Na prodaju je potpuno nova mat crna AGV kaciga K-3 SV, veličina M/L (58). Pre nekoliko godina, kupljena je za mog sina koji je igrom slučaja nikada nije koristio, a kasnije je prerastao... stoji u kutiji sve vreme. CENA: 24,000 din.

Nisam ni blizu kraja, ali kada sam već sa pisanjem došao do juga naše zemlje, možda bi bio dobar trenutak da se spustim još niže i napišem nešto o mestima koje sam obišao u našoj južnoj pokrajini. Na Kosovo i Metohiju sam najčešće ulazio preko administrativnog prelaza Brnjak. Osim toga što je (po meni) na pomenutom prelazu atmosfera najopuštenija, put od Ribarića prema Zubinom potoku vodi duž prelepog jezera Gazivode. Jezero Gazivode je veštačko, akumulaciono jezero na reci Ibar. Njegova ukupna površina iznosi 11,9 km2, najveća dubina doseže 105 m, dok je najveća izmerena dužina 24 km. Jezero jednim delom pripada opštini Tutin na jugozapadu Srbije (25%), dok se ostatak nalazi u opštini Zubin Potok KiM (75%). Projekat za izgradnju brane na Ibru je odradila beogradska kompanija "Energoprojekt". Gradnja brane sa glinenom osnovom je trajala 1973-1977. godine, i u to vreme je bila jedna od najvećih glinenih brana u Evopi. Podizanje jezera i sama izgradnja brane je poverena firmi "Hidrotehnika-Hidroenergetika", takođe iz Beograda. Tokom gradnje akumulacije, projekat je predviđao da se potopi 14 sela koja su bila uglavnom srpska. Sa selima je potopljeno i nekoliko crkava, seoskih grobalja... Meštani i svedoci iz vremena kada se zidala brana kažu da je zemlja skoro pa poklanjana. Po njihovoj priči, metar zemlje prodavan je za tadašnje 23 "banke", a jedna paklica cigareta je koštala 25... Naknada koja se davala meštanima za oduzetu zemlju zaista je bila simbolična, pa se tako neke porodice nikada nisu oporavile od doživljenog gubitka. Osim toga, mnogi Srbi žitelji ovog kraja, umesto na druga mesta na KiM, raseljeni su u Kraljevo i Kragujevac. Glavnu ulogu u raseljavanju, ubeđivanju i primoravanju ljudi da se sklone odatle, imala je UDB-a, policija i vojska. Na jezeru se nalazi i mala hidrocentrala, a voda iz jezera Gazivode se uz pomoć kanala sprovodi sve do Gračaničkog jezera, pa se tako osim Prištine vodom snabdevaju Kosovska Mitrovica i Glogovac, Srbica i Vučitrn. Osim toga, ceo ovaj vodeni sistem služi i za rashlađivanje koje je neophodno termoelektrani “Obilić”. Pomenuti kanal je jedan od najvitalnijih vodenih resursa Kosova iz koga se navodnjavaju njive na čitavom severnom delu pokrajine. Nakon raspada Jugoslavije čitavim jezerom, hidroelektranom, branom i malim kompenzacionim jezerom Pridvorica, upravljalo je "Javno preduzeće Ibar", koga je osnovala srpska vlada. Pre sukoba 1999. godine, uprava ovog preduzeća je bila u Prištini, ali su kosovski Albanci uzurpirali prostorije i imovinu. Jedino što je sačuvano jesu objekti u Zubinom Potoku. Hidroelektrana na jezeru jeste još uvek u vlasništvu EPS-a, ali privremena Vlada Kosova želi da celokupna imovina bude njihova. Očigledno je da onaj ko upravlja ovim jezerom zapravo upravlja skoro kompletnim vodenim resursima na Kosovu. Verovali ili ne, jezero Gazivode je veoma tajnovito i do skora jedino jezero na Balkanu koje nije u potpunosti istraženo. Zahvaljujući entuzijazmu dr Dušana Jovovića, međunarodnom timu naučnika i internacionalnom timu podvodnih arheologa pod vođstvom Božane Ostojić, nakon mnogo meseci priprema usledila su podvodna istraživanja. Tokom istraživanja 2017. godine, ispod površine jezera pronađena su neprocenjiva kulturološka i istorijska blaga, vredni tragovi naše kulturne baštine: 3 tvrđave, 5 srednjovekovnih crkava, 4 rimska groblja, dvor, odnosno ostaci palate Jelene Anžujske i prva škola za dame. Istoričari smatraju da je iz pomenutog dvora u selu Brnjaci koje je potopljeno, kraljica Jelena Anžujska vladala teritorijom Trebinja, Plava, Poibarja i Zete. Posebno razočaranje, tugu, pa možemo reći i bes, izazivaju činjenice da je tadašnja komunistička vlast sve izvela na brzinu, bez detaljnih studija i istraživanja; kao da su lepote i svedočanstva o slavi naše zemlje svesno potopljene, a nakon toga i namerno zaboravljene. Tek poneki novinski naslov iz tog vremena svedoči da se naučna i kulturna javnost oglašavala i apelovala. Danas, iako pored jezera nema ugostiteljskih objekata ono je poprilično posećeno. U sezoni ga posećuju kupači iz lokalnih gradova i sela, dok je tokom cele godine prisutan veliki broj ribara, pošto je jezero izuzetno bogato ribom. Od glavnog puta do omanjih plaža (obale) se uglavnom stiže peške, stazama i makadamskim puteljcima. I na kraju savet za one koji ne znaju. Skoro uvek, na putu #M2 koji vodi pored jezera nailazio sam na patrolu kosovske policije sa radarom. Najveći problem je što ne možete platiti kaznu na licu mesta, već vam se oduzimaju dokumenti a kaznu u Evrima plaćate u lokalnoj pošti ili banci. Nakon toga, sa potvrdom o izvršenoj uplati idete u stanicu policije po svoje dokumente. Ovo pravilo inače važi na celoj teritoriji KiM. Ako ste mislili da to i nije neki problem, zamislite da vas nahvataju van radnog vremena ili vikendom, kada ništa živo ne radi. Povedite računa.

Fotografije vezane za prethodna dva posta... U potkrovlju zgrade nalaze se autentične samice. Bodljikava žica na podu samice koja zatvorenima nije dozvoljavala da spavaju. Kažu da su logoraši već nakon nekoliko dana u ovakvoj samici počeli da gube razum. Ovo nisam viđao ni po ostalim jezivim logorima koje sam obišao po Evropi. Zid ispred kojeg je streljana nekolicina logoraša, sa vidljivim rupama od metaka. Za vreme jednog od mnogobrojnih streljanja, nepoznati osuđenik je pred plotun stisnuo pesnicu, podigao je u nebo i pozdravio slobodu koja će doći. Od tada je stisnuta pesnica dignuta u nebo postala simbol ovog logora i "Bubnja", mesta gde su izvršena masovna streljanja.

Fotografije vezane za prethodni post... Nastaviće se...

"Anhaltеlager Nisch", Prihvatni odnosno Koncetracioni logor Niš, danas nosi naziv Memorijalni kompleks 12. februar. Osim ovih, u narodu je ustaljeno i najčešće korišćeno ime Logor na Crvenom krstu, jer se nalazi u neposrednoj blizini istoimene železničke stanice. Iako nije najveći, svakako spada među najozloglašenije koncetracione logore koje su širom Srbije osnovale Nemačke okupacione snage 1941. godine. Logor je formiran u magacinskoj zgradi i zgradi kasarne konjičkog puka Kraljevine Jugoslavije "Miloš Obilić". Zvanično je formiran sredinom juna od strane SS kapetana Hajnriha Branta, koji je vršio dužnost šefa niškog Gestapoa i oficira za vezu sa glavnim štabom u Beogradu. U početku, to je bio privremeni logor za prihvat ratnih zarobljenika jugoslovenske kraljevske vojske, kasnije postaje logor političkih krivica i ratnih zarobljenika. U logoru nisu svi zarobljenici podjednako tretirani, postojale su kategorije čiji su pripadnici doživljavali različitu sudbinu. Taoce su činili kako obični, tako i viđeniji građani koji su služili za streljanje u slučaju odmazde. Za jednog ubijenog okupatorskog vojnika bilo bi streljano 100, a za ranjenog 50 zarobljenih civila. Drugu kategoriju zatvorenika su činili Jevreji. Oni su u logor dovođeni radi fizičkog i psihičkog uništenja kao "niža" nearijevska rasa. Jevreji su u logoru boravili privremeno, obično do dalje deportacije ili do masovne likvidacije (streljanja) na gradskoj lokaciji "Bubanj". Obavljali su razne poslove u logoru, a posebno su bili određivani za kopanje zajedničkih raka na Bubnju. Na ovom poslu su ih, posle uništenja, zamenili Romi. Treća grupa zatvorenika bila su lica uhapšena pod sumnjom da pripadaju ili sarađuju sa Narodnooslobodilačkim (partizanskim) pokretom (NOP) i njihovim vojnim jedinicama. Zarobljeni partizani su danonoćno bili pod prismotrom straže, odvođeni su u kontigentima za Nemačku ili Norvešku, i po pravilu, bili su streljani prilikom prvih masovnoh egzekucija. Četvrtu grupu zatvorenika činili su uhapšeni i dovedeni pod optužbom da pripadaju ili sarađuju sa ravnogorskim pokretom i četnicima pod komandom ratnog ministra vojnog armijskog generala Dragoljuba Draže Mihailovića, odnosno vojskom Kraljevine Jugoslavije koja se nalazila u porobljenoj otadžbini (JVUO). Pripadnike ove grupe su uglavnom dovodili Nemci ili Bugari, pravo iz akcija prilikom kojih su bili zarobljeni, ili iz policijskih (vojnih) zatvora u kojima su bili saslušavani. Niško odeljenje za borbu protiv organizacije generala Mihailovića pri Gestapou nalazilo se u samom logoru, a vodio ga je najpre SS kapetan Hajnrih Brant, potom SS poručnik Erih Vineke, šef Gestapoa, komandant logora i pobornik beskompromisne borbe protiv četničkog pokreta u Nišu i Niškom okrugu. Povremeno je u logoru bilo i stranaca. Za Engleze, Poljake, Grke, Francuze, Sovjete i Ruse, Italijane, Čehe, Rumune, Špance, Turke, Amerikance i druge, se ne zna odakle i zbog čega su dovedeni. Tokom 1943. i 1944. godine bilo je manjih grupa Engleza i Francuza koji su zarobljeni posle vazdušnih borbi. Ova kategorija zatvorenika bila je najmalobrojnija i oni nisu streljani. Najčešće su preko Banjice odvođeni u zarobljeničke logore po Nemačkoj. Među uhapšenim bio je i veliki broj žena, često puta i sa malom decom. Za njih, kao i za sve ostale logoraše, važio je isti režim. Mnoge od njih su streljane ili internirane. Jedna od strašnih tajni niškog logora bila je i ta, da je i mnogo dece pokupljeno u racijama završavalo u logoru. Nemci su dopuštali rodbini mogućnost da u logor dođe otac i svojim životom zameni dete. Dete bi izlazilo, a otac ostajao u logoru. Nije poznato da je to zabeleženo u još nekom logoru tokom Drugog svetskog rata. Jedno vreme je u logoru bilo i nemačkih vojnika koji su odbijali da idu na Istočni front. Logor je u evropskim istorijskim čitankama ostao zabeležen i upamćen najviše po tome što se 12. februara 1942. desilo prvo masovno bekstvo iz nekog nacističkog koncetracionog logora, na teritoriji okupirane Evrope. Nakon što su goloruki nasrnuli na stražare, po sobama, u dvorištu i na žici, poginulo je 42 logoraša. Ipak, njih 105 je uspelo da probije žicu i da pobegne. Nakon ovog događaja, umesto žičane ograde koja je opasavala logor, podignut je zid. A u znak odmazde zbog ubijenih nemačkih stražara, u Nišu je streljano 850 lica. Prema nepotpunim podacima, smatra se da je oko 35000 ljudi prošlo kroz ovaj logor, od kojih je oko 10000 ubijeno na lokaciji Bubanj. Tačan broj streljanih je nemoguće utvrditi jer su Nemci uništili svu validnu dokumentaciju, dok su posmrtne ostatke streljanih na Bubnju pred sam kraj rata ekshumirali i spaljivali na lomači kako bi prikrili zločine. Za taj posao su prvo angažovali banjičke logoraše, koji su pobijeni. A zatim su angažovali zarobljene Italijane i niške logoraše. Mesec dana nakon streljanja poslednje grupe logoraša, u Niš su septembra 1944. pobednički ušle združene jedinice Crvene armije, Otečestvenofrontovske armije i 22. korpusa NOVJ. Komandanti logora: SS-kapetan Hajnrih Brant - Rođen 27. avgusta 1908. u Brekvedu (Nemačka) - Osnivač niškog koncentracionog logora i prvi šef niškog Gestapoa - Kasnije šef odseka za borbu protiv četničkog pokreta Draže Mihailovića u Beogradu. - Odgovoran je za masovne zločine prema Mihailovićevim ljudima u okupiranoj Srbiji (1941-1944). - Nije izručen jugoslovenskim vlastima. - Posle rata radio kao islednik u policiji u Salcburgu. SS- kapetan Erih Vineke - Drugi šef niškog Gestapoa od marta 1942. do povlačenja iz grada - Drugi komandant logora - veliki zločinac. - Oslobođen na procesu protiv nemačkih funkcionera u Hanoveru. - Posle rata radio kao advokat u Nemačkoj SS-narednik Verner Šulc - Treći i najozloglašeniji komandant logora, zvani „Motkar“. ...................................... Spomenik u znak sećanja na pale sovjetske vojnike. Stražara sa autentičnim natpisom iznad vrata. Danas kancelarija kustosa muzeja i suvenirnica. Samo jedan od stubova i zidova sa porukama logoraša. Soba u kojoj je organizovano prvo bekstvo iz logora. Nastaviće se...

Nadomak Niša, kod sela Kamenica, 31. maja 1809. godine odigrala se bitka na Čegru, jedna od presudnih bitaka vođenih u Prvom srpskom ustanku između srpskih ustanika i Turaka. Srpske snage krenule su ka Nišu, sa ciljem da ga zauzmu i prodru ka Staroj Srbiji i Kosovu. Srpska ustanička vojska, sa 16.000 boraca, predvođena glavnim komandantom Milojem Petrovićem, pristigla je 27. aprila 1809. godine na domak Niša, kod sela Kamenice, Gornjeg i Donjeg Matejevca. Srpski vojnici su izgradili šest šančeva, prvi i najveći je bio na Čegru sa vojvodom Stevanom Sinđelićem. Sa druge strane, turska vojska je dobila veliko pojačanje od preko 20.000 vojnika iz Jedrena, Soluna, Vranja i Leskovca. 30. maja Turci su napali šanac Petra Dobrnjca. Narednog dana, 31. maja 1809. godine, napali su najisturaniji šanac na uzvišenju Čegar kojim je komandovao Stevan Sinđelić. Po priči očevidca Milovana Kukića: “Turci su pet puta napadali, a Srbi su ih pet puta junački odbijali. Svaki su put Turci bili odbijeni s velikim gubitkom. Jedni su Turci napadali, a drugi su preko njih išli u napredak, i tako kad šesti put napadnu ispune opkope mrtvima, živi preko njih navale u šanac i stanu se sa Srbima biti puškama, seći i bosti sabljama i noževima. Kad Sinđelić vide da je mnogo Srba izginulo i da Turci ovladaše šancem, pojuri ka velikom magacinu gde je stajala municija, potegne iz kubure i zapali barutanu. Strahovit pucanj potrese svu okolinu, gusti oblak dima obavi sav šanac. Stevan Sinđelić, koji je dotle toga dana dospevao svuda, sve hrabrio i svakome pomagao, odleti u vazduh." U strahovitoj eksploziji, odbivši da napuste vojvodu izginuše preostali srpski borci, ali i mnoštvo Turaka. Po završetku bitke, na Čegru je ležalo oko 4000 Srpskih i 10000 Turskih ratnika. Niški Huršid-paša kako bi opravdao toliki gubitak svojih trupa, naređuje da se koža sa glava poginulih Srba odere, napuni pamukom i slamom, i pošalje za Carigrad, kako bi pokazao kako treba postupati sa pobunjenom rajom. Za svaku donetu glavu, Huršid-paša je poklanjao po 25 groša. Osim toga, kako bi zastrašio Srbe jednom za svagda, Hurišid-paša naređuje da se u znak opomene sazida kula, i u njene spoljne zidove uzidaju preostale lobanje poginilih srpskih vojnika. Kula je sazidana u periodu od juna do jeseni 1809. godine. Kulu čine četiri potporna zida debljine 0,5 m, prvobitne visine 4 m, koji su činili osnovu veličine 4 x 4,15 m. U kulu je bilo uzidano 952 lobanje poginulih ustanika. Lobanje su bile poređane u 14 pravilnih redova sa po 17 lobanja, i tako na svakom zidu. Godine su prolazile a zub vremena je činio svoje. Glave su propadale pod uticajem sunca, kiša, mrazova i vetrova. Iako su Turci strogo branili, mnoge glave srpskih junaka Srbi su krišom vadili i sahranjivali na lokalnim grobljima. Kada je Niš oslobođen 1878. godine, uz pomoć dobrovoljnih priloga svojih građana gradi se ograda i nadstrešnica. Kako bi se sprečilo dalje propadanje, 1892. godine je ponovo uz pomoć priloga, sada svih građana Srbije, podignuta današnja kapela. Danas se u Ćele-kuli nalazi samo 58 lobanja, dok je jedna od njih, posebno izdvojena na pijedastalu kao lobanja vojvode Stevana Sinđelića. Ćele-kulu, zastrašujući spomenik jedinstven u celom svetu, danas posećuje preko 40000 turista godišnje, i niko iz kapele ne izađe ravnodušan. Mišljenja sam da svako ko je Srbin i srpskog roda, treba bar jednom u životu da dođe u Niš i poseti ovo mesto. Obišao sam skoro sve spomen-kosturnice u našoj zemlji, bilo je i većih bitaka tokom naše burne prošlosti, sa mnogo više žrtava... ali ovo mesto je drugačije. Ovde nas naši hrabri preci direktno "gledaju", i generacijama poručuju koliko je sloboda zapravo skupa; sloboda, na koju mi i ne obraćamo pažnju... jer je imamo, zahvaljujući njima. NEKA IM JE VEČNA SLAVA, I HVALA! --------------- "Ja pozdravih okom i srcem ostatke tih junačkih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen temeljac nezavisnosti njihove otadžbine. Srbija u koju ćemo da stupimo, sada je slobodna, i pesma slobode i slave odjekivala je u kuli Srba koji su umrli za svoju zemlju. Uskoro će i sam Niš biti njihov. Neka sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po kakvu su ih cenu njihovi očevi otkupili." Alfons de Lamartin, jula 1833.

Ako spadate među malobrojne koje je put doveo do Zvonačke banje, o kojoj sam pisao u prethodnom postu, nemojte samo proći kroz nju. U njenoj neposrednoj blizini nalazi se još par lokacija koje svakako zavređuju pažnju. Do vrha "Asenovo kale" koji dominira nad celom okolinom nisam išao, jer se ispostavilo da sam tog dana ostao kratak sa vremenom. Za pešačku turu do pomenutog vrha sa kojeg se pruža 360° fenomenalni pogled, potrebno oko 1,5-2h u jednom pravcu. Izvor lekovite vode egzotičnog imena: "Slonovo dupe", takođe nisam obišao. Staza do izvora je bila toliko obrasla i zarasla u travu, koprivu i žbunje, da je prosto bilo nemoguće prići mu. Kasnije tek sam saznao da je stanje takvo jer je izvor navodno presušio, pa niko i ne ide do njega. Međutim, ono što nikako nisam hteo da propustim i što svima preporučujem da obiđu je "Cedilka". Radi se o jednom fenomenalnom spomeniku prirode za koga skoro da nisu čuli ni žitelji lokalnih gradova, a kamoli šira javnost u Srbiji. Nezvanično, Cedilka je najuži kanjon u Srbiji, neki čak tvrde i u Evropi. Zvonačka reka koju zovu još i Blatašnica, na svome toku formirala je mali kanjon izmedju stena čija visina premašuje 30 m, dok najuži deo između stenovitih gromada iznosi tek 1,5 m! Vozilo je najbolje parkirati u Zvonačkoj banji na proširenju pored glavnog puta, gde je ujedno i skretanje za hotel "Mir", o kome sam pisao u prethodnom postu. Od tog proširenja putem (u pravcu Pirota/Dimitrovgrada) treba prepešačiti par stotina metara, i nailazi se na vidljivu tablu i putokaz) koji označavaju početak pešačke staze. Od tog mesta, pa do Cedilke potrebno je oko 15 minuta pešačenja. Staza do Cedijke vodi delom kroz šumu, a delom je usečena u litice duž kanjona. Tokom pešačenja, prelazi se (kako kažu) drevni kameni most, i nailazi se na tunele kojima je nekada tutnjao legendarni voz Ćira. Na stazi pored kanjona se zapravo nekada nalazila pruga uskog koloseka, izgrađena za potrebe nekadašnjeg rudnika uglja u selu Rakita. Iako malobrojni, fragmenti nekadašnje pruge, tuneli, kao i mir predivnog prirodng okruženja, dovoljni su da vam pruže spokoj i vrate misli u prošlost. Na fotografiji ispod se vidi "Asenovo kale", vrh planine Ruj koga sam spominjao.

@misa-pei, @tomamega nema na čemu, svima vama koji ste instalirali ili već posedujete ovu aplikaciju, želim da vam nikada ne zatreba . Ukoliko se još neko odluči za besplatan paket "40", QR kod koji sam postavio na prethodnoj strani važi još danas.

@antir3ality drago mi je da si se snasao. Pre desetak minuta je moj kum koji upravo stoji pored mene, preko QR koda instalirao i aktivirao Vozzi paket "40". Za moto dodatak, klik na ikonicu motocikla a zatim idete na "kupi", cena je 0,00 din.

Tvrđava Maglič, reka Ibar... Dolina jorgovana.

Postaviću u ovoj temi, nadam se da nije greška. Uglavnom, danas posetih neke svoje prijatelje koji izlažu na prvom "Sajmu polovnih vozila" u beogradskoj Štark areni. Po ulasku u Arenu, savataše me ljubazne promoterke aplikacije "Vozzi", nudeći mi besplatno paket "40". Odvojih nekoliko minuta i prvi put aktivirah "Vozzi" aplikaciju. Ukratko, samo za vreme trajanja sajma polovnih automobila, 03. 04. 05. decembra, potpuno besplatno možete postati vlasnik paketa "40", koji u narednih godinu dana obuhvata prevoz vozila do 40 km od lokacije u Srbiji. Aktiviranje moto dodatka je takođe besplatno. Znam da 40 km i nije nešto, ali je besplatno, + u svakom trenutku možete doplatiti i preći na neki bolji paket. Besplatan paket "40" se dobija tako što svojim telefonom treba skenirati QR kod koji će biti kod promoterki danas, sutra i prekosutra. Ukoliko je neko zainteresovan, ne mora samo zbog ovoga ići u Arenu i plaćati ulaznicu za sajam, pomenuti QR kod može skenirati i ovde, jer ću ga podeliti sa vama.

Fotografije vezane za prethodni post...

Jugoistočna Srbija se definitivno može pohvaliti raznim atrakcijama i prirodnim lepotama; među njima se nalazi i jedno veoma lepo prirodno lečilište - Zvonička banja. Ime je dobila po selu Zvonce u čijoj se blizini nalazi. Banja je smeštena u neposrednoj blizini granice sa Bugarskom, a u njenoj okolini se nalaze retke prirodne lepote poput zaštićene klisure reke Jerme, o kojoj sam pisao u prethodnom postu. Tu je i veliki greben od titonskog krečnjaka Asenovo Kale (1032 m.n.v.), kao i krečnjački vrh Straža (1071 m.n.v.). S obzirom na nadmorsku visinu od 630 metara na kojoj se nalazi ovo prelepo prirodno lečilište, Zvonačka banja se ubraja u najviše banje naše zemlje. Zbog prelepe prirode koja je okružuje, pomenute visine i specifične ruže vetrova, vazduh u ovoj banji je izuzetno čist i svež. Sve ovo čini da je Zvonačka banja pored banjskog lečilišta i jedno klimatsko i vazdušno lečilište – jedan pravi, mali, prirodni, lekoviti raj. Poznato je da su lekoviti potencijali ovih prostora bili poznati čak i starim Rimljanima. U toku obnavljanja banje i čišćenja terena između 1903. i 1926. godine, pronađeni su ostaci bazena, podna keramika, ostaci jednog hrama, spomen ploča i metalni novac. Izvori tople, mineralne, lekovite vode u Zvonačkoj banji izviru sa dubina od 550 metara i temperature su oko 28°C. Lekovita voda se koriti u terapijske svrhe, kako pijenjem tako i kupanjem, i koristi se u tretmanima mnogih bolesti kao što su: nervne bolesti, razni oblici reume, bolesti lokomotornog aparata, problemi sa kičmenim stubom, upalne promene na očima, problemi sa povišenim krvnim pritiskom, klimakterične tegobe i problemi sa perifernom cirkulacijom. Nakon izgradnje hotela "Mir" koji je zvanično otvoren 1987. godine, uvedena je i stalna medicinska služba, pa je pojedinih godina bilo i do 5000 posetilaca i 20000 noćenja. Ali... Uvek neko "ali" kvari priču. Hotel je privatizovan 2010. godine iz trećeg pokušaja, bez ikakvih uslova. Problem je i taj što je termalni izvor rudno bogatstvo države, a po zakonu o vodama ne može da bude privatno vlasništvo. Pa ipak, parcela na kojoj je izvor termalne vode na volšeban način je privatizovana. Novi vlasnik, preduzetnik iz Pirota je pod izgovorom rekonstrukcije, zapravo izvršio totalnu dekonstrukciju hotela "Mir" i takvo stanje je i danas. Negde pročitah da je hotel pre par godina ponovo promenio vlasnika, međutim ništa se nije promenilo. Hotel "Mir" sada podseća na scenografiju za neki horor film, pa nije ni čudo što ga lokalno stanovništvo zove "Srpski Černobil". Nekada velelepno zdanje sa unutrašnjim i spoljnim bazenima, danas je potpuno opustošeno. Banja je pusta, a lokalno stanovništvo najviše žali za gostima zbog kojih nisu ni morali da idu na pijacu, sve svoje proizvode bi prodali još na kućnom pragu. Ono što je fantastično i dalje je pogled koji se pruža iz ogoljenih apartmana na prelepo prirodno okruženje. Da li će u skorijoj budućnosti neko ponovo uživati u njima... ostaje da se vidi. Nastaviće se...

Hvala! Znam, svaki logo u principu "smeta" na fotografiji, meni bar. Ranije sam se potpisivao imenom i prezimenom, što jeste bilo diskretnije, ali sam u zavisnosti od pozadine često morao da menjam boju slova. Ovako, kada otvorim fotografiju da bih je smanjio (jer je prevelika u originalu), sa jednim klikom ubacim odabrani logo koji uopšte ne zavisi od pozadine. Osim toga, većina članova se loguje i učestvuje na forumu putem mobilnog telefona. Koliko god da je ekran telefona veliki, fotografije na njemu su ipak premale, a logo se skoro i ne primećuje u ćošku. Na monitoru je to već druga priča.

Hvala!

Fotografije vezane za prethodni post...

Svaki put kada bih zastao da naprvim fotografiju i kada bih prekidačem prekinuo rad brundavog boksera, iznenadio bih se. Ni nakon skidanja kacige, potkape i vađenja čepića iz ušiju, situacija se nije menjala. Prosto neverovatnu tišinu je remetio samo cvrkut ptica i naravno, žubor reke... nigde nikoga u blizini. Osim zvučne, nije izostala ni vizuelna čarolija. Visoke stene koje se vertikalno, gotovo preteći, uzdižu sa obe strane reke, samo na pojedinim mestima dozvoljavaju sučevim zracima da dopru do njihovog podnožja. Pomenute strme litice poput mađioničara u više navrata stvaraju i iluziju, kao da se na mestu do kojeg dopire moj pogled u potpunosti spajaju, stvarajući utisak da ne postoji izlaz iz ove klisure iskonske lepote. Mislim da je ovo jedino mesto u Srbiji koga možete opisati na ovaj način, a do kojeg možete doći i proći ga asfaltnim putem. Kanjon Jerme je samo deo doline istoimene reke čiji je celokupni tok dugačak 72 km. Reka Jerma izvire na Vlasinskoj visoravni, nedaleko od Vlasinskog jezera. Nakon 17 km toka kroz Srbiju, prelazi na teritoriju Bugarske u kojoj teče 27 km. Kod sela Petačani ponovo ulazi u Srbiju i svoj tok završava ulivanjem u Nišavu. Nakon povratka iz Bugarske u svom toku kroz Srbiju, Jerma je probila fantastičan kanjon kroz planinu Greben (1337 m.n.v.) i Vlašku planinu (1442 m.n.v.), u kome dominiraju dva impozantna klanca Odorovsko i Vlaško ždrelo, čije se strme stene uzdižu na visinu između 300 i 400 m, sa širinom od 10 do 30 m. Zanimljivo je da je sve do 1927. godine kanjon bio potpuno neprohodan, sve dok za potrebe rudnika kamenog uglja "Rakita" ("Jerma"), nije probijena železnička trasa uskog koloseka. Rudnik je zatvoren šezdesetih godina prišlog veka, a na postojećoj trasi je umesto pruge izgrađen asfaltni put. Do kanjona se najbrže stiže iz pravca Pirota preko Sukova, sa jene strane. I iz pravca Bele Palanke i Babušnice sa druge strane, gde je put poprilično loš. Sam put kroz kanjon je veoma izazovan, uzan, pogotovo ispred tunela gde se sužava u jednu traku. Čak i malobrojni vozači koji uopšte i znaju za ovaj prolaz, izbegavaju ovo mesto smatrajući da nije dovoljno bezbedno čak ni za pešake. Ako pitate mene, samo ću vam reći da mi je užasno krivo što vožnja kroz ovu lepotu ne traje duže. Sa nekolicinom zanimljivih kadrova ću pokušati da vam opišem i približim ovo mesto. Nekoga ću verovatno podsetiti na neke lepe trenutke... dok ću nekoga, nadam se, podstaći na razmišljanje i planiranje obilaska ovog kraja. Nataviće se...

Još jedan nedovoljno iskorišćeni dragulj naše istorije vekovima stoji ušuškan u prelepom prirodnom okruženju. Udaljen nekih dvanaest kilometara od auto-puta Niš-Sofija, u dolini reke Jerme, manastir Poganovo gotovo netaknut prkosi vremenu. Istoriografija nam otkriva da je manastir podignut 1395. godine, a živopisan je tek sto godina kasnije, tačnije 1499. Za bogati tematski živopis zaslužni su umetnici sa prostora severne Grčke. Hram posvećen Svetom Jovanu Bogoslovu je osnovao i podigao srpski plemić Konstantin Dejanović Dragaš, sestrić cara Dušana. Ktitor hrama je i Konstantinova kćerka Jelena Dragaš, koja je bila udata za vizantijskog cara Manojla II Paleologa. Manastir je završila nakon smrti oca, sada kao monahinja Hipomena. Uprkos činjenici sa kojom je naš narod (nažalost) i te kako upoznat, da su razni osvajači nadirući uništavali apsolutno sva kulturna i verska obeležja, manastir Poganovo je ostao vekovima takoreći neoštećen. Zbog svoje lokacije, pristupačnost manastiru je bila skoro pa nemoguća, tako da osvajači nisu ni znali za njegovo postojanje. Kanjon reke Jerme je bio u potpunosti neprohodan, sve dok se za potrebe rudnika kamenog uglja "Jerma" 1927. nije izgradila pruga uskog koloseka. Tek nakon zatvaranja rudnika, 70-ih godina prošlog veka je izgrađen asfaltni put. Uprkos svemu, tokom Prvog svetskog rata 1917. bugarski okupatori su uspeli da odnesu veliki deo manastirskih dragocenosti koje se sada nalaze u Sofiji, u crkvi Aleksandra Nevskog. Među odnetim dragocenostima se izdvajaju ikonostas i izuzetno vredna, čudotvorna dvostrana ikona. Na jednoj strani ikone su likovi Bogorodice i Sv. Jovana Blagoslova, a sa druge je predstavljen mozaik iz apside crkve Hrista Latomu u Solunu. Te dragocenosti se danas nalaze u Arheološkom muzeju u Sofiji. Ikona je bila poklon carice Jelene, žene Vizantijskog cara Manojla II Paleologa u znak sećanja na oca Konstantina Dejana. Danas, manastir pripada Eparhiji niškoj Srpske pravoslavne crkve i predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od velikog značaja. Iako nisam čuo da je po tome poznat, primetih i izuzetnu ponudu prirodnih proizvoda i melema. Uprkos činjenici da je zbog uzanog puta i izuzetno niskih tunela, velikim turističkim autobusima prilazak manastiru kroz kanjon težak ili nemoguć, poseta je u zadnjih nekoliko godina u stidljivom porastu. Zanimljivo je i to da su najbrojniji posetioci upravo oni čiji su preci i poharali ovaj manastir. Tokom leta, svakodnevno i po nekoliko autobusa sa bugarskim turistima posećuje ovu svetinju. Šta da vam kažem, ako ste u prolazu... svratite.

Kao što sam uradio na 11. strani ove teme, tako ću i ovde postaviti novu rekapitulaciju, ali ovaj put pet stranica (11-15). Strana 11 133. Rekapitulacija stranica 1-10 134. Staro Rajačko groblje – Rajac 135. Feliks Romuliana – Gamzigrad 136. Uspon na vrh “Šiljak” – planina Rtanj 137. Bovansko jezero – Bovan Strana 12 138. Šalinački lug - Šalinac 139. Dvorac Engelman – Svetićevo 140. Spomen česma “Crkvenac” – Mladenovac 141. Manastir Vraćevšnica – Vraćevšnica 142. Kuća kneza Miloša Obrenovića – Gornja Crnuća 143. Gombošev salaš – Bečej 144. Spomenik Bob Marlija – Banatski Sokolac 145. Dvorac Karačonji – Novo Mileševo 146. Muzej “Žeravica” – Novo Miloševo 147. Prva nafta u Srbiji – Jermenovci 148. Dva dvorca porodice Lazarević – Veliko Središte Strana 13 149. Oblast rimskih rudnika, brda šljake, rimski kastrum – Babe 150. Vila “Džervin” – Knjaževac 151. Gurgusovačka kula – Knjaževac 152. Stara čaršija, spomen-park, vidikovac – Knjaževac 153. Kamenička crkva (Crkva Uspenja Presvete Bogorodice) – Donja Kamenica 154. Jedini praistorijski crtež u Srbiji – okolina Gabrovnice 155. Napušteni rudnik uranijuma – Gabrovnica Strana 14 156. Vodopad Bigar – Kalna 157. Hotel “Staro zdanje”, fotografije – Aranđelovac 158. Karađorđev dom – Rača 159. Etno-kompleks “Petrovi dvori”, spomen česma, spomenik – Viševac 160. Mesto rođenja Karađorđa, kapela kralja Aleksandra I, crkva Sv. Georgija – Viševac 161. Mesto pogibije i mesto gde je bio sahranjen Karađorđe – Radovanjski lug 162. Manastir Koporin – Radovanje 163. Hotel Karađorđe – Jermenovci 164. Vodopad Bigar, fotografije - Kalna 165. Manastir Temska – Temska 166. Vodenica – lokacija “Bigar”, okolina sela Temska, (Stara planina) 167. Vodopad Bukovački do – okolina sela Temska, (Stara planina) 168. Vidikovac “Tumba” – u blizini HE “Temac”, (Stara planina) Strana 15 169. “Mrtvački most” – Topli do, (Stara planina) 170. Vidikovac “Kozji kamen” – Rsovci, (Stara planina) 171. Crkva Sv.Petra I Pavla – Rsovci, (Stara planina) 172. Vodopad “Tupavica” – Dojkinci, (Stara planina) 173. Jelovičko vrelo - Vrelo, (Stara planina) 174. Manastir Visočka Ržana – Visočka Ržana, (Stara planina) 175. “Slavinjsko grlo” ili “Rosomački lonci” – Slavinja, (Stara planina) 176. Crkva Uspenja Presvete Bogorodice – Visočka Kamenica, (Stara planina) 177. Momčilov grad (Pirotska tvrđava) – Pirot 178. Manastir Sukovo – Sukovo

Zanimljiva priča vezana za Manastir Sukovo se tu i ne završava. U ovom manastiru se nalazi i freska koja ne prestaje da iznenađuje kako vernike, tako i znatiželjne posetioce. Radi se o fresci koja prikazuje sveca sa... životinjskom glavom! Reč je o Svetom Hristoforu koji je za vreme svog zemaljskog života bio izuzetno snažan i visok, a pripadao je drevnom plemenu... ljudoždera! Legenda kaže da su ga u jednom ratnom pohodu zarobili Rimljani kada su naišli naišli na ove neobične ljude. Završivši u Rimu, Hristofor se prvi put sreće sa hrišćanstvom koje prihvata, pokajavši se tada zbog svih svojih pređašnjih dela. Dekije, tadašnji rimski car poznat kao veliki progonitelj hrišćana, bio je fasciniran zastrašujućom građom i izgledom mladog Hristofora, i pozvao ga je da se pridruži rimskoj vojsci. Mladić je to odbio obrazloživši da ne želi da se priklanja paganskim verovanjima, i da se ponaša u suprotnosti sa učenjima Hrista. Nažalost, zarad svog uverenja Hristofor je platio glavom. Umro je u velikim mukama iskupivši se za sve iz prošlosti. Zbog svoje mučeničke smrti proglašen je za sveca. Ipak, činjenica da je nekada živeo život ljudoždera, verovatno je zaslužna za to što je u Sukovu Sveti Hristofor prikazan sa životinjskom glavom. To i dalje nije sve, u manastiru se krije još jedna misterija. Sukovo je dom Bogorodice sa Krilima! U hrišćanskoj ikonografiji postoje veoma striktna pravila ko može da se prikaže sa krilima. To su samo arhanđeli i Sveti Jovan Krstitelj kao onaj ko je najavio Isusov Dolazak. Zbog toga i jeste čudnovato što u ovom manastiru postoji freska Bogorodice sa krilima. Međutim, iznad Bogorodičine freske postoji bledi natpis koji možda bar malo rasvetljava ovu misteriju: "Da nas Bogorodica svojim krilima čuva i štiti od svih napada zloga koji pokušava da nas pokoleba u našoj veri" Gledajući spolja, Sukovo definitivno nije manasir koji će vas "na prvu" ostaviti bez teksta. Sam izgled manastira i spoljašnjost crkve ničim ne ukazuju na pravu lepotu i istinsku vrednost ovog mesta. Međutim, nakon kraćeg obilaska i po ulasku u crkvu, stvar se menja 100%. Osim spomenutih čudesa, meni lično se svidelo i to što je pri izradi živopisa obilato korišćena i (moja omiljena) vizantijsko plava boja. Srbija... "mestašce" na raskršću puteva gde se živi već mnogo, mnogo vekova. Sa mnogim tajnama smo upoznati ili se tek sada srećemo, dok su mnoge druge još uvek neotkrivene i tek treba da budu rasvetljene. Neke od misterija čuvaju i mnogobrojni manastiri rasuti širom naše zemlje, naši biseri kulture i vekovni čuvari identiteta... Sukovo je samo jedan od njih.

O misterioznim i jedinstvenim freskama poput one na kojoj je Sveta Petka oslikana golih grudi ili one na kojoj je Isus predstavljen kao mlad, bucmast i ćelav... već sam pisao. A freska sveca koji je nekada bio ljudožder??? Ili Bogorodica sa krilima??? Ne, niste pogrešili, dobro ste pročitali. A kada sam saznao da tako nešto postoji kod nas... pretpostavljate. Put me je tako doveo u manastir koji se nalazi neposredno pored reke Jerme, udaljen nekih 16 km od Pirota. Manastir Eparhije Niške koji je posvećen Uspenju Presvete Bogorodice, u narodu poznatiji kao Sukovo, ni dan danas ne prestaje da intrigira čitav jug Srbije. Postoje podaci da se na ovom svetom mestu nalazio rimski hram, još pre pojave hrišćanstva. Takođe, postoji i mapa iz 1020. godine koja nepobitno svedoči da je na ovom mestu postojao grad Sukovo sa manastirom. Uprkos svemu, i dalje se ne zna ko je i kada tačno podigao svetinju. Ono što se sa sigurnošću može reći je to da je manastir više puta rušen, i da je živopisan 1606. godine. Prateći priču, dolazimo tako i u 19. vek. kada je turski Sali-beg bio vlasnik celog atara sela Sukova. Legenda kaže da je mali dečak, pastir Velja voleo da dolazi baš na begovo imanje i pušta ovce na ispašu. Jedne noći mu se u snu, kažu, ukazala Presveta Bogorodica i rekla mu da se baš na mestu na koje on voli da odlazi, na mestu današnjeg manastira, nalazi velika svetinja koju treba otkopati. Meštani Sukova uz pomoć sveštenika Jovana Mandića, započeše kopanje i pronađoše veoma staru ikonu i kandilo. Nažalost, Sali-begov sin Emin je prvi saznao za kopanje i nikako nije bio srećan zbog otkrića, pa je tako rešio da otera kopače i oskrnavi svetinju. Međutim, nešto ga je zaustavilo. Emin je počeo da bunca, dobio je napad i celo telo mu se oduzelo. Očajni otac je u pomoć pozvao pravoslavnog sveštenika, i nakon očitane molitve... dete je ozdravilo. U znak zahvalnosti za ozdravljenje svog sina Emina, Sali-beg je na temeljima veoma stare crkve, u periodu 1857. do 1859. podigao novu (današnju) manastirsku crkvu, dok je živopis u njoj je urađen 1869. godine. Da li je ova priča istinita ili ne, nikada nećemo saznati. Međutim, ono što se sa sigurnošću zna je to da se u priprati crkve, i danas nalaze dva groba. Jedan od sveštenika Jovana, a drugi od mladog Velje, kasnije monaha Venijamina. Nastaviće se...

Iako relativno mala po dimenzijama, Pirotska tvrđava (Kale) ili Momčilov grad, svakako zavređuje pažnju. Tvrđava je obnovljena 2018. godine, što mi je dalo dodatni povod da je nakon dužeg vremena ponovo posetim. Na osnovu srednjovekovne istorije Balkana, ali i prema viševekovnim narodnim predanjima, pirotski grad je podigao čuveni vojvoda Momčilo o kome se veoma malo zna. Momčilo je živeo u prvoj polovini 14. veka, učestvovao je u vizantijskim građanskim ratovima u kojima zbog svoga truda i zalaganja dobija visoko zvanje - titulu despota. Nažalost, njegovo despotovanje nije dugo trajalo jer je poginuo 1345. godine u opsadi grada Periteoriona. Istorijski međutim, još uvek nije razjašnjeno da li je sam Pirot podigao vojvoda Momčilo ili je to uradio knez Lazar tokom svoje vladavine tim krajem (1371—1389), usled bojazni da će doći do najezde Turaka. Osmanlije su uspele da ga zauzmu, ali ga je 1386. povratio vojvoda Dimitrije Kobilić, što je po nekim istoričarima bio jedan od povoda za Kosovsku bitku 1389. godine. Nakon kosovske bitke, Pirot je menjao svoje gospodare, povremeno je bio u posedu despota Stefana i despota Đurđa. Nakon pada Smedereva i kraha srpske despotovine u XV veku, trajno pada u Osmansko vlasništvo sve do konačnog oslobođenja od Turaka 1878. godine. Utvrđenje je bilo u vojnoj upotrebi sve do prve polovine 19. veka. Danas, Momčilov grad ima status spomenika kulture od izuzetnog značaja, i ne samo na našim prostorima, već i šire, predstavlja veoma vredno svedočanstvo srednjeg veka kada je vojna ahritektura u pitanju. Pozdravljam sve što je učinjeno na obnovi ove tvrđave. Donji grad je pretvoren u lep park, dok su srednji i gornji grad potpuno obnovljeni i sređeni. Moguć je ulazak u kule sa čijih se vrhova može uživati u pogledu na okruženje, postavljena je i spoljna LED ambijentalna rasveta... Ipak, čini mi se da fali još malo angažovanja i rada, pa da turistima tvrđava zaista postane veoma privlačna. Pojedine prostorije i hodnici u koje se može ući su poprilično tamne i neosvetljene, da ne kažem nebezbedne. Osim toga, u svim prostorijama posetioci će zateći prazne (gole) zidove. Po mom mišljenju, daleko interesatnije bi bilo kada bi se u prostorijama ili na pomenutim zidovima nalazili neki eksponati, koji bi (recimo) prikazali način života u to vreme. Dok bi tvrđava bila pod opsadom, snabdevanje svežom vodom koja se nalazila van zidina nije bilo moguće. Tada je u tu svrhu korišćen bunar, koji se nalazi u podrumu jugozapadne kule. Ostaci originalnog bedema sa puškarnicama kojim je bio opasan donji grad. "Pirotsku tvrđavu", "Tvrđavu Kale" ili "Momčilov grad" zaista treba posetiti. I pored par (po meni) nedostataka koje sam naveo, utvrđenje se može svrstati u grupu onih koje su veoma dobro očuvane i restaurirane. Tvrđava je otvorena za posetioce svakog dana između 10:00h i 20:30h, ulaz je besplatan.

Srpski kovid sertifikat sada je priznat u EU, ali ne možete u sve zemlje ući sa SVAKOM VAKCINOM, a ovo je DETALJAN SPISAK PO DRŽAVAMA WWW.BLIC.RS Vest da je Evropska unija priznala digitalne kovid sertifikate koji se izdaju u Srbiji propraćena je sa oduševljenjem. Ipak, iako su mnogi shvatili da takva odluka znači i potpuno slobodno...

Verovali ili ne, sve što sam uspeo da saznam je da se radi o zapuštenom biseru iz 17. veka, da je posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, i da se nalazi negde pored Kameničke reke na Staroj planini. Za skrivenu malu kamenu crkvicu retko ko da je čuo. Znajući da bez asistencije na terenu neću imati nikakve šanse, put me je doveo do Staroplaninskog sela Visočka Kamenica. Prvi izazov je bio da nađem bilo koga ko živi ovde ili u blizini, sve je bilo pusto. U više navrata sam brundavim motorom prolazio polako pokraj malobrojnih kuća, pokušavajući da privučem nečiju pažnju ili izmamim nekog napolje - uzalud. Baš kada napustih selo, rešivši da nastavim dalje i da nekako pokušam da nađem bilo kakav prilaz reci, naiđoh na lokalca koji je gurao neki prastari bicikl. Započevši razgovor, čičica mi se požali na izduvanu gumu. Reče da je ispuštala po malo od kako je krenuo jutros iz kuće, ali eto, pri povratku ispustila je skroz. Izvadih kompresor iz kofera, naduvah čoveku gumu lišavajući ga tako dodatnog višekilometarskog pešačenja. Iako iznenađen, otkud to da ja iz Beograda završih tu, pa još znam i za crkvu... nije mi ostao dužan. On uz škripave zvuke rasklimatane bicikle ode niz put, a ja, takođe srećan i sa upravo dobijenim informacijama, produžih ka skrivenoj crkvici... Onome ko bude resio da poseti ovo malo kameno zdanje, od sada će biti mnogo lakše. Do sada crkva nije postojala na Gugl mapi, međutim "pinovao" sam lokaciju, poslao zahtev i Gugl je to odobrio. Dakle sada je Crkva Uspenja Presvete Bogorodice kod Visočke Kamenice vidljiva na Gugl mapi. Pošto je sada crkva vidljiva na mapi, navigacija će moći da vas odvede blizu nje. Kada se putem približite crkvici, potrebno je usporiti i potražiti stazu koja od asfaltnog puta vodi ka njoj (slika ispod). Odatle produžite peške, i za nekoliko minuta ćete biti kraj reke i crkve. Ovo bi bilo sve što je ostalo od crkvenog živopisa. Srećom, živopis je bio prekriven konzervatorskom mrežicom, pa je očigledno da neko ima neke planove za nju. Nažalost, pomenuta mrežica mi je smetala da detaljnije osmotrim i uslikam preostale freske. I na ostalim zidovima se mogu uočiti, doduše mali delovi (ostaci) obojenog maltera, što bi značilo da je verovatno ceo hram bio oslikan.