihajlo je bio poslednji izdanak plemenite porodice Lazarević. Danas je u velikom dvorcu smeštena OŠ "Branko Radičević". Konzervatorski radovi na tom zdanju urađeni su tokom 1986. godine. Manji dvorac imao je u bliskoj prošlosti nekoliko namena - bio je seoski bioskop, dom kulture, pa mesna kancelarija. Sada je je ruiniran, zapušten i bez namene. Oba dvorca proglašena su spomenicima kulture od velikog značaja. Veći, ujedno i stariji dvorac u kome je danas škola. Manji, mlađi ali napušteni i oronuli dvorac porodice Lazarević. Nastaviće se...

Nafta ili sirova nafta je poznata od najstarijih vremena. Arheolozi su dokazali da se počela vaditi i koristiti oko 5-6.000 godina p. n. e. Najstariji poznati izvori nafte su oni na Ifrejti (Pensilvanija) i Kerču, pokrajina Isfahan u Iranu (stara Persija), i u kineskoj pokrajini Sičuan. U SAD (država Njujork) 1627. g. i 1640. g. u Modeni u Italiji otkriveni su prvi izvori nafte i realizovane prve bušotine koje su se eksploatisale 200 godina. Petrolej dobijen iz te nafte korišten je uglavnom za rasvetu, kao što je to bilo uobičajeno u prvim primenama nafte, za uličnu rasvetu u Đenovi i Parmi (1803. g.) U Vojvodini, specijalno u Banatu, tražili su naftu još u 19. veku, ali bezuspešno. Prva bušotina iz koje je počela de se komercijalno eksploatiše nafta u Srbiji nalazi se u današnjem ataru sela Jermenovci. Posle prve bušotine, nastavljeno sa otvaranjem novih, da bi poslednjih godina eksploatacija nafte postala intenzivirana. Danas, samo na području Jermenovaca ima više od trideset bušotina. Prva komercijalna naftna bušotina u Srbiji nosi oznaku Je-001 i iz nje je prva nafta potekla 17. novembra 1952. godine. Na mestu prve bušotine memorijalni plato je uredio i opremio Gazprom po preuzimanju NIS-a.

Hvala Laki, znam sve... samo ti nikako da provališ ko sam ovde na forumu. Sretali smo se ispred MASS-a (tada si mi i dao tvoju vizit karticu), u Jovanke Radaković, na Brankovom mostu u Bulevaru... uvek si mi se prvi javljao, prvi jer si uvek bio u autu pa te verovatno ne bih ni zapazio. Pre neku godinu smo bili zajedno na otvaranju sezone u Delti. Samo, dok si ti testirao svoje vozačke sposobnosti na poligonu spretnosti, ja sam pored poligona testirao sposobnosti roštilj-majstora. @Furious Panda je već predložio nekolicinu lepih vožnji i hvala mu na tome. Pošto znam šta bi voleo i šta te muči, predložio bih ti da ne preskočiš "klasiku", odnosno Staru planinu sa prelazima Trojan (Beklemeto) i Šipka (Stoletov vrh), kao i odlazak do Buzludže (sve sam obuhvatio putopisom). Do svake od pomenutih lokacija vode krivudavi putevi Stare planine i nema makadama. Do svakog vrha (vidikovca) možeš bukvalno da dođeš motorom, pešačenje je minimalno i svodi se na par desetina metara stepenica (Buzludža i Stoletov vrh). Google Maps WWW.GOOGLE.COM

Fotografije vezane za prethodni post...

Ako vas put nanese u Novo Miloševo, šteta bi bilo ne posetiti i muzej "Žeravica" koji se nalazi nedaleko od dvorca o kome sam pisao u prethodnom postu. Sve je počelo krajem sedamdesetih prošlog veka od ideje Milovoja Žeravice (1931-2009) da nabavi traktor Fordson 10-20 HP iz 1924. godine kakav je imao njegov otac Milorad (1909-1968), među prvima u selu i uz koji je on odrastao. Imati traktor na selu, u to vreme je bila prava retkost i svojevrsna atrakcija. Sasvim slučajno je od prijatelja saznao da u okolini Kragujevca postoji takav traktor. Otišao je da ga pogleda i iznenadio se kada je tamo zatekao nekoliko sličnih traktora iz tog vremena. Tog momenta je došao na ideju da ih sve otkupi i tako na neki način spase nestajanja sa ovih prostora. U početku je bila mala zbirka od nekoliko traktora, privremeno smeštenih u jednoj staroj šupi. Do nivoa ugledne zbirke, jedinstvene u našoj zemlji, doveo ju je njegov sin Čedomir. U celosti je prikupljena na domaćem tlu, u čemu je još jedna njena vrednost. U vidu stalne postavke, prikupljeni traktori su izloženi javnosti 1991. godine u namenski izgrađenom objektu. Centralno mesto u kolekciji zauzima najstariji sačuvani traktor u Srbiji i široj regiji, američki 'Hart-Parr 30' iz 1920. godine. Slede brojni primerci iz međuratnog perioda, proizvedeni u evropskim i američkim fabrikama. U muzeju je izloženo nekoliko hiljada eksponata i može se sagledati tehnički razvoj privrede tokom gotovo tri veka u ovom delu Evrope. Interesantno je da je većina traktora skoro u potpunosti restaurirana i moguće ih je staviti u pogon! Zahvaljujući Čedomiru Žeravici i njegovim majstorima mnogi traktori, stari više decenija, kao i vršalica sa parnom mašinom iz 1924. godine, još mogu da se koriste. Zanimljive su i kolekcije automobila, motora, radio i televizijskih prijemnika, starog nameštaja, muzičkih instrumenata, pisaćih mašina, dečjih kolica i igračaka. Poseban prostor zauzimaju eksponati vezani za stare zanate i radionice, pa se može videti kako je izgledala stolarska, kolarska, mašinbravarska, krojačka, obućarska, šeširdžijska, sajdžijska, berberska, sodadžijska i kovačka radionica. Svaka od njih se sastoji od više desetina predmeta koji dočaravaju način rada i života u prošlim vremenima. Za sve ljubitelje starine, muzej "Žeravica" predstavlja mesto koje svakako treba posetiti. Muzej je otvoren svakog radnog dana 08-16h (vikendom nažalost ne radi). Naravno, usled ovih silnih Kovid19 ograničenja i restrikcija koji se menjaju iz dana u dan , treba se ipak dodatno informisati pre polaska na put. Nataviće se...

Fotografije vezane za prethodni post...

Kada sam već u prethodnom postu spomenuo groficu Karolinu Karačonji... Monumentalni dvorac Lasla Karačonjija u Novom Miloševu, jedan je od najvećih u Vojvodini i vredan je primer reprezentativne stambene arhitekture iz 19. veka koji nažalost... i dalje propada. Bitisanje porodice Karačonji u negdašnjoj Beodri (danas Novo Mileševo) datira s kraja 18. veka, kada je ovo vlastelinstvo na javnoj licitaciji 1781. godine u Beču za 103.000 forinti kupio Bogdan Karačonji, tada stanovnik Arada. Familija Karačonji, jermenskog porekla, ranije je živela u Transilvaniji gde je od carice Marije Terezije stekla plemićku titulu i grb, a kada je Bogdan kupio posed porodica je preuezala i plemićki nadimak “od Beodre”. Karačonjijevi su se nakon Bogdana razišli na dve grane, stekavši nove posede u Torontalskoj i Timiškoj županiji, bogatili se, a u Beodri odraz njihovog uspona bili su i grandiozni dvorci, koje su podigli Lajoš i Laslo Karačonji. Vrhunac je dosegnut kada je Gvido Karačonji (1817-1885) od Bečkog dvora dobio titulu grofa i velelepnu palatu podigao u Budimu. Od dva dvorca sačuvan stariji, period od 1840-1846, u stilu poznog klasicizma, po projektu do skoro nepoznatog autora arhitekte Jožefa Pana iz Budimpešte. Angažovao ga je plemić, tadašnji podžupan Torontalske županije Laslo Karačonji, a nešto kasnije je građen i drugi dvorac kojeg više nema, koji je podigao njegov rođak Lajoš Karačonji najverovatnije angažujući istog arhitektu, ali taj dvorac je između dva svetska rata porušen. U neposrednoj okolini dvorca, u sklopu imanja, nalaze se pomoćni ekonomski objekti: konjušnice, magacini, štale i odeljenja za poslugu, koji zajedno sa glavnom zgradom dvorca čine arhitektonski i stilski jedinstven, dobro usklađen kompleks. Dvorac je pred kraj Prvog svetskog rata napušten od strane Laslovog praunuka Aladara Karačonjija. Krajem 1918. godine, u toku raspada Autrougarske, u dvorac je upala rulja koja je pritom opljačkala dvorac i razvukla inventar. Naredne, 1919. godine, u dvorac se useljava Mihail Rodzjanko, ruski emigrant i predsednik ruske Dume, gde je živeo do svoje smrti 1924. godine. Dvorac je 1938. godine prodat opštini Beodra, koja je dvorac koristila kao osnovnu školu. Tokom Drugog svetskog rata u dvorcu je bila smeštena duševna bolnica. Nakon rata, u dvorcu su se nalazili dom za decu palih boraca, dom za besprizornu žensku mladež, a od 1960. godine Osnovna škola „Miloš Popov”. Godine 1980. u dvorac se useljava hemijska industrija „Hinom” i tu ostaje do 2000. godine kada odlazi u stečaj. Nakon toga dvorac Karačonji je bez namene i u lošem stanju. I na kraju, da ne zaboravim ono najbitnije... dvorac Karačonji se ubraja u spomenike kulture od velikog značaja. Nastaviće se...

Banatski Sokolac je malo selo u Južnobanatskom okrugu u kome danas živi tek nešto više od 200 stanovnika. Pustara na mestu gde se danas nalazi selo nosila je naziv Bioseg, i bila je u vlasništvu grofice Karoline Karačonji iz Budimpešte. Tu je bio njen letnjikovac, od kojeg je kasnije postala osnovna škola. Tek 1933. kada je grofica Karačonji prodala imanje, selo menja ime u Banatski Sokolac. Poplave koje su se dešavale 2005. godine nanele su ogromnu materijalnu štetu, kako samim žiteljima sela, tako i celom okruženju. Grupa lokalnih entuzijasta u želji da pokrenu mesto i da selu povrate pozitivan duh, organizovala je kulturnu manifestaciju. Njihovu ideju su podržali brojni prijatelji i muzičari koji su svojim angažovanjem doprineli da planirani događaj preraste predviđene okvire. Prvi rok festival u Banatskom Sokolcu pod nazivom Rok vilidž (Rock Village) održan je 27. avgusta 2005. Broj rok grupa i gostiju je iz godine u godunu rastao, da bi na kraju tokom trajanja samo jednog festivala kroz ovo malo mesto protutnjalo mnoštvo motora i preko 10,000 ljudi... Međutim, nije samo pomenuti festival učinio Banatski Sokolac poznatim. Tokom četvrtog po redu festivala, tačno u ponoć, otkriven je spomenik čuvenom jamajčanskom rege muzičaru Bobu Marliju. Na dan otkrivanja, to je ujedno bio i jedini spomenik Boba Marlija u Evropi, a svečana čast pripala je muzičarima, Dadi Topiću, Neši Galiji, Zoranu Kostiću Canetu i Jovanu Matiću vođi „Del Arno benda“. Jamajčanin Bob Marli (Robert Nesta Marley) bio je jedna od najvećih zvezda popularne muzike i jedina svetska muzička zvezda iz "Trećeg sveta". Takođe, bio je borac za ljudska prava i slobodu, pevač, tekstopisac i gitarista koji je ostao najpoznatiji i najcenjeniji izvođač rege muzike zaslužan za njenu planetarnu popularizaciju. Bob Marli je heroj i legenda koja nastavlja da živi u njegovoj publici širom sveta. Pevač Bob Marli kršten je u etiopijskoj pravoslavnoj crkvi u Kingstonu i dobio je ime Berhejn Selasi, neposredno pre nego što je preminuo od melanoma 11. maja 1981. u Kedars of Lebanon bolnici u Majamiju. Bob Marli je imao jedanaestoro dece (koje je priznao) sa nekolicinom žena. Zanimljivo je da se jedan od njegovih sinova, inače poznata muzička zvezda Dejvid Nesta Zigi Marli, interesovao za spomenik svog oca i posetu Banatskom Sokolcu. Da li je do posete došlo, nisam uspeo nigde da saznam... Nekadašnji letnjikovac grofice Karoline Karačonji danas je osnovna škola Jovan Sterija Popović koju pohađa svega nekoliko đaka (1-4 razred). Ispred škole se nalaze memorijalna obeležja iz Prvog i Drugog svetskog rata... ...a odmah iza ćoška se nalazi i spomenik legendi rege muzike.

@Marek1987 biće toga još... Što se registratora tiče, nisam ih otvarao. Nakon rata letnjikovac je jedno vreme bio dom za stare osobe, kasnije je sa sve zemljištem dodeljen firmi PIK-Bečej. Mislim da je napuštena papirologija nihova zaostavština.

@štampar - potpuno su u pravu, greška. Nažalost, ne mogu da prepravim post i ispravim grešku jer je prošlo više od 24h kako sam ga postavio... ---------------------- Edit - Ispravljeno

Fotografije vezane za prethodni post...

Nažalost, dobro poznati scenario, samo su drugi akteri... Udaljen svega dva kilometra od nadaleko čuvenog dvorca „Fantast”, blizu Topolskog puta, napušten i prepušten zubu vremena, usred plodne ravnice, nalazi se letnjikovac porodice Gomboš. Vlasnik imanja, Deže Gomboš, pravnik iz plemićke porodice koja datira još iz 13. veka, sa suprugom Žužanom Galamboš 1944. godine odlazi, seli se u Mađarsku... Kuća u centru Bečeja, pomenuti letnjikovac, zemlja i bogata zbirka knjiga na pet jezika, koja većim delom nije sačuvana, dok se deo nalazi u Narodnoj biblioteci Bečej, ostali su iza bračnog para koji je svoje poslednje dane proveo u Budimpešti. Nakon smrti supruga 1950. godine, Žužana Galamboš izdržavala se od ručnog rada. Naslednike iza sebe nisu ostavili. O Dežeu i Žužani Gomboš malo je toga poznato, ali se zna, jer o tome svedoče i fotografije, da su bili važni učesnici u javnom životu Bečeja. Interesantno da je plemić osnivač prvog teniskog kluba u Bečeju, jednog od najstarijih na ovim prostorima. Okružen bršljnom, zapostavljen i ruiniran, objekat iza kojeg se nalazi fontana sa bistom mlade žene, samo je još jedan od nemih svedoka nekadašnjeg života jedne plemićke porodice. Da li će biti sluha i sredstava za obnovu ovog objekta koji bi u punom sjaju privukao mnogo turista... ostaje da se vidi. Iako Gugl mapa ne vidi skretanje sa glavnog puta ka letnjikovcu (koje sam obeležio žutom), do letnjikovca vodi asfaltni put i radi se o nekoliko stotina metara. Nastaviće se...