Tvoj auto je na pogrešnom mestu: TC "Galerija" potezom sa "lisicama" oduševio sve (FOTO) BIZLIFE.RS Poslednji u nizu je potez koji je napravio beogradski tržni centar "Galerija", a koji je oduševio sve na društvenim mrežama.

...i, prirodne skulpture "Tri kamena" su pred vama. Osim neobičnih stena, i pogled sa ovog mesta je krajnje zanimljiv. Nekoliko fotografija napravljenih dronom. Nakon opuštanja, fotkanja i uživanja u okruženju, došlo je vreme i za povratak... istim putem nazad do motocikla. Kao što sam već napisao, onome ko se vidi u ovakvoj vrsti aktivnosti, toplo preporučujem odlazak na ovo mesto. Osim prelepe prirode, plus je i to što mesto još uvek nije opterećeno posetiocima, tako da je mala verovatnoća da ćete se na malom prostoru kod "Tri kamena" sresti sa nekim. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Suva planina se nalazi u jugoistočnom delu Srbije, u neposrednoj blizini Niške banje od koje je udaljena svega nekoliko kilometara. Ukupna dužina Suve planine je 45 kilometara, a široka je oko 15 kilometara. Krečnjačke stene od kojih je planina mahom sastavljena, odgovorne su što u višim delovima planine skoro uopšte nema izvora vode, otuda i naziv Suva planina. Uzevši u obzir okruženje u kom se Suva planina nalazi, tj kotline, reke, površi i neke dosta manje planine, njena nadmorska visina joj omogućava da bude prilično jasno izdvojena i istaknuta od ostalih geografskih celina, tako da se ona može spaziti sa dosta velike razdaljine. Naš istaknuti naučnik i geograf, Jovan Cvijić, Suvoj planini je dao jedno zanimljivo ime, tj nazvao ju je "Alpi na jugu Srbije". Uspravne stene koje se nalaze sa severne strane, sa liticama koje se uzdižu i po više stotina metara, su upravo ono što je Cvijića asociralo na najveći planinski masiv Evrope. Kraški oblici reljefa su ono što karakteriše Suvu planinu. Suva planina predstavlja pravu riznicu taloga koji potiču iz različitih geoloških perioda i koji obiluju biljnim fosilima, zatim poseduje jedinstvene biljne zajednice, a takođe je bogata i šumskim ekosistemima. Retke vrste koje nastanjuju teritoriju ovog rezervata prirode su Natalijina ramonda i Srpska ramonda. Suvu planinu karakteriše i to što je stanište za 86 evidentiranih vrsta dnevnih leptira. Osim Niške banje koju sam spomenuo, Suva planina sa svojim vrhovima Trem (1810 m), Golemo Stražište (1714 m), Litica (1683 m), Sokolov kamen (1523 m) i Mosor (984 m) sve više privlači ljude koji potenciraju aktivni turizam, što mi je veoma drago. Osim popularnih, Suva planina skriva i manje poznata mesta koja su nedovoljno promovisana a koja svakako zaslužuju pažnju. Ovom prilikom ću predstaviti jedno od njih, možda se u nekome probudi avanturistički duh i želja da ga obiđe. "Ostatovački kamen" ili "Tri kamena" su malo prirodno remek-delo koje se nalazi na obroncima Suve planine, odmah iznad sela Ostatovica. Radi se o tri kamene stene koje poput nekih prirodnih skulptura dominiraju nad okolinom. Nakon što ste stigli do sela Zavidince, sa puta #134 treba skrenuti ka Ostatovici. Kod poslednje kuće u selu počinje makadamski put, koji je ok za motocikle sa nešto višim klirensom. Naravno, poželjno je birati suvo vreme za odlazak do ove lokacije. Nakon nekih 1,5 km makadama koji vodi kroz šumu, stiže se u centar Ostatovice i mesta gde treba parkirati motor. Upravo tu se račvaju putevi, a putokaz na drvetu pokazuje na zemnjani put kojim treba nastaviti peške uzbrdo. Nakon nekoliko minuta pešačenja, još dok ste na pomenutom zemnjanom putu, u daljini sa leve strane će vam se ukazati lokacija ka kojoj ste se uputili - "Tri kamena" koja izranjaju iz šume. Ostrvica i kolektivni uspon na nju se u poslednje vreme često spominjala ovde na forumu. Baš zato što je poznata nekolicini kolega, taj uspon bih uporedio sa odlaskon do "Tri kamena". Kome je polučasovni uspon na Ostrvicu nedostižan ili je vrhunac, neka se malo bolje pripremi za ovo mesto. Nema nikakvih sajli i posebnih prelazaka preko stena, ali je uspon nešto ozbiljniji i konstantan je. Oko 45-50 minuta treba fino zapeti. Srećom, dobar deo staze se proteže kroz šumu koja obezbeđuje hladovinu. Osim toga, negde na polovini puta prolazi se odmah pored izvora hladne pitke vode koju koriste i malobrojni lokalci. Osveženje koje će svakako prijati. Svako skretanje i račvanje je solidno obeleženo. Tokom prolaska kroz strmi šumski deo, treba se osloniti na planinarske znake i strelice na drveću. I nakon nekih 45-50 minuta pešačenja, nagrada za trud je pred vama. Nastaviće se...

@kokot Moj savet je da za takvo putovanje razmišljaš o nekoj "rasnoj" 50:50 gumi. Sa spomenutom TKC70 nemam ličnog iskustva jer (između ostalih) imam i dva veoma bliska prijatelja koji nisu zadovoljni sa njom. Nakon što se potroši preko 50% zna često da se "otkači" u krivini na asfaltu. Osim toga, konstruktori gume su hteli da TKC70 bude tiša i dugotrajnija tokom vožnje na asfaltu, pa su uzduž centralnog dela zadnje gume ostavili štraftu bez poprečnih šara (obeležio sam žutom linijom). A baš taj centralni deo treba da zakopa po nekoj rastresitoj površini, pa je zbog toga kritikuju na vožnjama van asfalta. Napominjem da su to zapažanja i iskustva mojih prijatelja koji je imaju, ne moja. 50:50 guma koju trenutno imam na motoru je "Dunlop Trailmax Mission". Izuzetno trajna, mesnata i teška guma sa čvrstim zidovima. Veoma dobra na toplom asfaltu, solidna na hladnom. Takođe na asfaltu, nije bučna i nema iritirajućih vibracija koje 50:50 gume znaju da prave. Zbog tvrđe smeše zadnje gume, treba biti obazriviji i pažljiviji sa gasom na mokrom putu i masnoj farbi (pešački prelazi...). Karakteristike van puta je svrstavaju u sam vrh 50:50 segmenta. I sa 80:20 gumama sam isterivao mog teškaša na razne čuke, ali sa ovim gumama je to neuporedivo lakše. Ako govorimo o potrošnji guma, 13000 km sam prešao sa njima i tek sam prešao pola. Danlop tvrdi da moraju da isteraju 20000 km od zamene do zamene. Na fotografijama ispod je moj motor sa Danlop Mišn gumama, na nekim od vožnji... Za moje potrebe, veoma zahvalna guma.

Despotica Jelena Mrnjavčević (koju sam spominjao u prethodnom postu) je bila veoma obrazovana, mudra i rečita žena despota Uglješe Mrnjavčevića. Imali su jednog sina. Iako je naizgled imala sve što je potrebno za jedan srećan život, zadesile su je neverovatne tragedije koje su potpuno izmenile tok njenog života. Najpre smrt oca, zatim joj umire dete, nakon toga muževljeva pogibija u Maričkoj bici a na kraju i smrt njenog zaštitnika koji joj je pružio utočište na svom dvoru, kneza Lazara. Nakon takvog jednog tužnog niza događaja po starim običajima, Jelena se zamonašuje u manastiru Ljubostinja i postaje Jefimija. Monahinja Jefimija je bila prva srpska pesnikinja i veoma darovita vezilja. Pošto je kao dete, umro njen sin Uglješa i bio sahranjen u Hilandaru, Jefimija je napisala (između 1366. i 1371.) poetski natpis na dvostrukoj srebrnoj ikonici koju je poklonila Hilandaru. To je prvo književno delo jedne žene u staroj srpskoj književnosti. Nakon pogibije cara Lazara u Kosovskoj bici 1389. godine, Jefimija 1402. godine sačinjava svoj najpoznatiji rad - Pohvala knezu Lazaru. Radi se o pokrovu za Lazarev kivot na kome je pozlaćenom srebrnom žicom na crvenoj svili, uokvirena ornamentom, izvezena Pohvala knezu Lazaru. Veličina platna je 67 cm x 49 cm i smatra se jednim od najdirljivijih dela srpske srednjovekovne poezije i remek-delom veziljske umetnosti. Osnovni motiv za nastanak Pohvale je Jefimijino duboko poštovanje i zahvalnost koje je osećala prema knezu Lazaru, koga je opisala kao čoveka ratnika i mučenika: U krasotama ovoga sveta vaspitao si se od mladosti svoje o novi mučeniče kneže Lazare, i krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom gospodom krepkog i slavnog pokaza te. Gospodstvovao si zemljom otačastva ti i u svim dobrotama uzveselio si uručene ti hrišćane i mužastvenim srcem i željom pobožnosti izašao si na zmiju i neprijatelja božanstvenih crkava, rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje da gleda hrišćane otačastva ti ovladane Izmailćanima, ne bi li kako ovo postigao: da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog gospodstva i da se obagriš krvlju svojom i sjediniš sa vojnicima nebeskoga cara. I tako dve želje postigao jesi: i ZMIJU ubio jesi i mučenja venac primio jesi od Boga. Sada ne predaj zaboravu voljena ti čeda koja si sirota ostavio prelaskom TVOJIM, jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom, mnoge skrbi i bolezni obuzeše voljena ti čeda i u mnogim skrbima život provode, pošto su ovladani Izmailćanima. I svima nam je potrebna pomoć tvoja, te se molimo moli se zajedničkom Vladiki za voljena ti čeda i za sve koji im s ljubavlju i verom služe. Tugom su mnogom združena voljena ti čeda, jer oni što jedoše hleb njihov podigoše na njih bunu veliku i tvoja dobra u zaborav staviše, o mučeniče. No ako si i prešao iz života ovoga, skrbi i bolezni čeda svojih znaš i kao mučenik slobodu imaš pred Gospodom, prekloni kolena pred Vladikom koji te venčao, moli da mnogoletni u dobru život voljena ti čeda provode bogougodno, moli da pravoslavna vera hrišćanska neoskudno stoji u otačastvu ti, moli pobeditelja Boga da pobedu podari voljenim ti čedima, knezu Stefanu i Vuku, za nevidljive i vidljive neprijatelje, jer ako pomoć primimo s Bogom, tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati. Saberi zbor svojih sabesednika, svetih mučenika, i sa svima se pomoli proslavitelju ti Bogu, izvesti Georgija, pokreni Dimitrija, ubedi Teodore, uzmi Merkurija i Prokopija i četrdeset sevastijskih mučenika ne ostavi, u čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja voljena, knez Stefan i Vuk, moli da im se poda od Boga pomoć, dođi, dakle, U pomoć našu, ma gde da si. Na moja mala prinošenja pogledaj i u mnoga ih uračunaj, jer tebi ne prinesoh pohvalu kako priliči, već koliko je moguće malome mi razumu, pa zato i male nagrade čekam. No nisi tako ti, o mili moj gospodine i sveti mučeniče, bio malodaran u propadljivom i malovečnom, koliko više u neprolaznom i velikom, što primio jesi od Boga, jer telesno stranu mene u tuđini ishranjivao jesi izobilno, te sada te molim oboje: da me ishraniš i da utišaš buru ljutu duše i tela mojega. Jefimija usrdno prinosi ovo tebi sveti. Danas je ovo delo obavezna lektira u školama u Srbiji, jer predstavlja remek-delo srednjovekovne, ali i srpske književnosti uopšte. Pokrov se danas čuva u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, a Lazarove mošti u njegovoj zadužbini, u manastiru Ravanica. Manastir Ravanica Kivot sa moštima cara Lazara vidi se na desnoj strani fotografije. Muzej Srpske pravoslavne crkve u Beogradu Delo neprocenjive vrednosti: Pohvala knezu Lazaru iz 1402. godine. Srpska pravoslavna crkva vekovima je bila glavni, a često i jedini čuvar srpske istorije i tradicije u čijim su manastirima i hramovima brižljivo čuvani predmeti od neprocenjive vrednosti, važna svedočanstva o događajima, ali i ličnostima presudnim za sudbinu ovih prostora. Iako se kulturna, istorijska i verska blaga crkve mogu naći u mnogim bogomoljama širom Srbije i okolnih zemalja, od pre nekoliko decenija jedan deo njih čuva se u Muzeju Srpske pravoslavne crkve. Osim Pohvale knezu Lazaru o kojoj sam pisao, u ovom muzeju se nalaze i razne druge dragocenosti, kao što je svečana odora kneza Lazara npr. (fotografija ispod). Muzej SPC se nalazi u centru Beograda u zgradi Patrijaršije, prekoputa Saborne crkve. Radi svakog radnog dana osim kada je crkveni praznik (crveno slovo). Muzej je svakako vredan posete. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Nekih desetak kilometara od Vrnjačke Banje, nadomak Trstenika i u ataru sela Prnjavor, nalazi se zadužbina najpoznatije srpske udovice. Manastir Ljubostinja je nastao kao spomen knjeginje Milice na mesto gde je još kao devojka - tada Milica Nemanjić, prvi put ugledala kneza Lazara. Želeći da na taj trenutak i njihovu ljubav sačuva večno sećanje, knjeginja Milica donosi odluku da umesto obične crkve podigne velelepni hram. Ako se tome dodaju i brda Gledićkih planina koja okružuju manastir, kao i Ljubostinjska reka koja protiče u neposrednoj blizini... dobijamo lokaciju koja izgleda gotovo nestvarno. Radovi na temeljima manastira započeti su 1388. godine, godinu dana pre Kosovskog boja. Radovi su završeni i crkva je živopisana između 1402. i 1405. godine. Manastir Ljubostinja sa hramom posvećenim Uspenju Presvete Bogorodice predstavlja pravo remek-delo moravske arhitekture. Prvo što će svakom posetiocu privući pažnju prilikom pogleda na spoljni deo hrama su svakako njegove prepoznatljive rozete. Po svemu sudeći majstor je posebnu pažnju posvetio spoljnom delu crkve, koja je po mnogima, moravsku arhitekturu dovela do savršenstva. Kameni prepleti, razni ornamenti i raskošne rozete u obliku procvetalih ljiljana i drugih floralnih oblika, ukrašavaju ovaj hram sa svih strana. Letopisi beleže da je vladarka obilazila i sa mnogo pažnje nadgledala radove neimara. U periodu od Kosovskog boja, nakon pogibije cara Lazara 1389. pa do 1393. i ustoličenja njenog sina, despota Stefana Lazarevića na srpskom prestolu, carica Milica vladala je Srbijom kao regent. U Ljubostinji je provodila većinu svog vremena pa je praktično manastir bio stecište preostale vlasti i diplomatije u Srbiji. Kao poslednja zadužbina Nemanjića, ovim manastirom je, kako pišu naši istoričari, stavljena kruna na Miličinu delatnost očuvanja i nastavljanja nemanjićkog i Lazarevog kulturnog, duhovnog i političkog nasleđa. Dolaskom njenog sina na vlast, Milica se zamonašila i dobila ime Evgenija. Nakon fatalnih gubitaka na Marici (1371) i Kosovu (1389), kneginjina zamisao bila je da to zdanje primi udovice iz srpskih plemićkih porodica. Tako je osnovan prvi ženski manastir u Srbiji. Prva među njima bila je despotica Jelena Mrnjavčević, udovica Uglješe Mrnjavčevića, koja se posle Maričke bitke i smrti supruga zamonašila i uzela ime Jefimija. Dve vlastelinke, Milica (Evgenija) i Jelena (monahinja Jefimija), nastavile su i ojačale svoje prijateljstvo kasnije u zajedničkim monaškim danima, kada je upravo u Ljubostinji Jefimija izvezla Pohvalu knezu Lazaru. Zadužbina kneginje Milice, manastir Ljubostinja je zahvaljujući kneginji i njenoj prijateljici monahinji Jefimiji ostao upamćen i po prepisivačkoj školi. Postoji i legenda o ovim dvema ženama, kneginji Milici i despotici Jeleni, koje su provele dosta godina živeći zajedno i pomažući jedna drugoj u vrlo važnim životnim, ali i političkim pitanjima. Legenda kaže da je monahinja Jefimija umrla pre kneginje Milice, te da je kneginja Milica dala da sahrane njenu najbolju prijateljicu u sarkofag koji je sebi namenila. Na tom sarkofagu je između ostalog bio uklesan i cvet ljiljana, koji je priznati simbol nevinosti i čistote, koji se često vezuje i za Bogorodicu. Knjeginja Milica i despotica Jelena su umrle i sahranjene u ovom manstiru i to monahinja Evgenija (kneginja Milica) na levoj strani u odnosu na ulaz, a monahinja Jefimija (despotica Jelena) na desnoj strani. Godine 1418. Ljubostinja postaje muški manastir. Manastir je odigrao veliku ulogu za vreme Austrijsko-turskog rata i Kočine bune (1788-1791), kada su ljubostinjski monasi pomagali Austrijancima protiv Turaka. Upravo odavde je srpski narod pozvan na ustanak koji je i ugušen, a Turci su iz osvete zapalili i opljačkali manastir prvih dana maja 1788. godine. Da tragedija bude veća, tokom skrnavljenja manastira Turci su u zidu iza jedne ikone pronašli tajnu riznicu u kojoj je knjeginja Milica čuvala svoje blago. Među opljačkanim dragocenostima bila je i 400 godina sakrivena kruna cara Lazara. Turci su je iz Ljubostinje odneli u Istanbul, gde se i danas nalazi. Podatak da se kruna cara Lazara nalazi u Istanbulu pronalazio sam na dosta mesta, ali nažalost ništa više od toga. Uporno pokušavam da saznam gde, da li je izložena u nekom muzeju, da li je moguće videti, bilo šta... Ovom prilikom želim da zamolim da ako neko zna nešto više o tome, neka napiše, javi... kako god. Da se vratimo na priču... Nakon Turskog paljenja i pljačke Ljubostinja je opustela, ali je čak i prazna opljačkana još jednom, 1804. godine, neposredno pred Prvi srpski ustanak. Tokom devetnaestog veka manastir Ljubostinja uživa veliku naklonost vladarske dinastije Obrenović, čiji su ga članovi darivali u više navrata. U vreme kneza Miloša Ljubostinja je obnovljena. Danas je Ljubostinja ženski manastir, na čijem čelu je igumanija, a u njemu boravi čak blizu 50 monahinja. Manastirski kompleks uz glavnu crkvu koja je posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, čine i: crkva posvećena Svetom Velikomučeniku Georgiju, stari konak i takozvani Milošev konak. Kao spomenik kulture od izuzetnog značaja, poslednja zadužbina Nemanjića, mauzolej kneginje Milice i kosturnica sa preko trideset otkrivenih monaških i plemićkih grobova, Ljubostinja od 1979. uživa najviši stepen zaštite Republike Srbije. Kivot sa netruležnim moštima knjeginje Milice Nastaviće se...

Još jedan u nizu spomen-parkova koje sam obišao je svakako i Popina, u narodu poznat i kao "Snajper". Spomen-park Popina podignut je u sećanje na Popinsku bitku oktobra 1941, verovatno poslednju zajedničku borbu pristalica monarhije i pristalica komunizma (četnika i partizana) protiv fašista. Spomen-park Popina projektovao je Bogdan Bogdanović, na uzvišenju pored Popinske reke u mestu Štulac, između Vrnjačke Banje i Trstenika, a građen je od 1978. do 1980. godine. Na tom mestu su 13. oktobra 1941. godine Trstenički partizanski odred i Dragosinjačka četa Kraljevačkog odreda vodili žestoku višečasovnu borbu protiv delova petostruko nadmoćnije 171. nemačke divizije. Ova bitka je ostala poznata kao jedna od prvih frontalnih borbi partizana i okupatorskih snaga a verovatno je i poslednja udružena borba pristalica komunizma i monarhije protiv fašista. Ova bitka je predstavljala uvod u masovnu odmazdu okupatora nad stanovništvom Kraljeva i okoline, kada je u periodu od 15. do 20. oktobra 1941. streljano više hiljada talaca. Bogdanovićevo poslednje delo iz oblasti memorijalne arhitekture građeno je od jablaničkog granita. Bogdanović je bio autor i Kamenog cveta - spomenika žrtvama koncentracionog logora Jasenovac, Spomenika jevrejskim žrtvama fašizma i palim borcima na Jevrejskom groblju u Beogradu, Spomen-parka Slobodište na Bagdali u Kruševcu, Partizanske nekropole u Mostaru i mnogih drugih. Spomen-park Popina je mirno i tiho mesto na proplanku do kojeg se veoma lako stiže. Od uređenog parkinga pored glavnog puta pa do lokaliteta, treba prepešačiti svega par stotina metara. Osim istorijskog, kulturnog... značaja ovog mesta, sama kompozicija interesantnog spomenika pruža ljubiteljima fotografije mnoštvo mogućnosti da zabeleže neke zanimljive kadrove. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Samo nekoliko stotina metara dalje od spomenika na Čegru, tačnije u njegovom podnožju kod Donjeg Matejevca, nalazi se crkva Svete Petke. Prema predanju, neposredno pred boj, upravo u toj kamenoj crkvici se sa svojim ustanicima pričestio i vojvoda Sinđelić. Crkva je podignuta na temeljima stare bogomolje koja datira još iz perioda Rimskog carstva. Crkva je dug period, sve do njene obnove bila porušena. Tada je svetinja podignuta gotovo od temelja, uz arheološka nalazišta koja su potvrdila postojanje ranijeg crkvenog objekta na tom mestu. Zidana je od kamena, a pri temelju mogu se videti kameni blokovi koji datiraju još iz antičkog doba, sa urezanim keltskim krstovima i raznim obeležjima, dok ima i rimskih i vizantijskih opeka. Ono što nažalost nisam uspeo da vidim jer je crkva bila zaključana, je časne trpeza. Njen osnov je nekadašnji rimski žrtvenik na kome se i dalje vidi natpis: I. O. M. VAL. DOMETIANUS EX. V. S. P. Skromno kao monah Melentije, koji je po predanju ovde živeo, crkva Sv. Petke čvrsto je istrajala na braniku srpskog nacionalnog bića u vreme turske okupacije. Zbog svoje starine, predanja koje se za nju vezuju, ali i samog mesta gde se nalazi, crkvu često obilaze posetioci iz Srbije, ali i iz celog sveta. Do crkve se veoma lako stiže. Na obodu parkinga kod spomenika na Čegru, nalazi se tabla sa putokazom koji upućuje na makadamski put koji vodi ka svetinji i česmi Svete petke. Ne savetujem da se do dole ide motociklom jer je nagib malo veći, put je nešto lošiji pri kraju, a i radi se o svega nekoliko stotina metara pešačenja. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

@Sachmo lep video, malo ti je falilo do vrha. Nego, jel onaj prelet preko kablova na 5:11 znanje ili talija?

Nadomak Niša, na brdu Čegar kod sela Kamenice, podignut je spomenik vojvodi Stevanu Sinđeliću i njegovim hrabrim vojnicima koji su se dostojanstveno borili i poginuli na ovom mestu. Kako je oslobođenje Niša u Prvom srpskom ustanku bilo među prioritetima, 31. maja 1809. vojvoda Stevan Sinđelić se sa 4000 vojnika pozicionirao baš na ovom brdu. Nakon dugotrajne i teške borbe, mnogobrojnija Turska vojska uspela je da zauzme šanac. Uvidevši da su im snage pred pucanjem, Sinđelić je svoje saborce oslobodio zakletve (dužnosti), ali oni su ipak rešili da do zadnjeg trenutka ostanu uz svog komandanta. Sačekavši da mu priđe što više Turaka, Sinđelić šalje hitac u pripremnjenu barutanu. Pobivši mnoštvo osmanlija i uz strahovitu eksploziju, Sinđelić gine sa svojim hrabrim vojnicima i odlazi u večnu slavu. Malo opširnije o ovoj bici i događajima posle nje, odnosno kako je nastala Ćele-kula, pisao sam OVDE. ----------------------- Prvo obeležje ove čuvene bitke iz Prvog srpskog ustanka, spomenik koji se na ovom mestu nalazio bio je u obliku omanje piramide od granita i prvi je spomenik podignut u oslobođenom Nišu. Na njegovom otkrivanju, šest meseci nakon oslobođenja Niša, prisustvovao je i knez Milan Obrenović lično. Danas spomenik izgleda drugačije. Podignut je odmah iznad prvobitne spomen-kosturnice i ima oblik kule - simbola srpskog vojnog logora. Kula je otkrivena juna 1927. godine povodom proslave pedesetogodišnjice oslobođenja Niša od Osmanskog carstva. Prilazno stepenište ka donjem delu spomenika izgrađeno je od kamenih blokova sa Vinik kapije iz Niške tvrđave, koju je vojska porušila 1927. godine zbog izgradnje železničke pruge. Topovi postavljeni pored potiču iz cerske bitke. Mesto iznad niše u kojoj se nalazi stari spomenik, od 1938. godine obogaćuje i bronzana bista Stevana Sinđelića. Unutar kule nalaze se spiralne stepenice koje vode do vrha sa kojeg se pruža zanimljiv pogled na okolinu. Obratite samo pažnju tokom boravka na vrhu jer zna da bude dosta osa. Utočište su našle u šupljinama ispod limenog krova. Inače, ovaj spomen-kompleks je proglašen za spomenik kulture od velikog značaja za Republiku Srbiju. Malo je verovatno da ćete posetiti ovo mesto a da nećete naići na Selomira Markovića, sedog čoveka koji dobrovoljno čuva, održava kompleks i pripoveda o bici na Čegru još od 1988. godine. Što je bio legendarni deda Đorđe, čuvar srpskog vojničkog groblja Zejtinlik u Solunu, to je čika Sele ovde na Čegru. Rado će vam ukratko ispričati mnoštvo zanimljivosti vezanih za bitku i čuvenog vojvodu Sinđelića. "Slušao sam vrisak s mutne Drine, čuo sam jauk Hercegovine, od Niša, Skadra i Prizren grada, kako mi srpsko pleme strada" - obično ovim stihovima nepoznatog autora iz vremena Prvog srpskog ustanka svoju priču započinje čika Sele, na čijem gostoprimstvu sam iskreno zahvalan. A svim našim herojima palim za slobodu, NEKA JE VEČNA SLAVA I HVALA! Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Fotografije vezane za prethodni post... Kao i obično, nekada tek po dizanju drona postanem svestan veličine, oblika i uopšte grandioznosti mesta na kome se nalazim. Pronađoh i jednu lepu 3D animaciju putem koje se virtuelno možete prošetati kroz grad o kome sam pisao. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Jedan od najvećih i najznačajnijih vizantijskih gradova u unutrašnjosti Balkana je arheološki lokalitet iz 6. veka Justiniana Prima (Caričin grad), izgrađen 7 kilometara od Lebana, na jugu Srbije. Podigao ga je veliki ktitor, car Justinijan I, koji je rođen na tim prostorima, a poznat je i po tome što je završio izgradnju čuvene Crkve svete mudrosti, danas džamije Aja Sofija u Istanbulu. Grad je podignut na stenovitom platou najviše nadmorske visine 395 m, na ušću Caričinske u Svinjaričku reku. Opasan je moćnim bedemima sa kulama, a na jugu, na najnižem delu – i vodenim rovom. U bližoj okolini nalazile su se tri utvrde za zaštitu. U grad se ulazilo sa južne i istočne strane, kroz tri monumentalne kapije sa kulama. Na najuzvišenijem mestu u gradu sagrađen je Akropolj – sedište crkvene uprave, a tu je otkrivena velika katedralna crkva sa tri apside, atrijumom i krstionicom, koja spada u red najmonumentalnijih spomenika vizantijske arhitekture na Balkanu. Otkrića poput carskih pečata i staklare jedinstvena su otkrića na ovim prostorima. U središnjem delu ističe se centralni kružni trg gde se odvijao javni život grada, čije su ulice bile popločane pravougaonim krečnjačkim pločama i okružene radnjama sa pokrivenim tremovima i lučnim arkadama, gde su zanatlije nudile svoju robu. Ostaci fortifikacija, ulica, bazilika, javnih i privatnih građevina, bedema, sistema vodosnabdevanja sa akvaduktom (dugim 17 km!) i velikom cisternom, ali i podni mozaici u luksuznim objektima čine, ovaj lokalitet jednim od najznačajnijih spomenika antičke arhitekture i urbanizma. Blizu trga otkopana je trobrodna bazilika sa kriptom, a pronađeni su fragmenti podnog mozaika i fresaka. Jugoistočno od foruma bila je treća crkva, krstoobrazna bazilika sa atrijumom. Arheološka iskopavanja na lokalitetu Caričin grad započeta su 1912. godine i ona, sa izvesnim prekidima, traju i danas. Nova faza u sistematskom naučnom istraživanju Caričinog grada započeta je 1978. godine, kada se istraživanjima priključuje Francuska arheološka škola iz Rima. Do danas su otkrivena četiri prstena bedema, osam bazilika, brojni javni objekti, terme, centralni trg, ulice sa porticima, akvadukt, velika cisterna, vodeni toranj, brana sa jezerom, zanatske peći, kao i mreža fortifikacija u blizini grada. Nađeno je mnoštvo pokretnog arheološkog materijala: predmeta od pečene zemlje, metala, stakla, kosti, kao i novac koji ilustruju život u gradu. Ono na šta sam već navikao na ovakvim lokalitetima je to da prelepe mozaike nije moguće videti, jer su zbog očuvanja prekriveni peskom. Zaista mi nije jasno da ne postoji način da mozaici budu zaštićeni (kako god), a da ih je u isto vreme moguće i videti. Samo jedno malo parčence podnog mozaika je otkriveno pa sam njega i fotografisao. Caričin grad je nažalost živeo veoma kratko – svega 80 godina. Podignut 30-ih godina VI veka, srušen je već početkom VII veka – u naletu Avara i Slovena. Tada su porušeni gradovi, fortifikacije i ukupni sistem vizantijske vlasti. Bez obzire da li ste ljubitelj antike ili ne, ovaj lokalitet vredi posetiti. Šetnja (još uvek) popločanim ulicama nekadašnjeg Akropolja verujem da retko koga ostave ravnodušnim. Od glavnog puta pa do lokacije uzbrdo vodi nekoliko stotina metara korektnog makadamskog puta, tako da prilaz samom lokalitetu bilo kojim motociklom ne bi trebalo da bude problem.

To je OVO mesto.

Tog nesrećnog 12. aprila 1999. godine agresorski avion NATO-a F-15E je u Grdeličku klisuru poslao četiri projektila vazduh-zemlja AGM-130, čije su detonacije dobro uzdrmale građane Grdelice i njene okoline. Dva projektila su pogodila saobraćajni most o kome sam pisao u prethonom postu, dok su druga dva projektila pogodila putnički voz. Bio je ponedeljak, drugi dan pravoslavnog Vaskrsa kada je putnički voz 393 saobraćao na liniji Niš-Ristovac. Voz je iz Niša krenuo sa 15 minuta zakašnjenja i zbog ratnog stanja niko nije proveravao koliko se tačno putnika nalazilo u vagonima. U trenutku kada je voz prelazio železnički most na Južnoj Moravi, tačno u 11:39 časova, prvi projektil pogađa drugi vagon usled čega se lokomotiva i prvi vagon odvajaju od ostatka kompozicije. Prozori popucaše a vrata izletoše iz štokova na kućama u neposrednoj blizini. Lokalno stanovništvo je odmah znalo da su gađani mostovi. Dok su ljudi došli k sebi i videli šta ih je snašlo, usledila je još jedna detonacija. Kao da prvi projektil nije bio dovoljan, već se neprijateljski avion okrenuo i posle nekoliko minuta poslao i drugi koji je spržio treći vagon, dok je četvrti vagon ostao zavaren za šine. Most nije uništen. Ono što ljudi nisu očekivali, videli su odmah po izlasku iz svojih kuća. Očevici kažu da je bila potpuna tišina - muk. Nije bilo nikakvog zapomaganja, poziva u pomoć, jauka... ničega, dok im se pred očima ukazao pravi užas. Delovi voza, lični prtljag putnika, delovi ljudskih tela... bili su razbacani po celoj okolini. Prvi su na mesto nesreće stigli zaposleni iz Doma zdravlja, policajci iz lokalne stanice, kao i lokalni meštani, a nakon 30 minuta kasnije pristigle su ekipe vatrogasaca i Hitne pomoći iz Leskovca. Iako je borba s vatrom trajala oko sat vremena, usijanim vagonima spasioci nisu mogli da priđu još nekoliko sati kasnije. Zvanično, stradalo je 15 identifikovanih i 3 neidentifikovana putnika, dok ih je 44 ranjeno. Nezvanično, tačan broj nikada nije utvrđen, mnogi nikada nisu pronađeni i vode se kao nestali. Kažu da je Južna Morava nizvodno mesecima kasnije izbacivala delove ljudskih tela. Prema izjavi konduktera voza 393 nakon nesreće, u vozu je broj putnika bio sigurno veći od 50, a među identifikovanim poginulima su bili dete, trudnica, tek venčani mladi bračni par... Do danas je ostala nepoznanica zbog čega je voz sa civilima bio opravdana meta NATO alijanse. Osim SR Jugoslavije koja je napad okarakterisala kao zločin, glas su digla i mnoga udruženja među kojima je i Amnesti Inernešnel, koji je u vezi ovog incidenta izjavio: "...izgleda da je prekršen član 57 protokola I koji traži da se napad otkaže ili suspenduje ukoliko je jasno da cilj nije vojni ... ili ako bi se moglo očekivati da napad za posledicu ima gubitak života civila...". Prema generalu Vesliju Klarku, koji je bio glavnokomandujući NATO snaga u to vreme, voz je išao previše brzo a raketa bila previše blizu cilja da bi mogla da se otkaže. Naveo je da je prva raketa ispaljena sa velike udaljenosti od cilja zbog čega pilot nije bio u mogućnosti da vizuelno prepozna voz. Shvatajući da je voz pogođen ali verujući da može još uvek da završi misiju ispaljivanjem na most sa koga je prošao voz, pilot je u još jednom prolazu ispalio drugu raketu. I ova raketa je pogodila voz. Klark je opisao drugi pogodak kao "neoprezan incident" u kome se voz "kretao u području cilja, skrivajući se u dimu prvog pogotka", naglašavajući da je pilot navodno imao manje od sekunde da reaguje. NATO je u cilju opravdavanja svog napada na putnički voz, u kojem su žive izgorele ili masakrirane civilne žrtve, prikazao video-snimake načinjene kamerama sa samih projektila. Trenutak udara prvog projektila... Trenutak udara drugog projektila... Na konferenciji za novinare koja je održana dan nakon napada, general Klark je izjavio da je to bio "nesrećni incident zbog kojeg je, kako posadi, tako i svima nama žao" i "to je jedna od onih stvari za žaljenje koje se dešavaju tokom kampanja kao što je ova i svima nama je veoma žao, ali radimo apsolutno najbolje kako bi izbegli kolateralnu štetu." Nemački "Frankfurter Rundšau" obelodanio je dalju kontroverznost ovog napada izjavivši da je nakon ispitivanja utvrđeno da je video-klip ubrzan 4,7 puta u odnosu na svoju realnu brzinu, stvarajući tako pogrešan utisak brzine voza. U finalnom izveštaju Karla del Ponte zauzela je stanovište da napad jeste bio srazmeran. "Mišljenje komiteta je da je most bio legitiman vojni cilj. Putnički voz nije bio namerno ciljan. Osoba koja je kontrolisala projektile, pilot ili oficir sistema naoružanja, ciljao je most, i usled veoma kratkog vremena, nije uspeo da prepozna dolazak voza dok je prvi projektil bio u letu. Voz je bio na mostu kada je most naciljan drugi put i dužina mosta je oko 50 metara... Mišljenje komiteta da informacija u odnosu na napad sa prvim projektilom ne daje dovoljno veliku osnovu da bi se započela istraga". Bilo kako bilo, za ovaj zločin niko nikada nije kažnjen. Inače, tog istog dana je po drugi put, sa 14 projektila gađana kragujevačka Fabrika automobila "Zastava", zatim u Kruševcu industrijski objekat "14." oktobar i toplana, u Pančevu rafinerija nafte i to u dva navrata, u Prištini okolina aerodroma "Slatina", rafinerija u Novom Sadu, a u Somboru po peti put skladište "Naftagasa". ------------------------------------ Oštećeni most je popravljen i ponovo otvoren još u septembru 1999. godine. Na istom mestu, odmah pored pruge je napravljen omanji spomen-kompleks. Simbolično, prostor do spomenika na kome je napisano: "Ne treba se bojati ljudi, već neljudskog u njima", prekriven je pružnim pragovima. Svakog 12. aprila na godišnjicu ovog ratnog zločina održi se prigodna manifestacija tokom koje se na ovom mestu, i kod spomenika o kome sam pisao u postu iznad, polože venci u znak sećanja na nevine žrtve. Ja nisam bio na godišnjicu, ali svakako posetih i ovo tužno mesto, mesto koje od zaborava čuva sećanje na stradanje nedužnih i bespomoćnih ljudi. Neka im je laka zemlja. Da ovo mesto ima strateški značaj možda dokazuju i nemački bunkeri iz Drugog svetskog rata. Nalaze se sa obe strane pruge po jedan. Mada sam ih video (obišao) gomilu, zavirih i u ovaj iako su svi identični. O nemačkim bunkerima koji se nalaze pored pruga sam već pisao na ovoj temi. Da se ne bih ponavljao, a ako nekoga zanima, ukratko o njima može pročitati OVDE. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Nakon što su Rusija i Kina stavile veto u Savetu bezbednosti UN, članice NATO-a, njih 19, odlučiše da samovoljno sprovedu vojnu kampanju protiv Savezne Republike Jugoslavije, što je bio presedan. Formalno, naredbu za bombardovanje bez saglasnosti i odobrenja Saveta bezbednosti UN, tadašnjem komandantu savezničkih snaga, generalu SAD Vesliju Klarku, izdao generalni sekretar NATO-a Havijer Solana. Klark je kasnije u knjizi "Moderno ratovanje" napisao da je planiranje vazdušne operacije NATO-a protiv SRJ "sredinom juna 1998. uveliko bilo u toku" te da je završeno krajem avgusta te godine. Po mišljenju upućenijih u ovu temu, ideja o bombardovanju već tada je bila stara oko 10 godina, još od vremena kada je Bob Dol tokom posete Prištini kosovskim Albancima obećao nezavisnost. NATO agresiji prethodili su razni zahtevi međunarodne zajednice. Lestvica zahteva, kako je kasnije potvrdila i tadašnja sekretarka SAD Medlin Olbrajt, podizana je svakodnevno, kako bi Srbija bila optužena da nije prihvatila sporazum. Prvi navodni razlog za samo bombardovanje bio je taj da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše sporazum u Rambujeu koji je ozbiljno ugrožavao suverenitet SRJ. Između ostalog, u jednoj tačaki sporazuma NATO je zahtevao ulazak na Kosovo i Metohiju i slobodno kretanje kroz celu teritoriju Jugoslavije. Čak je tadašnji predsednik SAD-a Bil Klinton, rekao delegaciji američkih Srba da ono što je ponuđeno Slobodanu Miloševiću ni on ne bi potpisao. Drugi navodni razlog je bila zaštita Albanaca od etničkog čišćenja koje je opisivano kao humanitarna katastrofa. Neposredan povod za bombardovanje SRJ je bio događaj u Račku. 15. januara 1999. godine u selu Račak, srpska policija je likvidirala 45 do zuba naoružanih pripadnika "OVK". Taj događaj je Vilijam Voker okarakterisao i predstavio kao "masakr nad nedužnim civilima". Kasnije, tokom suđenja Slobodanu Miloševiću u Hagu, finski patolog Helena Rante je (između ostalog) potvrdila da je metodom "parafinske rukavice" pronađen nitrat na šakama svih ubijenih "nedužnih civila", što dokazuje da su koristili vatreno oružije. Pod kodnim imenom "Operacija saveznička sila" (Operation Allied Force), u SAD-u zavedena kao "Operacija plemeniti nakovanj" (Operation Noble Anvil), ili u Srbiji (potpuno pogrešno nazvana) "Operacija milosrdni anđeo"? 24. marta 1999. u 19:45 započeto je bombardovanje SRJ. U početku gađani su vojni ciljevi da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 sedmica agresije nije našao na meti NATO agresora. Razoren je veliki deo infrastrukture, privredni objekti, zdravstvene ustanove, medijske kuće, škole, spomenici kulture, crkve i manastiri... Uništeno je oko 50% proizvodnih kapaciteta Srbije i trećina elektroenergetskog potencijala zemlje. Napadi su suspendovani 10. juna 1999, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu. Sporazum je (između ostalog) obuhvatao povlačenje jugoslovenske vojske, policije i civilne administracije sa Kosova i Metohije. Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244. po kojoj SR Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom UNMIK-a i KFOR-a. Od NATO bombi poginulo je 249 vojnika i 22 policajca, dok broj poginulih civila ni dan danas nije precizno utvrđen. Broj varira od izvora do izvora a barata se sa brojem od oko 2500 ljudi, među kojim je 89 dece. Teže i lakše je ranjeno oko 6000 civila, među njima 2700 dece... -------------------------------- Jedan od spomenika podignutih žrtvama NATO agresije nalazi se i u Grdelici, nadomak Leskovca. Spomenik se nalazi odmah pored puta, pored mosta koji je 12. aprila 1999. pogođen sa dve rakete. Srećom, na mostu nije bilo žrtava. Tokom moje posete Most obnove (kako ga danas zovu) nije bio prohodan, jer je ceo taj putni pravac bio pod rekonstrukcijom. Međutim, u neposrednoj blizini mosta o kome govorim nalazi se i železnički most, most koji je kao nemi svedok ostao da podseća na užasan događaj koji se takođe odigrao aprila 1999. godine. Nastaviće se...

Kakvi gotova...

Pogled na Vranje. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Na nekih 4 km severno od Vranja, u klisuri iznad ušća Male u Devotinsku reku i između planina Pljačkovice i Krstilovice, nalazi se srednjovekovni utvrđeni grad - Markovo kale. Konfiguracija grebena na kome se utvrđenje nalazi kumovala je njenom pomalo neobičnom izgledu. Obišao sam skoro sva srednjovekovna utvrđenja u Srbiji, ali ovo je jedino (meni poznato) koje je sa jedne strane branjeno jakim bedemom debelim i do dva metra, a sa druge strane prirodnim stenama, odnosno liticom. Zbog svog strateškog položaja i 750 metara nadmorske visine, ovo je predstavljalo skoro pa savršeno mesto za podizanje tvrđave. Ruševine Markovog grada spadaju u red najstarijih spomenika Vranja, koje se prvi put spominje 1093. godine u vreme napada župana Vukana na vizantijsku vojsku. Taj događaj opisuje i zvanični dokument iz Osmanlijskog carstva koji govori o tome kako je ova tvrđava učestvovala u odbrani Vranja. Iako je ime tvrđave vezano za Marka Kraljevića koji je tu boravio i koji je utvrđenje koristio za odbranu Vranja od Turaka, arheolozi nalaze dokaze života još iz praistorijskog perioda. Arheološka iskopavanja iz perioda 2003. godine iznela su na svetlost dana i dokaze o postojanju vizantijskog utvrđenja koje se vezuje za cara Justinijana Prvog, a koje je napušteno za vreme napada Huna u VI veku. Od XIII do XV veka pojavljuje se u spisima i dokumentima toga doba, da bi kasnije ostalo sasvim zaboravljeno. Danas, osim delova bedema na kojima je postojala šetna staza, mogu se videti i ostaci kula. Na jugoistoku su ostaci kule manjih dimenzija, dok se na severnoj strani nalaze ostaci kule kvadratne osnove, takozvane branič-kule, koja je po mišljenju arheologa bila visoka oko 30 metara. Unutrašnjost grada se deli na gornji i donji stambeni plato. Na gornjem platou su otkrivena dve cisterne za vodu i tri prostorije manjih dimenzija. Na donjem platou su otkrivene manje prostorije kvadratnih osnova, kao i ostaci crkve, osnove slobodnog krsta sa trostranom apsidom. Arheolozi takođe potvrđuju i nekadašnje postojanje drvenih objekata za stanovanje. Nažalost, iako je proglašena za nepokretno kulturno dobro i kategorisana kao spomenik kulture od velikog značaja za Republiku Srbiju, ova (potencijalna) turistička atrakcija je u poprilično lošem stanju. Istraživanja na ovom lokalitetu su prekinuta i nema indicija da će uskoro biti nastavljena. Osim što pročitah negde da planovi za obnovu i uređenje lokaliteta postoje, pre neku godinu je prokrčen od šiblja i žbunastog rastinja prilaz, koji vodi od glavnog puta do tvrđave. Tom prilikom su odneti otpad i šut, kojim su lokalci prilaz tvrđavi bili pretvorili u deponiju. Takođe, prava je šteta što tvrđava nije turistički afirmisana jer se do nje veoma lako stiže. Markovo kale se nalazi na starom putu Vranje-Leskovac, a od samog puta gde savetujem da se parkirate, pa do mesta gde počinje kratki uspon do tvrđave, treba prepešačiti nekih 100 metara makadamom. Iskreno se nadam da će ovo mesto u skorijoj budućnosti biti sređeno i više posećeno, jer to zaista i zaslužuje.

Stari grad (tvrđava) je u prvom planu, pored njega je reka Đetinja i na njoj (odmah do mosta) prva hidroelektrana u Srbiji. Skroz desno je put koji vas vodi na Zlatibor, a u pozadini je naravno - Užice.

"Jelena stena" - Kučevo