Nakon što su Rusija i Kina stavile veto u Savetu bezbednosti UN, članice NATO-a, njih 19, odlučiše da samovoljno sprovedu vojnu kampanju protiv Savezne Republike Jugoslavije, što je bio presedan. Formalno, naredbu za bombardovanje bez saglasnosti i odobrenja Saveta bezbednosti UN, tadašnjem komandantu savezničkih snaga, generalu SAD Vesliju Klarku, izdao generalni sekretar NATO-a Havijer Solana. Klark je kasnije u knjizi "Moderno ratovanje" napisao da je planiranje vazdušne operacije NATO-a protiv SRJ "sredinom juna 1998. uveliko bilo u toku" te da je završeno krajem avgusta te godine. Po mišljenju upućenijih u ovu temu, ideja o bombardovanju već tada je bila stara oko 10 godina, još od vremena kada je Bob Dol tokom posete Prištini kosovskim Albancima obećao nezavisnost. NATO agresiji prethodili su razni zahtevi međunarodne zajednice. Lestvica zahteva, kako je kasnije potvrdila i tadašnja sekretarka SAD Medlin Olbrajt, podizana je svakodnevno, kako bi Srbija bila optužena da nije prihvatila sporazum. Prvi navodni razlog za samo bombardovanje bio je taj da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše sporazum u Rambujeu koji je ozbiljno ugrožavao suverenitet SRJ. Između ostalog, u jednoj tačaki sporazuma NATO je zahtevao ulazak na Kosovo i Metohiju i slobodno kretanje kroz celu teritoriju Jugoslavije. Čak je tadašnji predsednik SAD-a Bil Klinton, rekao delegaciji američkih Srba da ono što je ponuđeno Slobodanu Miloševiću ni on ne bi potpisao. Drugi navodni razlog je bila zaštita Albanaca od etničkog čišćenja koje je opisivano kao humanitarna katastrofa. Neposredan povod za bombardovanje SRJ je bio događaj u Račku. 15. januara 1999. godine u selu Račak, srpska policija je likvidirala 45 do zuba naoružanih pripadnika "OVK". Taj događaj je Vilijam Voker okarakterisao i predstavio kao "masakr nad nedužnim civilima". Kasnije, tokom suđenja Slobodanu Miloševiću u Hagu, finski patolog Helena Rante je (između ostalog) potvrdila da je metodom "parafinske rukavice" pronađen nitrat na šakama svih ubijenih "nedužnih civila", što dokazuje da su koristili vatreno oružije. Pod kodnim imenom "Operacija saveznička sila" (Operation Allied Force), u SAD-u zavedena kao "Operacija plemeniti nakovanj" (Operation Noble Anvil), ili u Srbiji (potpuno pogrešno nazvana) "Operacija milosrdni anđeo"? 24. marta 1999. u 19:45 započeto je bombardovanje SRJ. U početku gađani su vojni ciljevi da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 sedmica agresije nije našao na meti NATO agresora. Razoren je veliki deo infrastrukture, privredni objekti, zdravstvene ustanove, medijske kuće, škole, spomenici kulture, crkve i manastiri... Uništeno je oko 50% proizvodnih kapaciteta Srbije i trećina elektroenergetskog potencijala zemlje. Napadi su suspendovani 10. juna 1999, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu. Sporazum je (između ostalog) obuhvatao povlačenje jugoslovenske vojske, policije i civilne administracije sa Kosova i Metohije. Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244. po kojoj SR Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom UNMIK-a i KFOR-a. Od NATO bombi poginulo je 249 vojnika i 22 policajca, dok broj poginulih civila ni dan danas nije precizno utvrđen. Broj varira od izvora do izvora a barata se sa brojem od oko 2500 ljudi, među kojim je 89 dece. Teže i lakše je ranjeno oko 6000 civila, među njima 2700 dece... -------------------------------- Jedan od spomenika podignutih žrtvama NATO agresije nalazi se i u Grdelici, nadomak Leskovca. Spomenik se nalazi odmah pored puta, pored mosta koji je 12. aprila 1999. pogođen sa dve rakete. Srećom, na mostu nije bilo žrtava. Tokom moje posete Most obnove (kako ga danas zovu) nije bio prohodan, jer je ceo taj putni pravac bio pod rekonstrukcijom. Međutim, u neposrednoj blizini mosta o kome govorim nalazi se i železnički most, most koji je kao nemi svedok ostao da podseća na užasan događaj koji se takođe odigrao aprila 1999. godine. Nastaviće se...

Kakvi gotova...

Pogled na Vranje. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Na nekih 4 km severno od Vranja, u klisuri iznad ušća Male u Devotinsku reku i između planina Pljačkovice i Krstilovice, nalazi se srednjovekovni utvrđeni grad - Markovo kale. Konfiguracija grebena na kome se utvrđenje nalazi kumovala je njenom pomalo neobičnom izgledu. Obišao sam skoro sva srednjovekovna utvrđenja u Srbiji, ali ovo je jedino (meni poznato) koje je sa jedne strane branjeno jakim bedemom debelim i do dva metra, a sa druge strane prirodnim stenama, odnosno liticom. Zbog svog strateškog položaja i 750 metara nadmorske visine, ovo je predstavljalo skoro pa savršeno mesto za podizanje tvrđave. Ruševine Markovog grada spadaju u red najstarijih spomenika Vranja, koje se prvi put spominje 1093. godine u vreme napada župana Vukana na vizantijsku vojsku. Taj događaj opisuje i zvanični dokument iz Osmanlijskog carstva koji govori o tome kako je ova tvrđava učestvovala u odbrani Vranja. Iako je ime tvrđave vezano za Marka Kraljevića koji je tu boravio i koji je utvrđenje koristio za odbranu Vranja od Turaka, arheolozi nalaze dokaze života još iz praistorijskog perioda. Arheološka iskopavanja iz perioda 2003. godine iznela su na svetlost dana i dokaze o postojanju vizantijskog utvrđenja koje se vezuje za cara Justinijana Prvog, a koje je napušteno za vreme napada Huna u VI veku. Od XIII do XV veka pojavljuje se u spisima i dokumentima toga doba, da bi kasnije ostalo sasvim zaboravljeno. Danas, osim delova bedema na kojima je postojala šetna staza, mogu se videti i ostaci kula. Na jugoistoku su ostaci kule manjih dimenzija, dok se na severnoj strani nalaze ostaci kule kvadratne osnove, takozvane branič-kule, koja je po mišljenju arheologa bila visoka oko 30 metara. Unutrašnjost grada se deli na gornji i donji stambeni plato. Na gornjem platou su otkrivena dve cisterne za vodu i tri prostorije manjih dimenzija. Na donjem platou su otkrivene manje prostorije kvadratnih osnova, kao i ostaci crkve, osnove slobodnog krsta sa trostranom apsidom. Arheolozi takođe potvrđuju i nekadašnje postojanje drvenih objekata za stanovanje. Nažalost, iako je proglašena za nepokretno kulturno dobro i kategorisana kao spomenik kulture od velikog značaja za Republiku Srbiju, ova (potencijalna) turistička atrakcija je u poprilično lošem stanju. Istraživanja na ovom lokalitetu su prekinuta i nema indicija da će uskoro biti nastavljena. Osim što pročitah negde da planovi za obnovu i uređenje lokaliteta postoje, pre neku godinu je prokrčen od šiblja i žbunastog rastinja prilaz, koji vodi od glavnog puta do tvrđave. Tom prilikom su odneti otpad i šut, kojim su lokalci prilaz tvrđavi bili pretvorili u deponiju. Takođe, prava je šteta što tvrđava nije turistički afirmisana jer se do nje veoma lako stiže. Markovo kale se nalazi na starom putu Vranje-Leskovac, a od samog puta gde savetujem da se parkirate, pa do mesta gde počinje kratki uspon do tvrđave, treba prepešačiti nekih 100 metara makadamom. Iskreno se nadam da će ovo mesto u skorijoj budućnosti biti sređeno i više posećeno, jer to zaista i zaslužuje.

Stari grad (tvrđava) je u prvom planu, pored njega je reka Đetinja i na njoj (odmah do mosta) prva hidroelektrana u Srbiji. Skroz desno je put koji vas vodi na Zlatibor, a u pozadini je naravno - Užice.

"Jelena stena" - Kučevo

Na nekih 4 km od HE Vučje i prelepih Đokinih virova koje sam opisao u postovima iznad, nalazi se vidikovac Sokolica ili stena Sokolica. Do ovog vidikovca se može stići na dva načina: prvi je kružnom pešačkom stazom koja počinje u neposrednoj blizini HE Vučje, dok je drugi način rezervisan za one koji bi voleli da se krivudavim planinskim putem provozaju do njega. Kada sam već spomenuo vožnju i put do Sokolice, treba biti oprezan. Primetih da se ovde šuma besomučno (verovatno nekontrolisano) seče, i da na par mesta lokalci iz šume iznose drva. Ajde što je na tim mestima haos na putu u vidu zemlje, granja... nego seljaci traktorima bukvalno po putu vuku cela debla koja su lancima zakačena za traktore! Šta tek iza njih ostaje po putu, možete samo da zamislite... Od asfaltnog puta, odnosno od mesta gde se treba parkirati pa do stene Sokolica, treba prepešačiti svega nekoliko desetina metara. Mesto gde treba parkirati se veoma lako nalazi. Od tog mesta kreće markirana pešačka staza koja vodi do stene, a tu je i tabla sa ucrtanom kompletnom kružnom pešačkom stazom. Nagrada stiže nakon svega par minuta pešačenja. Stena nije obezbeđena ninakakav način, tako da treba biti oprezan tokom boravka na njoj. Na planini Kukavici koja se nadvila nad rekom Vučjankom, uzdiže se kanjon na čijem se vrhu nalazi veoma atraktivna i svima pristupačna formacija stena. Upravo na tim stenama zaseo sam na prirodni "presto" sa kojeg mi se nikako nije silazilo. U podnožju kanjona je HE vučje a malo dalje i sam gradić Vučje. Ova fotografija je napravljena donom, i ovaj prizor se ne može videti sa vidikovca. Međutim, kažu da se po vedrom vremenu sa Sokolice može videti čak i Niš. Preko puta vidikovca, sa druge strane kanjona, vidi se deo popularnog kanala koji je delom uklesan u nepristupačne stene. Putem kanala koji zahvata vodu iz reke, voda se sprovodi do hidroagregata. Takođe, delom pomenutog kanala proteže se i uzana pešačka staza obezbeđena gelenderima. Na fotografji ispod se možda i najbolje vidi udaljenost puta od stene. Možda Sokolica nije najlepši i najatraktivniji u Srbiji, ali je svakako vidikovac lako dostupan svima. Osim toga, nalazi u fantastičnom prirodnom okruženju i zaista ga ne treba zaobići. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Most je odnela bujica juna 2020.

Da, redovno idu vozovi, a i prolazi kroz tunel. Ne treba se zezati.

CRNA NOĆ NA PUTEVIMA U SRBIJI Devojka (27) usmrtila biciklistu, motorista stradao u sudaru WWW.BLIC.RS Biciklista (62) i motociklista stradali su večeras u dve nesreće koje su se dogodile na...

Fotografije vezane za prethodni post... Na fotografiji ispod je gornji vodopad i vir. Uprkos upornosti i dobroj volji to je maksimum do koga sam ja uspeo da dođem. Nadalje, stene su veoma strme, mokre i nema gazišta koje bi olakšalo penjanje. Ovde se lepo vidi koliko je donji vodopad udaljen od hidroelektrane. Sa desne strane je prilazna pešačka staza. Na tabli se vidi raspored svih atrakcija ovog kraja koje povezuje uređena i obeležena pešačka staza. Ja ih nisam sve obišao, odnosno nisam prošao celu stazu jer su mi vremenske (ne)prilike ograničile boravak na ovom mestu. Ali... dolazim ja ovde ponovo, to je sigurno! Šta još mogu da vam kažem na kraju sem da ne propustite da obiđete ovo fantastično mesto. Asfalt dolazi do parkinga ispred hidrocentrale a odatle vas deli par minuta pešačenja do donjeg vodopada i vira. Napomenuo bih još na kraju da iako meni nije problem da se pentram bilo gde, ovo mesto je nažalost odnelo nekoliko mladih života. Omladina se penje na visoke stene i sa njih skače u virove, ne vode računa... nekoliko njih je nažalost i nastradalo. Ako se odlučite za obilazak gorjeg vodopada i vira, budite disciplinovani i ne zaboravite da sve radite na svoju odgovornost.

Kukavica je velika, prelepa šumovita planina koja se proteže južno od Leskovca i severno od Vranja. Prema jednoj od legendi ime datira iz perioda Kosovskog boja kada su se srpski vojnici, neposredno pre bitke, skupljali u šumama planine, ali se većina boraca iz te bitke nije vratila. Dugo posle toga, majke, udovice i sestre su kukale za poginulim vojnicima, pa je narod planinu nazvao Kukavica. Na severnoj strani planine Kukavica na oko 1100 m. n. v. izvire reka Vučjanka, duga svega 18 kilometara. Reka protiče kroz gradsko naselje Vučje po kome je i dobila ime, a uliva se u reku Veternicu na kojoj leži grad Leskovac. Brza i silovita kakva jeste, Vučjanka je u srednjem delu svog toka u stene usekla kanjon dužine oko 2 km i dubine oko 300 m. U pomenutom kanjonu, tačnije na njegovom izlazu, usled rečnog pada postoje propratne pojave poput vodopada, kaskada, bazena, virova... Najpoznatiji su "Đokini virovi" koji se nalaze na najužem delu kanjona, čija širina kod gornjeg vira iznosi svega 5 m. Gornji vir je širok oko 15 m, dugačak oko 5 m sa dubinom od 2,5 m. Nalazi se pod gornjim vodopadom, koji je visok 9 m. Voda dalje ističe iz vira donjim vodopadom, i sa visine od 11 m stropoštava se direktno u donji vir. Donji vir je širok oko 20 m, dugačak oko 10, sa dubinom od 4,5 m. Temperatura vode u virovima se leti kreće oko 23 stepena. Ko poseti ovo mesto tokom letnjih meseci, teško da će poverovati da se plitka i pitoma Vučjanka može pretvoriti u pravu bujicu koja uz zastrašujuću huk nosi sve pred sobom. Tokom letnjih meseci Đokini virovi su omiljeno mesto za kupanje, prvenstveno mlađih kupača, zbog relativno nepristupačnog terena. Ovo fantastično i ušuškano remek delo prirode kao da je rezervisano samo za lokalno stanovništvo i za najupornije ljubitelje prirode - putnike namernike. Đokini virovi su udaljeni svega stotinak metara od HE Vučje o kojoj sam pisao u par postova iznad. Do donjeg vira se stiže veoma lako. Od hidroelektrane vodi prvo uređena - betonirana pešačka staza, a zatim treba preći preko prostranih i zaravljenih stena, vir i vodopad su već tu. Do gornjeg vira, vodopada i kaskada je već druga priča. Potrebno je malo upornosti jer se treba popeti uz stene koristeći i ruke. Ko odluči da se upusti u penjanje prema kaskadama, gornjem viru i vodopadu, najbolje da krene desnom stranom vodopada. Stene su suve i gazišta ima na pretek. Kada sam već pomenuo stene... stene koje su suve uopšte nisu klizave ma koliko uglačano izgedale. Samo treba imati iole ozbiljniju obuću i to je to. Međutim, tamne stene, odnosno stene koje su samo isprskane (ne ide voda preko njih), kao i one preko kojih ide voda makar to bio i milimetar - najstrašnije su klizave, led im nije ravan! Nastaviće se...

Nakon što obiđoh prelepi krajolik hidroelektrane, želja mi je bila da posetim i sam objekat o kome sam dosta toga pročitao. Već sam se bio pomirio da mi to neće poći od ruke jer se zgrada nalazila sa druge strane reke, kapija na mostiću koji vodi preko reke je bila zatvorena i na njoj je bila tabla sa natpisom "čuvaj se psa". Skapirah da zgrada očigledno nije nikakav muzej dostupan za javnost i da je verovatno i dalje u upotrebi. Međutim, moje prisustvo je privuklo pažnju zaposlenih u hidroelektrani koji su baš u to vreme sedeli u hladu nadstrešnice. Ljubazno me pozvaše da pređem mostić i da im se pridružim za postavljenom stolom. Bilo im je drago što se interesujem i što već dosta toga znam o mestu na koje svakodnevno dolaze na posao. Uljudno se zahvalih mojim domaćinima na ponuđenom ručku i objasnih da nažalost neću moći da im se pridružim. Preda mnom je bilo još planova za taj dan i pun stomak bi mi više odmogao nego pomogao. Na moju veliku radost, ponudili su da me jedan od njih uvede u zgradu i ukratko ispriča istorijat i neke zanimljivosti vezane za ovo mesto - što sam uz zahvalnost oberučke prihvatio! Pre nego što sam ušao u zgradu obišao sam mali spomen-park u neposrednoj blizini hidroelektrane, koga sam do tog trenutka mogao da gledam i fotografišem jedino sa suprotne obale reke. Verovatno je svima poznata čuvena Teslina ideja da osvetli celu planetu, odnosno da omogući bežični prenos struje po čitavom svetu. Kako je Tesla zamišljao, to bi bilo ostvarivo ako bi se širom planete podiglo bar 30 tornjeva koji bi slali struju kroz atmosferu. Električna energija bi jednostavno bila sveprisutna, i na takvu električnu mrežu bi mogao da se priključi bukvalno svako ko bi posedovao odgovarajuću i ispravnu opremu. Izgradnja prvog Teslinog tornja je počela 1901. godine na Long Ajlendu (SAD). Toranj je napravljen od čelika i bio je visok 57 metara, a na njegovom vrhu se nalazila džinovska kugla prečnika 20 metara. Nažalost, nakon mnogo potešoća i nakon što su finansije presušile, tesla je založio svu svoju imovinu. Kako su se finansijski poroblemi povećavali, Tesla je izgubio sve u celosti. Novi vlasnik je 1917. godine rešio da uništi toranj dinamitom i pretvori ga u metalni otpad. Prošle godine, na 165-ogodišnjicu rođenja Nikole Tesle, udruženje "Teslin toranj u Srbiji" je Hidroelektrani Vučje doniralo maketu (umanjenu repliku) tornja visoku 4 metra, kao i bistu velikog naučnika. I na red je došao i obilazak same zgrade HE Vučje. U centralnom delu ovog živopisnog ambijenta o kome sam pisao i u prethodnom postu, nalazi se jedna prava lepotica juga srbije koja se sa svojom arhitekturom potpuno uklopila u prelepo prirodno okruženje. Svega 26 godina nakon što se Srbija oslobodila Turaka, nadomak Leskovca počela je sa radom hidroelektrana koja od 1903. do danas kontinuirano napaja strujom elektro-mreže Srbije. Ono što ovu hidrocentralu, drugu izgrađenu u Srbiji, odvaja od ostalih jeste autentičan kanal. Dužinom od gotovo kilometar, po ideji Đorđa Stanojevića, sagrađen je kanal koji iz reke Vučjanke sprovodi vodu do akumulativne stanice. Odatle prirodnim padom voda pada sa visine od skoro 200 metara i pokreće generatore iz vremena kada su braća Rajt izvela prvi let avionom, a kada je održan prvi Tur de Frans. Hidroelektrana je 1903. počela rad sa 2 hidroagregata marke SIEMENS & HALSKE od po 139 kW... ...a 1931. godine pušten je u rad i treći hidroagregat švedske marke ASEA od 800 kW, tako da je ova elektrana dobila ukupnu instalisanu snagu nešto veću od 1 MW. Prema rečima mog ljubaznog "vodiča", sva tri hidroagregata su i dan danas aposolutno ispravna i u bilo kom trenutku bi mogli biti pušteni u rad. Jedan od razloga zašto ne rade je taj što su previše bučni. Jedini prekid u radu ove još malo pa 120 godina stare hidroelektrane, desio se tokom Drugog svetskog rata kada je nad njom izvršena diverzija. Inicijativu za izgradnju hidroelektrane preuzeli su leskovački industrijalci na čelu sa Đorđem Stanojevićem, tadašnjim profesorom na Velikoj školi u Beogradu, rodonačelnikom elektrifikacije u Kraljevini Srbiji, prijateljem Nikole Tesle i pobornikom njegovih izuma. Njegovim zalaganjem nekoliko godina ranije sagrađene su elektrane u Beogradu na Dorćolu i reci Đetinji kod Užica (mesto koje me je oduševilo), tako da je Leskovac postao treći grad u Srbiji koji je imao električnu energiju. Ono što je specifično jeste i dalekovod koji je dužinom od 17 kilometara sprovodio struju od Vučja do Leskovca – a koji i danas radi. Godine 2005. institut inženjera elektrotehnike i elektronike IEEE uvrstio je hidroelektranu u listu "Milestone" koju čine pronalasci i objekti od opšteg značaja za razvoj i istoriju elektrotehnike u svetu. Na pomenutoj listi nalazi se svega šezdesetak objekata širom sveta. Hidrocentralu Vučje je veoma lako naći. Gugl navigacija će vas bez problema dovesti do nje. Popriličan broj muzeja sam obišao i mislim da bi suludo bilo da pišem o svakom od njih i da opisujem izložene eksponate. Međutim, kada sam u iznad napisanom već spomenuo našeg naučnika, podsetio bih zbog onih koji nisu imali prilike da ga posete ili možda ne znaju, da se muzej Nikole Tesle nalazi u Beogradu. Čak i ako ste ravnodušni prema Teslinim pronalascima ili vas jednostavno ne zanima naučni pravac kojim se on bavio, lepo je stati ispred urne sa pepelom velikana koji je zadužio čovečanstvo i odati mu počast. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji Nastaviće se...

Planina Suvobor, vrh Rajac.

@DuleTs ako nisi, baci pogled i čitaj redom odavde.

Kada bih pokušao da vas asociram na jedan grad u Srbiji i pri tom vam rekao njegova dva stara imena: Glubočica i Dubočica - retko ko bi pogodio o kom je gradu reč. Ali ako bih vam spomenuo roštilj, papriku i ajvar... mislim da dileme više ne bi bilo. Jedno zanimljivo poređenje je napravio arheolog i kustos muzeja koji se nalazi u tom istom gradu: "Kada se u Bibliji, u Starom zavetu, opisuje raj, kaže se da kroz njega teku četiri reke, da ima jedna planina s oniksom, srebrom i zlatom i da u njemu raste raznovrsno drveće. Grad o kome pričamo se nalazi u plodnoj kotlini na petorečju – Veternica, Južna Morava, Vlasina, Jablanica i Pusta reka, a ispod grada je podzemno jezero. Na zapadu je planina Radan gde ima zlata, srebra i oniksa. Bukvalno, kada je opisivan raj, kao da je opisivan Leskovac s okolinom." Sadašnje ime Leskovac je dobio po šumama leske tj. lešnika. Kao što je praistorijske, tako i njegove sadašnje stanovnike hrani plodna ravnica sa preko 20 tipova zemlje, dok je glavna rečna okosnica Južna Morava sa sa svojim pritokama. Zanimljivo je to da su tri pritoke Južne Morave poznate i kao "sušice", jer u toku toplih letnjih dana njihova korita ostaju bez vode. Reč je o Veternici, Jablanici i Pustoj reci. Život u Leskovcu međutim nije ni malo ličio na život u raju. Od praistorije pa do današnjih dana smenjivali su se narodi, ratovi, kulture, siromaštvo... Dva puta je Leskovac bio sravnjivan sa zemljom, prvi put od strane Turaka 1689. godine, a drugi put tokom savezničkog bombardovanja 1944. godine kao deo operacije "Ratvik". Uprkos svemu, Leskovac se uvek kao Feniks izdizao iz pepela, pa je tako u novijoj istoriji dva puta bio drugi po ekonomskoj snazi u Srbiji, i to 1850. godine i između dva svetska rata. Ako tokom nekog putovanja budete prolazili kroz Leskovac ili sa namerom posetite ovaj grad, nemojte propustiti da odete do Vučja. Na nepunih 20 km od Leskovca nalazi se naseljeno mesto koje je ime dobilo po Vučjanki, reci koja protiče kroz njega. Upravo u živopisnom ambijentu pomenute reke leži jedan od razloga moje posete ovom kraju - hidroelektrana "Vučje" Iako sam detaljan obilazak hidroelektrane i njene okoline planirao za sledeći dan, nisam odoleo a da već u toku večeri ne odem do kanjona i ne pokušam da zabeležim neke zanimljive kadrove. Uprkos tome što je osvetljena samo HE i što se ceo krajolik nalazio u mrklom mraku, uživao sam u svežem prohladnom vazduhu i tišini koju je remetio jedino žubor reke. Ni moja poseta narednog dana nije izneverila očekivanja, štaviše, ovo mesto je fantastično. Nizak vodostaj mi je dozvolio da se spustim u samo rečno korito i napravim par fotografija. Nema sumnje da i razne živuljke tumaraju ovuda, verovatno noću. Vuk ili poveći pas? Nastaviće se...

Ne bih okarakterisao kao bahato jer i među sjajnim ljudima koje jako dobro poznajem ima ovakvih genijalaca. Pre će biti nedostatak osećaja, iskustva, šta znam... Kod "Meka" na Novom Beogradu... sa moje leve strane je parking (štender) za bicikle koji se na fotografiji ne vidi i koga nikada ne zagradim. Sa moje desne strane nije bilo nikoga. Dolazi kolega sa Indijanom i zavlači mi se maltene pod motor. Koliko je blizu prišao, ustaje i silazi sa motora sa desne strane, jer sa leve nije mogao od mene. Sve ok, ali kako ja sada da dignem motor sa "ćopave", odnosno kako da ga ispravim a da se ne naslonim na njega? Ništa, bukvalno gurnem motor da samo santimetar odvojim "ćopavu" od zemlje (milimetri su falili da zakačim Indjianov volan) i tako nakrivljenog sa spuštenom "ćopavom" ga izguram unazad. Čemu ovakvo nabijanje zaista mi nije jasno, pogotovo kada pored ima mesta za još 50 motora. Kao što rekoh, to sam u nekoliko navrata doživljavao i od ljudi koje poznajem, ali sam im odmah i skretao pažnju. Ako se slučajno neko prepozna u ovoj priči i skapira da to slučajno ili mahinalno radi i da jednostavno ne obraća pažnju na to... neka se potrudi da ubuduće promeni naviku.

Negde u Beogradu...

Nema potrebe zaista, ja se tebi izvinjavam jer je moj post verovatno pogrešno shvaćen. Link nisam postavio sa ciljem neke "kritike" (daleko bilo). Šteta je samo što propuštaš već napisano, pogotovo ako voliš ovakva mesta, priče, legende... Srećom, pored ostalih forumaša koji lepo pišu, tu je i kolega @shoyyka sa njegovim vožnjama i finim opisima. Tako da ko ne vidi na jednom, o zanimljivim mestima i vožnjama može pročitati i na drugom mestu.