MOTUL ENGINE CLEAN MOTO - Motul WWW.MOTUL.COM MOTUL ENGINE CLEAN MOTO - Motul Ili ENGINE FLUSH MASS.RS ENGINE FLUSH - KARAKTERISTIKE I PREDNOSTI• Osigurava da je motor čist pre stavljanja novog ulja u motor, tako da novo ulje ima maksimalan radni vek• Idealno za sve automobile i...

Fotografije vezane za prethodni post... Mnoge su zanimljivosti vezane za ovaj manastir, u njegovoj riznici se čuvaju veoma vredne ikone iz 16. 17 i 18. veka, nekoliko značajnih rukopisnih knjiga i vrednih liturgijskih predmeta... Međutim, osim njegove prelepe arhitekture, najčešće se kao glavna atrakcija spominju očuvane manastirske freske; pogotovo freska na kojoj je prikazana kraljica Simonida, žena vanserijske lepote koju je pratila teška i surova sudbina. Ktitorska kompozicija na unutrašnjem stubu levo - kraljica Simonida, na subu desno kralj Milutin. Naš poznati pesnik Milan Rakić je boravio u Prištini u periodu 1905-1911. godine, prvo kao pisar, a zatim i kao šef konzulata. Najviše vremena na Kosovu je provodio sa narodom, primao je i pomagao uplašene i zulumom naplašene ljude, boravio među njima. Tako je za vreme velikih sabora sa narodom odlazio i u Gračanicu. A baš tu u Gračanici se nalazi freska žene kralja Milutina - kraljice Simonide, freska koja je po mnogima jedna od najlepših fresaka srpske istorije i crkvenog ikonopisanja. Međutim, sve što je tada naš pesnik od lepe freske mogao da vidi je bio nagaravljeni zid na kome se nazirala kruna, velo, gusta kosa i lik naše kraljice... bez očiju! Inspirisan onim što je video, Milan Rakić piše pesmu: "Simonida". Iskopaše ti oči, lepa sliko! Večeri jedne na kamenoj ploči, Znajući da ga tad ne vidi niko, Arbanas ti je nožem izbo oči. Ali dirnuti rukom nije smeo Ni otmeno ti lice, niti usta, Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo, Pod kojim leži kosa tvoja gusta. I sad u crkvi, na kamenom stubu, U iskićenom mozaik-odelu, Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu, Gledam te tužnu, svečanu, i belu; I kao zvezde ugašene, koje Čoveku ipak šalju svetlost svoju, I čovek vidi sjaj, oblik, i boju Dalekih zvezda što već ne postoje, Tako na mene, sa mračnoga zida, Na iščađaloj i starinskoj ploči, Sijaju sada, tužna Simonida, - Tvoje već davno iskopane oči! Milan Rakić je napustio ministarstvo čim je buknuo Balkanski rat. Ne javljajući se nikome, otišao je na granicu sa prvom komitskom četom čuvenog vojvode Vuka. Kasnije će Rakić skromno ali ipak ponosno priznati da je prvi od oslobodilaca ušao u Prištinu. Milan Rakić je umro 30.06.1938. godine i nažalost nikada nije saznao... Tokom konzervatorskih radova 1971-1976. očišćene su naslage sa očiju naše prelepe kraljice na fresci u Gračanici. One ipak nisu bile oštećene, rupe su načinjene malo iznad njih, a lepe Simonidine oči su svetloplave boje. U čast našeg pesnika, odlučeno je da se ne repariraju oštećenja - rupe koje izgledaju kao oči. "Iskopane" Simonidine oči su do dana današnjeg ostale onakve kave su i bile. Složićete se da pri čitanju Rakićeve pesme Simonidine oči i dalje plene, pogotovo ako ste među onima koji ih nisu videli uživo na fresci. Kao i obično kada su ovakva mesta u pitanju, sa odlutalim mislima i pun utisaka izlazim iz manastira kad... još jedna svadba! Upravo se spremaju da uđu i u Gračanici obave venčanje i to baš na jubilej, na sedamstogodišnjicu postojanja manastira, svaka čast! Čestitah ljudima, pomerih se do motora da ne smetam i počeh lagano da navlačim opremu.... Kažu... da kada je podigao Gračanicu, kralj Milutin je sazidao nebo na zemlji. Slažem se, jer Gračanica je definitivno manastir vanvremenske vrednosti i lepote, i nije bez razloga na spisku Uneskove Svetske baštine. I, ko zna... možda ne Simonidine, već me oči neke druge žene nateraju da opet odem u Gračanicu i... da baš tamo (po drugi put) stanem na ludi kamen.

Nakon što sam obišao i uslikao spomenik, krenuh ka motoru i začuh neke automobilske sirene, neko dešavanje koje nisam samo ja ispratio pogledom. Još uvek nisam mogao da vidim automobile, ali sam jasno primetio srpsku zastavu koja se vijori na barjaku, i koja napreduje ka kružnom toku iz jedne od bočnih ulica - svadba garant! I jeste, uh kako mi je bilo drago! Čelo svadbene povorke mi se već približilo kada podigoh ruku uvis, i sa tri prsta pozdravih mladence i svatove. Kako me spaziše pored motora, tako nastade "haos"! Počeše još luđe da trube, spuštaju se prozori, svatovi otpozdravljaju na isti način, mladoženja viče iz auta i pozdravlja me, neki pozivaju i rukom pokazuju "aj' sa nama..!", neke devojke sa šajkačama mi šalju poljupce... šou! Prođe tako svadbena kolona u veselju, neka im je sa srećom! A mene je čekala vožnja do sledećeg mesta, vožnja koja će potrajati čitavih... nekoliko desetina sekundi! Nedaleko od Prištine, na samo 200 m od spomenika Milošu Obiliću u Gračanici, pokraj omalene reke Gračanke, nalazi se zadužbina srpskog kralja Milutina iz dinastije Nemanjića. Čuveni manstir Gračanica je podignut u periodu između 1315. i 1321. godine. Gračanica je podignuta na temeljima starije Bogorodičine crkve iz 13. veka, a ona na temeljima starohrišćanske bazilike iz 6. veka. Na južnom zidu kapele i dan danas stoji ispisana povelja u kojoj kralj Milutin 1321. godine kaže: "Videh razrušenije i padenije hrama Svete Bogorodice gračaničke, jepiskupije lipljanske, sazidah je od osnovanije i popisah i ukrasih iznutra i izvana." Iako je Gračanica danas ženski manastir, na samom početku postojanja u njemu su služili monasi. Od završetka izgradnje pa skoro do kraja 16. veka manastir je beležio veliki napredak; pa tako polovinom 16. veka Gračanica postaje sedište Novobrdske mitropolije. Osim duhovnog značaja, manastir Gračanica je bio i važan prosvetni centar za kosovsko-metohijske Srbe, kako pre, tako i u vreme turskog ropstva. U manastiru je još u prvoj polovini XVI veka postojala prva štamparija. Nažalost, tokom viševekovnog boravka turskih osvajača na teritoriji Srbije, istorija beleži da je manastir kasnije i skroz opusteo a crkva je korišćena samo za parohijske potrebe. Zanimljivo je to da je u periodu pre 1759. godine Gračanica bila čisto arnautsko mesto, bez ijednog Srbina. Arnauti su se uz podršku Turaka pobrinuli da izbrišu svaki pomen na proterane Srbe. Međutim, sredinom 18. veka zavladala je neka bolest od koje su Arnauti masovno umirali. Usled te pošati preživeli Arnauti se iseljavaju, a u ponovo napuštenu Gračanicu (selo oko manastira), vraćaju se Srbi iz okoline. Nakon viševekovne turske okupacije, naši junaci, naša vojska je 1912. godine po prvi put kročila na oslobođeno Kosovo Polje - Gazimestan. Jedan za drugim su se spuštali na kolena i ljubili svetu srpsku zemlju natopljenu krvlju predaka. Nakon Kosova Polja, Prištine, stigoše tako i do Gračanice... zadivljeni i u suzama posmatraše tako našu, ponovo slobodnu, prkosnu svetinju. Kad su mene preplavile emocije dok sam ulazio i boravio u ovom hramu, mogu samo da zamislim kako je tek njima bilo... Nakon Drugog svetskog rata u manastir dolaze i obnavljaju ga monahinje. Sa igumanijom na čelu, od tada manastir funkcioniše kao ženski. U manastiru danas boravi oko 20 monahinja koje se bave ikonopisanjem, vezom, poljoprivredom i mnogim drugim monaškim poslovima. Nakon konflikta na KiM 1999. usled nepovoljnih životnih i političkih prilika, episkop Raško-prizrenski biva prinuđen da napusti grad Prizren u kome je bilo smešteno sedište ove episkopije SPC. Tako se od 1999. godine, silom prilika, sedište Raško-prizrenske episkopije preseljava u manastir Gračanicu na Kosovu. Od tada pa do današnjih dana, Gračanica predstavlja duhovni centar, koji poput zvezde vodilje osvetljava put svim Srbima koji su nakon surovih događaja i dalje ostali na KiM. Nastaviće se...

BMW R9T

Iako obiđoh i Prištinu, o njoj neću pisati ovaj put. Opšte je poznato da su na KiM stradali skoro svi istorijski spomenici podignuti srpskim velikanima. Obično su vezivani sajlama, a onda su iz temelja čupani kamionima i traktorima. Na taj način su na primer u Prištini porušeni spomenici Njegošu, Vuku Karadžiću, Dositeju Obradoviću... Sada se u Prištini mogu videti spomenici NATO-u, tipografski natpis "Newborn" (novorođenče)... dok se šest metara visoki Bil Klinton, na istoimenom bulevaru, "šepuri" pored američke zastave koja se vijori. U neposrednoj blizini se nalazi i butik koji nosi ime njegove supruge Hilari. Ne zamerite, ostaćete uskraćeni za te fotografije jer... jednostavno mi se nije dalo da se zaustavljam i da poput nekog egzaltiranog turiste fotografišem pomenute budalaštine. Od sudbine koja je zadesila pomenute srpske spomenike nije izuzet ni spomenik Milošu Obiliću koji se nalazio u mestu Obilić, udaljenom nekih desetak kilometara od Prištine. Spomenik je srušen 1999. godine i od daljeg uništenja su ga sačuvali vojnici KFORa. Nakon rušenja, spomenik je prebačen u dvorište manastira Gračanica gde provodi narednih 15 godina. Zahvaljujući donaciji norveške vlade na spomeniku su sanirana sva oštećenja, a odlukom SO Gračanica spomenik ponovo dobija svoje mesto. Pošto je bilo nerealno da spomenik ponovo bude vraćen tamo gde je i srušen, na Vidovdan 2014. godine spomenik Milošu Obiliću je postavljen i svečano otkriven na kružnom toku u mestu Gračanica. Na pomenutom mestu ranije se nalazio mozaik sa likom kraljice Simonide, koji je premešten u OŠ "Kralj Milutin" u Gračanici. Spomenik je postavljen tako da gleda u pravcu Gazimestana, u pravcu mesta gde se 1389. godine odigrala presudna bitka u istoriji srpskog naroda. Nakon postavljanja spomenika, zabeleženo je nekoliko "sitnih" incidenata poput žvrljanja (farbanja) table... poslednji se dogodio 2020. godine kada su nadzorne kamere zabeležile bacanje molotovljevog koktela na spomenik i pokušaj skidanja srpske zastave od strane 3 N.N. lica. Nakon brze reakcije lokalnog srpskog stanovništva, počinioci su pobegli a vatra je ugašena. Nastaviće se...

Gazimestan je memorijalni kompleks, centralno mesto na prostoru gde su se 1389. sukobile srpska i turska vojska. Kompleks obuhvata: spomenik kosovskim junacima koji je sagrađen 1953. godine u obliku srednjovekovne kule, zatim Muratovo tube - mauzolej turskog sultana Murata, podignut na mestu njegove pogibije, u kome su bili sahranjeni njegovi unutrašnji ograni, dok je telo sahranjeno u Bursi. Današnji izgled dobilo je polovinom 19. veka, a konačni oblik u 20. veku. I Gazimestan tube (Barjaktarevo tube), mauzolej u kome su smešteni posmrtni ostaci turskog barjaktara, a podignuto je na mestu gde su, prema predanju, poginuli turski i srpski barjaktari. Kompleks Gazimestana sa spomenicima, božurima i velikim prostorom oko spomenika do 1999. bio je zakonom zaštićen. Kompleks je miniran i oskrnavljen avgusta 1999. u prisustvu britanskih snaga KFORa. U memorijalnoj kuli visokoj 25 metara su oštećene informativne aplikacije, kao i slova na zidu, odnosno stihovi epskih pesama kosovskog ciklusa. Iako je od tada "čuvan" od strane međunarodnih snaga, neki Albanci na prostoru kompleksa podižu građevinske objekte. Nedaleko od spomenika je i privatna ergela konja koja deo spomen prostora koristi kao hipodrom. Na proslavu 600. godišnjice bitke, na vidovdan 1989. Slobodan Milošević je na ovom mestu održao svoj čuveni govor, u kome je po proceni mnogoh istoričara i političara i najavio raspad SFRJ. Po tadašnjim procenama, na gazimestanu se bilo skopilo oko milion ljudi. Do spomen-kule na Gazimestanu se veoma lako stiže jer se nalazi u neposrednoj blizini magistralnog puta, nekih 6-7 kilometara od Prištine. Ispred žičane ograde (kapije) se nalazi kućica (kontejner) u kome se nalaze dežurni policajci. Njima se da lična karta kako bi evidentirali vašu posetu, a nazad je dobijate prilikom napuštanja spomenika. Stariji policajac je odlično govorio srpski i bio je veoma ljubazan. Primetih da je ceo prostor oko samog spomenika pokriven sa mnoštvom kamera za nadzor. Ne verujem da je to zbog zaštite samog objekta (spomenika), više sam mišljenja da je to zbog masovnijeg okupljanja Srba koje se dešava svake godine na Vidovdan... a možda i grešim. Lazareva kletva na prednjoj strani spomenika. Ulaz u kulu se nalazi na njenoj zadnjoj strani. Stepenište koje vodi ka vrhu. Tokom penjanja, prolazi se pored čuvenih stihova epskih pesama kosovskog ciklusa koji se nalaze na zidu. Ovo su neki od njih... Sa samog vrha kule pruža se pogled na ceo prostor na kome se odigrao Boj na Kosovu. Kako bi se lakše orijentisali, na vrhu kule postoji i metalna ploča koja u centralnom delu prikazuje raspored srpskih i turskih snaga u odnosu na samu kulu. Dok na levoj i desnoj strani pomenute ploče stoji opis bitke: "Na Kosovu polju u dolini reke Laba, između Sitnice, Grmeč planine, reke Samodreže i potoka Butovca – 15. juna 1389. godine vođena je istorijska bitka između srednjovekovne srpske kneževine i turske carevine. Srpska vojska koja je brojala oko 35000 boraca, bila je raspoređena na desnoj obali Laba, tako da joj se desno krilo oslanjalo na Sitnicu a levo krilo na planine, štab kneza Lazara nalazio se u sredini. Turska vojska koja je brojala oko 100 000 ljudi, zauzela je položaje prema srpskoj vojsci, na levoj strani Laba naslanjajući se levim krilom na Sitnicu, a desnim na planine, štab sultana Murata bio je postavljen u sredini. Toga dana, oko 8 časova ujutru, Turci su preduzeli napad, prešli Lab levim krilom i zametnuli žestok boj oko brežuljaka na desnoj obali. Srpsko desno krilo odbilo je sve neprijateljske napade i prebacilo Turke ponovo na levu obalu. Zatim je srpska vojska preduzela napad, prešla desnim krilom Lab, probila tursko levo krilo i nabacila ga na rezervu. Srbi su na taj način došli u neposrednu blizinu turskog štaba što je, u kritičnom momentu po Turke iskoristio vojvoda Miloš Obilić koji je napao samog turskog zapovednika, sultana Murata i smrtno ga ranio. Tada, oko 10 časova, zapovednik turskog desnog krila princ Bajazit, da bi uticao na kritičan razvoj bitke, a pošto prema njemu nije postojala ozbiljna opasnost jer Srbi na njegovom pravcu nisu mogli znatnijim snagama preći Lab, sa većim delom svojih trupa i opštom rezervom bočno napada srpsko desno krilo i zameće najkrvaviji boj oko brda Magzita i Gazimestana. Oko podne, u rešavajućem momentu po celu bitku, knez Lazar naredi srpskoj rezervi da uđe u boj. Ali dok je srpska rezerva kretala u boj, odelenja na krajnjem desnom krilu podlegla su turskom obuhvatnom manevru i brojnoj nadmoćnosti svežih trupa, te celo srpsko desno krilo popusti i počne se povlačiti – da li je srpska rezerva intervenisala, pa nije uspela ili uopšte nije ušla u boj – ne može se utvrditi. Tek, povlačenje desnog krila prenese se na celi front, čime je bitka bila izgubljena. Posledica Kosovske bitke bila je ta što je srpski narod izgubio svoju nezavisnost a propast Srbije na Kosovu ubrzala je propast i ostalih balkanskih država. U Kosovskom boju poginula su oba državna poglavara: turski sultan Murat i srpski knez Lazar." Bilo kako bilo... za samu bitku i njene aktere vezana su mnogobrojna predanja i legende opevane i u kosovskom ciklusu srpske epske poezije. Danas, Kosovski boj je duboko usađen u srpsku nacionalnu svest, jer Lazareva pogibija se vekovima shvatala kao velika žrtva prinesena očuvanju narodne i državne slobode. Žrtva, koja je pružala primer prošlim, i koja bi bi trebalo da posluži kao primer svim budućim generacijama. NEKA IM JE VEČNA SLAVA, I HVALA!

Nakon smrti cara Stefana Dušana Nemanjića (Dušana Silnog) decembra 1355. godine, dolazi do rasparčavanja Srpskog carstva. Mladi neiskusni naslednik Dušana Silnog, carević Stefan Uroš, nakon smrti svoga oca jednostavno nije bio sposoban da sačuva carstvo. Njegovi i doskorašnji rođaci, velikaši i vazali njegovog oca rasparčali su nikad veće Srpsko carstvo na nekoliko većih i nekolicinu manjih državica. Neke od novonastalih država su sklopile saveze, dok su mnoge usled netrpeljivosti i ljubomore bile i u ozbiljnim sukobima. Osim toga, mladi naslednik Stefan Uroš nije imao ni snage ni dara da vojnički i smelo odgovori na sve veće turske pretnje u južnim delovima carstva. Svestan opasnosti i novonastale situacije Vukašin Mrnjavčević se 1366. godine odmetnuo od svog suverena i proglasio kraljem. Podržao ga je brat Uglješa i Vukašin ga je, u znak zahvalnosti, proglasio despotom. Nakon neuspelog pokušaja da objedine i pomire posvađanu srpsku vlastelu, braća Mrnjavčevići koji su držali verovatno najveću i najmoćniju srpsku državu tog vremena, rešiše da okupe vojsku i iz dva pravca krenu na Turke. Vukašin je krenuo iz Skoplja (danas Severna Makedonija), a Uglješa iz Sera (danas Serez - Grčka). Obe vojske se sastadoše u dogovoreno vreme na reci Marici 25. septembra 1371. Brzina ovog pohoda je u potpunosti iznenadila Turke koji su znali da na bojnom polju nemaju šanse protiv jedne od (po mnogim istoričarima) tada najbolje vojne formacije u Evropi. Turska prestonica Drenopolje (danas Jedrene, Edirne - Turska), je bila udaljena na svega 40 kilometara. Nakon što su se ulogorile, ponesene brojnošću i dosadašnjim uspesima, srpske snage su poskidale oklope, odožile oružje i unapred započele sa pobedničkom terevenkom (gozbom) koja je potrajala u noć. Međutim, najbolji Muratov vojskovođa i branitelj Drenopolja Lala-Šahin nije hteo da naredi evakuaciju grada, već šalje uhode (izvidnicu) da vidi koja je namera Srba. Videvši neopreznost, bahatost, raspuštenost... Lala-Šahin donosi odluku da pred zoru furioznim konjičkim napadom napadne mamurnu srpsku vojsku koja po principu "lako ćemo" čak ni stražu nije postavila oko kampa. Turci uz pomoć snažne oluje koja je u toku noći donela kišu, vetar i grmljavinu, napraviše takvu pometnju i paniku u kampu, da nije ni došlo do bilo kakvog organizovanog srpskog otpora. Usledio je pokolj u kome ginu i Vukašin i Uglješa... Mnogi koji su i pokušali da pobegnu, udavili su se u Marici jer nisu znali da plivaju. Uprkos ovom katastrofalnom porazu srpske vojske, Mrnjavčevićima se mora odati priznanje jer su bili jedini hrišćanski vladari tog vremena koji su shvatili koja opasnost preti. Imali su dovoljno mudrosti, srčanosti i hrabrosti da pokrenu pitanje odbrane hrišćanstva, da okupe i naoružaju vojsku i da krenu u boj. Šta bi bilo da su tada Mrnjavčevići potukli Turke i zauzeli njihov glavni grad, kako bi se kretao tok istorije? Nikada nećemo saznati. Po mnogima, upravo Marička bitka je bila ona koja je odredila budućnost Srbije, i upravo ona je spojila srpsku ingenioznosti i glupost na jednom mestu. Iako znatno oslabljena, Srbija je i dalje predstavljala glavnu prepreku i pretnju turskim ambicijama na Balkanu. Turska nije odmah krenula u osvajanje već je prvo zauzela par srpskih država na jugu i nametnula im vazalni odnos, kako bi prikupila novac za buduće pohode. Odatle su Turci sve češće i češće išli u pljačku lokalnih srpskih teritorija, da bi na kraju sve preraslo u pravi konflikt. 1386. godine Turci osvajaju Pirot i Niš, ali dalje Muratovo napredovanje osujećuje knez Lazar u bici na Pločniku. Nakon bitke Turci se povlače i napuštaju Srbiju. Nakon dve godine konsolidacije i mira, Turci ponovo napadaju i 1388. godine prodiru sve do Bileće. U bici kod Bileće se sudaraju pljačkaški odredi Lale-Šahina, turskog voskovođe koji je odneo pobedu u Maričkoj bici, i odredi Kraljevine Bosne koje su predvodili Vlatko Vuković i Radič Sanković. U ovoj borbi turska vojska je totalno razbijena, Lala-Šahin bekstvom jedva spašava živu glavu, i Turci se ponovo povlače. Sva ova ukratko opisana dešavanja dovela su do odlučujućeg obračuna koji se odigrao 1389. godine... do Boja na Kosovu. E sad... Iako sam zaista puno pročitao i pogledao u vezi ovog i mnogih drugih događaja, želim odmah da se ogradim od svega što ću napisati i želim da napomenem da je sve informativnog karaktera. Toliko je malo relevantnih podataka iz prošlosti a toliko je puno oprečnih mišljenja. Ja sam kao izvor izabrao istoričare kako domaće, tako i strane, koji isključivo barataju sa malobrojnim pisanim podacima iz tog vremena, poput spisa iz Firentinske opštine npr. Car Lazar, vladar Moravske Srbije, pokušao je da okupi sve srpske vladare i ujedini ih u borbi protiv Turaka. Jedini koji su se odazvali bili su zet cara Lazara Vuk Branković vladar KiM, i kralj Bosne Tvrtko I Kotromanić koji šalje svog izaslanika i prekaljenog ratnika vojvodu Vlatka Vukovića. Ostali ili su smatrali da im ne preti opasnost od Turaka, ili se nisu odazvali zbog netrpeljivosti, odnosno loših odnosa sa carom Lazarom. Sa druge strane imamo sultana Murata I sa svojim sinovima Jakubom i Bajazitom. Tog istorijskog 15. juna 1389. godine (Julijanski kalendar) ili 28. juna (Gregorijanski kalendar) na Vidovdan, na Kosovu Polju - Gazimestanu, jedna naspram druge, susreću se dve vojske potpuno različitih ideologija, shvatanja i taktika ratovanja. Turska vojska je u prvim redovima imala strelce, iza njih je bila pešadija, dok se iza pešadije nalazila laka konjica. Tursko levo krilo predvodio je Jakub, do njega u sredini nalazio se sultan Murat, a na desnom krilu je bio drugi Muratov sin Bajazit. Procene su da je turska strana brojala oko 100.000 boraca (mahom plaćenika). Sa suprotne strane, prve redove je činila teška (oklopljena) srpska konjica, dok je iza nje bila pešadija. Na levom krilu srpske vojske bio je vojvoda Vlatko Vuković, u sredini je bio car Lazar, dok je desno krilo predvodio Vuk Branković. Procene kažu 25-30.000 boraca. Taktika turske, kao i drugih azijskih vojski se zasnivala na povlačenju. Strelci i pešadija bi prvo načeli protivnika, a zatim bi povlačenjem mamili protivnika na laku i okretnu konjicu koja bi potom preduzimala razne ubitačne manevre. Sa druge strane, bila je klasična evropska vojska tog vremena čija je glavna udarna sila bila teška konjica, iza koje bi pešadija završavala posao. Oko 08 h ujutru, prvi u napad krenuše Srbi. Srpsko levo krilo, centar i desno krilo teške oklopljene konjice stuštilo se ka turskim strelcima. Skoro bez ikakvog učinka, povlačeći se i odapinjući strele... turski strelci bivaju pregaženi. Siloviti nalet srpskih konjanika tek donekle zaustavlja mnogobrojna turska pešadija koja trpi velike gubitke. Međutim, srpsko desno krilo pod vodstvom Vuka Brankovića doslovce melje tursko levo krilo koje predvodi Jakub. Jakub toliko biva potisnut da levi bok turskog centra sada ostaje skoro pa nebranjen. U tim momentima bitke svoju priliku uviđa Miloš Obilić sa još 11 vitezova. U samoubilačkom jurišu, oni probijaju turske redove, dolaze do najhrabrije sultanove garde - Janičara, ginu, i do sultana Murata stiže teško ranjeni Obilić koji ga i ubija - (Murat na konju predvodi vojsku i upravlja bojem, a ne iz nekog šatora). Za to vreme, Bajazit i desno krilo turske vojske ozbiljno pritiska i potiskuje levo srpsko krilo Vlatka Vukovića, koji se herojski bori i pruža otpor. U centru oko cara Lazara je haos! Nema 100% pouzdanih podataka o pogibiji cara Lazara. Po mnogim istoričarima, šezdesetogodišnji i teško ranjeni car Lazar gine pred sam kraj Kosovskog boja kada je Bajazit uveo rezervu u boj, po nekima čak i po završetku bitke. Nakon njegove pogibije, Vuk Branković povlači svoju vojsku sa Kosova polja, Bajazit koji je zbog prestola već uklonio svog brata Jakuba, takođe napušta bojište. Vojvoda Vlatko Vuković odlazi nazad u Bosnu i izveštava (piše) kralju Tvrtku o velikoj pobedi nad Turcima. Uglavnom, usled iznemoglosti i ogromnih gubitaka, obe strane istovremeno napuštaju bojište. Ono što je zaista poznato i istorijski dokazano su činjenice koje su vekovima tumačene na različite načine... Da li je Vuk Branković izdao cara Lazara na Kosovu polju? Svi istoričari se slažu da je velika istorijska nepravda učinjena prema tom čoveku, pa se vekovima samo pominjanje imena Vuka Brankovića odmah vezuje za izdaju. Vuk Branković se pokazao kao izuzetan ratnik koji je imao velike zasluge u samom boju na Kosovu. Vuk Branković niti je izdao Lazara, niti je ikada nešto tražio od Turaka, niti je ikada išta dobio od njih, čak je u periodu nakon Kosovskog boja i nastavio da se bori protiv Turaka; da bi na kraju i umro u njihovom zarobljeništvu. Da li smo pobedili, izgubili ili je nerešeno? Činjenica je da smo se suprotstavili višestruko jačem neprijatelju. Činjenica je da smo im ubili cara, odnosno da je turski car prvi put u istoriji turskih ratovanja ikada (Afrika, Azija, Evropa) poginuo na bojnom polju. Takođe je činjenica da Turci ništa nisu uspeli da urade i nisu ostali, već su se pretrpevši velike gubitke nakon Kosovskog boja odmah i potpuno povukli. Dakle, naša pobeda. Međutim, takođe je činjenica da su se obe vojske nakon pogibije svojih vladara i nakon katastrofalnih gubitaka, istovremeno povukle sa bojišta... nerešeno? I na kraju... tela poginulih još nisu valjano ni pokupljena sa bojišta, a već smo bili napadnuti sa severa od strane našeg drugog neprijatelja - Ugara (Mađara), koji prodiru i pustoše sve do Borača. Knjeginja Milica koja pored sebe ima maloletnog Lazarevog naslednika, koja ima srpsku vlastelu koja je nastavila sa međusobnim sukobima, veoma oslabljenu vojsku... da bi sačuvala državu bila je prisiljena da u pomoć pozove Turke, dojučerašnje neprijatelje, i prihvati sve uslove koji su i prethodili Kosovskom boju (čemu se oštro protivio Vuk Branković). Turci zaista pomažu i sa Srbima proteruju Ugare, ali Srbija priznaje Bajazitovu vlast i postaje vazalna država, obavezuje se na plaćanje poreza Turskoj, obavezuje se da će davati deo vojske za turske pohode... dakle gledano na posledice, odnosno na ono što je usledilo nakon boja - mi smo izgubili. To su samo neke od činjenica, a vi procenite sami. Nastaviće se...

Maksa... pas moje sestre.

Jeste, radi se o kuglani staroj 100 godina, što je zaista bila retkost za ono vreme. Do relativno skoro su mogle i kegle da se vide ali ih je neko pokrao. Prilikom moje poslednje posete tom dvorcu, sve je bilo zaključano (zatvoreno), i čuvar me je jedva pustio da priđem objektu. Sada vidim da to izgleda nije problem.

@KoleD nema na čemu. Vaistinu, sve najbolje! @Eol hvala! @Deki Katana @SlobodanR1 hvala, potpuno se slažem! Vaistinu, sve najbolje!

"Sastala se četiri tabora na ubavu na Polju Kosovu kod bijele Samodreže crkve..." Od čuvenih stihova legendarne epske pesme "Uroš i Mrnjavčevići", pa do današnjih dana, toliko je istorijskih događaja protutnjalo pokraj male, skromne ali lepe i prkosne crkvice da ih je skoro nemoguće sve nabrojati, a kamoli opisati. Skoro sedam vekova, crkva Svetog Jovana Preteče u Samodreži kraj Vučitrna svedoči o srpskim usponima, padovima, stravičnim stradanjima ali i želji za opstankom na ovim prostorima. Za razliku od Vučitrna gde su me savetovali, za ovo mesto su mi govorili i bili izričiti da nikako, ali nikako ne idem, pogotovo ne sam na motoru. I bez tih saveta od strane upućenih dobronamernih ljudi, i sam sam već znao da je Samodreža zabranjeno mesto za Srbe, da je osinjak "OVK". Čak se i nekoliko pokušaja posete od strane novinara završavalo neslavno... Na magistralnom putu #M2 koji od Vučitrna vodi dalje ka Prištini postoji skretanje sa tablom "Samodreža". Nije mi puno trebalo da uočim kontrast između novih albanskih kuća i spaljenih srpskih ognjišta, između albanskog i povelikog srpskog seoskog groblja na kome jedva da nekoliko spomenika stoji nesrušeno. Vozeći lokalnim putem ka mestu koje želim da obiđem, sustižem crni Audi karavan sa totalno zatamnjenim staklima koji se kreće sredinom puta. Nikakvih skretanja na vidiku, kuća, usred ničega usporava on, usporavam i ja... Znam da nije mogao da mi vidi tablicu, ali isto tako znam da će je upravo videti nakon što ću ga preteći, jer nemam nameru da se vozim iza njega šta god da mu je bila zamisao. Nakon što sam ga pretekao u svom retrovizoru videh suvozača i vozača koji drži mobilni na uvetu... Držeći ga na oku, Audi je nastavio da usporava i zaostaje, nije me pratio, a ja u istom ritmu nastavih dalje. Stižem u Samodrežu i nailazim na jednu porušenu kuću pokraj puta gde i parkiram, to je to, mirno je i tiho, nema nigde nikoga na vidiku. Nekada srpsko selo danas je potpuno bez Srba, i skoro jedino što je srpsko preostalo ovde je samo ime sela. Zaobišavši školu, zađoh među kestenove čija debla kao da od znatiželjnih pogleda kriju omalenu crkvicu koju tražim. Prilazeći joj, čudan osećaj me je obuzimao, tolike sam svetinje obišao, ali eto, ovde su emocije jednostavno navirale. Skromnu ali lepu, crkvu Samodrežu je podigao narod u vreme cara Uroša Prvog i posvetio je Svetom Jovanu Preteču. Neposredno nakon careve smrti 1371. godine, upravu nad srpskim zemljama preuzima car Lazar Hrebeljanović. Selo Samodreža sa svojom čuvenom crkvom nalazi se između dve najpoznatije kosovske reke, Sitnice i Laba. Na brdu Gradina iznad Samodreže, nalazio se utvđeni grad sa dvorcem moćnog vlastelina Vuka Brankovića. Prema podacima i narodnom predanju, upravo tu na Gradini, nakon pričešća u Samodreži, za kneza Lazara i njegove vojskovođe priređena je svečana večera na kojoj je on održao čuvenu zdravicu: „Ko je Srbin i srpskoga roda, I od srpske krvi i kolena, A ne došo na boj na Kosovo: Ne imao od srca poroda, Ni muškoga, ni devojačkoga! Od ruke mu ništa ne rodilo, Rujno vino, ni šenica bela! Rđom kapo, dok mu je kolena!” Neposredno pred istorijski Kosovski boj koji se odigrao 15. juna po starom, odnosno 28. juna 1389. godine po novom kalendaru, car Lazar se po poslednji put pričešćuje sa svojom vojskom upravo u Samodreži i odlazi na čuveno bojište - Gazimestan, do kojeg ima oko 3 sata hoda. Po narodnom predanju, telo Miloša Obilića je nakon pogibije na Kosovu polju dopremljeno prvo u Vučitrn, a nakon toga je preneseno i sahranjeno u Samodreži. Mala crkvica je tako ušla u kolektivnu svest i mitologiju srpskog naroda. Taj spomenik kulture i istorije našeg naroda su Turci nažalost u više navrata, palili, pljačkali i skrnavili. Tokom poslednje obnove između dva rata 1932. godine kod crkve su pronađeni kosturi za koje se smatra da su pripadali stradalima u Kosovskom boju, zbog čega su oni smešteni u tri kosturnice koje su podignute uz crkvu. Prilikom izgradnje seoske škole krajem sedamdesetih godina prošlog veka, lokalni albanci su kosturnice koristili za gašenje kreča! U vreme bujanja albanskog ekstremizma 1981. crkva je ponovo oskrnavljena a njene freske su teško oštećene. Po okončanju NATO agresije na SRJ, povlačenja naših snaga bezbednosti i dolaska KFORa, crkva je krajem juna 1999. demolirana i zapaljena iznutra. Samodreža se i tokom Martovskog pogroma nad Srbima 2004. godine, ponovo našla na udaru albanskih ekstremista i od tada je albanci koriste kao javnu deponiju i toalet. Osim dece iz lokalne škole koja crkveno dvorište koriste kao igralište a nuždu zajedno sa lokalcima vrše u samoj crkvi, albanci u crkvu puštaju i stoku. Cela unutrašnjost crkve je ličila na deponiju, bila je puna đubreta i izmeta, kako ljudskog tako i životinjskog. Nedavno je jedno omladinsko udruženje iz Kosovske Mitrovice u potpunosti očistilo crkvu i hvala im do neba! Iako su bili pod policijskom pratnjom, bili su brutalno vređani i prozivani kako od strane lokalnih albanaca, tako i od dece iz pomenute škole. Pre nego što sam ušao u nju, primetih kako desetak ljudi nedaleko od crkve, u hladovini, sedi na prostrtim ćebićima - piknik varijanta. Po ulasku u crkvu, srce mi se steglo, iskreno. Uzaludno sam pogledom tražio bilo kakve ostatke fresaka. Osim gareži, zidovi su bili prekriveni urezanim imenima i simbolima "OVK", vidljivi su bili i tragovi fudbalskih lopti... Gledam rupu na krovu i mesto gde je nekada bio oltar, na trenutke sam samo fizički bio tu, misli su mi otputovale kroz vreme, nazad u prošlost... Nekoliko plastičnih flaša koje zatekoh na podu izbacujem iz crkve. Izlazim i sada primećujem da dva čoveka stoje, a cela spomenuta piknik ekipa gleda u mene. Nećeš valjda, pa nisi valjda toliko lud? Ma jesam, pa šta bude! Kao i uvek po napuštanju svetinje, okrenuh se nazad prema vratima i... prekrstih se! Bacih ponovo pogled na izletnike, čisto da vidim koliko sam im pokvario dan. Dvojica stoje, treći se pridiže, i svi gledaju bez reči. Okrenuh se lagano, prođoh pored škole, dođoh do motora, navukoh opremu i napustih Samodrežu. Iako sam znao šta mogu da očekujem, odlazim tužan zbog onoga što sam video i zbog stanja u kome sam zatekao čuvenu crkvicu. Ipak, odlazim i ponosan jer sam uspeo da obiđem mesto o kome već dugo maštam, mesto koje nije samo legenda i mit opevan u pesmama, već je mesto koje i dalje nastavlja da priča priču naših predaka, da svedoči o njihovom postojanju uprkos viševekovnom sistematskom razaranju.

"Ne ulazi u grad!", "Šta ćeš tamo čoveče?", "Ne savetujem ti da ulaziš!", "Ne preporučujem ti to!"... samo su neke od preporuka ljudi koji su žitelji ili su poreklom sa KiM i koji (naravno) mnogo bolje poznaju tamošnju situaciju od mene. Takve i slične odgovore sam dobijao kada god bih rekao da hoću da odem u Vučitrn. Verovatno pretpostavljate... nisam ih poslušao. Vučitrn (Vučji Trn) je najstarije urbano naselje na Kosovu i jedan od najstarijih gradova na prostorima Stare Srbije. S obzirom da je smešten u plodnoj ravnici i na raskrsnici trgovačkih puteva, u srednjem veku Vučitrn je bio veoma važno mesto za trgovinu sa Dubrovnikom. Ujedno, bio je to jedan od najvećih i najvažnijih gradova Vuka Brankovića, gospodara Drenice i Кosova. 1426. godine u njemu je potpisan sporazum o miru između Đurđa Brankovića i mletačke vlade. Za vreme turske vladavine u Vučitrnu je tokom 14. i 15. veka bilo sedište turske upravne vlasti-sandžaka. Iz tog vremena potiču i vredni podaci vezani za srpsko stanovništvo. U tri turska popisa obavljena 1525/26. godine, pa zatim 1530/31. i 1544/45, u vreme sultana Sulejmana Veličanstvenoga, u Vučitrnskom sandžaku bila su ubeležena po 42 manastira i 11 crkava. Danas... osim u nekoliko sela u okruženju, u ovom gradu nema više Srba. Osim što su moj ulazak i vožnja kroz Vučitrn propraćeni znatiželjnim pogledima, kao podsetnik gde se nalazim bili su i bilbordi, spomenici... sa likovima izginulih pripadnika "OVK". Zaista ih je bilo dosta, moguće ih je videti u svakom kvartu, na svakoj većoj zgradi... Navigacija me je vodila kroz gradsku vrevu i na kraju nepogrešivo dovela do mesta zbog kojeg sam i ušao u ovaj grad. Uhhh, lepši je nego na fotografijama - pomislih, skidajući opremu. Preda mnom se nalazio najstariji sačuvani kameni most u Srbiji. Vojinovića most datira sa kraja XIV i početka XV veka. Po dostupnim podacima i narodnom predanju, podigla su ga braća Vojinovići, koji se pominju i kao sestrići cara Dušana. Most je sagrađen kako bi premostio reku Sitnicu, na trasi tadašnjeg karavanskog puta Dubrovnik-Skoplje. Most je napravljen od pravilno tesanog kamena sive i crvenkaste boje, ima devet asimetričnih lukova od kojih najveći ima raspon od 13 metara. Osim širine od 5 metara, most ima i respektabilnu dužinu od preko 135 metara. Osim navedenih podataka Vojinovića most je specifičan još po nečemu. Prvobitno, most je posedovao 5 lukova sa oštrim vrhom. Međutim, reka Sitnica je vremenom menjala svoj tok pa su mostu pridodata (dograđena) još 4 luka polukružnog oblika. U narednim vekovima reka je nastavila da menja svoj tok stvarajući nanose oko mosta. Poodavno već reka više ne protiče ispod njega i Vojinovića most danas je... na suvom. Tokom vremena i usled rečnih nanosa, mostu je smanjena kako ukupna visina tako i dužina, tako da se dobar deo mosta danas nažalost nalazi i ispod zemlje. Iako su neki delovi kamene ograde mosta odnešeni, most se nalazi u potpuno originalnom stanju jer i pored velike potrebe, konzervatorski i rekonstrukcioni radovi nikada nisu obavljeni. Vojinovića most se nalazi pod zaštitom Republike Srbije, kao spomenik kulture od izuzetnog značaja. Dok sam uživao razgledajući i fotografišući most, niotkuda, pojavljuje se (verovatno budući) bračni par koji započinje sa poziranjem. Nakon što se pomenuti par i meni našao u kadru na nekoliko fotografija, ostavljam ih da u miru poziraju ispred objektiva profi fotografa. Ostavih iza sebe prelepi most, a iz Vučitrna izađoh na isti način kao što sam i ušao - bez problema. Ovo je inače drugi drevni most na suvom kojeg sam obišao u Srbiji. Koga zanima, o prvom sam pisao OVDE.

Kosovska Mitrovica je jedna od najstarijih naseobina na Kosmetu. Ime Mitrovica potiče iz 14. veka po crkvi Svetog Dimitrija Solunskog. Crkva se nalazila ispod zvečanskog utvrđenja, i nju je 1315. godine srpski kralj Milutin darovao svojoj zadužbini - manastiru Banjska. Oko crkve je bilo srpsko groblje, a od 19. veka tu se sahranjuju i Turci. Nakon Drugog svetskog rata Kosovska Mitrovica menja ime i postaje Titova Mitrovica, jer... po tadašnjoj direktivi, svaka republika i pokrajina SFRJ treba da ima bar jedan grad koji će da nosi ime predsednika Josipa Broza Tita. Početkom devedesetih godina prošlog veka, gradu je ponovo vraćeno njegovo staro ime - Kosovska Mitrovica. Grad kao i cela opština trpi veliku štetu koje je nanelo NATO bombardovanje SRJ 1999. Zahvaljujući svojim građanima u severnom delu, ali i reci Ibar koja je predstavljala prirodnu granicu etničke podeljenosti i pre NATO agresije, Mitrovica je uspela da odoli etničkom čišćenju i pogromu koji su usledili. Severni deo grada i most na reci Ibar postaju simbol otpora srpskog stanovništva. Pomenuti most na Ibru koji povezuje dve strane grada čuvale su naoružane grupe da bi sprečavale prodore sa druge strane. Provokacije su se nastavljale i napetost je rasla sve dok most nisu zauzele trupe KFOR-a i UNMIK-a. Svi administrativni i kulturni objekti Mitrovice nalaze se u južnom, albanskom delu, pa i pravoslavni hram Sveti Sava. Sa podelom grada, srpski deo ostao je bez adekvatnih (pogotovo kulturnih) sadržaja - Kulturni centar, Gradska biblioteka, amatersko pozorište, galerija... sve je to ostalo preko Ibra. Jula 2011. godine nakon neuspelih pregovora, Srbija odbija da prizna Kosovska državna obeležja i carinske pečate. Na tu odluku, privremene institucije Kosova uvode embargo na srpsku robu i zabranjuju prelazak srpskih kamiona i drugih teretnih vozila na teritoriju Kosova. Osim toga, privremene kosovske vlasti šalju specijalne jedinice ROSU u severni deo sa namerom da zauzmu administrativne prelaze Jarinje i Brnjak. Čuvši za upad, Srbi odgovaraju postavljanjem blokada na svim magistralnim putevima. Kulminacija se desila oktobra 2011. kada su u više navrata privremene kosovske vlasti najavile nasilno uklanjanje barikada. Tenzija je rasla i Srbi organizuju danonoćne straže na barikadama, sukobi su bili gotovo neizbežni... Druge polovine tog hladnog oktobra 2011. tridesetak motociklista iz centralne Srbije se organizovalo i sjurilo na sever Kosova, kako bi pružili pomoć svom narodu. Fino su se posmrzavali do dole, naročito kroz Dolinu jorgovana. Došavši, rasporedili su se po barikadama i davali su danonoćnu stražu zajedno sa lokalnim stanovništvom, iščekujući... šta god. Meni je zapao most na Ibru... Most na ibru između severnog i južnog dela Kosovske Mitovice... i ja na barikadama (oktobar 2011.) Kasnije, naša kolektivna fotografija je osvanula i na bilbordu u centru grada... I danas most na Ibru nije moguće preći sa vozilom, dok ga pešaci najnormalnije koriste. Trenutno italijanski Karabinjeri obavljaju zadatak mirovnih snaga na mostu i oko njega. Pogled ka južnom delu. Levo jug, desno sever. Levo sever, desno jug. Pogled sa mosta ka severnom delu.

Nakon priče o Zvečanu, osvrnuo bih se naravno i na Kosovsku Mitrovicu. Ko je bude posetio i ko bude imao malo slobodnog vremena, savetujem da ode do spomenika koji je u neku ruku i jedan od simbola ovog grada. Spomenik rudarima junacima Narodnooslobodilačke borbe je poput ostalih spomenika iz komunističkog perioda - monumentalna građevina. Podignut je 1973. na brdu "Kukavica" iznad Kosovske Mitrovice u čast partizana srpske i albanske nacionalnosti sa KiM, koji su se borili i poginuli u borbama između 1941-1945. Spomenik je deo spomen-parka koji se postepeno gradio u periodu od 1959. do 1973. i uočljiv je skoro iz svakog dela grada. Povod za početak izgradnje memorijalnog spomen-kompleksa bila je dvadesetogodišjica velikog štrajka rudara Trepče 1939. i diverzantske akcije Trepčinih rudara protiv nemačkog okupatora, krajem jula 1941. Sam spomenik je visok 18 metara i prvo što upada u oči je gornji deo koji ima izgled rudarskog korita, koje stoji na dva stuba konusnog oblika. Bočne strane korita su nekada bile obložene dekorativnim bakrom, koji je vremenom otpao i "nestao". Što se simbolike tiče, naišao sam na dve teorije (dva tumačenja). Prva teorija kaže da spomenik predstavlja rudarstvo i rudare, i da podseća na vagone koji vuku rudu iz rudnika u topionicu. Druga teorija kaže da dva konusna stuba simbolišu Srbe, Albance i njihovu zajedničku antifašističku borbu. Deo spomen-parka na Kukavici su i dve spomen-kosturnice koje se nalaze na platou sa severne strane spomenika, i obe su poprilično oštećene. U jednoj su položeni posmrtni ostaci Muharema Bektešija (1922-1944) – člana Komunističke partije Jugoslavije, učesnika partizanske borbe, uhapšenog 1943. i ubijenog godinu dana kasnije u Tirani, koji je 1952. proglašen narodnim herojem Jugoslavije. U drugoj spomen-kosturnici se nalaze posmrtni ostaci 15 rudara Trepče koji su poginuli za vreme Drugog svetskog rata. Kažu da je spomen-park na Kukavici nekada bio svojevrsna atrakcija koja je privlačila na hiljade posetilaca iz čitave SFRJ. Danas, ovo mesto obično predstavlja krajnju destinaciju do koje bi se Mitrovčani prošetali u želji da se udalje od gradske svakodnevnice. Ukoliko nekoga ne interesuje sam spomenik i priča u vezi njega, opet savetujem da se ipak popne na ovo mesto. Neposredno iza spomenika, sa njegove južne strane postoji vidikovac sa koga se cela Kosovska Mitrovica zaista vidi kao na dlanu. Do spomenika i vidikovca se veoma lako stiže. Asfaltnim putem je vozilom moguće prići veoma blizu spomenika, a zatim uređenom stazom treba preći nekih stotinak metara pešice. Nastaviće se...

@MaxiS da znaš da bih mogao, niko ne bi provalo. Šalim se naravno, taman posla. Za auto stvarno ne znam, nisam računao. Jedino vodim računa o redovnim servisima pa tako znam da se i kod njega lagano skupljaju kilometri. Inače, već par zadnjih godina ne vozim ništa "ljuto", "klasika" je u pitanju... F30 LCI

Evo jedne sa moje terase, od pre nekih pola sata... poslednji zalazak sunca u 2021. godini.

Ovo gore je bila prošla godina, a ovo dole je slikano pre sat vremena... Pa da rezimiramo: 21.402 Km ove godine. Sve najbolje u narednoj sezoni pa se vidimo negde na putu... ukoliko sutra!

Ja radim večeras... al' dolazim makar i sa pomagalima!

Kada je Zvečan na severu KiM u pitanju naravno, odmah se pomisli i na istoimenu tvrđavu koja dominira okolinom i o kojoj sam pisao u prethodnom postu. Međutim, bez obzira kojoj generaciji pripadate, mislim da nema žitelja sa prostora bivše SFRJ koji nije čuo za Trepču, nekadašnjeg giganta koji je zapošljavao i do 20000 radnika. Trepča je ogromno ležište olovno-cinkane rude na Kosovu i jedno je od najvećih u Evropi. Iako je u celoj Kopaoničkoj oblasti ruda eksploatisana još u rimsko doba, područje na kojoj se nalazi Trepča koristi se tek u doba Kralja Milutina, početkom XIV veka (1303.) i trajala je do kraja XVII veka. Nakon završetka Prvog svetskog rata, nešto više od 200 godina od prestanka svih rudarskih aktivnosti, ponovo se radi na obnovi rudarske delatnosti ove oblasti i stari rudnici postaju predmet interesovanja stranog kapitala, pogotovo engleskog. Britanci su 1925. godine otpočeli istraživanje kompleksa i 1927. godine osnivaju kompaniju "Trepca Mines Limited". Na mestu starog rudnika iz srednjeg veka, 1930. godine otvara se novi rudnik, "Stari trg". Proizvodnja je vrlo brzo napredovala i u periodu između 1930. i 1940. izvađeno je preko 5.750.000 tona rude olova, cinka i pirita (gvožđa). U cilju povećanja produktivnosti, u Zvečanu je 1940. otvorena i topionica olova. Za vreme Drugog svetskog rata upravljanje nad Trepčom preuzimaju Nemci, tačnije kompanija na čijem čelu se nalazio Herman Gering. Osim eksploatacije i proizvodnje metala, u Trepči su se tada pravili i akumulatori za nemačke podmornice. Posle rata, imovina britanskog preduzeća je nacionalizovana i formirano je novo preduzeće, pod imenom "Rudarsko-metalurshko-hemijski kombinat olova i cinka Trepča". Kombinat je bio jedan od najznačajnijih rudarskih kompleksa na Balkanu, osim što je proizvodio oko 70% mineralnih sirovina SFRJ, od njega je neposredno i posredno živelo preko 300.000 ljudi. A onda... kriza i raspad SFRJ, ekonomske sankcije SRJ, sukubi na Kosovu i kao kulminacija bombardovaje SRJ od strane NATO, doveli su do propasti ovog privrednog giganta. Nakon dolsaka KFORa i UNMIKa na Kosovo, juna 1999. godine, nastavljena je proizvodnja u severnim rudnicima koji su ostali pod kontrolom Srba, dok su oni južni potopljeni. Trepčin muzej minerala (osnovan 1966) je opljačkan 18.09.1999. godine i iz njega je ukradeno preko 1.500 primeraka minerala iz Trepče, uključujući i neprocenjivi primerak vivianita, kao 150 drugih minerala iz preko 30 zemalja sveta, koji su muzeju bili poklonjeni. A danas? Danas je Trepča poput Kosovske Mitrovice podeljena na "Trepča sever" i "Trepča jug". Srbija kao država nema nikakve nadležnosti niti koristi od toga što radi i što se danas zove Trepča. Od 14 rudnika, osam flotacija, dve metalurgije i više od 20 fabrika danas rade dva rudnika. Svi porezi i naknade uplaćuju se na račun Kosova, a jedina je korist što ti ljudi primaju platu. Da "crnjak" bude još veći, deo rude se kopa i na teritoriji centralne Srbije, s obzirom da se rudarski tuneli protežu od Leposavića do Brusa, ispod celog Kopaonika. Po svemu sudeći budućnost Trepče nažalost nije ni malo ružičasta. "Privremena vlada Kosova" donosi zakone i sve prisvaja (otima), mi ih ignorišemo i neprihvatamo... A koliko je zapravo Trepča značajna svedoče i nedavno otkriveni dokumenti Američke Centralne obaveštajne agencije (CIA). CIA se Trepčom bavila još pedesetih godina prošlog veka, kada je pomno analizirala i beležila kakvim rudnim bogatstvima i prirodnim resursima raspolaže SFRJ. U otkrivenim dokumentima izveštaj počinje opštim zapažanjima o položaju rudnika i njegovoj fizičkoj veličini, ali veoma brzo se prelazi na detaljne opise kapaciteta, opreme... Osim toga, analiza je obuhvatila i profile ljudi koji su rukovodili rudnikom. Osim svega navedenog, meni je ugašena topionica olova u Zvečanu bila zanimljiva zbog još jedne stvari. U pomenutoj topionici se nalazi i najviši izgrađeni objekat u Srbiji. Radi se o emisionom tornju (dimnjaku) čija je visina čak 306 m i zaista deluje impozantno kada se vidi uživo. Poređenja radi: Avalski toranj 204,57 m, pilon mosta preko Ade Ciganlije 200 m, Ušće (zgrada) 141 m, Geneks kula 135 m, Beograđanka 101 m...

Moj motor u tvom kadru ⇧, tvoj GSX u mom kadru. ⇩

Fotografije vezane za prethodni post... Zvečan... Kosovska Mitrovica i Priština u daljini.

Na samom vrhu ugašene vulkanske kupe i 800 m.n.v, severno od Kosovske Mitrovice, nalazi se srednjovekovno utvrđeje koje je u arhitektonskom, kulturnom, istorijskom, pa i patriotskom smislu bilo i ostalo simbol Srba koji ovde žive duže od hiljadu godina. Nedaleko od istoimenog naselja, u blizini ušća reke Sitnice u Ibar, nalaze se ostaci značajnog rimskog, vizantijskog i srpskog srednjovekovnog grada i tvrđave Zvečan. Iako nas podaci o postojanju utvrđenja vode čak do praistorije i antičkog perioda, na istorijsku scenu ulazi 1091, u vreme pograničnih borbi na Kosovu Polju između Srba i Vizantinaca. Zvečan je u to vreme bio pogranično utvrđenje raškog župana Vukana, gde su započeti i mirovni pregovori sa vizantijskim carem Aleksijem I Komninom. Zvečan je mitsko mesto srpske istorije, u crkvi Svetog Đorđa Stefan Nemanja je obavio molitvu uoči boja kod Pantina 1168. godine. Tom prilikom njegove trupe su potukle Vizantince koji su se u neredu povukli, a tokom borbi je poginuo i njegov najstariji brat i nekadašnji veliki župan Raške Tihomir. U okviru utvrđenja u jednom od kraljevskih dvorova Nemanjića, svoj je život okončao i kralj Stefan Dečanski, 1331. Turci su zauzeli Zvečan neposredno nakon kosovske bitke 1389. godine, dok je bio u sastavu države Vuka Brankovića. Turci su veoma cenili strateški položaj tvrđave i Zvečan su koristili za svoje širenje, naročito u pravcu Bosne. Turci su svoje jake vojne posade skoro bez prekida držale sve do 18. veka, kada se definitivno povlače prepuštajući tvrđavu zubu vremena. Danas je Zvečan simbol srpskog naroda na ovom prostoru Kosova i Metohije. Velika srpska trobojka koju je moguće videti čim iz Prištine krenete prema Kosovskoj Mitrovici kao da poručuje... dokle god se ona bude vijorila na vrhu tvrđave, dotle će tu biti i Srba. Nažalost, tvrđava Zvečan nije u potpunosti arheološki ispitana. Jedina ispitivanja i delimična konzervacija je odrađena u periodu između 1957. i 1960. godine. Za Spomenik kulture od izuzetnog značaja i pod zaštitu republike Srbije je stavljena 1990. godine. Gugl navigacija vas može dovesti do malog zaravnjanja (parkinga) odakle kreće lepo obeležena, urđena i osvetljena pešačka staza koja vodi ka tvrđavi. Odatle pa do tvđave je potrebno oko 15-ak minuta pešačenja. Napomenuo bih da je poslednjih 100-150 m puta koji vodi do pomenutog parkinga i početka pešačke staze, zapravo uzbrdica sa veoma lošim rastresitim makadamom. Ja je jesam prošao, ali je zaista ne preporučujem ljudima sa nižim motorima. Bolje parkirati u podnožju kod poslednjih kuća, pa tih stotinak metara do početka pešačke staze prepešačiti. Pogled sa tvrđave je veoma lep. Zvečan sa jedne strane i Kosovska Mitrovica sa druge se vide kao na dlanu, dok je legendarna "Trepča" sa treće. Na mapi sam izabrao rutu koja do tvrđave vodi od mosta na Ibru koji deli (spaja) Severnu i Južnu Kosovsku Mitrovicu. Mesto odakle počinje pešačka staza ka tvrđavi. Pogled ka Kosovskoj Mitrovici. Nastaviće se...

Ljudi kod kojih radim tehnicki pregled vec 25 godina... moraju da zatvore i prelaze na drugu lokaciju. Zasto? Rekose mi da ih uslovljavaju uknjizbom, odnosno objekat u kome rade mora da bude uknjizen u katastru 100%.

Drugi po redu viseći most na koji se nailazi. Veoma je zanimljiv jer mu je pristup malo zaguljen, a i na njega se nastavlja treći viseći most koji je zapravo... ... samo sajla. Poslednji viseći most koga treba preći vodi uvis, poprilično je dugačak i poprilično ljulja na sredini. Zanimljivo je i to da nakon njegovog prelaska na steni nema nikakvih metalnih nogostupa, morate da pronađete i izaberete prirodna gazišta da bi savladali stenu i prešli na drugu stranu. I... na vrhu vidiš svrhu, Berim je osvojen! Na vrhu je usledio zasluženi odmor koga sam ja iskoristio i za podizanje drona. Osim pomenutog odmora, kao nagrada je naravno došao i zaista fantastičan pogled. Svemu dođe kraj pa je tako došao trenutak da se oprostimo od ovog fenomenalnog vrha, i da suprotnom stranom planine krenemo prema kampu. Strana kojom smo se spuštali je potpuno drugačija od one kojom smo se peli i vodi kroz šumu. Međutim, ko se ponadao da sledi olakšanje i opuštena šetnja kroz šumu, prevario se. Nagib je poprilično strm i pravio je dodatno opterećenje za već umorne noge. Do kampa nas je delilo dodatnih 1,5 h pešačenja... ... koga su dodatno otežavali rojevi malih letećih krvopija. Uglavnom, vrhunski proveden dan i ponoviću ga sigurno! Ovu avanturicu preporučujem svima koji su u malo boljoj kondiciji i naravno, onima koji se ne boje visine. Pojačano lučenje adrenalina je zagarantovano! Po završetku akcije niko, pa ni oni sa ozbiljnim penjačkim stažom ne ostanu ravnodušni. Organizatori su super, profesionalni vodič je za svaku pohvalu takođe. Sama ferata je vrhunski i profesionalno odrađena. Cela akcija, sa sve pauzama, odmorima... traje i do osam sati. Opet, to sve zavisi od grupe do grupe. Kompletna cena za ceo događaj je 60€. Od toga 50€ ide organizatoru i u tu cenu je uračunat kombi prevoz od hotela do kampa i nazad, iznajmljivanje opreme i usluge vodiča. 10€ košta noćenje sa doručkom u pristojnom hotelu, koga pronalazi i rezerviše organizator. Ukoliko se neko odluči za ovaj adrenalinski izlet... ranac na leđa i u njemu minimum (ali minimum) 1,5 l vode, rezervna majica, Autan ili bilo šta protiv komaraca, par čokoladica i "šuškavac" u zavisnosti od godišnjeg doba. Ubacite i po neki hanzaplast za svaki slučaj, rukavice su bez prstiju. Na nogama treba imati iole ozbiljniju sportsku obuću. Otprilike do polovine ferate postoje dva rezervna puta kojima se mogu spustiti oni koji odustanu, nakon polovine nema povratka (odustajanja), tako da dobro procenite sebe. Bez obzira na sve napisano, za bilo kakva pitanja i dodatne informacije... tu sam!