Nisam siguran na koji si se post nadovezao Sveto, ali ako je za "kuvare u nuždi", u pitanju je (neuspela) šala na temu ulja (jestivog, a ne motornog) za lanac. Nit sam nešto loše mislio nit je šala bila iole dobra

Dan 13. Serik – Koprulu kanjon – kamp Mavi Cennet; ~130km Lepota ovog hotela u kome sam spavao je što motor mogu a vidim sa prozora i što nisam morao da skidam kofere sa njega, a to do sad nije bila praksa. Budim se i prvo pogledam kroz prozor. Sve je na mestu, znači mogu da idem na doručak. Kao i svaki doručak, iz mog iskustva u Turskoj, i ovde je po principu švedskog stola. Nekoliko vrsta salama, sira, jaja, salata, slatke opcije… Mada ništa nije ne znam kakve klase, svega ima i sasvim je dovoljno da se čovek fino najede pred polazak. Nakon što sam završio doručak, oblačim se i spreman sam za za polazak. Danas, kao i juče, vremenska prognoza nije povoljna, ali i pored toga odlučujem da odem gde sam planirao. Jer, kad se dvoumiš, a ti vozi zar ne? Pa, zašto da ne, juče je uspelo. Plan za danas je poseta antičkom amfiteatru Aspendos, tačnije, najbolje očuvanom antičkom amfiteatru, a nakon toga mesto kome se izrazito radujem – Koprulu kanjon. Do amfiteatra imam oko 15 minuta vožnje, a do kanjona još sat vremena. Na kraju dana, kao i uvek do sad, tražiću mesto za spavanje. Glavna fasada amfiteatra Posle 10 minuta vožnje stižem do lokaliteta. Osim samog amfiteatra, na ovom mestu ima još interesantnih stvari za videti, poput akvadukta koji se nalazi nedaleko odavde. Ipak, mene ostale stvari baš ne interesuju. Video sam dosta toga do sad i akvadukt mi je mnogo manje zanimljiv od kanjona koji planiram da posetim. Zbog svega ovoga, u amfiteatru se zadržavam do 20 minuta i vraćam se na motor. Malo fotki pre nego što krenemo dalje. Put do kanjona bi trebalo da bude relativno kratak. Svakako sat vremena u poređenju sa svom vožnjom do sad koju sam napravio nije mnogo. Pored toga, meni prava vožnja u Srbiji počinje posle sat vremena i tek nakon izlaska iz Beograda. Bez konsultovanja mape neposredno po kretanju sa parkinga, ubacujem u prvu i pratim put. Put i nije nekog kvaliteta, ali nije opterećen. Ovo je neki sporedni put koji bi trebalo da me odvede do magistrale koja će me odvesti dalje na sever. Vreme prolazi, oblaci se gomilaju, a ja i dalje vozim. Pola sata prođe i evo prvog putokaza. Pokazuje Serik. Hmm, odatle sam krenuo jutros. Hajde malo dalje, biće drugog putokaza. I dalje Serik, Serik, Serik… Ma ne seri da sam se zajebao! Parkiram, palim mape, gledam i pitam se dal da plačem. Pošto nisam odmah na startu proverio kuda treba da idem, završio sam na nekom putu koji me vodi bukvalno u krug! Da se vratim nazad putem kojim sam došao, ne isplati se, to je sad već duža varijanta. Šta ću drugo osim da pustim GPS da me vodi do magistrale, pa ću onda da ga ugasim. Pola sata kasnije, mrak mi pada na oči. Evo prokletog akvadukta koji me uopšte nije interesovao! Jaooo prokletinjo, vratio sam se tačno na mesto sa kog sam krenuo! Trebalo je da u 12h budem u kanjonu. Umesto toga, stići ću u 13h. Nije strašno, ali planirao sam da idem na lagani hiking, jer fotke koje je @Sveta 5. postavio u svom putopisu bile su fantastične i nisam želeo da izgubim sat vremena na vrtenje u krug. Nastavljam da pratim GPS. On me vodi preko malog betonskog mosta preko nabujale reke i odatle pratim put dalje. Putić krivuda, a ispred mene je auto koji se ponaša kao da želi da ide gde i ja, odnosno tu i tamo usporava kao da proverava da li je na dobrom putu. U jednom trenutku oni mene propuštaju, ja dajem gas i idem dalje. Malo kasnije stajem da proverim mapu koliko još ima do magistrale, a onda me isti ovaj auto pretiče. Sreća, pa se magistrala sad već nazire u daljini. Dolazim potočića koji je nabujao preko puta kojim idem, dovoljno dubokog da moram da stanem da razmislim kuda da ga pređem. Neki fini čikica mi sugeriše koji deo da pregazim i nekoliko minuta kasnije eto me na magistrali. Gassss! Put do kanjona je lep za vožnju. Asfalt je kao i inače u turskoj, ali nema one masnoće po kolotrazima i nema kolotraga kao takvih, samo tragovi kuda točkovi inače gaze. Neopterećen je put i može lepo da se uživa u vožnji. Dobar deo je i rehabilitovan. Za oko pola sata- 45 minuta stižem do kanjona. Pored reke, nekih 4-5km uz obalu nalazi se niz agencija koje nude rafting. Mada zaintrigiran, nisam imao rafting u planu. Ipak sam došao ovde da prošetam po prirodi. Sad ponovo kreće mala zajebancija. Turski putevi gospodnji Prvo, u svim svojim pripremama, obratio sam pažnju na to gde je kanjon, ali ne i na to gde počinje pešačka staza. Drugo, vreme se zaista kvari i čini se da je kiša neminovna. Treće, kiša je padala ovih dana i sve okolo je već mokro i čim nije kamena podloga, blato je. Zbog svega toga, i ne ide mi se previše u hiking sad kad sam već tu. Možda neminovna kiša najviše mi i smeta. Pogled s litice na kanjon. Zbog obilnih kiša prethodnih dana inače tirkizna voda vidite i sami kakva je Parkiram motor na putu na mestu gde sam video grupu raftera da se slikaju. Prilazim litici kad su otišli i otvara mi se fantastičan pogled na kanjon! Dok mu se divim, prilazi mi jedan lik kog sam već video kako zuji okolo na svojih 125 kubika i nudi mi rafting. Zbog sve vlage u vazduhu i u podlozi, počinjem da se lomim da li da idem ili ne. Malo tu razgovaramo i odlučujem da investiram 20e u spust. Dogovaramo se da se nađemo kod mosta koji je oko 300m niže. Taman da ga ja vidim, a i da on nađe još neku žrtvu za čamac. Beskonak most niže kog je start za rafting Dolazimo do polazišta gde ja na brzinu skidam sve sa sebe, oblačim šorts za kupanje i uskačem u čamac. Svu opremu ostavljam prijatelju da je stavi na suvo da ne pokisne i krećem u spust. Čamac je mali i u njemu je nas četvoro. Skiper, koji zna do 4 reči engleskog, jedan par mojih godina i ja. Ja u šortsu za kupanje, onom prsluku za spasavanje i sa šlemom na glavi. Ovo dvoje, kukala im majka, mnogo obučeniji od mene. Doduše, on isto što i ja, ali i majica ispod prsluka. Ali ona jadna devojka sa sve maramom na glavi, dugim rukavima i nogavicama. Skroz pokrivena, samo joj se lice vidi. Bar ima lep osmeh Ali jadna ona koliko njoj mora da je bilo hladno. Reka je hladna i posle 5 minuta spusta, već smo mokri. Deset minuta kasnije kreće pljusak. I to ozbiljno jak pljusak sa krupnim kišnim kapima koji će trajati oko 45 minuta. Ako ona jadna taj dan se nije razbolela od sve one natopljene odeće, svaka joj čast. Negde na pola puta stajemo. E sad, ja se radujem, mislim da je kraj Da se ne lažemo, ladno je. Pada kiša, bukovi nisu preveliki, ali dovoljni da te okupaju onom ladnom vodom. Skiper ipak zna 6 reči engleskog – 5. i 6. su here, swim. Ne reci dvaput druže, jebo kišu i sve ostalo, uskačem ti ja u reku! Kad sam se u Tari kupao na 15 stepeni napolju, mogu i ovde. Reka je začuđujuće plitka, moglo bi da se stoji da voda ne vuče. Kupam se maksimalno 3 minuta i vraćam se u čamac. Dupe me zabolelo koliko je voda ladna. Dakle, pristajemo! Pošto je cela akcija bila proizvod trenutka, apsolutno nisam stigao da mislim na bezbednost svojih stvari. Ostavih sve što imam gore liku koga sam upoznao 10 minuta ranije i sad mi se kroz glavu razni scenariji vrte. Dal će sve ostati sigurno? Dal će da me maltretiraju da bih dobio stvari nazad? Dal će da mi naplate ležarinu? Moje mračne misli podgrevaju i drugari iz čamca. Ne zbore ni reč, a i to mi je sumnjivo. Vidim da on zna Engleski, ali neće da priča. Dve rečenice i to je to. Lagani hejt prema jedinom ne-Turčinu u čamcu. U jednom trenutku sam zamolio devojku da me slika da imam uspomenu. Svoj telefon sam ostavio u jakni, a GoPro nisam ni stigao da pomislim da ponesem, a ona, vidim, ima telefon oko vrata u ono providnoj plastičnoj foliji. Slikala me jeste, ali možda se ovaj lik uvredio što sam joj se obratio. Nemam pojma. Bitno da mi pristajemo i tu je kraj. Nije kraj. Pravimo pauzu da se ovo dvoje spuste zip-line-om. Pita me skiper dal bih i ja, ali odbijam. Bio sam ne nekoliko zip-line-ova i svaki je bio milion puta interesantniji od ovog, tako da odlučujem da čekam. Ostali smo ovde jedno 45 minuta dok je ekipica došla na red. Pre nas je bilo jedno 30 ljudi, pa se čekalo da oni prvo se spuste, pa onda mi. Za to vreme, pokušavam da popričam sa skiperom, ali džaba. Sedim. Čekam. Sušim se. Bar je kiša stala. Jedino što uspevam da saznam je da imamo još bir saat vožnje do kraja. Lele, ceo jedan sat po ovoj ’ladnoći. Hajde, možda se putevi prosuše da ne moram da vozim u kišnim pantalonama. Pitam Turčina da mi pošalje sliku, predlažem whatapp, jer sam shvatio da se on najviše koristi. Kaže Turčin bolje na mail. Može druže, nije mi bitno. Spremi on mejl, ja unesem adresu, ali ne kliknuh Send, već dadoh njemu misleći možda ima još nešto da doda. Nažalost, taj Send ni on nije stisnuo, tako da sliku nisam dobio. Sedamo nazad u čamac i idemo dalje. Verovaću mu na reč da je bilo jedan sat spuštanja, jer nemam kako da proverim. Svakako nije izgledalo kraće od toga. Interesantno je da ima puno čamaca koji se spuštaju ovuda, ali nemaju svi istu krajnju destinaciju. Razlika u nekim slučajevima je dosta velika u našu korist. U jednom trenutku stiže komanda, my friend, scoop i prst koji polazuje gde idemo. Kraj jebote! Izvlačimo čamac na obalu i čekamo 10 minuta da kombi dođe po nas. Mokri smo i hladno je, ali sad će kombi, pa ćemo da se ugrejemo. Nije se desilo. Dođe kombi, nabaciše oni čamac na krov, ali valja čamac pričvrstiti. Kako se to radi? Pa tako što se pričvrsti uže za čamac, pa za kombi. Kako za kombi? Pa lepo, sa jedne strane otvoriš prozor i provučeš uže, a sa druge strane ostaviš ona velika klizna vrata otvorenim i vežeš uže za kuku u podu. Jaoj agonije! Tek sam skinuo onaj mokar prsluk sa sebe shvatim da će promaja da me bije sve gore do kampa. Sedi, ćuti neće dugo. Prođosmo startnu tačku za zip-line, kad čujem domunđavanje o čaju. Mislim se ajmo gore u kamp, jebo čaj, mora da se ide dalje, a i da se obučemo. Ma kakvi, smota vozač na levo i opet na mesto gde smo bili pre sat vremena stajemo na pauzu. Dobija svako po vreo čaj. Sedimo, oni nešto među sobom pričaju dok ja gledam u reku, šta ću. Posle 15 minuta, opet sedamo u kombi, opet ona promaja bije, ali sad bar idemo do kraja. Stižem na polaznu tačku i ne vadim pare dok se ne obučem. Em mi hladno, em me intresuje dal mi je sve tu. Tu je, nije Turčin prevarant. Ili jeste malo prevarant kad je rekao da će mi staviti stvari u office, ali office ne postoji. Tu gde sam uskočio u čamac, tu mu je skromna kuća, office ne postoji. I babu ili majku mu upoznah. Fake it till you make it. Simpatično mi je sve to i moram da priznam da je sasvim okej lik. Jedna nebitna bela laž sa ciljem da zvuči ozbiljnije nego što cela priča jeste, ali ništa prevara. Engleski mu je odličan i dobijam još nekoliko saveta na šta da obratim pažnju, kao i ponudu da kampujem tu negde kod njih. Da je vreme lepše, možda bih i ostao, ali uz kišu stvarno nemam šta da radim ovde. Želeo sam da ovog dana odem i do jedne pećine koja je tu u blizini i koju mi on strastveno potvrđuje da moram da vidim. Ipak, okasnio sam danas. Sad je 16h i uskoro se zatvara. Obukoh se, pružih mu 20e i još malo kao bakšiš i uputih se ka motoru. Lepa je ovo avantura bila, samo da je bio neko ko (hoće da) priča Engleski. * Put nazad bio je lakši. Hoću reći, nisam se gubio po selima Turske. Gledam mapu i nalazim regiju u kojoj bih hteo da se smestim na bar dve noći, a ispostaviće se na tri. Do već pomenute pećine vode dva puta. Jedan iz ovog smera koji sam danas išao, a drugi malo dalje sa istočne strane planine. Oba kreću sa puta D400, odnosno magistrale koja prati more. Odlučujem da se vratim do obale i da nađem kamp gde bih mogao i da operem veš. Kako bih lako pronašao kvalitetne kampove, koristim Google Maps i opciju Reviews. E sad, posle iskustva u Kemeru gde je kamp koji mi se baš nije dopao ima ocenu 4,8, shvatam da se Turcima baš i ne može verovati kada su ocene u pitanju. Od tada pa nadalje filtriram reviews po jeziku i čitam samo one izorno na Engleskom. Pronalazim dve opcije. Jedna od njih je potpuno novi kamp koji se nalazi baš na plaži. Odlučujem da odem prvo tamo. Pošto sam stao da pojedem s nogu nešto domaće (i neukusno), a zapravo proprženo žilavo mleveno meso u kifli, do kampa stižem tek negde oko 18h. Prvo sam promašio mesto, jer tabla na magistrali mi se čini da ne postoji. Okrenem se i parkiram i vidim uređena mesta za kamp. Međutim, ovo nije kamp, mada ima mesta za šatore, kao i tuševe. Ovo je kafić koji možda u budućnosti bude kamp. Već vidim da mi se mesto ne sviđa, ali je lokacija dobra. Okolo razni neki građevinski materijal leži i stvarno nije neka domaćinska atmosfera. Dolazi gazda kampa i pričamo o ceni. Ispod 200 lira neće da spusti, a to mu dođe 10 evra za noć. U kampu jedan samo još gost ima. Na sve to, nalazi se tačno ispod magistrale, znači buka od kola je neminovna. Zahvaljujem se i odlazim dalje. Bar znam da mogu ovde da se smestim ako bolje nešto ne nađem. Vraćam se nekoliko kilometara u smeru Antalije i idem u Mavi Cennet. Ovo bi trebalo da je pansion sa mestima za kampovanje. Ima dobre ocene, ali nešto me slike na mapama nisu baš privukle. I eto kako loše slike mogu uticati na posao. Cennet na Turskom znači raj i ovo mesto stvarno jeste mali komad raja. Zalazak sunca iz rajskog kampa Prvo, zavučeno je ispod malo brda i na oko 200m od magistrale. Dakle, mir i tišina. Drugo, mesta za kampovanje su na dva nivoa. Ovo gde sam ja je prvi nivo i tu mogu i kamperi da se smeste. Drugi nivo je jako simpatičan. Nalazi se desetak stepenika niže i ima čist pogled na more. Površina na koju se postavlja šator je travnata, pa to nije savršeno, ali to mi sad nije ni bitno. Zemlja jeste vlažna, ali kažu da neće biti kiše narednih dana, makar ne u ovom delu. Još 15 stepenika niže i nalaziš se na dugoj i širokoj peščanoj plaži. Duga je kilometrima, prazna, a more izgleda fantastično. Pogled iz kampa Malo je reći da sam odmah odlučio da ovde da spavam. Uz malo povuci-potegni, dobijam prihatljivu cenu od 7,5e za noć i postavljam kamp. Stavljam veš da se pere i posle pola sata od dolaska brčkam se u čistom moru. Ja i niko drugi.

Sad kad smo je rešen problem sa prostorom za slike, možemo da nastavimo Još par detalja iz Sagalasosa Manja, donja, agora Detalj sa fontane Postoje dva ovakva tunela sa svake strane fontane i kad se uđe u njih, ubrzo kreću stepenice koje se penju u brdo. Nažalost nisu do kraja istraženi i rekao bih da je dubina do koje se može ući oko 7-8 metara Razrušeni "Jedi Temple" koji sam pomenuo u tekstu Tunel kojim se izlazi na gledalište

Ja imam dogovoren drugo putovanje, pa ću sa žalom propustiti, ali želim vam svima lep provod

Kad smo išli za Hunedoaru pre 10 dana, istraživao sam o putu 66A i prema Google Street View-u zaključio da posle jezera put postaje jako loš za bilo koji putni motor i da nema poente ići njim. Zato smo išli na 66D, kao i većina ljudi ovde raduje me da čujem da je put zatvoren, jer to možda znači da će da ga renoviraju. Rumuni su, prema izgledu asfalta, u zadnjih godinu dana, a i ovog leta uložili ozbiljnu lovu u puteve, pa možemo se nadati da će i ovaj put doći uskoro na red

I dalje mu ne opraštam ravnozemljaštvo ali dobro, niko nije savršen

Vi niste čuli za izreku manje je više

Kakvi ste kuvari u nuždi imao sam za podmazivanje, ali ne i za čišćenje

Meni je Road 5 pozadi trajala 20.000km (ovo je prvi put da menjam zadnju, a uzeo sam motor 2019) i nemam ništa manja očekivanja od TF. Naravno, ne silujem motor, pa zato i očekujem dugovečnosti.

Odma' montiraj taj pinlock, nema šta da čekaš

Ne znam da li sam raportirao, ali došao sam do ove stolice pre puta u Tursku. Odlična je, ali sam je džabe nosio, koristio sam je maksimum 3 puta. Super je što mi stvarno stane u torbu pored ostalih kamp drangulija

Dan 12. Kemer – Antalija – Sagalasos – Serim; ~320km Kao i svaku noć koju sam provero u šatoru i ovu sam jako lepo spavao. Sat me budi u 6h i ustajem da se spremim. Kao i uvek, za oko 2 sata sam spreman da krenem i oko 8h izlazim iz kampa. Ustali smo samo ja i gazdarica. Kemer je jako blizu Antalije, tako da prateći magistralu, jako brzo stižem do grada i stajem na jednu pumpu da natočim gorivo i odlučim kuda dalje. Najveći problem da nastavim gde sam poželeo predstavlja nebo koje se u daljini crni, a iznad mene je sive boje i tu i tamo me pogađaju kapi kiše. Pošto je danas 12. dan puta, već polako počinjem da razmišljam o pranju stvari. Donjeg veša imam za još nekoliko dana, ali bih radije da operem što pre nego da dođem u situaciju da moram da okrećem naopako S obzirom da vremenska prognoza nije dobra i u to da nije dobra mogu i da se uverim gledajući u planine kroz koje bi me put vodio kada bih rešio da krenem putem kojim sam planirao. Naime, severno od Antalije postoji lokalitet pod nazivom Sagalasos. Antički grad smešten je u planinama i poseban je, jer ima impozantnu fontanu širine 28 metara i 9m visine koja je očuvana u jako dobro stanju. Odnosno, srušio ju je zemljotres u 7. veku nove ere, ali je srušio tako da su se blokovi preturili unapred i bilo je jako jednostavno rekonstruisati je. Međutim, doći do nje zahteva vožnju u ono crnilo u daljini, a tamo mi se uopšte ne ide. Umesto toga odlučujem da pokušam da potražim smeštaj u Antaliji i da ostanem ovde dve noći, dovoljno da operem veš i da se osuši. Već sam negde napomenuo da u Turskoj može da se koristi Booking.com, ali je neophodno koristiti internet sa srpske kartice. Ovo i radim i naredna dva sata pokušavam da nađem smeštaj. Taman kad sam pomislio da sam uspeo i sve dogovorio, domaćin mi odlučuje da mi ne dozvoli da se smestim kod njega kada je čuo da dolazim motorom. Zašto? Navodno postoji jako velika šansa da mi neko ukrade motor. Ovo me jako čudi, ali šta sad, ako mi čovek ne da da spavam kod njega, šta da radim osim da tražim dalje. Ceo ovaj proces potrage za smeštajem čine da se emotivno potpuno ispraznim i ostanem bez volje da nastavim sa potragom. Jednostavno, skupo je. Zovem dva hotela i u jednom mi nude cenu od 35 evra za noć, a u drugom jedva da pričaju Engleski. Mislim se u sebi:“Ok, imam mesto gde mogu da odem u najgorem slučaju, a to je taj hotel od 35 evra. Kako sam ono nazvao putovanje? Kada se pitaš šta da radiš, a ti vozi, a? Jebo sebe ako sad odustaneš! Penji se na motor i pravac Sagalasos“! Tako i bi. * Put me vodi na sever kroz planine. Jako je lepo voziti uzbrdo, ali svi znamo da what goes up must come down, pa to isto važi i za mene. Prizori planina kroz koje vozim su interesantni. Postoji neko nisko rastinje, ali mahom sam okružen golim kršem. Deo puta je dobar, mada se deo i renovira, pa kamioni i automobili mi stoje na putu uživanju u vožnji. Uspevam da ih preteknem i dajem sebi oduška, makar dok ne dođe vreme za povratak. Što se tiče kiše, ona je tamo u daljini i ja nastavljam da gledam u ono crnilo. Ubrzo nakon što sam prošao prevoj i izašao u ravnicu, put me vodi udesno, a udesno nebo nije crno! Put je sada manji i dosta prazniji. Ipak, i pored toga što je crnilo ostalo tamo negde, ubrzo počinje kiša. Ja nastavljam da vozim ka Sagalsosu dok se kiša pojačava. Dolazim do skretanja za ovaj grad, a tamo put potpuno uklonjen i naredna 2km vozi se po kamenu i po kiši dok su udarne rupe svuda oko mene. Tek kad sam došao u BG sam uspeo lepo da skinem ovu belu prljavštinu Kiša najjači intenzitet dostiže tačno kad parkiram na ulazu u lokalitet. Sreća, pa sam sa sobom poneo nešto što zovem „neš jebat“ šeširić. Kad ga stavim izgledam kao silovatelj u pokušaju, pa me kišno odelu malo vadi, jer sa njim ličim na putara. Šešir sam kupio na vojnom otpadu i liči na one stare vatrogasne šlemove koji se već jako dugo ne koriste. S jedne strane, zadnje, kačket je duži, pa niz njega može da se sliva kiša na leđa ili, ako se okrene, onda može bolje da štiti od sunca. Bitna stvar je da je od goretex-a i trebalo bi da me odlično sačuva od kiše. Skidam sa motora tank-torbu da ne kisne ako ne mora i dogovaram se sa momcima koji prodaju karte da kod njih u kućici ostavim torbu, kacigu, natopljene kišne rukavice, jaknu i još poneku sitnicu. Ostajem u kišnom odelu, moto-pantalonama i aktivnom vešu. Šešir na glavu i krećem u obilazak. Sreća moja je u tome da kiša staje ne više od 5 minuta nakon što sam stigao ovde. Sunca nema, ali tako je i bolje. Samo mi još treba sparina na sve ovo što nosim na sebi. Krećem u razgledanje. Fontana Gipsane figure nisu original Definitivno najjači utisak ostavlja fontana. Jednostavno je impozantna! Osim nje, ovde postoje manja i veća agora, delimično srušen amfiteatar kapaciteta 9000 mesta koji me podseća na neki razrušeni hram džedaja i ostali elementi koje je imao i svaki drugi antički grad. Pošto je smešten na uzvišenju, pogled odavde je fantastičan! Grad je bio veliki i postoji nekoliko ruta koje se mogu pratiti da se obiđe deo ili ceo grad. Toliko je veliki da jedna vodi van ovog centra u kom sam ja i vremenski je neophodno oko 4 sata u jednom smeru da bi se cela obišla! Ja sam ovde ostao oko dva i po sata pre nego što sam krenuo nazad. Ovo je i prvo i jedino mesto gde sam se svađao sa bilo kim. Pojavila se neka glupača koja se ukupno oko pola sata slikala na fontani. Pokušava da izgleda seksi, ali ne liči ni na šta. U nekim srednjim četrdesetima ponaša se kao bolid od 25 godina, a slika je neki vršnjak kome ne znam šta ona treba u životu. Mora da se nada da će da mu da, jer da mu je već dala, teško da mogu da zamislim da bi iko imao strpljenja da se toliko maltretira . U svakom slučaju, meni je zafalilo 10 sekundi vremena da se slikam ispred fontane i da idem dalje u obilazak, ali glupača mi kvari planove. Ovde je bio jedan poduži pasus o njenom ponašanju, ali reših da joj ne dajem prostora – i ovo je dovoljno vazduha utrošenog na nju. Ostavio sam je da završi svoj photosession i za to vreme, otišao u drugi deo grada, video sve što me interesuje i u povratku se vratio da napravim svoju jednu sliku i da krenem nazad za Antaliju. Istim putem nazad, negde je moralo da kulminira. Naravno, kulminiralo je opet u planinama. Čim sam zagazio na prevoj, sačekala me je kiša i crnilo. Sve ono crno što sam video u dolasku sačekalo me je i maltene progutalo. Vidljivost se smanjila na bukvalno nekoliko desetina metara, a kiša je lila kao nikada do tad na ovom putovanju. I tako sve niz planinu dok ja vozim kao po jajima i molim se da ne otklizam negde niti da me pokupi neki lokalni krelac. Srećom sve je okej prošlo, a kiša je stala na ulazu u Antaliju. When in doubt ride, a? Dobar naziv za celu ovu ekspediciju! Odlučio sam da spavam u onom hotelu od 35 evra u mestu Serim, odmah van Antalije. Pričaju engleski, a možda uspem i da spustim cenu. Na putu do tamo, treba proći celu Antaliju, što i nije preveliki problem, ali traje. Stajem na jednu pumpu, jedem i koristim priliku da očistim lanac. Prvo čišćenje posle 2.500km. Šta reći, samo mrtvih četnika nije bilo u njemu. Do sad ga nisam čistio jer sam zaboravio da ponesem sprej, a u Turskoj je bilo jako teško naći prodavnicu koja ih drži. Na nekoliko mesta sam pitao i tek u Yamahi nađem Yamalube za čišćenje. Odličan je sprej i evo i dalje ga koristim. Sa pumpe pravac u hotel. Dogovaram da mi spusti cenu za 5e, a da zadržim i doručak. Mislim, opcija bez doručka ne postoji inače bih se i njega odrekao. Ništa kao konzerva tunjevine. Odlazak u prodavnicu po zasluženo pivo i pravac tuširanje i krevet. Današnji dan u znaku čuvene izreke „ko reskira, profitira“. Laku noć. PS. Imam problem sa prostorom za slike, pa kad rešim stiže još 5-6.

Dan 11, Demre – Myra – Chimaera – Kemer I ovog jutra se budim rano i već oko 6h sam na nogama. Pakujem stvari i pripremam se za rani polazak. Već oko 7.45h sam završio doručak i spreman sam da pođem, ali se pojavljuje moj domaćin i nudi mi da popijemo čaj. Turski čaj ima neki specifičan ukus i prija mi, tako da ne odbijam. Saznajem da je ovo najkišnije proleće kojeg se gazda kampa seća i žali se da mu to ozbiljno utiče na biznis. S obzirom na to kakav je grad Demre, nisam siguran da li kamp bude pun koliko on to tvrdi, ali mu verujem da biznis nije dobar koliko bi on voleo da bude. Na ulazu u muzej-crkvu Sv. Nikole Oko pola 9 završavam čaj i krećem dalje dok me kiša ne uhvati. Silazim u Demre i prolazim kroz grad na putu ka prvoj stanici danas, a to je crkva Sv. Nikole u kojoj je on i bio sahranjen dok Italijani nisu, navodno, mošti preneli u Bari. Crkva je bez vodiča delimično interesantna... Grob Sv. Nikole Nakon što je kiša stala, nastavljam dalje ruševina grada Mira (Myra). Ovo mesto je posebno, naravno, zbog grobnica koje su uklesane u stenama. Iznutra su prazne, ali su fasade jako interesantno uređene. Negde sam pročitao da su Likijci verovali da će duša lakše otići u raj ako je bliže nebu, pa su onda i grobnice klesane u stenama i na visini. Osim grobica, ove postoji i sačvuan lep amfiteatar, a sam lokalitet se nalazi na ne više od 10 minuta centra Demrea. Za danas je planirano dosta aktivnosti, tako da idemo dalje. Sledeće mesto je planina Himera poznata po svojim otvorima u stenama iz kojih izviru gasovi koji se na površni pale. Zbog toga je poznata i kao, u slobodnom prevodu, vatrena planina. Put od Demrea dovde vodi prvobitno uz more. Na početku prati dugu peščanu plažu, da bi kasnije obala postala razuđenija, tako da i put postaje krivudaviji i lep za vožnju. Vetra ima i dalje, ali je sunce. Ako izuzmemo jutrošnju kišu, ovo će biti prvi dan da neću kisnuti u vožnji. Da bi se stiglo do izvora plamenova, neophodno je sići sa magistrale ka mestu Čirali i pratiti putokaz ka Himeri. Na kraju puta postoji parking i restoran, čist javni wc koji se plaća i staza koju je neophodno prepešačiti do izvora plamenova. Na parkingu nailazim na dva parkirana motora, a prema tablicama zaključujem da je jedan vozač iz Rusije, a drugi iz Kazahstana. Videvši da su oni svoju opremu ostavili na motorima, odlučujem da se i ja presvučem u patike i stvari takođe ostavim da me sačekaju da se vratim. Jedino gde sam pogrešio je što nisam i aktivni veš skinuo. Mnogo bih bio srećan da su sve naše ulice ovako obrasle drvećem Taman kad ću krenuti u šetnju pojavljuju se momak i devojka čiji su motori. Ona je iz okoline Moskve, a on iz centralnog Kazahstana. Prema mapi koju si mi pokazali, verujem da su oni krenuli na put od oko 20.000km. A do sad sam tako bio ponosan na svojih 5.000km nakon kraće priče se razilazimo i stupan na stazu. Staza nije preterano zahtevna, ali na temperaturi od oko 30 stepeni, poželećete da imate što manje odeće na sebi za ovih 15 minuta šetnje. Videti plamenove je jako interesantno, mada sam siguran da je mnogo bolji doživljaj noću. Valja naglasiti da postoji pešačka staza koja vodi u dubinu planine gde su prizori verovatno i lepši. Tako je kako je, ja sam tu po danu, pravim fotografije, malo odmaram i vraćam se nazad. I posle neko nek kaže da tursko more nije lepo Oblačenje opreme i nastavljam dalje ka planini Olimp koja se nalazi nedaleko odavde. Do nje postoji žičara kojom sam poželeo da se provozam. Međutim, kada sam stigao na odredište saznajem da je cena žičare 44 dolara što mi ne pada na pamet da plaćam. Umesto toga, odlučujem da je vreme da nešto pojedem i smislim gde ću da spavam večeras. Žičara kojom se nisam vozio. Ionako je gore verovatno padala kiša Na mapama nalazim restoran koji se nalazi relativno blizu, a koji ima dobru ocenu, kao i komentare koji sugerišu da je cena klope umerena. Ovaj deo Turske je poprilično turistički orjentisan i samim tim su i cene više od realnih. Još malo plaža Danas ću, po prvi i jedini put na ovom putovanju, klopati ribu uz paradajz salatu i prvi Efes. Inače, Turci izgleda da samo paradajz kao salatu ne jedu, pa mi se konobar čudio što ne želim ništa još u salati. Osim onoga što sam naručio dobijam i lepo predjelo, tako da sam, kada je obrok već bio nestao sa stola, bio spreman da se prevrnem i zaspim. Ali, još nije došlo vreme za to. Od konobara dobijam sugestiju gde da idem u prodavnicu, kao i objašnjenje kako da dođem do plaže na kojoj sam zamislio da kampujem ove večeri. U pitanju je Phaselis plaža na 10 minuta odavde, jedna od lepših u ovom delu primorja i pored koje se takođe nalaze i iskopine antičkog grada. Međutim, ispostavlja se da se ulaz na plažu plaća 10e i da je zabranjeno kampovanje. Dakle, od moje zamisli nema ništa. Vraćam se na magistralu i krećem dalje na istok. Sledeći kamp koji ima dobru ocenu je u Kemeru, a do tamo imam ne više od pola sata vožnje. Kroz Kemer sam se samo provozao, ali i za toliko sam jako razočaran gradom. Zelenila je jako malo, a kamp koji sam meračio ispostavlja se da je odmah pored džamije. Pošto ne želim da slušam hodžu kako mi peva na uvce, u kamp nisam ni ušao, veće se opet vračam na magistralu i nastavljam još malo dalje na istok. Drugi kamp koji sam meračio mi se uopšte nije dopao. Jedina dobra stvar je što ima izlaz na plažu. Dakle, neću ni tu. Svaka pauza za odmor je prilka za photo session E sad, ovde ima nekoliko kampova u istoj ulici, plus, ima i ta plaža. Poželeo sam da na njoj kampujem na divlje, ali nisam našao ulicu kojom da dođem do nje. Idem do drugog kampa koji je okej, ali podloga je travnata. Inače mi to ne bi bilo bitno, ali pošto je bilo kiše, ne želim da postavljam šator na i dalje mokru zemlju. Srećom, tačno preko puta je još jedan kamp, u maslinjaku, a po zemlji je posut beli šljunak. Savršenstvo! Pregovaram sa upravnicom i spuštam joj cenu sa 15 na, sad već standardnih 7,5 evra i smeštam se. Ona ne govori ni reč Engleskog, ali kao i cela Turska odlično se služi Google translate-om, tako da se sporazumevamo uz malo komplikacija, ali uspešno. Neplanirano dobijam i večeru – nekoliko ćufti u kombinaciji sa nečime poput paprike punjene pirinčem. Dok sam postavio šator pao je mrak. Ovo malo gostiju u kampu je u svojim kamperima. Dakle, još samo tuširanje i povečerje.

Dan 10. Oludeniz – Kaš – Demre; ~150km It was the best of times, it was the worst of times Ovog jutra se budim u 7h i spremam se za još jednu vožnju uz planinu Babadaḡ. Ekipa u kombiju je skoro ista uz par novih faca. Tu smo Olive, njen dečko, Charley (dobrodržeći gospodin od 72 godine), dve mlade Nemice i nekoliko kosookih nam prijatelja. Nama koji smo se juče provozali uz planinu, današnji uspon je mnogo manje stresan. Novopridošlice se, doduše, osećaju kao mi juče. Najsmešnija mi je bila jedna kosooka devojka koja sedi kroz napred do vozača i koja je u jednom trenutku, jako diskretno, krenula da vezuje pojas mi ostali smo se samo nasmejali. Poletanje Možda vrhunac ove vožnje je bio kada naš kombi, na usponu, a pored litice, pretiče druga dva kombija koji idu istim putem kao i mi. Naravno, desno od svih nas provalija. Pitam se zašto pretičemo. Poletište je veliko i to što ćemo stići pre njih zaista ne igra nikakvu ulogu, jer i pored toga ćemo čekati sa strane pre nego što piloti zauzmu mesta za poletanje. U svakom slučaju, kad smo stigli na vrh, komentar da je vreme za dosadni deo ove akcije, odnosno sam let, je zaokružio osećanja svih danas. Ovog jutra, situacija stvarno jeste mnogo bolja i posle 15 minuta smo na poletištu, spremni za let. Nekoliko koraka kasnije i malo trčanja niz planinu i u vazduhu smo! Narednih pola sata rezervisano je za upijanje osećanja i divljenje pogledu ispod sebe. Let je završen sa nekoliko akrobacija i laganim sletanjem. Akrobacije su super, ali ubrzavaju spuštanje, tako da nisam previše insistirao na njima, koliko da osetim delić atmosfere i mogućnosti paraglajdera. Jedina loša strana u celoj priči je ta što piloti ne dozvoljavaju korišćenje sopstvenih GoPro kamera ili telefona, a sve pod izgovorom da se dešavalo da ljudima ispadnu, a pošto se leti iznad plaže i mora, može neko povrediti. Pravi razlog je taj što svaki pilot ima svoj GoPro i 360’ kameru i možeš dobiti snimak i fotografije, ali po ceni od 25e. Pošto već imam snimak od ranije, rešio sam da ne investiram lovu u ovako nešto opet, već da se potrudim da upijem osećanja i prizore ja lično. Nakon sletanja doručkujem opet isti sendvič kao i sinoć i gledam u nebo. Već počinje da se kvari vreme i uskoro nema novih paraglajdera na vidiku. Konačno malo sreće! Vraćam se u kamp i počinjem pakovanje. Uradio sam ono zbog čega sam došao u Oludeniz i vreme je da nastavim dalje. Trebalo je da idem u Saklikent, kanjon koji sam već pominjao, ali odlučujem da ga preskočim. Naravno, loša vremenska prognoza je razlog. Umesto toga, nastavljam put u smeru ka Antaliji putem D400 koji je već hvaljen na ovom forumu. Odavde pa nadalje ima nekoliko interesantnih plaža za posetiti, tako da još ne znam kakav mi je plan i gde ću da spavam. Pakujem stvari isprekidan od strane nekoliko pljuskova. Kad sam već spreman da krenem malo bolje gledam motor i imam šta da vidim – pukla mi je zadnja guma! Ah, sreća mi je očigledno bila naklonjena samo ovog jutra. Sad kreće jedna lagana agonija šta raditi. Natovario sam ceo motor, i mnogo mi se ne skidaju stvari sa njega. Kiša pada sa prekidima, a ja na sebi imam i motoopremu i kišno odelo. Čas se muvam oko motora, čas bežim od kiše. Znači, gola sam voda što od stresa što od vlage. Ekipa u kampu priprema Land Rovere za sezonu i ima dosta alata uključujući i kompresor za pumpanje guma, ali je konfigurancija terena u kampu takva da ja nema šanse da se približim dovoljno da crevo njihovog kompresora može da dohvati moj točak. Dobra stvar je da mi je Ali, glavni lik u kampu koji tu i živi, već dogovorio majstora koji će da mi zakrpi gumu. Jedini savet koji mi je dao je da se prvo dogovorim oko cene, pa tek onda da krpi gumu. Na pola puta do vulkanizera morala se pumpa dopumpati Šta ću, skidam torbu sa kamp opremom sa motora, jer u njoj je (negde) kompresor, palim motor i molim boga da kompresor valja. Moram priznati, kompresor je kompaktan, ali odličan! Za 7-8 minuta zadnja guma je napumpana na nešto preko 3 bara, jer do majstora ima oko 25 minuta vožnje i neminovno je da do tamo ispusti. Mada sam bio siguran da je neki oštar kamen iz kampa kriv za pucanje gume, u celoj ovoj frci nalazim krivca za ovaj problem, a u pitanju je šraf. Odlazim do majstora u Fetijama. Inače Fetije su prepune servisa za motor, a u ovom u koji sam ja otišao 5-6 klinaca bleji. Svaki sa svojim malim motorom marke Mondial, dok iz cele ekipe čini se da je jedan šegrt. Sa glavim bajom se dogovaram da lupi fleku na gumu po ceni od 10e, tako da mali šegrt kreće na posao dok se ja zezam sa klincima okolo. Preponosni su na svoje motore i pokazuju mi klipove sa raznim vratolomijama koje radije ne bih želeo da vidim da iko radi, a ponajmanje klince od jedva 18 godina i bez kaciga. Motorić koji pola Turske fura Klinci su fascinirani Hondom, pa se raspituju o snazi motora, ceni i starosti. Na moj komentar da je Honda 2000. godište jedan od njih odmahuje rukom i pokazuje na svoj Modial. Kaže nov kupljen 2023. Realno, sa svojih 125 kubika izgleda kao biciklić, ali jako simpatičan motor. Ubrzo se vraća mali sa napumpanom gumom i dajem im svakom po jednu od nalepnica koje sam pripremio za ovaj put i baš za ovakve trenutke. Pozdravljamo se i konačno krećem u smeru Antalije. Čini mi se da je oko 16h. * Prva destinacija je mesto Kaš, poznato po svojim lepim plažama. Ali mi je dao i preporuku za kamp ako rešim da ovde ostanem. Ulazim u mesto, menjam lovu i raspitujem se o ronjenju. Nisam siguran koju mi je cenu dao lik, ali nije ono što me interesuje. Kaže do 6m se ide sa nama koji nemamo nikakvu licencu, a to je meni nedovoljno interesantno. Mogu da se zakunem da sam ranije išao i dublje. Pošto ovde neću ići na ronjenje, odlučujem da jedem i da nastavim put dalje. Relativno blizu bi trebalo da je mesto Kekova odakle je moguće dogovoriti ronjenje na mestu koje me interesuje, a to je potopljeni grad čijeg. Njegovog se imena sad ne sećam, ali sam siguran da kapirate suštinu. Računam da je bolje da iskoristim ovo dana što još imam na raspolaganju da odem do tamo i probam da danas vidim kakva je ponuda ronjenja tamo umesto da ostajem ovde čisto eto tako. Odavde pratim putokaz za Antaliju i put me vozi u planine. Ne znam na koliko mi je zadnja guma napumpana, ali osećam veću sigurnost u vožnji nego pre nego što je guma pukla. Moguće da sam preterao kad sam pumpao u Bugarskoj. Temperatura je niža, saobraćaj je poprilično redak, a krivine duge i brze. Konačno pravo uživanje u vožnji! Mala, ali lepa plaža odmah pored magistrale. Put koji gore okružuje plažu okupiran parkiranim automobilima Oko 19.20 izbijam na raskrsnicu i vidim grad ispod sebe. Sve se beli, bukvalno ceo grad. Mora da je to ta Kekova! Baš ružno izgleda ovako sa brda, mislim se, nikad ne bih pomislio da će toliko da je hvale u vodiču. Otvaram mapu da vidim gde je centar i imam šta da vidim. Ovo ispod mene nije Kekova, ovo je Demre! Ah kakvo razočaranje! Rezočarao sam se, jer sam, prateći putokaz za Antaliju, vozio putem koji je u potpunosti zaobišao Kekovu i neke od najlepših plaža u Turskoj! Šta da radim pitam se. Ako odem nazad to je još pola sata u suprotnom smeru od onog u kom želim da idem. Pored toga, to je još pola sata vožnje danas. Pored svega toga, to je takođe i udaljavanje od lokaliteta koje sam planirao da posetim, a koji se nalaze na 15 minuta od Demrea. Mesto na kom stojim i gledam na Demre, a i na mapu, je takođe i mesto gde postoji kamp. A 50m sam od njega. Teška srca odlučujem da ostanem ovde da spavam i da najlepše plaže, kao i ronjenje, ostavim za neku drugu posetu Turskoj. Do tad bih možda mogao i da završim kurs, pa i da mogu da idem dovoljno duboko da vidim ono što me interesuje. Kamp u kom ću spavati je na dobrom mestu i ima lep pogled na ružan grad. Sve ono što se beli u dolini zelenoj saznajem da su plastenici. Ovaj grad i još nekoliko njih su prepuni plastenika. Nakon kratkog pregovaranja oko cene za mesto za šator, a nakon što sam zamalo otišao dalje, postavljam šator. Mesto za šator u turskim kampovima može da se dobije za 7,5 evra iako često traže i 15e. Cenu od 7,5e plaćam ovde i u svakom sledećem kampu u kom budem spavao. Nakon kupanja, psihički i fizički premoren, zaspao sam bez da sam zatvorio jedan od kofera ili pokupio svoje stvari razbacane oko šatora. Ni buka pijane ekipe koja je došla u posetu gazdi kampa nije mi smetala da se naspavam. Kamp za ovu noć Emocionalni rolerkoster od dana je završen i apsolutno odgovara podnaslovu s početka.

Posle 850km za vikend po temperaturi preko 30'C i ozbiljno jakom pljusku juče u povratku, mogu da kažem da je guma prošla test Imao sam predrasude kako će da se pokaže po kiši, ali pokazala se fantastično. Nisam se nadao da ću tako brzo da je provozam po svim vremenskim uslovima, ali sad kad jesam, jako mi je drago da sam uzeo Touring Force

Beograd - Hunedoara - Petrošani (spavanje) - Targu Jiu - Baile Herculane - Oravita - Beograd, 850km Sve obeleženo crvenom je lepo za vožnju Imam drugara koji je pre nepune dve godinu kupio motor i od tada smo zajedno jednom bili na vožnji i zaključili da on vozi presporo za mene. To je bilo pre dva leta, a već mesec dana pričamo o TA i TF. Dogovorili smo se da odemo u još jednu probnu vožnju, ali malo dužu, kako bismo ustanovili da li možemo zajedno na TA i TF, a da nam obojici vožnja bude gušt. Pošto je @shoyyka već nekoliko puta pominjao Korvinov dvorac u mestu Hunedoara, kao i da je @Nole Bg hvalio deonicu Petrošani - Targu Jiu, predložih drugaru da posetimo dvorac i da se vratimo preko gorepomenute deonice za BG i taman da vidimo kako se uklapamo po stilovima vožnje. Malo smo kasnili u polasku, pa smo na putu bili u subotu tek u 8.45h. Drugar nije mogao da izađe sa posla u petak, inače bi petak bio bolja opcija. Idemo na Vršac gde prelazimo u Rumuniju i umesto da pratimo GPS koji nas vodi u Temišvar, skrećemo desno kod mesta Jebel i pratimo putkaze za neka minijaturna mesta za koja u životu niste čuli . Srećni smo bili kad se Deva pojavila na putokazu, inače sve neka mestašca kojih skoro da nema ni na mapi . Pogled na dvorac iz restorana u kom nismo jeli zbog proslave Prvi deo puta posle Temišvara je ubistvo za mozak, jer putevi vode kroz beskrajne nepregledne ravnice. Temperatura od lepa 22'C na početku dana skače na 32'C, pa ove ravnice bez ikakvog hlada nam još teže padaju. Na OMV pumpi u mestu Lugož pravimo pauzu i gledamo ogromnu gužvu kojoj bi trebalo da se ukoro priključimo. I pored svih naših pokušaja, jedva uspevamo da pretičemo kolonu koja se napravila u oba smera, tako da posle 25km odlučujemo da izađemo na autoput da malo uštedimo vreme. Idejni plan je bio da se stigne u Targu Žiu danas, ali posle ove gužve, znali smo da od toga nema ništa. Sušenje stvari dok mi klopamo i obilazimo zamak Negde oko 15h po rumunskom stižemo u Hunedoaru i odlučujemo da prvo jedemo, pa posle da idemo u obilazak zamka. Na biranje restorana gubimo bar pola sata i na kraju se smeštamo u Werk, restoran tačno ispod ulaska u zamak. Mada su cene bile malo više nego što smo planirali, klopa je bila odlična, pa ako neko bude želeo da jede tačno na putu ka zamku, samo napred. Zamak je lep i sadržajan. Ima nekoliko umestničkih postavki, kao i nameštaj iz ranijih vekova i ponekog svirača. Lepo je da se i dalje radi restauracija određenih prostorija, pa će vredeti ovde se vratiti i za nekoliko godina. Posle zamka nastavljamo za Petrošani u koji stižemo u 20.50h. Malo smo se namučili da nađemo smeštaj, ali na kraju iznajmljujemo sobu u hotelu Vis u mestu Vulkan Vraćamo se do Petrošanija u šetnju i shvatamo da je u toku neka lokalna proslava. Roštilj i pevaljka su tu , opcije slatkiša da se pojede su tu, slatkiši da se pojee...takođe su tu . Sve u svemu slavlje sve u šesnes' do najdužeg vatrometa kome sam prisustvovao, a trajao je punih 11 minuta! Nije bio spektakl spektakl, ali svakako jako lep vatromet. Kusamo rebarca za večeru, slikamo avion usred kružnog toka i nazad u smeštaj na spavanje. Reluka, rumunska pevaljka sa bendom Rebra na oko lepa, ali žilava dozlaboga To što mi ništa nismo priveli ne znači da i komšija nije, tako da "uživamo" u 15 minuta ah-ah-ah-ah i ga-ga-ga-ga dok nas komšiluk nije pustio da spavamo. Hvala im što nije bilo druge runde Jedna od atrakcija Petrošanija Nedelja je rezervisana za povratak za BG, ali sa hajlajtom u vožnji od Petrošanija do Targu Žiua. Stvarno je ova deonica lepota za vožnju! Ostaje žal što je bilo dosta saobraćaja. Umesto da se spustimo na Đerdap, odlučujem da nastavimo ka Beloj Crkvi, jer ovaj put 67D ne znam da li ću imati novu priliku da vozim. Kroz NP Domogled-Valea Cernei put je u principu dobar i lep za vožju, ali u zapadnom delu ima jedna deonica od betonskih ploča koja je teško sranje. Ovde je milion kola bilo parkirano, jer izgeda da Rumuni dolaze da se kupaju na jezeru Prisaca. Kad smo stigli do puta E70 skrećemo na sever ka Temišvaru, ali se isključujemo na lokalni za Jablanicu i kod nje se uključujemo na put 57B. Otprilike od mesta Bozovici kreće prelepa deonica ovog puta koje je sve do Oravice fantastična za vožnju! Asfalt je nov, a put nimalo opterećen! Oko 50km predobre zabave! Čim su nam rumunski graničari lupili pečate, počinje kiša da pada i već kod jednog od jezera u Beloj Crkvi stajemo da vidimo šta dalje. Pošto je već kasno, recimo da je oko 18.30h, odlučujemo da nastavimo dalje ka BG-u. Ozbiljan pljusak nas stiže kod mesta Šumarak, a okolo nigde nastrešnice za skloniti se. Stajemo i oblačimo kišna odela po najgorem pljusku i onda u Gaju parkiramo na pumpu da se kiša malo smiri. Mokri što spolja što iznutra, kućama stižemo oko 20.30h, spremni da planiramo TA i TF

Kupih i montirah danas i pozadi Mitas Touring Force, tako da sam upario, posle čini mi se dve godine, istog proizvođača i napred i nazad. Ono što je interesantno je da sam kod vulkanizera dok sam čekao montažu, video mušteriju ispred sebe koja je došla da skine Mitaske, jer su dobile neki čudan oblik koji se i pod rukom (izduvana guma) može osetiti. Naravno da mi ovo nije ulilo poverenje dok sam gledao kako se moja nova guma montira, ali se nadam da je u pitanju nešto što mene neće sačekati Javljam iskustva.

Ja na kraju uzeh Touring Force kao po planu. Čitao sam svašta što sam našao o ovoj Dunlop gumi, ali svuda se pominje vožnja po gradu i motori od 300 kubika. Čak je i Motorrad magazin preporučio ovu gumu, ali su je oni vozili na BMW-u od 300 kubika. I mada je @BokyBoy nahvalio, nisam uspeo da prelomim i Dunlop da uzmem.

Dan 9. Oludeniz Dogovor je da me kombi za paraglajding pokupi u 10h u kampu. Odmah ujutru završavam papirologiju, plaćam let i spreman sam da krenemo. Kombi me je pokupio u dogovoreno vreme, vozimo se kroz mesto i kupimo ostale ljude, a onda odlazimo do kancelarije agencije gde ćemo potpisati još par papira, dobiti svoje pilote i sačekati dok momci natovare kombi opremom. Uspon do poletišta traje oko pola sata i ni malo nije za uživanje. Kada sam prošli put leteo, put je bio makadamski, a uz planinu se pelo Land Roverima. Danas se gore ide minibusevima, od kojih je dosta novo, a put je dobrim delom asfaltiran ili, poslednjih nekoliko kilometara, popločan betonskim pločama kakvih u Turskoj ima na sve strane. Kažem da vožnja nije uživanje zato što Turci voze nenormalno, a vožnja uz planinu nije ni malo drugačija od bilo koje druge vožnje. Ovo je put kojim idu samo kombiji sa nama koji ćemo da letimo. Svi ostali, normalni ljudi, a tu uključujem i pilote, penju se žičarom. Ali i pored toga, vozači kombija imaju potrebu da siluju gas dok je sa jedne strane litica bez bilo kakve ograde. Malo je reći da niko od nas u kombiju nije uživao u ovom usponu. Čekajući poletanje Kada smo se popeli na vrh, kompletan utisak o vožnji je potpuno pao u zaborav! Idemo da letimo eeeejjjj!!! Mnogo je lepo kada ležiš na plaži i vidiš nebo na kom možeš izbrojati i do 50 paraglajdera, ali je mnogo lepše kada stojiš na poletištu i gledaš ljude koji poleću znajući da ćeš za petnaestak minuta ti biti jedan od njih! Samo… Zašto već 5 minuta niko nije poleteo, a svi su spremni? Kao i toliko puta na ovom putovanju, vreme je rešilo da mi pomrsi konce. Čim smo se popeli na vrh, vremenske prilike su se pokvarile i poletište je zatvoreno. Ma dobro, nema veze, što se mene tiče, ja imam ceo dan na raspolaganju, možemo i do uveče da budemo ovde i sačekamo poletanje. Prođe pola sata, a ono malo oblaka što smo ih videli u daljini kad smo se popeli sada nas okružuju. Beli su, bar neće kiša. Prođe sat vremena, neki hladan vetar počinje da brije, a vlaga u vazduhu se povećala. Hmmmmm Prođe sat i po vremena i kiša rominja. Do sad smo stajali napolju, čavrljali i zezali se na konto vremena. Sada se polako selimo u kombi da ne pokisnemo. Lica puna sreće i uzbuđenja, sada su namrštena. Gledamo u telefone i malo komuniciramo. Prođe dva sata od kad smo se popeli na planinu i shvatamo da od letenje danas nema ništa. Počinjemo spust kombijem nazad u grad. Za razliku od uspona, sada se vozi polako, a kiša više ne rominja, nego poprilično jako pada. Sedim sad skroz napred i nerviram se što naš turski vozač pali brisače tek onda kad baš ništa ne može da se vidi, a kiša pljušti. Druže, džabe se nadaš Šta reći, ostavili su me kod kampa uz dogovor da let bude sutra. Kad su nam šanse najbolje da poletimo, u 8h ujutru? Piši me za 8h ujutru. U kampu mi kažu da možda bude leta danas popodne, tako da na motor pakujem pantalone i vindjaknu za slučaj da me pozovu opet danas i odlazim na plažu. Parkiram se na šetalište tako da smetam što je manje moguće i odlazim na sunčanje. Letećemo sutra, jako sam radostan Vreme prolazi, a tu i tamo se pojavi poneki paraglajder na nebu i tako sve do oko 18h kada ih je na nebu oko tridesetak. Mene niko ne zove, pa odlučujem da se prošetam do kancelarije agencije sa kojom letim. Čim sam rešio da odem do njih, a još na peškiru shvatam da sam parkirao motor tačno na sred šetališta, odnosno tačno tamo gde paraglajderi sleću ! A lepo na ulazu na šetalište stoji znak da je zabranjena vožnja motora! Šta da radim, u trenutku nisam znao gde drugde da parkiram, ali trebalo je da znam bolje... Dakle, hoću u zemlju da propadnem od sramote. Šta je tu je, motor bi valjalo pomeriti, pa krećem da to završim da se neko ne povredi, a on ne ošteti. Kad, motora nema tamo gde sam ga ostavio! Sekund paralize celog tela osim očiju, a onda ga ugledam parkiranog dalje u travi pored nekog restorana. Očigledno su ga momci sami pomerili, tako da sad o njemu ne moram da brinem i odlazim do agencije da vidim da li ima šanse da se danas leti. Međutim, agencija je zatvorena, tako da kupujem neki najjeftiniji sendvič da imam za večeru i vraćam se na još malo sunčanja pre povečerja. Gde je motor završio nakon što sam ga ja parkirao po sred ove "raskrsnice" Valjda ću sutra biti bolje sreće.

Meni traži da se ulogujem da pogledam video Inače, kad smo već kod šatora, kupili smo drugaru za rođendan pre dve nedelje ovaj McKinley i zadovoljan sam i ja i on Mada nije 3 sekunde, rasklopi se za 17 sekundi i onda samo još kočići. Za nekoga kome treba šator za motor, eto preporuke. Plus, unutrašnjost je crna, znači nema sunce da te budi. McKinley EASY UP I SW 3, kamp šator, siva | Intersport WWW.INTERSPORT.RS McKinley Easy Up I SW 3 je lagani putno-sportski šator. Pogodan je za tri osobe. Zbog male težine, koristan je za višednevne šetnje. Nudi posebnu zaštitu od vlage i vetra...

Nastavak, dan 8, Fetije Dosta mi je vožnje motora za danas, a i dosta mi je nošenja opreme, tako da oblačim civilni šorts i uzimam dolmuš, kombi prevoz koji lokalci koriste za transport. Funkcionišu tako što im mahneš da stanu, tako da čekanje na stanici nije bitno, a kažeš vozaču gde da stane kako bi izašao. Dolmuši imaju svoju trasu kojom voze, a ona uključuje silazak sa magistrale i ulazak u naselja, tako da vožnja između mesta traje malo duže nego što bi inače bilo neophodno. Grad Fetije kao grad nema mnogo šta da ponudi. Eventualno luku iz koje isplovljavaju turistički brodovi. I pored toga, mesto nije malo i pravim grešku što izlazim iz dolmuša prerano. Pogledao sam mapu i pomislio da sam negde u centru, ali je nisam dovoljno zumirao inače bih ostao da se vozim još malo duže. Jedem svoj obrok za danas, opet kebab, i upućujem se ka moru. Do tamo mi treba oko pola sata kroz poprilično prazne ulice. Šetalište pored mora je takođe poprilično prazno, tako da moja poseta ovom gradu se pretvara u bauljanja pored mora u nadi da ću naći neku otvorenu menjačnicu. Nisam imao uspeha u tome, tako da podižem lovu sa bankomata i upućujem se nazad ka centru, odnosno ka stanici dolmuša da se vratim nazad u kamp. Odjednom, ni od kuda, na ulicama se pojavljuje reka kola i motora. Svima upaljena četiri žmigavca, trube, a zastave Galatasaraja se vijore. U mnoštvu sirena, čuje se jedna mnogo glasnija i dublja. Okrećem se, a na 50m iza mene kamion slavi titulu! Odlična je kombinacija kadaif i sladoled, taman sladoled zamaskira sav šećer iz kadaifa Sedam u poslastičarnicu na kadaif sa sladoledom i gledam proslavu. Mislim se, nikad mi prevoz neće doći u ovolikoj gužvi. Osim onog jednog, pojavilo se još nekoliko kamiona, jako puno motora i najrazličitijih automobila. Od modernih do starih Tofaša koji se u Turskoj mogu sresti na svakom koraku, dok ih kod nas nikad nije bilo. Čini mi se da su Tofaši neka vrsta nacionalnog automobila poput Juga kod nas. Voze ih i stari i mladi i neretko ih i budže i farbaju u različite boje. Slavlje je bilo neuporedivo veće od onog u Izmiru kada je Erdogan pobedio. Ipak i pored sve gužve koja se napravila, panduri uspevaju da omoguće kakav-takav protok saobraćaja. Meni oko 23.30h dolazi dolmuš i krećem nazad. U kombiju sam se smrzao kao nikad. Otvoreni prozori na obe strane i promaja kao da samo meni smeta. Oko mene Englezi i poneki Rus. Rusa ima jako puno u Turskoj, ali izgleda da je Oludeniz englesko mesto. Smešne su mi bile gospođe u poznim pedesetim koje su bile na večeri u nekim finim toaletama, a sad jedna od njih nagovara druge dve da ne idu pravo u hotel, već na plažu da duvaju Mene umor i hladnoća polako pritiskaju i već se radujem povratku u kamp. Samo, vozač prolazi pored kampa i fura dalje na plažu. Očigledno je zaboravio da mi stane. Šta ću, sačekam da stignemo do plaže, jer nema šanse da se vraćam peške po mraku uzbrdo, skrenem mu pažnju da me je zaboravio, on se izvini i kaže mi da kreće opet za 10 minuta. Zbog svega ovoga stižem u kamp oko 00.30h, smrznut radujući se svom šatoru. Al ne lezi vraže, dočekuje me pas iz kampa koji bi baš sad da se igra. Ja bih da operem zube, a on skače po meni da ne mogu da hodam. Cimam lika koji je tu da ga veže na 15 minuta koliko da završim šta imam, pa da ga pusti. Tako i bi i čim sam ja bio u krevetu, a psi su bili opet slobodni da čuvaju kamp od divljih svinja. Ja odoh da spavam uzbuđen zbog paraglajdinga koji me očekuje sutra.

Dan 8. Marmaris – Oludeniz 1/2 Ustao sam oko 8h, klopao oko 9h, a check out je najkasnije u 12h. Znači imam malo vremena da se prošetam pored mora i po danu. Mada Marmaris ima lepo ime, ovako po danu, podseća me na Budvu. Nije ista konfiguracija terena, ali je vibe grada sličan. Šetalište uz koje ide red restorana, dok je na drugoj strani dosta uska peščana plaža. Puno suncobrana sa ležaljkama i neka presušila rečica koja se uliva u more. Dalje ka istoku je marina puna raznih brodova. Od malih do velikih imitacija jedrenjaka tematski uređenih tako da odgovaraju onim npr. iz Pirata sa Kariba. I dalje je maj i vidi se da sezona još nije počela. Izvode se građevinski radovi na šetalištu, sređuju se brodovi. Preko puta marine su je red modernih zgrada i zaista imaš osećaj da si u gradu. Skoro Budva jebo mater U šetnji gledam u nebo. U planinama je sivo, dok je iznad mora plavičasto sa oblacima tu i tamo. Dok se molim da ne padne kiša, uočavam jedan oblak karakterističnog oblika koji kao da ima šta da poruči meni i mojim lepim željama. Univerzum ima poruku mojim željama da kiša stane Vraćam se nazad u hotel i spremam se za polazak. Danas namerno nisam poranio, jer mi je cilj da stignem u Oludeniz. On je na malo više od dva sata odavde, a mesto u kom sam bio pre skoro 15 godina i koje mi je ostalo u jako lepom sećanju. Tu sam planirao da ostanem 2-3 noći i možda da spavam na plaži. Pošto je vožnja kratka, odlučio sam da pre polaska odem u već pomenutu šetnju i malo bolje upoznam grad. Zbog toga, kao i zbog pljuska koji počinje 10 minuta nakon mog povratka u hotel iz Marmarisa krećem tek negde oko 12.30h. Sve mislim da sam više vremena proveo u ovom odelu na putu nego van njega Put do Oludeniza me vraća u iste one planine niz koje sam se juče spustio. Kolovoz je opet vlažan zbog malopređašnje kiše, dok gore u brdima i dalje preti da nastavi da pada. Izlaskom na glavnu magistralu ka Fetijama i Oludenizu, kiša nepogrešivo počinje da pada i prati me narednih 35-40km. Pada dosta jako, tako da nakon što je stala, stajem i ja na pumpu da se malo psihički odmorim. Već sam pominjao da mi se njihovi putevi čine klizavim, pogotovu po kiši, a moja zadnja guma se do sad poprilično potrošila po sredini i počinjem da razmišljam da li bi možda bilo dobro zameniti je i pre povratka u BG. Svakako je plan bio da je na ovom putovanju dokrajčim, umesto da novu gumu uništim na autoputu. Posle pauze na pumpi nastavljam dalje, ulazim u Fetije i nastavljam za Oludeniz. U prilasku Oldenizu imao sam još malo nesporazuma sa načinom vožnje u Turskoj. Zaustavna traka varira u širini od pola metra do 3 metra, pa na nekim mestima nisam znao da li je u pitanju zaustavna ili posebna, desna, traka odvojena od leve punom linijom. U nadi da će me automobili koji mi ljube tablicu preteći, prelazim u zaustavnu i vozim njom. Međutim, auto koji je bio iza mene, umesto da me pretekne, on vozi paralelno sa mnom. To traje nekoliko minuta dok se zaustavna traka nije opet suzila na pola metra, a ja zbog izbegavanja rupe bio na dobrom putu da završim na haubi automobila pored. Stižem u kamp koji sam bio našao, jer ipak sam zbog moguće kiše odustao od kampovanja na plaži i pregovaram o ceni. Iznenađen sam što traže 7,5e za mesto za moj šator i neće da popuste. Prvo jedan lik, a onda i drugi koji se ispostavio i glavna faca u kampu. Kad sam rekao da mi je to preskupo i pokušao da spustim cenu, samo se nasmejao i objasnio mi da cene zavise od meseca i da samo mogu biti više. Malo je falilo da odem, ali je činjenica da postoji samo još jedan kamp u blizini, ali do njega ima oko 2km makadamskim putem, dok je ovaj na 100m od glavnog puta i ulica koja do njega vodi je asfaltirana. Rešavam da ostanem dve noći i postavljam šator. Osim što vode kamp, ekipa ovde je i deo turističke agencije. Ovaj deo Turske fantastičan je za letovanje za sve one koji žele nešto više od ležanja na plaži. Jako blizu postoji mnoštvo interesantnih prirodnih i istorijskih lokaliteta koje je moguće posetiti u svojoj režiji, ali ako ne dođeš svojim prevozom, veliki izbor agencija organizuje jednodnevne ture do ovih lokaliteta. Plaža u Oludenizu Kada sam prošli put bio ovde posetio sam kanjon Saklikent i to mi je u planu i ovog puta. Kanjon mi je ostao u jako lepom sećanju, ali se isto tako sećam da nismo imali dovoljno vremena da odemo do kraja, odnosno do jednog, navodno, jako lepog vodopada. Ali, ovo je planirano za kasnije. Glavna stvar u Oludenizu je – paraglajding! Pre skoro 20 godina su nam rekli da je Oludeniz drugo najbolje mesto za paraglajding, tako da sam tada iskoristio priliku da letim. Od tada sam poželeo i da skočim iz aviona, ali do sada tu želju nisam ispunio. Ipak, čim sam odlučio da odem u Tursku, znao sam da opet želim da letim ovde i spustim se sa skoro 2000m visokog poletišta pravo na plažu! Ekipa iz kampa mi nudi letenje za 75 evra, ali odlučujem da se spustim do plaže gde znam da ima jako puno agencija koje se ovim bave kako bih probao da dobijem bolju cenu. Postavljam šator, oblačim šorts, peškir u kofer i spuštam se do plaže 3km udaljene od kampa. Oludeniz je veštački napravljeno mesto, odnosno ovde ne postoji ni jedna stambena zgrada, već su sve hoteli i restorani. Plaža je duga i kombinacija je jako sitnog i šljunka srednje veličine. Po meni, savršena kombinacija, jer se šljunak mnogo lakše čisti od peska. Na jednom kraju postoji i laguna modro plave boje. Koliko me sećanje služi, nekad je bila proglašena za najlepšu plažu Mediterana. Danas ne mogu baš da se zakunem u verodostojnost ove informacije, ali svakako je plaža jako lepa. Voda nije tirkizna kao na Lefkadi na primer, ali je jako prozirna i pored toga. Talasa ume da bude i ne bih rekao da je voda uvek u potpunosti mirna. Dakle, što se mene tiče, savršenstvo! Razgovarao sam sa nekoliko agencija koje organizuju paraglajding i svi su tražili višu cenu u odnosu na onu koju su mi u kampu ponudili i pored koliko-toliko uspešnog cenjkanja. Odlučujem da se okupam i da kasnije javim u kamp da mi rezervišu mesto na letu za sutrašnji dan. Na plaži ostajem kraće nego što bih želeo u bojazni da ne stignem prekasno i da nemam s kim da dogovorim let. Ipak, ista ekipa od ranije tog dana je tu i rezervacija je gotova jako brzo. S obzirom da je oko 21h i da je i dalje poprilično svetlo, odlučujem da odem do prvog većeg grada u blizini, Fetija.

I meni se čini, baš se vidi da nije osoba pisala. @shoyyka jel sređivan asfalt na TF?

Dan 7. Izmir- Seldžuk (Efes) – Marmaris; ~290km Ovog jutra, planiram da poranim kako bih što pre stigao do Efesa. S jedne strane, želim da stignem tamo što ranije da bih izbegao gužvu, dok sa druge želim i da izbegnem najjače sunce. Zbog ovoga, ustajem oko 6-pola 7 i počinjem spremanje za polazak. Mada sam sinoć spakovao većinu stvari, uvek su sitnice problem zbog kojih se polazak ujutru oduži. I pored toga uspevam da budem na motoru nešto pre 8h. Polazak iz Izmira znači da moram opet da preživljavam njihov saobraćaj, pa tražim najlakši način da izađem iz grada. GPS mi nudi dve opcije od kojih je jedna glavim ulicama, dok druga vodi nekim sitnim sokacima sa puno skretanja, što znači i dosta gledanja u GPS. Srećom, putanja glavnim ulicama je takođe i brža, tako da nju biram. Uz neizostavnom sitno gubljenje po izmirskom saobraćaju, ubrzo izlazim na autoput. Negde na pola puta sipam gorivo i pravim pauzu za doručak na pumpi. Jedem jedan od onih sendviča što mogu da stoje mesec dana da se ne pokvare i nastavljam dalje. Ona kesa pozadi je na kraju završila kod bakice u restoranu U mesto Seldžuk stižem u 10h, a u Efesu sam u 10.05h. Parkiram motor, gledam u nebo i pitam se šta mi je činiti i da li se presvlačiti. Kako stoje stvari, kiša ovde uvek može da padne iako je sad sunčano. Da li stvari strpati u kesu, pa na motor ili zamoliti nekog od prodavaca da ih pričuva? Kad sam video koliko odeće sam skinuo sa sebe + čizme, odlučujem se za drugu opciju. Nalazim jednu stariju gospođu koja mi dozvoljava da kesu i kacigu ostavim kod nje u restoranu. Srećan, kupujem ulaznicu i krećem u obilazak. Čuvena biblioteka u Efesu poprilično je restaurirana i fantastično izgleda Meni se uvek činilo da je biblioteka (treća najveća u antičkom svetu: Aleksandrija > Pergamum > Efes) najveća atrakcija ovde. I dalje sam u to ubeđen, ali moram da priznam da je mene nešto drugo mnogo više impresioniralo, a to su duge ulice popločane mermerom. I nije fora u tome što je ulica, već što ta količina mermera na jednom mestu čini jako jednostavnim zamisliti koliko je raskošan ovaj grad bio. Dodajmo na to fantastično sačuvane kuće (za njih se ulaznica dodano naplaćuje, ali vredi svaki dinar) sa oslikanim zidovima i prelepim mozaicima i zaista možemo zamisliti šta je Efes nekada predstavljao. Detalj sa fasade biblioteke Deo koji se dodatno plaća i u kom su sačuvani ostaci privatnih kuća raznih veličina 2000 godina keramičari imaju posla preko glave Još malo gajbača Glavna džada Ovde se zadržavam skoro puna četiri sata pre nego što ću odlučiti gde dalje ići. Velike turističke grupe nisam uspeo izbeći i sad mi se to čini nemogućim u bilo koje doba dana da čovek dođe. Već kad sam stigao na donji parking, a postoje dva parkinga, već je bilo bar 15 autobusa parkirano. Reke ljudi prosto uplovljavaju u Efes tokom celog dana. Kao što se može primetiti, ni sunce baš nisam uspeo da zaobiđem, ali to mi nije smetalo. Marko Aurelije kao da je jutros isklesan Odlučujem da se zadržim u Seldžuku još malo. Ovde postoji muzej u koji su preneseni artefakti iz Efesa od kojih se, u mojim očima, izdvaja bista Marka Aurelija, bista u savršenom stanju. Naravno, ima još dosta stvari za videti. Pakujem onu veliku kesu sa stvarima što su bile u restoranu na motor, preko već postojeće torbe i sa tom budžom laganim tempom vozim do centra grada, muzeja, a kasnije i do tvrđave i crkve u kojoj je sahranjen Sv. Jovan. Crkva je bila impozantne veličine i izgrađena je za vreme Justinijana. Danas, naravno, preostale su samo iskopine koje svedoče o njenoj veličini i sjaju. Jako blizu tvrđave je i Isa-begova džamija u koju sam, nažalost, preskočio. Grob Svetog Jovana u tvrđavi u Seldžuku k Glavna džada, ali u mestu Seldžuk Plan je bio da posle tvrđave posetim i džamiju, međutim, vreme je krenulo da se ozbiljno kvari u daljini, gladan sam jer osim onog sendviča jutros ništa nisam pojeo, nemam plan gde ću dalje da idem, a moram i da nađem PTT kako bih dobio novu karticu za naplatu putarine. Originalni plan bio je da odavde nastavim za Pamukale. Međutim, vremenska prognoza za Pamukale je izrazito loša. Proveravam je već par dana na nekoliko aplikacija u nadi da ću videti ono što želim da vidim, ali sve što se menja je količina prognozirane kiše. Svakim danom, sve je više. Vidim da će se vreme i ovde pokvariti, tako da odlučujem da nema logike ostajati išta duže u ovom gradu. Ako ikad se budem vratio, sigurno ću otiči do džamije, a danas, pod prinudom, odlazim za Marmaris! Nikad ovde nisam bio, ali Marmaris ima baš lepo ime, zar ne? Plus, da bih zaobišao putovanje ka Pamukalama, ovo je jedini put kojim mogu da krenem, a da idem u smeru svoje planirane rute. Oko 16h molim prodavca u obližnjoj menjačnici da me pusti da se presvučem u opremu za vožnju i napuštam Seldžuk. Sledi putovanje od 4 sata u kom ću oko 25km voziti po kiši, a onda se po magli spustiti u Marmaris. Rezervisao sam smeštaj u hotelu (po drugi put u životu da odsedam u hotelu o svom trošku) za 20e što je i bio najjeftiniji smeštaj u gradu. Stižem oko 20h i smeštam se. Sletanje u tek pokisli Marmaris Večeras moram i da čačnem jednu stvar na kacigi, a to je sunčani vizir koji mi već neko vreme pravi problem. Naime, jedan sitan deo kacige koji bi trebalo da drži vizir u gornjem položaju se izlizao. Zbog toga, vizi mi se spušta (pada) svaki put ako malo jače klimnem glavom. To znači da moram da ga podižem posle svakog ležećeg policajca ili malo veće neravnine na putu. Ovom popravkom sam se već bavio u Beogradu, ali očigledno je opet problem prisutan. Cene u Marmarisu su dosta više nego u delovima Turske u kojima sam prethodno bio. Zbog toga preskačem sve restorane što na obali, što na glavnoj ulici i tražim neki sitan lokal gde bi klopa bila jeftinija. Potraga je uspešna i jedan doner kebab je smazan iz koka-kolu i puding koji dobijam u sklopu menija koji sam izabrao. Danas je 7. dan, a ja i dalje ni jedan Efes nisam popio. Sitniji lokali ne služe alkohol, a ne pije mi se van obroka. Odlazim u hotel, kupam se hladnom vodom i ležem da spavam. PS. Booking u Turskoj radi ako se koristi internet sa srpske kartice, dok sa lokalne ne. Tako da sam booking bez problema koristio kad god sam tražio smeštaj koji nije kamp.

Koja ti je bila bolja Touring Force ili ova?