Svaka čast! Meni je vožnja po Španiji velika želja koja će ipak sačekati neka druga vremena. Do tad, pratim dalje

Jako se radujem ovakvoj temi

Bio sam siguran da ćete da se posmrzavate a mogao sam da vam se pridružim

Drugi dan je ujedno bio i najteži na ovom kratkom putu. Krenuvši iz Sarajeva nakon nezaobilaznog doručka u vidu pita, zaputili smo se u Mostar daljim (jedinim prohodnim) putem. Putujemo na jug preko severa po kiši koja ce nas pratiti od ujutru do uveče. Prva stanica nam je Travnik, rodni grad Ive Andrića, kao i jedne devojke kojoj nosimo poklončić iz Beograda. Mada priča o ljubavi obično ugnjavi, danas to nije slučaj. Štaviše, na momente razvuče nam osmeh preko lica. Deo nas odlazi u posetu rodnoj kući velikog pisca, dok ostali odlaze na piće sa polovinom zaljubljenog para. Naime, ona i momak "upoznali" su se preko Counter Strike-a, zajedno su, a nikad se nisu uživo videli Što se tiče rodne kuće, ona je lepša arhitektonski nego sadržajno. Ima dosta teksta i fotografija i opisi su dobri, ali osim toga ništa više posebno. Jedan od interesantnih detalja iz Andrićevog života je da je bio simpatizer Mlade Bosne i po atentatu na Franca Ferdinanda, vraća se u Bosnu, biva uhapšen i poslat u Travnik primoran da tu nastavi slobodan život. Osim što je rođen u ovom gradu, on nikad nakon samog rođenja ovde nije boravio ni živeo. Nema niti rodbine niti prijatelja. U rodnom gradu, a zaglavljen, sam. Kako ljubav na usta ulazi, mi koji nismo ovde ličnim ljubavnim poslom (znači svi mi), odlučujemo da svoju dozu ljubavi danas dobijemo kroz ćevape kod Harija. Ćevapi su odlični, ali su sudžukice od 100g bogovske! Voja je jedini obratio pažnju na gramažu, pa smo u poslednjem momentu izbegli naručivanje porcije od kilo mesa po osobi. Kao i mnogi lokali uBosni, ni ovde ne služe alkoholna pića (kao da je pivo alkoholno piće ), pa se moramo zadovoljiti tečnim, gaziranim šećerom. Ćevapi i sudžukice uvek izmame osmeh na lice Nakon klope idemo dalje u kišu, u planine i u najozbiljniju maglu po kojoj sam do sad vozio! Put od Sarajeva do Travnika nije za neko uživanje u vožnji, ali dalje od Travnika i to se menja. Ušavši u planine otvaraju nam se prelepe krivine kroz koje, nažalost, vozimo sa zadrškom zbog kiše koja nam ne da da predahnemo. Do sad se već iskristalisalo ko kako vozi, pa malo menjamo raspored i tu i tamo razbijamo formaciju. Nismo vise toliko lepi, ali po kiši su i putevi prazniji, pa nema ni ko da nas gleda. Vredelo bi ovde voziti na leto! Kao i na mnogim planinskim putevima koje sam vozio, i ovde ima krivina koje obećavaju sve dok im se ne približiš. Kako priđeš blizu, vidiš da je asfalt izgreban kako bi se poboljšala trakcija po snegu i ledu. Za nas na dva točka, jako neprijatna okolnost. Toliko neprijatna da sam imao jedno ozbiljno plesanje zadnjeg točka i verovatno bio najbliže padu ikad u životu. S obzirom na kišu, izgrebani delovi se teže nego inače primete. Zbog toga, pri malo većoj brzini prilazim krivini i uviđam šta me čeka. Panično, stiskam prednju kočnicu da usporim i u tom trenutku zadnji točak kreće levo-desno, a isto tako i korman. Instinktivno puštam i gas i opuštam stisak na kormanu, tako da posle nekoliko sekundi (nekoliko jako dugih sekundi!) motor se smiruje. Ja se zahvaljujem silama univerzuma što nema nikoga iz kontra smera, pa mogu da pređem u drugu traku, prikočim, skrenem, a da ne ispravim krivinu do kraja. Posle jedno 1km stiže me adrenalin i stajem da malo dođem sebi. Preko Bugojna, Tomislavgrada i Širokog Brijega konačno stižemo u Hercegovinu. Zastajemo na jednu pumpu punu ljudi, mahom muškaraca. Zapitasmo se o čemu se radi, a onda videsmo konobaricu! Svi šestoro, dakle i Tanja, jedina devojka u ovoj našoj družini, rešili smo da baš moramo do wc-a hvala Voji i njegovom Transalpu bez čijih potreba za gorivom ne bismo ugrejali dušu i naparili oči ovog vlaznog dana. Konačno, Mostar nam daje kraljevski doček u vidu suvog vremena i prelepog noćnog spusta u grad. Putevi po Hercegovini nikad nisu razocarali! Sam kraj dana kvari moj motor koji kreće da se gasi kao blesav. Dok mi razne misli prolaze kroz glavu, stigavši u smeštaj uz dosta muke, odlučujem da ovo petak veče motor neće upropastiti. U 21h on je parkiran i vreme je da nađemo kafanu za zatvoriti. O problemima ćemo brinuti ujutru. Vidi se ko vodi glavnu reč I jedna sa "bljeskav'com"

Gledam sad ko ga prodaje i imajući u vidu da je sa Lekinog brda, pretpostaljvam da je Braca kog su mi na nekoliko strana preporučili za uvoz trijumfa. E sad, zašto stoji toliko na oglasima, ne mogu znati...

Ma tuga, ispada da sam prešao ne znam koliko, a realna kilometraža je oko 17.000km. Od toga 11.000 do Irana i nazad, što znači da sam u periodu jun - oktobar prešao ~6.000km. Prevruće leto bilo za neke duže jednodnevne ture, znojio sam se čim ga pogledam parkiranog, pa ga onda nisam ni vozio koliko inače bih.

Ja svratih na Kotu u cetvrtak predvece, prazno da praznije nije moglo biti. Stavise, iznenadio sam se kad sam sreo jednog BMW-a dok se spustao sa Rudnika.

Au bre, ne stajte mi na muku, sad moram da izmislim lovu za motor

Izvozana ruta Odlazak na put motorom u oktobru zvuci kao ludost. Tako je i izgledalo 2 dana pred put i najavljenih 34mm (!) kise koja se preko noci pretvorila samo u oblacnost. Dogovor je bio da se nadjemo na Zmaju u 9h i da ne zaboravimo pasose i kisna odela. Za sve ostalo pobrinuo se @kokot. Okupilo nas se šestoro na četiri japanca i dva kineza koji su se odlično pokazali: SuperTenere 1200 Transalp 650 NC 750 VFR 800 CF 450 TRK 702 Inace vozim sam, pa sam se nadao da vidim koliko cu da se smorim u grupnoj voznji. Tu moras da pravis kompromise po pitanju brzine i sve u svemu slobode na putu. Ispostavice se da to ovde nije bio slucaj. Prvog dana, na putu do Sarajeva, koji nam je prva destinacija, bili smo disciplinovani kao da 40 godina vozimo zajedno. Jako je lepo videti ponasanje zmijice od 6 motora u formaciji kad se prestrojava iz trake u traku, iz 1-2 u jednu kolonu. Prva stanica nam je bunker Karadjordjevica iz '30-tih godina proslog veka. Nalazi se u Malom Zvorniku i zamena nam je za posetu bunkeru u Konjicu koji ovih dana nije otvoren zbog svih desavanja u Jablanici. Tura traje oko 40 minuta i sama lokacija je interesantnija od price. Iskreno, meni je vodic u nekoliko navrata ozbiljno parao usi. Mada nema originalnih artefakata, sama velicina kompleksa zavredjuje posetu. Odavde prelazimo u Bosnu u kojoj uskoro dolazi vreme za oblacenje kisne opreme. Odlucili smo da idemo preko Romanije, putem koji sam jako dugo zeleo da vozim. Uspon nudi lepe serpentine za voznju, dok priroda daje posebnu draz. Nazalost, kisa i par kamiona zvog kojih se stvorila guzva su uticali na uzivanje u voznji, pa smo se mozda i vise nego inace obradovali sledecom stanicom - restoranom "Pogled" koji danas nudi pogled na izmaglicu, sivilo i vec donekle povenule krosnje drveca. Nakon ozbiljnog rucka, vreme je nastaviti dalje. Kisa je stala, ali je 14'C i i dalje je vlazno, pa kisna odela necemo skinuti sve do Sarajeva. Stigavsi u smestaj, delimo se. Ja odlazim da se vidim s rodbinom i ne propustim sarajevske kolace, dok za to vreme ostatak ne propusta cevape. Nakon svega toga, sta drugo nego dan zavrsiti uz pivo i zatvoriti lokalnu pivnicu? Ovo ustvari uopste nije tesko, jer u Sarajevu skoro nista ne radi posle 11. Koliko nista? Toliko da nas je drugar iz lokalnog MK-a vozio 15 minuta po okolnim pumpama da uzmemo jos po pivo pre nego sto nas odvede na Trebevic da ga popijemo. Smrzli smo se kao misevi gore, ali bar smo imali drustvo u vidu jedne macke, lisice i dva psa koji su lisicu nazalost oterali. Stizemo u smestaj oko pola 2 i, naravno, gledamo da sto pre zaspimo, jer nas sutra ceka novi ceo dan voznje do Mostara.

Mi se vraćali sa mora pre 10 dana, od Podgorice do BG-a nije prešla 14'C. Bolje da smo u Rumuniju otišli

Jel imao neko iskustva sa likom Dule021 na polovnim automobilima? Bio sam kod njega da gledam jednog Tigra 800 koji izgleda besprekorno. Toliko besprekorno da je drugar u fazonu da mu je sve promenjeno, uključujući i cele točkove - i felne i gume sa i dalje trepavicama. A meni srce igra...

Koliko je stepeni bilo gore?

Na prodaju odlične Adrenaline duboke letnje rukavice samo zato što su mi male. Vožene oko pola sata, a onda skupljale prašinu. Imaju tvrdu zaštitu na dlanu i na prednjoj strani, kaiš za oko zgloba koji kad se zategne, rukavica ne može da se svuče, luftere... Cena 50e.

Dumplings = pierogi u Poljskoj. Poljaci se neobjašnjivo lože na to, a ništa posebno.

Nek se javi ko juče nije bio na Fruškoj Gori Drugar i ja smo rešili da bacimo oko kakav je put po grebenu planine, te smo krenuli vožnju u smeru istok-zapad. Potpuno neiskuno, jer nam je sunce često bilo pravo u oči. Svratili smo do Spomenika sloboda, a onda dalje grebenom za Beočin i Špicerov dvorac. Tuga šta je država dopustila da se desi ovog i sličnih zdanja. Na Fruškoj Gori više motora neko drveća Špicerov dvorac Kako bi vožnja imala i neku ozbiljnu konotaciju, išli smo i da pogledamo jedan motor koji nisam baš ozbiljno planirao da kupim, jer mi je van budžeta, ali sad nakon razgledanja razmišljam kako da dodam još malo para pa da se ponovim. Uz to, u NS-u ima i jedan mali proizvođač daski za stoni tenis, odnosno drveta na koji se kasnije lepi guma po izboru. Cena jednog komada, ispod regularne cene, je 90e i prema rečima drugara, drvo je ozbiljnog kvaliteta. Nakon svega, posetili smo piceriju Napoli Centrale koju drži Napolitanac oženjen Novosađankom. Pica je okej, ali Bosiljak je i dalje bolji. Kako ne bi sve bilo savršeno pobrinuo se ventil na mom prednjem točku. U visni aerodroma, na momenat, učini mi se da mi motor vuče udesno. Malo dalje shvatih da je đavo odneo šalu i da je prednja guma pukla. Parkiram u zaustavnoj i vidim da je još jedva nešto vazduha ostalo u njoj. Srećna okolnost je da sam stao na oko 300m od isključenja za Autokomerc, pa se okrećemo i u prvoj ćeramo motor do karting staze znajući da oni moraju imati kompresor da je dopumpam koliko da se dovučem do kuće. Kao što rekoh, guma nije pukla, već ventil u korenu pušta. Mogu da se zakunem da je razlog ona kapica sa Alija za merenje pritiska u gumama koja je dosta teška i da je, pod centrifugalnom silom, sjebala ventil. Sve u svemu, napumpasmo gumu i stigoh do kuće.

+1

Onda ima više ljudi na motoru kao tvom Mislio sam na ove radionice.

Mislim da smo se upoznali proletos na jednoj od radionica (možda ona zadnja). Drago mi je da si napravio toliko km, svaka čast!

Svaka čast na putovanju! Slobodno ako budeš raspoložen možeš i u više detalja da nam opišeš putovanje. Viđam sve više ljudi na kinezima i bogami zadovoljni su.

Rešeno bez pomoći majstora, jer ih je bilo jako teško ujuriti, pogotovu dok ti se motor gasi svaki čas. Naravno, glupost je bila u pitanju - kako smo ušli u Mostar, krenuo je da se gasi bez nekog pravila, tako da sam se nekako dovukao do smeštaja. Malo je radio, dosta sam ga gurao i imao sreću da zastanem da se odmorim ispred jedne gajbe gde sam video 3 čoveka i tonu alata. Proverili smo punjenje i akumulator i oba su billa tačno kako treba, pa sam i dalje ostao bez konkretne ideje šta može biti problem, ali sam bar bio na par minuta od smeštaja. Svakako je slutilo na struju, što i nije čudo s obzirom da nas je kiša tukla taj ceo dan, od polaska iz Sarajeva preko Travnika, Bugojna i Tomislavgrada i stala je tek na spustu u Mostar... Sutradan ujutru sam otišao u Biker Garage (opet malo vožnje, dosta guranja) koja je bila zatvorena, pa sam se uputio u M17 na drugom kraju grada i na putu ka tamo zastade jedan momak, Nikola na Dukatiju, da pita jel sve u redu. Odosmo kod njegovog drugara tu blizu, opet proverili akumulator i nastavih dalje ka M17. Videvši da mi je opet stao motor, rešiše da me isprate do servisa. U tom putu sam počeo da primećujem neko pravilo kad se motor gasi i skapirao da ima veze sa položajem kormana. Uz malo čačkanja, momci pipnuše jednu žičicu koja ide u bravu i shvatismo da gubi kontakt na tom mestu. Problem rešen uz dve plastične vezice podvezane tako da drže džek na mestu i put nastavljen dalje bez problema . Veliku zahvalnost dugujem Nikoli i Jureu, momcima koji su napipali problem

Pisem ovde jer se nadam da je mozda vidjeniji deo foruma. Zeza me motor u Mostaru, da li neko ima neku preporuku za ovdasnji servis?

I ja sam prošao dok su panduri bili tu. Prednji kraj motora je bio polomljen (iskrivljen), ali mi nije delovalo da je "uništen". Vozača nisam video, možda ga je odvela hitna pre mog prolaska.

Krenuh juče negde na ručak, pa gledajući mapu odlučih da skoknem prvo do Rudnika, a odatle do Takova na pečenje i onda kući preko Rajca. Vožnja do Rudnika standardno lepa, kod Kote milion motora i nijedan poznat lik. Preko Gornjeg Milanovca sad se opet može do Takova - radovi su završeni, put je lep, ali dosta uzan. Nije neka deonica da se ide samo to da se vozi, ali je lepuškasto. Što se tiče pečenja, nađoh neko mesto na mapama sa dobrom ocenom. Ispostavilo se da sam ovog puta sam malo previše verovao Guglu. Meso je bilo ukusno, ali hladno. Doduše, nije ovo neki restoran, baš se vidi da je lokalna pečenjara. Odavde, ideja je bila da se penjem na Rajac, pa na Ljig, ali odlučih da imam vremena da malo produžim rutu, nastavim pravo i provezem se preko Suvobora. Pokazala se kao lepa planina sa lepim predelima i pogledima, te par fotki odatle kačim niže. Promašivši skretanje za Ba, odoh do Planinice i spustih se na Mionicu. Ovaj drugi deo puta, od Planinice do Mionice je dosta lošiji asfalt sa povremenim rupama, pa nije za neko divljanje. Moja brzina u ovom delu bila je ~50km/h. Nit sam bio raspoložen za više, nit put zove na otvaranje gasa.

Centar Krakova je prelep, a i jedan kafić u Jevrejskoj četvrti mi je ostao u lepom sećanju - msm da se zvao Alhemičar. Što se tiče Aušvica, utisci su me zaista stigli tek posle par dana kad sam svario šta sam iskusio. Što se tiče rudnika soli, jako me interesuje kako će ti se dopasti. Meni su utisci bili podeljeni.

Kopam malo po snimcima i koji bi mogli da se iskoriste bez montaže (još nisam osposobio komp na kom bih mogao da montiram), pa nađoh ovaj jedan kad me je jedna porodica zaustavila na autoputu da se upoznamo, podele slatkiš i popričamo o motorima