Petak veče,. U Loznici provala oblaka. Lije kao da je neko odvrnuo neki hidrant a ne iz oblaka da pada. Šta li će sutra biti? A sutra, sutra treba da bude Sarajevo. Naime, ima jedno dva meseca kako su suprugine dve drugarice pitale da idemo zajedno u Sarajevo. One plaćaju, ja vozim. Nije loša pogodba, reklo bi se. Ali tri žene,ko preživi pričaće. Jasno vam je da ovaj put, na moju veliku žalost, nije u pitanju vožnja motorom. Zbog brojnog stanja angažujemo duplo veći broj točkova, isto veče prelamamo da idemo jer prognoza kaže-može.
Subota jutro.
Pa, onako. Ma idemo.
Kupimo njih dve i pravac granica-Šepak. Prolazimo našu stranu i dolazimo na Bosansku kontrolu. Gleda onaj policajac, nešto vrti glavom. Da nije neka na poternici, pitam se. Dokle, na kraju progovori. Sarajevo. Opet zavrte čovek glavom, nek ti je Bog na pomoći, reče, a ja slegoh ramenima, šta ću, izdržaću, valjda. Nastavljamo ka Zvorniku. Priča ne prestaje, meni u glavi onaj policajac. Prolazimo Zvornik
Dolazimo do Zvorničkog jezera, sunce se pomalja, priča se stišava, dobro je, prošao je prvi udar.
Ostavljamo jezero i krećemo uz Drinjaču ka Milićima i Vlasenici. Kreće uspon, prolazimo Vlasenicu
Penjemo se. Zraci sunca koji se bore da se probiju kroz oblake čine prizor još lepšim
Spuštamo se ka Sokolcu. Ovo je neverovatno, Bosna je stvarno prelepa, drugačija
Sololac, pa skrećemo desno ka Sarajevu. Ovim putem prvi put idem, ni u Sarajevu nisam nikada bio, a tu je, na 170km,pa nije preko sveta. Pitam se kako sam to sebi dozvolio, zašto je trebalo toliko vremena.
E da, priča i atmosfera su postale super, žene su skroz i putovanje je pravo uživanje.
Predivni predeli se nižu a ja u glavi već vidim kako gazimo istom rutom ali na motoru.
SARAJEVO
Fantastično, fenomenalno.
Ulazimo u grad, snalazimo se za parking, kreće obilazak.
Par selfija i normalno slikanje dama
Spreman sam da izigravam fotografa ceo dan, nije mi teško. Gde ćemo? Pa kako, prvo u Baščaršiju na kafu(ovaj put nema kuvanja kafe u sopstvenoj režiji).
Kafica, doručak, pa šetnja
Nezaobilazno i neverovatno mesto susreta kultura, ništa slično nisam video. Sa jedne strane istok
sa druge zapad. Bukvalno povučena linija
Kao iz Istanbula da se prekorači u Beč, zaista fascinantno.
Nastavljamo šetnju kroz novi deo grada
Možda je najveća veličina ovog grada baš u toj zastupljenosti svih kultura i religija.
Večna vatra, spomenik oslobodiocima Sarajeva iz drugog svetskog rata.
Počinje da se oblača. I najavili su prolaznu kišicu. Ma ne smeta, neka pada, mi ćemo da šetamo.
Idemo malo pored Miljacke. Koliko mostova, iz raznih perioda. Ima tu i savremene arhitekture
Kako se ne slikati na ovakvom mestu, ispred pozorišta
Tek venčani mladenci prave svoje prve bračne fotografije. Ni njima kiša ne smeta a i zašto bi.
Idemo dalje
Opušteno se igra partija, sa strane pristrasni navijači, pršte komentari na poteze
Vraćamo se u stari deo grada, vreme je za još jednu kaficu
A zatim i za ćevape, naravno. Koliko smo pojeli? Pa nije bitno, neka, nema veze, drugi put, uf što su dobri. I onda se zaliju Sarajevskim pivom da se zaokruži priča i bolje legne baklava.
E, pa mora se polako krenuti nazad. Za dan svakako ne može sve da se vidi. Staćemo još jednom da obeležimo dan
Idemo nazad. Opet kreće ona priča ali sad i ja učestvujem, ne zna se ko više govori, gotovo se nadvikujemo, jeste videli ono, kako je lepo ovo, a tek tamo... Smejemo se. Šta ću, prepustio se stihiji, učestvujem i ja. Opijeni utiscima idemo kući. Već se prave novi planovi. Eee, polako, sad mi motorom pa onda može opet. Sunce ponovo sija. Ne može se čovek nagledati ove Bosne.
Eeeee, a onda, jadac. Krenemo uz Romaniju, primetim ja, nešto slabije vuče limuzina. Ajd, šta znam. Kad, utihnu. Ugasi se. Stanem. Vergla, zuji samo. Ne javlja se. Sva četiri, dignem haubu, nema vode, motor cvrči. Mašala, dihtung glave sto posto(nažalost tačno). Ipak, raspoloženje ne opada. Ma bilo je super, vredelo je. Pozovem oca, kreni iz Loznice.
E sad. Ja tvrdim i stojim iza toga. Nema nigde takvih ljudi kao u Bosni. Kad se ne daj bože desi nešto na motoru, kolege će stati, nema tu šta. Sa kolima je druga priča.Većina će samo proći. Ipak, u Bosni je drugačije. Staju, pitaju da pomognu, nude se. Tako i bi. Stade čovek, daj uže, pošlepaću vas i odvuče nas čovek dobrih dvadesetak kilometara do prevoja kod restorana Pogled. Neće ni da čuje da mu damo za gorivo, piće, ne. Veliko srce ima ovaj narod.
Otisnemo se nizbrdo pa skroz do Milića uspemo da dođemo. Tu se zakačimo pa hajd polako. Došlepamo se do granice. Gde ćemo se šlepati preko mosta, ajd guramo. Izađemo svi, one crkoše od smeha. Dobro je, ma super. Policajac samo mahnu rukom. Promenila se smena, nije onaj od jutros, šta li bi rekao. Na našem prelazu opet smeh. Gleda graničar, kaže bar ima ko da gura kola.
Dovlačimo se, bukvalno, kući. Odlično. Auto, o njegovu glavu. Da ga sredim pa ponovo, iz inata.
U glavi vri od utisaka. Beležimo velikim slovima u svesci zadataka-Sarajevo motorom. Dodajem još većim slovima i podvlačim-više puta. Ima u toj svesci i Trebinje, Mostar, Višegrad,... Ima i sirnica, zeljanica, urmašice i sarajčice, pa ne može sve od jednom. I ne treba.
Nešto me je posebno oduševilo. Pročitali ste o onom mom virusu. E pa radi, ne smiruje se. Kaže mi supruga, znaš, danas dok smo išli, ja sam nas već videla kako idemo motorom. Meni srce puno. Poljubim je. Hoćemo dušo, hoćemo, obavezno. Do tad i nekih novih prelepih mesta
Uzdravlje
