Dobrodošao

Dobrodošao

Prijatna jutarnja svežina i pogled na Tivatski zaliv trenutno razbuđuju i podižu energiju Dok ispijamo jutarnju kafu, pratimo rolanje aviona po pisti a onda i navijamo pri poletanju. Ispraćamo nekoliko komada. Pakovanje, pozdrav sa domaćinima i pravac Kotor na doručak pored mora. Osećanja su, kao i obično, u ovakvim momentima, pomešana. Sreća i ponos na doživljaj, i tuga što se sve to završava. I svaki put je teško iako znamo da ćemo se vratiti. Sa setom odlučujemo da je ipak krajnje vreme za polazak. Još malo uživanja u vožnji obalom, svraćamo u Risan da se tankiramo i u Lipcima se pozdravljamo i opraštamo od mora. Samo tišina. Znam da je opet suza krenula. I meni je teško. Pred nama je dug put, i treba održati koncentraciju a vetar duva kao da hoće da nas vrati moru. Put je odličan, vožnja ide glatko i za čas smo u Bileći. Ne stajemo. Na ulasku u Gacko vetar tako duva da imam utisak da nas bočno pomera po putu. Ništa bolja situacija nije ni oko jezera Klinje. Situacija se malo popravlja tek ulaskom u kanjon Sutjeske. Prolazimo Tjentište i sada već tražimo ono mesto sa početka putovanja. Prepoznajem proširenje pored puta i stajemo. Nosač kofera je još tu. Uzimamo ga. Malo dalje je mesto prizemljenja. Pa ovo se i ne može nazvati krivinom. Sada deluje još neverovatnije da se pad desio na ovakvom mestu. No, verujem da je i to neka poruka i lekcija, a svakako nam se život itekako odužio sa svim onim što smo prošli nakon toga. Kratak predah na pumpi u Foči pa u Krivu drinu na ćevape pošto im je, kako reče domaćin, zbog praznika jedino roštilj ostao. Ne bunimo se. Dalji put do kuće, uz uvek prelepu vožnju preko Romanije, pa niz Drinu prema Loznici. Kako nam je pukao prednji blatobran, a i vizir, par puta se desilo da pri nailasku na vodu na putu, ista završi meni na viziru kacige. Negde ispred Drinjače, vidim da se razlila voda po asfaltu i ja mahinalno, sada već upoznat sa onim što će biti, sklanjam se naginjući telo u stranu. U istom momentu mi prolazi kroz glavu šta će sledeće da se desi. Eeeeej, začu se u slušalicama a potom puče i šljaga po kacigi Ne znam šta su pomislili oni u automobilu iza nas, ali ja sam se smejao do Zvornika. Sve u svemu, jedno divno iskustvo, jedna opomena ali i poruka da ne treba odustajati i da se treba boriti za želje i snove a život se pobrine za ostalo. Na kraju puta, pred kućom, zagrljaj i poljubac za još jedan nezaboravan doživljaj.

Vozimo se obalama zaliva. Gužva je, vozi se lagano i iako je malo kasnije nego što smo planirali, ne smeta. Uživamo. Kacige otvorene da se što bolje upije miris mora. Nižu se mesta a naposletku stižemo i u Kotor. To nije naša krajnja odrednica ali se tu, kod ekipe koja se sprema za brdsku reli trku sutradan, raspitujemo za put do smeštaja. Šalju nas kroz tunel jer se staza uređuje i mi malo po objašnjenju više po instiktu stižemo do smeštaja. Čudnih nekih kuća ima u ovom Kavaču, ograđene zidom sa bodljikavom žicom. Brzinski ostavljamo stvari i ponovo smo u sedlu, Kotorske serpentine čekaju Nižu se krivine jedna za drugom a pogled sve spektakularniji. Hteli smo da svratimo u Monte 1350 bar ali je žurka već uveliko počela a mi smo potanki sa vremenom. Eto nešto za drugi put. Sa porastom visine, logično, pada temperatura a mi rešeni da idemo do kraja. Briga me za zimu, briga me za sneg... Aaaa, nije baš tako lako Idemo do mauzoleja. Domaći ili strani? Pitanje na ulasku. Paaaa, ja malo zbunjeno. Oklen ste? Srbija, Loznica. Znači domaći, sa osmehom reče prijatni gospodin na ulazu. Jedna za odrasle i jedna dječija. Počasti nas za kafu. Kako me je provalio da sam detinjast, svaka mu čast. Tu dobijamo i informaciju da se pored Cetinja, odavde vidi Podgorica i Skadarsko jezero kao i sam grad Skadar, Prokletije i ko zna šta sve još. Fenomenalno. Ove stepenice dođu odlično za zagrevanje Do vrha sam već proključao. Sama građevina i mesto na kom se nalazi je stvarno impozantna. Ono što nam je zaista zasmetalo i što ne bi nikako smelo da se dozvoljava je ponašanje grupe stranih državljana, rekao bih turskog ili sličnog porekla. Da se razumemo, niko meni ne smeta, ali nepoštovanje prema liku i delu jednog od najvećih i najuticajnijih umova našeg naroda, galama i dreka na ovom, može se reći i svetom mestu, je nedopustivo. Lik je stavio telefon u krilo biste sa puštenom nekom bliskoistočnom ili kakvom već nazovi muzikom koja odjekuje u onom mermeru, deca se deru, viču, oni galame, zaista nedopustivo. Ponavljam, nemam ništa protiv nikoga, ali, tradicija i običaji domaćina, gde god se u svetu nalazili, moraju se poštovati. Nama je ovo izgledalo kao omalovažavanje, i to svesno i namerno. Ne znam zašto obezbeđenje nije reagovalo, bili su tu i nas su ljubazno pozdravili kada smo odlazili. Pa ako su platili kartu nisu kupili planinu Još malo uživanja u pogledu pre nego krenemo nazad i da se oslobodimo one ozlojeđenosti izazvane nekulturom i bahatošću I jedno OJHA Vreme da se krene nazad a bogami i pojede nešto. Usput mora da se iskoristi prilika za par fotki Prelepo Još dok smo se spremali za put, rečeno mi je da moramo napraviti jednu posebnu fotografiju ali naravno nisam dobio informaciju o detaljima. Sada je bio momenat za to i na pogodnom mestu, uz ljubaznu asistenciju slučajnih prolaznika i uz primenu malo akrobacije, nastade ova, meni omiljena i moto, i dana i prirode i ljubavi fotografija Koristimo ovu fantastičnu priliku da ovekovečimo još koji trenutak Ubrzo se ukazuje nova šansa koju ne propuštamo Spuštamo se do Kotora a tamo haos gužva. Provlačimo se i dolazimo do starog grada. Tu se parkiramo pa ćemo malo u šetnju. Neki čamac omanji privezan uz obalu Krajnje je vreme da se nešto pojede pa sedamo u jedan restoran uz samu vodu. Zaista lep osećaj. Ubrzo i onaj "čamac" najavljuje polazak te imamo priliku i da ga ispratimo Na drugoj strani zaliva vatromet. Neverovatno i prelepo veče, puno romantike i emocija preplavljenih utiscima. Posle večere, ne smemo izostaviti ni stari grad E sada već možemo na zasluženi odmor. Vraćamo se u smeštaj da još jednom sumiramo utiske ovog fantastičnog dana i odmorimo se i spremimo za povratak kući.

Dobrodošao

@Marek1987 jesi li pratio potrošnju ulja? Ja sam sipao comp4 i sad za prvi maj napravio turu od 1K kilometara i ne fali ni kap.

Spuštamo se nazad na Jadranku a onda ulazimo i u grad. Parking za motore je na svakom ćošku i mi stajemo nedaleko od starog grada. Skidam kacigu i jaknu, okrećem se Šta bre, pa ni Erik kad pojede bananu ne transformiše se tom brzinom. Gospođa je u patikama, kačketić na glavi, sako, sve u fulu. E tako se priprema za turistički obilazak Ja, naravno ostajem u čizmama i pantalonama, jer bos i bez pantalona ne mogu, ne ide baš. Neki kažu da je u Dubrovniku najskuplji parking na svetu. Istina ili laž, presudite sami Sve je tu, belo na plavo Stari grad je baš lep. I prilično velik, kao i gužva. I kruzer je tu tako da je i to jedan od razloga za gužvanjac a grupe turista sa vodičima to i potvrđuju. Moto odevna kombinacija za šetnju Šetnja ulicama pa malo okolo Dal bi grizlo na plovak Moja odevna kombinacija za šetnju Vraćamo se unutar zidina na još po jednu kaficu i osveženje pa da se polako krene dalje. Ima ovde razloga da se ponovo dođe, to je sigurno. Oblačenje, isto onako neverovatno brzo i već smo ponovo na magistrali. Okrećemo nizbrdo i ubrzo stižemo na granični prelaz. Gužva katastrofa. Prolazimo napred i pitamo da nas puste u red. Gospodin nešto mlati rukama, drobi ali gospođa na suvozačevom mestu sa osmehom nam pokaza da stanemo ispred njih. Mislite da je smeo nastaviti da drobi. Zahvaljujemo se, naravno. Na drugoj strani, minut zadržavanja. Crna Goro, nek smo ti došli

Ok. Sada možemo da se prepustimo uživanju ali najpre da doručkujemo nešto. Onaj rad je potrošio rezerve ćevapčića i palačinjaka od sinoć. Stajemo u restoran Drijen i uz kafu i doručak okrepljujemo se za nastavak putovanja. Prvi put smo na ovoj strani pa ne znamo šta nas čeka. Učinilo mi se da sam video... Nisam ni završio rečenicu a iz krivine iskoči Aaaaaaaaaaa, istovremeno se u komunikacijama čuo uzvik oduševljenja. Ja obožavam more, ali supruga, suze radosnice ali bukvalno, svaki put kada vidimo more. Prelep osećaj. Tu je i granica. Ima gužve. Prolazimo napred, puštaju nas u red i relativno brzo prolazimo. Pogled na more je očaravajući. Na hrvatskoj granici već ozbiljnija gužva. Ponavljamo postupak i posle skeniranja ulazimo u EU. Spuštamo se i izlazimo na Jadransku magistralu. Supruga je zacrtala da časti kafu i osveženje sa najlepšim pogledom pa se odmah penjemo na Srđ, brdo iznad Dubrovnika. Restoran Panorama sa zaista fantastičnim pogledom Opasna gužva ovde, traži se mesto više. Nama ne smeta da stanemo za barski sto tik uz ogradu Kakav pogled. Vredi cene pića Osećaj je fenomenalan. Ne može se odvojiti od pogleda. No, dan je kratak a treba još svašta videti. Dok smo čekali konobara da platimo, vetar koji je inače prilično duvao, u tom trenutku odiže suncobran ispod kog smo stajali, i on nekako spade sa stuba pri vrhu i nakrivi se. U šali rekoh supruzi da me suncobran udari po glavi mogli smo i odštetu dobiti. Pojavi se, rekao bih da je šef, čovek koji nas je i dočekao pri dolasku, i ja mu pomogoh da namesti i spakuje onaj suncobran. Kada je već tu, pitasmo ga da platimo pošto bi da krenemo dalje. Šta ste imali, sa osmehom nas upita. Mi rekosmo a on nam se zahvali što smo bili, požele nam sretan put i da dođemo opet a račun, kaže na kuću. Pomenuo je nešto da nam se otvorio suncobran, nisam najbolje razumeo. Da li je neki primorski običaj, sujeverje ili prosto poslovna politika, svejedno, prijatno nas je iznenadio i sa ovim prelepim pogledom, sunčanim danom i tom situacijom, onim dobrim ljudima u Trebinju, život pokazuje kako kada se nešto desi na jednoj, vrati se mnogo lepše na drugoj strani.

Ustajemo malo ranije jer je dogovor da do osam sati budemo kod majstora. Kako je radionica baš na strani na koju idemo, ispijamo jutarnju kafu, pakujemo se i polazak. Usput se čujemo sa majstorom i on nas čeka na ulici. Radionica, ozbiljna. Velika hala u kojoj majstor i njegov pomoćnik rade ozbiljne bravarske poslove. Brzinski objašnjavam šta treba da odradim. Parče flaha ili profila da probušim, mogu ja, samo alat. Jel odgovara ovo? Može. Izbuši rupe, zadatak za pomoćnika. Momak ostavlja posao i pomaže meni da rešimo problem. Odmeri, obeleži, probuši, daj duži šraf, podlošku, stegni, zavrni i sad kofer ima i treću tačku oslonca na zadnjem kraju. Nema ljuljanja i vaganja Parče gvožđa kojim je problem rešen Skidam sedište, odspajam akumulator a momak doteruje CO2 aparat. Nosač je kriv ali kofer ne smeta. Samo ću pojačati var koji je napukao. Uzimam ja da odradim to, iovako su ljudi ostavili svoj posao zbog nas. I to je gotovo. Majstor se nudi da nađe i boju da zafarbamo. Ma kakvi to. Proveravam još jednom prednju vilu, sve ok. Povezujem akumulator, vraćam sedište, stvari u kofer i spremni za polazak. Majstore, šta smo dužni? Daj nešto za kafu. Još jedna potvrda da su ljudi u ovim krajevima izvanredni i da neće zloupotrebiti tuđu nezgodu, već da će pomoći koliko god mogu. Dajemo za ručak uz neizmernu zahvalnost majstor Risti i uz obećanje sebi da ćemo sledeći put poneti za majstora nešto autentično iz našeg kraja Sada naša avantura ponovo dobija onu dimenziju koju i treba da ima i ovaj dan će se i pretvoriti u možda i najlepši i najsadržajniji do sada.

Dobrodošao

Pošto smo utvrdili da mi nismo povređeni, krenem da obilazim oko motora i malo bolje sagledam situaciju. Probam da ispravim vilu i posle par trzaja kormanom uspem malo da upravim točak. Menjač radi, kontakt i palim. Tridesetak metara dalje je proširenje, a da ne bi ispao još veći problem jer smo na izlasku iz krivine, pomeram motor. Sad smo bar bezbedni. Kako god da stavim centralni kofer, da probam nekako da ga privežem, on klima, ljulja, beži na stranu a pun stvari. Već sam rekao da imamo jako malo prilika za putovanja pa posle zahvalnosti što smo prošli bez povreda, počinje da se javlja sve jači osećaj tuge. Gledam suprugu i u njenim očima vidim onaj osećaj poverenja i sigurnosti, ima tu i zebnje, ali nije prvi put da se desi problem pa da ga rešimo. E taj pogled mi daje volju i energiju da pristupim problemima na nov način. Čekaj bre, daj taj kofer. On je ranije bio pričvršćen direktno za ploču. Rupe već postoje. Imam neke gedorice kod sebe, odvrćem nosač i bacam. Šrafove provlačim i učvršćujem kofer za ploču. Doduše samo dva šrafa ga drže ali ako ga malo rasteretimo trebalo bi da izdrži. Šrafciger, odvrćem ono parče vizira i bacam. Nosač prednjeg blatobrana je malo iskrivljen i preblizu točka. Ništa. Gde je onaj nosač zadnjeg kofera, poslužiće umesto čekića. Par udaraca sa strane i vraćamo ga u osu. Još malo natezanja sa prednjom viljuškom i skoro pa da je idealno. Zadnji levi kofer, iako smo pali na desnu stranu, je malo spušten i krivo stoji ali ne smeta. Ako probam da ga ispravim pući će var načisto. Ne diraj ništa. Uzimam ono parče blatobrana i ostatak stvari, uvijamo i stavljamo na desni kofer. Smemo li ovako, polako da idemo? Da probamo. Sedamo i pomalo bojažljivo krećemo. Ide to, ne primećujem nikakav problem. Srećemo i Mikija na motoru koji se vraća. 50-60-70, dovoljno. Iha, Javljamo se u smeštaj da ćemo malo kasniti. Tjentište, Gacko( vetar ubi), Bileća i eto nas u Trebinju. Stižemo u smeštaj i pričamo šta nam se desilo i pitam za neku radionicu u komšiluku ako ima. Ne treba majstor, samo alat U jednom pozivu čovek nam rešava radionicu za ujutru a meni donosi ključeve da još jednom proverim viljušku. Kafa, raspremanje i u šetnju Čini mi se da je zadovoljstvo još veće Nešto da se pojede, po palačinjak da se zasladimo i bežanija od vetra koji je baš duvao. Sumiranje utisaka, plan za sutra i zaslužen odmor.

Dobrodošao

Ujutru prvo pogled kroz prozor. Vedar dan, odlično. Jutarnja kafa, bukiramo smeštaj za naredni dan i spremanje za polazak. U nekom momentu zove me supruga. Nešto je odjednom žulja u oku, ne može da gleda. Ne može oko da otvori, suze samo liju. Gledam, nema ništa. Umivanje, ponovo ništa. Da li je moguće. Ajde opet umivanje, ništa. Problem a i rešenje pronalazimo ispod kapka u vidu trepavice. Brzo se sve smiruje i uz olakšanje nastavljamo sa spremanjem za polazak. Oblačimo sve što se obući može i preko svega još i kišno odelo. Ovoliko slojeva odeće nisu imali ni ovi na Artemisu. Spremni za polazak Iiiiii krećemo. Celih 100m iliti do početka sokaka. Stani, stani! Šta bi? Ne mogu da dišem, onesvestiću se, bolje da se smrznem nego da se udavim. Skida se jedan sloj garderobe, ja naravno ne. Pre ću da se udavim nego da se smrznem, toliko mrzim hladnoću. Sad možemo stvarno da krenemo. Svraćamo u pekaru po pite sa sirom za usput i za čas smo na granici. Od kada je poskupelo gorivo u Bosni i nema nekih gužvi na prelazu pa se tako časom nađosmo sa one strane Drine. Idemo lagano, pohladno je ali podnošljivo. Zvornik. Stajemo? Vozi. Super. Milići. Stajemo? Vozi. Penjemo se ka Vlasenici i već se znatno oseća pad temperature. Sneg pored puta i po vrhovima je siguran pokazatelj svežine, zar ne Izlazimo na prevoj. E tu ćemo pauzu, restoran Pogled. Kada smo stali i skinuli kacige konstatovali smo da tek sada osećamo koliko je zapravo hladno. Konobar u šaljivom ali prijateljskom tonu pita jel hladno. Kaže, jutros je, na ovoj strani prema Sokolcu, bilo -7 Super, na tu stranu i idemo. Supruga naručuje kafu. I čaj. Ja se junačim. Samo kafu. Idemo dalje, nema se šta čekati. Hladno jeste a ručice sa grejačima opravdavaju uloženi trud i vreme. Već od Sokolca počinje da se oseća blagi porast temperature i tu pravimo kratku pauzu da doručkujemo, onako s'nogu i na suncu naravno. Kako odmiče dan postaje sve prijatnije, još da vetar ne duva, iha. Između Goražda i Foče primetim da mi se suvozač ućutao. Mrdnem se malo, tu je, dobro je. Komunikacija, kaže pridremalo joj se naopako. Nemoj to nikako. Sad ćemo u Foču, pa pauza na pumpi. Tako i bi. Dok napunismo rezervoar malo se i razdrmasmo pa možemo dalje. Put prema Tjentištu je najlošiji deo sa mnogo talasastog asfalta i dosta zakrpa. Znamo ga i nije iznenađenje. Ali... Posle jedne leve krivine, trenutak dekoncentracije, nepažnje ili ne znam čega i pri, reklo bi se smešno maloj brzini, ostajem na spoljašnjoj strani krivine, hvatam bankinu i pad, gotovo u mestu. Ništa klizanje, ništa obaranje, uletanje. Neobjašnjivo, a ipak se desilo. Gledam suprugu, kaže da je dobro. Ja ne osećam ništa. Gasim motor. Staje automobil, još jedan. Nude pomoć. Proveravam još jednom jel sve u redu sa lepšom polovinom. Potvrđuje i ja podižem motor. Zahvaljujem na ponuđenoj pomoći. Staje momak na hornetu, nudi pomoć, daje broj telefona. Veliki pozdrav za Mikija iz Foče. Kaže da je njemu prvi dan na motoru. Staje još automobila. Zahvaljujem se ali moram prvo da sagledam situaciju. A situacija je takva da je centralni kofer spao, nosač bočnog kofera iskrivljen a var na jednom mestu napukao, vizir polomljen, prednji blatobran pukao na pola a prednja vila uvrnuta pa točak gleda levo a korman desno. Tuga. Neverica. Moja greška koja nas je ipak jeftino koštala. Na kraju krajeva, nismo povređeni što je i najbitnije. Imam broj telefona pa ćemo videti da nađemo neki kombi da nas vrati.

Posle prvoputnog, logično, dođe i drugoputni, jel, ali drugopis . Sve po redu. Zbog obaveza na poslovima, jedna od retkih prilika u toku godine da sastavimo tri dana je kada se 1. maj veže uz vikend. Odatle i dodatna presija da se iskoristi prilika koja se ukaže. Pratimo vremensku prognozu koja obećava i desetak dana ranije bukiramo prvi smeštaj. Napomenuo bih da je već sutradan prognoza promenjena i sada imamo predviđenu kišu . Za nepoverovati. Tu sada počinju malo čudne stvari da se dešavaju. Od, nema šanse, hladno je, i, može se reći, pretnjama gotovo opasnim po život ako i jedna kap kiše padne na nas, do, neverovatnih, pretrpećemo se malo, bitno da je dole lepo vreme. Ček, ček, jesu li to neka kosmička zračenja ovih dana koja menjaju tok misli ili su se planete posložile kao nikada u istoriji? Šta god da je, sviđa mi se u kom pravcu ide Sve je rešeno, spremamo se. E sada, oko tog spremanja. Jesu se nacrtale neke neodložne obaveze tih dana, ali ja kao da sam zaražen nekim virusom da pred svaki put zaglavim sa rešavanjem stvari koje su vezane za samo putovanje. Tako dan pred polazak na more ja menjam set kvačila na autu i slične "sitne" intervencije. Ništa drugačije nije ni ovaj put. Dan pred polazak montiraju se nove gume, to popodne stavljam nov lanac i lančanike a sa ugradnjom ručica sa grejačima već ulazim u noćni rad. Deset uveče, ispuštam ulje i sipam novo. Pola jedanaest i ja konačno ulazim u kuću. U međuvremenu se prognoza ponovo promenila i sada opet nema kiše ali će biti prilično hladno i duvaće vetar. Dogovor je da stajemo što češće uz konzumaciju toplih napitaka pa kad stignemo da stignemo.

Jel može i jedan za mene Odličan

Dobrodošao

Dobrodošao

Dobrodošao

Obuo ga

Dobrodošao

Dobrodošao

Dobrodošao

Dobrodošao