Kako je penjanje napredovalo, pogled je bio sve "luđi". Prvi viseći most na koji se nailazi i koga treba preći nekima ujedno predstavlja i prvu "dramu" na ovoj ferati. Nastaviće se...

Ibarski Kolašin je oblast na severu Kosova i Metohije i jugu Raške oblasti koja se prostire uz reku Ibar. Uprkos svima poznatoj (zaguljenoj) političkoj situaciji, vredni ljudi i entuzijasti u opštini Zubin Potok uspeli su da iz godine u godinu privuku sve veći broj turista. Jezero Gazivode je okruženo dvema pravim lepoticama, planinama Rogozna i Mokra gora. Kada spomenuh Mokru goru, da ne dođe do zabune, treba napraviti razliku između pomenute planine i istoimenog sela koje se nalazi između Zlatibora i Tare, poznatog po Šarganskoj osmici. Vodeno prostranstvo jezera Gazivode sa planinama Mokra gora i Rogozna u okruženju, nametnulo se kao pravi adrenalinski centar za avanturistički turizam i aktivni odmor. Ljubitelji aktivnog odmora mogu uživati u rekreacijama na vodi poput vožnje kajaka ili raftinga na reci Ibar. Tu su još i planinarenje, brdski biciklizam, paraglajding iznad jezera, obilasci kulturno-istorijskih spomenika... Međutim, mene je (naravno) najviše privukla glavna, ujedno i najekstremnija turistička atrakcija "Via Ferrata Berim". Živopisna planina Mokra gora je poznata po svojim vrhovima Žljeb (2532 m.n.v.), Pogled (2155 m.n.v.), Beleg (2151 m.n.v.) i Berim (1731 m.n.v.). Iako najniži, Berim se izdvaja kao najpopularniji zbog svog izgleda, odnosno četiri piramidalna vrha (stene), koje se poput toblerona nižu jedna za drugom od najniže ka najvišoj. Šta je zapravo "Via ferrata Berim"? Via ferata je planinska staza koja se pruža kroz teško pristupačne stenovite terene. Prve staze takve vrste su nastale za vreme Prvog svetskog rata u Italiji i služile su za prebacivanje vojnih jedinica. Via ferata je specifična po tome jer se zapravo radi o obezbeđenoj planinskoj stazi. Takva staza se prelazi uz pomoć celog sistema metalnih instalacija postavljenih na stenama. "Merdevine" od armature ukucane u stene, klinovi, sajle, nogostupi... predstavljaju skup pomagala koje omogućavaju bezbedno penjanje kao i prelazak preko stenovitih planinskih vrhova. Najpoznatije ferate današnjice su u Italiji na Dolomitima, ima ih i u Švajcarskoj, Austriji, Francuskoj... Ferata Berim je pravljena po francuskim standardima i po međunarodnjoj kategorizaciji ima težinu C/D (A najlakša - E najteža). Staza je dugačka 3 km a visinska razlika je 520 m. Nakon što sam se oko datuma i detalja dogovorio sa ljubaznim organizatorima iz "Outdoor in", stigoh motorom u Zubin Potok u dogovoreni hotel, gde nisam bio smešten samo ja već cela osmočlana grupa. Sutradan, rano ujutru po nas kombijem dolazi naš vodič i sledi 45-minutna vožnja do kampa (uglavnom) lošim planinskim makadamskim putem. Nakon što smo stavili zaštitnu i sigurnosnu opremu na sebe (ferata set, šlem, rukavice) i nakon prvih instrukcija, avantura je mogla da počne. Prvo zaustavljanje je ispred trenažne stene ili "male ferate", gde se dobijaju poslednje instrukcije i objašnjenja. Tu se ujedno vežba tehnika i odrađuje prvo probno penjanje na minimalnoj visini. Po rečima vodiča, mnogi su već ovde odustali. E, a onda dolazimo do samog početka staze i do "prave" ferate... Fenomenalna staza vodi i kroz vertikalnu pećinu, prelaze se 4 viseća mosta od kojih je jedan samo sajla, prolazi se i kroz sektore gde se koriste prirodna gazišta pa je moguće i da se neki kamen odlomi i poleti ka podnožju... Pre prolaska kroz vertikalnu pećinu, dolazi se do najzanimljivije klupice na kojoj sam ikada sedeo. Tu se pravi kratka pauza, a pogled izgleda ovako... Prolazak kroz vertikalnu pećinu. Nastaviće se...

Kvadovi... Snimao sam spomenik na samom vrhu Kosmaja, predivan jesenji dan, ljudi sa decom, mir i tišina... koju prekuda pucanje i dreka gomilčine kvadova koja izleće iz šume. Daj bože da je makar jedan imao bilo kakav kršteni izduv, ali bukvalno. Da li je to bila neka demonstracija sile, možda slučajnost, ne znam, ali glupiranje se dešavalo baš oko mog parkiranog motora. Jednom od mangupa verovatno nije bilo dosta ku...nja pa je morao da preore i neposrednu okolinu spomenika, tik uz pešačku stazu i piknik stolove... Ljudi su bili u neverici. Postavio sam već u temi "Bahati mamlazi". Sam samcijat vrh Kablara... Mnogo je još primera kojima sam prisustvovao a nisam ih snimio. Možda su Italijani malo preterali sa restrikcijama... a možda ipak znaju šta rade.

@Bruno 68 nema na čemu druže. Ima toga još, samo da nađem vremena za pisanje.

13,990 € je početna cena, pa ide do nekih 16,500 €. Kao i obično, sve zavisi od želja kupca, opreme... ----------------- Što se izgleda tiče... skuter definitivno drugačije i interesantnije izgleda uživo nego na fotografijama. Koga interesuje i koga ne mrzi, neka skokne do TC "Galerija". I dalje sam mišljenja da su retki oni koji će njegov dizajn oceniti srednjom ocenom. Ili će vam se futuristički izgled svideti, ili će vas potpuno razočarati. BMW je ovaj skuter zamislio kao gradsko prevozno sredstvo, i verujem da će oni koji vole da putuju skuterom na CE 04 gledati sa podsmehom. Igrom slučaja, juče baš za vreme prezentacije u radnji se pojavljuje momak koji radi za neku kurirsku službu. Osim što je imao veliku termo-kutiju na leđima, bio je i kompletno mokar (pokisao) pa olako zaključih da je došao sa nekim prevoznim sredstvom na dva točka. Zagledao se on u skuter, a ja ga upitah dal' bi mu legao jedan takav? "Ihhhh, gde ne bi!", reče on. U daljoj priči, momak mi je rekao da dnevno prelazi oko 120 km po gradu, a često dobaci i do 200 km, dakle to je cifra koju kurir čiji je posao "vozikanje" pređe u jednom danu. Tako da autonomija od 130 km uopšte nije mala za nekoga ko ode do posla, vrati se kući i usput skokne na još nekoliko mesta po gradu. Primer: Ispravite me ako grešim, ali u dosadašnjem segmentu (daleko jeftinijih) električnih skutera ste mogli naći uglavnom kineske ili korejske dvotočkaše. Skuteri (kakvi god) definitivno nisu moj svet i tek ću dobiti priliku da provozam CE 04, ali mislim da kada je osećaj u vožnji u pitanju (snaga agregata, kočnice, gedžeti, dodatna oprema...) CE 04 kao premium skuter će biti bez premca u klasi.

Juče je "Delta" u TC "Galerija" svečano otvorila svoju novu BMW radnju. Između ostalog, premijerno je predstavljen prvi BMW-ov premium električni skuter, što me je najviše i zanimalo. Prvo što me je iznenadilo kada sam CE 04 video uživo, je to da se produkcijski model uopšte ne razlikuje od prototipa koga je bilo moguće videti na internetu. Dizajn i njegov futuristički izgled će vam se jednostavno ili svideti ili ne. Skuter ima prilično uzano i naizgled neudobno sedište. Međutim, negativno mišljenje o sedištu sam promenio čim sam seo na njega, sa svojih 189 cm i 115 kg sam se prilično udobno smestio, mesta za kolena i noge uopšte je bilo na pretek. Ispred vozača se pruža veliki TFT ekran koga su do sada posedovali samo BMW-ovi putnički modeli poslednje generacije. Nakon startovanja agregata, desilo se... ništa! Osim nekolicine podataka koji su se pojavili na istrument tabli... ništa, potpuna tišina! Pošto je skuter bio na centralnom štenderu, zadnji točak koji je bio podignut od zemlje trenutno je reagovao na najmanje dodavanje gasa. Kada se gas "odvrne" malo više, zvuk koji oslobađa agregat neodoljivo podseća na onaj koji proizvodi električna bušilica. Veliki obrtni moment i električnih 42 "konja" su kumovali velikom međuosovinskom rastojanju, odnosno nešto dužoj zadnjoj viljušci. Da nije tako, CE 04 bi se na svaki jači gas propinjao na zadnji točak. Mnoštvo karakteristika je uveliko dostupno na internetu, ali ono što sam ja zapamtio je da mu je za ubrzanje od 0 do 50 km/h, potrebno 2,6 sekundi, maksimalna brzina mu je 120 km/h a autonomija 130 km, ima i rikverc. Za punjenje baterije do 80% je potrebno 65 minuta na brzom punjaču, a na gradskoj mreži isti taj procenat napunjenosti dostiže za 3,5 h. Takođe, dostupno je mnoštvo dodatne opreme (drugačija sedišta, zadnji kofer, veći vizir...), tako da je skuter veoma lako personalizovati i prilagoditi svojim željama i potrebama. Sve u svemu vrhunski dvotočkaš koji će verovatno zauzeti sam vrh u segmentu elektro skutera. Cena? Sitnica...

@Markone88 može naravno, poslao sam ti PP.

Na prodaju je potpuno nova mat crna AGV kaciga K-3 SV, veličina M/L (58). Pre nekoliko godina, kupljena je za mog sina koji je igrom slučaja nikada nije koristio, a kasnije je prerastao... stoji u kutiji sve vreme. CENA: 24,000 din.

Nisam ni blizu kraja, ali kada sam već sa pisanjem došao do juga naše zemlje, možda bi bio dobar trenutak da se spustim još niže i napišem nešto o mestima koje sam obišao u našoj južnoj pokrajini. Na Kosovo i Metohiju sam najčešće ulazio preko administrativnog prelaza Brnjak. Osim toga što je (po meni) na pomenutom prelazu atmosfera najopuštenija, put od Ribarića prema Zubinom potoku vodi duž prelepog jezera Gazivode. Jezero Gazivode je veštačko, akumulaciono jezero na reci Ibar. Njegova ukupna površina iznosi 11,9 km2, najveća dubina doseže 105 m, dok je najveća izmerena dužina 24 km. Jezero jednim delom pripada opštini Tutin na jugozapadu Srbije (25%), dok se ostatak nalazi u opštini Zubin Potok KiM (75%). Projekat za izgradnju brane na Ibru je odradila beogradska kompanija "Energoprojekt". Gradnja brane sa glinenom osnovom je trajala 1973-1977. godine, i u to vreme je bila jedna od najvećih glinenih brana u Evopi. Podizanje jezera i sama izgradnja brane je poverena firmi "Hidrotehnika-Hidroenergetika", takođe iz Beograda. Tokom gradnje akumulacije, projekat je predviđao da se potopi 14 sela koja su bila uglavnom srpska. Sa selima je potopljeno i nekoliko crkava, seoskih grobalja... Meštani i svedoci iz vremena kada se zidala brana kažu da je zemlja skoro pa poklanjana. Po njihovoj priči, metar zemlje prodavan je za tadašnje 23 "banke", a jedna paklica cigareta je koštala 25... Naknada koja se davala meštanima za oduzetu zemlju zaista je bila simbolična, pa se tako neke porodice nikada nisu oporavile od doživljenog gubitka. Osim toga, mnogi Srbi žitelji ovog kraja, umesto na druga mesta na KiM, raseljeni su u Kraljevo i Kragujevac. Glavnu ulogu u raseljavanju, ubeđivanju i primoravanju ljudi da se sklone odatle, imala je UDB-a, policija i vojska. Na jezeru se nalazi i mala hidrocentrala, a voda iz jezera Gazivode se uz pomoć kanala sprovodi sve do Gračaničkog jezera, pa se tako osim Prištine vodom snabdevaju Kosovska Mitrovica i Glogovac, Srbica i Vučitrn. Osim toga, ceo ovaj vodeni sistem služi i za rashlađivanje koje je neophodno termoelektrani “Obilić”. Pomenuti kanal je jedan od najvitalnijih vodenih resursa Kosova iz koga se navodnjavaju njive na čitavom severnom delu pokrajine. Nakon raspada Jugoslavije čitavim jezerom, hidroelektranom, branom i malim kompenzacionim jezerom Pridvorica, upravljalo je "Javno preduzeće Ibar", koga je osnovala srpska vlada. Pre sukoba 1999. godine, uprava ovog preduzeća je bila u Prištini, ali su kosovski Albanci uzurpirali prostorije i imovinu. Jedino što je sačuvano jesu objekti u Zubinom Potoku. Hidroelektrana na jezeru jeste još uvek u vlasništvu EPS-a, ali privremena Vlada Kosova želi da celokupna imovina bude njihova. Očigledno je da onaj ko upravlja ovim jezerom zapravo upravlja skoro kompletnim vodenim resursima na Kosovu. Verovali ili ne, jezero Gazivode je veoma tajnovito i do skora jedino jezero na Balkanu koje nije u potpunosti istraženo. Zahvaljujući entuzijazmu dr Dušana Jovovića, međunarodnom timu naučnika i internacionalnom timu podvodnih arheologa pod vođstvom Božane Ostojić, nakon mnogo meseci priprema usledila su podvodna istraživanja. Tokom istraživanja 2017. godine, ispod površine jezera pronađena su neprocenjiva kulturološka i istorijska blaga, vredni tragovi naše kulturne baštine: 3 tvrđave, 5 srednjovekovnih crkava, 4 rimska groblja, dvor, odnosno ostaci palate Jelene Anžujske i prva škola za dame. Istoričari smatraju da je iz pomenutog dvora u selu Brnjaci koje je potopljeno, kraljica Jelena Anžujska vladala teritorijom Trebinja, Plava, Poibarja i Zete. Posebno razočaranje, tugu, pa možemo reći i bes, izazivaju činjenice da je tadašnja komunistička vlast sve izvela na brzinu, bez detaljnih studija i istraživanja; kao da su lepote i svedočanstva o slavi naše zemlje svesno potopljene, a nakon toga i namerno zaboravljene. Tek poneki novinski naslov iz tog vremena svedoči da se naučna i kulturna javnost oglašavala i apelovala. Danas, iako pored jezera nema ugostiteljskih objekata ono je poprilično posećeno. U sezoni ga posećuju kupači iz lokalnih gradova i sela, dok je tokom cele godine prisutan veliki broj ribara, pošto je jezero izuzetno bogato ribom. Od glavnog puta do omanjih plaža (obale) se uglavnom stiže peške, stazama i makadamskim puteljcima. I na kraju savet za one koji ne znaju. Skoro uvek, na putu #M2 koji vodi pored jezera nailazio sam na patrolu kosovske policije sa radarom. Najveći problem je što ne možete platiti kaznu na licu mesta, već vam se oduzimaju dokumenti a kaznu u Evrima plaćate u lokalnoj pošti ili banci. Nakon toga, sa potvrdom o izvršenoj uplati idete u stanicu policije po svoje dokumente. Ovo pravilo inače važi na celoj teritoriji KiM. Ako ste mislili da to i nije neki problem, zamislite da vas nahvataju van radnog vremena ili vikendom, kada ništa živo ne radi. Povedite računa.

Fotografije vezane za prethodna dva posta... U potkrovlju zgrade nalaze se autentične samice. Bodljikava žica na podu samice koja zatvorenima nije dozvoljavala da spavaju. Kažu da su logoraši već nakon nekoliko dana u ovakvoj samici počeli da gube razum. Ovo nisam viđao ni po ostalim jezivim logorima koje sam obišao po Evropi. Zid ispred kojeg je streljana nekolicina logoraša, sa vidljivim rupama od metaka. Za vreme jednog od mnogobrojnih streljanja, nepoznati osuđenik je pred plotun stisnuo pesnicu, podigao je u nebo i pozdravio slobodu koja će doći. Od tada je stisnuta pesnica dignuta u nebo postala simbol ovog logora i "Bubnja", mesta gde su izvršena masovna streljanja.

Fotografije vezane za prethodni post... Nastaviće se...

"Anhaltеlager Nisch", Prihvatni odnosno Koncetracioni logor Niš, danas nosi naziv Memorijalni kompleks 12. februar. Osim ovih, u narodu je ustaljeno i najčešće korišćeno ime Logor na Crvenom krstu, jer se nalazi u neposrednoj blizini istoimene železničke stanice. Iako nije najveći, svakako spada među najozloglašenije koncetracione logore koje su širom Srbije osnovale Nemačke okupacione snage 1941. godine. Logor je formiran u magacinskoj zgradi i zgradi kasarne konjičkog puka Kraljevine Jugoslavije "Miloš Obilić". Zvanično je formiran sredinom juna od strane SS kapetana Hajnriha Branta, koji je vršio dužnost šefa niškog Gestapoa i oficira za vezu sa glavnim štabom u Beogradu. U početku, to je bio privremeni logor za prihvat ratnih zarobljenika jugoslovenske kraljevske vojske, kasnije postaje logor političkih krivica i ratnih zarobljenika. U logoru nisu svi zarobljenici podjednako tretirani, postojale su kategorije čiji su pripadnici doživljavali različitu sudbinu. Taoce su činili kako obični, tako i viđeniji građani koji su služili za streljanje u slučaju odmazde. Za jednog ubijenog okupatorskog vojnika bilo bi streljano 100, a za ranjenog 50 zarobljenih civila. Drugu kategoriju zatvorenika su činili Jevreji. Oni su u logor dovođeni radi fizičkog i psihičkog uništenja kao "niža" nearijevska rasa. Jevreji su u logoru boravili privremeno, obično do dalje deportacije ili do masovne likvidacije (streljanja) na gradskoj lokaciji "Bubanj". Obavljali su razne poslove u logoru, a posebno su bili određivani za kopanje zajedničkih raka na Bubnju. Na ovom poslu su ih, posle uništenja, zamenili Romi. Treća grupa zatvorenika bila su lica uhapšena pod sumnjom da pripadaju ili sarađuju sa Narodnooslobodilačkim (partizanskim) pokretom (NOP) i njihovim vojnim jedinicama. Zarobljeni partizani su danonoćno bili pod prismotrom straže, odvođeni su u kontigentima za Nemačku ili Norvešku, i po pravilu, bili su streljani prilikom prvih masovnoh egzekucija. Četvrtu grupu zatvorenika činili su uhapšeni i dovedeni pod optužbom da pripadaju ili sarađuju sa ravnogorskim pokretom i četnicima pod komandom ratnog ministra vojnog armijskog generala Dragoljuba Draže Mihailovića, odnosno vojskom Kraljevine Jugoslavije koja se nalazila u porobljenoj otadžbini (JVUO). Pripadnike ove grupe su uglavnom dovodili Nemci ili Bugari, pravo iz akcija prilikom kojih su bili zarobljeni, ili iz policijskih (vojnih) zatvora u kojima su bili saslušavani. Niško odeljenje za borbu protiv organizacije generala Mihailovića pri Gestapou nalazilo se u samom logoru, a vodio ga je najpre SS kapetan Hajnrih Brant, potom SS poručnik Erih Vineke, šef Gestapoa, komandant logora i pobornik beskompromisne borbe protiv četničkog pokreta u Nišu i Niškom okrugu. Povremeno je u logoru bilo i stranaca. Za Engleze, Poljake, Grke, Francuze, Sovjete i Ruse, Italijane, Čehe, Rumune, Špance, Turke, Amerikance i druge, se ne zna odakle i zbog čega su dovedeni. Tokom 1943. i 1944. godine bilo je manjih grupa Engleza i Francuza koji su zarobljeni posle vazdušnih borbi. Ova kategorija zatvorenika bila je najmalobrojnija i oni nisu streljani. Najčešće su preko Banjice odvođeni u zarobljeničke logore po Nemačkoj. Među uhapšenim bio je i veliki broj žena, često puta i sa malom decom. Za njih, kao i za sve ostale logoraše, važio je isti režim. Mnoge od njih su streljane ili internirane. Jedna od strašnih tajni niškog logora bila je i ta, da je i mnogo dece pokupljeno u racijama završavalo u logoru. Nemci su dopuštali rodbini mogućnost da u logor dođe otac i svojim životom zameni dete. Dete bi izlazilo, a otac ostajao u logoru. Nije poznato da je to zabeleženo u još nekom logoru tokom Drugog svetskog rata. Jedno vreme je u logoru bilo i nemačkih vojnika koji su odbijali da idu na Istočni front. Logor je u evropskim istorijskim čitankama ostao zabeležen i upamćen najviše po tome što se 12. februara 1942. desilo prvo masovno bekstvo iz nekog nacističkog koncetracionog logora, na teritoriji okupirane Evrope. Nakon što su goloruki nasrnuli na stražare, po sobama, u dvorištu i na žici, poginulo je 42 logoraša. Ipak, njih 105 je uspelo da probije žicu i da pobegne. Nakon ovog događaja, umesto žičane ograde koja je opasavala logor, podignut je zid. A u znak odmazde zbog ubijenih nemačkih stražara, u Nišu je streljano 850 lica. Prema nepotpunim podacima, smatra se da je oko 35000 ljudi prošlo kroz ovaj logor, od kojih je oko 10000 ubijeno na lokaciji Bubanj. Tačan broj streljanih je nemoguće utvrditi jer su Nemci uništili svu validnu dokumentaciju, dok su posmrtne ostatke streljanih na Bubnju pred sam kraj rata ekshumirali i spaljivali na lomači kako bi prikrili zločine. Za taj posao su prvo angažovali banjičke logoraše, koji su pobijeni. A zatim su angažovali zarobljene Italijane i niške logoraše. Mesec dana nakon streljanja poslednje grupe logoraša, u Niš su septembra 1944. pobednički ušle združene jedinice Crvene armije, Otečestvenofrontovske armije i 22. korpusa NOVJ. Komandanti logora: SS-kapetan Hajnrih Brant - Rođen 27. avgusta 1908. u Brekvedu (Nemačka) - Osnivač niškog koncentracionog logora i prvi šef niškog Gestapoa - Kasnije šef odseka za borbu protiv četničkog pokreta Draže Mihailovića u Beogradu. - Odgovoran je za masovne zločine prema Mihailovićevim ljudima u okupiranoj Srbiji (1941-1944). - Nije izručen jugoslovenskim vlastima. - Posle rata radio kao islednik u policiji u Salcburgu. SS- kapetan Erih Vineke - Drugi šef niškog Gestapoa od marta 1942. do povlačenja iz grada - Drugi komandant logora - veliki zločinac. - Oslobođen na procesu protiv nemačkih funkcionera u Hanoveru. - Posle rata radio kao advokat u Nemačkoj SS-narednik Verner Šulc - Treći i najozloglašeniji komandant logora, zvani „Motkar“. ...................................... Spomenik u znak sećanja na pale sovjetske vojnike. Stražara sa autentičnim natpisom iznad vrata. Danas kancelarija kustosa muzeja i suvenirnica. Samo jedan od stubova i zidova sa porukama logoraša. Soba u kojoj je organizovano prvo bekstvo iz logora. Nastaviće se...

Nadomak Niša, kod sela Kamenica, 31. maja 1809. godine odigrala se bitka na Čegru, jedna od presudnih bitaka vođenih u Prvom srpskom ustanku između srpskih ustanika i Turaka. Srpske snage krenule su ka Nišu, sa ciljem da ga zauzmu i prodru ka Staroj Srbiji i Kosovu. Srpska ustanička vojska, sa 16.000 boraca, predvođena glavnim komandantom Milojem Petrovićem, pristigla je 27. aprila 1809. godine na domak Niša, kod sela Kamenice, Gornjeg i Donjeg Matejevca. Srpski vojnici su izgradili šest šančeva, prvi i najveći je bio na Čegru sa vojvodom Stevanom Sinđelićem. Sa druge strane, turska vojska je dobila veliko pojačanje od preko 20.000 vojnika iz Jedrena, Soluna, Vranja i Leskovca. 30. maja Turci su napali šanac Petra Dobrnjca. Narednog dana, 31. maja 1809. godine, napali su najisturaniji šanac na uzvišenju Čegar kojim je komandovao Stevan Sinđelić. Po priči očevidca Milovana Kukića: “Turci su pet puta napadali, a Srbi su ih pet puta junački odbijali. Svaki su put Turci bili odbijeni s velikim gubitkom. Jedni su Turci napadali, a drugi su preko njih išli u napredak, i tako kad šesti put napadnu ispune opkope mrtvima, živi preko njih navale u šanac i stanu se sa Srbima biti puškama, seći i bosti sabljama i noževima. Kad Sinđelić vide da je mnogo Srba izginulo i da Turci ovladaše šancem, pojuri ka velikom magacinu gde je stajala municija, potegne iz kubure i zapali barutanu. Strahovit pucanj potrese svu okolinu, gusti oblak dima obavi sav šanac. Stevan Sinđelić, koji je dotle toga dana dospevao svuda, sve hrabrio i svakome pomagao, odleti u vazduh." U strahovitoj eksploziji, odbivši da napuste vojvodu izginuše preostali srpski borci, ali i mnoštvo Turaka. Po završetku bitke, na Čegru je ležalo oko 4000 Srpskih i 10000 Turskih ratnika. Niški Huršid-paša kako bi opravdao toliki gubitak svojih trupa, naređuje da se koža sa glava poginulih Srba odere, napuni pamukom i slamom, i pošalje za Carigrad, kako bi pokazao kako treba postupati sa pobunjenom rajom. Za svaku donetu glavu, Huršid-paša je poklanjao po 25 groša. Osim toga, kako bi zastrašio Srbe jednom za svagda, Hurišid-paša naređuje da se u znak opomene sazida kula, i u njene spoljne zidove uzidaju preostale lobanje poginilih srpskih vojnika. Kula je sazidana u periodu od juna do jeseni 1809. godine. Kulu čine četiri potporna zida debljine 0,5 m, prvobitne visine 4 m, koji su činili osnovu veličine 4 x 4,15 m. U kulu je bilo uzidano 952 lobanje poginulih ustanika. Lobanje su bile poređane u 14 pravilnih redova sa po 17 lobanja, i tako na svakom zidu. Godine su prolazile a zub vremena je činio svoje. Glave su propadale pod uticajem sunca, kiša, mrazova i vetrova. Iako su Turci strogo branili, mnoge glave srpskih junaka Srbi su krišom vadili i sahranjivali na lokalnim grobljima. Kada je Niš oslobođen 1878. godine, uz pomoć dobrovoljnih priloga svojih građana gradi se ograda i nadstrešnica. Kako bi se sprečilo dalje propadanje, 1892. godine je ponovo uz pomoć priloga, sada svih građana Srbije, podignuta današnja kapela. Danas se u Ćele-kuli nalazi samo 58 lobanja, dok je jedna od njih, posebno izdvojena na pijedastalu kao lobanja vojvode Stevana Sinđelića. Ćele-kulu, zastrašujući spomenik jedinstven u celom svetu, danas posećuje preko 40000 turista godišnje, i niko iz kapele ne izađe ravnodušan. Mišljenja sam da svako ko je Srbin i srpskog roda, treba bar jednom u životu da dođe u Niš i poseti ovo mesto. Obišao sam skoro sve spomen-kosturnice u našoj zemlji, bilo je i većih bitaka tokom naše burne prošlosti, sa mnogo više žrtava... ali ovo mesto je drugačije. Ovde nas naši hrabri preci direktno "gledaju", i generacijama poručuju koliko je sloboda zapravo skupa; sloboda, na koju mi i ne obraćamo pažnju... jer je imamo, zahvaljujući njima. NEKA IM JE VEČNA SLAVA, I HVALA! --------------- "Ja pozdravih okom i srcem ostatke tih junačkih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen temeljac nezavisnosti njihove otadžbine. Srbija u koju ćemo da stupimo, sada je slobodna, i pesma slobode i slave odjekivala je u kuli Srba koji su umrli za svoju zemlju. Uskoro će i sam Niš biti njihov. Neka sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po kakvu su ih cenu njihovi očevi otkupili." Alfons de Lamartin, jula 1833.

Ako spadate među malobrojne koje je put doveo do Zvonačke banje, o kojoj sam pisao u prethodnom postu, nemojte samo proći kroz nju. U njenoj neposrednoj blizini nalazi se još par lokacija koje svakako zavređuju pažnju. Do vrha "Asenovo kale" koji dominira nad celom okolinom nisam išao, jer se ispostavilo da sam tog dana ostao kratak sa vremenom. Za pešačku turu do pomenutog vrha sa kojeg se pruža 360° fenomenalni pogled, potrebno oko 1,5-2h u jednom pravcu. Izvor lekovite vode egzotičnog imena: "Slonovo dupe", takođe nisam obišao. Staza do izvora je bila toliko obrasla i zarasla u travu, koprivu i žbunje, da je prosto bilo nemoguće prići mu. Kasnije tek sam saznao da je stanje takvo jer je izvor navodno presušio, pa niko i ne ide do njega. Međutim, ono što nikako nisam hteo da propustim i što svima preporučujem da obiđu je "Cedilka". Radi se o jednom fenomenalnom spomeniku prirode za koga skoro da nisu čuli ni žitelji lokalnih gradova, a kamoli šira javnost u Srbiji. Nezvanično, Cedilka je najuži kanjon u Srbiji, neki čak tvrde i u Evropi. Zvonačka reka koju zovu još i Blatašnica, na svome toku formirala je mali kanjon izmedju stena čija visina premašuje 30 m, dok najuži deo između stenovitih gromada iznosi tek 1,5 m! Vozilo je najbolje parkirati u Zvonačkoj banji na proširenju pored glavnog puta, gde je ujedno i skretanje za hotel "Mir", o kome sam pisao u prethodnom postu. Od tog proširenja putem (u pravcu Pirota/Dimitrovgrada) treba prepešačiti par stotina metara, i nailazi se na vidljivu tablu i putokaz) koji označavaju početak pešačke staze. Od tog mesta, pa do Cedilke potrebno je oko 15 minuta pešačenja. Staza do Cedijke vodi delom kroz šumu, a delom je usečena u litice duž kanjona. Tokom pešačenja, prelazi se (kako kažu) drevni kameni most, i nailazi se na tunele kojima je nekada tutnjao legendarni voz Ćira. Na stazi pored kanjona se zapravo nekada nalazila pruga uskog koloseka, izgrađena za potrebe nekadašnjeg rudnika uglja u selu Rakita. Iako malobrojni, fragmenti nekadašnje pruge, tuneli, kao i mir predivnog prirodng okruženja, dovoljni su da vam pruže spokoj i vrate misli u prošlost. Na fotografiji ispod se vidi "Asenovo kale", vrh planine Ruj koga sam spominjao.

@misa-pei, @tomamega nema na čemu, svima vama koji ste instalirali ili već posedujete ovu aplikaciju, želim da vam nikada ne zatreba . Ukoliko se još neko odluči za besplatan paket "40", QR kod koji sam postavio na prethodnoj strani važi još danas.

@antir3ality drago mi je da si se snasao. Pre desetak minuta je moj kum koji upravo stoji pored mene, preko QR koda instalirao i aktivirao Vozzi paket "40". Za moto dodatak, klik na ikonicu motocikla a zatim idete na "kupi", cena je 0,00 din.

Tvrđava Maglič, reka Ibar... Dolina jorgovana.

Postaviću u ovoj temi, nadam se da nije greška. Uglavnom, danas posetih neke svoje prijatelje koji izlažu na prvom "Sajmu polovnih vozila" u beogradskoj Štark areni. Po ulasku u Arenu, savataše me ljubazne promoterke aplikacije "Vozzi", nudeći mi besplatno paket "40". Odvojih nekoliko minuta i prvi put aktivirah "Vozzi" aplikaciju. Ukratko, samo za vreme trajanja sajma polovnih automobila, 03. 04. 05. decembra, potpuno besplatno možete postati vlasnik paketa "40", koji u narednih godinu dana obuhvata prevoz vozila do 40 km od lokacije u Srbiji. Aktiviranje moto dodatka je takođe besplatno. Znam da 40 km i nije nešto, ali je besplatno, + u svakom trenutku možete doplatiti i preći na neki bolji paket. Besplatan paket "40" se dobija tako što svojim telefonom treba skenirati QR kod koji će biti kod promoterki danas, sutra i prekosutra. Ukoliko je neko zainteresovan, ne mora samo zbog ovoga ići u Arenu i plaćati ulaznicu za sajam, pomenuti QR kod može skenirati i ovde, jer ću ga podeliti sa vama.

Fotografije vezane za prethodni post...

Jugoistočna Srbija se definitivno može pohvaliti raznim atrakcijama i prirodnim lepotama; među njima se nalazi i jedno veoma lepo prirodno lečilište - Zvonička banja. Ime je dobila po selu Zvonce u čijoj se blizini nalazi. Banja je smeštena u neposrednoj blizini granice sa Bugarskom, a u njenoj okolini se nalaze retke prirodne lepote poput zaštićene klisure reke Jerme, o kojoj sam pisao u prethodnom postu. Tu je i veliki greben od titonskog krečnjaka Asenovo Kale (1032 m.n.v.), kao i krečnjački vrh Straža (1071 m.n.v.). S obzirom na nadmorsku visinu od 630 metara na kojoj se nalazi ovo prelepo prirodno lečilište, Zvonačka banja se ubraja u najviše banje naše zemlje. Zbog prelepe prirode koja je okružuje, pomenute visine i specifične ruže vetrova, vazduh u ovoj banji je izuzetno čist i svež. Sve ovo čini da je Zvonačka banja pored banjskog lečilišta i jedno klimatsko i vazdušno lečilište – jedan pravi, mali, prirodni, lekoviti raj. Poznato je da su lekoviti potencijali ovih prostora bili poznati čak i starim Rimljanima. U toku obnavljanja banje i čišćenja terena između 1903. i 1926. godine, pronađeni su ostaci bazena, podna keramika, ostaci jednog hrama, spomen ploča i metalni novac. Izvori tople, mineralne, lekovite vode u Zvonačkoj banji izviru sa dubina od 550 metara i temperature su oko 28°C. Lekovita voda se koriti u terapijske svrhe, kako pijenjem tako i kupanjem, i koristi se u tretmanima mnogih bolesti kao što su: nervne bolesti, razni oblici reume, bolesti lokomotornog aparata, problemi sa kičmenim stubom, upalne promene na očima, problemi sa povišenim krvnim pritiskom, klimakterične tegobe i problemi sa perifernom cirkulacijom. Nakon izgradnje hotela "Mir" koji je zvanično otvoren 1987. godine, uvedena je i stalna medicinska služba, pa je pojedinih godina bilo i do 5000 posetilaca i 20000 noćenja. Ali... Uvek neko "ali" kvari priču. Hotel je privatizovan 2010. godine iz trećeg pokušaja, bez ikakvih uslova. Problem je i taj što je termalni izvor rudno bogatstvo države, a po zakonu o vodama ne može da bude privatno vlasništvo. Pa ipak, parcela na kojoj je izvor termalne vode na volšeban način je privatizovana. Novi vlasnik, preduzetnik iz Pirota je pod izgovorom rekonstrukcije, zapravo izvršio totalnu dekonstrukciju hotela "Mir" i takvo stanje je i danas. Negde pročitah da je hotel pre par godina ponovo promenio vlasnika, međutim ništa se nije promenilo. Hotel "Mir" sada podseća na scenografiju za neki horor film, pa nije ni čudo što ga lokalno stanovništvo zove "Srpski Černobil". Nekada velelepno zdanje sa unutrašnjim i spoljnim bazenima, danas je potpuno opustošeno. Banja je pusta, a lokalno stanovništvo najviše žali za gostima zbog kojih nisu ni morali da idu na pijacu, sve svoje proizvode bi prodali još na kućnom pragu. Ono što je fantastično i dalje je pogled koji se pruža iz ogoljenih apartmana na prelepo prirodno okruženje. Da li će u skorijoj budućnosti neko ponovo uživati u njima... ostaje da se vidi. Nastaviće se...

Hvala! Znam, svaki logo u principu "smeta" na fotografiji, meni bar. Ranije sam se potpisivao imenom i prezimenom, što jeste bilo diskretnije, ali sam u zavisnosti od pozadine često morao da menjam boju slova. Ovako, kada otvorim fotografiju da bih je smanjio (jer je prevelika u originalu), sa jednim klikom ubacim odabrani logo koji uopšte ne zavisi od pozadine. Osim toga, većina članova se loguje i učestvuje na forumu putem mobilnog telefona. Koliko god da je ekran telefona veliki, fotografije na njemu su ipak premale, a logo se skoro i ne primećuje u ćošku. Na monitoru je to već druga priča.

Hvala!