Prvi put s ocem na jutrenje

[Predator016 1139 Napisano Jun 17 (promenjeno)]

Uz rizik da neko pomisli da zloupotrebljavam naslov odlične pripovetke, nekako mi je on prvi pao na pamet. 

 

 

Od pre dve godine, kada mi je sin napunio dovoljno godina da mi bude suvozač, vozimo se kad god možemo tu negde po okolini, upoznajem ga sa prelepim predelima južne Srbije, po principu: upoznaj Srbiju da bi je više voleo. 

 

Već od ove godine se dogovaramo za neku malo dužu vožnju i druženje, a idealna prilika se stvorila prvog juna, jer tada ženski deo naše porodice leti za Nemačku na 4 dana,   što nama ostavlja prostor da zapalimo negde sami.

 

Ovakva prilika  se ne dešava često, pa nikako ne ide da je propustimo.

 

Prva ideja je bila crnogorsko primorje, ali sam skapirao da bi to ipak bilo previše za prvu dužu vožnju, pa je na kraju jednoglasno odlučeno da to ipak bude Grčka,  i to neko mesto bliže Solunu.

Polazak mora biti  za tri dana, pa ekspresno rezervišemo smeštaj u Agia Triadi od 01. juna.

 

Znam da to mesto nije ništa posebno, ali je ovde akcenat više na vožnji, avanturi, a malo manje na kupanju i plažama. Još jedna stvar koja je uticala na ovu odluku je i blizina Waterland-a, čuvenog akva parka u Solunu, za koji sam čuo da je jedan od najvećih u Evropi. Kako mi obožavamo akva parkove i obišli smo ih prilično, odmah im šaljem mail, jer vidim da na sajtu još uvek nema datum otvaranja za sezonu 2024.

 

Sutradan stiže odgovor, otvaranje je 01.juna u 10:00 sati.   Lepota !!!!

 

Jedna od stvari koja me oduševljava na mom Stromu je neverovatna pouzdanost celog sklopa, pa o tome maltene uopšte nisam ni razmilšljao. Oprao, ga natankao, ranac sa stvarima u zadnji kofer, dokumenta u tank torbu, proverio gume i toliko o spremanju motora za put od oko 1000 km.

 

Rano ujutru odvezao ženu i ćeru na aerodrom u Niš, u povratku iz auta zovem Darka da se budi, opremamo se i u 8 sati krećemo.

 

 

 

 

 

Vreme idelano, danima je pre polaska bilo grozno vreme, kiše, vetrovi, grad...užas. Ovog puta nas je Bog pogledao i mi sa osmehom na licu izlazimo iz grada.

 

U početku je plan bio da izbegavamo autoput gde god je to moguće, ali usput menjamo odluku i već kod Predejana se uključujemo na autoput ka Preševu.

 

 

Takođe, plan je bio i da idemo na Prohor, ali opet se predomišljamo i ipak idemo na Preševo, jer smo videli da nema previše gužve. Nije ni da se žurimo, ali bismo voleli da stignemo barem da se jednom okupamo tog dana.

 

Lagano kruziramo autoputem, V2 mašina se veselo vrti na oko 5-6000 obrtaja, komunikacija sa laganom muzikicom u pozadini...pravo uživanje.

 

Dogovorili smo se da otprilike na svakih sat vremena pravimo pauze za  sladoled, sokić ili kaficu.

 

 

Bez žurbe stižemo na mkd granicu, nema previše gužve, mi lagano prolazimo kolonu, stanemo kod par auta ispred prelaza, kulturiška  zamolimo mladu curicu u passatu da nas propusti, cura sa osmenom na licu klima glavom i pravi mi mesto ispred nje. Ja joj se zahvaljuem i mislim u sebi, kako ipak ima nade za nas.

 

Kroz Makedoniju idemo autoputem, malo dosadno u početku,  ali čim krene odvajanje leve i desne trake, znam da počinje najbolji deo makednoskog autoputa, kroz klisuru gde je  put fenomenalan za vožnju. Asfalt je kroz celu Makedoniju prilično lošiji nego u Srbiji, ali nam to ne smeta previše, samo klizimo.

 

Na prvoj naplatnoj rampi stajemo da platimo putarinu, i tu pravim početničku grešku. Imam naviku da stalno pratim stanje podloge, ali me crna boja asfalta malo zavarala. Čim sam  spustio nogu na asfalt, nagazim na lokvu ulja koje je tu ostalo od neke kante ispred mene i, iako sam na nogama imao neklizajuće moto patike, ulje je ipak ulje.

 

Krenuo da klizam na desnu stranu, jbg, ko će uzdržati motor od 250 kg sa suvozačem, sreća sin spreman, zapamtio je moje instrukcije za ovakve slučajeve, odmah je sklonio nogu i skočio sa sedišta, i ja sklanjam nogu  i puštam motor lagano na bok...  Eto malera... mislim u sebi, ako je moralo ovako, bolje što se desilo u mestu.

 

Crash bar odradio svoje, na motoru nema tragova, osim što se ugasio. Posle sam skapirao da ima onaj tip-off senzor i da je sam ugasio motor čim detektuje pad.

Sve ok, svi živi i zdravi, osim mog ponosa,  putarina plaćena, idemo dalje..sve je to deo avanture.

 

Od tada, pred svaku naplatnu rampu i graniči prelaz, od sina stiže opomena: pazi na ulje... to nam je postala uzrečica za sve vreme ovog putovanja.

 

Stajemo na svaku zaniljivu pumpu i odmorište usput, da ohladimo glave pod kacigama nekim sladoledom..

 

 

Grčka granica i drugačija situacija.. gužve ima, nije strašno, ali 4 kolone sa po desetak vozila. Ali ovde policajac reguliše kretanje i usmerava vozila iz jedne kolone u drugu.

 

Poučen iskustvom od prošlog puta, pitam ga da li mogu da zaobiđem kolonu, da ne čekamo u opremi. Kao da sam ga polio vrelom vodom... pa da li si ti normalan, i ti si isto učesnik u saobraćaju, čekaj svoj red, nema pomeranja!!!!

 

Ok druže, ne moraš da se ljutiš, čekam, ne brini, sve ok, hvala ti puno......

 

Sreća brzo ide, posle 10-15 min, prelazimo granicu i nastavljamo dalje..

 

Vožnja kroz Grčku standardna, nema previše saobraćaja, motorista koliko hoćeš..

 

 

Naravno, opet neka pumpa, kafica, sendvič, sladoled i nastavljamo dalje. Ring road oko Soluna se radi, dve srednje trake su zatvorene, vozi se samo u po dve krajnje trake u oba smera.

Tu je inače velika gužva, a sada zbog radova bas ima zagušenja. Sreća, nas to ne dotiče previše, lagano se provlačimo i brzo prelazimo ovu deonicu.

 

 

 

Čim smo prešli Solun, znamo da se putovanje bliži kraju i mahinalno dajem po gasu. Oko 15 časova stižemo u smeštaj, taman na vreme za mali odmor i kupanjac na plaži.

 

 

Prvi deo avanture je gotov, stigli na destinaciju živi i zdravi, stromić, po pravilu,  nije ni štucnuo.

 

 

Pogled sa terase..

 

 

Sledi popodne kupanja i uživanja na plaži, uz hladno pivo i šejk.

 

 

 Kako u Agia Triadi nema skoro ništa od sadržaja, uveče se rešimo da posetimo Kalikratiju. Znatno veća i urbanija, mnogo više podseća na  standardna grčka letovališta. Motora koliko hoćeš, svi negde jure, turiraju, otvoreni izduvi pucaju, lokalni vozači po pravilu u šorcevima, sa ili bez majica, kaciga na laktu.....

 

 

 

Ako vidiš nekog motoristu  u opremi, odmah znaš da je turista ili stranac.

 

 

 

 

 

Sutradan kupanjac ceo dan, plaža korektna, peščana, naš smeštaj ima svoj bar i svoje ležaljke, tako da nismo lutali plažom.
 

 

 

 

 

 

Voda malo hladnjikava, ali ništa strašno, ako smo mogli u Dubrovniku da se kupamo za prvi maj, ovde je banja u odnosu na tamo.

 

 

 

 

Drugo veče posećujemo Pereu, i ja skapiram da sam izabrao najmanje i najgore mesto u celoj ovoj solunskoj regiji, ali nije da nam je nešto smetalo.

 

 

 Kad putujemo porodično, onda ženski deo porodice ima neke zahteve i očekivanja od smeštaja, pa se malo više udubimo u traženje.

Kad smo Dare i ja u pitanju, spavali bi i u nekom hodniku sa kupatilom, nije nam problem.

 

Treći dan je rezervisan za Waterland, namerno smo odabrali ponedeljak, što se ispostavilo kao odlična ideja.

 

Pakujemo ranac na motor,  i već oko 11 sati stižemo u akva park. Poluprazan parking, koji je inače ogroman, obećavao je da nema gužve, pa smo sa osmehom na licu krenuli ka ulazu.

Karta je 18 evra po osobi za ceo dan, što i nije tako strašno. Waterland je specifičan akva park, drugačije je koncipiran od svih ostalih akvaparkova koje sam video.

 

Sav je u zelenilu, ima mnogo prirodnog hlada, mnogo više nego suncobrana, travnjaci, drvoredi, razne biljke dominiraju prostorom, u odnosu na pločice kojih ima samo oko bazena i na stazama.

 

 

Po površini jeste jedan od najvećih u Evropi,ali ne i po sadržaju.  Ne kažem da je loš, daleko od toga, fenomenalan je, ali sam očekivao da ima većih i ozbiljnijih atrakcija.

 

Podseća me na ogroman park, gde tu i tamo naiđeš na kompleks bazena sa toboganima.

 

 

Od sadržaja ima svega: restorane, brzu hranu, sladolede, kafiće, barove, trafike, svašta....Interesantno da su cene skroz korektne, iste kao i bilo gde u gradu, a porcije odlične.

 

 

 

Ovo je najatraktivniji tobogan, levak...sa nekim lepim vizuelnim efektima unutra...interesantno.

 

 

Prilično pažnje posvećuju bezbednosti, rigorozni su kod kontrole visine deteta, pratnji roditelja, insistiraju na poštpvanju svih bezbednosnih procedura, što je i razumljivo kada ima gužve. Sada smo imali maltene tobogane samo za sebe, ali opet mora da se čeka neki minut između spuštanja, dok spasiocu koji je gore,ne jave voki tokijem da može da ide sledeći.

 

Recimo za najzanimljiviju akrakciju, tobogan sa ogromnim levkom sa slike gore, par puta su nas vratili jer je obavezan minimum za vožnju četiri osobe u gumi, a nas je dvojica, pa smo morali da čekamo da dođu još dva čoveka, kako bi popunili sva mesta na gumi.

 

 

 

 

Ne dozvoljavaju ni snimanje akcionom kamerom dok se spuštaš, pa sam morao nekako da zaobiđem pravilo, kao i svaki tipičan Srbin koji iole drži do sebe..  

 

Interesantno je da su 90% spasioca mlade devojke, a od uniforme nose je plave tange i žute majice.  

 

 

Proveli smo ceo dan u akva parku, vreme je proletelo, vozili smo se do besvesti na svim mogućim i nemogućim toboganima, i nije nam bilo dosta. 

 

Ostali bi još, da nisu oko pola 7 spasioci počeli da nas gledaju popreko i pakuju se. (Inače akvapark radi do 18 sati)

 

 

 

Pazi kad akva park ima i svoj sopstveni zoološki vrt..

 

 

 

 

 

 

 

 Poslednje veče smo ponovo proveli u Perei, gde smo videli kako priroda zna da se poigra sa našim čulima..

 

 

 

 

 

To veče smo probali da legnemo malo ranije, znamo da nas sutra čeka povratak, ali  san nikako da dođe. Ba baksuz bude veći, nekako nam se provukao neki komarac u toku noći,koji nas je ubio sele noći, što od zujanja, što od ujeda.

 

Posle nekako i delimično  prospavane noći, posle laganog doručka, oko 11 krećemo polako za Srbiju.  Plan je da svratimo u Veles ili Kumanovo na pastrmajliju, zavisi kada ogladnimo.

 

Vožnja nazad ponovo bez problema, nalo veća gužva na obilaznici oko Soluna, nego kada smo dolazili, ali,i opet,bez zaustavljanja prelazimo ring road i lagano ka Evzoniju.

 

Na granicama bez većih kolona, zadržavamo se po desetak minuta, srećemo puno motorista na putu, više nego kada smo dolazili.

Ipak se odlučujemo ručak u Kumanovu, gradu gde prvi put ulazim, a prošao sam 200 puta pored.

 

 

Parkiramo se u centru i potraga za nekim restoranom..

 

 

Pastrmajlija odlična, ogromna, toliko da nismo mogli da ih savladamo cele.

 

 

Stižemo kući oko 17 sati, umorni , ali sa ogromnim osmehom na licu. Prva zajednička avantura je prošla po planu, bez problema, baterije napunjene, vreme je za povratak u surovu realnost.

 

Ukupno oko 1000 km, potrošnja za litar veća nego inače, oko 5.5l, što je i razumljivo s obzirom da smo uglavnom vozili autoputem, prosečno oko 120 km/h.

 

Evo i jedan kratak filmić, da, pored mentalnog, koji je najvažniji,  ostavimo i neki digitalni trag za buduća pokolenja. 

 

 

 

 

Promenio Jun 17 član Predator016

[ivchaNB 505 Napisano Jun 17 (promenjeno)]

1 hour ago, Predator016 said:

Poslednje veče smo ponovo proveli u Perei, gde smo videli kako priroda zna da se poigra sa našim čulima..

Enterprise!

Svaka vam čast, odlična tura i druženje!

Promenio Jun 17 član ivchaNB

[el classico 6026 Napisano Jun 17]

Takve trenutke treba mudro iskoristiti a ti to jesi učinio.

Tvom sinu će ovo putovanje ostati memorirano za cili njegov život i njega će se uvijek rado prisjećati.
LP


Gesendet von iPhone mit Tapatalk Pro

[rajmax63 127 Napisano Jun 17]

Bravo , sve pohvale za tebe i sina . 

[QmBGD 4002 Napisano Jun 17]

@Predator016 - BRAVO!!!!!

[Marko.B.Milosevic 55 Napisano Jun 17]

Uz rizik da neko pomisli da zloupotrebljavam naslov odlične pripovetke, nekako mi je on prvi pao na pamet. 
 
 
Od pre dve godine, kada mi je sin napunio dovoljno godina da mi bude suvozač, vozimo se kad god možemo tu negde po okolini, upoznajem ga sa prelepim predelima južne Srbije, po principu: upoznaj Srbiju da bi je više voleo. 
 
Već od ove godine se dogovaramo za neku malo dužu vožnju i druženje, a idealna prilika se stvorila prvog juna, jer tada ženski deo naše porodice leti za Nemačku na 4 dana,   što nama ostavlja prostor da zapalimo negde sami.
 
Ovakva prilika  se ne dešava često, pa nikako ne ide da je propustimo.
 
Prva ideja je bila crnogorsko primorje, ali sam skapirao da bi to ipak bilo previše za prvu dužu vožnju, pa je na kraju jednoglasno odlučeno da to ipak bude Grčka,  i to neko mesto bliže Solunu.
Polazak mora biti  za tri dana, pa ekspresno rezervišemo smeštaj u Agia Triadi od 01. juna.
 
Znam da to mesto nije ništa posebno, ali je ovde akcenat više na vožnji, avanturi, a malo manje na kupanju i plažama. Još jedna stvar koja je uticala na ovu odluku je i blizina Waterland-a, čuvenog akva parka u Solunu, za koji sam čuo da je jedan od najvećih u Evropi. Kako mi obožavamo akva parkove i obišli smo ih prilično, odmah im šaljem mail, jer vidim da na sajtu još uvek nema datum otvaranja za sezonu 2024.
 
Sutradan stiže odgovor, otvaranje je 01.juna u 10:00 sati.   Lepota !!!!
 
Jedna od stvari koja me oduševljava na mom Stromu je neverovatna pouzdanost celog sklopa, pa o tome maltene uopšte nisam ni razmilšljao. Oprao, ga natankao, ranac sa stvarima u zadnji kofer, dokumenta u tank torbu, proverio gume i toliko o spremanju motora za put od oko 1000 km.
 
Rano ujutru odvezao ženu i ćeru na aerodrom u Niš, u povratku iz auta zovem Darka da se budi, opremamo se i u 8 sati krećemo.
 

 
 

 
 
Vreme idelano, danima je pre polaska bilo grozno vreme, kiše, vetrovi, grad...užas. Ovog puta nas je Bog pogledao i mi sa osmehom na licu izlazimo iz grada.
 
U početku je plan bio da izbegavamo autoput gde god je to moguće, ali usput menjamo odluku i već kod Predejana se uključujemo na autoput ka Preševu.
 

 
Takođe, plan je bio i da idemo na Prohor, ali opet se predomišljamo i ipak idemo na Preševo, jer smo videli da nema previše gužve. Nije ni da se žurimo, ali bismo voleli da stignemo barem da se jednom okupamo tog dana.
 
Lagano kruziramo autoputem, V2 mašina se veselo vrti na oko 5-6000 obrtaja, komunikacija sa laganom muzikicom u pozadini...pravo uživanje.
 
Dogovorili smo se da otprilike na svakih sat vremena pravimo pauze za  sladoled, sokić ili kaficu.
 

 
Bez žurbe stižemo na mkd granicu, nema previše gužve, mi lagano prolazimo kolonu, stanemo kod par auta ispred prelaza, kulturiška  zamolimo mladu curicu u passatu da nas propusti, cura sa osmenom na licu klima glavom i pravi mi mesto ispred nje. Ja joj se zahvaljuem i mislim u sebi, kako ipak ima nade za nas.
 
Kroz Makedoniju idemo autoputem, malo dosadno u početku,  ali čim krene odvajanje leve i desne trake, znam da počinje najbolji deo makednoskog autoputa, kroz klisuru gde je  put fenomenalan za vožnju. Asfalt je kroz celu Makedoniju prilično lošiji nego u Srbiji, ali nam to ne smeta previše, samo klizimo.
 
Na prvoj naplatnoj rampi stajemo da platimo putarinu, i tu pravim početničku grešku. Imam naviku da stalno pratim stanje podloge, ali me crna boja asfalta malo zavarala. Čim sam  spustio nogu na asfalt, nagazim na lokvu ulja koje je tu ostalo od neke kante ispred mene i, iako sam na nogama imao neklizajuće moto patike, ulje je ipak ulje.
 
Krenuo da klizam na desnu stranu, jbg, ko će uzdržati motor od 250 kg sa suvozačem, sreća sin spreman, zapamtio je moje instrukcije za ovakve slučajeve, odmah je sklonio nogu i skočio sa sedišta, i ja sklanjam nogu  i puštam motor lagano na bok...  Eto malera... mislim u sebi, ako je moralo ovako, bolje što se desilo u mestu.
 
Crash bar odradio svoje, na motoru nema tragova, osim što se ugasio. Posle sam skapirao da ima onaj tip-off senzor i da je sam ugasio motor čim detektuje pad.
Sve ok, svi živi i zdravi, osim mog ponosa,  putarina plaćena, idemo dalje..sve je to deo avanture.
 
Od tada, pred svaku naplatnu rampu i graniči prelaz, od sina stiže opomena: pazi na ulje... to nam je postala uzrečica za sve vreme ovog putovanja.
 
Stajemo na svaku zaniljivu pumpu i odmorište usput, da ohladimo glave pod kacigama nekim sladoledom..
 

 
Grčka granica i drugačija situacija.. gužve ima, nije strašno, ali 4 kolone sa po desetak vozila. Ali ovde policajac reguliše kretanje i usmerava vozila iz jedne kolone u drugu.
 

Poučen iskustvom od prošlog puta, pitam ga da li mogu da zaobiđem kolonu, da ne čekamo u opremi. Kao da sam ga polio vrelom vodom... pa da li si ti normalan, i ti si isto učesnik u saobraćaju, čekaj svoj red, nema pomeranja!!!!
 
Ok druže, ne moraš da se ljutiš, čekam, ne brini, sve ok, hvala ti puno......
 
Sreća brzo ide, posle 10-15 min, prelazimo granicu i nastavljamo dalje..
 
Vožnja kroz Grčku standardna, nema previše saobraćaja, motorista koliko hoćeš..
 

 
Naravno, opet neka pumpa, kafica, sendvič, sladoled i nastavljamo dalje. Ring road oko Soluna se radi, dve srednje trake su zatvorene, vozi se samo u po dve krajnje trake u oba smera.
Tu je inače velika gužva, a sada zbog radova bas ima zagušenja. Sreća, nas to ne dotiče previše, lagano se provlačimo i brzo prelazimo ovu deonicu.
 
 

 
Čim smo prešli Solun, znamo da se putovanje bliži kraju i mahinalno dajem po gasu. Oko 15 časova stižemo u smeštaj, taman na vreme za mali odmor i kupanjac na plaži.
 

 
Prvi deo avanture je gotov, stigli na destinaciju živi i zdravi, stromić, po pravilu,  nije ni štucnuo.
 
 
Pogled sa terase..
 

 
Sledi popodne kupanja i uživanja na plaži, uz hladno pivo i šejk.
 

 
 Kako u Agia Triadi nema skoro ništa od sadržaja, uveče se rešimo da posetimo Kalikratiju. Znatno veća i urbanija, mnogo više podseća na  standardna grčka letovališta. Motora koliko hoćeš, svi negde jure, turiraju, otvoreni izduvi pucaju, lokalni vozači po pravilu u šorcevima, sa ili bez majica, kaciga na laktu.....
 
 

 
Ako vidiš nekog motoristu  u opremi, odmah znaš da je turista ili stranac.
 

 
 

 
 
Sutradan kupanjac ceo dan, plaža korektna, peščana, naš smeštaj ima svoj bar i svoje ležaljke, tako da nismo lutali plažom.
 
 

 
 

 

 
Voda malo hladnjikava, ali ništa strašno, ako smo mogli u Dubrovniku da se kupamo za prvi maj, ovde je banja u odnosu na tamo.

 
 

 

 
Drugo veče posećujemo Pereu, i ja skapiram da sam izabrao najmanje i najgore mesto u celoj ovoj solunskoj regiji, ali nije da nam je nešto smetalo.
 

 
 Kad putujemo porodično, onda ženski deo porodice ima neke zahteve i očekivanja od smeštaja, pa se malo više udubimo u traženje.
Kad smo Dare i ja u pitanju, spavali bi i u nekom hodniku sa kupatilom, nije nam problem.
 
Treći dan je rezervisan za Waterland, namerno smo odabrali ponedeljak, što se ispostavilo kao odlična ideja.
 
Pakujemo ranac na motor,  i već oko 11 sati stižemo u akva park. Poluprazan parking, koji je inače ogroman, obećavao je da nema gužve, pa smo sa osmehom na licu krenuli ka ulazu.
Karta je 18 evra po osobi za ceo dan, što i nije tako strašno. Waterland je specifičan akva park, drugačije je koncipiran od svih ostalih akvaparkova koje sam video.
 
Sav je u zelenilu, ima mnogo prirodnog hlada, mnogo više nego suncobrana, travnjaci, drvoredi, razne biljke dominiraju prostorom, u odnosu na pločice kojih ima samo oko bazena i na stazama.
 

 
Po površini jeste jedan od najvećih u Evropi,ali ne i po sadržaju.  Ne kažem da je loš, daleko od toga, fenomenalan je, ali sam očekivao da ima većih i ozbiljnijih atrakcija.
 
Podseća me na ogroman park, gde tu i tamo naiđeš na kompleks bazena sa toboganima.
 

 
Od sadržaja ima svega: restorane, brzu hranu, sladolede, kafiće, barove, trafike, svašta....Interesantno da su cene skroz korektne, iste kao i bilo gde u gradu, a porcije odlične.
 

 
 
Ovo je najatraktivniji tobogan, levak...sa nekim lepim vizuelnim efektima unutra...interesantno.
 

 
Prilično pažnje posvećuju bezbednosti, rigorozni su kod kontrole visine deteta, pratnji roditelja, insistiraju na poštpvanju svih bezbednosnih procedura, što je i razumljivo kada ima gužve. Sada smo imali maltene tobogane samo za sebe, ali opet mora da se čeka neki minut između spuštanja, dok spasiocu koji je gore,ne jave voki tokijem da može da ide sledeći.
 
Recimo za najzanimljiviju akrakciju, tobogan sa ogromnim levkom sa slike gore, par puta su nas vratili jer je obavezan minimum za vožnju četiri osobe u gumi, a nas je dvojica, pa smo morali da čekamo da dođu još dva čoveka, kako bi popunili sva mesta na gumi.
 

 
 

 
Ne dozvoljavaju ni snimanje akcionom kamerom dok se spuštaš, pa sam morao nekako da zaobiđem pravilo, kao i svaki tipičan Srbin koji iole drži do sebe..  
 
Interesantno je da su 90% spasioca mlade devojke, a od uniforme nose je plave tange i žute majice.  
 

 
Proveli smo ceo dan u akva parku, vreme je proletelo, vozili smo se do besvesti na svim mogućim i nemogućim toboganima, i nije nam bilo dosta. 
 
Ostali bi još, da nisu oko pola 7 spasioci počeli da nas gledaju popreko i pakuju se. (Inače akvapark radi do 18 sati)
 

 

 
Pazi kad akva park ima i svoj sopstveni zoološki vrt..
 

 

 

 

 

 
 
 Poslednje veče smo ponovo proveli u Perei, gde smo videli kako priroda zna da se poigra sa našim čulima..
 

 
 
 
 
To veče smo probali da legnemo malo ranije, znamo da nas sutra čeka povratak, ali  san nikako da dođe. Ba baksuz bude veći, nekako nam se provukao neki komarac u toku noći,koji nas je ubio sele noći, što od zujanja, što od ujeda.
 
Posle nekako i delimično  prospavane noći, posle laganog doručka, oko 11 krećemo polako za Srbiju.  Plan je da svratimo u Veles ili Kumanovo na pastrmajliju, zavisi kada ogladnimo.
 
Vožnja nazad ponovo bez problema, nalo veća gužva na obilaznici oko Soluna, nego kada smo dolazili, ali,i opet,bez zaustavljanja prelazimo ring road i lagano ka Evzoniju.
 
Na granicama bez većih kolona, zadržavamo se po desetak minuta, srećemo puno motorista na putu, više nego kada smo dolazili.
Ipak se odlučujemo ručak u Kumanovu, gradu gde prvi put ulazim, a prošao sam 200 puta pored.
 

 
Parkiramo se u centru i potraga za nekim restoranom..
 

 
Pastrmajlija odlična, ogromna, toliko da nismo mogli da ih savladamo cele.
 

 
Stižemo kući oko 17 sati, umorni , ali sa ogromnim osmehom na licu. Prva zajednička avantura je prošla po planu, bez problema, baterije napunjene, vreme je za povratak u surovu realnost.
 
Ukupno oko 1000 km, potrošnja za litar veća nego inače, oko 5.5l, što je i razumljivo s obzirom da smo uglavnom vozili autoputem, prosečno oko 120 km/h.
 
Evo i jedan kratak filmić, da, pored mentalnog, koji je najvažniji,  ostavimo i neki digitalni trag za buduća pokolenja. 
 
 
 
 

Bravo! Svaka čast!!!!


Sent from my iPhone using Tapatalk

[viciousdobbie 9 Napisano Jun 18]

Bravo za putopis! Odličan!

 

Samo mali predlog - ja bih izbegao naslov jer pripovetka zapravo opisuje jedan izuzetno nemili događaj i naziv iste je neprimeren za ovako lep putopis.

 

Nažalost, većina ljudi pogrešno koristi naziv - i sam sam bio jedan od njih.

 

Pozdrav

[Гоша 310 Napisano Jun 18]

Darko ima super tatu  Bravo za obojicu i putopis 

[Predator016 1139 Napisano Jun 18]

Drugari, hvala svima na pozitivnim reakcijama, ali i na sugestijama. Oko naslova se potpuno slažem s kolegom @viciousdobbie, poznajem dela Laze Lazarevića, zato sam i putopis počeo onom rečenicom, ali mi je taj naslov prvo pao na pamet kad sam razmišljao da li da pišem ovaj putopis.

 

Iako sam sušta suptornost od oca iz pripovetke, poenta mi nije bila analogija sa likovima niti sa radnjom iz pripovetke,  stvar je u mojoj glavi mnogo jednostavnija od toga.  

 

Prosto sam osetio da je naslov onaj pravi i napisao sam ga na prvu loptu, bez dublje analize njegovog značenja..

 

Inače, pokazao sam i sinu ovu temu, oduševio se pozitivnim komentarima, kaže, sad mora da se učlani na forum i da dopuni putopis  iz svog ugla.     NIje baš zadovoljan kako sam ja to sročio, može to i bolje...

 

Došlo vreme da sin drži lekcije ocu....  Strašno...

 

[Forsberg 4507 Napisano Jun 18]

On 6/17/2024 at 2:26 PM, Predator016 said:

Interesantno je da su 90% spasioca mlade devojke, a od uniforme nose je plave tange i žute majice.  

Uh, nije tako bilo kad sam ja bio, sad mi se opet ide

 

Svaka čast za putovanje i za društvo, sin će ti ovo putovanje pamtiti zauvek  

 

Što se tiče naziva teme, ja sam svoj prvi put sa ćaletom nazvao "prvi put s ocem u vozanje", aludira na pripovetku, ali sa lepšim ishodom  

 

 

@Marko.B.Milosevic druže, nema potrebe da citiraš ceo post, pogotovu kad ispod napišeš samo svaka čast, znamo da se odnosi na temu.

[dtesic 372 Napisano Jun 18]

Hvala !

[Pirotehnicar 2035 Napisano Jun 18]

Prelijepo,
Ja sam presao na sledeci nivo, vozim se sa nasljednikom al na dva motora (oba iz mog potpisa).
Preliminaran plan je napravljen da u augustu napadnemo TA i TF. Molim Boga da se kockice posloze i da nas nista zlo ne zaustavi u tome. Iza nas je teska godina sa mnogo problema (zdravstvenih i ostalih) u porodici i sad je hvala Bogu sve iza nas. Sad se nadam da  je doslo vrijeme za nagradu

 

[Ivanhoe 154 Napisano Jun 19]

Bravo, zaista mi je žao što sam ja to sa mojim sinom propustio i što je već toliko velik da sa mnom neće ni na piće, kamoli na odmor.

Ipak prvo što sam uočio je kako normalni ljudi putuju na višednevni odmor - samo sa zadnjim koferom, a kako nenormalni (čitaj: supruga i ja) na 3 dana sa 3 kofera, rancima, tank torbama itd. 

 

[Predator016 1139 Napisano Jun 19]

Hahah, ma i to što smo poneli nam je bilo previše.

Još u vojsci po raznm terenima sam naučio da  svako veče operem veš  i čarape, obučem rezervne , i tako u krug. Tako smo i radili, znači ono što nosiš na sebi, po rezervni par svega u ranac i kraj. 

Pa se snalazi kako znaš i umeš. Mali neseser za pribor za ličnu higijenu, i još po neke sitnice.... 

 

Mogu da ti kažem da nam ništa nije zafalilo.   MI smo laki za održavanje.

 

Ali sa ženom je totalno drugačija priča, tako da te potpuno razumem. Da je ona išla, verovatno bi mi trebala prikolica..

[admiki 1509 Napisano Jun 19]

Dobro je, nije samo moja žena takva.

[Pirotehnicar 2035 Napisano Jun 19]

1 hour ago, admiki said:

Dobro je, nije samo moja žena takva.

Definitivno nije 

Ja sam svoju uspio limitirati na tri kofera za Rumuniju 6 dana. Uspio sam joj dokazati da joj nista nije zafalilo Koliko sam slavio samo osvajanje Karpata i ovaj uspjeh je bio vrijedan da se zabiljezi

[admiki 1509 Napisano Jun 19]

pre 7 minuta, Pirotehnicar je napisao:

Definitivno nije 

Ja sam svoju uspio limitirati na tri kofera za Rumuniju 6 dana. Uspio sam joj dokazati da joj nista nije zafalilo Koliko sam slavio samo osvajanje Karpata i ovaj uspjeh je bio vrijedan da se zabiljezi

Cccc. Ništa ti njoj nisi dokazao. To je bila samo slučajnost, a i to samo zahvaljujući njenoj urođenoj sposobnosti da se snađe sa onim što ima, odnosno da od ničega napravi nešto.

[Pirotehnicar 2035 Napisano Jun 19]

57 minutes ago, admiki said:

Cccc. Ništa ti njoj nisi dokazao. To je bila samo slučajnost, a i to samo zahvaljujući njenoj urođenoj sposobnosti da se snađe sa onim što ima, odnosno da od ničega napravi nešto.

Vjerovatno da i jesi u pravu, al sto mi rusis Snjeska 

[petar_lord 809 Napisano Jun 21]

Bravo Sale 

Neobicno putovanje sa naslednikom, retka su takva moto putovanja..

Putovanje koje ce mu sigurno ostati u secanju i eto razloga i povoda da sincic zavoli svet dvotockasa i kasnije uplovi u isti..