Pre neki dan pogledam u nadi da ću nešto naći i gle čuda - ništa.... Najveće Adventure / Enduro okupljanje u Srbiji a ni traga ni glasa na najvećem moto-forumu. Odlučim da nešto sastavim i podelim sa vama jer smatram da je bitno da ostane negde zabeleženo ne što nas je bilo preko 120 učesnika na vožnji već sam potpuno uveren da će novim članovima foruma, onim koji traže ovakav sadržaj biti drago da pročitaju kako je izgledao SORE V ove godine. Dakle, peti Sector Off Road Experience, poznatiji kao #SORE V okupio je na Tari više od 120 učesnika. Pred nama su bila tri dana vožnje, druženja i izazova, a već prvo veče donelo je priču koju ćemo dugo pamtiti i po čemu je ova verzija posebna a to je bila prva noćna adventure vožnja organizovana u Srbiji. Startovali smo u petak oko devet uveče. Vožnja nije imala takmičarski karakter, mada je, naravno, bilo trenutaka kada bi nas poneo teren i kada bi ruka sama poželela da doda malo gasa. Ekpia od laganih hard enduro mašina do velikih adventure motora, teških preko dvesta kilograma. Jednako različito bilo je i iskustvo ljudi za njihovim upravljačima. Prvi deo trase vodio je relativno ravnim makadamom. Cela ruta bila je duga dvadesetak kilometara. Zvuči kao kratka večernja vožnja, ali kiša koja je tog dana padala značajno je promenila uslove na terenu ili bar posebno u poslednjoj trećini trase gde nas je dočekao zahtevan šumski put. Rastresita zemlja, krupno kamenje i mokra, izuzetno klizava podloga. Sve to noću, kada putanju biraš u svetlu farova, a svaki gubitak ravnoteže na motoru odnosi još malo snage. Podizanje motora, pokušaj polaska, proklizavanje, pa sve iz početka...dakle nije ništa nedostajalo Teško je danas proceniti da li je ta deonica bila duga kilometar ili dva. Onima koji su se na njoj borili sa motorima sigurno je delovala mnogo duže. Rekao bih da se dužina same vožnje u tom trenutkiu merila koliko si puta podigao motor ili koliko si puta nekom pomogao da izvuče i sebe i motor. Kada je deo nas na čelu grupe uspeo da izađe na ravniji deo, okrenuli smo se i vratili da pomognemo ljudima koji su ostali ispod. Neki vozači već su bili potpuno iscrpljeni. Ljudi iz ekipa Sector Off Road Experience, Enduroam i Wrong Way Riders, zajedno sa drugim učesnicima, pomagali su da i vozači i motocikli savladaju tu deonicu. Gde je bilo potrebno, iskusniji su izvozili tuđe motore do lakšeg terena. Ono što je zamišljeno kao lagana noćna vožnja u jednom trenutku počelo je da liči na akciju izvlačenja. Tada je najvažnije postalo da pomognemo jedni drugima i da se svi vratimo u kamp. Kiša je nekim učesnicima ovu vožnju učinila mnogo težom nego što su očekivali. Bilo je ozbiljnog napora i trenutaka kada je ljudima ponestajalo snage. Ali upravo to vraćanje po druge, preuzimanje tuđeg motora i zajednički izlazak sa teškog dela ostali su među najupečatljivijim sećanjima te večeri. Ceo karavan vratio se oko jedan iza ponoći, otprilike četiri sata posle starta. Tako je počeo SORE V na Tari. Već prve noći imali smo priču koju sam vrlo siguran ćemo prepričavati u narednom periodu, a nekima ce ostati pa…verovatno dozivotno u secamju. Subota je bila rezervisana za dnevnu vožnju, sa tri različite ture. Adventure je bila najduža i najzahtevnija. Hobby je nudila nešto kraću trasu, sa izostavljenim težim deonicama, za ljude koji postepeno ulaze u svet adventure vožnje. A za one koji su želeli da uživaju u asfaltu i predelima zapadne Srbije, postojala je Touring tura kao i svake godine. Ove godine Adventure i Hobby trase bile su znatno više razdvojene i poklapale su se samo u pojedinim delovima. Prvo je krenula Hobby grupa, dok je nas desetak iz Wrong Way Riders ekipe odlučilo da pođe praktično poslednje. Na brifingu nam je Nebojša najavio da će prvih pedesetak kilometara, do ručka, biti podjednako zahtevno kao preostalih sto. Vrlo brzo smo razumeli šta je time mislio. Dočekali su nas klizavo kamenje, duboki kanali i uski šumski prolazi. Na pojedinim zahtevnijim mestima već su se stvarale gužve. Tu dolazi do izražaja ono što bih izdvojio kao jedan od prepoznatljivih delova SORE-a izbor terena. Trase koje pripremaju Nebojša i Dušan iz Sektor Endura prošarane su single trail deonicama, uskim stazama koje traže preciznost i pažljiv izbor putanje. Ono što na laganom hard enduro motoru može biti relativno jednostavan prolaz, na adventure motociklu od preko dvesta kilograma postaje sasvim ozbiljan zadatak. Posebno kada gume nisu dovoljno prilagođene takvoj podlozi. Moraš da zastaneš, pogledaš teren i odlučiš: kojom stranom da prođeš, u kom stepenu prenosa, sa koliko gasa i kojom brzinom. Svaki takav izbor utiče na to koliko ćeš se namučiti. Meni lično, a znam i drugim učesnicima je baš ta kombinacija terena bila posebno zanimljiva, jer takve deonice danas ne vozimo često. Mene su podsetile su me na vreme Xross Challenge-a, kada sam jednu godinu vozio Hobby, odnosno C klasu, na Suzukiju DR-Z 400 E i ni tada motor nije bio idealan za tu namenu, ali bio je ono što sam imao i danas prepričava se to učestvovanje kada sam iz Zaječara došao do Tare da učestvujem na hard-enduro trci posle se vratio nazad. Elem, da se vratimo na ovogodišnji SORE.... teren je bio takav da su se stalno smenjivali delovi na kojima možeš da uhvatiš ritam i oni koji traže da usporiš i razmisliš o svakom narednom metru. Za vozače sa manje iskustva na uskim šumskim stazama, naročito na gumama tipa 50:50, pojedini prolazi bili su veoma zahtevni. Tako je prvih pedesetak kilometara za našu ekipu dobilo poseban ritam. Vozimo nekoliko kilometara, stanemo, pomognemo nekome da savlada težak deo, pa nastavimo. Usput razgovor, razmena iskustava, smeh i dobro raspoloženje. Tu želim posebno da zahvalim celoj Wrong Way Riders ekipi. Ljudi su nesebično pomagali gde god su mogli. Naša odluka da krenemo poslednji ispala je korisna i za druge vozače, jer smo nailazili upravo tamo gde je nekome bila potrebna pomoć. A meni je nešto baš takva vožnja izuzetno prijala jer posle dugo vremena, pažnju su mi podjednako držali i teren i ljudi sa kojima ga prolazim. Bilo je zadovoljstva u dobro izvezenoj deonici, ali i u tome da zajedno rešimo neki problem, pomognemo drugom vozaču i nastavimo dalje uz šalu. I kada malo bolje razmislim....to su trenuci u kojima se gradi prijateljstvo za ceo život....onda kad stvari ne idu kako si ti planirao ali se nadje neko ko razume i želi da ti pomogne...šta ima bolje u životu od toga!? To je pravi Adventure spirit...ono zbog čega većina nas vozimo i poštujemo jedni druge.... U tom nekom ritmu stigli smo do ručka. Prvih pedesetak kilometara već nam je dalo mnogo toga za prepričavanje, a posle ručka ostalo nam je još oko sto kilometara vožnje. Vrlo brzo naišli smo na još jednu zahtevnu deonicu, sa zaokretom od gotovo sto osamdeset stepeni. Ponovo se napravio red vozača. Posle pauze svi smo krenuli malo opuštenije, ali popodne je već odmicalo i tu sam odlučio da nastavim malo brže svojim tempom i da uhvatim grupu koji su bili ispred mene. Bilo mi je jasno da ćemo, ako nastavimo uz toliko zadržavanja, preostali deo trase teško završiti pre mraka. Uhvatio sam dobar ritam i postepeno sustigao vozače na čelu. Napred su bili Dušan Blagojević, Enduroam ekipa, Relja, Jolo i svi ostali. Na otvorenijim deonicama tempo je postao življi, a kod mene se, a verujem i kod Dušana Blagojevića probudio i onaj takmičarski osećaj. Posebno mi je ostao u sećanju deo na kojem smo Dušan i ja prvi put imali priliku da duže vozimo zajedno po brzim makadamima i da pokažemo jedan drugom šta možemo. Meni je taj trenutak lično predstavljao veliko zadovoljstvo. Imao sam utisak da smo obojica čekali priliku godinama da nam se poklope put, tempo i trenutak da zajedno vozimo. Dušanovo prisustvo davalo mi je dodatni fokus i podsticaj. Vozili smo intenzivno, dugo držali izuzetno jak ritam i ja sam u toj deonici zaista uživao, a verujem i Dušan takođe. Svaka krivina je bila uklizavanje na kočenju i potom vrlo brzo izvlačenje uz pun gas i jako proklizavanje zadnjeg točka. Onaj koji se u tom trenutku našao iza mogao je samo da se moli da ne bude pogođen nekim kamenom sa makadama koji smo nesebično delili. On na njegov CF Moto MT450 kojim je vozio Romaniacs, a ja na Voge 800 Rally sa kojim sam ove godine uspešno završio Hellas i Dinaric Rally. Definitivno jedan trenutak koji se ne dešava u Srbiji gde dva vozača testiraju granice i sebe i motora na likanim putevima i makadamima U kamp sam se vratio prepun pozitivnih utisaka. Tokom jednog dana prošli smo veoma raznovrstan teren. Na svom Vogeu 800 Rally našao sam se i na deonicama koje sam verovatno ne bih birao za vožnju. Neki delovi podsetili su me na blažu verziju onoga što povezujem sa hard endurom na velikim motociklima i Romaniacsom. Iako takav teren nije moj prvi izbor, ponovo sam otkrio koliko uživam u tehničkom izazovu koji donosi. Na teškom motociklu moraš pažljivo da razumeš podlogu: koliko guma može da prenese snage, gde ima prijanjanja, koliko zaleta treba sačuvati i kojom putanjom proći. Ponekad mala promena pravca ili načina na koji dodaješ gas napravi veliku razliku. Upravo zato sam ovu vožnju doživeo i kao priliku da napredujem. Nebojšine i Dušanove trase traže od mene da koristim i razvijam tehnike koje na svojim uobičajenim vožnjama ređe vežbam. Izvode me na teren koji mi nije sasvim blizak i daju razlog da pažljivije biram svaki potez. Zbog toga bih ponovo vozio Taru sa njima. Posle ovakvog dana ostane zadovoljstvo zbog svega što si prošao, ali i jasnija slika o tome šta još možeš da naučiš kao vozač. Kao što to obično biva, na početku produženog vikenda deluje da ima dovoljno vremena za sve. A onda, gotovo neprimetno, dođe poslednji dan. Nedelja je na SORE-u bila rezervisana za poligon za tehniku, preciznost i brzinu. Poligon je bio dobro odmeren prema različitim motociklima i iskustvu učesnika. Imao je elemente koji podsećaju na superenduro, jer od ove godine smo po prvi put bili domaćini jednoj izuzetnoj velikoj trci kao što je Super Enduro GP koji se dogodio u Areni a već je u pripremi i nova trka u kalendaru za 2027 i Srbija je deo tog šampionata. Dakle u celom tom duhu bio je napravljen i poligon sa preprekama prilagođenim i velikim adventure motorima te umesto ogromnih debala, dočekale su nas manje drvene prepreke, koje su i dalje tražile dobar prilaz, kontrolu gasa i pravovremeno prebacivanje težine. Posle početnih prepreka staza se spuštala u šumu, kroz prirodno korito suvog potoka. Sledili su kratki, strmi usponi, pa završetak kruga. Postojale su Adventure i Hobby varijante, tako da su i vozači sa manje iskustva mogli da se oprobaju na prilagođenoj trasi. Za mene je, međutim, tog jutra postojao još jedan potpuno novi izazov promena motocikla jer je ATV Nautika povodom početka saradnje sa ZX Moto brendom, na Taru dovela novi ZX Moto MX 250. Motor je stigao tek u četvrtak, a ja sam imao tu čast da po prvi put u Srbiji nastupim na njemu. Bila je to prilika za neformalno predstavljanje i prvi utisak o tome kako se ponaša na terenu. Ipak, posle dva dana na velikom adventure motociklu, sada sam seo na laganu motokros mašinu od 250 kubika 40ks na 100kg! Ali MX motor ima svoje zahteve a to je odziv na gas, rad sa kvačilom i podešavanje ogibljenja tražili su privikavanje na sporijim, tehničkim delovima ovog poligona, jer jedostavno nije napravljen za spore deonice već za brze pravce i velike skokove. Vremena za neku ozbiljnu pripremu nije bilo mnogo te sam napravio nekoliko brzih korekcija, 'nako iz rukava što sam mogao, omekšao podešavanje ogibljenja koliko je moglo i smanjio pritisak u gumama, pokušavajući da motor što bolje prilagodim podlozi i preprekama koje su nas čekale. Na moju sreću imao je 2 mape jednu full race, a drugu malo mekšu koja je mogla da se vozi preko enduro prepreka kao i isušeno korito reke. Postojala je i jedna nedoumica jer motor nije imao ventilator, a pred nama su bili spori prolazi sa manje strujanja vazduha kroz hladnjake, naročito u onom koritu reke gde se jako sporo vozilo. Nisam znao kako će podneti takve uslove i da li će doći do pregrevanja. Imali smo slobodan trening, a zatim vožnju u kojoj su se za rezultat računala dva puna kruga. Za kratko vreme trebalo je upoznati motor, pronaći ritam i povezati prepreke u što tečniju vožnju i ja sam dao sve od sebe da to uradim. Na kraju sam osvojio prvo mesto u kategoriji jednocilindričnih motocikala. Na taj rezultat sam posebno ponosan jer sam nastupio na motoru koji sam tek upoznavao, u disciplini koja traži drugačiji ritam od onog na koji sam najviše navikao ,a sve se završilo pobedom i veoma upečatljivim predstavljanjem ZX Moto brenda u Srbiji. U četvrtak je motor stigao. U petak smo ga doveli na Taru, a u nedelju smo već slavili prvo mesto i prvu pobedu ovog novog brenda u Srbiji Za mene je to bio poseban završetak petog SORE-a jer posle noćnog izvlačenja učesnika, subotnjeg druženja i raznovrsnog terena, poslednji dan doneo je još jedno novo iskustvo i ponovnu pobedu za mene posle, sada već 10-ak godina, i podsetilo me je na vreme kada sam osvajao prva mesta na Tari na Xross Challenge trkama i razlog više da se ovog vikenda dugo sećam. Zaista ništa više nisam mogao da poželim Za mene nema sumnje da je peti Sector Off Road Experience ponovo pomerio granice kroz raznovrsnost vožnje, nove izazove i ljude koje je okupio na Tari. SORE već godinama gradi mesto susreta adventure zajednice, rekreativaca i vozača koji učestvuju na hard enduro, superenduro i reli takmičenjima. Ljudi različitog iskustva, na veoma različitim motociklima, ovde imaju priliku da voze zajedno, upoznaju se i uče jedni od drugih. Kada sada pogledam ceo vikend, upravo mi je to najvažnije. Nas gotovo sto pedeset, računajući učesnike, organizatore i sve koji su bili deo događaja, provelo je produženi vikend u prirodi na Tari. Vozili smo, pomagali jedni drugima, smejali se i stvarali uspomene koje ćemo još dugo prepričavati... Zadovoljstvo kada savladaš težak prolaz i vidiš da je i čovek iza tebe uspeo. U tim trenucima vidi se koliko ovakva okupljanja znače i kako se ljubav prema vožnji prenosi na druge i koliko ovakva okupljanja imaju pokretački uticaj na našoj ADV / Enduro sceni te se iskreno nadam da sledeći event će biti bolje medijski ispraćen zbog svih onih koji razmišljaju o svom prvom kilometru ili prvom učešću na ovakvim vožnjama. Hvala SORE organizatorima, mojoj ekipi Wrong Way Riders kao i ATV & Nautici na jos jednom ukazanom poverenju da budem deo tima kao i prilici da zabelezim i prvi uspeh za ZX Moto, brend koji postaje sve popularniji u svetu trka ali i kod nas u Srbiji i sa nestrpljenjem čekam najavu sledećeg SORE-a! A vas koji čitate i gledate fotografije, ako vas je ova priča zainteresovala, pridružite nam se na nekom narednom okupljanju da zajedno napravimo još priča za pamćenje. Siguran sam da ćete uživati , provesti odlično vreme u prirodi i upoznati neke nove prijatelje za ceo život Miloš Dišković

Zdravo svima, Na SORE IV okupljanju na Tari održao sam prvo javno predavanje u Srbiji na temu: “How to prepare for Rally” i “How to read a roadbook”. Prisutno je bilo 130 vozača, uglavnom ADV i enduro zajednice, i ovo je prvi put u našoj moto-istoriji da se ovakav sadržaj drži na osnovu ličnog iskustva sa: - Hellas Rally – 2x završeno - Dinaric Rally – 1x završeno …a ne iz Google tekstova ili prepričanih priča. Mnogi su me pitali kako izgleda rally, kako se pripremiti i kako funkcioniše roadbook, pa zbog toga ovde delim sažetak glavnih stvari iz navedenog predavanja koje je samo početak promocije ovog sporta. Pre toga želim da jasno postavim jednu važnu stvar. Svi moji nastupi na međunarodnim trkama bili su kao zvanični takmičar iz Srbije. Uvek sam bio prijavljen kroz svoj klub SMK Vatreni iz Požarevca, uz važeću internacionalnu licencu Moto Saveza Srbije / AMSS. Drugim rečima svaki rally koji sam završio, završio sam kao zvanični takmičar Srbije, ne kao “rekreativac koji se sam prijavio”. Taj deo je bitan jer kada govorimo o edukaciji drugih, odgovornost ide uporedo sa legitimnošću. Jedna lična stvar koja je važna za kontekst Kada sam se pripremao za svoj prvi Hellas 2023, (uz veliku pomoc enduro ekipe sa kojom vozim godinama nazvanom KRUT gde smo svi zajedno skupili finansijska sredstva) sve je bilo novo: logistika, finansije, planiranje, oprema, mentalni pritisak. U takvim momentima, svaka reč ima težinu i dobra i loša. Bilo je, naravno, nekoliko pojedinaca (vrlo mali broj) koji su sebi dali za pravo da kritikuju moj pristup i davali “savete” bez ikakvog praktičnog iskustva u ijednoj rally trci. Takve stvari umeju da pogode posebno kad ulaziš u disciplinu koju niko oko tebe realno nije vozio. Ali da budem potpuno iskren u najtežim trenucima na Hellasu, kroz 12 dana kiše, poplava, lomova i umora, baš ti komentari postali su moje gorivo. Ne iz inata nego kao impuls da dokažem sebi da put kojim sam krenuo ima smisla i da granice određuju oni koji se usude, ne oni sa strane koji imaju zelju da umanje sveukupan rezultat. Nešto slično kao i kod Novaka ako mogu sebi da dam slobodu da se uporedim obzirom na današnji osvojen Hellenic turnir Istovremeno, postojala je i druga, mnogo važnija strana medalje: ljudi koji su iskreno pomogli, sponzori koji su prepoznali važnost ovog motosporta i moju volju i želju da ostvarim vidljiv rezultat. To su pravi prijatelji koji pomažu i danas kao i moji prijatelji iz Hrvatske koji su nesebicno pomogli da se sto bolje pripremim, btw to su ljudi i takmicari koji su vec ranije ucestvovali na Rally Hellas ili Albania Rally: - Igor Švedić - Luka Betević (zajedno smo se trkali na Tari, on je pobedio u klasi veliki motori 2 cilindra, a ja sam te godine pobedio u klasi veliki motori jedan cilindar) - Mislav Ljudi koji su sa mnom provodili sate objašnjavajući sitnice koje odlučuju ceo rally, ljudi koji su verovali u to što ja verujem i sta želim da postignem. Njihova podrška je bila presudna i veliko im opet hvala na tome. Zbog svega toga danas imam vrlo jasan stav i potpuno mogu da razumem kroz kakve dileme ili nedoumice moze neko da prodje ukoliko zeli da ucestvuje u takvoj trci tako da sam resio: Ako mogu nekome da pomognem, ja ću to uraditi. Ne kao influencer, ne kao teoretičar, nego isključivo na osnovu realnog iskustva iz trke i kroz tezi nacin koji me je naucio sta je rally. 1. Šta je zapravo rally raid? Rally-raid je višednevna navigaciona trka po nepoznatom terenu, najčešće 5–7 dana. Stazu dobijaš tek uveče ili ujutru u formi roadbooka. Najviše zavisi od: • čitanja simbola • praćenja distance • razumevanja terena • mentalne stabilnosti • upravljanja greškama Rally nije trka protiv drugih to je trka protiv sopstvenog haosa. 2. Osnovni principi roadbook čitanja Roadbook je navigacioni “jezik”. Glavni elementi: • Tulip dijagrami • CAP heading (smer u stepenima) • ODO / Distance • Danger zone (1/2/3) • WPM / VQT / DZ simboli Najčešća početnička greška: gledaju samo sliku, a ignorišu CAP + distance. 3. Rally mindset Najbolji vozač je onaj koji se najbrže oporavi od greške. Rally testira: • disciplinu • improvizaciju • mentalnu izdržljivost • fokus pod teškim uslovima Ako mentalno “odeš”, zamisliš se ili na bilo koji drugi način ne budeš prisutan - rally te kazni odmah i to ume da boli ili da dugoročno traje ako se povrediš... 4. Priprema opreme - Koristi samo proverenu opremu - Ne nosi nove čizme/kacigu/rukavice na višednevni rally - Biraj gume i mousse prema rally-u, ne prema Instagramu već prema ličnom iskustvu - Navigacioni tower mora biti čvrst, proveren pregledan i lak za servis 5. Najčešće greške početnika • Prebrzo kreću • Ne resetuju ODO • Gledaju samo sliku • Ne znaju da preskoče tulip • Paniče umesto da resetuju Ključni savet: Smirenost je brzina. 6. Najveća vrednost rally-ja, je zajedništvo Iako je rezultatski individualan, rally je po duhu 100% timski sport. Najviše se pamte oni koji su stali kad je drugome bilo najteže. (ovde slobodno mogu opet da se nadovežem na prvi deo ovog posta , ljudi koji su pomogli KRUT, Igor, Luka, Mislav, Perica Matijevic, Marko Brković, Srećko, Kvarni, Nikola, Gliga, Zex, Voja, Marko Jeftić...i mnogi drugi) Završna reč, nešto što želim da ostavim iza ovog posta Kad pogledam unazad nekoliko godina, jasno vidim koliko je ovaj put bio daleko od lakog. Nije krenuo iz „komfora“, niti iz sigurnosti, nego iz potpune nepoznanice i želje da predstavim Srbiju na međunarodnoj rally sceni na ispravan način. Od prvog Xross Challenge-a na Kopaoniku, pa preko Tare i Guceva gde sam osvajao prva mesta sa Yamahom XT600 , motorom koji je za sve napravljen samo nije za trke ali me je i to iskustvo naucilo da upoznam ciklistiku i limite. Kako motora tako i sebe. U međuvremenu, desile su se stvari koje ne mogu da stanu u jedan post. Vozio sam i trenirao rame uz rame sa vrhom svetskog off-roada. Chris Birch, Kevin Gallas, bio sam pozvan od Marc Bourgeois (Yamahinog Team managera), da budem u bivoacu svog prvog Hellasa 2023, da naučim osnove trke i komunikacije između vozača i kako izgleda breefing na jednom elitnom nivou, gde sam upoznao Pol Tarresa koji je te godine bio domintatno prvi na Hellasu i što mnogi mozda ne znaju imao sam privilegiju da vozim sa Stéphane Peterhanselom, čovekom koji je praktično sinonim za Dakar sa 14 titula i tako ga svi i zovu Mr. Dakar. 2024 godine na Hellasu, Hellas Racing Yamaha mi je uputila poziv da budem deo u njihovom padock-u kao zvaničan takmičar sa najboljim vozačima iz Grčke Izgradio sam put koji ranije nije postojao kod nas. Od prvog Hellasa u potpunom haosu, kiši i poplavama, preko Dinarica gde sam se borio za podijum do toga da danas preko 130 vozača sedi u sali i sluša predavanje o roadbook navigaciji i da prvi put imamo formiranu bazu ljudi koji žele da uđu u rally na ozbiljan način. I najvažnije nijedna od ovih stvari nije došla iz tuđih tekstova, već iz trke, blata, grešaka, padova, i ponovnih ustajanja. Cilj mi je samo jedan: da podelim znanje i da pomognem svakome ko želi da zakorači u rally, bez obzira da li ide na Hellas, Dinaric ili bilo koju sledeću trku. Ako sam nešto naučio u svim ovim kilometrima, onda je to ovo: granice ne pomera brzina, granice pomera upornost i istrajnost, a rally te na kraju nagradi jedino za ono što si iskreno prošao, ne za ono što si rekao. I na kraju svega želeo bih da se zahvalim pre svega organizatorima SORE koji su razumeli ovu moju inicijativu ali isto tako i sponzorima koji su podržali ovu radionicu, prvu u Srbiji: Crafter, MRG Motoshop, Thork Racing & DMD navigation Vidimo se na stazi. Miloš Ps. za one kojima je potreban bilo kakav savet ili info mogu da me kontaktiraju direktno ili putem mdiskovic79

Pozdrav drustvo! Planiram jednu moto turu sa dodatnim aktivnostima, koja bi mozda nekome delovala zanimljivo. Relacija ukratko: Novi Sad - Tara - Novi Sad 1.dan - cetvrtak (06. avgust): polazak iz NS Usputna poseta i zadrzavanja na: -spomenik na Gucevu -Mackov kamen -kapija Podrinja Dolazak u smestaj negde u blizini Bajine Baste. 2.dan - petak (07. avgust): krstarenje Perucac - Visegrad - Perucac https://taratours.rs/programi/krstarenje-perucac-visegrad-perucac/ 3.dan - subota (08. avgust): voznja kajaka na Drini https://explore-serbia.rs/ture/kajak-drina/ 4. dan - nedelja (09. avgust): poslednji dan ture Voznja: -vidikovac Banjska stena -krug oko jezera Zaovine -aerodrom Ponikve -Uzice (ZIP line) - nemam link, ima na instagramu 1.000 din 2 x spustanje -gaaas nazad za Novi Sad

Pozdrav braćo po kvačilu! Kao i prethodnih godina, sačinio sam kratki slideshow od fotografija sa ovogodišnjih tumaranja. Verujem da ćete uživati, da će vam ovaj zapis preneti deo lepote koju smo posetili i fino zapakovali za hladne dane bez motora... U nastavku, postaviću fotografije koje sam koristio u klipu, sa bližim odrednicama, za lakše snalaženje. Da ste zdravi, pravi i uzbrdo brzi, sve ostalo kupite za novce! Libero

Jedno vece, dolazi moj otac i kaze mi sutra idemo na malo duzu voznju. Kontam, idemo do sela (30tak kilometara), jer sam nedelju dana pre toga tek polozio. Kad ono, kaze otac idemo na Taru Dakle put pocinjemo od Valjeva, preko Bajine Baste do jezera Zaovine na Tari, sve ukupno malo vise od 100km. (Za mene pocetnika, to je bio itekako dobar i dugacak put) Medjutim nismo isli sami, otac je otisao ranije da saceka "Goste", ja sam se prikljucio kasnije. Medjutim posto su "Gosti" krenuli iz Kovacice, pozurili smo da bi smo stali negde da oni popiju kafu. Evo sta me je docekalo kada sam dosao Evo dakle spisak vozila: Domacini: Sprint Pusler 125 (Moj) Aprilia Pegaso 650 (Oceva) Yamaha XT600 Tenere (Prijatelj) Gosti (Kolege): Can Am Outlander 1000 ROTAX Gusenicar Can Am Outlander 1000 ROTAX Obicni tockovi Can Am Jet ski 900 ROTAX Access Motor 650 Obicni tockovi Popili smo kafu i krenuli smo, vreme je ispocetka bilo oblacno, ali se posle prolepsalo Penjanje uz Rovni (Dobra uzbrdica), bez ikakvog zaletanja zbog losih guma, posle krivine sam zavrnuo pun gas i celu uzbrdicu je 4tom drzao 60km/h sa cime sam ja i vise nego zadovoljan Krivine su se redjale dok ih je Pulser bez problema prolazio, njih dvojica sa motorima su vozili normalno tako da sam bez ikakvih problema se odrzavao sa njima (Iza nas se vidi Bosna) Spustanje ka Drini je proteklo bez problema iako je bilo puno preostale rizle po krivinama Kada smo prolazili kroz Bajinu Bastu isli smo jedni za drugima i mamili smo poglede prolaznika, jako dobar osecaj Usput smo naisli na dosta bajkera, svaki od njih se javio, jos bolji osecaj Kada smo skrenuli od hidroelektrane uzbrdo ka Tari, bilo je dosta tunela (BRAAAAP ) Dok smo isli uzbrdo, otac odjednom staje, kaze ugasio se motor kao da nema goriva. Mi otvorimo rezervoar, goriva ima, kad ono crevo se negde verovatno previlo pa se od toplote motora verovatno slepilo, malo smo pomerili filter goriva i on je krenuo da se puni gorivom Medjutim prednji tocak mi je izleteo par puta, tako da sam se bio iskreno pomalo i uplasio Stigli smo na Taru, gde smo iznajmili dve vikendice za nas, ne mogu da se setim kako se zvalo mesto, ali raspitacu se. Moji utisci su fenomenalni, to su prave etno planinske kucice, koje ispred imaju letnjikovac i rostilj Docekala nas je zena (Vlasnica tih vikendica), koja nam je spremila Pitu savijacu, koja je bila mozda najlepsa koju sam pojeo, Ili je to bilo samo zato sto sam bio bass gladan Kada smo se raspakovali, tj. parkirali sve motore, zena se uplasila i rekla da budemo oprezni ahah, takodje nam je pokazala njenu livadu, na kojoj smemo da "Divljamo" sa motorima. Ali tu je bio i neki put kroz sumu, koji je bio zanimljiviji, njega su verovatno mestani napravili za dovlacenje drva, cak je i peske tesko prohodno Pulserom nisam ni pokusavao da idem tim putem, tako da sam uzivao u carima ATVova Ono su stvarno neverovatne sprave, kada mislis da ne moze dalje, on opet izvuce, ali trose i neverovatno puno goriva Dok smo se mi vozili, cekali smo da nam ispreku prase, u kojem smo kasnije uzivali i delili utiske Sutradan ujutru smo odlucili da vozimo i Jetski Tu postoje dva vestacka jezera jedno manje (Blize) i drugo vece (Dalje), otisli smo da probamo prvo na manjem, ali se pojavio cuvar Nacionalnog parka koji nam je ljubazno rekao da je u tom jezeru zabranjena voznja svih vozila i zamolio nas da odemo na vece jezero Na vecem jezeru smo se vozali, i za malo vise od sat vremena potrosili 30l goriva Nazalost nemam nijednu sliku, ali je bilo neverovatno dobro 80km/h na vodi sa odlicnim ubrzanjem me je raspametilo, te sam zaboravio da slikam U jezeru je voda odlicna, nije puno hladna, ali nije ni puno topla, lepo smo se okupali i uzivali Najbliza prodavnica je bila udaljena 25 km , ali meni nije bio nikakav problem da odem da dokupim potrebne stvari hehe Na jezeru je bilo dosta kupaca, od kojih je jedan prisao i zamolio ako neko moze da ga neko provoza jer mu je to velika zelja. Kada je seo, Jetski se previse priblizio obali i povukao je mulj, te smo ga pokvarenog stavili na prikolicu i otisli da jos malo uzivamo u predelima Tare, nakon cega smo krenuli nazad kuci Put nazad je bio bez problema, sem sto smo morali vezati stop na Apriliji da ne bi spao jer je nosac iz nepoznatih razloga pukao Kisa nas je uhvatila tek kada smo stigli u Valjevo, tako da smo imali srece Na pocetku putovanja u oba motora smo sipali pun rezervoar: Aprilia - 21l, Pulser -10l Do gore smo imali 110km + voznja gore i + Nazad 110km Otac je na 20km od Valjeva prebacio na rezervu, a ja sam imao jos goriva za voznju po gradu Sve u svemu ja sam prezadovoljan svime, putem, odmaranjem tamo, performansama motorom, znaci svime, preporucujem i drugima da odu na isto mesto Jedino sto su me nervirali izlozeni manijaci u krsinama koji su se lozili da te prestignu i to urade jedva, tako da ja moram dodatno da usporim da bi me prestigli, a posto se u takvim situacijama pomerim skroz u desno oni jos voze istom trakom kao i ja Za kraj cu vam ostaviti jos po koju slikicu mog motora hehe

1. dan - Beograd-Kosmaj-Aranđelovac, starim Aranđelovačkim putem. Magare napakovano sa svim što njemu i meni može da zatreba u narednih deset dana. Rešili smo da se spuštamo u civilizaciju samo po potrebi, za benzin i hleb Stari hrast iznad Ranilovića, na starom Aranđelovačkom putu. Uvek kad idem na tu jednu godišnju turu od nekoliko dana, koristim rodbinu i plac koji imam u okolini Aranđelovca, kao odskočnu dasku. Taj prvi dan iskoristim da se uverim da nisam nešto zaboravio i da je sve upakovano kako treba, raspored težine, balans, ponašanje motora. Višak izbacim i ostavim kod brata, u povratku kući pokupim. Između ostalog, na taj način 'preskačem' onaj najdosadniji deo putovanja, polazak od kuće i najdosadnijih prvih 100km koje sam vozio zilion puta do sad Ne računajući povratak...

Sigurno su mnogi KLR-ovi prošli mnogo gore stvari ali ovo je test polovnog KLR-a koji je bio u katastrofa stanju kad sam ga kupio - dovoljno je reci da je pre trošio svo ulje na 100km... Verovatno ste do sada vec bili na Tari - planina predivnih predela, jezera i staza za vožnju. Ova prica pocinje nedelju dana pre puta na Taru. Provozao sam svoj KLR do Vršca ne planirano i primetio da je tamo groždenbal. Zaustavio sam motor, parkirao se i krenuo da obilazim. Primetio veliki broj bajkera i mislio kako su ljudi došli na groždenbal (kad sam otišao kući video sam da je bio moto skup). Prošetao se, kupio rakije i vina vratio se na motor i krenuo putem Vršackih planina ne bi li probao tandem let paraglajderom. Izabrao sam pogrešnu stazu - dosta strmu i velikim kamenjem. Usled neiskustva motor nije uspeo da izvuce i pao mi sa strane i menjac se iskrivio (neki bedan menjač je bio montiran, verovatno ne KLR-ov). Posle dalje vožnje primetio sam da teže ubacuje u brzine ali sam racunao da je to zbog iskrivljenog menjaca. Vratih se nazad u Novi Sad ostavio motor i otišao kuci i poceo da planiram putovanje na Taru. Plan je bio na Taru da idem u petak, pa otišao sam da provozam motor u sredu. Odma na početku ubacivanje u brzinu je skoro nemoguće. Ubacim u ler nekako, zovnem mehaničara Nemanju i on čovek ostavi devojku i dođe kući meni da pomogne. Prva jedva, druga jedva, treća jedva... više neće ni u jednu brzinu, tempiram semafore da ne moram da stajem, a kad stanem tempiram kvačilo i gas ne bih li se pokrenuo iz treće. Stižem u Kamenicu a Nemanja odma otvara motor i nalazi problem, pukla oprugica od šaltalice. Par poziva kasnije nalazimo oprugicu u Begeču a ispostavilo se da čovek ima 2 KLR-a rastavljena - tako da sam odma uzeo i original KLR papučicu za menjač. Sve smo ukupno sredili za 3 sata i nije bilo potrebno da se odlaže vožnja na Taru. Petak 25-i jutro, popakovo stvari, otišao do garaže i natovario na motor. Zabrinut oće li sve raditi kako treba krenuo putem Tare preko Šabca i Loznice. Put do Loznice relativno dosadan ali posle put kreće uz Drinu i tu je prelep. Pauza na Zvornickom jezeru malo radi odmora i da napravim koju fotke. Nalećem na čoveka koji tu odmara koji mi kaže da ce biti kiše a ja mu ne verujem jer sam, jelte, gledao prognozu. Nastavljam vožnju a predeli sve krecu da budu lepši i lepši. Sve vreme me pratila neka jako slaba kiša. Odma pred Bajinoj Bašti nailazim na kućicu na drini koja je bila u svim mogućim novinama, čak i Nacionalnoj Geografiji. Navodno sagrađena od ljudi koji su ti plivali i koristili stenu za odmor. Prvo su napravili malu platformu a vremenom je dovelo do toga da se napravi nešto ozbiljnije. Nekad je odolevala drini, nekad se morala ponovo praviti. Tako nekih 40 godina. Stižem na pumpu u Bajinu Baštu cekam par minuta da vidim oće li jače padati... Marfijev zakon stupio je na snagu i krenuo je pljusak. Kad sam video da neće stajati raspitah se kod radnika na pumpi ima li neki kul smeštaj negde blizu a on mi preporucio restoran i sobe "Kod Kurte". Inače na pumpi rade 2 blizanca pa je bilo smešno pokušavajuci da pričam sa jednim o nečemu što sam pričao sa drugim. Krenuo sam po relativnoj slabijoj kiši po uputstvima radnika sa pumpe. Naravno pogrešio sam i stigao do manastira Rača. Tamo sam pitao sveštenika za dalje upute. Odlična šumska staza kroz Taru vodila me na taj glavni put na koji sam trebao da idem. Iako je krenuo pljusak nije mi smetalo, penjao sam se uz Taru, uši pocele da pucketaju od pritiska, prolazio sam neka mala sela na obroncima, gledao predele i primećivao kako sam sve više više. Nakon 15ak minuta vožnje odjednom asfalt! Zaključio sam da bi trebao desno i molio Boga da taj Kurta nije levo. 10ak minuta vožnje i prvi znaci raznih apartmana a i uskoro "Kod Kurte". Mokar do gole kože našao sam Kurtu i parkirao se. Enterijer "Kod Kurte" je bio sav drven i okićen fotkama sa relija i motokrosa. Smestio se, istuširao, presvukao i obukao patike ali sa kesama na carapama jel su patike bile skroz mokre. Otišao sam da jedem, po preporuci, komplet lepinju sa kiselim mlekom. Moram li reci da je toliko bila dobra da sam isto to jeo da za dorucak. Vece sam proveo sušeći patike za sutra. Verovatno svi vec znate za "Kurtu" ali iskoristiću ovi priliku da ako ikad budete naišli obavezno svratite. Ujutru sam se popakovao i krenuo putem Zaovinskog jezera. Put običan asfaltiran... Kad sam stigao do Zaovinskog jezera krenuo sam zemljanim putevima nadajući se da ce ići skroz oko jezera ali sam se prevario. Gospodin čija je kuca na kraju puta se začudio a ja sam ga pitao "ima li dalje"? Odgovorio mi je "nema dalje, a kud bi ti dete"? U tom trenutku izašla je žena iz kuće nasmejana i zacudena i rekla da se uplašila jer je mislila da je helikopter sleteo ispred kuće. Ja sam odgovorio da bi da idem oko Zaovinskog jezera a on me uputio na asfaltni put. Imao sam još par ne asfaltiranih puteva oko Zaovinskog i lepih predela pa sam na kraju odlučio da se uputim ka Drvengradu. Proverio sam mapu i video da ima zemljani put skroz do Drvengrada a nisam ni bio svestan koliko ce taj put biti uzbudljiv i zahtevan. Par pogrešnih skretanja i prolazim pored jednog skretanja levo i gledam jel taj put i mislim se "nemoguce, ko će se tamo popeti". Nastavljam pravo proveravam mapu i shvatam da ipak jeste taj put. Adrenalin mi pomogao da udarim po gasu i u prvoj savladao uzbrdicu bez nekih problem - KLR je samleo sve ispod sebe. Blato i kamenje je bilo sve vreme na stazi. 20 minuta samo penjanja dok se nisam našao negde na vrhuncu staze, napravio sam par fotki srecan gde se nalazim i srećan što je KLR prošao verovatno najteži ispit do sad. Kasnije sasvim laka šumska staza i izlazim na čistinu i tamo srećem 3-4 quad-a i pitam ih kuda do Drvengrada. Nastavljam uz pozdrav i stižem do Drvengrada. Lepo mesto, lepo urađeno nije sad da kažeš 'čudo čoveka' ali vredi videti. Imena ulica su "Brus Lijeva", "Novaka Djokovica", "Trg Dijega Maradone" itd... Grad sadrži teniske terene, sportski centar - smešno nazvan "Prokleta Avlija", crkva, restoran i par kafića. Kupujem orahovaču od neke starice i jedan magnet. Izlazim is Drvengrada spremam se za motor i vidim devojku na biciklu i iza pretrpane bisage, nasmešim se i pozdravim je i u sebi malo zažalim što više nemam vremena za ture biciklom. Odlučim da necu noćiti na Tari jer mi je par lokalaca reklo da ce biti kiša u nedelju pa sam krenuo polako nazad. Istim putem, morao sam da se zaustavim kod kućice na Drini i na pumpi gde rade dva blizanca. Ovog puta je radio onaj koji mi je preporučio gde da odsednem, ispričali se, zahvalio sam mu se i krenuo kući. Put nazad je bio hladan i uhvatio me mrak. Polaku su počela da se nižu mesta koja dobro znam - Ruma, Irig i Novi Sad. Stigao sam kući, mokar od kišice, smrznut, ruke se grčile ali sam bio srecan jer sam napokon za KLR-a, posle mnogih popravki, mogao da kažem da ide kao zmaj a i našao sam majstora koji ce mi sve brzo i kvalitetno rešiti.

Posto kisa ne prestaje da pada, pokusacu da vam docaram kako je bilo u devetom mjesecu prosle godine, kada smo nas 20-tak isli na splavarenje rijekom Tarom. Ekipa je uglavnom bila iz Splita, izuzev mene, moje zene i tomee-a iz Cakovca... Dogovorili smo se za ovaj izlet pocetkom devetog mjeseca, I poslije nekoliko dana ga I realizovali. Prethodno sam obezbijedio sve neophodno da bi ovaj izlet bio nesto jako lijepo na zavrsetku moto sezone. Na sve sam mogao uticati, ali na vrijeme nikako. Ipak, za vrijeme odlaska do dogovorene destinacije, I za vrijeme raftinga, dan je bio pravi ljetnji. Problemi su nastali kada je trebalo da se vracamo, jer kisa nije prestajala do pred kraj naseg putovanja. No, idemo redom… U petak sam se cuo sa Niksom, I sve je teklo po planu. Obezbijedio sam im smjestaj u Baru po cijeni od 10 ili 12 eura po osobi, vise se ni ne sjecam, u jednom malom hotelu koji ima cuvani parking. Docekao sam ih u Budvi u vecernjim satima, a oni su stizali u vremenskim razmacima, u zavisnosti koliko ko smije dati gasa... Poslije dolaska u Bar, prvo su se smjestili, a onda smo otisli do grada I do cuvene picerije PULENA, gdje su se okrijepili I probali nadaleko poznato niksicko tamno… Ujutro smo krenuli oko 8.30, uz laganu voznju I zaustavljanje na nekoliko interesantnih mjesta prosli smo Skadarsko jezero, Podgoricu, kanjon Morace, Kolasin I dosli do Mojkovca, odakle smo skrenuli prema Zabljaku. Put nas je vodio kroz Kanjon Tare, koji je poslije kanjona Kolorada, drugi u svijetu po visini. Inace, rijeka Tara je duga oko 140 kilometara, a dubina kanjona na nekim mjestima iznosi I 1300 metara. Put je sasvim solidan, vrijeme toplo I stvarno se moze reci da smo uzivali. Na 10-tak kilometara od cuvenog mosta na Djurdjevica tari stajemo I skrecemo kod nasih domacina koji su sve pripremili za rafting. Mjesto se zove Splaviste I tu ostavljamo motore I licne stvari koje cuvaju ljudi iz ekipe koja organizuje splavarenje. Cijena ovog aranzmana je 50 eura I u nju ulaze hrana, pice, odijela za rafting, voditelj camca I prevoz od zavrsne tacke splavarenja do pocetne. Posto dugo nije bilo kisa, voda na rijeci je dosta niska, pa samo splavarenje je bilo vecini dosadno. Kazu nam da treba doci u 5-om ili 6-om mjesecu, I da je onda kao borba za zivot. Ipak, meni se vise ovako svidja… Krenuli smo, obuceni kao ronioci sa bocom neke kajsijevace I vrecom hladnog niksickog piva. Vec na pola puta je bar trecina bila pijana, a kasnije su im se I ostali pridruzili. Prolazak kroz ovaj prelijepi kanjon je bio zaista fenomenalan. Ostaci starih mostova, utvrdjenja I rjecice koje se ulivaju u Taru su se stapali sa ovim krajolikom. Poslije sat I nesto vise, dosli smo do rijeke koja se uliva u Taru, praveci prelijepe kaskade na uscu. Nedugo zatim smo stali I obisli Manastir koji se nalazi uz rijeku I koji je skoro obnovljen. Vecini gostiju je ovo bilo prvi put da su usli u neki pravoslavni vjerski objekat. Nastavili smo poslije nekih pola sata, mirnom vodom do naseg odredista, gdje su nas cekali dzipovi I mini busevi za povratak u kamp. A tamo, hrana postavljena po stolovima. Navalili smo na razne pite, sireve, kisjela mlijeka I hladnu jagnjetinu. Taman toliko da dodjemo sebi od onog alkohola I da mozemo lijepo sjesti na motor I odvoziti se jos 30-tak kilometara do Zabljaka. Na Zabljaku, gradu na najvecoj nadmorskoj visini, cekale su nas sobe u privatnom hotelu MB. Cijena je bila 16 eura po osobi, sa doruckom. Cakule su se otegle do duboko u noc, a ujutro nas je cekao povratak, koji nam nece bas tako lako pasti zbog veoma jake kise. Krenuli smo oko 10 sati, odlazuci polazak, nebi li se vrijeme smilovalo. Nista nije pomagalo, I vec do Savnika, koji je na oko 50 kilometara od Zabljaka, svi smo bili mokri. Nisu nam pomagala ni kisna odijela, ni razni oblici kesa I ljepljivih traka oko nas. Jednostavno, curilo je sa svih strana. Nekako smo se dovukli do Niksica I stali da se odmorimo. Kisa je I dalje padala, a mi smo se tu I rastali. Splicani su otisli preko Trebinja na Dubrovnik, a ja I moja zena, preko Podgorice, kuci. Cim smo izasli iz Niksica, kisa je prestala da pada. Po Niksinom kazivanju, isto se desilo I njima, tako da je ostatak puta bio OK. Na kraju smo jednoglasni bili da ovo treba ponoviti, I mozda probati u 6-om mjesecu, kada ce adrenalin proraditi svom jacinom… Evo i mape...

E pa prica ide ovako. Pogledao ja u petak vremensku prognozu za subotu na yubc sajtu i vidim oblacno BEZ kise temperatura 19 stepeni. Jutro suncano mozemo sestra i ja da idemo na put. Kod lipovacke sume pocela da pada kisa.Do Lazarevca smo vec bili debelo oprani i resili da se vracamo kuci. I tako je to slavno proslo... ...Ali posto sam ja prilicno uporan resih da probam ponovo. U ponedeljak gledam prognozu ovaj put na TV-u(na greskama se uci) za utorak predvidjeno super vreme i 24 stepena. Moze! A da zaboravio sam da spomenem gde idem: Divcibare,Bajina Basta(BB),Perucac,Tara,Zlatibor. U utorak 9.00 sve spremno i mogu da krenem ovaj put sam. Po ko zna koj put ove godine idem ibarskom do lazarevca tj do OMV pumpe kod mesta Celije. Par metara pre OMV je skretanje za Divcibare ima putokaz. Dalje put ide ka Mionici i sve do nje je put dobar/odlican. Odatle pocinje penjanje na Divcibare i los put a negde ga i nema tj nedostaju delovi asvalta skinuti jer su bas tad radili i krpili put verovatno je to vec zavrseno dok ovo citate ali opet je put dosta los. Dobra strana toga je sto mora da se ide sporije pa moze i malo da se uziva u pogledu koji postaje sve bolji i bolji sto se vislje ide. Dolazim do vrha gde su odmaralista sve je uglavnom prazno,renoviraju hotel Divcibare valjda ce proraditi tu se nisam zadrazvao jer sam bio mnogo puta kao mladji idem malo dalje prema Kosjericu(mozda 2 km od hotela) i izbijam na vidikovac gde ima kucica i moze malo da se odmori uz bruka pogled. Cajger kaze malo preko 120 km tj vremenski 2 sata i 15 minuta voznje(bilo bi brze da nisu radili put). Tu malo odmaram i pricam sa nekom zenom koja mi daje korisne savete sta bi mogao da obidjem uglavnom sve sto sam i planirao ali me podsetila da bi mogao da obidjem i Mokru goru tj ono Kusturicino etno selo gde je sniman film "Zivot je cudo". Moze. Idem dalje,spustam se prema Kosjericu i tu je put dobar i ima zanimljivih krivina,lepo! U Kosjericu pitam neke ljude da li ima put ka BB posto na jednoj karti imam ucrtano a na jednoj nema. Kazu oni ima i da idem do Varde pa levo prema Jakalj-u. Savet: Obavezno pitati mestane sta smatraju pod pojmom "put". Do Varde put nije tolko los a odatle makadam. Pitam nekog seljaka kolko jos ima makdama do asvalta,veli on 2-3 km. Savet: za seljake i vreme i km su prilicno relativni pojmovi. Nekih 5-6 km moj bike je imao prilike da dokaze off road sposobnosti(kome jos treba V-Strom). Onim koji ne bi da se upustaju u ovakve avanture tj ne voze enduro preporucujem neki drugi put od Kosjerica. Dalje put me vodi preko Kostojevica i Rogacice prema BB. Tu se vec izbija na Drinu pored koje ide put pa je pogled lepsi. Tu negde je i ovo mesto Krivi vir(ako sam dobro zapamtio) gde moze da se odmori pored same Drine verovatno moze i neko pice da se popije ali nije sank radio kad sam ja bio. Idemo dalje. Kroz BB samo prolazim i dolazim do hidroelektrane i zastajem da slikam, kasnije je zabranjeno slikanje. Sa druge strane brane Perucac i jezero. Tu pravim pauzu 20-tak minuta,pogled odlican, da je leto verovatno bi se oladio malo u jezeru. Odatle se penjem na Taru sto je trebalo da bude jednostavno da nije zatvoren tunel koji vodi ka Mitrovcu zbog asvaltiranja. Opet sam prinudjen na kozije staze na koje me upucuju mestani ovaj put poucen iskustvom saznajem da ima oko 5 km makadama(penjanja) sto smatram podnosljivim posto sam vec doktorirao off road voznju. Posle dosta zajebancija konacno stizem do Mitrovca tu se malo odmaram,jedem i raspitujem za put dalje. Vreme: 15.15 predjenih 230 km. Odlucujem se da obidjem krug oko Zaovinskog jezera. Nekih 5 km od Mitrovca dolazi se do raskrsnice gde biram u kom smeru cu da idem oko jezera. Odlucujem se da skrenem levo sto preporucujem svima koji ne voze enduro ili nisu iskusni soderasi. Put nije los obilazi se oko Zaovinskog jezera ali ima tu jos nekih malih jezera. Da li treba da spominjem da je pogled wooooow. Posle nekih 70% obidjenog kruga oko jezera dolazi se do raskrnice(ima neka kafana na cosku) gde se levo skrece za Mitrovac. Kao sto sam vec rekao ko nema iskustva sa soderom a ponekad i blatom bolje da se vrati istim putem kuda je i dosao. Prilicno umoran dolazim opet do Mitrovca. Trebalo mi je vise od sat vremena da obidjem tih 20tak km oko jezera sto zbog spore voznje zbog razgledanja a vise zbog onih 30% loseg puta. Dalje idem prema Kremni. Nemam vremena da svracam do odmaralista. Od Kaludjerskih bara do Kremne je put mnogo dobar sa opakim krivinama(kome jos trebaju Alpi). Da nisam bio umoran i da se nije smrkavalo otisao bi jos jednom gore-dole. Treba reci da je na Tari uglavnom sve dobro obelezeno putokazima. Od Kremne se ide nekih 15 km i dolazi do Mokre gore. Napomena: skretanje za Etno selo(tj Drven grad Mecavnik da budem precizan) je sa desne strane pre cesme i ja nisam video nikakav putokaz nego me je kasnije uputio neki mestanin. Inace cela Mokra gora je u etno fazonu i ima raznih stvari razbacanih na vise mesta. Ja sam obisao samo malo odamh pored puta i etno selo. Ulaz u selo se placa 160 din (po meni mnogo). U sustini nema nista posebno da se vidi galerija,prodavnica etno dzidzabidza,pekara,restoran,biblioteka,bioskop. Zao mi je sto nisam imao vise vremena da pogledam kratak film(verovatno ukljuceno u cenu karte) verovatno je zanimljiv.Inace u restoranu je sedeo Kusutrica ali nisam ja paparaco pa ga nisam ni slikao(a nisam bas ni neki njegov obozavaoc). Tu sam uhvatio zadnje zrake sunca za jos koju sliku i polako povratak kuci. Morao sam da odustanem od plana da svratim do Zlatibora da pojedem pljeskavicu i odmorim malo pored jezera...drugi put. Radovi na putu i obilaznica do Uzica tj Mackata. U Uzice ulazim da se malo odmorim i pojedem prvi normalni obrok tog dana. To je pravi grad udjes 100m i odmah naletis na 5 fast food-ova. Vec je pao mrak i malo me minula zelja za voznjom a ceka ne bas kratka voznja kuci. Da li treba da spominjem da je bilo malko hladno pri povratku...Skinut asvalt kod Gornjeg Milanovca ali posle onih kamenjara ovo mi je zezancija.Kuci sam oko 22.30 posle predjenih 575 km i oko 12 sati aktivne voznje. Opaka putna brzina. Za kraj treba reci da ovu turu definitivno treba ici po lepom danu. Verovatno bi ona Tara po tmurnom danu delovala malo sablasno. Takodje bi trebalo ici leti kad je dan duzi pa da se to lepo provoza po danu. Najbolje bi bilo da ostati po koji dan na Divcibarama,Tari i Zlatiboru pa prosetati i obici sve ali sto se tice samo voznje ovo je mnogo dobra tura. Pozdrav svima pa na prolece da obrnemo jednu grupnu voznju! P.S. Malo se oduzio ovaj post(kolki bi tek bio da sam isao na turu od 10 dana) sta da radim kad sam covek od pera