Uh, baš dugo se nije pisalo. Aj' malo da nadoknadim Deseti dan, 5.8. Selenica-Voskopoje-Ohrid Uspešno sam preživeo noć, probudio se sa netaknutim organima. Danas je planiran lagan i kratak dan tako da je jutro opušteno, nema mesta za žurbu. Prethodno veče sam dobio instrukcije za stizanje do Voskopoja: "Samo pratiš Ovaj put i stižeš u Ono selo na susednom brdu. Odatle samo Glavnim Putem..." Znate već kako u praksi završe takva upustva... E da, da ne zaboravim. Verujem da većina vas od starta prati putopis zbog obećanih fotki čeljadeta iz albanskih gora Lida, Beni i Ana. Sjajni, sjajni domaćini i divni ljudi. Ana baš i nije oduševljena ponuđenom vožnjom motorom, izgleda da ću pre sledeće posete morati da svratim u praonicu... Prva pauza, možda i minut nakon polaska. U pozadini je selo Selenice. Put je odličan. Vidim i tragove motora (komšija koji je sinoć bio u poseti je rekao da će motorom ići u istom pravcu, ponudio da idem sa njim ali je 5 izjutra nehumano doba za takve poteze). To tako traje verovatno manje od jednog kilometra. Put nekako nestaje na livadi, ostaju samo dva kolotraga a od tragova motora više nema ništa. To je dovoljan razlog da nastavim dalje. Put me dovodi na vrh nekog brdašceta ali dalje nema ništa, samo iskrčena šuma. Ok, vreme za prvo vraćanje... Nemam fotki sa sledeće deonice i sad mi onako baš žao jer je bilo vrlo simpatično. Ima ponešto na video snimcima ali trebaće vremena da stigne na red. Sad gledam na Google Earth-u, dva kilometra puta su u pitanju. Mislim, nekada je to bio put. Sada su duboki kolotrazi, livada a jednim delom kroz šumu i ono što Ameri zovu "single track", obična stazica, uz obavezni prelazak potoka pre nego što se vratite na normalan put. Za motor je sve iznenađujuće lako prohodno. Fotke koje slede su sa nastavka puta, kada se izađe na plato. Kotrljaju se tako kilometri, uživa se. Znate ono kada ne možete da se odlučite odakle piti pa ostanete žedni? Ni ja. Baš tu kod česme se ovaj moj put spaja sa odličnim, sveže napravljenim, makadamom. Zapravo novi put je toliko nov da su radnici još uvek tu. Volim ja to, na takvim putevima se najopuštenije vozi. Okolina sela Shtylle je u pitanju, za one koji hvataju beleške. Za ostale će biti track log Tu se priključujem i mojoj planiranoj trasi od juče, sve voženo jutros je improvizacija, petnaestak kilometara i nešto preko sat vremena. To je taj ritam Odličnim novim putem vozim par stotina metara pre nego što je vreme da ga napustim, krenem prema selima Cemerice, Marjan i dalje prema Voskopoju. Ovo gore je Marjan. Ovi krajevi su do pre par godina bili takva zabit da je to prosto neverovatno. Do Voskopoja, koje je centar ovog kraja, se stizalo lošim putem uglavnom terenskim vozilima. A ovo je još 20-ak kilometara dalje od Voskopoja, u pravcu ničega... Situacija se u zadnjih godinu dve popravila, radi se neki kanal, za navodnjavanje, struju ili šta već, i za potrebe gradiliša je napravljen odličan makadamski put. Par dana pre nego što sam krenuo na put video sam da je sada moguće spojiti se sa glavnim putem Maliq-Gramsch. To je deonica koju sam duuuugo merkao ali sam je svojevremeno proglasio kao nepodobnu za veliki motor (i to samo zato što put zapravo nije ni postojao). Sadašnji plan je bio da se provozam tim novim putem, onda do Voskopoja dođem prečicom kroz šumicu, posle asfaltom do Korce. Verujem da vam je kristalno jasno o čemu pišem... U principu bih napravio veliku, zanimljivu osmicu. Omanuo sam odmah u startu. Tog novog puta nije bilo na karti a ono jedno odvajanje koje sam prošao nije baš ulivalo poverenje. Više se ne sećam zašto nisam pratio svoj track log, ali jedan od vrlo mogućih razloga je od sorte "crtaj ugrubo, na terenu će sve biti jasno" ili "ma to je sve blizu..." Moguće je i da sam prosto pogrešno nacrtao track, 'bemliga... Uglavnom, do trenutka kada je postalo jasno da sam promašio skretanje koje mi je trebalo već sam otprašio dovoljno daleko da bi mi vraćanje delovalo kao dobra opcija. Put je prosto savršen za vožnju. Već ovde telefon počinje da brljavi, gasi se i nervira (ne nervira se telefon već ja). Kada se telefon zaglupi vreme ja za pauzu. Pauza je pravo vreme da se ispravi poluga menjača koja je stradala prethodnog dana. Prilaz Voskopoju Spominjao sam već, u Voskopoju sam bio pre koju godinu i tada je ostavilo lep utisak. Dovoljno lep da sam se potrudio i vratio. Nekako sam isplanirao da ću sada sve detaljno obići, fotkati. Svelo se na to da sam napravio bukvalno isti krug motorom kroz selo, stao kod iste crkve da fotkam i produžio dalje. Voskopoje je, ako sam dobro razumeo, svojevremeno bila prestonica Albanije ili bar ovog dela zemlje. Pozntao po velikom broju crkava/ruševina. Sada je turističko mesto. Popularno turističko mesto. Bez zadržavanja krećem dalje, prečicom kroz šumicu da bi se izbegao glavni, ujedno i jedini normalni, put.

Transplantacija ekstremiteta je uspešna, pacijent je u voznom stanju! Probna vožnja obavljena, kotrlja se kako treba. Zapažanja: vile koje sam montirao su verovatno sa starijeg modela KLE-a. Opruge su kraće i manjeg prečnika nego kod mojih originalnih. Distancer koji dolazi između opruge i poklopca viljuške je takođe kraći. Ukratko: nisu kompatibilne. Čudno rade, možda treba da se naviknem al' čini mi se da dosta više propadnu od originalnih... KLE upalio iz prve, još uvek je fabrički akumulator iz 2006. na njemu...

Za jelo verovatno nisu al' zato su super za fotkanje.

Nedelja u prirodi i jesenje boje.

Imao sam Sebine crash barove na KLE-u, nisam baš oduševljen kako su se pokazali. U pitanju je bila kopija Hepo&Becker. Prilikom prvog pada (30ak na sat) na zemljanom putu crash bar se pokrivio, polomio plastiku koju je trebao da sačuva a malo je falilo (manje od centimetra) da udari i u ventil deklu. Od tada bez zaštite, nije bilo nekih padova u kretanju a od izvrtanja u mestu nikakvih oštećenja plastika.

Nastavak će pričekati. Kući sam jedino koliko prespavam... Izeš kapitalizam. @Toshe Canon EOS 450d sa 18-55 IS objektivom (velika većina fotki), Helios 44M i 35-135mm objektivima. Ima par fotki u ovom putopisu koje su sa akcione kamerice.

Da ne bude kako ste čekali 2 sedmice zbog par redova sledi: Deveti dan, nastavak. Dakle, park prirode Frasher... Nisam znao šta da očekujem. Tokom planiranja to je bio jedini put koji prilično direktno povezuje centralnu Albaniju sa istokom. Dugo sam smatrao da je neprohodan da bi tokom prošle godine dobio potvrdu da se motorom prolazi bez problema, "odličan put, može se velikim motorom". Telefon ima neki problem sa punjenjem na motoru koji danas ponovo počinje da se ispoljava. Jako brzo isprazni bateriju i gasi se. Druga baterija rešava problem na nekoliko sati. E, ovde negde je i druga baterija već bila pri kraju tako da se telefon gasi. Nije mi toliko bitno zbog navigacije, ipak "treba samo da pratim glavni put" koliko volim da mi ostane track log. Par puta pravim pauzu da bi se ovaj malo dozvao pameti. Negde na ovom potezu sam imao i trku sa ovčarskim psima. Ja pobedio ali je jedan uspeo da me ćapi za nogavicu pantalona, bez posledica po bilo koga. Bezobraznici kao da znaju gde je put najlošiji i gde ne može da se beži brzo Zagazio zam u poslepodne i umoran sam. Koristim jednu od tih pauza za ekspres dremku. Jedna od boljih stvari vezana za moto opremu je da u njoj bez problema sedim ili ležim na bilo kakvoj podlozi. Trava pored puta, kamen pod glavu i milina. Selo Frasher prolazim bez zadržavanja. To je navika koju bi valjalo promeniti tokom narednih putovanja... Nakon sela put se kvari. Par kilometara do prevoja vodi kroz nestvarni predeo, ima par zeznutih deonica. Na prevoju put prolazi kroz desetak metara široki procep u steni koja se proteže celim grebenom. Spust na drugu stranu mi ne prija. Da se ne lažemo, veći deo današnje vožnje mi ne prija a ovde je to doseglo neki vrhunac. Zemljani put, izrovan kamionima za izvlačenje drva, vodi kroz šumu. Nema nikakvog pogleda i osećam da sam u nekoj žešćoj zabiti. Jedino me raduje što je podloga ipak suva i što ne idem u suprotnom pravcu. Blatnjava bara celom širinom puta. Prolazim je sa 2 na sat i polugom menjača kačim neki skriveni kamen. Ova se krivi kao da je od sira. Nakon toga menjanje brzina nije bilo prijatno ali sam se tek sutradan nakanio da nešto poduzmem... Zanimljiv most preko reke, uspon na drugu stranu prema civilizaciji. Znam da je odavde sve normalno prohodno. Već se bliži ono doba dana kada polako treba razmišljati o smeštaju. Voda mi je pri kraju pa me i to opterećuje.. Penjanje, dugo penjanje do sela Clirim u čijem centru se nalazi česma. Pauza, fotkanje... Prilazi mi neki deda i u čudu širi ruke u fazonu "otkud ti iz tog pravca, tuda se ne ide" nakon čega sledi univerzalno prepoznatljivo lupkanje po slepočnici... Dobijam osmeh i mahanje tako da je ipak sve kako treba Clirim, glavna a ujedno i jedina ulica. Da se primetiti bogatstvo koim celo mesto odiše... Odavde je put odličan. Počinjem da zagledam livade sa strane ali nijedna ne zadovoljava onaj specijalni kriterijum koji glasi "nije još dovoljno kasno, traži nešto savršenije". Nailazak na asfalt me raduje. Nekako računam da je Voskopoje tu, blizu, i da stižem časkom. Zanemarujem činjenicu da o putu koji sam do tamo trasirao ne znam baš ništa, između ostalog ne znam ni da li uopšte postoji... U krajnjem slučaju mogu odatle da odem do Korce pa onda za Voskopoje mada je to poslednja opcija, kukavičko povlačenje na asfalt. Asfalt ne traje dugo, otprilike do kraja prvog sledećeg sela (skrenuo sam sa "glavnog" puta). Zamenjuje ga, na momente, dosta loš put ali nekako se to sve gura. Raskrsnicu na kojoj sam trebao skrenuti na neki još manji put nisam ni video. Mislim, video sam odvajanje, znao sam da je to to, ali taj put zaista nije delovao kao da je za upotrebu. Pogled na navigaciju kaže da može i malo okolo, opet dolazim na isto mesto što mi deluje kao odlična opcija. Kraj uspona, prevoj i ostajem prilično zatečen lepotom prizora. Ispred mene se pruža neka visoravan, blagi vrhovi u livadama i retkoj šumi. Sve to začinjeno odličnim bojama kasno popodnevnog sunca... Prolazim kroz neko selo, pratim liniju na karti koja i dalje odgovara putu u stvarnosti. Kod zadnje kuće u selu ljudi, muž i žena. Sama njihova reakcija, začuđenost, je dovoljna da ipak stanem iako "znam kuda trebam ići". Kažu da tuda ne može za Voskopoje, jako je loš put. Idu džipovi i to je to. Ja bih trebao da se vratim da onda nekim drugim putem. Nude da svratim na sok, kafu što u prvi mah odbijam. To i inače uglavnom odbijam a sada je još i kasno i ne znam gde ću noćiti. Sve ovo do sada se sporazumevamo na kombinaciji albanskog, engleskog i 'talijanskog, s'tim da oni ne znaju Engleski a ja nemam pojma o ova druga dva... Zovu oni neku Anu koja priča Engleski, ona može da prevodi a ja da svratim kod njih na kafu dok ona ne stigne. Ajd', što da ne... Ionako je ceo dan bio sranje tako da mi malo druženja mora prijati, kampovati se može na prvoj sledećoj livadi. Sad, svašta sam očekivao ali ne i da će Ana (Daniela) biti lepa, mlada devojka od dvaes' i kusur leta. Ćerka Benia (Abenito) i Lide (Lidia), mojih domaćina. Oni inače žive u Tirani, ovo im je letnja kuća gde dolaze i bave se pčelama, travama i ostalim divotama koje čovek može raditi daleko od civilizacije. Ana studira arhitekturu, skoro pa koleginica. Tu je već dve nedelje i dosadilo joj je, nema interneta, nema društva, nema izlazaka... Momak joj je u Tirani al' matorci ne smeju da znaju za vezu, kaže da je to kod nijh još dosta tradicionalno. Sa druge strane, tetovaža na podlaktici je skroz OK... Interesuje ih gde sam sve bio, gde noćim, kako smem sam, kako smem u šatoru, gde ću večeras... Beni je poreklom iz okoline Permeta, to je ono što sam obišao pre ulaska u Frasher park prirode. Oduševljen je kada čuje da sam to sve prošao i da mi se sviđa. Ne znam da li je prošlo 10 minuta od kako smo se upoznali kada sam dobio poziv da prenoćim kod njih. Moram priznati da sam ja od starta merkao ravan krov na kući i čekao momenat da tražim smeštaj, pa ponudu prihvatam bez trunke razmišljanja. Preduhitrili su me... Rešen problem smeštaja. Čaj, sok, rakija, meza, sprema se večera... I kod nih je rakija nacionalno piće... Imaju kozu koju zovu Besi. Besi daje mleko, sir, a negde pred zimu i meso. Dolaze komšije, familija. Svima zanimljivo da vide motoristu iz Srbije. Nekoliko ih živi na relaciji Grčka-Albanija. Upoznajem ženu koja se zove Žena. Znaju šta to znači na srpskom. Znaju za Lepu Brenu, onu iz davnih dana. Dobijam više instrukcija za odlazak do Voskopoja ali se ne obazirem previše na to, sutrašnji "problem" je u pitanju. Blaga nelagoda kada Ana nije tu da prevodi a domaćini pričaju međusobno. Uspem da uhvatim fragmente razgovora; kidnapovanje, turisti, motor, policija... Nikako tim redom ali mozak pravi čudne veze. Svašta prođe kroz glavu... Bojim se da se ne obrukam, ipak taj dan nisam pio dovoljno vode pa bubrezi možda ne budu vrhunskog kvaliteta. Kasnije povežem da pričaju o češkim turistima koji su par nedelja ranije kidnapovani i ubijeni u okolini Thehtia. Napolju je zahladilo pa se selimo u kuću. Sa smrdljivim stvarima zauzimam ceo jedan ugao i kauč. Skromno ali sasvim dovoljno, kuhinja, soba i kupatilo, bojler, topla voda... Nije nikakvo čudo što vidim TV, pa ni kompjuter. Iznenadi me klavijatura. Ispostavi se da Beni svira... Onda vidim pojačalo a u uglu V električnu gitaru, sa sve SEPULTURA nalepnicom. E, taj momenat je bio toliko nestvaran da ja pet minuta nisam mogao da verujem šta doživljavam. Eto me nekom selu u sred albanske planine, u kući kod nekih ljudi i poslednja stvar koju očekujem jeste ta i takva gitara... Dani kada sam ja taj instrument drndao (prilično bezuspešno, moram priznati) su davno prošli tako da petominutni koncert nije bio neki, iako sam imao punu pažnju publike... Za večeru burek, sir od Besi i kiselo mleko od Besi. Lida odmah govori kako će mi spakovati hrane, da imam za sutra. Burek se kod njih zove isto tako ali je nešto drugačije jelo u pitanju. Gledaju fotke sa mog aparata, zanima ih Srbija, Crna Gora (mali i Zi, kako je oni zovu, naziv mi je dovoljno simpatičan da sam ga koristio ostatak večeri). Bliži se vreme spavanja. Na raspolaganju su kauč na kom trenutno sedim, krevet i pod. Nije mi baš jasno ko će tu sa kim i gde al' ajde, to je sada manje bitno. Na kraju ja kao gost dobijam krevet, Beni dobija dušek na podu a Lida i Ana idu u komšiluk kod familije Veče za pamćenje, ulepšali su mi celo putovanje. Po ko zna koji put se inače usran dan popravlja na tako nasumično fantastičan način... 160km, pet ipo sati vožnje. Track log je u prilogu. Meni današnja vožnja nije nikako prijala, sa ove vremenske distance ne mogu reći zašto. Predeli zanimljivi, neobični, putevi sasvim korektni. Ima tako dana... 2015-08-04 0914__20150804_0914.gpx

E dobro, da vidimo gde smo stali sa pričom... Deveti dan, 4.8. Berat-Frasher-Clirim-Selenica Standardno rano ustajanje, šetnjica do grada u nabavku. Nikada se nisam ovoliko pomučio da kupim konzervu tunjevine. "Tuna" nije tuna na albanskom, "fish" prodavačica ne razume jer je njen engleski malo bolji od mog albanskog... Posle par minuta se, srećom po mene, pojavio komšijski prodavac koji zna engleski i stvar je čas posla rešena. Nošenje svih stvari do motora, nizbrdo i dok je čovek odmoran, je neuporedivo lakše i zahteva manje psovanja nego nošenje do smeštaja, uzbrdo na kraju napornog dana. Vožnju započinjem laganim prelaskom preko pešačkog mosta. Možda nije u redu al' lokalci rade isto tako pa ne bih da odskačem... Nepune tri minute kasnije već sam sišao sa asfalta. Stara kaldrma, makadam, ponegde četinarska šuma. Vozi se brzo, razgibavanje na početku dana. Nakon naselja Terpan skrećem sa glavnog puta i počinjem da se spuštam u dolinu reke. Put brzo postaje sve lošiji i lošiji. Par krivina, poneko odvajanje i po prvi put u Albaniji se nalazim na drumu koji ne pokazuje znakove upotrebe. Pali to neki alarm u glavi ali ga ignorišem. Nije baš mnogo pomoglo ni to što sam u jednom trenutku sa "glavnog" puta sišao na prečicu a da to nisam primetio. Put sada vodi peko livade, izrovan je dubokim jarugama ali jedino je važno da vodi nizbrdo. Vidim gde treba da siđem pa nije problem. U dolini se spajam sa glavnim putem, obilazim kameni most iz turskog doba. Još može da se koristi Odavde se vraćam na asfaltni put Berat-Corovode. Na asfalt se uključujem na jako blizu mesta gde sam juče krenuo sa usponom na Tomori. Jako mi se sviđa kada uspem ovako da iskombinujem rutu Točim gorivo u Corovodi i po drugi put izvlačim deblji kraj prilikom plaćanja Eurima. Nije neka razlika al' je glupav osećaj. Realno, sam sam kriv što nisam menjao pare u lokalnu valutu. U blizini Corovode se nalazi par atraktivnih kanjona, bar još jedan stari most. Mesto je turistička destinacija... Obilazak svega toga ostavljam za neku narednu priliku, ipak ne može sve odjednom da se doživi (za most sam znao pre odlaska, jedan kanjon sam "otkrio" duž puta). Nakon grada put se sužava i postaje krivudaviji, asfalt deluje prilično nov. Sunčano jutro je odavno ustuknulo, već neko vreme pratim kišne oblake ali ih ne sustižem. Put je mokar, sa sporednih putića je sprano blato. Trenja ima malo više nego na ledu... Vozim jako sporo, nemam ni trunku poverenja u trenutnu kombinaciju podloge i guma. U nekoj desnoj krivini nailazim na blato, kliza prednji točak ali održavam ravnotežu. Završavam u kanalu na suprotnoj strani puta... Kanal je betoniran i ima betonski zid od koji se, potpuno elegantno, odgurujem nogom i nastavljam sa vožnjom. Led... Vožnja mi već ne prija a dan je praktično tek počeo... Sa druge strane, kanjon koji ide duž puta je vrlo atraktivan i privlači pažnju. Neočekivani kraj asfalta iako sam na glavnom/jedinom putu, Albanija po ko zna koji put iznenađuje na ovu foru. Most sa drvenim kolovozom, njih sam se već nagledao. Ovaj je bio malo zanimljiviji zbog činjenice da je mokar i klizav a usput mu fali i poneka daska u pravcu kretanja, tek toliko da točak motora može upasti... Okolina je jako čudna, negostoljubiva. Sitni goli kamen, ponešto zakržljalog rastinja. Može da prođe kao neki vanzemaljski pejzaž Iako se na ovoj poslednjoj fotki vidi plavo nebo ja sam zapravo u tom trenutku kisnuo. Uspeo sam da stignem kišu, a moram priznati da se nisam baš trudio. Nedaleko od mesta (sela, da se ne lažemo) Raban stižem na najjužniju tačku ovog putovanja. Vreme je da se motor lagano usmeri u pravcu kuće. Jedna od prvih stvari koje sam primetio prilikom prve posete Albaniji jeste ta nagla promena okruženja. Često se desi da neko vreme prolazim kroz vrlo slične predele da bi se u svega par krivina okolina promenila u nešto sasvim drugačije, kao da sam prešao na drugu stranu zemlje... To u našim krajevima nisam doživljavao. Kako god, sada odličnim belim makadamom pičim kroz park prirode Frasher, prema istoimenom selu. Telefon/navigacija počinje da zeza... Nastaviće se...

Gliga je ekstremno zauzet na poslu. Ono malo vremena što provede kući gleda da utroši na neke druge stvari. Nadam se da će biti neki nastavak narednih dana, nisam zaboravio na temu Bocca je odgovor sročio verovatno bolje nego što bih ja mogao, to je u principu to. Meni nije lako a ni naročito prirodno da fotkam ljude koje sam upoznao koji minut ranije. Žao mi je zbog toga i svestan sam koliko bi potpunija priča bila al' džaba.

Putevi kroz atare su zapravo prečica, dosta brže se stigne tako (od Crepaje do Banatskog Novog Sela i dalje od BNS do Dolova.) U protivnom se ide na Pančevo, bacite oko na kartu i biće jasno koliko se vremena štedi.

Uživajte

Osmi dan, nastavak... Spust sa vrha atraktivne planine nikada nije ni približno zanimljiv koliko penjanje. Tomori nije izuzetak... Put do sela Gjerbes ima 10-15km i jedini događaj vredan pomena jeste prolazak blizu nekog stada. Vredni psi čuvari su se dali u poteru a k'o uz kur... k'o u inat taj potez puta je bio jako, jako loš. Igrali se mi tako vije i ja ipak pobedio Gjerbes, selo poprilično u sred ničega, prijatno iznenađuje sa kamenom popločanom glavnom/jedinom ulicom i trgom. Baštice, kafanice, prodavnice... Nedugo nakon Gjerbesa put silazi do doline reke. Ima tu i most kojim se može preći na drugu stranu i verujem da ću jednom prilikom saznati kako je tamo. Jednom prilikom, samo ne danas. Danas skrećem levo i vozim koritom reke. Velika, velika nepoznanica tokom planiranja rute. 15-ak kilometara put bukvalno ide kroz korito reke, u više navrata potrebno je i preći preko reke. Nalazio sam fotke motora na ovom potezu (Česi. uvek blesavi Česi) ali u pitanju su bili motori prilagođeniji terenskoj vožnji a uz to ih je bilo više od jednog. U startu mi je drago što je put ipak u boljem stanju nego što sam očekivao. Kamionima ugažena i utabana trasa od kamena, šljunka i peska. Nemoguće je međutim zaboraviti da se ipak nalazite u koritu reke, 100-200m širokom. Put se u nekim delovima praktično gubi i tu se lepo vozi samo pravo. Sećate se onih simptaičnih crnih oblaka koje sam posmatrao sa vrha Tomori? E, sad su bili blizu ispred mene i vrlo silovito istresali svoj sadržaj. Neverovatno je prilaziti tom zidu vetrom nošenog peska. Napravim pauzu u nadi da će nevreme proći ispred mene, da mi samo seče putanju. Fotka apsolutno ne dočarava "peščanu oluju". Ovo je bio neki trenutak zatišja, verovatno se postidela kamere... Prilikom moje posete reka se svela na nivo običnog potočića tako da prelasci nisu predstavljali nikakvu prepreku. Inače to zna da bude prava reka, o tome svedoče i brojna stabla razbacana svuda po koritu. A ume da bude i ona eksremno bistra planinska rečica. Ipak, sada je samo mutni potok i to je ok. Sledeću pauzu pravim zato što nije lepo voziti dok pada grad... Ok, nema skidanja kacige, nema vožnje. Nikada nisam video niti doživeo ovoliki grad. Odzvanja kaciga baš lepo prilikom udara... A onda me nešto razvali po leđima, preko ranca i sunđerastog štitnika u jakni, i zaboli... Prelazimo na sledeći nivo! Skidam rukavice i pokrivam instrument tablu, šteta bi bila da se polupa. Sledeći pogodak je u ruku, u predelu lakta. E to je baš zabolelo. Modricu sam imao skoro nedelju dana a bol osetio i duže. Nenormalno veliki grad, raspadne se prilikom udara o zemlju tako da na kraju ne ostane ništa reprezentativno za fotkanje. Onda mi se posreći tako što jedan padne na mekanu torbu i neoštećen sleti na zemlju. Nisam mogao da verujem koliki zapravo može da bude. Na ovom gornjem treba da zamislite još "bodlje" na sve strane. Do trenutka kada sam se dokopao fotoaparata (donji je uspeo da upadne u torbu sa aparatom i zamagli objektiv ) "pahulju" je već načelo topljenje. Posle fotkanja sam se setio kišnog odela kao i mogućnosti da makar šake sakrijem negde na sigurno. Pošteno me izudarao, ne znam kako bi se proveo neko u civilnoj garderobi Vredi napomenuti da nigde u blizini nije bilo mesta za sklanjanje. Imao sam samo sreću da intenzitet padavina nije bio naročito jak. Preživeo sam grad, stala je i kiša. Sve u svemu beše ovo neobično zanimljiva pauza. Čudan neki osećaj sam imao svo vreme tokom vožnje koritom, neka nelagoda, neizvesnot koju ne mogu objasniti. U isto vreme i uzbuđenje a krajni rezultat je vrlo pozitivan. Nedugo nakon ovoga reka se spaja sa još jednom pritokom, lokalci su procenili da više nije razumno korito koristiti umesto puta tako da od tog mesta postoji redovni drum. Nakon nekog vremena sreo sam familiju Čeha ili Poljaka u kamperu, sa sve decom i okačenim biciklima pozadi. Idu u suprotnom pravcu od mene. Kamper je od one standardne, civilne sorte koju smo navikli da viđamo na primorju a ne na ovakvim putevima. Stvarno ne znam koliko daleko su oni mogli dogurati (osim u slučaju da je kamper iznajmljen, onda mu se prohodnost povećava približno 85%) Dobro je znati da se uvek mogu osloniti na uslugu taxi prevoza, i to Mečkom, sa stilom! Još jedan most, preko njega se ide za civilizaciju. Gradić Gramsh, civilizacija, asfalt. Sada je već bilo oko 2-3 sata popodne, vreme za klopu. Pravi trenutak da skoknem do par kilometara udaljenog naselja i namirim potrebe. Naravno, to je nešto što bi neko razumniji od mene uradio. Ja sam, po ustaljenom običaju, odlučio da je sjajna ideja da pičim pravo za Berat jer ima "samo još OVOLIKO na karti" putem za koji ni ne znam da li postoji u stvarnom životu (ova deonica je bila improvizovana na licu mesta. Hvala dobrim ljudima koji doprinose Open Street Map projektu koji su sve puteve koje sam prošao uneli na kartu...). Samo da napomenem: sve što sam danas odvezao, do ovog trenutka (stotinjak kilometara, od toga 75 van asfalta), bilo je planirano za završnicu prethodnog dana. Lud, lud plan, verovatno bih negde oko ponoći u sred onog korita prihvatio da je dosta i da je vreme za spavanje... Ispostavlja se da je prečica za Berat odlična. Široki makadam koji se penje i spušta, blage krivine. Lep je osećaj kada negde u trećoj, četvrtoj brzini zahvatite punu šaku gasa a zadnji kraj krene da klizi u stranu. Zadnja guma (od početka putovanja samo posmatram kako nestaje i pitam se na čemu ću se vratiti kući...) nikako ne može biti srećna zbog toga ali ja jesam a to je ono što je važno. Iskoristiću priliku da napomenem kako su mi i zadnje pločice bile negde pri kraju još tamo u Crnoj Gori... Nema govora da stajem pod ovakvim okolnostima. Dobro, mogu jednom zbog fotke... Tomori sa severne strane Prilično iznenadno i bez neke najave put postaje baš loš. Toliko loš da mi je prva pomisao kako sam promašio neko skretanje. Skretanja međutim nije bilo, ovo je put. Strm uspon, oštre krivine, duboke jaruge i ko zna šta još. A tek je počeo uspon na planinu. Ovo nikako ne uliva poverenje u ostatak puta... Situacija se srećom ubrzo popravlja, put postaje bolji. Negde oko vrha, prevoja, dolazi se do dela gde je svuda unaokolo šuma iskrčena do poslednjeg drveta. To je moglo da se desi u zadnjih godinu-dve jer još nema nijednog žbuna, samo paprat. Sumorno to izgleda, onako kao kod nas u nacionalnom parku Fruška Gora kada batale svako drvo na celoj padini... Spust prema Beratu, put je sada zemljani i sasvim pristojan sa izuzetkom par zeznutih kraćih deonica. Već je pomalo i kasno tako da se ne zadržavam, nema fotki. Vozim prema suncu čiji se dnevni krug lagano bliži kraju. Igra svetlosti, oblaci raznih nivoa pretnje... Sustižem dvojac na jednom od onih, ranije spominjanih, motora. Pegla se to momački... Lagao bih ako kažem da znam gde sam izašao na asfalt. Neko selo je u pitanju. I ovde je bila očigledna pojava koju kod nas ne viđam a u Albaniji je rasprostranjena na svakom koraku. Bez obzira kolika vukojebina bila u pitanju, bez obzira što žive u selu do kog vodi samo jedan loš neasfaltirani put, ljudi tu žive. Prave nove kuće sa sređenim fasadama, šetaju, vozaju bebe kolicima... Ne pamtim da sam negde kod nas video novu kuću u nekom selu koje nije na glavnom magistralnom putu... Jedna od obaveznih stanica u okolini Berata je i napušteni vojni aerodrom. Možete zamisliti moju sreću kada sam na Google Earth-u video da sada preko piste prelazi ulica a da je 100 metara dalje ulaz u podzemne hangare ispred kojih su i dalje parkirani stari MiG-ovi. I stvarno, ulica prelazi preko piste (ne poletne ali svejedno), sa obe strane je žičana ograda sa kulturno otvorenom kapijom... Fotkam, kurvanjski motorom krećem prema avionima ali me u daljini dočekuje mahanje osobe koja je mogla biti u vojnoj uniformi a i nije morala... Mašem i ja njemu, okrećem i ipak izlazim iz ograđenog vojnog objekta. Nisam baš voljan da ga priupitam za privremenu dozvolu, jako mi fali taj socijalni aspekt ličnosti. Drugi put... Prilaz Beratu i konačno me sustižu svi oni pljuskovi koje sam izbegao tokom dana. "Staću na prvu sledeću pumpu, nema razloga da kisnem" je rečenica koju sam ponovio prilikom prolaska 5-6 takvih lokaliteta. A pošto ipak nisam bezgranično tvrdoglav to sam u neko doba zapravo i uradio. Naravno da kiša deluje slabije kada nisi na motoru i naravno da je dosadno stajati u mestu duže od dva minuta. Čekam da se malo smiri i krenem dalje. Na sledećoj pumpi, blago natopljen, odlučujem da me više mrzi čekati da padavine prestanu nego da oblačim kišno odelo tako da u grad ulazim po solidnoj kiši. Mitasi KLIZAJU. Dok sam parkirao motor kiša je stala. Imam vremena da nešto malo prezalogajim, istuširam se i istrčim napolje da bih uhvatio onaj odlični period sumraka nakon nevremena. Malo je falilo da opet propustim. Noćas glumim turistu Uličice u starom gradu Glavna ulica, može se smatrati da ovde nema ljudi. Glavna saobraćajnica. Ostatak večeri je obeležilo čekanje pice od nekih 45 minuta. Nema veze, bila je sranje i nimalo jeftina tako da je vredelo. Tako se "lagani i kratki krug po okolini" pretvorio u celodnevnu odličnu vožnju. 105km van asfalta u komadu, mislim da je to dosadašnji rekord. Kod nas nije moguće povezati toliko u smislenoj vožnji. 160km, nešto ispod 5.5 sati kretanja. Track log je u prilogu. Hoću dogodine da vidim fotke nekog od vas iz ovih krajeva U sledećoj epizodi sam u gostima albanskoj porodici 2015-08-03 1006__20150803_1006.gpx

Meni omiljeni ugao snimanja jeste sa grudnog nosača. Zavisno od vrste motora ovo je manje ili više izvodljivo zbog ograničenog podešavanja kamere po visini (kod motora gde je vozač nagnut napred verovatno će uglavnom snimati rezervoar i instrument tablu). Ta opcija je za asfalt savršena. Van asfalta se opet javlja problem promene ugla snimanja zato što se vozač dosta pomera, naginje napred-nazad i tako.

Gde su nastale druga i peta fotka? Daj još

Volim da čitam tvoje putopise, ti to radiš na jako dobar način. Ovaj sam samo malo preleto al' vratiću mu se detaljnije prvom prilikom Novci??? Ja sam se zaprepastio kada sam stigao kući i skontao da sam ukupno, sa gorivom, smeštajem, hranom i autobuskom kartom iz Niša potrošio manje od 300€. 4 noći sam plaćao smeštaj, jeo svaki dan

Pošto vidim da vam je bilo bezveze baš mi je drago što nisam išao... Odlično ovo sve izgleda. Rekoh i ranije: Prava Stvar!

Osmi dan, 3.8. Berat-svašta nešto-Berat Sat po navici zvoni u 6 sati. Doručak je najavljen za 9 i dvoumim se da li okrenuti na drugu stranu i uhvatiti još koji sat sna ili iskoristiti vreme za nešto pametno. Naravno da biram opciju pametne upotrebe. Ipak valja obići stari grad, zamak i tvrđavu na brdu iznad a kasnije okrenuti i kratki krug motorom. Stari grad, izuvijane uličice, prolazi jedva široki za čoveka normalne građe. Kuće sređene, renovirane, nekako to sve izgleda baš kako treba. Grad je pod zaštitom UNESCO-a a jasno je i zašto. No, da ne mutavim, fotke... Zamak/tvrđava je visoko na vr' brda. Prostor okružen zidinama je povelik i svidelo mi se što je to i dalje aktivna zajednica, ljudi žive svoje živote. Svega par restorana, ostalo sve obične porodične kuće. Htedoh da napišem sledeće: Prilično sam siguran da je ovde trebalo da piše "Enver" u čast bivšem diktatoru i prilično sam siguran da su letele glave jer je ispalo pogrešno. Onda mi Wikipedia otvori oči; negde sredinom '90ih su lokalci zamenili prva dva slova, onako malo da se zahvale Enveru na svemu što je učinio za zemlju... Znate da ste u sred Albanije... Ostatci Plave džamije. Pogled na krovove starog grada sa osmatračnice na tvrđavi. Odlično mesto za relaksaciju. Stari grad na drugoj strani reke. Taj deo nisam stigao da obiđem, deluje da nije sređen kao ovaj centralni deo. Oba mosta su pešačka, preko jednog može motorom Ovo je još jedna od crkava iz vizantijskog perioda. Wikipedia kaže da je u okviru zamka svojevremeno postojalo dvadesetak crkvi i samo jedna džamija, tako je bilo i tokom turske vlasti... Volim da naiđem na ovako neočekivane stvari tokom lutanja. Da, lutanje je najbolji način da se obiđe i upozna nepoznati grad. Rano ustajanje pruža brojne prednosti. Prvo ukradeš dodatnih par sati dana. Drugo, danas bitno, koliko-toliko izbegneš paklenu vrućinu tokom obilaska. Treće, takođe jako bitno je i to što 99% ostalih turista radije spava u 7 ujtru tako da inače pretrpanu turističku atrakciju možete na miru detaljno obići. I još, ulaz u zamak se naplaćuje od nekog doba E, dobro, turistički deo dana je gotov. Pakujem samo najosnovnije stvari, rezervne gume sa pripadajućim alatom i kišno odelo. Odavno nisam vozio bez prtljaga... Prva stanica je planina Tomori, skoro 2400m visoki greben koji dominira okolinom. To je bilo jedno od mesta koje sam "morao" posetiti, prvo ili drugo koje mi je zapalo za oko svojevremeno kada sam krenuo planirati rutu. Dakle, na vrhu planine sam postavio "waypoint" i onda je puno, puno toga kombinovano da bi se na neki smislen način uopšte prišlo ovom delu zemlje Sa asfalta se odvajam ubrzo nakon mesta Polican. Svojevremeno sam se razočarao kada sam saznao da je put na Tomori renoviran. Bojao sam se da je asfaltiran i onda to ne bi više bilo zanimljivo. Momenat sreće kada me umesto asfalta dočekao početak odličnog makadamskog puta... Tu sam se negde konačno nakanio da proverim stanje sa uljem. Na moju radost ispostavilo se da nema potrošnje. Sad, kako i zašto 3l ulja u Albaniji nisu isto napunile rezervoar kao i 3l ulja u Srbiji... Aj' ga znaj. Meni važno da ne troši i da mogu normalno da vozim dalje. Prosto ne mogu da verujem kako nisam češće stajao radi fotkanja tokom uspona. Put uglavnom odličan, par deonica je sa nekim kamenim stepenicima, tek toliko da razbiju monotoniju.Dolina u kojoj se nalazi Berat je na nekih 150m visine, vrh Tomoria na ~2400. Razlika se savlađuje na dosta kratkom rastojanju i promena visine i okruženja biva baš evidentna. Do prevoja, i dalje na drugu stranu vodi "glavni" lokalni put. To je ovaj dobri makadam. Put od prevoja do samog vrha je po svoj prilici obnovljen neposredno pred moj dolazak. Nemam ništa protiv. Scenografija postaje spektakularnija sa svakom serpentinom. Ima mnogo serpentina do vrha... Na vrhu spomenik i mauzolej gos'n Tomoriu. Sama planina je sveto mesto za razne verske skupine u Albaniji i svi oni organizuju hodočašća. Meni od svega najzanimljivije to što je pogled fantastičan i što sam ja zapravo tu. Vazduh nije bio naročito čist tog dana pa oko nije dobacivalo daleko koliko sam priželjkivao al' sve jedno... Neko je ranije u temi spomenuo držač telefona. U pitanju je RAM Mount Finger Grip. Sa poštarinom iz daleke Amerike, gde se pravi, nije baš jeftin ali zato ne razmišljam da li će telefon ostati na motoru ili u jarku. Ispao je samo dva puta do sada, jednom kada sam ga ja zakačio prilikom pada i drugi put sad' kada sam imao udes (a i tada sam verovatno ja zakačio nekim delom tela). Dakle, apsolutno poverenje. Meni je telefon otporan na vodu i prašinu tako da ni o tome ne razmišljam (touch screen je naravno neupotrebljiv kada je mokar, to je malo problem. Zato je najbolje dogovoriti sa prirodom da ne pada kiša kada mi treba navigacija). A da, ovo je i najviša tačka koju sam osvojio motorom, možda i uopšte. Pogled prema jugu. Prema severu. I jedna gde se vidi i čovek iza pera i kamere, da ne ispadne kako sam sve fotke pokr'o a tekst onako izmislio Da se primetiti okupljanje slatkih crnih oblačića sa raznih strana... Dolina reke na levoj strani fotke je sledeći cilj. Ispod samog vrha planine je nekada postojao i podzemni vojni objekat. Sada postoji samo podzemni objekat, vojska je digla sidro. Realno, istraživanje rupa pod zemljom uvek bude zanimlivo. Objekat ima jedan dugački hodnik koji posle 150-200 m izlazi na drugu stranu brda. Iz tog hodnika se ulazi u više prostorija. Jedino što je sada ostalo od svega toga jeste go beton a on nije nešto naročito fotogeničan. Snimao sam film ali je izostala i pojava misterioznih živuljki ili bar čudovišta. Koliko god voleo da boravim na ovakvim mestima pre ili kasnije mora se poći dalje. Tu negde na vrhu mi je postalo jasno da ovo baš i neće biti lagana kratka vožnjica. Ima još dosta toga da se obiđe a za dobar deo puta uopšte nisam siguran da li je prohodan ili ne. Neposredno ispod vrha. Nastaviće se.

Hvala svima na pohvalama Dugo nisam piskarao, danas je vreme za jedan nastavak. Na snimku to nekako deluje brže nego u stvarnosti. Često se može videti onaj digitalni brzinomer na upravljaču pa možeš videti o kojim brzinama se radi. Što se mene tiče, ako put nije baš, baš dobar 40 na sat je ok brzina. Na ovim putovanjima zaista ne tražim uzbuđenja u nekoj bržoj vožnji, nije to vredno rizika na 1000 km od kuće

E, evo ga... Thethi, Skadar, jezero Komani. Na kraju mi je malo zafaliilo muzike al' šta da mu radim... Kratak dan vožnje pa ni video nije obiman A i nekako kako su dani odmicali sve manje sam se zanimao kamerom

Dok svi čekamo da se novi video upload-uje na Youtube iskoristio bih priliku da vam se još jednom svima zahvalim na komentarima. Stvarno znači kada vidim da vreme i uloženi trud u pisanje, sređivanje fotki i filmova ima efekta (bar 4-5 sati na jedan nastavak. To je bez filmova, oni su priča za sebe...) Moji utisci iz svih gradova izuzev Berata su zasnovani na jednom prolasku motorom, verovatno glavnom saobraćajnicom i kao takvi ne moraju biti odraz pravog stanja. Kukesu sam prilazio sa severa, na ulazu je neka napuštena industrija a posle toga zanatlijska ulica sa previše ljudi. Potpuno sam promašio te ulice sa borovima. Elbasan je bio prijatno iznenađenje zbog činjenice da su zgrade uglavnom nove a da nije pravljeno navrat-nanos kao što sam očekivao u Albaniji. Dakle, ti moji utisci su jako površni i ne treba se previše oslanjati na njih Spominjao si da si čest posetilac u Albaniji. Jesi li na glavnim putevima ili alternativnim ili svakakvim? Ako te ne mrzi napiši koji red o tome šta vredi videti, obići, zaobići. Ja računam da sam tek načeo priču sa ovim putovanjem...

Meni su jednom prilikom poslali kopiju (lošu, jako lošu kopiju) SJ4000. To đubre je neupotrebljivo. Kvalitet snimka je na nivou od pre 15 godina. Koliko god bio nezahtevan korisnik nema smisla ni dati novac za uređaj koji je potpuno beskoristan. Uporedni snimci originalne i falš kamere koju sam ja "dobio"... Verujem da ima i kvalitetnijih kopija. Oba snimka su napravljena najboljim kvalitetom koji kamera podržava i nisu dodatno obrađivani... Originalnu SJ4000 kod nas možeš naći za 90-100€, ili poručiti iz Kine za 55 sa sve rezervnom baterijom.

Sedmi dan, još jedan nastavak... Dakle, problem sa uljem je za sada rešen (sad proverih na track logu, stajao sam manje od 50 minuta...). Ostaje da odvozam tih 10-15km van asfalta i onda još 15-20 asfalta do grada i majstora. Ne zaboravite da je ovaj šraf sada bar 3cm duži od originalnog, odnosno da ispod motora viri 3cm nečeg što više ne bi valjalo udariti. Ne pamtim kada mi je vožnja bila psihički napornija. Na svakom udubljenju, rupi, usporavam do brzine hoda, spuštam noge na put i tako rasterećujem motor. Zabavno? Ni najmanje. Grad u koji treba da idem nije na mojoj originalnoj trasi. Par minuta mi treba da ga uopšte lociram na karti i još malo da utvrdim kako mi to ni malo ne remeti planove za dalju vožnju. Posle bezgranično mnogo vremena dolazim na asfalt, nov, još crn. Pratim uputstva "kada izađeš na asfalt samo pravo" i 10-ak minuta vozim u nekom potpuno pogrešnom pravcu. I ovde su specijalizovali onu foru gde se asfaltira samo deonica u sred ničega, kojoj se sa obe strane prilazi makadamom... Na prvoj pumpi kupujem još jednu litru ulja. Najfinije, najkvalitetnije superspecijalno ulje vrste "Dajštadaš". Ta mi je bila omiljena... Na ulazu u Burrel auto praonica (definitivno prva reč koju ćete naučiti kada putujete kroz Albaniju: "Lavazh" ili "Lavazho", zavisno od kraja. Autopraonica ima praktično na svakom ćošku. Svaka besposlena osoba sa vodom, crevom i izlaskom na ulicu će imati svoj lavazh), posle par stotina metara nailazim i na preporučeni servis. Sada možda nije loš trenutak da još jednom spomenem da je taj dan bila nedelja. U servisu nigde žive duše. Protivno svim mojim očekivanjima ni u roku od dva minuta, koliko sam se vrzmao po dvorištu, niko se nije pojavio. Nikakav problem, Sreća se opet postarala za mene. Naime, prolazeći pored malopre spomenute praonice video sam tipa koji nešto vari, seče. Upravo ono što je i meni potrebno. Deset sekundi objašnjavanja i pokazivanja rukama i razumeli smo se. Još par minuta tražim posudu u koju ću istočiti sveže ulje. Trebam li napomenuti da je Čovek odbio da naplati? Verovatno zato što je nedelja... Snimci su sa kamere, hteo sam da snimam film, ne znam kako su se oni stvorili... Jedna briga manje. Ostaje da me kopka pitanje da li je došlo do nekog oštećenja unutar mašine. I dalje sam u pripravnosti, spreman da produžim za Makedoniju na prvi nagoveštaj nevolje. Vozim prema gradiću Bulqize. Ne želeći da ponovim jučerašnju grešku (neverovatno da je to bilo samo 24 sata ranije...) sa gorivom stajem na prvu pumpu i točim gorivo. To je bila prva situacija da se neko okoristio o moj nedostatak lokalne valute. Svesno bezobrazan kurs Eura kada je već bilo suviše kasno. Jbg, plati i vozi. Uz pumpu je i restoran, u restoranu krkanluk/svadba/šta god. Klinka od 5-6 godina stidljivo koristi priliku da vežba engleski. Drkoš pumpadžija je već zaboravljen. Na nekoj od sledećih pumpi odlučujem da ipak ne bi bilo loše da uzmem još jednu litru ulja. Prilikom zamene uvek sipam 3 litre tako da računam da će mi od ove zadnje boce dosta ostati. "Dajštadaš" 20w50 ulje ovde košta isto kao i na planini, 500 Leka bez računa, iz sobice pored pumpe... U mašinu sipam celu flašu a nivo ulja ostaje negde jedva iznad minimuma. Hmmmmmm, nešto ne štima. Prilikom zamene ulja, sa sve menjanjem filtera, 3 litre budu dovoljne da nivo ode na maksimum. Tada se trudim da iz mašine iscedim svo staro ulje. Sada solidno sumnjam da ga troši, i to da ga dosta troši što ne može biti dobro. Plan je da stignem do Bulqiza, 20-30km dalje tamo klopam, proverim situaciju sa uljem i odlučim da li produžavam prema Makedoniji ili nastavljam sa originalnom rutom. Rudarski gradić Bulqiz je podeljen na dva dela, na dve strane doline. Sredinom doline prolazi put a svaki deo grada se ugnezdio pod planinom na svojoj strani. Izbor mesta za klopu nije baš neki tako da zabadam u prvu hamburgeriju. Sedim, klopam, gledam prolaznike... Mladi su većinom u nekom krimi fazonu, kao crnci iz američkih filmova (čisto izgledom i stilom, daleko od toga da su stvarno kriminalci). Ovo je slučaj u celoj Albaniji. Prevedeno na jezik televizije, tj muzike na televiziji to izgleda ovako: 4 od 5 spotova je ovog tipa... Bitne stvari, nema sumnje, i znam da vas jako zanimaju. Za vreme ručka (ili beše doručak u 14h...) sam video i prvi veliki motor u Albaniji, a da nije stranac. Nešto nalik Goldwingu, vozi ga nešto nalik glavnom baji u selu... Ulje nisam nešto pošteno ni proverio tako da je logična odluka da se ipak držim originalnog plana. 70-ak kilometara off-a od Bulqiza, preko Bize-a do Elbasana uz opciju da negde uz put zanoćim. Ni malo mi ne smeta što je početak puta asfalt. Loš, stari, propali asfalt. Rudarska okna na sve strane, kilometrima i kilometrima. Poneko napušteno industrijsko postrojenje pa onda opet okna... Saznadoh kasnije, u pitanju je rudnik hroma sa najvećim rezervama u Albaniji... Do tada sam se već malo opustio po pitanju stanja motora tako da se moglo fotkati. Granicu kraja asfalta i početka makadama nije lako utvrditi, toliko je taj asfalt dobar. Priroda, malo potpuno goli kamenjar pa malo četinarska šuma pa opet kamenjar... Mnogo tako naglih promena okruženja posvuda u Albaniji. To je bila jedna od prvih stvari koje su upale u oko prilikom premijerne posete (joj, moraću i to da bacim na papir, čisto da vidite da umem i ja da putujem asfaltom, sa suvozačicom kao normalan svet. Tri nedelje Makedonije, Albanije, Grčke, opet Albanije, Crne Gore i Bosne... Šta ima veze što je bilo davno ). Skupe i opasne greške... Do Bize-a ništa naročito uzbudljivo. Stvarno se ne sećam nikakvih pojedinosti a pošto nemam fotke... Bize je napušteni gradić (zovem ga gradić jer je imao isključivo zgrade, njih 5-6- koji sada polako propada. Kao takav bio je nezaobilazna tačka na mom putovanju. Do vremena kada sam stigao tamo već nisam bio naročito raspoložen za istraživanje i zavlačenje u ruševne zgrade. Tome doprinosi i činjenica da ipak ima pokoji živ ljudski stvor kao i vojna baza. 'de je vojna baza tu nije poželjno mlatarati velikim fotoaparatom. Zdrav razum... Pravim pauzu za zasluženu dremku i samo pomalo fotkam. Moraće to pre ili kasnije da se dopravi Ovaj je, zajedno sa svojim jatom, krenuo strateški da me opkoljava. Verujem da sam se izvukao u zadnjem momentu... 16h je debilno vreme u jednom dugačkom letnjem danu. Suviše rano da se čovek smesti (izuzev u slučaju da je lokacija odlična) a opet suviše kasno da se vozi nešto ozbiljnije posle toga. Po mojim beleškama do Elbasana imam 60-ak kilometara, nemam informaciju koliki deo je bez asfalta pa računam da je to cela deonica. Dva sata vožnje kako god okrenem i zastanem. Za kampovanje nemam vode (a i poznato je da je ne smem tražiti od ljudi koji npr. žive ovde) tako da ta opcija za sada otpada. Opcija da ostatak dana izvezem po originalnom planu je već sada u domenu fantastike (nakon Elbasana još skoro 100 km off-a do vrha planine Tomori, od toga solidan deo vodi kroz korito reke za koje ni ne znam da li je prohodno). Spavanje u Elbasanu nije privlačno ali je realna opcija. A onda, "tu" je i Berat. "Ovoliko" daleko na karti znači da realno nemam predstave koliko stvarno ima, nikada nisam razmatrao tu opciju. Nadam se da su putevi asfaltirani inače neće da valja. Fotki Berata se sećam iz perioda planiranja. To je takođe jedno od mesta koja sam morao videti (po planu tu mi je bio predviđen jedini čvrsti smeštaj, to valjda govori koliko me se još tada dojmio). Procenjujem da vredi forsirati. Teoretski stižem pre mraka, fotkam stari grad obasjan zalazećim suncem i tako. Teoretski... Put na izlazu iz Bize-a je zaista odličan. Gas gas gas, uživancija. Već vidim kako do Elbasana stižem mnogo brže od planiranog. Sreća ne traje naročito dugo, samo do prve raskrsnice. Nakon toga put se pretvara u onu staru kaldrmu (ne ove "moderne" kocke već staru, pravu kaldrmu od prirodno oblikovanog kamena). Vozim dosta agresivnije nego što bih to inače radio. Realno prija, zanimljivo je, a i praktično je jer štedi vreme. Loša strana je to što si tada mnogo bliže granicama mogućnosti, kako tvojih tako i "motorovih". I primeti se. U više navrata prednji kraj beži u krivinama. Svaki put Mitas zagrize na vreme ali se svaki put i dobro štrecnem. Psujem sam sebe nakon odluke da pratim svoj track log, očiglednu prečicu, umesto da produžim okolo ovim proverenim putem. Prečica je neki traktorski put kroz šumu. Kolotrazi, duboke rupe, zemljana podloga koja je srećom suva. Par minuta psovanja i opet sam na putu (naravno da nisam mogao da se okrenem na livadi posle prvih 200 metara. Ne mogu da se okrećem... "Možda će posle ipak biti bolje" sindrom je potencijalno vrlo zeznuta stvar). Svo vreme se vozi kroz šumu tako da nema ni pogleda. Negde, bez neke naročite najave put se ponovo pretvori u odličan makadam. Taman tu negde je i šuma posustala. Sunce se bliži kraju svog dnevnog putovanja tako je celokupan utisak koji oko zapaža vrlo zadovoljavajući. Rekao bih da sam do ovog momenta već regulisao problem sa vodom jer sam ipak počeo da tražim potencijalno kamp mesto. Međutim, i dalje je suviše rano (čitaj: nije sumrak) pa sam probirljiv. Na lokalni, uzani asfaltni putić izlazim 15-ak kilometara pre očekivanog. Sjajna vest u ovom trenu. Čak i asfaltom treba mi dugačkih po' sata do Elbasana. Pogled sa brda na glavni put. Još u Bulqize-u sam isplanirao da u Elbasanu proverim ulje. Makedonija odatle još uvek nije daleko a put je magistralni. Nakon Elbasana idem u suprotnom pravcu, udaljavam se. Ne stajem. Naravno da se ne zaustavljam... Zašto bih proverio tako banalnu sitnicu koja može da upropasti ostatak putovanja. Glavni put me zatiče malo nespremnog. Zadnja dva dana sam vozio ili vukojebinama ili neopterećenim putevima pa mi magistrala sa saobraćajem i svim pripadajućim idiotima, onako, ne prija... Elbasan valjda prolazim glavnom ulicom. Lep grad, deluje moderno. Prijatno iznenađenje ovako u prolazu. Na navigaciji povučem pravu liniju između trenutne lokacije i cilja, dobijem razdaljinu koju 'tica mora preleteti (navigacija koju koristim nema mogućnost automatskog rutiranja, samo prati unapred crtani track log i prikazuje poziciju na karti. Ovo mi savršeno odgovara). To konzervativno pomnožim sa dva i računam da je to moja daljina. Tako nekako. E, tom metodom zaključim da do Berata ima još dosta, svakako više od sat vremena vožnje. Dugo nakon Elbasana se vozi kroz neka naselja. Put dosadan i loš. Sunce je zašlo i opet kao tražim mesto za kamp a znam da od te priče nema ništa. Nameračio sam se na krov i krevet u starom delu Berata i to je to. Berat, prvi mrak. Ulaz u grad savršenim novim putem. Dobro, deo oko starog grada je trenutno gradilište ali, tamo gde nije presečen zbog kopanja kanala, put je dobar. Maglovito se sećam nekog stranog putopisa gde su stranci našli odličan i jeftin smeštaj tako što im je prišao lokalac na skuteru. Već sam prošao stari grad a niko da me "spopadne". Ne pada mi na pamet da idem dalje, ako ću plaćati smeštaj to mora biti u starom gradu jer sve ostalo je isto kao i bilo gde drugo... Dakle okret. Parkiram pred hotelom, na vratima silne preporuke od ovih i onih poznatih turističkih organizacija. 4 zvezdice, gospodski... Nije za mene. Iza ćoška, malo uzbrdo je hostel. Moje zvonjenje na interfon ostaje neuslišeno. Jbg, ipak idem u zvezdice pa šta bude. Mogu samo da zamislim na šta sam ličio momku na recepciji. Perfektan engleski, soba nema. E izeš ga. Sad stvarno ne znam šta ću i gde. Recepcioner me upućuje na hostel gde sam već izvisio. Izađem napolje i u roku od 20 sekundi me spopadne čikica, bez skutera doduše, "Room?" Jašta more, naravno da mi treba soba!!!. Izdaje on, malo dalje tamo uz brdo. Mogu slobodno da ostavim motor to dole dok mi on pokaže. Što se više penjemo, a penjemo se koliko god ima puta, sve više mi se čini da je ovo bila loša ideja. A onda iznenađenje. Kuća, praktično na samom vrhu starog grada, sa dvorištem/terasom. Kompletno renovirana soba sa kupatilom, klimom... Ne dvoumim se. Samo je trebalo prikriti oduševljenje dok ne prođe deo sa pričom oko cene. 15€ noćenje sa doručkom... Jbg, daj dve noći o'ma!!! Ostavim ranac i jaknu i idem dole po ostatak stvari. Domaćin ide samnom i nekako računam da će mi pomoći bar sa kacigom ili fotoaparatom. Ništa od toga. Parkiraj ovde, ne brini, prijatno veče. Nekako sve to razumem iako ne pričamo isti jezik. Velika torba, kaciga, fotoaparat... Preko 20 kila stvari a vruće je. Da, nisam spomenuo. Uličice u starom gradu su pešačke. Strme, uzane i sa stepenicima tako da nisu predviđene za saobraćaj. Umro sam do vrha bar nekoliko puta. Činjenica da sam 100 metara penjao pogrešnim putem uopšte nije pomogla... Zanimljivo kako mi uvek fali bar jedna ruka u ovakvim situacijama. Klima, tuširanje i pravac u grad. Ne nosim fotoaparat. Prošlo je vreme za fotkanje a i ne moram baš očigledno da budem turista, to ću sutra. Glavna ulica me neodoljivo podseća na rivu u nekom primorskom gradiću, jedino što je umesto mora ovde park. Gužva, gomila ljudi. Klopam neki kebab. Za to malo vremena koilko mi je trebalo da smažem obrok ljudi na ulici je skoro nestalo. Neverovatna stvar, kao programirani, kao da ima policijski čas... Blago je reći da sam već tada bio oduševljen Beratom i da mi je drago što sam se ipak forsirao da stignem ovde danas. Ovo bi komotno mogao biti najduži, fotkama neprekinuti, tekstualni deo u mojim putopisima. 280km, skoro 8.5 sati vožnje a sigurno preko 12 od jutarnjeg polaska. Do uveče sam već stigao i da zaboravim pola dešavanja... Track log, kao i do sada, možete naći u prilgou. U sledećoj epizodi smo na kratkom izletu oko Berata. 2015-08-02 0809__20150802_0809.gpx

Moram malo o sreći i putovanjima. Već dugo razmišljam na tu temu i to izgleda otprilike ovako... Stvar je prosta: količina sreće koja me prati na ovim mojim putovanjima već počinje da me zabrinjava. Da se podsetimo: -prvo putovanje, puca guma na nekom totalno sporednom putu. Mislim da nisam imao rezervnu (imao pribor za krpljenje) a ni za pumpu baš nisam siguran. Pola sata bezuspešnih pokušaja skidanja gume sa točka je dovelo do toga da se na tom sporednom makadamskom putu pojavi prazan kombi sa vozačem voljnim da me odbaci do vulkanizera, 80km dalje. Nije hteo da naplati a nijedna cena ne bi bila previsoka... -drugo putovanje, negde na vrhovima Stare Planine klizam u krivini i puca mi dekla alternatora, curi ulje. Do Pirota mislim da ima preko 40km. Rupa je pozicionirana tako da ulje skoro i ne curi kada je motor u uspravnom položaju. Jedan poziv Darku (Desert Fox) i to je to. "Dođi do Pirota i ništa se ne sekiraj." Dva sata kod majstora i stvar je rešena, još je i KLE bio opran. Naravno da nikakva vrsta plaćanja popravke nije dolazila u obzir. -Prvi dan ovogodišnjeg putovanja, već opisani problem sa svetlima i opet totalno nesebična popravka po hitnom postupku. Sada ovo sa šrafom i uljem... Gde su tu još nebrojene dobrote od slučajnih, potpuno nepoznatih ljudi bukvalno u svakom kraju u kom sam bio. Što dalje od civilizacije to veća verovatnoća da će stranci nuditi pomoć neočekujući ništa zauzvrat. Dobro, očekuju društvo i malo priče ali to se podrazumeva. Gošćenja, čašćavanja, pozivi na druženje, noćenje. Neverovatna, zaista neverovatna količina pozitivne energije svuda i uvek. Na svim putovanjima još nijednu neprijatnu situaciju nisam imao. E sad, svestan sam ja činjenice da sreća ne može trajati zauvek, prosto se ne možeš oslanjati na to. Već neko vreme se bojim dana kada će sve ovo doći na naplatu. Znam da će to biti strašno loš i težak dan, moje je da uživam do tada I onda predzadnjeg dana putovanja doživim udes. U prvi mah pomislim da je to to, eto je naplata za svu onu silnu sreću. Posle sat-dva-tri se malo saberem, shvatim da nemam praktično nikakih povreda a malo, tako malo je falilo da ostanem bez noge (levi štap prednje viljuške se zabio u blatobran kola što je mene katapultiralo sa motora. Da se nije zabio amortizer prva sledeća stvar koja nailazi jeste moja leva noga...), u celom procesu upoznam još nekoliko izuzetnih ljudi... Na kraju postane jasno da je ludačka sreća i dalje tu, samo su okolnosti malko drugačije. Nisam od pobožne sorte nit' nešto verujem u karmu i tako to. Ne tražim objašnjenja ni razloge za sve ovo, ćutim i plivam.

Sedmi dan, nastavak Kill switch je blizu. Prvo što pomislim u tom trenutku jeste, sasvim logično, da sam naj#%b'o. Polupanom karteru baš nema pomoći. Lagano smišljam logistiku potrebnu za prebacivanje motora do neke civilizacije, servisa, kuće... Spustim se ugašenim motorom do prvog iole ravnog mesta gde zapravo mogu sići sa motora. Hmmm, deluje da ništa nije polomljeno, samo nedostaje šraf. Naravno, jedina svrha tog šrafa jeste da ulje zadrži u mašini tako da mi nedostaju i sve tri litre ulja. Ali to već ne deluje kao nerešiv problem. Dobro, nit imam rezervni šraf niti sam ikada nosio ulje uz sebe... Ne zaboravite, društvo sa pet terenaca ide istim ovim putem. Možda će proći pola dana dok stignu ali biće tu. Ne znam imaju li oni ulja ili, kojim slučajem, odgovarajući šaraf ali lakše se čovek oseća kada vidi neki izlaz iz sranja... Pošto mi ne pada na pamet da stojim tako pored puta nedoređeno dugo odlučujem da se spustim motorom koliko god bude moglo. Nije moglo daleko, nizbrdica prestaje ubrzo. Logičan sledeći korak jeste da nastavim gurati potpuno natovareni motor od 200 kila. Odavno znam da je to uzaludna rabota al' opet, ne mogu samo da stojim/sedim i čekam. Nakon 20-30 metara guranja nailazim na raskrsnicu; levo se odvaja strmi put nizbrdo, prečica. Pravo produžava ovaj put na kom sam ja. A desno, desno put vodi do rudnika koji je možda 200-300m dalje... Dakle: pravac rudnik. Možda ne bi bilo loše napomenuti da je tog dana bila nedelja. U baraci pred ulazom u rudnik jedan čovek, sprema klopu ili šta već. Po izrazu njegovog lica bilo je jasno da baš i nisu navikli na posetioce. "Motor, ulje, problem." Te reči nekako isto zvuče na mnogim jezicima, očito i na albanskom. On od engleskog poneku reč. Nekako se brzo sporazumemo šta meni zapravo treba, čak i gradaciju ulja. Krene on da pretura po prostorijama al' ulja nema. Kratak telefonski poziv i sav se ozari, dobio je informaciju gde imaju uštekane dve litre ulja. Do tog vremena on već zna da sam iz Srbije, to ni na jedan način ne umanjuje njegovu spremnost i želju da pomogne. "Friends?" Nemam, putujem sam. Reakcija mi nije iznenađenje: dobro poznati gest kada osoba vrti kažiprst tamo oko slepočnice... "Crazy..." Iznad rudnika se vijore albanska i turska zastava. Kaže tip da možda baš i nije najpametnije samostalno putovati Albanijom sa srpskim tablicama, ipak može da se naiđe na budalu. Jezička barijera je ipak golema pa ne hvatam celokupnu priču. Pokušavam da objasnim kako mi je još neophodan i šraf ali se ne razumemo. Za svaki slučaj već gledam šta bi od bačenih predmeta možda moglo da se iskoristi: kese kao zaptivke, zamišljam već i granu zabodenu u rupu a sve to pričvršćeno španerima... Zvoni njemu telefon u svemu tome, na kraju razgovora: "friend, moto, problem..." treba mu litra ulja... Jbg, ja bih baš voleo dve ali i jedna je bolje nego ništa. Siđemo zajedno do motora, gleda on šta i kako i kaže ne sipaj, fali ti "borelji". Eh da, borelji mi treba. Sve mi bilo na vr' jezika (ograđujem se, verovatnoća da se tačno ovako piše ili makar izgovara je oko 2%, meni je tako ostalo u sećanju). Koristim priliku da napravim fotku, ne znam da li ćete mi verovati ali nije mi baš bilo do fotkanja za svo ovo vreme Ode čovek gore do rudnika i vraća se posle par minuta sa nekoliko šarafa. Svi predugački ali poneki ipak odgovarajućeg prečnika. Problem rešen!!! Za litar ulja nije problem, njemu ne treba. Drugu bi mogao da mi proda ali bi imao logistički problem da se to njemu opet donese. Sipam prvu litru, upalim mašinu i obradujem se kada ne čujem čudne zvuke. Lampica za slab pritisak se ugasi, kez mi napadne lice. 5€ je litra ulja (gradacija sasvim prikladnih 20W50, mineralno), pružam 700 Lek-a ali lik odbija, vraća 200. Ni da čuje. Dakle u vukojebini platim litru spasonosnog ulja 500 Leka, toliko sam ga platio i dva sata kasnije na benzinskoj pumpi... Saznam da je kraj makadama na 15-ak kilometara, odatle "samo pravo asfaltom do grada Burrel." Mrzim objašnjenja tipa "Samo pravo", ili "Samo prati glavni put". To nikada, nikada nije istina. Saznam i gde da nađem servis, da mi skrate ovaj novi šraf. Dobijem i još jedan-dva rezervna šrafa Izgrli me tip na rastanku, izljubi... Realno, mislim da cela ova igranka nije trajala više od sat vremena što je, priznaćete, zanemarlivo mala količina vremena za rešavanje ovakvog problema

Evo ga. Standardno unakažen kvalitet prilikom Youtube kompresije al' suština je tu. Ustao sam iz kreveta u dva ujtru samo da bih objavio link, da ne bude kako vas puštam da dugo čekate