To sam ti proverio pre 6 meseci

Ja nemam problem sa niskom temperaturom kad me zatekne u nekoj pripizdini, ali imam problem kad treba da krenem po niskoj temperaturi i još da znam da neće biti mnogo veća Inače, znam za poskoke, ali ono, sigurno da bismo se sa njima dogovorili da se ne svađamo i kad je temperatura 15 stepeni

Prelaz Iran - Turkmenistan nije nikakav problem ako imaš vizu za Turkmenistan. E tu je zajeb, viza košta oko 1200e i šanse da te odbiju su 90%. Zašto je tako? Nema suvislog obrazloženja, jednostavno je zemlja jako zatvorena i to je to. Hrvatski putnik, Kristijan Iličić, je 4-5 bio odbijan za vizu, a Turkmenistan i još jedna zemlja su mu u tom trenutku ostale jedine dve zemlje na planeti u kojima nije bio. ALI, nije nemoguće dobiti je. I Kristijan je dobio iz nekog 6. puta, dok je par koji sam upoznao u Teheranu, uspeo da je dobije bez problema i ušao kolima u Turkmenistan i nastavi dalje ka Singapuru gde bi trebalo da stignu baš ovih dana. Poenta: Turkmenistan nije "samo viza", viza je najveći problem, ali se može preći iz Irana tamo. U Iran možeš ući na 15 dana bez vize. Ako ne planiraš da se zadržavaš, ne moraš da se cimaš oko toga. Za Iran ti treba međunarnodna dozvola i ne mora biti prevedena na Persijski.

Jel tradicija i da se čeka da jutarnja temperatura da padne na 0'C da bi se pelo na Ostrvicu?

I ja sam više vozio u oktobru nego u julu i avgustu zajedno. Napabirčilo se 17.000km.

Kakvi bolesnici se kreću među nama

Uključen je bio "protune", al kad se uključio pojma nemam.

Skapirao sam da mogu telefon koji mi stoji sa strane i ne koristi se da koristim za montiranje videa... Brace yourselves, snimci dolaze. Ovo je jedan segmentić vožnje za Kamsar. Inače nije ovako žuto, nego se izgleda kamera zeznula od svih kiša koje su bile, pa su boje otišle u tri lepe. Još nisam istražio samu kameru, ali su videi od nekog momenta dobili ovakvu boju.

Kakva priroda, potpuno sam zaboravio da si tamo! Gde je putopis?!

Ja sam se danas lomio dal da ponovim Frušku goru od prošle nedelje ili šta da radim. Na kraju odlučih da ne preterujem, već sam se vrteo po avalskom putu, jednom se popeo na samo Avalu i još nekoliko puta se vrzmao po krivinama. Baš bi bilo lepo da je taj put sređen, jer sa ovoliko neravnina, stvarno nije uvek prijatno voziti se. Inače sam stigao do Ralje i krenuo za Sopot da sipam gorivo, ali se nekih 5-6km od Ralje put renovira i nema asfalta, pa sam se uz psovke vratio nazad i sipao na Art Petrolu pre nego što sam seo na ručak i nastavio vozanje.

Posle 4 sata sna, neki se budimo lakše od drugih. Dok Voji njegov death metal bend trešti pored uveta, a on spava snom pravednika, mi ostali prisećamo se doživljaja od sinoć i kopamo po fotkama i snimcima kao sto i obično biva dan posle kad se noć izmakne kontroli. Čeka nas 500km do BG-a, pa i našeg basistu uspevamo da postavimo na noge taman da krenemo negde oko 10.30h ka Podgorici i kanjonu Morače. Mnogo lepše izgleda iz ove perspektive Sezona je uveliko gotova, pa je i put ispred nas prazan. Do Podgorice koristimo širinu puta da uživamo u vožnji koja se usred leta ne bi desila zbog svog saobraćaja koji ovuda prolazi. Spust ka PG-u obeležen je kolonama, a dobro postavljeni putokazi vode nas kroz glavni grad CG ka praznoj magistrali, ka Mojkovcu i Kolašinu. Krajičkom oka vidimo početak autoputa, ali kao i svaki pravi motoristi, ovakve puteve maksimalno izbegavamo. Prazna magistrala i njene krivine zovu na otvaranje gasa, prilika koju ne propuštamo da iskoristimo. Kako bismo krenuli "na vreme", propustili smo doručak i umesto njega prelazimo na rani ručak u Crkvenici. Dobijamo neočekivano velike porcije odlične klope koja će nas držati sve do Čačka. Valja nastaviti dalje, pa tako ne sedimo duže nego sto je neophodno, već skačemo na motore sa ciljem da sledeću pauzu pravimo na granici. Temperatura pored mora i u PG-u je bila savršena za vožnju, ali čim smo se dotakli planina pala je na 14'C i vise neće porasti. Preskočivši suludo dug red na granici, nastavljamo za Prijepolje na nešto dužu pauzu. Kasno je popodne, oko 17h, senke su nam duže i kosti najavljuju da bi valjalo pripremiti se za uspon na Zlatibor i temperature koje nas tamo čekaju. Svako od nas dodaje poneki sloj odeće na sebe i krećemo dalje uz dogovor da uz Zlatibor vozimo svako kako mu odgovara. Ovo je jedna od najuzbudljivijih deonica za vožnju motora u zemlji. Plus, put je prazan i daje prostora za uživanje, te ovakva prilika se ne sme ostaviti za drugi put. Različite su nam kubikaže motora i ne mogu svi da drže isti tempo, pa se delimo na polutke – sporiju i bržu. TRK 702 i VFR predvode put, dok CF i Transalp kaskaju za nama. Ostatak ekipe smo namenski izgubili. Oni su uzeli više slobodnih dana i vratiće se drugi dan za BG. Popevši se na Zlatibor, kreće spust. Ovde ne forsiramo, jer je onaj lep deo već prošao, pa i dajemo priliku dvojcu bez kormilara da nas sustigne. Ulazak u Užice je uvek zakrčen, ma koliko da je magistrala prazna. Tako je i danas. Ove svi pratimo lokalca Dekija, Užičana, koji nije u fazonu da pretiče kolonu na ovom mestu. Zbog toga, u grad ulazimo na leru. Mrak nas je stigao i pokušavamo da se ne glupiramo. Uz dodatnu pauzu u Sevojnu gde oblačimo sve sto imamo na sebe, nastavljamo ka Čačku i autoputu. Kad dođes do autoputa, putovanje je maltene gotovo, a danas nije izuzetak. Uz pauzu za grejanje na pumpi, nastavljamo dalje do konačnog rastanka na naplatnoj rampi. Sumiramo utiske i odlazimo u noć, svi istim smerom, ali različitim tempom dogovorivši se da se više nećemo čekati. Oko 21.30h parkiram ispred gajbe i kapiram da ni van sezone se ne može do primorja za manje od 10 sati.

Svratih danas u Ralju u Krčmaricu. Lepo izgleda spolja, pa reko' da dam šansu. U suštini, jako lep ambijent kako spolja tako i unutra. Cene malo jače - porcija čorbastog pasulja sa kobasicom 850, ćevapi sa pomfritom 1200, junetina ispod sača 1600. Kiseli kupus fantastičan!

Budimo se uz sunčano jutro u nadi da je suvo vreme osušilo problem na mom motoru. Treba mi je 50m da uvidim da nije. Pogled iz smeštaja, centar je na 5 minuta peške Dok ostatak ekipe ostaje da se baškari u smeštaju, ja odlazim u potragu za majstorom. S jednog kraja grada na drugi malo vozim i dosta guram motor sa svim koferima i tank-torbom, koji se gasi svaki čas, i sve to samo da bih poljubio vrata. Šta sad? Ajmo nazad maltene tamo odakle sam došao. Taj drugi servis načelno sam ostavio za rezervnu opciju. Smešten je na brdu i nisam želeo da mi se motor gasi pod takvim nagibom da bi bilo kakav manevar kad se ugasi bio ozbiljno mučenje. Ubrzo nailazi momak na Dukatiju, Nikola, pita me odakle sam i dal je sve u redu, a ja koristim priliku da vidim zna li nekog servisera u gradu ili neku vezu za servis u koji idem. Predlaže da odemo kod njegovog drugara tu blizu da proverimo šta možemo sami, što i činimo. Nažalost, samo smo potvrdili da ne znamo šta bi mogao biti problem, ali smo i neke potencijalne kvarove uklonili iz rotacije. Momci, Nikola i Jure, odlučuju da me isprate do servisa, a ja polako uviđam neko pravilo kad se motor gasi. Nekih 15 minuta kasnije, kad mi je svega polako bilo preko glave, Jure pipnu jednu žičicu ispod brave i shvatismo na kom mestu gubi kontakt. Dve plastične vezice bile su dovoljne da problem resimo. Uz srdačne pozdrave, rastajemo se. Doručak na Buni Ja se pridružujem ekipi koja je do sad stigla na vrelo Bune gde pada lep doručak i odakle krećemo dalje, za HR i Pelješac. Da pređemo most, da gucnemo vino i da se častimo morskim ručkom. Sve to pod plavim reflektorom na mestu sivila jučerašnjeg dana. Jadranska magistrala vazi za jedan od najlepših puteva za vožnju u ex-YU i krivine kojima se radujemo počinju maltene odmah po ulasku u Hrvatsku. Sve do Pelješkog mosta ni ne pomišljamo o opuštanju ručice gasa, samo mislimo o tome kako sto jace gurnuti motor od sebe u krivini i maksimalno ga oboriti. Ćakula se sa domaćinom u dvorištu, onaj GS u pozadini je njegov Sledi photo session među vinogradima koji se na fotkama ne vide Večeru u Stonu završavamo u 18h i vreme je da nastavimo dalje ka smeštaju koji nas čeka u Budvi, gradu kome u ovom trenutku jedino dinamit može biti od pomoći. Ston Tri i po sata vožnje znače da ćemo dobrano zagaziti u noćnu vožnju koju niko od nas ne voli. Ispostaviće se pravilo na ovom putu da svaki dan vozimo dobar deo puta noću. Odlična stvar kod putovanja na more u oktobru je to sto su magistrale prazne, pa i ta tri i po sata po mraku ne padaju nam tako teško, dok nam besprekorni putevi Hrvatske pomažu da ne mislimo o dobu dana. Smestivši se oko 22h, odlazimo Kod Krsta na piva i kobaje. Poslednja kulturna fotka ove večeri Odgovorne odrasle osobe kakve jesmo, znamo da nas za sutra čeka najduži put, put do Beograda. Dakle, večeras nećemo da zatvaramo kafane. Ne da nismo samo kafanu zatvorili, već i plažu. Nakon sto smo zamalo ostali zaključani Kod Krsta kad su i sudovi već bili oprani, uzimamo na trafici "još samo po jedno pivo", pa ćemo u krevet... Nije dugo prošlo, a kod nas se skupila grupica nekoliko sitnijih ekipa kojima nije dosta. Pusta Budva spustila se do zidića, pa smo sad tu jedan Turčin koji pusta ex-YU muziku i lozi se na Tita, neki Rusi armirači sa obližnjeg gradilišta, Poljak (ili dva, još čekamo se snimke da se podsetimo) i ko zna koje još nacionalnosti. Samo nam ona konobarica od juče fali Neki su i završili u moru, a nekima su nam samo patike okupane u plićaku. Odgovorni odrasli ljudi kakvi jesmo, odgovorno smo se otklatili do smeštaja u 4h ujutru, svesni da će sutrašnji dan da nam ispostavi račun za ovu zajebanciju. Već po tradiciji na ovom putovanju, o problemima ćemo da mislimo ujutru.

Svaka čast! Meni je vožnja po Španiji velika želja koja će ipak sačekati neka druga vremena. Do tad, pratim dalje

Jako se radujem ovakvoj temi

Bio sam siguran da ćete da se posmrzavate a mogao sam da vam se pridružim

Drugi dan je ujedno bio i najteži na ovom kratkom putu. Krenuvši iz Sarajeva nakon nezaobilaznog doručka u vidu pita, zaputili smo se u Mostar daljim (jedinim prohodnim) putem. Putujemo na jug preko severa po kiši koja ce nas pratiti od ujutru do uveče. Prva stanica nam je Travnik, rodni grad Ive Andrića, kao i jedne devojke kojoj nosimo poklončić iz Beograda. Mada priča o ljubavi obično ugnjavi, danas to nije slučaj. Štaviše, na momente razvuče nam osmeh preko lica. Deo nas odlazi u posetu rodnoj kući velikog pisca, dok ostali odlaze na piće sa polovinom zaljubljenog para. Naime, ona i momak "upoznali" su se preko Counter Strike-a, zajedno su, a nikad se nisu uživo videli Što se tiče rodne kuće, ona je lepša arhitektonski nego sadržajno. Ima dosta teksta i fotografija i opisi su dobri, ali osim toga ništa više posebno. Jedan od interesantnih detalja iz Andrićevog života je da je bio simpatizer Mlade Bosne i po atentatu na Franca Ferdinanda, vraća se u Bosnu, biva uhapšen i poslat u Travnik primoran da tu nastavi slobodan život. Osim što je rođen u ovom gradu, on nikad nakon samog rođenja ovde nije boravio ni živeo. Nema niti rodbine niti prijatelja. U rodnom gradu, a zaglavljen, sam. Kako ljubav na usta ulazi, mi koji nismo ovde ličnim ljubavnim poslom (znači svi mi), odlučujemo da svoju dozu ljubavi danas dobijemo kroz ćevape kod Harija. Ćevapi su odlični, ali su sudžukice od 100g bogovske! Voja je jedini obratio pažnju na gramažu, pa smo u poslednjem momentu izbegli naručivanje porcije od kilo mesa po osobi. Kao i mnogi lokali uBosni, ni ovde ne služe alkoholna pića (kao da je pivo alkoholno piće ), pa se moramo zadovoljiti tečnim, gaziranim šećerom. Ćevapi i sudžukice uvek izmame osmeh na lice Nakon klope idemo dalje u kišu, u planine i u najozbiljniju maglu po kojoj sam do sad vozio! Put od Sarajeva do Travnika nije za neko uživanje u vožnji, ali dalje od Travnika i to se menja. Ušavši u planine otvaraju nam se prelepe krivine kroz koje, nažalost, vozimo sa zadrškom zbog kiše koja nam ne da da predahnemo. Do sad se već iskristalisalo ko kako vozi, pa malo menjamo raspored i tu i tamo razbijamo formaciju. Nismo vise toliko lepi, ali po kiši su i putevi prazniji, pa nema ni ko da nas gleda. Vredelo bi ovde voziti na leto! Kao i na mnogim planinskim putevima koje sam vozio, i ovde ima krivina koje obećavaju sve dok im se ne približiš. Kako priđeš blizu, vidiš da je asfalt izgreban kako bi se poboljšala trakcija po snegu i ledu. Za nas na dva točka, jako neprijatna okolnost. Toliko neprijatna da sam imao jedno ozbiljno plesanje zadnjeg točka i verovatno bio najbliže padu ikad u životu. S obzirom na kišu, izgrebani delovi se teže nego inače primete. Zbog toga, pri malo većoj brzini prilazim krivini i uviđam šta me čeka. Panično, stiskam prednju kočnicu da usporim i u tom trenutku zadnji točak kreće levo-desno, a isto tako i korman. Instinktivno puštam i gas i opuštam stisak na kormanu, tako da posle nekoliko sekundi (nekoliko jako dugih sekundi!) motor se smiruje. Ja se zahvaljujem silama univerzuma što nema nikoga iz kontra smera, pa mogu da pređem u drugu traku, prikočim, skrenem, a da ne ispravim krivinu do kraja. Posle jedno 1km stiže me adrenalin i stajem da malo dođem sebi. Preko Bugojna, Tomislavgrada i Širokog Brijega konačno stižemo u Hercegovinu. Zastajemo na jednu pumpu punu ljudi, mahom muškaraca. Zapitasmo se o čemu se radi, a onda videsmo konobaricu! Svi šestoro, dakle i Tanja, jedina devojka u ovoj našoj družini, rešili smo da baš moramo do wc-a hvala Voji i njegovom Transalpu bez čijih potreba za gorivom ne bismo ugrejali dušu i naparili oči ovog vlaznog dana. Konačno, Mostar nam daje kraljevski doček u vidu suvog vremena i prelepog noćnog spusta u grad. Putevi po Hercegovini nikad nisu razocarali! Sam kraj dana kvari moj motor koji kreće da se gasi kao blesav. Dok mi razne misli prolaze kroz glavu, stigavši u smeštaj uz dosta muke, odlučujem da ovo petak veče motor neće upropastiti. U 21h on je parkiran i vreme je da nađemo kafanu za zatvoriti. O problemima ćemo brinuti ujutru. Vidi se ko vodi glavnu reč I jedna sa "bljeskav'com"

Gledam sad ko ga prodaje i imajući u vidu da je sa Lekinog brda, pretpostaljvam da je Braca kog su mi na nekoliko strana preporučili za uvoz trijumfa. E sad, zašto stoji toliko na oglasima, ne mogu znati...

Ma tuga, ispada da sam prešao ne znam koliko, a realna kilometraža je oko 17.000km. Od toga 11.000 do Irana i nazad, što znači da sam u periodu jun - oktobar prešao ~6.000km. Prevruće leto bilo za neke duže jednodnevne ture, znojio sam se čim ga pogledam parkiranog, pa ga onda nisam ni vozio koliko inače bih.

Ja svratih na Kotu u cetvrtak predvece, prazno da praznije nije moglo biti. Stavise, iznenadio sam se kad sam sreo jednog BMW-a dok se spustao sa Rudnika.

Au bre, ne stajte mi na muku, sad moram da izmislim lovu za motor

Izvozana ruta Odlazak na put motorom u oktobru zvuci kao ludost. Tako je i izgledalo 2 dana pred put i najavljenih 34mm (!) kise koja se preko noci pretvorila samo u oblacnost. Dogovor je bio da se nadjemo na Zmaju u 9h i da ne zaboravimo pasose i kisna odela. Za sve ostalo pobrinuo se @kokot. Okupilo nas se šestoro na četiri japanca i dva kineza koji su se odlično pokazali: SuperTenere 1200 Transalp 650 NC 750 VFR 800 CF 450 TRK 702 Inace vozim sam, pa sam se nadao da vidim koliko cu da se smorim u grupnoj voznji. Tu moras da pravis kompromise po pitanju brzine i sve u svemu slobode na putu. Ispostavice se da to ovde nije bio slucaj. Prvog dana, na putu do Sarajeva, koji nam je prva destinacija, bili smo disciplinovani kao da 40 godina vozimo zajedno. Jako je lepo videti ponasanje zmijice od 6 motora u formaciji kad se prestrojava iz trake u traku, iz 1-2 u jednu kolonu. Prva stanica nam je bunker Karadjordjevica iz '30-tih godina proslog veka. Nalazi se u Malom Zvorniku i zamena nam je za posetu bunkeru u Konjicu koji ovih dana nije otvoren zbog svih desavanja u Jablanici. Tura traje oko 40 minuta i sama lokacija je interesantnija od price. Iskreno, meni je vodic u nekoliko navrata ozbiljno parao usi. Mada nema originalnih artefakata, sama velicina kompleksa zavredjuje posetu. Odavde prelazimo u Bosnu u kojoj uskoro dolazi vreme za oblacenje kisne opreme. Odlucili smo da idemo preko Romanije, putem koji sam jako dugo zeleo da vozim. Uspon nudi lepe serpentine za voznju, dok priroda daje posebnu draz. Nazalost, kisa i par kamiona zvog kojih se stvorila guzva su uticali na uzivanje u voznji, pa smo se mozda i vise nego inace obradovali sledecom stanicom - restoranom "Pogled" koji danas nudi pogled na izmaglicu, sivilo i vec donekle povenule krosnje drveca. Nakon ozbiljnog rucka, vreme je nastaviti dalje. Kisa je stala, ali je 14'C i i dalje je vlazno, pa kisna odela necemo skinuti sve do Sarajeva. Stigavsi u smestaj, delimo se. Ja odlazim da se vidim s rodbinom i ne propustim sarajevske kolace, dok za to vreme ostatak ne propusta cevape. Nakon svega toga, sta drugo nego dan zavrsiti uz pivo i zatvoriti lokalnu pivnicu? Ovo ustvari uopste nije tesko, jer u Sarajevu skoro nista ne radi posle 11. Koliko nista? Toliko da nas je drugar iz lokalnog MK-a vozio 15 minuta po okolnim pumpama da uzmemo jos po pivo pre nego sto nas odvede na Trebevic da ga popijemo. Smrzli smo se kao misevi gore, ali bar smo imali drustvo u vidu jedne macke, lisice i dva psa koji su lisicu nazalost oterali. Stizemo u smestaj oko pola 2 i, naravno, gledamo da sto pre zaspimo, jer nas sutra ceka novi ceo dan voznje do Mostara.

Mi se vraćali sa mora pre 10 dana, od Podgorice do BG-a nije prešla 14'C. Bolje da smo u Rumuniju otišli

Jel imao neko iskustva sa likom Dule021 na polovnim automobilima? Bio sam kod njega da gledam jednog Tigra 800 koji izgleda besprekorno. Toliko besprekorno da je drugar u fazonu da mu je sve promenjeno, uključujući i cele točkove - i felne i gume sa i dalje trepavicama. A meni srce igra...

Koliko je stepeni bilo gore?