I idemo odmah dalje!
Dan 15, 20.8.2025.
Noć je bila dosta hladna. Na 1200m to nije nikakvo iznenađenje. Ipak, u vreći i šatoru se to ne oseti. Ali zato se hladnoća itekako oseti kada se ustane malo posle izlaska sunca, i kada treba sesti na motor...
Sva lepota našeg kamp mesta. I znaš šta? Osećaj je bio bolji nego u kampu kraj mora prethodne noći.
Svraćamo do pumpe na doručak i turu zagrevanja. Oko 8 smo već na točkovima.
Rekoh već, pred kraj prethodnog dana smo se priključili na glavni autoput kroz Tursku i to se primeti. Tri trake i osetno više saobraćaja nego do sada. Ipak, Turci voze drastično pažljivije od onoga kako sam ja to zamišljao pre početka putovanja. Za sve ove dane, ne sećam se nijedne incidentne situacije, nijednog nesmotrenog poteza drugih učesnika...
Od pumpe put počinje brzo da se spušta ka nivou mora. Ovo me raduje jer manja visina treba da donese višu temperaturu. Umesto toplote nalazimo pljuskove. Obzirom da smo kišne jakne zbog hladnoće obukli još na početku dana nema razloga da se zaustavljamo. Malo se pretvaramo da letnje mesh pantalone ne propuštaju vodu i to nakon nekog vremena postane skoro istina. Skoro.
Negde pre Istanbula stajemo na prvu pauzu, točenje goriva. Do sada smo kišu ostavili iza sebe. Obzirom da smo juče uspeli da prevalimo više od polovine ukupnog puta, a i zbog činjenice da je to prosto ispravna stvar, odlučujemo da svratimo u grad i pokupimo Vinsovu torbu iz hotela.
Istanbul je OGROMAN. Od trenutka kada smo ušli u neprekidno naselje pa do definitivnog izlaska prevalili smo 110km. S'tim da je i 40km pre toga takođe kroz neki grad...
Sasvim očekivano, što smo više prilazili gradu gužva u saobraćaju je postajala sve izraženija. Nas to nije previše doticalo jer smo, prateći svetli primer lokalaca, kroz kolone prolazili gde god se ukazalo mesto. Opet da spomenem: nijedan incident sa kolima. Nijedno presecanje, nijedno bezobrazno uletanje u nečiju putanju. Ako išta, mi smo bili na bezobraznoj strani spektra. Iako je saobraćaja daleko više nego u Beogradu, vozi se mnogo, mnogo kulturnije.
Ono malo grada što smo videli usput je na mene ostavilo baš pozitivan utisak. Čisto, uređene zelene površine, velike i moderne zgrade.
Već smo prešli Bosfor i sišli sa bulevara u uže ulice. Možda sam sa jednog semafora krenuo dinamičnije nego što je policajac (kog u tom trenutku naravno nisam video) umeo da ceni... Zaustavljaju nas i ja sam već spreman za ribanje i natezanje. Ipak, nakon rutinske provere pasoša i zadržavanja od minut-dva nam se samo zahvaljuju na saradnji. Nastavljamo dalje.
Bez problema nalazimo hotel. Preuzimam torbu i pakujem je kod mene na motor. Kad nema Strom transporta, dobar je i Kove... Odmah preko puta hotela je fast food pa koristimo priliku da napravimo pauzu i klopamo nešto. Prolazno vreme nam je bilo odlično. Već oko 13h smo bili spremni za nastavak putovanja. Prevalili 300km do tada.
Obojica imamo nepostojeću želju za turističkim obilaskom tako da navigacije podešavamo na najbrži put ka Bugarskoj. Ja vodim. U nekom tunelu mašim odvajanje. Spaja je i dalje odmah iza. Google mape su dovoljno pametne i brzo nalaze alternativnu rutu. Gužva u saobraćaju je solidna i traži pažnju. Povremeno bacim pogled u retrovizor ali nakon nekog vremena više ne vidim Spaju. Nemam pojma da li je neko od nas omašio skretanje, ili nas je Google drugačije vodio. Stajem na proširenje i čekam. Obojica imamo net pa možemo komunicirati, deliti lokaciju preko Whatsupp. Brzo nam je jasno da smo krenuli na dve različite strane. Pada dogovor da se nađemo na prvoj pumpi kada "izađemo iz grada". A izlaz iz grada traje. Ne želim ni da zamislim kako je ljudima u autima koji ovo svakodnevno proživljavaju...
Istanbul, kroz "ceo" grad:
Nama je trebalo nešto manje od dva sata kretanja da prođemo celu urbano povezanu celinu, 150 kilometara. Nigde nismo morali da stajemo i čekamo.
Na pumpu stajem kada je grad već bio iza mene. Spaja stiže minut-dva kasnije. Da smo pokušavali uskladiti tajming, ne bismo to uradili ovako dobro. Pola sata pauze za točenje goriva i sladoled pre nego što nastavimo dalje ka granici.
Sećam se koliko je prvi utisak iz Turske bio negativan. E, ovo je ta ista deonica. Sada, osim što je vožnja dosadna, sve gledam drugim očima i izgleda mnogo prijatnije i lepše nego tada. Šta se promenilo u međuvremenu? Samo moja percepcija. A da, i vetar. Ne smemo zaboraviti vetar. Danas duva u leđa pa ne smeta.
Ne stajemo do pred samu granicu. Vreme je da po poslednji put iskoristimo blagodet jeftinog turskog goriva. Verovatno najskrnavija pumpa na celom putovanju. Punim sva tri rezervoara do čepa. Onih deset litara koje sam prvog dana nasuo u zadnji rezervoar, kao rezervu, nijednog trenutka nisam dotakao. Nikom od nas nije zatrebalo više goriva nego što je moglo stati u rezervoare (Spaja jeste jednom preventivno točio iz flaše, ali pokazalo se kasnije da bi do pumpe stigao i bez toga).
Takođe koristim priliku da proverim sadržaj Vinsove torbe. Nisam dovoljno naivan da tuđ prtljag prebacujem preko granice bez pregleda. Da ne bude zabune, on sam je rekao da to uradim, a i bez "blagoslova" bih uradio isto.
Na obe strane granice je solidna gužva. Da su trake i kolone 30cm uže nego što jesu ovo bi za nas bilo neprijatno iskustvo. Ovako, po dobrom starom običaju prolazimo na čelo. Spaja šarmira neku od suvozačica i pre nego što uspemo da skinemo kacige već smo na kućicama.
Čeda je juče na izlasku iz Turske morao da plati neku saobraćajnu kaznu. Nije uspeo da se sporazume sa policajcem, zna samo da je u pitanju tunel u Istanbulu. Dakle nešto što smo prošli svi zajedno u dolasku. Spaja i ja očekujemo isti scenario ali prolazimo bez zadržavanja. Od tog trenutka Čeda je postao poznat kao divljak za volanom. Kazna? Reda veličine 400-500 dinara.
Za manje od pola sata prolazimo obe granice i nalazimo se na autoputu u Bugarskoj.
Pet popodne. Do kola imamo oko 75 kilometara vožnje. U Svilengradu lutamo tražeći prodavnicu. Valja kupiti čokolade za Demijevu decu. Ko je Demi? Ljudina na čijem imanju su parkirana kola i prikolica.
Posle dva dana i 1500 kilometara autoputa veoma nas je obradovalo zadnjih dvadesetak kilometara. Besprekoran, nov krivudavi put kroz šumovitu planinu. Bez saobraćaja. Upravo ono što bi svaki razuman čovek poželeo za završnicu jednog nezaboravnog putovanja!
650 kilometara i jedna granica danas. Do sada.
Pakujemo motore na prikolicu, presvlačimo se u civilnu garderobu i pozdravljamo sa Demijem. Na sve to odlazi sat vremena.
Sedamo u kola i krećemo ka Srbiji. 700 kilometara do Beograda... Uspevamo da siđemo sa planine pre mraka. U gradiću pre izlaska na autoput stajemo na klopu.
Obojica smo prilično umorni i plan je isti kao prethodnog dana: da vozimo sve dok to ima smisla. Idealno bi bilo da pređemo u Srbiju ali nipošto nije imperativ. Ipak, kola imaju jednu blagodet u odnosu na motor. Ako ne voziš možeš da spavaš. Pošto Spaja vozi, ja koristim priliku da malo odmorim.
Negde pre Sofije se menjamo uloga. Meni je ovo prvi put da vučem prikolicu. Lepo iznenadi i razbudi kada zabaci na rupama...
Do granice stižemo brzo, Bugari su završili skoro ceo autoput. Na samoj granici je relativno gužva ali dosta kućica je u pogonu. Ovaj put nema provlačenja pa smo osuđeni na čekanje. Klima (na grejanju), muzika i udobna sedišta ovo čine mnogo podnošljivijim nego što bi bilo na motoru. Rutinski prolazimo obe strane i eto nas nazad u Srbiji.
Na Nais pumpi posle Niša stajemo da sipamo gorivo. Recimo da je oko 1-2 iza ponoći, da vozimo od 8 ujtru prethodnog dana. Obzirom da smo do ovog trenutka obojica razvaljeni od umora odlučujemo da tu odremamo par sati. Beograd jeste blizu, ali nema razloga forsirati. Oko 450 kilometara plus granica.
Spavamo u kolima do jutra. Protivno svim očekivanjima, ovo je prva noć nakon više meseci da me leđa uopšte ne bole. Kakve crne redovne vežbe, udobni kreveti... Daj poluoboreno sedište u kolima!
Kafica i gas lagano ka Beogradu. Baš ikakvih uzbuđenja. Mašimo beogradski špic i brzo stižemo do Spajine garaže. Skidamo motore sa prikolice, ja se ponovo oblačim u moto opremu i vozim za Novi Sad. Asfaltom, k'o pička. Lako moguće da je još bilo pre podne kada sam stigao kući.
Trek od poslednjeg dana je u prilogu. Poštedeću vas dela koji smo prešli kolima.
I to bi vam gospodo bilo to što se tiče ove avanture. Ostaje da u nekom narednom postu presaberem utiske, troškove, opremu i šta već ne.
Ako bilo ko ima pitanja ili planira slično putovanje apsolutno stojim na raspolaganju. Šta god vas interesuje pitajte.
2025-08-20 080945__20250820_0709.gpx
.thumb.jpg.8cfbfda1bae2ea7725fb561bb6404972.jpg)
