Fotografije vezane za prethodni post...

Nakon vodopada Bigar na sjajnom krivudavom putu #221 Knjaževac-Pirot, prvo mesto koje obilazim na pohodu ka Staroj planini je Manastir Temska čija je crkva posvećena Svetom Georgiju Pobedonoscu. Manastir je ime dobio po serdnjovekovnom gradu Temac, zadužbina je porodice Dejanović iz 14. veka, a podignut je na temeljima hrama koji datira iz 11. veka. Mađari 1692. godine pljačkaju i spaljuju kako manastir tako i okolna sela. Nakon pustošenja manastir se obnavlja i osveštava 1703. godine. Krajem 18. veka dolazi do novog pustošenja od strane Turaka. Manastir Temska ostaje ruiniran sve do 1836. kada sa Svete Gore iz manastira Hilandara dolazi iguman Kesarije, koji obnavlja hram i podiže konak u kome osniva školu u kojoj su srpska deca podučavana pismenosti. Nakon oslobođenja Južnih krajeva 1878. godine, manastir je ponovo obnovljen, ali je nakon Prvog svetskog rata opusteo. 1924. godine u njega se useljavaju ruske monahinje i manastir je pretvoren u ženski. 1948. manastir je stavljen pod zaštitu Države, kao Kulturno dobro od velikog značaja. Nakon Oktobarske revolucije u Rusiji, u manstir dolaze ruske monahinje i sa sobom donose nešto što će Temski manastir učiniti nadaleko poznatim do dana današnjeg. Među monahinjama su bile i dve sestre, ćerke poznatog vojnog lekara koji je nakon penzionisanja počeo da pravi prirodne meleme na bazi bilja. Njegov rad je bio priznat u Rusiji, pa su njegovi tretmani biljem još pre Drugog svetskog rata uvedeni u zvaničnu medicinu. Dolaskom u Srbiju i manastir Temska, monahije sa sobom donose i dragocene recepte te ubrzo kreću sa spravljanjem melema. Sve do danas, u manastirskoj radionici spravljaju se razni melemi, kreme, sapuni, čajevi i estrakti od lekovitog bilja sa Stare planine. Interesovanje je ogromno, kako među domaćim stanovništvom tako i među strancima. Ljudi dolaze i iz Japana, Kine, Amerike, Kanade, Hong Konga... Prema rečima Mati Efrosinije, ljudi najčešće traže meleme za kožne bolesti, kao što su psorijaza, herpesi, alergije, čirevi, rane, gljivice, ekcemi, dermatitisi, dekubitusi. Veliko je interesovanje i za meleme koji pomažu kod obolelih sinusa, bolova u uhu, ali i za bronhitis i astmu. Takođe, Efrosinija kaže da od izlečenih ljudi saznaju da su tretirajući jednu tegobu uspevali da saniraju još neku bolest, kao što je povećan šećer u krvi ili loša cirkulacija. Osim melema, crkvenog živopisa... jedan od manastirskih konaka iz 18. veka takođe privlači i zavređuje pažnju. Njegova arhitektura smatra se u potpunosti autentičnom, sa svim odlikama stila gradnje jugoistočne Srbije.

Na ovoj strani pre nekoliko postova sam pisao kako i zbog čega bi trebalo posetiti vodopad Veliki Bigar. Sada se naravno neću ponavljati i samo ću postaviti letnje fotografije sa tog mesta. Za razliku od ranoprolećnih iz prethodnog posta, to bi značilo mnogo više sunca, zelenila i nešto manje vode. Ujedno, ovim ću i nastaviti pisanje o obilasku prelepe Stare planine...

Vožnju kroz Rudničku dolinu koristim da posetim još jedan objekat koji je svoju nekadašnju slavu prepustio zubu vremena. U Jermenovcima nedaleko od Topole, davne 1934. godine kao zadužbina kraljice Marije izgrađen je hotel Karađorđe. Kada se iz sela krene ka šumovitim brdima, naići ćete na objekat pomalo sablasnog izgleda. Ušuškan u šumi i udaljen dovoljno daleko od znatiželjnih pogleda Karađorđe je nekada bio divan hotel, sa bazenom, sa velikom terasom i živom muzikom, hotel koji je okupljao goste iz cele Srbije a ponajviše iz Vojvodine. Hotel je uvek bio pun i tu su dolazile mnoge poznate ličnosti. Velimir Bata Živoinović je kažu ovde bio veoma čest gost, dolazili su i mnogi političari, dok je Dobrica Ćosić baš u ovom zdanju napisao svoj poznati roman "Vreme smrti". Prvobitna namena hotela Karađorđe je bila smeštaj ratne siročadi, dok su poslednji korisnici hotela bile izbeglice iz ratnih devedesetih godina. Iako izgleda da se nalazi u divljini, udaljen je samo 20km od Topole i 26km od Aranđelovca, što ovom objektu pruža i dodatni i turistički potencijal. Napori da opština Topola u svoje vlasništvo vrati hotel čiji je trenutni vlasnik Republika Srbija su u toku. Da li će u tome uspeti i sprečiti dalje propadanje ovog zdanja... videćemo. Nekoliko desetina metara dalje, do pristojnog hotelskog bazena vodi utabani put kroz šumu. Mogu samo da zamislim kako su u ovakvom okruženju uživali oni koji su spas od vrelih letnjih dana našli na ovom mestu.

POTVRDA, TEST, DUPLI TEST, KARANTIN, RAMPA Gde možemo da putujemo bez vakcine, a gde NI VAKCINISANI NE MOŽEMO UĆI WWW.BLIC.RS Da li i kod vas sećanje na miris mora izvetri sa pojavom prvih hladnijih dana? Ako je odgovor potvrdan, to znači da se uklapate u profil prosečnog...

Fotografije fezane za prethodni post...

Nedaleko od mesta o kome sam pisao u prethodnom postu nalazi se manastir Koporin i prava bi šteta bila neobići ga. Poznato je da je manastir Koporin zadužbina despota Stefana Lazarevića, sina velikog srpskog cara Lazara. Nakon Lazareve pogibije u Kosovskom boju zemljom je hrabro upravljala carica Milica, sve dok njen sin Stefan Lazarević nije stasao da nasledi svog oca. Nakon što je predala Srbiju na upravu svom sinu, carica Milica se zamonašila i otišla u svoju zadužbinu, manastir Ljubostinju. Stefan tada priznaje vrhovnu vlast turskog sultana, i učestvuje u brojnim bitkama, a između ostalih i kod Angore, koja se zbila 1402. godine. Po završetku pomenute bitke Stefan dobija titulu despota. Srpski srednjevekovni manastir Koporin je despot Stefan Lazarević dao da se izgradi u znak zahvalnosti što je preživeo bitku kod Angore, u kojoj je bio i ranjen. Na Saboru koji je održan u Srebrenici, despot Stefan za svog naslednika proglašava svog sestrića Đurađa, uzevši u obzir da nije imao svoje dece. Despot Stefan je umro od posledica moždanog udara u zaseoku Markovac i na tom mestu se nalazi autentičan spomen obelisk. Manastir je imao veoma tešku istoriju, pa je jedno vreme čak bio i sklonište srpskih hajduka. Mnogi istorijski spisi čuvaju podatke o opustošenom manastiru ili o vrlo malom broju monaha u njemu. Od 26. marta 1951. godine manastir Koporin kod Velike Plane se nalazi pod državnom zaštitom, 1958. godine manastir postaje ženski, a od 1979. godine manstir se vodi kao nepokretno kulturno dobro od velikog značaja. U glavnoj manastirskoj crkvi danas su očuvane neke od prvobitnih fresaka, a zanimljivo je da je ispod portreta ktitora manastira, despota Stefana Lazarevića pronađen grob sa moštima. Međutim, nakon izvršenih neophodnih analiza utvrđeno je da su mošti pronađene u manastiru Koporin kod Velike Plane zaista pripadale despotu Stefanu Lazareviću. Od tada pa do danas se mošti otvaraju svake godine dva puta i to 01. i 15. avgusta, to jest na dan smrti srpskog despota i na manastirsku slavu. Tako je bilo sve do sve do 2006. dok se nije javila sumnja da su mošti koje su pronađene u ovom manastiru zaista pripadale despotu Stefanu. Dugo je u kulturnoj javnosti i u narodu bilo sporenja oko toga gde se nalaze mošti despota Stefana, uzevši u obzir da je i manastir Manasija, kao i manastir Koporin njegova zadužbina, a do tih sporenja je došlo nakon nedavnog otkrića u manastir Manasija. Dogodilo se da je arheolog koji je i pronašao mošti u manastiru Koporin svojevremeno, sada izašao sa novom tvrdnjom – da su mošti otkrivene u manastiru Manasija zapravo pripadale despotu Stefanu. Izvršivši analize, došlo se do rezultata koji su mnoge zbunjivali : 99% je tačno da su mošti pripadale najbližem srodniku velikog srpskog cara Lazara. Međutim, doktor Srboljub Živanović koji je zaslužan za potvrdu da istraživanja mošti iz manastira Koporin uopšte ne dovodi svoje mišljenje i analize koje je izvršio direktno pred kamerava tadašnje televizije, u pitanje. A kada je upitan kako je toliko siguran, izneo je nepobitnu činjenicu: mošti koje su pronađene u manastiru Manasija su bile pronađene tako da je telo bilo odvojeno od glave, a kako je poznato da je bratu despota Stefana, Vuku Lazareviću bila odrubljena glava, sasvim je jasno o kome se radi i bez daljih istraživanja. Glavno verovanje vezano za ovaj manastir je da pomaže osobama koje ne mogu imati dece. Monahinje svedoče da je nebrojeno mnogo parova koji su ili poslali pisma zahvalnosti ili došli u manastir Koporin da se zahvale zajedno sa svojim potomcima, koji su došli na svet nakon molitvi u ovom manastiru. Uz verovanja da despot Stefan pomaže ne samo onima koji su dobronamerni prema našoj zemlji, svakako se izdvajaju zanimljivosti o gostima manastira Koporin, a posebno o poseti američkog ambasadora. Kako je jednom prilikom izjavila monahinja Nina podsećajući se ovog događaja : "Pre nekoliko godina došao u Koporin američki ambasador. Razgledao, slušao, a prevodilac prevodio. Pred polazak, kao i svakom zvaničnom gostu, poklonili smo mu nekoliko brojanica. Posle mesec dana stiže nam pismo od američkog diplomate u kojem nas obaveštava da su imali saobraćajnu nesreću na Kosmetu, da je automobil samleven, ali da njima, a bilo ih je četvoro, čudom, ni dlaka sa glave nije falila. Napisao je još da brojanicu sa ruke nije skidao i da duboko veruje da mu je samo naš Svetitelj pomogao. Ubrzo nam je od Amerikanaca stigao novčani prilog za završne radove konaka. Eto, naš despot Stefan ima ljubavi i za one koji nas ne vole i muče!" Tokom obilaska manastira saznao sam da u njegovoj neposrednoj blizini postoji izvor (bunar) svete vode, koji opet pa pomaže slabovidima... Kako god, bilo da ste među onima koje zanimaju razna čudotvorna dejstva, ili možda među onima koji se interesuju i poštuju našu prošlost i istoriju, ili među onima koji su jednostavno samo u prolazu... svratite do manastira Koporin, nećete se pokajati.

Karađorđe je bio čovek preke naravi i velike hrabrosti, spreman da bez kompromisa ide do svog cilja. Bojali su ga se podjednako kako Turci tako i Srbi. Ostaje zabeleženo kako je ubio svog oca koji je porodicu dok je bila u bekstvu u Sremu nagovarao da se vrati i služi Turcima. Kasnije je od sveštenika i naroda tražio oproštaj zbog očeubistva i dobio ga je. Karađorđev brat Marinko je bio poznat po tučama, nasilnom ponašanju... prema istoričarima, kap koja je prelila čašu 1806. godine je bila ta kada je Marinko obeščastio jednu devojku. Karađorđe je svog brata obesio ispred kuće a sestrama 5 dana nije dozvoljavao da ga skinu sa omče... Karađorđe je 9 godina upravljao Srbijom ali je nakon propalog Prvog srpskog ustanka 1813. pobegao u Austriju, a naredne godine se prebacio u Rusiju. Nakon toga 1816. se pridružio ustanicima protiv Turaka u Grčkoj koji su mu već sledeće godine pomogli da se ilegalno vrati u Srbiju. Sa lažnim dokumentima, ofarbane sede kose i brkova u crno, iz Banata je sa jednim slugom prešao Dunav kod Rama u Srbiji. Uveče u Velikoj Plani na groblju Karađorđe se sreo sa svojim kumom Vujicom Vulićevićem i od njega zatražio da organizuje sastanak sa Milošem Obrenovićem radi dogovora o zajedničkoj borbi protiv Turaka. Miloš je brzo morao da donese odluku. Primiti i pomoći Karađorđa bi direktno potkopalo Miloševe pozicije u Srbiji, došlo bi do preuzimanja vlasti i novih sukoba, a od Turaka bi se mogle očekivati samo oštrije mere. Proterati ga bi bilo izuzetno teško što zbog karakternih osobina što zbog uticaja koje je Crni Đorđe i dalje uživao u narodu. Predati ga Turcima bi izazvao bes naroda koji bi verovatno doveo i do građanskog rata. Miloš se odlučio za ubistvo... Miloš je Vulićeviću naložio da ubije svog kuma i gosta. Vujica je 25. jula u Radovanje poneo omiljenu Voždovu hranu: pogaču, jagnjeću plećku i sir, i sreo se s Karađorđem. Zajedno su večerali, a pred zoru Vulićevićev sluga Nikola Novaković čijeg je brata Karađorđe zbog kukavičluka tokom ustanka u borbi na Deligradu osudio na smrt, ubio je Karađorđa udarcem u glavu tupom stranom sekire. Verovalo se da Karađorđa metak neće! Nakon toga Nikola je ubio Karađerđevog pratioca Nauma a Karađorđu je jataganom odsekao glavu. Vujica Vulićević je Milošu u Beograd odneo glave ubijenih kao i Karađorđeve stvari: sablju, orden ruskog cara, odelo i bisage u kojima je nađeno 4000 dukata. Vujica je je život okončao bolestan, u teškom siromaštvu i prezren od naroda zbog ubistva kuma. Prema nekim izvorima, 1828. godine otrovao ga je Gmitar Petrović, Karađorđev rođak. Nikola Novaković je 1850. godine potpuno izgubio razum i udavio se u reci. Sin mu je umro mlad, a ćerka je, takođe, poludela. Danas, na mestu ubistva Karađorđa u Radovanjskom lugu nalazi se crkva Zahvalnica, koju je 1930. godine podigao Karađorđev praunuk kralj Aleksandar I Karađorđević. Udaljeno nekoliko desetina metara od crkve odnsno mesta ubistva, nalazi se mesto pokraj drveta gde je prvobitno bio sahranjen vožd Karađorđe. Kasnije je telo preneto u Topolu gde i danas počiva u mauzoleju Karađorđevića na Oplencu. U sklopu spomen kompleksa nalazi se i "Voždov muzej" koji je poput ostalih objekata tokom moje posete bio zaključan...

Od mesta opisanog u prethodnom postu gde smo ostavili vozila, nastavljamo pešice dalje kroz šumu. Dok pešačimo od mojih domaćina dobih još nekolicinu informacija vezanih za Raču i okolinu. Saznadoh na primer da se na pomenutoj zaravni gde smo parkirali, održava Festival frule ili Sabor frulaša. Rekoše mi da se tom prilikom mnogo sveta skupi i da impozantno izgleda i zvuči kada iz stotine frula odjekne melodija ovom prelepom šumom... mogu samo da zamislim. Nas je tog dana pratila tišina koju je jedino narušavao naš govor i bezbrižni cvrkut ptica. Nakon kraće šetnje kroz šumu, pored utabanog puta nazire se i mesto koje tražim... Mesto koje tražim je mesto rođenja Karađorđa. Tu usred šume gde se sada nalazi spomen ploča kažu da se nalazila koliba... koliba u kojoj su Petar i Marica dobili muško dete - sina, ni ne sluteći da će nešto manje od pola veka kasnije baš on dići ustanak i povesti Srpski narod u borbu za oslobođenje od Turaka, o čemu je bilo reči na četvrtoj strani ove teme. Nakon obilaska ovog mesta i iskrenog uživanja u prelepom prirodnom okruženju, vratih se sa svojim pratiocima do parkiranih vozila. Ja im se iskreno zahvalih na pažnji i vremenu koje su odvojili za mene pa se uz pozdrave i rastadosmo. Ispostaviće se na kraju da su dvojica mladih ljudi, entuzijasta koje sam upoznao i koji su mi sve vreme nesebično pravili društvo i pričom upoznavali sa ovim prelepim krajem, zapravo bili zamenik predsednika opštine Rača (Dušan), koji je ujedno i naš kolega - motorista. I, direktor Turističke organizacije Rača, kome sam zaboravio ime zbog čega mu se ovom prilikom iskreno izvinjvam. Ja provedoh još malo vremena u onoj lepoti i tišini, a zatim se istim putem vratih do glavnog puta i crkve. Kada sam već spomenuo crkvu... preko puta spomen parka (etno kompleksa), nalazi se prelepa crkvica posvećena Svetom velikomučeniku Georgiju, a podigao ju je u spomen Voždu Karađorđu episkop šumadijski Sava Vuković kao svoju ktitoriju sa namerom da u njoj bude sahranjen. Gradnja je započeta 1989. a hram je završen 1994. godine. Crkva je spolja presvučena raznobojnim nepravilno tesanim granitom sa Rudnika, dok je iznutra oslikana uljanim bojama u Vizantijskom stilu. Unutrašnjost crkve nažalost nisam uspeo da vidim jer je u vreme moje posete bila zatvorena. Mali savet za one koji budu hteli da obiđu etno kompleks i da do njega dođu uz pomoć navigacije... Bolje u pretrazi kucajte "spomenik Karađorđu Viševac" (kao na slici ispod). Ukoliko u pretrazi unesete "Etno kompleks Petrovi dvori"... navigacija će vas odvesti 1,5 km dalje jer je lokacija pogrešno unesena "pinovana". I nakon svega, pravac kući uz toplu preporuku svima da svrate na mesto gde je nekada odrastao naš vožd i osete delić nekadašnjeg seoskog života u Srbiji.

Nakon obilaska etno kompleksa u razgovoru sa mojim domaćinima rekoh im šta mi je u planu sledeće da obiđem i priupitah kako najlakše da nađem to mesto. Na to mi bez oklevanja rekoše da nikakav problem nije da me oni otprate i da je najbolje da krenem sa njima autom ili da ih pratim motorom, "da ne lutam bezveze po šumi". Zaista svaka čast, nisam očekivao da će neko koga sam potpuno slučajno upoznao pre nešto manje od sat vremena da mi u toj meri posveti vreme i pažnju. Tako i bi, ja krenuh svojim motorom za njima... Odmah preko puta etno kompleksa, pored crkve Svetog mučenika Georgija vodi nešto uži asfaltirani put sve do reke Rače. Prešavši most na reci dođosmo do oboda šume, odnosno do samog podnožja brda gde prestaje asfaltni i kreće makadamski šumski put koji vodi uzbrdo. Nije puno trebalo, nakon nekoliko minuta vožnje i nekoliko "lakat" krivina dolazimo do male zaravni usred predivne lipove šume. Tu parkiramo i tu ujedno uočavam prvi i jedini putokaz ka mestu koje hoću da obiđem... Nažalost, na toj zaravni se ujedno nalazi i ugostiteljski objekat koji je nekada verovatno imao reprezentativni karakter. Mogu samo da zamislim kako je nekada bilo lepo ovde doći na neki nedeljni ručak, recimo. Danas, kao mnoge druge prelepe građevine ili građevine na prelepim mestima koje sam obišao, napuštene propadaju prepuštene vandalizmu i zubu vremena, šteta. Došavši na ovo mesto setih se jednog videa na Jutubu koga sam odgledao dok sam prikupljao informacije vezane za mesto rođenja Karađorđa. Naime, čovek je takođe došao do znaka (prva fotografija u ovom postu) koji se nalazi par desetina metara od napuštenog objekta. Čovek misleći da je ova ruina zapravo mesto Karađorđevog rođenja, u neverici je snimao i video završio na sledeći način: Nije puno pogrešio... ali bi ipak bilo poželjno postaviti još po koji znak koji će znatiželjne posetioce odvesti dalje u šumu ka traženom mestu! Odmah do napuštenog objekta, samo malo niže u šumi nalazi se i mala kapelica podignuta u čast Kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića nakon njegove pogibije u Marselju 1936. godine. Nastaviće se...

Osim seoskog domaćinstva, u parku se nalazi i spomen-česma koja je zapravo prvi objekat u selu koji je podignut u zak sećanja na rođenje Karađorđa. Ideja o podizanju spomen česme se pojavila 1891. ali je ta ideja realizovana tek 1924/25. godine. Sagrađena je od rudničkog granita, oštrog je i piramidalnog oblika na čijem se vrhu nalazi buktinja izrađena od belog venčačkog mermera. Na česmi se nalaze i dve autentične ploče sa natpisima: "Besmrtnom Voždu Karađorđu blagodarni narod sreza Lepeničkog i Šumadije" i "Za vlade Nj. V. Kralja Aleksandra I Karađorđevića praunuka Vožda Karađorđa". Nedaleko od česme, takođe u sklopu parka nalazi se i mala letnja pozornica. Međutim, nekako se čini da parkom ipak dominira tri metra visoka skulptura Karađorđa podignuta povodom 200 godina od Prvog srpskog ustanka. Ono što odmah upada u oči je da Karađorđe nije prikazan onako kako smo navikli. Nema kubura zadenutih za pojasom njegove svečane odežde, kao ni sjajne zvezde na grudima. Karađorđe je prikazan kao ponosni mladi hajduk sa puškom u ruci, kako je verovatno izgledao u vreme kada je pozivao narod na ustanak. Stojeći gordo, uzdignute glave, Karađorđe prstom pokazuje preko reke Rače u pravcu brda Gradišta. E, upravo tamo u šumovitim brdima se nalazi lokacija na kojoj nisam bio, koju ću morati da pronađem i zbog koje sam tog dana došao u Viševac... Nastaviće se...

Usled loših vremenskih prilika i nešto više slobodnog vremena, pravi je trenutak da nakon višemesečne pauze malo osvežim ovu temu. U međuvremenu sam dobio popriličan broj privatnih poruka kako sa pitanjima i sugestijama vezanim za lokacje o kojima sam pisao i o kojima ću pisati, tako i sa porukama podrške. Siguran sam da nikoga nisam preskočio i da sam svima odgovorio, ali evo i ovim putem bih želeo da se zahvalim SVIMA! ------------------------------------- Nakupio se poveliki broj zanimljivih lokacija koje sam obišao a o kojima još uvek nisam pisao (o fotografijama da ne govorim), tako da sam razmišljao odakle bi najbolje bilo da nastavim. Pošto je poslednji post bio vezan za Raču i Karađorđev dom, reših da odatle i nastavim ovu temu i zaokružim životnu priču vezanu za vožda Karađorđa. Ovaj put obredoh se na verovatno svima dobro poznatom putu #27 koji spaja Topolu i Raču. Odmah pokraj pomenutog puta, nedaleko od sela Viševac rodnog mesta vožda Karađorđa, nalazi se etno kompleks "Petrovi dvori". Iako sam došao sa namerom, nisam se prvi put našao ovde. Pažnju su mi prvo privukli radovi u okviru komleksa koji su bili u toku. Znatiželjno prilazim i od prisutnih radnika dobijam informaciju kako je kompleks zatvoren usled pomenutih radova. Nije puno prošlo, i nakon što napravih par fotografija pojavljuje se Dačija Daster iz koje izlaze dva mlađa čoveka koji počinju da se interesuju za sve što je vezano za napredak radova. Skapiram da su oni bili neko kome je bilo bitno da sve ide kako treba i po planu... Međutim, kako moj parkirani motor ispred kompleksa tako ih je zainteresovalo i samo moje prisustvo. Brzo smo ušli u priču i ja dobih "zeleno svetlo" da (komotno mogu a kažem) pretpremijerno uđem u kuću brvnaru čije je sređivanje takođe bilo još uvek u toku. Etno kompleks "Petrovi dvori" je ime dobio po Petru, Karađorđevom ocu. Ceo kompleks ima za cilj da dočara i prikaže kako je izgledalo seosko domaćinstvo 18. veka, iz vremena predustaničke Srbije. U park je donešeno nekoliko autentičnih objekata sa kraja 18. veka, tako da seosko domaćinstvo osim kuće za stanovanje čine i vajat, klet, mlekar, kačar i pčelinjak jer je poznato da su Karađorđe i njegovi roditelji čuvali pčele. Okućnica je obnovljena prema sačuvanim svedočenjima savremenika tog vremena. Nešto slično je urađeno i u Tršiću, rodnom selu Vuka Stefanovića Karadžića, što mi se izuzetno svidelo a o čemu sam pisao na šestoj strani ove teme. Kako sam saznao od mojih domaćina predviđeno je da se u jednoj od brvnara prodaje domaći med, a kasnije sam iz medija saznao da su u "Petrovim dvorima" održani popularni i dobro posećeni "Dani rakije". Nastaviće se...

Druga generacija ima šmek nekih starih dobrih vremena koje pamtim. Ipak treća i pored pomalo (po meni) diskutabilnih farova.

Granični kamen #120 - Kajmakčalan. PS. Sveću nisam ja stavio...

Uopšte nemam iskustva sa podvodnom fotografijom a i profi ronjenje na dah mi je potpuna nepoznanica, al' bar sam se potrudio. Malo sam se namučio i da ga nađem... Mig 21, Dermi - Albanija.

PALA ODLUKA: EU uklonila Srbiju sa "zelene liste", evo šta to znači WWW.BLIC.RS Evropska unija je uklonila Srbiju sa takozvane "zelene liste" trećih zemlja čijim građanima je dozvoljen ulazak u EU na osnovama dobrih epidemioloških...

Sada i za Albaniju potrebni papiri... SRBIJA NA NEMAČKOJ CRVENOJ LISTI Korona brojke našim građanima OTEŽAVAJU PUTOVANJA, gde su se pravila promenila, a gde možemo po starom WWW.BLIC.RS Jedva da je prošlo tri dana od vesti da je Rumunija skinula Srbiju sa zelene liste bezbednih zemalja a sada stiže informacija da je to uradila i Nemačka.

Nije dizao temperaturu rashladne tečnosti, sve je bilo apsolutno ok. Jedino što primetih je da za nijansu duže nego inače drži ventilator da radi (kada ga upali), i to obično tokom sporijih vožnji po zahtevnijim brdskim makadamskim putevima. Ok, bili su zaista vreli letnji dani, povećano opterećenje, al' ipak... A onda, vazdušnim kompresorom izduvasmo hladnjake... Sekunde su bile potrebne da oblak prašine ispuni garažu! Samo delić onoga što je izduvano iz oba hladnjaka se vidi na slikama. Nakon svake vožnje u kojoj bi se motor ozbiljnije isprljao ili izlepio pobijenim insektima padalo je "puškiranje" u uslužnim perionicama. Uvek sam "puškirao" i hladnjake (sa veće distance naravno), ali to očigledno nije bilo dovoljno. Verujem da u mnogome utiču kako pređena kilometraža tako i uslovi u kojima se motocikl vozi i koristi (prašnjavi makadamski putevi, količina pokupljenih insekata...) ali ipak, nakon ovog iskustva moj topli savet je da se sa vremena na vreme vazduhom pod pritiskom preventivno izduvaju hladnjaci. Radi se o R1200 GSA 2016.

NOVA PRAVILA ZA ULAZAK Od sutra u Severnu Makedoniju samo uz potvrdu ili PCR test WWW.BLIC.RS Strani državljani, kao i državljani Severne Makedonije od sutra će moći da uđu u tu državu samo sa sertifikatom o imunizaciji, potvrdom o preležanoj koroni ili negativnim PCR testom...

@doktor Rana e Hedhun (Thrown sand) Google Maps WWW.GOOGLE.COM ★★★★☆ · Strand

Pristao je da mi pozira.

@Biker Q cistio sam usis i klapne na automobilskom TFSI motoru, odlicno se pokazao.