Svaka vam čast kad vozite po ovakvom vremenu!

Esfahan 1. dan Odlazak u imigraciono izaziva mi rolerkoster emocija: od nema šanse da mi produže boravak, do ma biće to lagano. Posle 2 sata u policiji rezultat je polovičan: nisam odbijen, ali je graničar napravio previd pri beleženju mog ulaska u zemlju i nije me uneo u sistem. Zaključak: moram nazad u Teheran da tamo rešim problem. Što bi se reklo, not great not terrible. Koliko sam blizu produžetka bio govori i to što sam na papiru sa kopijom pasoša dobio pečat za produženje, a onda preko njega crveni pečat sa natpisom „cancelled“. Tako blizu, a tako daleko. Bar imam šanse za produžetak! Sa gorkim ukusom u ustima, krećem u obilazak Esfahana. Uzimam taksi i spuštam se do reke gde krećem lagano na sever pešačkom zonom. Pre dolaska u Iran, zamišljao sam žutilo i prašinu. Koliko sam se samo prevario! Drvoredi i žbunići gde god se čovek okrene. Cak i skverići su iskorišćeni da se posadi zelenilo, pa tako ima puno uskih, a dugih parkova taman te širine da se može kretati u hladu. U samom centru je pešačka zona gde po sredini teče potočić spakovan u mermerno korito širine 1m. Vrv nije prirodno tu, ali se jako prirodno uklopio. Uveče sam otišao da se prošetam pored reke, ali na kraju i nisam - uz obalu ide prelep park celom dužinom grada, tako da sam se makao od vode i ostao u zelenilu. Obilazak grada uključuje glavne turističke atrakcije, a to ovde znaci nekoliko džamija, ali i jedan od površinski (~550m x 130m) najvećih svetskih trgova. Trg Naqsh-e Jahan nalazi se u srcu grada i okružen je sa svih strana bazarom. Na zapadnoj strani smeštena je fantastična Ali Kapu palata izgrađena u 17. veku kao rezidencija Šaha Abasa Prvog, sa prelepom terasom koja gleda na trg. Naziv, kao što se može videti, nije dobila po šahu koji ju je izgradio, već po imamu Aliju kog je šah jako poštovao. Nasuprot palati nalazi se džamija do koje vodi tunel sa trga tako napravljen da bi džamija bila okrenuta u pravom smeru, a da ne narušava izgled trga. Njena prelepa kupola krasi pogled na grad i najbolje se vidi sa terase već pomenute palate. Na južnom kraju trga takođe se nalazi džamija, ovog puta Šahova, izgrađena takođe u 17. veku. Najveća džamija u Iranu takođe se nalazi u Esfahanu i zove se Masjed-e Jameh. Ako se ne varam, na engleskom je prevod Friday mosque, dok bismo mi verovatno upotrebili izraz „saborna“. Kao u kafani, pare mi odleću sa dlana. Svuda se ulaz placa oko 4e što i nije puno, ali kad se nakupi 5-6 mesta za posetiti, dosta i potroši na ulaznice. Posto je turistički grad, ovde ima dosta vodiča koji nude svoje usluge koje uključuju i automobilski prevoz po gradu / van grada, prodavce tepiha (cena od 150e za neke prostirčiće, pa do ko zna koliko) i drugih prodavnica suvenira. Slab na magnete, uzimam ih nekoliko. Opet ću imati problem da odlučim koji su za poklon, a koji su za mene. Ostavši mi samo pare za taksi, vraćam se u hostel na dopunu, ali se ona pretvara u još jednu kvalitetnu bleju, samo ovog puta sa ekipom iz hostela - vlasnikom Sahandom i, menadžerkom Taranom. S obzirom da je sreda ovde naš petak, uveče po parkovima možemo videti porodice koje sa decom igraju fudbal, odrasle ljude kako igraju stoni tenis ili šah i mlade koji pruže prostirke po travi i u takvom druženju provode veče. Tu i tamo vide se i zaljubljeni parovi u malo diskretnijim kucima parka. Taran i Sahand me kupe u gradu i odlazimo na klopu sa njihovim društvom u jedan restoran, a odatle dalje u jedan veći, fensi, kafić sa velikim videobimom da pogledamo utakmicu Lige šampiona. Alkohol je, naravno, zabranjen, pa se tako u restoranima piju razne vrste limunada, čajeva, sokova, proizvoda od mleka (!) i jede se ozbiljna klopa, i slana i slatka. Skoro da mi je zao sto sam već bio jeo pre izlaska. Završivši se utakmica, tako je došlo i vreme da se mi razilazimo - ovde je skoro 1 ujutru.

Pa da, totalno bi mogao da živiš k'o car, ali ne bi mogao da voziš motor kao ovde doći ćemo i do priče o motorima E vidiš, nisam znao da momak nije Amerikanac, ali znam, naravno, za to kako su ga uhvatili. I svakako da ne slavi američkog vojnika kao takvog Utisak koji sam ja stekao vezano za Sadama je da ga najviše krive zbog toga što je napao Iran 1980. i započeo rat, a onda je u tom ratu bilo svačega, uključujući i korišćenje bojnih otrova nad civilnim stanovništvom, konkretno Kurdima u Iranu. Jako puno natpisa u muzeju potencira kako je to bio rat koji Iran nije želeo i koji im je nametnut. Na kraju, hvala ti na upadu @yogibear tvoje znanje i iskustva što sa ovih što sa nekih potpuno drugih meridijana su uvek zlata vredni

Teheran – Esfahan Pošto sam u ambasadi dobio vesti kojima se nisam nadao, resio sam da požurim sa putovanjem. Ako ne dobijem produžetak ostanka, imaću jako malo vremena pre nego sto budem morao da krenem ka Turskoj. Zato danas ostavljam Teheran i krećem za Esfahan, jedan od tri grada kojima se najviše radujem. Vreme je opet promenljivo i kiša na momente baš jako pada, ali su ljudi i dalje divni. Danas sam na svakom stajanju upoznao ponekoga. Od jednog slatkog malca od 4-5 godina, preko porodice iz Teherana koja mi servira čaj (svi Iranci ili čaj nose u termosu ili ga kuvaju na licu mesta čim stanu - najčešće kamiondžije i vozači autobusa), do momaka koji su me snimili u vožnji po kisi, a onda me videli na pumpi, pa razmenismo brojeve i dobih snimak na whatsapp. Čaj na pumpi Budući Iranac sa turistom Ekipa koja me je snimila u vožnji po pljusku, a onda me srela na pumpi. Po izgledu motora može se videti da je bilo svakakvog vremena Osim njih, palo je slikanje i sa dva policajca. Prvi mi objašnjava da prebrzo vozim kad idem 150, a ja se mislim, na vreme sam usporio. Kad je gorivo toliko jeftino da ga ne računate kao trošak, ni ne obraćate pažnju na potrošnju, pa voziti 180 postaje normalnost. Dok mi jedan pandur rukama pokazuje na cajgeru da prebrzo vodim, za vreme drugi traži dobar ugao za slikanje. Na kraju pri ulasku u Esfahan i na poslednjem sipanju goriva dobijam i gratis sladoled od jednog pumpadžije. Prosto, gde god da staneš u Iranu, nešto se lepo desi. I panduri su ljudi Na putu za Abjane Abjane Usput, odličio sam da svratim do tradicionalnog sela po imenu Abjaneh. Izgrađeno je u crvenom blatu i načelno lepo izgleda, ali nit je nešto previše atraktivno nit ima mnogo šta da ponudi. Da idem opet, preskočio bih ga, iako je put do njega bio lep za vožnju. Stigavši u Esfanah posle skoro celog dana vožnje , danas se spremam za sutra - pokušaj da produžim vize koju nemam.

Teheran dan 2 Drugi dan u Teheranu je za popunjavanje rupa od juče. Dakle, odlazak u muzeje koji počinje sa Reza Abasi muzejom koji čuva kolekciju iranske umetnosti od davnina do modernih vremena. Nažalost kroz ovo mesto samo protrčavam, jer mi po samom ulasku u muzej iz ambasade Srbije mi javljaju da bi im najviše odgovaralo da se vidimo za sat vremena. Zbog toga, pakujem tri sprata izložbi u pola sata, rastajem se sa Tarnom sa kojim sam danas krenuo u obilazak grada i hvatam taksi do ambasade. U celom Iranu funkcionišu sve vrste taksija – standardni taksi i aplikacija Snapp koja je lokalna kopija Ubera ili „našeg“ CarGo-a. Običan taksi je dosta skup za lokalne pojmove i njim se nisam vozio. Kažu da košta 4 puta skuplje od Snapp aplikacije i da, ako želiš ekonomično da se voziš, treba da sačekaš da se taksi napuni, pa da delite troškove vožnje. S druge strane, Snapp aplikaciju sam koristio besomučno kad god je trebalo prevesti se negde dalje, a u okviru grada. Jedino sam u Teheranu aktivno koristio metro, osim toga, samo Snapp. Osim što je naravno jako lako prevesti se, Snapp je super je su, za naše pojmove, cene vožnji nezamislivo male. Na primer, najskuplja vožnja koju sam platio koštala me je 800.000 riala, odnosno oko 1,3 evra, a pričamo o vožnji od oko 25 minuta po obilaznici Esfahana. Osim toga, vožnje nisu skuplje od 1e. Inače, vozni park u Iranu zaslužuje poseban post, pa ćemo se toga dotaći pred kraj putopisa. * Još pri ulasku u zemlju dobio sam poziv da posetim našu ambasadu, a s obzirom da su mi ozbiljno pomogli dok sam imao problem na granici, želeo sam i da ih ispoštujem, a i da vidim kako izgleda ambasada (kuća kao kuća, ništa posebno). U pola sata, pretresli smo dešavanja sa granice i dotakli se dužine mog boravka u Iranu. Naime, bez vize, može se ostati 15 dana i, navodno, ne postoji mogućnost produžavanja ostanka kao što imaju svi koji dođu sa vizom. Ova vest me baš pogađa, jer to znaci da ću nadalje morati i da žurim, ali i da kratim posete preostalim gradovima. Već razmišljam o alternativama, pa mi Irak prvi pada napamet. Avaj, dok neki mogu da dobiju iračku vizu na granici, nama ta opcija nije dostupna. Dakle, ima da trepćem u imigracionom samo da mi produže boravak za još 5-6 dana (nisam treptao, sve sami muškarci). Zid ispred bivše ambasade Amerike je iscrtan ovakvim propagadnim grafitima Posle naše ambasade, pada poseta i nekadašnjoj SAD ambasadi u koju su upali studenti 1979, čime je zacementiran odnos SAD i Irana i čije posledice se žive i danas. Sve u svemu, mesto je prepuno propagande, pa otud i današnji naziv – Den of Espionage, odnosno na Srpskom „leglo špijunaže“. Samo mesto nije ništa „vau“, ali je greota propustiti ako si već u Teheranu. Glavni ulaz u bivšu ambasadu U bivšoj ambasadi sačuvan je originalni inventar, kao i popis zaposlenih koji je predstavljen u vidu panoa u hodnicima zdanja. Na panou se nalazi slika zaposlenog, koliko je dugo držan kao talac u ambasadi, koja su mu bila zaduženja, da li je agent CIA-e, kao i čime se bavio nakon što su taoci pušteni. Naime, niko od talaca nije ubijen iako su preko godinu dana držani u ambasadi. Jedna prostorija mi je posebno zapala za oko, a to je mesto u kom su se održavali najbitniji sastanci. Kako bi u svakom trenutku bili sigurni da prostorija nije ozvučena, ona je napravljena u pleksiglasu sa zavesama koje se mogu navući za potrebe privatnosti. Potpuno je zvučno izolovana, ali nažalost, u nju nije moguće ući, samo je posmatrati spolja. Kristalna soba, zvučno izolovana sa zidovima od pleksiglasa Kancelarija ambasadora sa nameštajem Nakon bivše ambasade u kojoj smo se ponovo našli, Tarn i ja se gubimo po bazaru. Za razliku od ostalih bazara, ovde baš i nismo uživali, jer na svakih sekundi prolazi neki motor, što prazan, što natovaren, ili taljige pretovarene robom. Ulice bazara su uske i roba se unutar njega transportuje na taljigama koje vuku sve generacije – od dece do starih ljudi. Svi žure i često se jedva mimoilaze. Kako to biva ovih dana, popodne kreće kiša, pa posle sendviča na ulici Tarn i ja odlazimo u hostel. Već je negde pola 8 uveče i spremni smo da završavamo današnji dan. U hostelu, Tarna učim tablić koji igramo skoro celo veče. Krajnji rezultat 2-1 za mene. Takođe nam se za stolom pridružuje par iz Holandije, pa u pauzama od tablića sa njima komentarišemo putovanja, planove i utiske o Iranu. Oni su krenuli džipom do Singapura!!! Oboje su ostavili poslove po strani i resili da putuju, jer, kad, ako ne sad? Da sam hteo na Mars da idem, mislim da bi imali info kako šta funkcioniše i koliko košta. Tek su stigli u Teheran, a za dva dana nastavljaju dalje na istok, za Turkmenistan, gde apliciranje za vizu košta 1200 evra i niko ne garantuje da ćeš je dobiti, a nakon toga dalje kroz „stanove“ i Pamir. Do danas su stigli pred kraj Kazahstana i svaki dan čekam da čujem da su ušli u Kinu Tarn je skroz levo, pored njega je Marsel, a pored mene Šarel

Teheran dan 1. Muzeji u Teheranu rade do 17h. Zbog toga danas nema izležavanja, već valja krenuti jako od ranog jutra. Prva stanica - Golestan palata. Palata je prevashodno poznata po svojoj lepoti, a u arhitektonskim krugovima po fuziji persijskog i evropskog stila. Sastoji se iz nekoliko različitih zgrada, ali svima je zajedničko da su jako bogato ukrašene. Najviše se ističu prostorije prekrivene ogledalima od poda do plafona. Priča se da su i evropski vladari mogli da pozavide Kađarima na ovoj gajbi. Do danas sačuvana je samo jedna desetina celog kompleksa. I to je sasvim dovoljno da na samom ulazu vežete vilicu, jer će vam padati na svakom koraku. Ulaz u palatu i badgir - toranj koji se koristi za hlađenje prostorija, više o tome kasnije Deo vrta u palati Detalj iz dvorišta palate Prijemna dvorana sa maketom vladara, prestolom i krunom sa desne strane. Sranje je što ovoj postavci ne može da se priđe bliže od 10 metara, verovatno da bi se očuvao tepih koji se vidi na slici Sledeća stanica je Muzej Irana i Muzej islamske umetnosti koji se nalaze u istom kompleksu. Muzej Irana sadrži artefakte datirane u praistoriju, pa sve do antike i Persepolisa. Jedan oduševljeni čuvar svojski se trudi da mi približi istoriju svoje zemlje, ali nam jezička barijera malo smeta. Nekoliko stvari koje sam ovde video cine da se još vise radujem Persepolisu. S obzirom da sam obišao sve sto sam hteo u južnom Teheranu, prelazim na centralni i odlazim u muzej posvećen ratu Iraka i Irana. Trajao je od 1980-88, dok se Islamska revolucija desila 1979. Možemo reci da je pobeda u ovom ratu samo dodatno zacementirala budućnost Revolucije, kontra od onoga sto su želele velike sile sa obe strane Gvozdene zavese. Muzej je ideološki obojen, ali nepobitno interesantan. Jedan od highlightova je i simulacija bombardovanja seoceta gde ste vi u ulozi bombardovanog. Zapitao sam se kako ću reagovati na ovu instalaciju s obzirom na ’99, ali na kraju bi bez nekih jačih emocija. Naime, uđe se u potpuno zamračenu prostoriju u kojoj su obeležena kvadratna polja na podu na koja treba stati. Ispred je displej sa idiličnom scenom u nekom malom selu, a onda počinju da padaju bombe, pod se trese i od zvuka se koža ježi. Nema šizele. Nakon razilaženja dima, na platnu selo nije kao nekada, već požar plamti, a ljudi skupljaju ranjenike. Malo je smešno što je Amerika svuda predstavljena kao najveći neprijatelj, ali ona na kraju ostavke naletiš na ovu predstavu zarobljavanja Sadama koja, realno govoreći, slavi i Američkog vojnika. Neki momenat pozitive bi mi dobro dosao nakon ove ratne tematike, ali nažalost, 16.30h je i muzeji se zatvaraju. Pod pretnjom kiše, umesto daljeg istraživanja grada, odlučujem da se vratim u hostel i isplaniram naredne dane. Sutra se nadam poseti našoj ambasadi.

@kokot Zovi, ja se radujem povratku u Iran

Teheranski metro Oduvek sam voleo vozove, pa tako uživam i u gradovima koji imaju metro. Brzo se prevezeš, a svaka vožnja je doživljaj. Metro u Teheranu je poseban po tome koliko života se ovde odvija. Naravno, ne mislim na broj ljudi koja se svakodnevno preveze sa cak 6 linija podzemne železnice. Mislim na to koliko ljudi ovde zarađuje za život. Pri tome, nema puno prodavnica u prilazu metrou, već ima jako velika količina prodavaca koji dane provode u vagonima prodajući sve od papirnih maramica, kišobrana i torbi, do tekstila, naočara za sunce, slušalica za telefon itd. Cini mi se da je razmak između dva prodavca ne duzi od minut - minut i po. Brz je prevoz, a valja ponuditi robu sto većem broju ljudi. Jako mi je simpatičan bio jedan "slepi" putnik sa usnom harmonikom. "Ne videvši" me, u trenutku je promenio melodiju sa neke lokalne na Bella ciao i Kaćusu. Već posle prve vožnje sam se zapitao kakav je to život i koliko izgaranja treba kako bi se zaradilo za život valjajući robu u metrou, bunareći u tramvaju, a ne igrati za raju. PS. Vožnja košta 10 dinara. PPS. Osim Teherana, od gradova u kojima sam bio, Tabriz, Esfahan i Širaz imaju bar po jednu metro liniju. Svaki voz ima dva vagona namenjena samo ženama, ali se ovo ne poštuje – žene se voze u svim vagonima i muškarci (uključujući i mene) voze se u tim „ženskim“ vagonima. Iran se pokazuje kao jedna dosta podeljena zemlja između stvari koje se dešavaju na terenu i onoga što piše u zakonima.

Kazvin – Teheran Čim sam se sinoć smestio u hotel, kiša je stigla do Kazvina. Nije bilo sanse da izlazim napolje, ionako je već skoro 21h, pa ujutru odlučujem da probam da nadoknadim sinoć propušteno. Nažalost, ispostaviće se da zbog verskog praznika koji se danas slavi, ništa od mesta koje sam hteo da posetim ne radi. Umesto toga, gubim se po poluusnulom gradiću iako je već 9h. I tako je do bazara. Videvši da je ovde ipak grad oživeo, ulazim da vidim šta se sve nudi. Prazni Kazvin u 9 ujutru Ono sto mi je jako zapalo za oko je to da u Iranu i dalje žive male zanatske radnje. Obućari, mehaničari, proizvođači npr. isključivo uložaka za cipele i dalje drže svoje male prodavnice u životu. Osim toga, bazari su prepuni tezgi sa jednim istim proizvodima i svi su grupisani u istom delu bazara. Prolazi mi kroz glavu kako svi uspevaju da zarade pored tolike konkurencije na jednom mestu. Jedna od stvari na koju sam danas naleteo su kovači. Njih dvojica koji kuju nešto sto bih rekao da je srp. Čas lupaju po onom metalu, čas ga vraćaju u vatru. Po ritmu se vidi da znaju šta rade. Dva lokala dalje počinje carstvo perutnine. Kokoške, fazani, razne vrate papagaja i golubova, ali i pilići u koloru preuzimaju primat. Teško mi je da zamislim da ovde postoji nešto sto ne bih mogao da nađem. Pilići "u koloru" Za ovo malo vremena na ulicama veče pre i ovog jutra, primetio sam jako puno žena sa flasterima preko nosa koji se nose posle operacije. Ispostaviće se da je operacija nosa u Iranu jako popularna intervencija, jer genetski imaju kuke, pa se operacijom obračunaju sa njima. Osim toga, na celom putovanju primetio sam da se rade i ostale estetske operacije: usta, jagodične kosti, grudi... Svega ima, samo je ponešto skriveno ispod odeće. Još jedna ekipica raspoložena da se upozna i slika Nakon sto sam se uverio da zaista ništa od onoga sto želim da vidim se neće otvoriti, vraćam se u hotel, spremam se i krećem za Teheran. Ozbiljno sam se lomio da ga preskočim, jer ima 9 miliona stanovnika i sama pomisao na vožnju kroz toliki grad izaziva mi mučninu. Ipak, posto bežim od kiše već danima, dobio sam malo više vremena koje planiram da ovde potrošim. Na 20km od Teherana, u gradu Karaj (čita se Karađ ), čeka me saobraćajni kolaps. Ljudi moji, 10 TRAKA KOJE STOJE!!! Okej, tehnički ima 4 trake, ali su toliko široke da lokalci lagano od njih naprave deset. Svi gledaju kuda da se provuku i razmak između kola je minimalan. Sat i po vremena stani-kreni na motoru... Pa to nema nigde! Kad se konačno put otvorio, zabrinuo sam se da li ću znati kako se pušta kvačilo. Ulazak u Teheran je bio mnogo bezbolniji nego sto sam se nadao. Verovatno zbog praznika je i saobraćaj malo ređi. Od ulaska u grad imao sam još oko 40 minuta do hostela, a put me je vodio pored Azadi tornja, građevine izgrađene u čast 2.500 godina od osnivanja Iranskog carstva. Pada slikanje na brzinu dok krupne kisne kapi mi kvase kosu. Sad za njih vise ne brinem. Stigao sam u Teheran i ovde spavam dve noći - mogu da priuštim da se skvasim. Isto veće upoznajem Južnoafrikanca Tarna, te odlučujemo da zajedno odemo u šetnju. Obojica smo tek stigli u grad i pojma nemamo šta nas čeka. Muzeji rade do 17h, tako da jedino sto nam preostaje je da vidimo nešto na otvorenom. Izbor pada na Tabiat most, pešački most sa nekoliko platformi za posmatranje okoline, osvetljen led svetlom koje menja boje. Za razliku od naših fontana, ovde su te boje lepo legle, pa u mraku most izgleda baš srećno, ako uopšte most tako može izgledati. Ne znamo zašto, ali ovde je večeras prepuno ljudi! Porodice sa decom, tinejdžeri, ekipe ljudi naših godina mingluju po mostu i okolnim skverićem, igraju badminton i uživaju u raznim poslasticama koje se nude. Cela fešta izgleda kao noćni marketi kod nas. Mi se častimo sladoledom i imamo priliku da vidimo kako se pravi ružina vodica - proces jako sličan pečenju rakije, samo se dobija proizvod bez alkohola. Naravno, i ovde smo mala atrakcija, pa jedna devojčica od 16-17 godina nam dovodi svoju sestru od 5 koja bi sa nama malo da provežba engleski. Ružina vodica U Iranu nema klubova i žurki, a alkohol je zabranjen, mada se može naći ako poznajete ekipu. S obzirom da nema izlazaka na način kako mi ovde izlazimo, čini mi se da se ljudi mnogo kvalitetnije druže jedni sa drugima. Igranje badmintona, stonog tenisa, porodične šetnje, piknici na travi u široj porodici su svakodnevna (ili bolje rečeno svakovečernja) pojava. Život je težak, ali porodice su bliske.

Pa vidi, internet u Iranu je posebna priča, msm da sam negde već pomenuo da svi koriste VPN i da se sve filtrira. Globalno gledano, internet je loš i ne radi svuda i nema svuda dometa. Na dosta ovakvih mesta, dometa nema ili ima dovoljno za gps. Tamo gde ima neta, a treba ti VPN, čak i kad piše da se konektovao, gledaš u nebo da li će da radi. Bilo je dana kada sam po 50% baterije potrošio pokušavajući samo da se zakačim na VPN npr. Pošto nisam želeo da bacam pare za net na muziku i da zavisim od kvaliteta mreže, imam gomilu pesama koje su skinute na Spotify i onda kad odem negde gde je internet loš, koristima ga u offline modu i slušam tu sačuvanu muziku. Spotify bez VPN-a mogu da se zakunem da neće raditi u Iranu.

Soltaniyeh dome – Kazvin Jedino sto može zakomplikovati ovakav jedan put su vremenske prilike. Još pre polaska video sam da treba da očekujem zahlađenje i kišu. Ona me sad već danima prati kao avet - svi o njoj pričaju, ali je niko ne vidi. Nebo je postalo tmurno, ali ni kapi da padne. Život je mnogo lakši kad znaš na čemu si. Iz manjka želje da bazam okolo kao pokisao (pun intended), menjam plan. Umesto da se smucam po planinama severozapadnog Irana i uživam u kapadokijskim prizorima, odlučujem da, ako treba da kisnem, najbolje da kisnem na putu. Krenuvši u pravcu Zanđana, ni pola sata nije prošlo, a kišno odelo bilo je na meni. Gledajući put, vidim da mi se crno piše. Oblaci su resili da se prošetaju ulicama i ugase sunce usred bela dana. U znak prkosa, vozila oko mene popalila su žmigavce. Začudo, farove i dalje drže ugašenim. Bez obzira koliko je tmurno, njih pale tek uveče, a ni tad nije garancija da će ih svi upaliti. Do sad sam prestao da kunem i kišu i vreme i oblake, ali sa hladnoćom još ne uspevam da se pomirim. Pogotovu kad je dovoljno hladno da kišne kapi bole dok padaju po šakama. Kisne rukavice su vodootporne, ali tanke. U pravom trenutku, Spotify pusta metal. Dok mi Mejdeni i Džudasi okreću desni zglob i brzina raste, pretičem jedan beli (a svi su beli) auto. Sa zadnjeg sedišta dve male glave otvorile su svoje krupne crne oci, zalepile se za prozor i masu kao blesavi. Opustim gas, mašem i ja njima. Preteknu oni mene, a klinci hop na zadnje staklo i i dalje masu. Setih se kako se i kod nas deca oduševe kad im zaturiraš u prolazu, reših da ih još jednom preteknem i mahnem. Mogu da zamislim kako je ovim klincima bilo uzbudljivo, imajući u vidu da motori ove kubikaže nisu standardna pojava u Iranu. Neko vreme smo se tako preticali i mahali i vise ništa nije bilo grozno. Ni kiša, ni temperatura, ni izmenjeni planovi. Samo par pokreta zglobom i sva sranja nestaše, a osmeh nam se svima razvuče po licima. I na licu njihovog ćaleta. * Zbog te silne kise, preskačem ulazak u Zanjan. Grad kao takav nije ništa posebno, ali u svojoj okolini ima par zanimljivih stvari za posetiti: kupolu Soltaniyeh (građevina tako nazvana po plavoj kupoli koja dominira gradom), kao i jednu interesantnu pećinu. Na kraju, od pećine sam odustao jer nisam mogao da stignem do nje dok je još otvorena. Sultaniju sa svojom plavom kupolom sam posetio i, naravno, upoznao još neke lokalce. Kad sam zastao da potražim put, pojaviše se od nekuda njih dvojica u kolima i predložiše da ih pratim do odredišta. Kako sam ušao u zdanje, posle nekoliko minuta, eto njih za mnom. Nakon zajedničkog obilaska, predložiše da odemo na klopu i nekoliko trenutaka nakon kulturnog prenemaganja, pristadoh, te sedosmo u njihova kola i odosmo na kebab i čorbicu. Obe stvari su bile jako dobre, ali je kebab je bio specijalno dobar, jer je bio bez afterukusa loja. Dok ga jedeš dobar je, ali posle kad sam taj ukus izbija iz želuca, poželiš da si istrpeo glad. Inače, prema lokalnim običajima, nije trebalo da prihvatim ovaj poziv na ručak. U Iranu postoji jedan običaj koji se zove tarof. To je običaj u kome je neophodno bar tri puta odbiti to što ti je ponuđeno, pa ako ponuđač nastavi da insistira, onda znaš da je ozbiljan u svojoj ponudi. Ja sam dva puta odbio poziv na ručak, ali sam trećeg puta pristao, jbg. Štaviše, prvo je bio poziv na ručak kod kuće jednog od momaka, ali smo na kraju ipak otišli u restoran. Pri rastanku, dobih pitanje da li bih mogao da im pomognem da se presele u Srbiju. Šta reći, naučite da vozite bus i eto vas kod nas. Milosrdni bogovi zaustavili su kišu na ova dva sata. Nastavljam za Kazvin gde spavam za 20e u hotelu sa 3* i doručkom, a do tamo, šta fali opet malo pokisnuti?

Ja posle 500km osetim bol u butinama kad se slepi sve za sedište na 35+ stepeni Ono što me više smara je novina - malo sam promenio položaj sedenja, nagnut sam više napred i onda kao da više dižem glavu, pa sad u vratu osećam kao da imam džombu sa zadnje strane. Više me nervira nego bilo šta drugo.

Baš su ga upropastili.

Pošto juče nisam uspeo da se nateram da odem bilo gde, besan na sebe sinoć rešavam da danas skoknem do Rumunije da me mine želja i da je zapljunem ove godine po prvi put. Volim da se vozim do Rešice, ima tamo i jedan restoran koji mi se dopao, ali to nešto kratko zvuči. Zato odlučujem da skoknem preko Bele crkve do Jablanice, pa onda na Đerdap i dalje za BG. Rumuniji mogu i da se zahvalim što sam po prvi put doćerao do ruba gume Tuga koliko je Đerdap nefotogeničan s bilo koje strane da se slika Ali Dunav ume da ispozira, pogotovu sa naše strane Krenuo sam dovoljno rano da u povratku imam vremena da overim restoran Kod Braneta, poznato po pljeskavici od ovčijeg mesa. Pljeska ko pljeska iskreno, ne vonja na ovčetinu i teži 400g, tako da sam se dobrano zasitio. Inače volim da se vraćam preko Majdanpeka, ali danas odustajem od te ideje - zbog silnog autoputa do Irana i nazad, zadnja guma mi je već pokazala rebriće žica po sredini, pa odlučujem da ne idem putem koji će da me vuče agresivnijoj vožnji, već da se spustim na Donji Milanovac i "polako" za BG. Naravno, toliko nije bilo polako da sam lagano mogao i na Majdanpek Žali bože ovog mesa sa strane

Tabriz Kad sam upoznao sebe od pre 15 godina Posle laganog doručka u hostelu u vidu kuvanog jajeta, sira i, pazi sad, džema od šargarepe (neverovatno ukusna stvar), vreme je za istraživanje Tabriza. Domaćin mi je dodao određena mesta na listu onih koje sam već planirao da posetim, pa je šetnja mogla da počne. Na putu ka Plavoj džamiji, svraćam u vrt posvećen jednom od istaknutih iranskih pesnika iz 12. veka, Kaganiju i bacam prvi pogled na džamiju zbog koje sam došao. Statua Kaganija u vrtu koji mu je posvećen Ulaz u Plavu džamiju Velika i građena u cigli, samo sa prednje strane nagoveštava bogatstvo ukrasa. Ovde na ulazu upoznajem još jednog momka koji će mi u naredna 2 sata praviti društvo u šetnji i sprovesti me do tradicionalnih kuća koje sam planirao da posetim. Još jedna potvrda vrhunskog gostoprimstva iranskog naroda. Moj sudbinski vodič danas, Navi Džamija je unutra fino očuvana sa jako lepim detaljima na zidovima, golom tavanicom i malom prodavnicom. Ona ne bi trebalo vise da se ne koristi u svrhe molitve, već isključivo za turističke posete, ali i pored toga ima nekoliko ljudi u molitvi koje niko ne dira. Pre obilaska džamije, pričali smo petnaestak minuta o mojim utiscima o Iranu, ljudima, imidžu zemlje u inostranstvu, Srbiji... Nakon posete idemo dalje zajedno i u razgovoru sa njim prepoznajem sve oduševljenje tinejdžerskog sebe kada upoznam nekoga iz inostranstva, dal u Beogradu ili na svojim putovanjima. Ispitivanje o tome gde je ko bio, zelje za daljim putovanjima, predstavljanje svoje zemlje u ruhu koji mediji ne serviraju i oduševljenje kada mi do ušiju dopre sve ono sto želim da čujem o Srbiji, a od ljudi koji nisu iz Srbije. Sav taj entuzijazam kipi iz njega da se ja po rastanku pitam dal je moguće da sam toliko ostario. * Nakon rastanka sa Navijem, prva stanica bio je Arg-e Alishah, monumentalna građevina koja je nekad bila deo utvrđenja Tabriza i na koju se davno naslanjala sa jedne strane džamija, a sa druge dvorište. Ratovi, zemljotresi i vreme su odradili svoje, pa je danas sačuvana samo ova kapija kao nagoveštaj nepojmljivo velikih zidina koje su čuvale grad. Arg-e Alishah Ulaz u obližnju biblioteku Posto je već popodne, vreme je da se jede. Odlučujem da poslušam svog domaćina i da odem u restoran koji ke predložio. Ovog puta sam znao šta želim čim sam video štipaljke na stolu. Jelo se zove "dizi" i pripremano je u ovom sudu nalik lončiću. Da bismo potvrdili da to hoću da jedem, konobar me vodi direktno u kuhinju, otvara zamrzivač sandučar i pokazuje na zalihe. Ja potvrđujem da je to moj konačni odgovor, a kuvar jedno "lonce" ubacuje u peć na drva gde vatra već uveliko gori. Dizi Dizi se jede tako sto se štipaljkama uhvati sud u kom dođe (lonce), tečnost se sipa u tanjir i u to se umače hleb. Čvrsta materija se zgnječi i pomeša i jede iz tog vrelog lončeta. Sastoji se od jagnjećeg mesa, leblebija, paradajza u komadu i još kojih sastojaka. Nakon klope uzimam jedino slatko na meniju - baklave. Iranci imaju jako puno raznih kolača, ali dobar deo njih dele sa Turcima. Na bazaru može da se nađe šta hoćeš, ali ja sam tražio da vidim kako se ručno predu tepisi Ostatak dana koristim da posetim najveći bazar na svetu, bas ovaj u Tabrizu. Sve tu može da se nađe, od hrane i začina do trgovina sa tepisima. Oni su posebno bitni, jer je Tabriz poznat kao jedan od svetskih centara za proizvodnju tepiha, a pogotovu onih ručno tkanih čija cena ide u nebesa. Toliko da i lokalci ako žele tako nešto, kupuju samo prostirku koju koriste kao podmetač za sedenje na stolici. Naravno, dešava se da probaju da ti podvale mašinski tkan tepih, samo ne nama koji nismo došli sa namerom da opremamo kuću. Na bazaru prvi put vidim neke od iranskih policajaca koji patroliraju gradom sa kalašnjikovim u rukama i to mi je zaista čudno. Pogotovu ovde na bazaru gde se pandur svađa sa jednim starijim lokalcem, dok pušku drži jednom rukom uperenu u zemlju dok levom rukom živo gestikulira i dere se. Ispostaviće se kasnije da čim je malo veća grupa policajaca na jednom mestu, bar jedan će imati kalaš u rukama. Sledi par fotki iz jedne od tradicionalnih iranskih kuća koje su obnovljene i postale su deo turističke ponude. Jako podsećaju na arhitekturu Andaluzije, ali to je i očekivano s obzirom da su Mavari 700 godina vladali Španijom, iako je to bilo mnogo pre nego što su ove kuće sagrađene. Najčešće vreme građenja je za vreme Kađara u XIX veku. Čisto da znate, ovo je ništa u odnosu na ono što ću videti na jugu.

Maku - crkva Sv. Tadeja - Khoy - Tabriz Maku je prvo već mesto od granice sa Turskom i to je ujedno i mesto gde ću prespavati prvo veče u Iranu. Nalazi se na oko 20-25 minuta lagane vožnje od granice i taman mi dođe posle ovakvog dana da se smestim, opustim, napravim plan za dalje šta i kako i kupim sim karticu. Nalazim smeštaj u državnom hotelu od 3 zvezdice za 14e sa doručkom. Soba k’o soba, persijsko kupatilo (čučavac) koji ću jako zavoleti na ovom putovanju i pristojno udoban, ali svakako čist bračni krevet. Soba od 3* u Makuu Prvi utisak po ulasku u Iran je gostoprimljivost lokalnog stanovništva. Već u prvoj prodavnici u koju sam ušao da uzmem vodu i neku čokoladicu klinac se polomi da mi pokaže koja je dobra, a mala grupa tinejdžera skupila se oko motora. Fantastični ljudi ispostaviće se kao najjači utisak o ovoj zemlji. Najbitnija stvar koju sam uspeo da završim ovog popodneva je kupovina kartice. Više će mi značiti zbog navigacije nego zbog bilo čega drugog. Internet se filtrira, pa cela zemlja koristi VPN koji nekad radi, a nekad ne. Srećom pa Google Maps rade bez VPN-a. Interesantna stvar je da je pri kupovini kartice neophodno ostaviti otisak prsta na dokumentu koji se i potpisuje! Ovom prilikom kapiram još jednu ne baš lepu vest: zajebao sam se pri promeni love na granici. Lova u Iranu funkcioniše pomalo komplikovano. Koristi se jedna valuta sa dva imena: rijal i toman. Koriste iste novčanice, ali ako se računa u tomanima, onda se računa sa nulom manje. Npr, 1e=650.000 (da, hiljada) rijala, odnosno 65.000 tomana. I sad, zameniš 100e i dobiješ 65.000.000 rijala, odnosno 6.500.000 tomana, a sve iste novčanice. "Malo" komplikovano. Kao sto možete da pretpostavite, ako nisi oprezan i menjaš na ulici ("devize devize devize devize"), što je standardna stvar, lako ce moći da te zajebu. Ja sam se zajebao u brojanju – brojao sam novčanicu od 100.000 kao milion, tako da možemo reći da sam častio momke polovinom njihove mesečne zarade (inače, prosečna plata je ovde 150 evra). Zbog ove svoje gluposti, skoro sav keš koji imam potrošio sam na kupovinu sim kartice i nemam da platim smeštaj. Ovo je komplikacija i zbog toga što menjačnice ne rade kao kod nas – da ih imaš na svakom koraku. Svaki grad u Iranu ima svoje mesto gde se menja lova i tu ume da bude nekoliko menjačnica u nizu sa gužvom batica ispred koji menjaju lovu na crno. U bankama ne treba menjati novac, jer je zvanični kurs oko 30% slabiji od onog na crnoj berzi. Menjačnice imaju dobar kurs i one su sigurne, ali na ulici se mora biti oprezan. U mom slučaju, to što moram da promenim lovu znači da moram da se vratim do granice pre napuštanja hotela, jer je tamo najbliža menjačnica, zamenim lovu i vratim se u hotel da platim. Poučen iskustvom od juče idem u legalnu menjačnicu, pa nazad i tek onda krećem dalje. Nakon plaćanja hotela, krećem ka najbolje očuvanoj jermenskoj crkvi u Iranu i znamenju na UNESCO listi svetske baštine. Nakon sipanja 12l goriva za 0,5 evra (!), vožnja me vodi u planine. Tu i tamo, ljudi iz drugih kola masu, trube i žele sreću, a neki i staju da se slikaju. Dok sam ja fotkao sliku iznad, auto sa tri momka stade da se upozna i slika; ovo je prvi od mnogo takvih susreta Crkva je prelepa spolja i ništa posebno iznutra. Posle pola sata nastavljam dalje na gradu Khoy. Ovaj deo puta je dug, ali prizori vrede svake sekunde vožnje. Khoy je donekle razočarenje, ali bar klopam prvi iranski ručak i slikam se sa domaćinima koji su oduševljeni što je stranac došao bas kod njih da jede. Klopa funkcioniše tako sto staneš ispred frižidera i pokažeš koji ražnjić hoćeš i koliko njih. Posle dve sabljice, vreme je za dug put u Tabriz, najveći grad u ovom delu zemlje gde spavam danas i sutra. Lokalna arhitektura mi je bila veliki šok kad sam tek ušao u zemlju Ponosni vlasnik i zaposleni u restoranu na to što imaju stranca za gosta Kebab je osnova iranske kuhinje

Ulazak u Iran Za svaku zemlju možemo reći da je čine ljudi i vlast. O ljudima u Iranu imam samo reči hvale, dok o vlasti možemo misliti svašta, kako mi, tako i lokalno stanovništvo. Svaki putnik se na samom početku (i na samom kraju) putovanja susretne baš sa vlašću (na granici), pa tek onda i sa stanovništvom. Kao što možete da pretpostavite, u autorativnim zemljama, ovo je recept za igranku. Čim sam se probudio ovog jutra, osetio sam blagi nemir oko današnjeg dana. Karnet sam spremio, ali znate ono kad vam kao srednjoškolcima na granici profe kažu da se smirite dok prođete granicu? Ima ta cela situacija prizvuk onoga "ko zna šta može da krene po zlu". Zamenivši lovu već na ničijoj zemlji, završavam procedure na turskoj strani i odlazim kod Iranaca. Procedura je takva da oni otvore kapiju (baš kapiju, a ne rampu), parkiraš vozilo i uđeš u zgradu gde se vrši pregled dokumenata. Naravno, situacija polako kreće da se komplikuje. Graničar mi traži vizu, dok ja tvrdim da mi ne treba viza. Otvaram sajt njihove ambasade u Karačiju gde je Srbija navedena kao jedna od zemalja čiji turisti mogu da uđu u Iran bez vize na 15 dana, ali ne pomaže. To je jedini izvor koji na telefonu mogu da pronađem na ovu temu. Čak ni na sajtu iranske ambasade u Srbiji ne postoji obaveštenje o tome da su nam vize ukinute za ove kratke posete. Ili lik ne govori engleski (što u suštini i jeste slučaj) ili je dovoljno sujetan da neće da popusti, ili nema gde da proveri za koga važi bezvizni režim. Ili sve navedeno. Ovo natezanje traje nekih pola sata s prekidima. Na kraju je rešio da me izbaci iz zgrade i vrati u Tursku. Tu smo on, ja, 4-5 vojnika (ima ih sa obe strane granice) i gomila sirotinje koja čeka u redu da pređe u Tursku. Malo se dere sirotinja, pa malo grme vojnici. Videvši da je vrag odneo salu, zovem ambasadu u Teherenu za pomoć. Već sam im se mejlom najavio da ću putovati u Iran, pa jako brzo kapiraju s kim razgovaraju. Ako se vratim u Erzurum po vizu (koja mi ne treba), gubim bar tri dana. Danas sam stigao baš odatle, dakle povratak mi je oko 3h samo do tamo, pa viza, pa nazad. #nijesedesilo Nema nazad, nazad je Turska! Gospodin iz ambasade i ja se dogovaramo da ja pokušam da odugovlačim vraćanje u Tursku dok oni pokušaju da reše situaciju. Hiljadu km od Teherana, gospodin graničar vodi me do motora i tera me da se vratim u Tursku po vizu. Ja s njim i vojnikom laganim korakom do motora, pa hop, sed na pod. Peni on, sedim ja; udoban mi ivičnjak. Šta zna jedan iranski graničar šta je srpski inat, a pogotovu kad si u pravu. Ode on, sedim ja. Dođe mačka. Mazim mačku. Ode mačka. Dođe on. Sedim ja. Traži mi da zovem ambasadu; priča s njima; prevrće očima. Ode on. Nema mačke. Nema njega. Sedim ja. Eto njega. Ja:"Zajebavaju me na granici moja Slavice" Mačka:"Ništa ti ne brini, sad ću da najurim onog debelog" "Mister!" i pokazuje mi u pravcu kapije. Kaže, može 15 dana bez vize. Ne bih da budem bezobrazan, pa ne skačem od sreće, al’ smeši mi se brk. Kako je on zamakao u zgradu tako sam ja razvukao osmeh, a onaj vojnik od ranije, sad već u civilu, jer mu se smena završila, kapira šta se desilo, pa se smeška i on. Upoznasmo se sad i zvanično i ja mu dadoh nalepnicu za uspomenu, a on meni prvo "Welcome to Iran" na ovom putovanju, te odoh dalje da se rvem s birokratijom i karnetom. Uz još malo objašnjavanja oko vize sa drugim činovnicima, laganim reketom od 30e (jer može im se) na kraju se sve završilo kako treba. Čak i ovih 30e sam dao bez razmišljanja, samo da me više puste da uđem u zemlju - ode mi dobar deo dana na njihovu birokratiju. Da mi je odmah tražio 30e kad sam stigao, možda bih se i svađao, ali sad sam samo srećan što mogu dalje. Inače je u tom trenutku sve već bilo završeno i dokumenta pečatirana, ali gospodin nije imao nameru da im ih preda dok mu ne ćušnem evriće. Na granicu sam stigao u 14.50, a u 17.30h uđoh u Iran. Odlučujem da se ne nerviram, već da računam da je celo iskustvo investicija u sledeću posetu koja će proći bez ove gimnastike. Na kraju krajeva, zašto da se nerviram, JA SAM U IRANU!

Beograd – Iran (3,5 dana) Plan za prva tri dana je da vozim što više mogu kako bih u Iran ušao što je pre moguće i maksimalno iskoristio dane odmora koje imam na raspolaganju. To znači da prvog dana kroz Srbiju i Bugarsku pravim minimalne pauze, jer mi je cilj da uđem u Tursku i prvo veče da spavam u Jedrenu. Mada sam krenuo ujutru kasnije nego što sam želeo, u ovome uspevam i u Tursku ulazim bez problema, te u smeštaj za prvo veče stižem oko 20.30h. Prošle godine veliki milestone, ove godine ulazak u Tursku samo uvertira za sve što sledi dalje na istoku Bitno je pomenuti da sam hteo da kupim vinjetu (HGS), ali su mi na prodajnom mestu, kad su me videli u motoopremi, na tarzanskom engleskom objasnili da nema potrebe da uplaćujem već da može da se plati i na naplatnoj rampi, gde treba. Pošto je bila gužva, nisam želeo da se objašnjavam, već sam se zadovoljan vratio na motor sa ciljem da što pre stignem u sobu. Kada putujem sam, bukiram najjeftiniji pristojan smeštaj i to je i danas slučaj. Možda nije fensi, ali jeste čisto, ima veliki parking u dvorištu koje se zaključava i obilje mačaka raznih uzrasta. Ništa kao terapija mačetom nakon dugog dana u sedlu --- Što se tiče Turske nisam planirao bilo šta da posećujem, samo da vozim. Zbog toga, drugi dan započinjem oko 9h u pokušaju da izađem iz grada. Navigacija me vodi nekim suludim putem kroz studentski kampus gde se tu i tamo pojave mladi koji su zanoćili van svojih domova, pa sad bauljaju do kuće. Konačno uspevši da se domognem autoputa, otvaram gas i pratim putokaz na istok. Pogled na savršenu magistralu u severnoj Turskoj, put kojim bih vozio i zatvorenih očiju Nekoliko je delova Turske kojih sam se malo pribojavao u smislu vremena koje će da me sačeka. Oko Izmita gde se autoput penje u planine je prva „kritična“ tačka. Pre nekoliko godina ovde je Hromčika sačekao sneg i 0’C, a mene, srećom, samo prva kiša na ovom putovanju. Uz nju, temperatura pada (danas je 28. april, pa i nije za očekivati da bude mnogo toplo i po lepom danu) i posle nekog vremena vozim po jakoj kiši na 13’C. Kišna oprema se drži, mada na momente kapi kiše bole po prstima, jer su mi kišne rukavice samo mušema, bez bilo kakve ozbiljnije zaštite. Na jednoj od pumpi srećem tri motora iz Italije, koji su krenuli za Kapadokiju, pa tako i vozimo zajedno do odvajanja za Ankaru gde se ja isključujem sa autoputa i silazim na magistralu koja prati Crnomorsku regiju i najkraći je put do Irana. Sišavši sa autoputa, vreme se popravilo i kiša je stala, a ja nastavljam maratonsku vožnju malo opušteniji do današnjeg motela na samoj magistrali u mestu Ilgaz. Pristojno izgleda spolja, mada se vidi da je unutra dosta zapušten. Malo nakon što sam se parkirao i smestio, poželeo sam da podmažem lanac i prilikom dizanja na štender, zaboravio sam da imam pune kofere na motoru, opala koncentracija i motor pade na desni bok zveknuvši me štenderom posred cevanice. Motoru ništa, meni povređen ponos i poveći hematom na nozi. Sreća pa Turci hlade pića kao nenormalni, pa mi led nije neophodan, samo mala flaša vode. Ovo je i prvi put da će mi motor prespavati skoro u lobiju hotela. Napolju se sprema oluja, pa recepcioner predlaže da ga ubacim u zastakljeno predvorje. Pogled s prozora u smeštaju u Turskoj Sreća pa je hematom malo iznad linije čizme, pa neće praviti problem u vožnji --- Dal zbog praznika ili ko zna čega, ali magistrala kojom nastavljam vožnju drugog dana u Turskoj, magistrala koja je glavni putni pravac za istok bila je PRAZNA! Sad mogu da kažem da sam dvaput vozio pistu - jednom NAVAK i danas ovu deonicu. Duge brze krivine, a ti imaš na raspolaganju obe trake jer oko tebe nema nikoga! Sečes krivine kako ti odgovara i uživaš! Jedino o čemu brineš je dal će na granici da ti ispostave račun za prekoračenje brzine, ali otom potom. Današnji panduri su bili fini - na jedan pogled tablice nabaciše smešak na lice i dve reci: goodbye, goodbye. Siguran sam da su mi ozbiljnu lovicu ostavili u dzepu. Inače mi nije jasno kako ljudi u Turskoj završe sa kaznama za prekoračenje. Bukvalno je svuda najavljen radar, dal je u pitanju kamera iznad puta ili panduri koji stoje tog dana na toj deonici. Uvek stoji obaveštenje. Samo treba na tom mestu spustiti brzinu i nema problema. Polako se priroda menja Najviši prevoj na kom sam danas bio je na visini od 2160m i on je druga kritična tačka koje sam se pribojavao. Za razliku od juče, danas je temperatura otišla i do 30'C što znaci da je i na visini bilo prijatnih 24'C. Zauzvrat, okitih znak nalepnicom, da je nađem nekad u budućnosti. Inače ne slikam hranu, ali na ovom putu sam i tom trendu poklekao Za kraj dana dobih i jedno "volim te" i to, ni manje ni vise, od jednog papudžije ispostavilo se da mu je devojka naše gore list, pa ga je naučila nekoliko bitnih izraza i eto Iskupljuje se Turska za onaj kijamet od juče. --- Što se tiče vožnje, gde je drugi dan stalo, trećeg se nastavilo. Odlično vreme, mahom odličan put i prelepi predeli. Pasinler Hasankale Tarihi kopru Tačnu nadmorsku visinu ne znam, ali put se nije mnogo spuštao u odnosu na visinu već pomenutog prevoja. Od planinskog pejzaža, posle samo jedne krivine, odjednom se zaravnilo i stepski prizori preuzeli su primat. Još jedan prevoj bez lošeg vremena Okolo su stepa, skromne kuće i vojska koja je ovde mnogo primetnija nego bilo gde ovih dana. Baš često se naiđe na kasarnicu, oklopne transportere, vojnike u punoj ratnoj opremi. Ko zna kako je južnije ka Siriji. Sve nešto razmišljam kako kod nas nemamo prilike da vidimo vojne kontrolne punktove, male kasarne sa osmatračnicama, puškarnicama, betonskim blokovima i čeličnim (?) barikadama otpornim na metke, a onda skapiram da je ipak jako dobro što toga nema. Poslednje veće mesto pred granicu sa Iranom je jedna rupa od grada, možda i najružnije mesto koje sam do sad video - Doğubeyazit. Niska trava, prašina, kao s neba pale zgrade i milion cisterni s naftom. Samo im fali gazda Topuzic da okiti jelku mecama, zekama i medama, samo - ne da nema jelke, nego nema bilo kakvog drveta. Samo Ararat u daljini. Ararat Odavde - Iran! @ironhorse nema se šta mnogo reći vezano za motor. VFR 2000. godište na kome je pre nego što sam ga ja kupio samo zamenjen regler i montiran od R1. Osim toga, ima povišen korman i nije na heblama, a ja sam mu montirao bočne kofere (hvala @seba011) i to je manje-više to. Zimus mu urađen malo ozbiljniji servis (štelovanje ventila), ali osim toga ništa mu posebno nije menjano. Razmišljao sam da ga menjam za nešto što može da siđe sa asfalta, ali sad mi nekako žao. Pitanje je dal ću smeti tim nekim sledećim motorom da se otisnem na ovako dug put i da ne brinem dal će nešto da rikne. @Tumbe ta tema koju je @Arakis pokrenuo sa fotkama je jedna od onih koje sam konsultovao tokom priprema

Odlučiti se poći u Iran krajem aprila 2024. nije bilo baš najjednostavnije. Neposredno pre željenog datuma polaska, Izrael i Iran razmenili su raketne napade koji su, naizgled, mogli biti uvod u ozbiljniji sukob. U tom svetlu, većina ljudi iz moje okoline navijala je da posetu Iranu ostavim za neki drugi put. Samo, kada bi onda taj drugi put bio? Praznici su se ove godine poklopili tako da, uz 2 dana odmora, dobiješ 10 dana slobodno. Kada će se zvezde ponovo ovako poklopiti? To ne znam, ali znam da neće u narednih 5-6 godina. Imajući to u vidu, kao i informacije koje je objavljivao NY Times, a koji sam intenzivno krenuo da pratim tih dana, zaključio sam da je šansa za ozbiljan sukob jako mala i da se nema vremena čekati, već valja kofere pakovati. Jedna od stvari od kojih je put najviše visio o koncu bilo je izdavanje karneta. Karnet je dokument o privremenom uvozu vozila koji je neophodno imati za neke zemlje u koje se putuje, a Iran je među njima. AMSS je izdavalac karneta na osnovu priloženih dokumenata i depozita. Začkoljica je u tome što se dokument ne dobija na licu mesta. Umesto toga, neophodno je sačekati da AMSS kontaktira FIA-u koja određuje koji je iznos depozita neophodno uplatiti i ta informacija može da se čeka danima. Načelno, uplaćuje se 70% kataloške vrednosti vozila, s tim što iznos depozita ne može biti niži od 2.500 švajcarskih franaka. Ovo nije najbolje objašnjeno na sajtu AMSS-a, pa zato ovde naglašavam, da se ne nadate, poput mene, da će vam depozit biti oko 700e, a onda vas gorepomenuta informacija ošamari kad se najmanje nadate. Pošto ni sam nisam bio siguran da li ću krenuti na put, u celu proceduru ulazim u zadnjem momentu i karnet podižem dan pre polaska, a na poslu potvrđujem da idem na odmor na mesec dana (7 dana praznici + 3 nedelje) oko 48h pre polaska. Spakovavši odeću neophodnu za 7-8 dana skoro da sam spreman da krenem. Kao i uvek, ujutru imam trivijalne dileme koje odnose suludo puno vremena na rešavanje od kojih je najizraženija koje rukavice nositi: 1) letnje, 2) kišne, 3) za hladno vreme ili sva tri para? Verovatno najbolja odluka koju sam doneo je da ponesem sve. U pripremi za put, koristio sam dva bitna štampana izvora, kao i teme na forumu. Lonely planet vodič se svaki put do sad pokazao kao odlično štivo za planiranje rute, ali knjiga koja mi je posebno pomogla da saznam šta da očekujem je „Welcome to my country“ Miše Hromčika, motoriste iz Zrenjanina, gde je opisao svoje putovanje u Iran (i druge zemlje) 2019. Da nju nisam pročitao, verovatno ne bih poneo sve rukavice koje imam, ali videvši da je Mišu i ekipu sačekao sneg u Turskoj u isto vreme kada i ja krećem, odlučio sam da se bar oko toga ne kockam. Takođe bih pozdravio dva momka koji nisu članovi foruma, a koji su na dva VFR-a otišli do Katmandua, a kroz Iran prošli oko dve nedelje pre mog polaska. Zahvaljujući njima saznao sam unapred kakva je bezbednosna situacija u Iranu u najosetljivijem trenutku u zadnjih 45 godina, ali i koji je trenutni kurs evra- Iran se suočava sa ozbiljnom inflacijom i zamena love nije uvek najjednostavnija stvar, ali doći ćemo i do toga. Planirana ruta kroz Iran koja će pretrpeti izmene što zbog manjka vremena, što zbog manjka dobrog vremena:

+1

Ja furam Storm II već 11.000km. Ja nisam neki zahtevan korisnik, ali primećujem da, kad su sunđeri malo legli, da je kaciga postala bučnija nego kad sam je kupio. Što se tiče sunčanih naočara, činjenica je da imaju neku nesvakidašnju dozu zatamljenja, ali meni ona odgovara - nije čisto tamnije, već štiti od sunca, a i dalje boje ostaju dosta svetle (a i sivo nebo pretvaraju u plavkasto što dobro dođe kad se molite da vas ne uhvati kiša ). Dal bih je ponovio? S obzirom koliko mi je teško bilo da nađem udobnu kacigu, verovatno da da. Imajte u vidu da pričamo o kacigi od oko 15.000rsd, znači za te pare se ni ne može očekivati premium kvalitet.

Ja sve nešto razmišljam da vidim da mi neko malo popuni sunđer sa donje strane kacige. Kaciga je prešla 11.000km i sve u svemu sam zadovoljan, ali mi duva tačno tu dole oko brade. Kad bih tu uspeo malo da popunim, bio bih presrećan. Jel neko radio ovako nešto ranije?

Prodata.

Kad će putopis @kaligula1

Uh, nije tako bilo kad sam ja bio, sad mi se opet ide Svaka čast za putovanje i za društvo, sin će ti ovo putovanje pamtiti zauvek Što se tiče naziva teme, ja sam svoj prvi put sa ćaletom nazvao "prvi put s ocem u vozanje", aludira na pripovetku, ali sa lepšim ishodom @Marko.B.Milosevic druže, nema potrebe da citiraš ceo post, pogotovu kad ispod napišeš samo svaka čast, znamo da se odnosi na temu.