Dobrodošao

Dobrodošao

Dobrodošao

Pozdrav. Dobrodošao Mašina je

Pročitao sam tvoj putopis i tek kad si bio u Albaniji sam shvatio da imaš probnu ali ti nisu ni tražili dozvolu. E sad, za BiH znamo da može, Hrvatska takođe ako je lice punoletno a šta je sa CG. Verovatno ni tamo niko nije ni tražio dozvolu ali znaš li nešto zvanično, pošto si već bio.

Dobrodošao

To još nisam probao. Imam aparat, varim sve i svašta ali Al nisam radio a moraću probati, onako za svoju dušu.

Bilo kakav komentar na tvoje radove postaje suvišan a već znaš šta mislim o tome. Jedino ti pomalo zavidim što možeš da variš aluminijum

Možda nema veze sa tim ali proveri napon punjenja akumulatora u leru i kad podigneš obrtaje, ne košta ništa a otkloniće jednu dilemu

Dobrodošao

Dobrodošao

Dobrodošao

Svaka čast. Uvek se oduševim kad neko svojim rukama i umećem stvori nešto, bez obzira na cenu onoga što treba napraviti. Ko radi takve stvari zna koliko je zadovoljstvo kada se uspe u tim poduhvatima. Još jednom svaka čast majstore

Dobrodošao

Dobrodošao

Dobrodošao

Dobrodošao

Pozdrav

Pozdrav i dobrodošao. Skutera neka a enduro obavezno parkiraj u garažu i uživanje u svim uslovima i prilikama

Pozdrav kolega. Mašina je vrhunska

Pozdrav

Pozdrav i dobro došao

Dobrodošao. Veeeliki pozdrav za Sarajevo

Petak veče,. U Loznici provala oblaka. Lije kao da je neko odvrnuo neki hidrant a ne iz oblaka da pada. Šta li će sutra biti? A sutra, sutra treba da bude Sarajevo. Naime, ima jedno dva meseca kako su suprugine dve drugarice pitale da idemo zajedno u Sarajevo. One plaćaju, ja vozim. Nije loša pogodba, reklo bi se. Ali tri žene,ko preživi pričaće. Jasno vam je da ovaj put, na moju veliku žalost, nije u pitanju vožnja motorom. Zbog brojnog stanja angažujemo duplo veći broj točkova, isto veče prelamamo da idemo jer prognoza kaže-može. Subota jutro. Pa, onako. Ma idemo. Kupimo njih dve i pravac granica-Šepak. Prolazimo našu stranu i dolazimo na Bosansku kontrolu. Gleda onaj policajac, nešto vrti glavom. Da nije neka na poternici, pitam se. Dokle, na kraju progovori. Sarajevo. Opet zavrte čovek glavom, nek ti je Bog na pomoći, reče, a ja slegoh ramenima, šta ću, izdržaću, valjda. Nastavljamo ka Zvorniku. Priča ne prestaje, meni u glavi onaj policajac. Prolazimo Zvornik Dolazimo do Zvorničkog jezera, sunce se pomalja, priča se stišava, dobro je, prošao je prvi udar. Ostavljamo jezero i krećemo uz Drinjaču ka Milićima i Vlasenici. Kreće uspon, prolazimo Vlasenicu Penjemo se. Zraci sunca koji se bore da se probiju kroz oblake čine prizor još lepšim Spuštamo se ka Sokolcu. Ovo je neverovatno, Bosna je stvarno prelepa, drugačija Sololac, pa skrećemo desno ka Sarajevu. Ovim putem prvi put idem, ni u Sarajevu nisam nikada bio, a tu je, na 170km,pa nije preko sveta. Pitam se kako sam to sebi dozvolio, zašto je trebalo toliko vremena. E da, priča i atmosfera su postale super, žene su skroz i putovanje je pravo uživanje. Predivni predeli se nižu a ja u glavi već vidim kako gazimo istom rutom ali na motoru. SARAJEVO Fantastično, fenomenalno. Ulazimo u grad, snalazimo se za parking, kreće obilazak. Par selfija i normalno slikanje dama Spreman sam da izigravam fotografa ceo dan, nije mi teško. Gde ćemo? Pa kako, prvo u Baščaršiju na kafu(ovaj put nema kuvanja kafe u sopstvenoj režiji). Kafica, doručak, pa šetnja Nezaobilazno i neverovatno mesto susreta kultura, ništa slično nisam video. Sa jedne strane istok sa druge zapad. Bukvalno povučena linija Kao iz Istanbula da se prekorači u Beč, zaista fascinantno. Nastavljamo šetnju kroz novi deo grada Možda je najveća veličina ovog grada baš u toj zastupljenosti svih kultura i religija. Večna vatra, spomenik oslobodiocima Sarajeva iz drugog svetskog rata. Počinje da se oblača. I najavili su prolaznu kišicu. Ma ne smeta, neka pada, mi ćemo da šetamo. Idemo malo pored Miljacke. Koliko mostova, iz raznih perioda. Ima tu i savremene arhitekture Kako se ne slikati na ovakvom mestu, ispred pozorišta Tek venčani mladenci prave svoje prve bračne fotografije. Ni njima kiša ne smeta a i zašto bi. Idemo dalje Opušteno se igra partija, sa strane pristrasni navijači, pršte komentari na poteze Vraćamo se u stari deo grada, vreme je za još jednu kaficu A zatim i za ćevape, naravno. Koliko smo pojeli? Pa nije bitno, neka, nema veze, drugi put, uf što su dobri. I onda se zaliju Sarajevskim pivom da se zaokruži priča i bolje legne baklava. E, pa mora se polako krenuti nazad. Za dan svakako ne može sve da se vidi. Staćemo još jednom da obeležimo dan Idemo nazad. Opet kreće ona priča ali sad i ja učestvujem, ne zna se ko više govori, gotovo se nadvikujemo, jeste videli ono, kako je lepo ovo, a tek tamo... Smejemo se. Šta ću, prepustio se stihiji, učestvujem i ja. Opijeni utiscima idemo kući. Već se prave novi planovi. Eee, polako, sad mi motorom pa onda može opet. Sunce ponovo sija. Ne može se čovek nagledati ove Bosne. Eeeee, a onda, jadac. Krenemo uz Romaniju, primetim ja, nešto slabije vuče limuzina. Ajd, šta znam. Kad, utihnu. Ugasi se. Stanem. Vergla, zuji samo. Ne javlja se. Sva četiri, dignem haubu, nema vode, motor cvrči. Mašala, dihtung glave sto posto(nažalost tačno). Ipak, raspoloženje ne opada. Ma bilo je super, vredelo je. Pozovem oca, kreni iz Loznice. E sad. Ja tvrdim i stojim iza toga. Nema nigde takvih ljudi kao u Bosni. Kad se ne daj bože desi nešto na motoru, kolege će stati, nema tu šta. Sa kolima je druga priča.Većina će samo proći. Ipak, u Bosni je drugačije. Staju, pitaju da pomognu, nude se. Tako i bi. Stade čovek, daj uže, pošlepaću vas i odvuče nas čovek dobrih dvadesetak kilometara do prevoja kod restorana Pogled. Neće ni da čuje da mu damo za gorivo, piće, ne. Veliko srce ima ovaj narod. Otisnemo se nizbrdo pa skroz do Milića uspemo da dođemo. Tu se zakačimo pa hajd polako. Došlepamo se do granice. Gde ćemo se šlepati preko mosta, ajd guramo. Izađemo svi, one crkoše od smeha. Dobro je, ma super. Policajac samo mahnu rukom. Promenila se smena, nije onaj od jutros, šta li bi rekao. Na našem prelazu opet smeh. Gleda graničar, kaže bar ima ko da gura kola. Dovlačimo se, bukvalno, kući. Odlično. Auto, o njegovu glavu. Da ga sredim pa ponovo, iz inata. U glavi vri od utisaka. Beležimo velikim slovima u svesci zadataka-Sarajevo motorom. Dodajem još većim slovima i podvlačim-više puta. Ima u toj svesci i Trebinje, Mostar, Višegrad,... Ima i sirnica, zeljanica, urmašice i sarajčice, pa ne može sve od jednom. I ne treba. Nešto me je posebno oduševilo. Pročitali ste o onom mom virusu. E pa radi, ne smiruje se. Kaže mi supruga, znaš, danas dok smo išli, ja sam nas već videla kako idemo motorom. Meni srce puno. Poljubim je. Hoćemo dušo, hoćemo, obavezno. Do tad i nekih novih prelepih mesta Uzdravlje

Nije lako ni kad se čovek prehladi a kamoli nešto ozbiljnije ali najteže su zavisnosti. Ne, ne žalim se. Ne tražim ni pomoć, već razumevanje a gde to mogu dobiti ako ne ovde jer taj virus koji mi se uvukao u svaku ćeliju organizma i koji se sve više širi, to je nešto drugo. I da, ja sam kriv, ja sam ga pustio, i da, nisam socijalno odgovoran jer sam i suprugu zarazio a izgleda da se i na decu prenelo. E taj virus je doveo do toga da više ne pitamo hoćemo li, već gde ćemo. Taj virus tera da se cele sedmice razmišlja kuda za vikend i da se čovek nervira i kida ako pada kiša, ako se nešto "nacrta".Znate vi odlično o čemu pričam, većina vas je pola života pod tom "infekcijom". Ja sam na početku ali su ti udari sada i najjači i da, od tih naleta čovek ne želi da se brani.I tako dolazimo do toga da više ne pitamo hoćemo li već gde ćemo. Dođe i vikend i naše pitanje-gde. Kaže supruga Soko grad. Predlog prihvaćen istog trena. Samo kiše da ne bude? Ma neće, obećavam ja a pakujem kišna odela. Gledam vremensku, pa gledam u nebo a virus radi li radi. Idemo. Spremili nešto da zamezimo, prostirku još nekih sitnica i pokret. Usput svratimo do školske samo da se javimo i nismo mogli da izbegnemo poziranje a ni slikanje dečice na motoru uz obećanje da će biti i neka mala(baš mala) vožnjica Nastavljamo. Tura nam počinje kao i prošla, od Loznice preko Stolica do naše lepe varoši Krupnja Svraćamo u istu prodavnicu da dopunimo rezerve. O radosti, prođe kolega na KLE-u, ali ne stigoh da ga zaustavim. Nema veze, sa našeg je kraja, srešćemo se sigurno. Idemo dalje. Opet se penjemo na Jagodnju ali ne skrećemo desno na Mačkov kamen već produžavamo dalje preko Postenja do Gračanice. Put odličan, dobar asfalt, nema rupa, priroda fantastična. Svež planinski vazduh rezucka pluća, mozak se puni kiseonikom, misli su sve bistrije. Vazdušna banja. Dolazimo do gračanice, putokaz-levo Soko grad. Što se tiče navigacije, ne bih preporučio isključivo oslanjanje na istu a nema ni potrebe. U Gračanici ima putokaz a onda samo pravo bez ikakvih skretanja i stižemo E sad, normalan svet do krsta ide peške a mi, pa ako mogu sa kvadovima možemo i mi, pa zato smo i uzeli magare. Ko je bio zna o čemu se radi, ko nije, pa trebalo bi zaista. Put uz brdo, na mestima jak usponprolokan od vode, krupno kamenje na samoj stazi. Pa ne idu ljudi džaba peške. Moram da priznam da uz neiskustvo i stanje puta na momente je bilo malo i zorta. Ovo je jedan od boljih delova staze.Nema potrebe da pominjem to kako su nas gledali pešaci usput. Upornost(više tvrdoglavost) nas ipak dovodi do cilja i eto nas do samog ulaska u grad Uzimamo šta nam je potrebno i krećemo ka vrhu A gore Prelepo. Inače, Soko grad je jedan od poslednji gradova koje su Turci napustili na našim prostorima. Spustimo se metalnim stepenicama malo ispod kule i tu nađemo lepo mesto da se usidrimo Pripremam prostirku, vadi se mezetluk, uživanje može da počne Skromno ali od srca. Ko je čitao prethodnu moju priču može verovatno da nasluti šta je sledeće Mmmmmm, i sad miriše. Srčemo mi kaficu, kad, kapljica pade, jedna, druga, kreće. Pa neeee, obećao sam. Gledam suprugu, ona se nešto okreće, gleda... Razmišljam, da li hoće jaknu da obuče ili traži adekvatan kamen za moj oblik glave(svako ko je malo duže u bračnoj zajednici zna da je malo šta gore od toga kad pokisne kosa do pola leđa). Uf, dobro je, uzima jaknu. Bi mi lakše ali za minut stade kišica(malo je čak i prijala) i izgreja sunce a sreći našoj nema kraja. Kafica se popila a mi smo se još jedno sat vremena izležavali, al bukvalno. Sad mi je malo krivo što nisam i odremao. Vreme za polazak. Ponovo pakovanje i spuštanje Neopravdana strepnja za povratak. Išlo je laganije nego penjanje. Silazimo do manastira a onda asfalt i pravac drinska magistrala. Na samom izlasku na magistralu, a šta drugo, pljusak. Dal stati i obući kišna? Ajmo malo pa ćemo videti. Kapi počeše da se proređuju, evo i suvog asfalta. Dobro je, izmičemo kiši. Ipak, kvari nam plan da svratimo u neki od mnogobrojnih restorana pored reke. Dolazimo do Zvorničkog jezera. Ma mora neka slika. Stajemo brzinski i odmah produžavamo dalje. Vozimo se duž obale. Svako ko je makar jednom prošao Drinskom magistralom zna da je prelepa za vožnju i kolima a kamoli motorom. Prolazimo kroz Mali Zvornik. Gradska plaža u Zvorniku i stari most preko Drine, sada samo za pešake Nastavljamo niz Drinu, kroz Banju Koviljaču do Loznice. Kući stižemo sa osmehom od uveta do uveta. Virus je malo smiren ali evo i sada dok ovo pišem kreće da radi a u glavi se vrti:gde ćemo?. Uzdravlje