Valkaluci, Beljanica i Manastir

[lalajko 1956 Napisano Jun 5, 2012]

PETAK

 

Vec dugo se sa Boboskom dogovaram o putu na Kucaj. On ima zelju da vidi taj deo nase zemlje, ali ne zeli da ide sam. I nije pametno tamo ici sam. Konacno, ove godine su nam se slozili slobodni termini i dogovorili smo se da krenemo, ali na moj nacin – putovacemo planinom i spavati gde nam najvise odgovara, tamo gde se zateknemo. Takav nacin putovanja Kucajem jos nisam praktikovao. Obicno se spavalo negde na periferiji, najcesce kod mog prijatelja Race cije imanje je na samoj kapiji Kucaja. Boravak u planini zahteva specificne pripreme i opremu koja se nosi. Sem kamp opreme, potrebno je poneti hranu i vodu za bar 3-4 dana boravka gore.

 

 

Bar sam ja tako mislio.

 

Pored satora i vrece za spavanje, kao osnovne opreme, na motoru mi je bio i Intex singl dusek na naduvavanje kao i kompresor. Sve je to stalo u dry-bag Ferrino vrecu od 70 litara koju sam pricvrstio na Maxiu tako da mi bude pri ruci – prvo sto vam je potrebno kad stignete na mesto prenocista je bas ta oprema. Zatim su tu sekirica i dobar noz, ne samo kao alat za postavljanje satora i spremanje drva vec i kao kakva takva zastita od stanovnika sume. Naravno, tu je i standardna moto oprema – kisno odelo, podkape, neki alat, zatim odeca i obuca potrebna za 3-4 dana i tako dalje. Sve ovo, popunilo je sav raspolozivi prostor u koferima i opteretilo motor sa bar 50 dodatnih kilograma. To utice na ciklistiku motora, ali samo na brze promene pravca pri malim brzinama. Po asfaltu se to nije puno osecalo.

 

Kupovina hrane i pakovanje su me zadrzali previse, pa sam se kod Boboskine kuce u Prislonici kod Cacka pojavio sa oko sat vremena zakasnjenja u odnosu na dogovoreno vreme.

 

 

Odmah smo nastavili dalje do Mrcajevaca pa potom ka Gruzanskom jezeru u Kragujevcu.

 

 

Nesto iza Knica, posle pruge, pravimo prvu pauzu za kafu u kaficu Ko to tamo peva. Dvoriste kafica krasi puno etno rekvizita, a najznacajniji je autobus identican onom koriscenom u kultnom filmu, po kome kafic nosi ime.

 

 

 

 

 

Potom prolazimo Kragujevac i preko Donje i Gornje Sabante i Jagodine stizemo u Cupriju. Ja koristim priliku da obidjem kucu, a Boboska da spremi svoje zalihe hrane za put. Odlucujemo da prvu noc provedemo kod Race uz rostilj pa nabavljamo odgovarajuci “materijal”. Naravno, punimo rezervoara do cepa, jer tamo gde idemo nema pumpi. Vijugavim putem od Senja brzo stizemo u Senjski rudnik gde svracam kod rodjaka koji se bavi odkupom pecuraka gde dobijamo par kilograma vrganja kojih ove godine ima u velikim kolicinama. Vrganji su popunili bukvalno poslednje kubne centimetre prostora koje sam imao na motoru.

 

 

 

Kod Race dobijamo standardno toplu dobrodoslicu i uz pijuckanje Boboskine rakijice bacamo se na postavljanje satora.

 

 

Zar nije namesten za desetku??

 

 

Raca za to vreme priprema rostilj i vece se nastavlja u izuzetno prijatnoj atmosferi.

 

 

Upoznajemo i Racinog komsiju iz sela, koji nosi isto ime i prezime kao ja. Covek nas sav odusevljen poziva da obavezno svratimo do njega pre polaska kuci.

 

Ovo je prvo kampovanje sa novom opremom – tokom zime sam nabavio Ferrino Syncro 2 sator i Mammut Kompakt vrecu za spavanje. Zanimalo me je kako ce se ova oprema pokazati u planinskim uslovima u kojim sam se prosle sezone smrzavao sa Kalahari satorom i Sierra letnjom vrecom. Ispostavilo se da je cetvorosezonski Syncro sasvim dovoljan da bude toplo, tako da vrecu nisam ni koristio. Jedina greska je sto nisam otvorio ventilacione otvore pa sam to morao da radim tokom noci – sator je izuzetno dobro zatvoren i zadrzava dosta toplote koju ispusta telo. Veliki dodatni plus je jednostavno i brzo postavljanje – sve je spremno za useljenje bukvalo za najvise dva minuta. To ipak ne znaci da cu se spasti mukotrpnog postavljanja satora – ostatak “slobodnog” vremena sam pomagao Boboski oko njegovog satora. Setih se tada zasto se McKinley Oregon 4 naziva sator za cetiri osobe – toliko ih je potrebno za brzo postavljanje satora… Ali, uz Rosi-Stoner diskusiju sve se brzo zavrsi...

 

Tokom veceri je malo zahladnelo, a na zapadu su se gomilali tamni oblaci. Nesto iza ponoci, osula je kisa koja je u vise navrata padala do jutra. To je dodatno ulepsalo moju prvu noc u novom satoru, ali i unelo brigu oko vremenskih prilika za sutrasnju voznju.

[lalajko 1956 Napisano Jun 5, 2012]

SUBOTA

 

Budimo se oko osam sati i pakujemo se. U stvari, pakujemo Boboskin sator jer je moj bio brzo spreman. Nismo doruckovali, plan je da to obavimo putem, negde u sumi. Jedino sto se ne sme propustiti je legendarna Racina kafa kuvana na plamenu ognjista.

 

 

 

 

 

Put nas vodi ka Resavici gde stajemo da kupimo tiganj za pripremu vrganja.

 

 

Konacno, iza Resavice skrecemo na makadamski put koji ce nam biti jedina podloga kojom vozimo sledeca tri dana.

 

Sticem utisak da je seca Kucajskih suma prilicno intenzivirana. To se vidi i po stanju sumskih puteva koji su prilicno razvaljeni od moje poslednje posete. Ogromni krateri su napunjeni vodom tako da smo tokom puta imali prilike da prodjemo hiljade bara od kojih se neke bile bar do pola tocka dubine.

 

 

 

Mislim da je to Bobosku dovodilo do ocajanja jer je kvasio lanac na Transalpu, koji kasnije bio presvucen lepim slojem bele prasine. Suv lanac se bas lepo cuo tokom voznje, pa smo cesto kortistili pauze da sprejem popravimo stetu. Moje sale na racun lanca i kardana kod BMW-a nisu bile ni shvacene ni dobro prihvacene…

 

Obilazimo standardne lokacije za ovu trasu, ponor reke Nekudovo i vodopad Prskalo.

 

 

 

 

 

 

 

 

I Nekudovo i Prskalo su bilo obilato snabdeveni vodom i pruzali su zaista spektakularan prizor. Brzo zatim stizemo na Valkaluci i njegovu Veliku livadu. Parkiramo kod cuvene lovacke ceke i onako, lezerno, setamo se po livadi. Obilazimo i cuvene vrtace.

 

 

 

Tokom puta iznenada postajem svestan da se izmedju vrhova ogromnog drveca vidi plavo nebo. Po prognozama, danas je trebalo da pada kisa tokom celog dana. Gde su meteorolozi pogresili ne znam, i ne zanima me.

 

Par kilometara dalje, sakriven u najdubljoj sumi, nalazi se lovacki dom Valkaluci. Ovde smo planirali da provedemo prvu noc u sumi. U domu zaticemo sumara Novicu sa suprogom kako vredno rade na uredjenju doma i dvorista. Dobijamo dozvolu da ovde prenocimo, a dobijamo odmah i sjajnu crnu kafu.

 

 

 

 

Nesto kasnije nas domacica nudi i pasuljem sa “dimljenim butikicama” sto naravno niko normalan ne bi odbio.

 

 

Zamolili smo domacicu da po povratku sa popodnevne voznje u kujni doma pripremimo vrganje, ali ona to odbija insistirajuci da nam ih ona pripremi. Pa dobro. Sada skidamo sve kofere sa motora i krecemo dalje potpuno neoptereceni. Neverovatno koliko znaci ta razlika, imao sam utisak kao da vozim laganog krosica! Bukvalno smo jurcali kroz sumu, cesto koceci u poslednjim trenucima pred krivine, zanoseci zadnji deo motocikla ka krivini.

 

 

 

 

U sebi, planirao sam da se konacno popnem motorom na Malinik, najvisi vrh istocnog Kucaja, sa kojeg se pruza najbolji pogled na celu duzinu Lazarevog kanjona. U povratku, plan je da pronadjemo i posetimo zilotski manastir, koji takodje dugo zelim da posetim. Naravno, planovi sluze da bi se izjalovili...

 

 

 

Posle Troglan bara izlazimo na Veliku Brezovicu, najvecu livadu na Kucaju. Potom prolazimo pored istoimenog sumskog gazdinstva, koje je jos jedna tacka za bezbedno prenociste, kome to treba. Ubrzo smo kod cumurana na pocetku doline Vejske reke. Iznad cumurana se nalazi raskrsnica do koje morate odluciti na koju stranu zelite jer vas putevi vode u razlicite delove planine.

 

 

Pre par godina sam sa Andjelkom Exmanom i Djurom sasvim slucajno krenuo gornjim putem, kasnije sam saznao da vodi ka manastiru. Tada smo brzo shvatili da smo na pogresnom putu i vratili se nazad. Kasnije sam pregledom track-loga video da smo bilo relativno blizu manastiru, ali to naravno nismo znali. Hajde da sad isteramo stvar do kraja, a kasnije produzimo do Malinika.

 

 

To je bio na brzinu skrojen plan koji se srusio posle nekoliko kilometara…

 

 

Ovo deblo preko puta nikako nismo mogli da pomerimo, ma koliko zapinjali. Opet sam morao da priznam poraz i da se vratim do cumurana. Na plan B koji je bio da Malinik ostavimo za sledeci dolazak, a da pokusamo manastiru da pridjemo obilaznim putem. To znaci nekih desetak kilometara dolinom Vejske reke, pa u podnozju Malog Malinika levo, ka manastiru, meni nepoznatim putem. Mapu nemamo, iGo nije pokrio ovo podrucje, imamo samo osecaj za orijentaciju da nas vodi. Po secanju, trebalo bi da do manastira ima 6 do 7km.

 

 

Naravno, pregurali smo to rastojanje brzo, ali od manastira ni traga. Jedina uteha je sto u daljini vidim Mikulj, vrh ispod koga znam da se nalazi manastir. Treba samo naci put do tamo, preko gustom sumom pokrivenih brda. Treba li pomenuti da sve vreme vozimo kroz fantasticne prizore – nepokosene mirisne livade ili duboko mracna suma.

 

 

 

Ipak, podsvesno pocinjem da razmisljam o planu C. Situacija je da ne znamo gde smo, da smo bez ikakve opreme za noc u sumi i da ne znamo kuda cemo i kako odavde. Sigurno imamo samo put kojim smo dosli, zapisan u navigaciju, ali je on poprilicno dugacak i pitanje je da li bi pre mraka bili na Valkaluciju. Znam cetiri puta od manastira ka Valkaluciju, jednim smo dosli, jedan je zakrcen, jedan je meni nepoznata precica i jedan okolni preko kanjona Krnje jele severoistocno. Ali za to treba prvo doci do manastira…

 

Prolazimo pored par raskrsnica na kojima skrecemo samo vodjeni idejom da idemo ka Mikulju. Put krece strmo na gore i konacno na samom vrhu u sumi, nailazimo na raskrsnicu sa koje odlaze putevi na sve strane sveta. Ali ono sto je najvaznije, nalazimo putokaz za manastir do kojeg imamo samo pet kilometara.

 

 

 

Ispostavilo se pet jako teskih kilometara jer se radi o putu sa dubokim kolotecinama punim vode i blata. Motori igraju levo desno, noge moraju biti podignute iznad blata, a sa desne strane je strma litica tako da greske mogu biti jako tesko placene. Uopste, jako cesta je ovakva situacija – vozite po blatnjavom putu prepunom rupa, i sa jednom strmom ivicom.

 

Konacno, u daljini vidimo manastir i nekako je jasno da cemo veceras negde stici.

 

 

Na ulazu u manstirsko dvoriste je kucica sa ogromnim sarplanincem koji drema na popodnevnom suncu. Lenjo nas je pogledao jednim okom i okrenuo se na drugu stranu. Dobro je da je takav, jer je lanac kojim je vezan podugacak i sigurno smo mu bili u dometu.

 

 

 

 

Jos nismo ni parkirali motore, vec se pojavila jedna monahinja. Odmah nam je ponudila da obidjemo manastirsku crkvu pa da sednemo na neko posluzenje. Prihvatamo naravno obe stvari. Pored crkvice, tu se nalaze prostorije gde monahinje borave i nesto tehnickih objekata. Nesto vise nalazi se mali konak i livada na kojoj se moze kampovati. Eh… da smo poneli opremu. Posluzenje je bilo u vidu toplih kiflica sa sirom i bokalom hladnog soka od zove. Provodimo oko pola sata u prijatnom razgovoru gde saznajemo mnostvo detalja o tome kako je ziveti potpuno odvojen od sveta, kako se snalaze za hranu, vodu, kako je zimi…

 

 

Ovo je mesto definitivno na spisku mesta gde treba prenociti. Odmah iznad je kao sto rekoh Mikuljski kamen, na koji se moze doci pesice okolnim putem ili direktno preko stena uz pomoc postavljenih lanaca. Kako god, odozgo se pruza jedan od najatraktivnijih pogleda na Kucaju i tamo treba otici u smiraj dana, kada zalazak sunca dodatno ulepsava vec spektakularan prizor.

 

 

Naravno, raspitujem se i o putevima kojim bi mogli da odemo, ali ona nije sa tim previse upoznata. Upucuje nas na par radnika koji nize manastira rade sa drvima. Pozdravljamo se i odlazimo. Radnici nam daju savet da moramo opet onim mukotrpnim blatnjavim putem do raskrsnice na vrhu, pa potom putem na kojem posle 50 metara imamo mostic. To je vazna informacija jer raskrsnica ima nekoliko krakova.

 

 

Zacudo, lakse smo se popeli do gore nego sto smo sisli dole. Kilometrima kasnije, opet sam poceo da se pitam gde cemo izaci, ali je na srecu odgovor brzo stigao. Prepoznao sam raskrsnicu preko koje smo vise puta iz Zlota isli ka kanjonu Resave. Na raskrcu se moze skrenuti desno i posle nekoliko (valjda) kilometara doci do Dubasnice i Miloseviceve vile, za koju kazu da je sad u jadnom stanju. Mi skrecemo ipak levo i spustamo se ka Vinatovaci i velikom krstu. Odatle sledi brzi uspon na Klencus i Facu – definitivno nikad brze nisam stigao na vrh. Potom na pola puta ka Klocanici skrecemo ostro levo i izbijamo na vrh ispod kojeg se nalazi nas dugo cekani Valkaluci. Na vrhu telefoni pocinju da piste – dospeli smo u jednu od “telefonskih govornica”, mesta gde postoji signal mobilne telefonije.

 

 

 

Nasi domacini u domu su vec zabrinuti za nas. Domacica se odmah baca na pripremu vecere, a mi postavljamo Boboskin sator i podmazujemo prasnjavi Transalpov lanac. Vece provodimo u razgovoru sa domacinima koji nam pricaju brojne anegdote iz sumskog zivota.

 

 

Nisam mogao da odolim a da ne izrazim svoje ogorcenje zbog nacina kako se ovde lovi. Lovci naime imaju ceke postavljene na proplancima sume. Na drugom kraju proplanka se hranilice, gde danima postavljaju hranu. Zivotinje se naviknu da dolaze na hranilice i tada ih lovci ubijaju puskama opremnljenim snajperima i laserskim nisanima. Ipak, dozvoljavam da ja ne razumem plemenitost takvog nacina lova. O nekakvom tihom prikradanju, proucavanju navika zivotinja, smera vetra i ostalom nadmudrivanju ni govora…

 

Druga stvar koja me je razocarala je intenzivirana besomucna seca suma. Kako sam ranije pisao, ljudi iz Srbija suma znaju taj posao i rade ga kako treba, razumno i uz postovanje prirodnih zakona za obnavljanje sume. Medjutim, ogromno sumsko prostranstvo je pripalo Crkvi koja, po pricama koje sam cuo na terenu, ne kalkulise, vec zeli zaradu sto pre. Dogovorena je seca sa nekom privatnom firmom uz deljenje profita 50:50. Privatnik isplacuje crkvi “njen” deo, ali zakida radnicima plate, pa oni cesto, revoltirani time, unistavaju sve pred sobom, mesajuci imovinu Srbija suma sa imovinom tog privatnika. Vec sada su ogromni delovi terena koje sam ranije vozio kroz mracnu sumu sada samo gole stranice brda prekrivene niskim sibljem.

 

 

Veceramo vrganje koje smo doneli uz sjajan gulas i Boboskinu domacu rakijicu. Kasnije nam se pridruzuje jedan mladji lovac koji je vece proveo na ceki – zali se da mu je svinja dosla pod samu ceku, ali da nije hteo da puca plaseci se da ne promasi.

 

Celodnevna voznja je ucinila svoje i nama se oci sklapaju od umora. Odlazim u sator zeljno ocekujuci da osetim prvu noc na Valkaluciju. Kazu da nigde noci nisu tihe kao ovde. I zaista, nije bilo vetra, ptice su potpuno utihnule, nema ni zrikavaca niti bas icega sto moze da poremeti ovaj duboki mir. Cak je i grmljavina haubica sa Pasuljanskih livada utihnula.

 

Ako je neki vuk ili medved obilazio nase logoriste, mora da je pazljivo gazio.

[lalajko 1956 Napisano Jun 5, 2012]

NEDELJA

 

Po navici, budimo se oko osam, verovatno samo od buke Lada Niva kojima lovci koji su nocas cekali divljac odlaze kuci.

 

 

Nismo se ni okrenuli, vec je na drvenom stocicu pored nasih satora bila servirana sjajna crna kafa. Uobicajena ceremonija pakovanja, jos jednog podmazivanja lanca, za dorucak prvi put nasa hrana, slanina i paradajz. Domacini nam zele srecan put i nadaju se da cemo uskoro ponovo doci.

 

Plan za danas je vec nekoliko puta odlagani uspon na najvisi vrh ovog podrucja – Beljanicu. Do vrha Beljanice postoje dva puta. Jedan od njih izlazi iz samog srca Kucaja i vodi Beljanickom rekom uzbrdo. Tu treba videti i vodopad Beljanicki buk. Drugi put ide sa severne strane planine, preko Sladaje i podrazumeva izlazaj na asfalt, sto sam zeleo da izbegnem.

 

Zato krecemo putem kojim smo sinoc dosli, nazad ka kanjonu Klocanice. Put je prilicno naporan jer se vozi dubokom kamenitom kolotecinom kroz koju se spusta potok! Sve vreme se vozi kroz vodu, pri tom izbegavajuci niske grane okolnog rastinja. Sam ulazak u prostor Klocanice je prakticno civilizacija jer se tu nalaze prve vikendice. Ispred jedne od njih smo spazili lep letnjikovac i svratili da prvi put samo skuvamo kafu. Vlasnik je zaista znalacki odabrao lokaciju za vikendicu kao i uredjenje celog prostora. Tu je proplanak, tu je voda, tu je put, tu je suma. A tu smo i mi da uzivamo tih pola sata.

 

 

 

Voznju nastavljamo kroz kanjone Klocanice i Resave, vise puta ovde opisivanim, pa se necemo zadrzavati na tome.

 

 

Idemo ka Vinatovaci koju prolazimo i ulazimo u prostor Beljanickog potoka. Zanimljivo je da je ovde bagrem u ponom cvatu (pocetak juna) dok je kod nas precvetao jos polovinom maja.

 

 

Krecemo uz brdo prilicno losim putem, sa puno blata i sve vreme strmim ivicama spremnim da kazne bilo kakvu gresku.

 

 

 

Prolazimo vise raskrsnica na kojima se o smeru odlucujemo samo nekakvom logikom. Put se sve vreme penje i prelazi od loseg na gore. Dodatna teskoca su prazni rezervoari a zbog prtljaga tezak zadnji deo motora. Na jacim uzbrdicama prilikom dodavanja gasa, motor zna da podize prednji tocak! Na vrhu, stizemo na plato odakle se put spusta. Zaista je velikodusno onu blatnjavu sumsku stazu nazvati putem, ali hajde. Spust otezavaju drva poslagana po ivici ili rasuta po samom putu. Konacno, nekoliko stotina metara nize, nailazimo na kraj puta!

 

 

 

Naknadnom poverom track loga i uporedjivanjem sa mapom sam utvrdio da sam propustio skretanje u desno i prakticno smo otisli slepim putem duboko u sumu. Skretanje je bilo na nesto vise od 300 metara od pocetka Beljanickog potoka, a mi smo otisli vise od 10km u planinu.

 

Crvena linija je ispravna putanja, mi smo otisli levo ovom isprekidanom...

 

 

Prepreke na putu...

 

 

U tom trenutku smo mogli samo da priznamo poraz i okrenemo motore. Gorivo nam je bilo na izmaku, pa eksperimentisanje sa nepoznatim odvajanjima nije vise dolazilo u obzir. Malo potisteni, vratili smo se kilometrima nazad, skroz do Strmostena.

 

Ipak, tokom voznje dosao sam do plana B. Skoknuti do Resavice, napuniti rezervoare i napasti Beljanicu sa ledja. U Strmostenu svracamo do mog imenjaka na nesto hladno i tu saznajemo da je on diler benzina, posto u mestu nema pumpe. Dileme oko uspona vise nije bilo.

 

 

Sa po pet litara vise u rezervoaru i sa skinutim svim koferima, jurimo do Sladaje. Jedva nalazimo skretanje ka mestu Recke. Blata nema, ali je sada tu put od krupnog belog kamena od koga trpe vec umorni zglobovi na rukama.

 

 

Ipak, idemo prilicno brzo. Receno nam je da od Sladaje imamo oko 10km, ali se ispostavilo da se radi o preko 20km. Posto se savlada prvi uspon, silazi se ka Reckama, pa potom krece kilometrima dug uspon na samu Beljanicu. Skretanje ka vrhu nije obelezeno, pa sam na par mesta “ispipavao” sporedne puteve na kojima sem ovaca i krava nista nisam nalazio. Cuvena parola “kartu citaj, a seljaka pitaj” ovde skoro da ne funkcionise. Karte nema, seljaka nema. Ipak, na jednom mestu, daleko iznad puta, spazio sam dva cobana, ta prilika za sticanje informacija se nije smela propustiti.

 

 

Krenuo sam motorom ka njima, a njihovi sarplaninci livadom ka meni. Hm… Ipak sam stao, i pokusao da doviknem sta me zanima. Nisu me culi, pa su polako krenuli ka meni. Ispostavilo se da smo bas na kljucnom mestu – Recke. Moralo se dalje, opet uzbrdo. Ali da neko od vas ne bi lutao znajte - kad stignete ugledate ovu kucu sa leve strane puta...

 

 

...posle 100 metara stizete na raskrsnicu gde skrecete desno.

 

Ako je put do sada bio los, odavde je katastrofalan! Morate izbegavati krupno kamenje, bolje receno stenje koje izvire iz podloge. Ceka nas jako teskih, kao vecnost dugih, nekoliko kilometara. Raskrsnica nema, sem one koja nama treba, desno se ide na vrh, levo ka Zagubici.

 

 

Skrecemo desno i zacudo prijatnim travnatim putem ulazimo u sumu. Kad sam vec pomislio da smo (opet) zalutali, ispred nas se iznenada ukazuje Beljanica, njeno pitomije lice. Druga strana je naime, odsecena litica. Finalni uspon nije dug, samo par kilometara i gore ste. Vreme je da uzivajuci u pogledu naplatite sav ulozeni trud.

 

 

Ovo mesto je ubedljivo najbolja tacka da sagledate celokupan Kucaj. Svi veliki vrhovi ili karakteristicni detalji su tu. Straza, Tresta, Klencus, Omanis, Malinik su tu, kao na dlanu. Odavde se lepo vidi sva velicanstvenost kanjona Resave. A u daljini, iako na suprotnoj strani Kucaja, vidi se Rtanj.

 

 

 

I cisto za dokumentaciju

 

 

 

 

Skakutanje po stenama nazad ka Sladaji sam iskoristio da snimim karakteristicne tacke, tako da neko ko dolazi ima dobar putokaz, kakav mi nismo imali.

 

 

Ponovo opterecujemo motocikle koferima i polako napustamo podrucje Kucaja do nekog sledeceg puta. Tada ce valjda konacno pasti i Malinik, Beljanicki buk i uspon na Beljanicu sa kucajske strane.

 

Crvenilo na dlanovima ce me danima podsecati na to.

[lalajko 1956 Napisano Jun 8, 2012]

U prilogu je gpx track log subote (manastir) i nedelje (Beljanica) koji mozete ucitati u Google Earth zbog planiranja svojih ruta. Proucavanjem sam video koliko smo gresaka napravili, ali smo ovako bar videli dosta veci deo Kucaja.

 

Srecno!

Kucaj.zip

[Gliga 3926 Napisano Jun 9, 2012]

Lepo

 

Nadam se da cu se ove sezone organizovati za jednu posetu ovim krajevima. Toliko puno planova

[Djordjino 254 Napisano Jun 9, 2012]

Sta reci osim odlicno kao i uvek,svaka cast

[aca-pn 6152 Napisano Jun 9, 2012]

Ko se nije provozao kucajem, taj ne zna kako je to voziti se i boraviti u pravoj divljini.

[Arakis 5261 Napisano Jun 9, 2012]

Kad god sam bio u tom kraju gledao sam vrh Beljanice i činilo se da sa te strane - strane Strmostena nema šanse da se priđe vrhu Ipak može sa druge strane, vidim.

 

Odlično druže, približio si mi te krajeve i slikom i rečju...samo...jesi li video patuljke?

[mile fazer 4462 Napisano Jun 9, 2012]

jako dobro sroceno kroz slike i tekst, kao i do sada.

[Djokic 879 Napisano Jun 9, 2012]

Kvalitetno utroseno vreme!

Lalajko Pr Kucajskih planina!

[PAPARACO 148 Napisano Jun 10, 2012]

Gledajuci slike i citajuci tekst,vec zalim sto nisam nasao vremena da idem sa vama.Sto bi rekao Bobica ''Lalajko je kralj Kucajskih planina''.Naravno,slazem se jer se secam tekstova iz moto casopisa od pre nekoliko god.Ono sto je zanimljivo je da planina uvek pruza nesto novo i posle toliko odlazaka na nju.Putopis odlican,slike fantasticne,........zavidim

[MIĆALEXĆ 136 Napisano Jun 10, 2012]

LEPO LAKI

[Bandolera 1894 Napisano Jun 10, 2012]

Kučaj je definitivno veliki izazov.... i mislim da bez tebe kao vodiča tamo ići.... ....pa ne znam koliko je pametno! I ovaj put je opet bio avantura...... a kulminacija je, pored ostalih vratolomija, onaj deo gde ste otišli 10 km dublje u planinu pa još na suprotnu stranu!

 

Ma svaki put kada otvoriš temu o Kučajskim planinama možemo da očekujemo odličnu priču i prelepe fotografije! Tako je i ovaj put! Svaka čast!

 

[hammerlo 42 Napisano Jun 10, 2012]

Вала Лалајко, имао си се рашта и родити, леже ти ови путописи ко будали шамар, свако путовање спакујеш тако да човек просто пожели да иде и тамо где никад не би. Свака част!

[vlajko 2669 Napisano Jun 11, 2012]

Zato se valjda i prave putopisi..ili motopisi

 

Lale na nivou Tanjugovog izveštača

 

Moram samo da priznam takođe da kompletna kamp oprema (pa x2) strašno opterećuje motorin..

Pretvara ga u tenak..oklopno vozilo velikih gabarita.. u mom slučaju sa suvozačem jedno pola tone mase

 

Manevrisati sa time je jako teško, kretanje, parkiranje i okretanje posebno..

 

Ostaje mi sad da menjam staru kamp opremu za novu..sega mega laku i malu..ali skupu..

 

Prošle godine smo imali vožnju u tim krajevima.. i za ovu je planirano negde početkom avgusta

 

http://forum.bjbiker...-kalendar-2012/

 

Sjani predeli za vožnju, čudesna priroda, svakako deo Srbije koji treba obići..

 

Acapn nam je bio domaćin (njegov garmin ima sve puteljke)

 

http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/69160-kucajske-planine-endurijada/page__p__1122553__hl__kucajske+planine__fromsearch__1#entry1122553

i biće bogami i ove

[zika56 16143 Napisano Jun 11, 2012]

Čim primetim da je Lalajko postavio neki putopis, odmah "bataljujem" bilo koji posao i spremam se da uživam. Često ne mogu da prepoznam ni ona mesta kojima sam prolazio!

Dao bih predlog da svi koji volimo putovanja kroz prirodu, sakupimo pare (za pokrivanje troškova), i damo Lalajku, a da on lepo ode tamo gde smatra da treba i da kasnije napiše putopis. On će to ionako bolje da opiše nego što bi smo mi to "uživo" videli.

Svaka čast majstore i na izboru mesta i na načinu prezentacije.

A jednom ću valjda da imam čast da se malo družimo.

[drvodelja 851 Napisano Jun 11, 2012]

Bravo Lale za putopis, kao i uvek. Džaba ti sva ona objašnjenja ''u slučaju da neko odluči da krene''. Ja kad odlučim da to malo bolje obiđem, idem sa tobom.

[joska 63 Napisano Jun 11, 2012]

Lepa avantura!

Kada planiras ponovo na vrh Beljanice?

Vrlo rado bih se pridruzio

[zaludan 7496 Napisano Jun 12, 2012]

Pročitam naslov, i ne moram ni da gledam ko je autor

 

Imam pitanjce - taj "automatski" šator - je li stvarno toliko jednostavan za sklapanje? Mislim, postavljanje mi je jasno, ali sklapanje...prosto ne razumem kako to funkcioniše. Inače, meni treba oko 10 min da sam postavim moj McKinley Matuka 3, i isto toliko da ga sklopim, pa mi i nije preterano teško, ali ovo izgleda baš primamljivo...

 

 

 

 

P.S. Drugi put se javi da ti dam Garmina - vidiš da je sve lepo ucrtano

 

 

 

 

 

[zaludan 7496 Napisano Jun 12, 2012]

Gledam track log...

 

Kako se log završava na tek nešto preko 1000 mnv, a slike su koliko vidim sa same Beljaničke kape (1291 mnv)?

 

Mislim, kuda ste prošli, i da li od tačke gde prestaje log postoji neki kakav-takav put? Nisam bio na ovom vrhu, ali ću verovatno ići, pa me interesuje...

 

 

 

 

 

[VladaSD 2364 Napisano Jun 12, 2012]

Sve pohvale za putopis i čista desetka za prirodu i dobre ljude iz tog kraja .

[doktor 4662 Napisano Jun 12, 2012]

Kao i uvek nadahnuto i lepo...Bravo!

Kucaj sam tek osetio i nadam se ponovnom druzenju.

PS. zar nije bolje transportnu vrecu sa stvarima vezati iza sebe na suvozacevo sediste, a ne na kofer...trebalo bi da je nize teziste itekako bitno na terenu?

[lalajko 1956 Napisano Jun 12, 2012]

Jeste, ali sam zeleo da probam bas to mesto. Uskoro nabavljam alu kofer koji je nesto nizi i puno jaci, pa nece previse da se oseca. Sem toga, kad vreca stoji ispred kofera, zakacinjem je nogom kad se penjem na motor, pa moram da "naskacem"

[lalajko 1956 Napisano Jun 12, 2012]

Gledam track log...

 

Kako se log završava na tek nešto preko 1000 mnv, a slike su koliko vidim sa same Beljaničke kape (1291 mnv)?

 

Mislim, kuda ste prošli, i da li od tačke gde prestaje log postoji neki kakav-takav put? Nisam bio na ovom vrhu, ali ću verovatno ići, pa me interesuje...

 

Jedan track log je sa pokusajem uspona sa kucajske strane, to je taj koji stize pod Beljanicku kapu na oko 1000 mnv. Drugi je onaj pravi uspon koji krece iz Sladaje, i ide na sam vrh Beljanice koji je cini mi se 1339 mnv.

 

U usponu sa kucajske strane smo u startu pogresili - krece se beljanickom rekom, ali se posle samo 300 metara skrece desno, sto sam ja prevideo.

[zaludan 7496 Napisano Jun 14, 2012]

Gledam track log...

 

Kako se log završava na tek nešto preko 1000 mnv, a slike su koliko vidim sa same Beljaničke kape (1291 mnv)?

 

Mislim, kuda ste prošli, i da li od tačke gde prestaje log postoji neki kakav-takav put? Nisam bio na ovom vrhu, ali ću verovatno ići, pa me interesuje...

 

Jedan track log je sa pokusajem uspona sa kucajske strane, to je taj koji stize pod Beljanicku kapu na oko 1000 mnv. Drugi je onaj pravi uspon koji krece iz Sladaje, i ide na sam vrh Beljanice koji je cini mi se 1339 mnv.

 

U usponu sa kucajske strane smo u startu pogresili - krece se beljanickom rekom, ali se posle samo 300 metara skrece desno, sto sam ja prevideo.

 

Vidiš, vidiš, u logu koji si postavio se ne vidi kuda ste se popeli (evo slike), a po slikama sa vrha mi se učinilo da "kamen" koji označava vrh nije onaj sa vrha Beljanice, ali izgleda da je u stvari samo dodatno išaran...