Drugar ima ove gume na CF 450 i zadovoljan je njima. Krivinarili smo zajedno i nije bilo nikakvih problema.

Draki, odlična ti je ova ruta. Vozio sam preko Romanije pre mesec dana, a od Tutina do Zlatara pre oko dva (možda i tri) meseca i sve je krivina za krivinom. Imao sam u vidu ovaj skup, ali još ne mogu da obećam da ću moći da dođem, svakako bih voleo.

Da, da, Motomania je zatvorena, bio sam pre nekih 10 dana tamo, praznili su prodavnicu.

Sve bih im oprostio samo da su ostavili pravi zvuk Honde

Ne poznajem momka, ali drugar ga zna. Ne znam detalje nesreće.

Juče u Kneza Miloša bio je sudar Dačije i motora. Dačija je išla u smeru ka gradu i krenula da skrene levo u jednu od poprečnih ulica koje vode na Savsku. Kako stoje stvari, presekla je put motoru na kom su bila dva momka i došlo je do udesa. Motor je bio dobrano skrljan, a momci svesni ležali na ulici, ali u šoku. Nije bilo krvi. Već je policija bila stigla i čekala se hitna. U pitanju je naked Kawasaki tamno plave boje, na kratak pogled sličan ER5, ali bih rekao da je jači. Zna li neko momke i kako su prošli?

Kad je Veterinarski u pitanju, pominjalo se da su panduri to mesto pikirali prošlog puta za svoje autopbuse i da je očekivanje da će biti tako i sada. Hvala na ostalim predlozima

BUS na poziv studenata organizuje okupljanje, dolazak i bivstvovanje na samom protestu. Kao što je navedeno u pozivu, ne ide se u defile, već je molba studenata da se pomogne oko organizacije i održavanja reda i mira. Dakle, ne da nekoga hapsimo, bijemo i slično, već da se potrudimo koliko god možemo da se eventualne opasne situacije i ponašanja smire i ne kulminiraju na bilo koji način. BUS je bio već na raznim mestima od kojih su najsvežija Kosjerić i Zaječar (dva puta u tri nedelje) uz veterane i IT blokadu (da izvinu ostale neformalne organizacije ako su bile, a ne spominjem ih) i ima jako dobru saradnju sa studentima. Ja sam se od skora malo više uključio i mogu da stanem uz ove ljude. Hoću da kažem, priča je zdrava i sa ciljem da se pomogne u studentskoj borbi. Svi koji žele da protest protekne mirno i da u tome pomognu su dobrodošli.

Kažu da su ga već oko 2006. malo doveli u red. Meni se na tom modelu ne sviđaju farovi, pa mi je onda i ceo motor manje lep auspusi i kontrolna tabla su super

Provozao sam F850 pre neki dan i razlika je primetna u odnosu na F800. Prvo, nema vibracija kao na prvoj verziji. Drugo, u Dynamic modu, motor je mnogo žustriji i zabavniji za vožnju. Treće, zvuk mi se čini lepšim. Što se same povoznosti tiče, nisam primetio neku razliku, ali nisam ni imao prilike da krivinarim.

Da, ja uvek vozim sa čepovima. Ne zbog zupčanika, već zbog onog šištanja vetra koje mogu da se zakunem da je štetnije nego bilo koja druga buka na motoru.

Čitam da je Divac slomio kuk i da je uspešno operisan.

Na ovome ti zavidim Nemoj da žuriš na vtec 2002+, čuo sam ljude da nisu baš zadovoljni njim bili. Hoću da kažem, dobro provozaj pre kupovine, pa posle radi šta 'očeš

U kontaktu smo, još nije definisano, čekaju se studenti prvo između sebe da se usaglase.

Taj plavi je moj, a nalepnicu su mi to jutro zalepili drugari da me sprdaju

@Grnca jel pricas o ovom motoru

Upoznao sam jednog momka koji je razmišljao da ga proda, proveriću, pa ti javljam. Edit: šaljem ti kontakt u pp. Inače, prešao sam 1800km u zadnja četiri dana VFR-om, dobar deo po Jadranci. Trebalo je ovo da bude putovanje da me mine želja, pa da predam motor ćaletu, al sad opet imam želju da ga vozim

Hmm, možda bih ja bio zainteresovan za sedište, ali bih morao da dođem da pogledam

Uh, top muzički program u Kosjeriću! Samo da se Oliver ne upropasti kao i obično i krene da baljezga između pesama, ima da im se namesti na penal za razvlačenje po "medijima".

Super ti je ova tema, ne zabušavaj, daj dalje

Čekaj, šta je bilo sa Red Bull nalepnicama na motoru?

Dan 10 Veče pre večerao sam tunjevinu, bacio konzervu u kesu za đubre i kesu, pošto sam i sam mogao da osetim da smrdi ona konzerva tunjevine, pomerio nekih 7-8 metara od šatora. Čuvši ovo blisko zavijanje ne-baš-domaćih-životinja, prvo na šta sam pomislio kad sam se probudio je da li su legendice namirisale one ostatke od tunjevine, pa me traže da mi pokucaju na vrata da im predam sve hrane što mi je ostalo. Pošto je ovo poslednje jutro na kampovanju, baš mi i nije mnogo šta ostalo, pa bi jedino na meniju mogla biti moja malnkost . Reći ću samo da do 7h nisam baš više zaspao, mada jesam dremuckao u pauzama zavijanja Pošto je put do Beograda dug, sat sam navio na 7h i planirao sam da budem spreman da krenem najkasnije do devet. Iz iskustva znam da kada kampujem, treba mi oko dva sata da spakujem šator i spremim se za polazak, te sam tako i tempirao ustajanje. Ipak, hendikep danas predstavlja to što u Šavniku građani blokiraju put od podneva do oko šest popodne, pa imam pritisak da prođem Šavnik pre toga. Spremni za polazak Zato, odlažem doručak i već u 8.20h sam na motoru. Bacam pogled na mesto koje me je u potpunosti kupilo. Zapravo, otkrilo mi je lice Crne Gore koje do sad nisam poznavao – neopterećeno turistima, gradnjom i prljavštinom koja neminovno prati horde turista. Čisto, otvoreno, more dalo je poziv da mu se vratim nekad u budućnosti, a na meni je da nađem vreme da ga opet vidim. Dan za polazak kući kao da smo savršeno odabrali. Vreme se malo pokvarilo, pa me do silaska sa Luštice prati oblak kišice i tera me da za svaki slučaj uskočim u kišno odelo. Srećom, kišu ću uspeti da ostavim iza sebe već u Tivtu gde sipam gorivo i nastavljam ka trajektu nakon čije vožnje se osećam mnogo mirnije – uspeo sam da se ukrcam par minuta pre polaska bez bačenog vremena. Sišavši sa broda, pitanje oko toga koliko će mi vremena trebati do Durmitora i da li će me uhvatiti blokada u Šavniku je samo moje. Zbog toga, pratim putokaz za Nikšić i otvaram gas na motoru koji sam do sad dovoljno naučio da mogu da se igram njim. Put u planine je prelep i za vožnju i za uživanje. Na moju veliku žalost, zbog žurbe nisam stao da se slikam na jednom prelepom vidikovcu na Boku. Umesto toga pretekao sam sva kola koja sam mogao da vidim i obrijao gumu. Krivine su lepe i duge, saobraćaj nije previše gust, a kvalitet puta savršen. Jedine pauze koje pratim je da se obučem, jer na visini nije baš za vožnju u majici i jakni, već valja luftere zatvoriti i obući još jedan sloj odeće. Uz maksimalnu koncentraciju i želju da mi ni jedna lepa krivina ne prođe ne iskorišćeno, pretičem sve što uslovi saobraćaja dozvoljavaju i na Durmitor stižem oko 11.20h. Ma šta ja radio, Gugl je bio u pravu da je tri sata neophodno sa Luštice do ove prelepe planine. Već nekoliko mi se puta pokazalo da procena koje mape daju ne greši i da može biti max 10 minuta razlike u moju korist između moje vožnje i njihove procene ili mogu da putujem duže. Stigavši gore, Jaro me čeka na Crnom Jezeru gde konačno doručkujem, pa zajedno nastavljamo ka Pljevljama, rodnom mestu našeg @kokot gde nas on čeka da se svi zajedno vratimo u BG. Usput stajemo da bacimo fotku kod mosta na Tari i bez daljeg okolišanja peglamo ka pumpi gde nas čeka drugar, sipamo gorivo i nastavljamo dalje. Ko je vozio od Pljevalja do granice, zna da je onaj uspon do skoro samog graničnog prelaza prelep za vožnju. Mada sam do sad ja bio prvi i vozio ispred Jarana, prvo mesto u formaciji prepuštam novopridošlom članu današnje ekspedicije, jer vozi kao životinja, a uz to je i na bržem motoru. Njegova Super Tenera i moj BMW mogu da se mere samo po visini . Kako sam pre par dana se trudio da Dekija pratim u stopu, to činim i danas sa @kokotom. On vozi malo agresivnije od Dekija, pa mi tu i tamo i beži, mada to samo treba da poželi i ostajemo svi daleko iza njega. I pored toga ja jako uživam u ovom delu vožnje, a pogotovu zbog toga što po prvi put u životu van poligona i potpuno neplanirano gulim fuzastere. I sam sam se iznenadio kad zagrebah asfalt, te refleksno otpustih ručicu gasa i uspravih motor. Da je bilo planirano, verovatno otpuštanja gasa ne bi bilo Danas je nedelja, 3. maj i jako puno nas koji smo iskoristili ove slobodne dane se vraća kući. To znači da je gužva na graničnom prelazu duža od kilometar. Hvala bogu na dva točka smo, pa se umuvavamo na 2-3 automobila pred kućicu, ali onda shvatamo da je kućica za kontrolu tek ona tamo dalje i da ispred ipak imamo malo više kola. Sve u svemu, malo smo se načekali, ali bez problema uđosmo u Srbiju i nastavljamo put dalje. Kao što znate, ovaj deo puta nije mnogo atraktivan za vožnju, a i u Novoj Varoši ima i kamera, pa ne ludujemo, već se malo opuštamo pred spust u Kokin brod i onaj prelep uspon na Zlatibor. Pre oko mesec dana bio sam na protestu u Pazaru i već sam skoro vozio ovu deonicu. Danas se nadam da ponovim uživanje od tad, ali i od prošle godine kada sam Hondom u dve prilike (za svoje pojmove) proleteo ovom deonicom. Jaran je prvi u nizu, ja sam odmah iza, dok nas Milenko prati. Tu i tamo se nađe poneki kamion ispred nas ikao drugom u formaciji stalno mi je u glavi „ajmo gas Jarane, pretiči sad kad je put dosadan“. Ipak, on je malo oprezniji od mene i neka mesta na kojima bih ja pretekao, on propušta. Uplašivši se da ćemo zaglaviti iza kamiona na najlepšem delu puta, pretičem i Jara i kamione čim se prva prilika ukazala i zavrćem gas i krećem da diktiram tempo. Sa svakim s kim vozim imam dogovor – kada dođu lepe krivine, onaj brži ide ispred i vozi svoju vožnju. Ne gleda se u retrovizor da se vidi gde je onaj drugi. Ako drugom odgovara da prati tempo, odlično. Ako ne, čekamo se kada se lep deo završi. Zato kada sam preskočio Mihaila, ne popuštam gas. Zbog ovog dela puta volim ovuda da idem, pa ako zatreba, tu je telefon, a tu je i Milenko da me stigne ako zatreba. Još jednom u ovoj idili u jednoj od krivina, ponovo nenamerno, gulim levi fuzaster. Osmeh mi ne bi silazio sa lica, samo da mogu da se nasmejem. Fokusiran sam na krivine i moja kamena faca to i pokazuje. Do pauze u Zorinoj krčmi nećemo se svi spojiti, ali Milenko uspeva da me ujuri u zadnji čas da stanem, jer ja o ovoj krčmi ništa ne znam, pa ni da tu treba da ručamo Posle komplet lepinja, svima nam je jasno šta sledi – popeli smo se na Zlatibor i sad dalje ćemo se guziti sa zemljacima koji vole praznike da provedu u Kaluđerici više nadmorske visine. Ovog smo dela bili svesni. Ono čemu se nismo nadali je kolona koja će biti duga od kružnog toka na Zlatiboru, preko spusta u Užice (ovde je uvek kolona), ali sve do Čačka! Eventualno ona zaravan u Sevojnu će biti malo rasterećenija, ali pričamo o par kilometara sve ukupno. Nema nam druge, valja preticati. Tako i bi. Od Zlatibora do autoputa možda smo 10% vremena vozili u svojoj traci. Ostatak vremena i kad god se ukazala prilika bili smo u preticanju. Da nismo, ja ne znam kada bismo došli kući. Bilo je naporno i umarajuće. Konstanta koncentracija, konstantno gas-kočnica-retrovizori-beži u desno da ovaj iza ima gde da se skloni od nadolazećeg saobraćaja. Izašavši na autoput i stigavši na pumpu skidamo kacige, a svakome osmeh i oduševljenje na licu. Srećni što smo uspeli da se probijemo, bacamo koske i pravimo zasluženu pauzu. Pauza na pumpi i manjak entuzijazma na večini naših lica Ne baš najsrećniji momenat predstavlja to što je pumpa zakrčena! Ne točilice, kad smo videli situaciju, nismo ni pomislili da točimo gorivo. Posle onog ludila na Ibarskoj, ovde je stalo par autobusa i ko zna koliko automobila i na pumpu se ne može ući koliki je red na vratima. Uvek spreman na improvizaciju, Jaro vadi plin, rešo i džezvu i kuva dve domaće za kafeljupce. Za mene koji ne je ne pijem, dovoljno je i olakšavanje u travi, jer se do wc-a ne može. Kako to obično bila, izlazak na autoput predstavlja i uvod u sam kraj putovanja. Preostaje nam da poslednja dva sata izvozamo bez bilo kakve presije ili naleta adrenalina. To je to. Od kiše i niske temperature do mora i kupanja u istom, nazad u veliki prljavi grad. Sutra se radi, pa i ovo oduševljenje putovanjem zameniće obaveze, sastanci i povremeno nerviranje. No, to je sutra. Danas imamo još malo vremena da mislimo o prethodnim danima do narednog jutra.

Dan 9 Ustavši iz svojih odabranih spavajućih mesta, zaključujemo da su se skoro svi sa kojima smo delili ovaj pedalj šume spakovali i otišli kućama. Ostali smo samo mi, jedna porodica nedaleko od nas i još neka grupa na drugom delu plaže. I ovog jutra ponavljamo isti ritual – stoličice, plićak, sunce. Sutra bi trebalo da krenemo nazad, ali Mihailo ima drugačije želje – on bi da skoknemo do Durmitora. Kaže ima još snega, pa hoće da ga prođe motorom sad kad je u prilici da ga vidi u tom izdanju. Meni kroz glavu prolazi samo to kako moj saputnik nije normalan – nakon toliko meseci zime i sivila i sve one kiše sa početka puta, on hoće sad i na sneg da ide?! Ma nema šanse… Dolazimo do kompromisa – on će ovog popodneva da se spakuje i da se popne na Durmitor i prespava tamo, porani ujutru i izvoza prsten taman dok se ja popnem do Žabljaka, pa zajedno nastavljamo za Beograd. Za to vreme, ja ostajem da uživam u plavom moru i plavom nebu. Dan prolazi u sunčanju i njegovom pakovanju. Oko 17h već je na putu za Durmitor, a ja na putu za stene – doba dana je savršeno za poslednje kupanje na ovom putovanju. Ostavši sam u mraku, pomalo mi je žao što nisam krenuo i ja na Durmitor. Mogao sam da se okupam prvi put posle nekoliko dana, ali više me jede druga stvar – razmazilo me društvo i sad mi se ne ostaje samom. Zbog toga, dosta rano odlazim na spavanje, već negde oko 21.30h sam u vreći i čitam dok se uskoro ne uspavam. Ova noć je hladnija od prethodnih, pa negde oko ponoći i posle oko 2h mučenja da zaspim kako treba, ulažem napor da se izvučem iz vreće i obučem majicu dugih rukava. Momentalno je postalo toplije i posle 10 minuta zaspaću snom pravednika. Oko 5h ujutru budim se kao i jutro pre u 3h – naspavan. Ipak, rano je za pakovanje, napolju je hladnjikavo, a u vreći tako lepo. I da, napolju šakali zavijaju kao da su na 20m od mene. Još prvog dana dok smo vozili ka ovom mestu videli smo jednog od njih. Ja sam mislio da je lisica, ali me Mihailo ispravi i objasni ko je glavni ovde. Do sad ih nisam primećivao, ali sad kad ostah sam, pa se probudih ovako rano, ne mogu da ih ne primetim.

Ovog puta na vreme vidim temu, ali nisam u prilici da vam se pridružim. Šaljem dobru energiju

Dan 8 I mada mi je noć pre bilo hladnjikavo, ove noći sam se skuvao u vreći. Toliko da sam pred jutro je zbacio sa sebe, legao na peškir, pustivši je preko stomaka koliko da ne bude posle problema. Ko je prehladio stomak na putovanju, zna kakva je to agonija, a pogotovu ovde gde nema pravog wc-a, već je restoran na Žanjicama najbliža opcija za ozbiljnije potrebe. Možda je juče bio plan da uživamo u okolini kampa, ali danas je Jaran odlučio da mi pokaže lepote ovog dela Crne Gore. Zbog toga, negde oko podneva sedamo na motore i idemo u obilazak; prva stanica – sidrište za podmornice. Od našeg kampa do ovog mesta ima oko pola sata vožnje kroz brda Luštice. Vreme je prelepo, tako da ni Jaro ni ja ne oblačimo opremu, pa čak ni jakne. Samo rukavice, kacige, pantalone, patike i kupaći za slučaj da negde poželimo da se bućnemo. Na samom prilazu sidrištu, prestaje asfalt, pa se spuštamo niz makadam, mahom utaban. Međutim, zadnjih pedesetak metara je on jako rastresit, i kako to obično biva kad ne obučeš opremu, ja uspevam da padnem naletevši na jedan deo potpuno rastresitog tucanika. Nisam ni stigao da ustanem i osvestim se šta je bilo, Jaran je već doleteo i podigao mi motor. Od povreda – utučen ponos, a i to onaj u glavi . Uz naučene lekcije, sedam na motor i kažem sebi, čoveče, pa uvek je spust komplikovaniji od uspona, obrati više pažnje! Iz drugog pokušaja, eto i mene na dokovima, parkiran i spreman za foto-sešn. Sidrište je atraktivno, jer na njemu nikad pre nisam bio, ali da se ne lažemo, sve je to jedna količina betona sa nešto malo okolnih tunela sličnih onim u Željavi. Sve smo mi to podrobno istražili za nekih petnaestak minuta, ali sad je vreme ipak nastaviti ka našem sledećem cilju, a to je mesto Rose. Ipak, pre toga, valja se isterati motor uz onaj isti makadam kuda smo došli pre. Jaran je junački krenuo prvi i jedini problem koji je imao je da mu se na jednom mestu motor ugasio. Nakon toga, uz malčice muke uspeva da ga izveze do zaravni i sad je red na mene. Snimao sam ja njega, ali sad je red on da snimi mene. I ja palim svoj GoPro i krećem. Prva – gas, druga – gas, idemo, idemo, idemooo! Sve je lepo krenulo, ali zadnji točak u jednom momentu zaplesa, ja spustih noge, izgubih brzinu, prednji točak se nađe opet u nekom rastresitom makadamu i moglo je biti samo jedno – eto motora opet na boku. Razočaran sam što me je ovo malo makadama pobedilo. Zli jezici su rekli da je trebalo da ustanem dok je motor hitao uzbrdo i da u odsutnom momentu dam gas, i ja se sa tim slažem. Ali druže, da vidim tebe kako stojiš i daješ gas bez ičega od opreme na sebi i sa provalijom sa strane . Bez po muke podigoh motor, sedoh na njega, krenuh par metara i opet padoh. Podigoh motor, sedoh na njega, pokušah da krenem, ali neće prednji točak nigde – zaglavio se u dubokom makadamu, a tačno pred neke kamenčine i ni da mrdne. Jedino što se mrdnulo je tlo pod mojim nogama i evo već četvrti put je motor sobaljen na bok. E sad mi je već ponos sišao u pete, obliva me znoj od dizanja motora i nervoze, ali ne dam se. I poslednji put sedoh na njega, dodah gas i konačno se izvukoh na istu onu zaravan gde me čeka Jaranov motor. Mada, jebe se sad više meni i za njega i za makadam i za sve! Ja hoću asfalt, ali više od toga hoću plažu i pivo! Znojav sam i samo želim da skinem pantalone. Zbog toga, nastavljam dalje sam sve do puta, a Jaro će me stići već, velik je on momak, pa će me i sprovesti do Rosa i piva! Tako i bi… Ulaz u Rose Posle pauze u restoranu sa prelepim pogledom i sušenja pantalona od sveg prolivenog znoja, odlučujemo da idemo dalje. Nekad je bio put odavde do plaže Rose, međutim, taj put je zatvoren kapijom i imamo izbor – ili da tražimo okolni put ili da idemo na Žanjice. Kako su Žanjice lepa plaža blizu nam kampa, odlučujemo da idemo tamo i da se konačno okupamo danas. Na celoj plaži bilo je do petnaestak ljudi, od toga, samo nekoliko u vodi. Čim smo spustili peškire, nismo časili ni časa da overimo more i na ovom mestu i da se kasnije častimo, čime drugim nego – pivom. Posle vožnje, znojenja, kupanja i piva fali nam samo jedno – dremka! A gde se lepše drema nego na popodnevnom suncu? Drugog maja sunce ne bije dovoljno jako da možeš BAŠ da izgoriš, tako da se mažemo ovim faktorom 30 i meškoljimo se po oblucima da nađemo savršenu pozu u kojoj ništa ne žulja. Prva sledeća stvar koje se sećam je Mihailo koji mi javlja da će da skokne do Kotora da se vidi sa drugarom. Meni se ni malo ne vozi, pogotovu kad sam tako blizu kampa, pa ostajem na plaži da se još malo osunčam, počastim se lignjama i vratim u kamp taman na vreme da padne i poslednje kupanje na stenama za ovaj dan. Zbog sve one kreme za sunčanje, ovo popodnevno kupanje taman dođe kao tuširanje. Dok Jarana nema, ja užvam u zalasku sunca Ostrvo gde je drvo, to je Mamula, ono levo je Prevlaka Kada je pao mrak i došlo vreme za večeru, odlučujemo da zapalimo vatru. Ovaj ceo potez lako može da uhvati požar. Borova šuma bacila je dosta iglica koje lako planu, a tankih i suvih grana okolo ima u izobilju. Zbog toga, paljenje vatre u šumarku je strogo zabranjeno i čim neko zapali pojavljuje se čuvar da te opomene da ugasiš. Međutim, ako pališ na plaži, nemaš problem, tako da smo mi iskoristili ognjište nekih klinaca od dana ranije, nakupili drva koliko je bilo moguće i uživali u igri plamenova taman koliko nam je trebalo da Jaro spremi večeru i ubijemo par piva. Već u 22h, moj prijatelj je zadremao u hamoku obešenom između dva drveta i tu će provesti noć. Ja sam otišao u šator i nedugo nakon njega takođe zaspao. Jedini problem ove noći je što se obojica budimo naspavani već u 3 ujutru i treba nam vremena da opet zaspimo do zore.