Pa ne planiram uskoro za Čačak ili ako imaš nekoga ko dolazi u BG ili da pošaljem kurirskom. U svojoj je kutiji, ne bi joj ništa bilo.

Zbog ove pukotine, treba mi novi Kappa nosač za top case kofer.

Pumpa je stara jedno 15 godina i korišćena je na samo jednom putovanju. Radi na 4 D (one debele) baterije. Ako je neko zainteresovan, može da dobije na poklon. Nema mogućnost da se priključi na 12V.

Pa ne volim ni ja da me mnogo smaraju, volim da me puste da gledam, ali ako si došao da održiš prezentaciju, ne možeš da mi kažeš za sve da je to "duga priča". Moraš, kao profesionalac, da imaš informacije, makar neke osnovne o proizvodu koji prodaješ i šta je novo, a ne da kažeš lvl 2 protektori su mnogo bolji od lvl 1 protektora, a zašto, "pa to je sad duža priča".

MotoLand je stalni gost na radionicama što organizuje Vlada Jevtić. I pored toga, nisu u stanju da se pripreme za prezentaciju. Izađu kažu evo ovo je jakna, ovo su pantalone, postoje protektori lvl 1 i lvl 2, ali ništa više od toga nemaju da ti kažu o opremi. Sve je "duga priča". Bukvalno, imate dublje i kratke rukavice, ali razlika između njih je duža priča. Imate kožne i tekstilne pantalone / jakne, ali razlika je "duža priča". Imate airbag na gps i na gurtnu, ali razlika između njih je duža priča. Više podataka je imao da da predsednik BWM kluba Srbija nego vlasnik MotoLanda. Tako je bilo i prošle godine isto. Promenjena je sertifikacija kaciga sa 22.05 na 22.06, kacige su teže, ali detalji o tome šta je promenjeno su "duža priča". Ne isplati se ostajati slušati ih.

U pitanju je Lonely Planet, edicija o Turskoj. Naručio sam ga preko interneta, pošto u našim knjižarama nisam uspeo da ga nađem i cena je 2500, dostava besplatna. Stiže za ~3 nedelje.

Lepa tura i super fotka

Moj VFR ima povišen korman, odnosno nije na heblama i to je bitno napomenuti. Kod onih koji su na heblama, ljudi koji su ih vozili se kunu da, i ako imaju problema sa leđima, položaj im bude savršen i ništa ih ne boli. Moje iskustvo sa VFR-om je da mogu da vozim po više stotina kilometara u toku dana. Ume da dođe do zamora u leđima i ponekad me i bole, ali ne od položaja sedenja, već što sam pogrbljen u tom središnjem delu leđa i onda se mišići zgrče posle jako puno kilometara u danu (dnevni rekord mi je 750km). Sve u svemu, on je meni jako udoban i stvarno nikad nisam skraćivao dnevnu vožnju zbog bilo kakvog bola ili neugodnosti, a pauze pravim na 2-3 sata čisto da se malo razmrdam.

Stigao i meni držač za telefon pre 3-4 dana kupljen za Black Friday.

Dan 13. Bihać – Kozara – Jasenovac – Stupovača – Beograd Mada se retko radujem kraju puta, današnji dan je poseban jer sam sam ga iščekivao sa velikim strahopoštovanjem. Deo moje familije je poreklom iz Bosanske Dubice. Baba sa majčine strane rođena je u zbegu u Kozari usred šume i malo je falilo da ne preživi. Pradeda se pridružio Partizanima i bio deo grupe koja je uspela da se probije iz obruča, ali su prababa, moja baba i moj deda-ujak zarobljeni i dodeljeni nekoj Hrvatskoj porodici kao radna snaga. Pradeda će nekoliko meseci kasnije poginuti u napadu na Gojlo, a prababa će o njegovoj smrti saznati rek krajem pedesetih godina. Naime, dala je oglas u novinama i njegov komandir se javio pismom sa detaljima pogibije i podacima o tome gde je sahranjen. Moji su na njegovom grobu bili samo jednom i to davno pre nego što sam se ja rodio. Dakle, nadao sam se da ću ja biti prvi iz familije posle skoro 40 godina ko će posetiti taj grob u kom je sahranjeno njih jedanaestorica partizana. Planirana ruta za danas je duga i znam da bi trebalo da poranim. Ipak, pošto je napolju hladnjikavo, krećem iz smeštaja tek oko 9h. Isprva se krećem istom rutom kao pre dva dana kada sam išao da posetim zamak, ali umesto da skrenem u planinu, nastavljam dolinom Une. Vreme je vlažno i ubrzo oblačim kišno odelo. Ovaj deo Bosne mi izgleda posebno siromašan. Takođe, tragovi rata su i dalje vidljivi, a to nisam očekivao, jer je situacija na putu ka Sarajevu bila svaki put kada bih išao bolja nego prošli put. I ovde ima deonica koje bi mogle biti super za vožnju, ali kvalitet puta nije uvek na zavidnom nivou i to umanjuje uživanje. Nakon što sam stigao do Prijedora, polako počinjem da osećam uzbuđenje. Pratim putokaz za Mrakovicu i krećem u uspon na planinu. Ovaj put je stvarno za uživanje u vožnji. Nije za divljanje, ali krivine se smenjuju jedna za drugom i uz umerenu brzinu stvarno je lepo voziti ovuda. Primećujem da u RS ne primaju evre, dok se u Federaciji moglo platiti i markama i evrima svuda. Sreća pa mi je ostalo malo sitnih marki i plaćam ulaz u nacionalni park, čini mi se dve(!) marke. Stepenice ka spomeniku Ispred muzeja Stižem na parking, ostavljam stvari na motoru i odlazim do spomenika, a nakon toga i do muzeja. Spomenik je lep, ali muzej, mada mali, jako efektan. Ili ostavlja jak utisak na mene, jer ovu postavku doživljavam lično. Mada sam sve video, moram da žurim dalje. U jednom trenutku sam pobegao kiši, ali sada me sustiže i kreće pljusak dok ja oblačim kišno odelo i krećem dalje. Ka Jasenovcu idem dužim putem, u nadi da ću pronaći selo odakle su mi preci. Ono nije na glavnom putu i jako je malo, kiša pada, a ispred mene je dug put. Zbog toga pokušaj da ga nađem ostavljam za neku narednu priliku i na prelazu Kozarska Dubica ulazim u Hrvatsku. Sa obe strane Une, ali i Save, tragovi rata su postojaniji nego igde na mojoj današnjoj ruti. Sa Romskog groblja u Jasenovcu U posetu Jasenovcu krećem posetom Romskom memorijalnom centru Uštica, a onda odlazim i do Spomen područja Jasnovac i memorijalnog centra. U bazi žrtava logora nalazim imena svoje čukunbabe i čukundede i njihove familije. Još jedan emocionalni knock out. Zadržavam se duže nego što sam planirao, ali oko 16h mora se dalje. Stupovača je na oko pola sata odavde, ali u smeru ka Zagrebu, a ne ka Beogradu. Puštam da me Gugl vodi i umesto da idem autoputem do Kutine, biram seoske puteve koji me vode kroz nepregledna polja i manje gradove. Vidim znak za mesto koje mi treba, skrećem levo i sve postaje poznato zahvaljujući Google Street View-u. Još jedno levo i eno groblja. Moji strahovi da grob neću naći bivaju kao rukom odnešeni – groblje je malo i spomenik se vidi još sa parkinga. Kakvo olakšanje. U isto vreme na groblju je i jedna žena srednjih godina koja, videvši moje BG tablice, raspituje se otkud ja tu i ja koristim priliku da, uz jak osećaj ponosa, podelim šta me dovodi na groblje u Stupovači. Srećan što sam uspeo u ovoj stvari koja mi je bila posebno bitna na celom ovom putovanju, spreman sam da nastavim put kući. Zahvaljujući njihovom komandiru, bar jedan nije nepoznat - Milan Mirić Od Stupovače do Beograda me čeka oko 3 sata vožnje autoputem. Kiša kojoj sam koliko-toliko bežao celog dana, sada će me stići i do Beograda ću voziti po sitnim kapima dovoljnim da ovlaže kolovoz i zamute vizir, a nedovoljno jakim da možeš lepo i da očistiš vizir u vožnji. Ipak, posle svakog dana kiše na putu kroz Tursku, srećan sam što sam na ovom putu samo danas pokisao. Bar nisam kišno odelo za džabe nosio. Inače, ovaj autoput za Zagreb mi je verovatno najdosadniji put za vožnju. Toliko ravnice i pravca ne bih nikome poželeo, mada to znate i sami svi vi koji ste ovuda putovali. Plus, Slavonski Brod imam utisak kao da se prostire na 100km – kad stigneš do prvog isključenja za njega, nikako da prođeš ovaj grad. Tačno imam utisak da sam već na granici čim ga vidim u retrovizoru. Pa ipak, zahvaljujući ovoj slavonskoj ravnici, imao sam sasvim dovoljno vremena da sumiram današnje utiske, ali i utiske sa celog puta. Trinaesta dana, 2.000 kilometara. Posle Turske i Rumunije, treće dugo putovanje ove godine. Septembar za poželeti. Najlepše more na kom sam do sad bio. Već vidim da će septembarski povratak na Jadran biti jedan od prioriteta. Čujemo se dogodine u nekoj novoj avanturi.

Računaj da si prodao kompresor i set za krpljenje guma. Šaljem ti pp.

Javljam se ja za kompresor i set za krpljenje guma, ako je ono što mislim da jeste. Baci neku fotku da potvrdimo. Kompresor uzimam sigurno. Kišne navlake su za obuću, kamašne?

Dan 12. Bihać – NP Una – Drvar – Bihać Pošto sam juče pametno presedeo dobar deo dana kod kuće, danas sam oran da smestim zadnjicu na sic motora. Jutro je maglovito i prohladno, ali se uzdam da će uskoro temperatura skočiti. Moja prva stanica je NP Una, odnosno Štrbački buk. Dobar deo puta dovde je odličan magistralni put, međutim, kada se skrene baš na put za vodopad, kolovoz se sužava tako da mimoilaženje dva automobila može biti problem, a onda u nekom trenutku asfalt prestaje i počinje makadam koji je na momente prepun udarnih rupa i biraš koju da pogodiš, jer da ih promašiš sve nije moguće. Ponadao sam se nekom laganoj šetnjici kroz NP, ali sam na vreme uvideo da od toga nema ništa. Nit imam vremena, nit, koliko mogu da vidim, ima interesantne staze. Zbog toga, na rampi nacionalnog parka parkiram motor i sledećih 800-900m do vodopada idem peške. Vodopadi su prelepi iako je septembar. Mogu da zamislim koliko je prelepo ranije u godini. Štrbački buk Štrbački buk Šetnja pored Une Odavde nastavljam dalje ka Martin brodu. Čuvari mi rekoše da je put uglavnom dobar, ali da ima 1km makadama, boljeg nego ovom kojim sam sad prošao. Ovo je isto neko na forumu rekao kada sam se raspitivao o kvalitetu puta. I zaista je tako, put je dobar i postoji taj makadamski deo, ali postoji i znak da asfalt prestaje, pa se na vreme može spustiti brzina. Makadam je jako dobar i bez problema se može proći motorom bilo kog tipa. Nedugo zatim, stižem do Martin broda, upoznajem jednog Nemca na potpuno novom motoru čijeg se imena ne sećam, pa tako zajedno razgledamo vodopade i neke sitne pećinice u blizini. On nastavlja u smeru Bihaća, a ja, videvši da imam dovoljno vremena i skroz neplaniranpo, nastavljam za Drvar. Martin Brod Put ka Drvaru je toliko prazan da sam se u jednom trenutku zapitao da li idem u pravom smeru. Oko pola sata kasnije, ulazim u jedan neverovatno zapušten grad. Štaviše, delovi Drvara izgledaju kao da je desant bio pre mesec dana. Ne znam da li sam do sada bio na ovako tužnom mestu. Na siromašnijem jesam sigurno, ali ovaj grad kao da je ostao u ’80. godinama XX veka. Glavnu ulicu okružuju čitave zgrade sa jako često starom stolarijom. Međutim, tuga je kako izgledaju okolne ulice. Tragovi granata i paljevine su vidljivi svuda gde drveće nije izraslo u unutrašnjostima zgrada bez krova i prozora. Dom zdravlja, sa prednje strane izgleda pristojno. Međutim, kada se prođe iza, vidi se da je zadnja strana i dalje neobnovljena, bez prozora i u kršu, dok se na belim pločicama vide tragovi metaka, gelera i granata. Armagedon u Drvaru Ovakav je skoro ceo grad. Kao da je vreme stalo. Tuga. Nakon što sam video šta sve Drvar (nema) da ponudi, odlazim da posetim Titovu pećinu. Ulaz se plaća 2,5 evra, ali za taj novac nema se bogznašta videti. U „pećinu“ se ne može. Zapravo, pećina postoji, ali je u proleće puna vode i odavde teče reka i nije moguće ući u nju. Sada je presušila, pa samo ogromno kamenje i stenje ukazuju da ovuda delom godine teče voda. Pogled na brvnaru i "pećnu". Ako iko razmišlja da se penje ovde, da znate da nema potrebe da se maltretirate, baš ničega nema da se vidi Na samom ulazu u stenu postoji brvnara i u toj (odnosno u takvoj) brvnari se Tito skrivao prilikom nemačkog desanta. Kroz iglene uši se izvukao i avionom odleteo za Bari, jer se drugačije pobeći nije moglo, a onda se savezničkim brodom (čamcem) vratio na Vis. Ovo je donekle interesantno predstavljeno u jednom od dva muzeja u sklopu turističke ponude, a koji se nalaze neposredno pre uspona ka pećini. U drugoj zgradi smešten je etnografski muzej i u njoj je takođe osnovana OZNA. Ušavši u prazan muzej, ovog momka sam video perifernim vidom i na trenutak se prepao Pomalo razočaran turističkom ponudom, sedam na motor i krećem za Bihać preko Oštrelja i Bosanskog Petrovca. Ljudi moji koliko ovaj put ima potencijala da bude lep za vožnju, samo da nije toliko zakrpa! Od Podova do Kolunića ima 16km krivina! Tačnije od prevoja u Oštrelju gde kreće spust na Koluniću samo se krivine smenjuju! Znači nema 3 metra pravog puta, a preglednost je manje-više odlična! Prelep bi se slalom ovuda mogao voziti, samo da je put nov i ravan. Ovako, mora se voziti sa oprezom. To je ova deonica Videvši da imam još vremena do zalaska sunca, odlučujem da posetim još jedno mesto ovde u blizini, odnosno još jednu tvrđavu. Tvrđava Sokolac nalazi se jako blizu puta koji iz Bihaća vodi ka NP Una. Sama tvrđava nije previše atraktivna za posetu, ali pogled na obližnja brda i doline prekrivene šumama i poljima odlični su za lagano popodnevno opuštanje. Pogledavši kroz prozor padaju mi na pamet stihovi Nervoznog poštara: Mi smo drvosječe potaman nam sve oko nas su zelene šume bosanske Odavde, uz malo kišnih kapi stižem u Bihać, odlazim na klopu i u krevet. Sutra je poslednji dan ovog puta.

Dan 11. Bihać – zamak Ostrožac – Bihać U Bihać sam se smestio, jer je blizu NP Una, zamku i mestu Ostrožac, ali i Plitvičkim jezerima, mada sam od njih odustao. Nakon buđenja i doručka vidim da se za drugi deo dana najavljuje kiša i odlučujem da danas ne idem van Bihaća. Osim mene, u istom smeštaju je i jedna Amerikanka, pa ovo prepodne provodimo u šetnji kroz centar grada, poseti muzeju i tražeći malo više informacija o NP Una. Sve ovo završavamo do oko pola 2 i u 2 smo nazad u smeštaju. Kako smo ušli u dvorište, tako počinje kiša. Ona seda u kola i ide za Zenicu, a ja ostajem da odmaram. Kiša mi ne pada teško, jer predstavlja savršen izgovor za jedan laganiji dan. Kiša je padala sve do oko pola 6h i čim sam video da je stala skačem na motor i krećem ka zamku Ostrožac. U ovom kraju Bosne ima jako puno zamaka i to je odlično predstavljeno u muzeju u kom smo bili. Ja sam za ovaj zamak saznao od drugarice koja ga je posetila oko mesec dana pre mene. Od Bihaća dovde treba oko 20 minuta vožnje i jako se lako nađe. Ulaz u tvrđavu S obzirom na kišu, jako je slaba posećenost, pa u celom prostoru nije bilo više od nas petnaest. Zamak je lep i na samom daljem kraju poseduje i dvorac, mada je on ruiniran. Po stanju, podseća na zapuštene dvorce koji se mogu naći i u našoj zemlji. Ovde i krajem XX veka postojala umetnička kolonija i rezultati, odnosno skulpture napravljene u njenom sklopu i isklesane u autohtonoj vrsti kamena čijeg se imena ne sećam, izložene su u dvorištu. Recimo da ima nekoliko interesantnih Ovde s desne strane kralj gleda u devojku levo u "ranjivom položaju" Nakon posete zamku, vraćam se nazad u smeštaj. Veče pada, a ja pravim plan za sutra.

U Muškovcima smo završili spust

Dan 10. Zrmanja – Obrovac – Kudin most na Krupi – Željava – Bihać Polako se nazire kraj ovog mog putovanja. Mada sam mislio da možda ostanem malo duže sa rođakom, shvatam da ovde se nema šta previše raditi ako si skroz sam i da bi najbolje bilo da nastavim dalje. Imao sam želju da idem u hiking po Velebitu, ali nit imam obuću za taj teren nit mi se ide samom. Zbog toga, mamuran, ustajem i pakujem se dok se novi turisti smeštaju u kanue. Moj rođak je jedini koji ostaje ovde nadalje, čak se i Deda vraća u Samobor danas. Nakon što sam se spakovao, sedam na motor i krećem za Obrovac, prvo veće mesto na oko 20 minuta odavde gde je prva prodavnica i pekara. Dok sedim ispred pekare i jedem lošu rol-viršlu, razmišljam kako na prvi pogled koliko sam mogao da vidim u dolasku, Obrovac ima neki lep šmek. Dosta je malo mesto, ali je šetalište pored reke lepo uređeno. Odavde se vraćam nazad odakle sam došao, prolazim kroz Kaštel Žegarski, onaj most i babinu kuću gde smo sinoć kupili pivo, manastir Krupu i penjem se u brda koja će me dovesti do Kudinog mosta na Krupi. Ne baš preplavljen entuzijazmom, spuštam se stazom do mosta i reke, šetam okolo i cevčim vodu kao da je tri dana nisam pio. Dvadeset minuta mi je trebalo da se spustim. Samo kad pomislim da treba da se popnem nazad istim putem, nije mi dobro. Mučan mi je ovaj početak dana, baš baš. Pogled s parkinga šta me čeka ispod Jedan od vodopada na Krupi... ...I Kudin most. Ne dajte da vas situacija zavara, kad je viši vodostaj, skoro sve tlo koje vidite bude pod vodom Lepo je ovo mesto, ali je voda niska i pored svih sitnih slapova računam da je lepše doći ranije u godini kad ima više vode. Posle jedno pola sata, shvatam da nemam snage da se verem po ovom kamenju i otkrivam prirodu, te odlučujem da se vratim do motora i nastavlim dalje. Ovo je deo kad sam proklinjao i pivo i rakiju od sinoć. Bar pola sata mi je trebalo da se popnem. Spustio sam se relativno lagano, ali povratak mi je jako teško pao. Duša u nosu dok glava bubnji. Poslednji pozdrav pred odlazak Ne znam čija je gajba, ali hvala joj što mi dade malo hlada i prijatnog kamena za sesti da dođem sebi Sat vremena sam posle sedeo pored motora, delimično dolazio sebi, a delimično kovao plan za dalje. Činilo mi se prerano otići od mora, ali mi se i nije vraćalo nazad na obalu samo na jednu noć ili tako nešto. Na razne sam prevare pokušao da se nateram da okrenem motor u kontra smeru, ali ipak odlučujem da je bilo dosta. Vreme je krenuti polako u smeru Srbije. Imam još dosta stvari koji za obaviti na ovom putu. * Prvo mesto koje preostaje da se poseti je aerodrom Željava. Razmišljao sam i o Plitvicama, ali sam odlučio da njih ostavim za neko proleće ili rano leto. S kim god da sam razgovarao, smatrao je da će biti malo vode na Plitvicama i da se ne isplati plaćati ulaz za ono što sad to mesto ima da ponudi. Zbog toga, posle Kudinog mosta izlazim na magistralu sa jako kvalitetnim asfaltom. Polako kreće adrenalin da se luči Mada sam prvi deo dana umirao, onih sat vremena u hladu pored motora ozbiljno mi je prijalo, tako da sad tokom celog puta uživam u vožnji. Put me vodi kroz lepe predele bez policije. Nakon par sati, eto me kod skretanja za Ličko Petrovo Selo i samog skretanja za Željavu. Još nekoliko stotina metara dalje i eto me kod Daglasa C-47. Malo je sređen avion iznutra u odnosu na fotke koje sam ranije viđao Bacam par fotki kod aviona, lepim nalepnicu koja mi je ostala od Turske i idem dalje. Jedva čekam da uđem u tunele! Dolazim do jednog od ulaza, parkiram i krećem u obilazak. Nisam imao pojma da je ovako mračno unutra! Svetlo na telefonu je korisno koliko da osvetliš pod ispred sebe, ali ništa više od toga. Srećom, upomoć dolaze dva džipa od kojih jedan na krovu ima ceo red reflektora. Tek kad su oni upalili reflektore osetio sam se kao Družina prstena kad Gandalf „rizikuje malo više svetla“ u rudnicima Morije Kad znaš kakvo svetlo da obezbediš Ovo nisam ja, nisam želeo da rizikujem probušenu gumu i na ovom putovanju, a svakako je lepše šetati po ovim mestima nego voziti se njima. Ipak, hvala kolegi zahvaljujući kom se lepo vidi stepen oštećenja Pogled na svetlo na kraju tunela Ovde upoznajem i jedan par, ona je Brazilka, a on Francuz, a upoznajemo se tako što oni pričaju na Španskom, pa koristim priliku da se ubacim u konverzaciju. Išli smo zajedno koliko su oni bili raspoloženi, a onda se vraćamo nazad. Nakon slikanja na ulazu upoznajem drugu devojku, ona je Francuskinja, i sa njom naredna dva sata istražujem tunele u svim ulazima koji postoje. Za razliku od mene, ona je ponela i lampu za čelo, pa to koristimo i da bolje osvetlimo, ali i da napravimo par jako interesantnih fotki koje možete videti u nastavku. Stakler - Shadow of Željava I Stalkerka Put od žute cigle Osim ovih tunela, vozili smo se još po pisti i pokušali da uđemo gde god se ući može, ali oko 18h je već vreme da se rastajemo. Oboma nam je bilo žao što putovanje nastavljamo u različitim smerovima, ali takva je sudbina. Ona tog istog dana(!) treba da stigne do Karlobaga, dok je moja krajnja destinacija neuporedivo bliža – Bihać. Prelazim granicu i sad zaista imam utisak da je putovanju kraj iako imam još nekoliko dana lutanja ispred sebe. Povratak u Bosnu kao da je spustio rampu na avanturu i osećam se kao da je Beograd iza ćoška. Smeštaj u Bihaću sam našao za 16e u jednoj kući u kojoj se izdaje nekoliko soba na poslednjem spratu. Ocene su jako visoke i to sa razlogom. Smeštanje, večera i spavanje.

Dan 9. Zrmanja Buđenje u pola 9, brzi doručak i već u pola 10 spuštamo čamce u reku. Ovo dvoje ide u jedan ljubavni kanu, dok ja dobijam svoj. Septembar je i Zrmanja je dosta niska i zahteva više veslanja nego što bi to bio inače bio slučaj. Reka na startu ne obećava, ali kasnije postaje dublja i interesantnija Ne bih se ugledao na Tolstoja, pa ovaj spust opisivao detaljno kao kosidbu u Ani Karenjinoj ali bih vas podržao sve koji volite rafting da imate Zrmanju na vidu. Reka je čista i voda pitka, priroda je takođe za uživanje, dok u blizini postoji još jedna jako lepa reka, Krupa, koja se u Zrmanju uliva. Mada standardne ture ne uključuju Krupu, u dogovoru sa ekipom koja radi rafting može se i ona dogovoriti, odnosno deo nje. Kažem deo, jer na oko 15 minuta veslanja od ušća u Zrmanju nalazi se vodopad oko 7m visine, pa se čamcima gore ne može. Kod ovog vodopada se može kupati, što mi i činimo. Nastavljajući dalje nizvodno doći ćemo do još nekoliko lepih vodopada i jednom impozantnog 10m visokog. Ovde izlazimo iz čamaca i njih puštamo niz vodopad dok se mi spuštamo okolnim putićem. Iz kasnije vodopade smo se spuštali u čamcima, ovaj je jedini baš toliko veliki. Sada je reka toliko niska da se sve ove stene vide, inače je sve ovo vodopad Puštamo kajake niz vodopadčić, a mi se spuštamo peške okolo, tu sa leve strane Niz manje bukove smo se spuštali u čamcima. doduše, ovo nije merodavno mesto... ...Ali ovi vodopadi to mogu biti Oko 15h naša avantura se završava i odlazimo na zasluženo pivo dok čekamo kombi da nas vrati do kampa. Slede ručak i još piva, piva i piva. U međuvremenu se i ekipa sa Velebita vratila, tako da je i kamp živnuo. Nažalost, veći deo će otići svojim kućama u Novigrad, a sa nama će ostati samo jedan super lik po nadimku Deda, ali i to je bolje nego da opet držim sveću ovim kudravima Kao što se može pretpostaviti, relativno brzo smo ostali bez piva, a u ovom mestu ne postoji prodavnica. Umesto toga, pivo se, u slučaju nužde, nabavlja od 3 babe iz sela. Te smo se zbog toga, mi zaputili upravo kod jedne od njih. 21h, mrak je pao, mesto je pusto, ali bar ulična rasveta radi. Dolazimo do kuće gde živi već pomenuta baba i sad kreće da se razvija scena kao iz vesterna. Nas četvoro prilazi kapiji dvorišta u kom ne radi ni jedno svetlo. Do kuće ima oko 10 metara, dakle ima da se korača dok se ne stigne do ulaza. Ispred, na tremu, smerno sedi baba sa štapom za hodanje u ruci. Pored nje lik od oko 45 godina, sedi na stolici, ne gleda nas, već gleda u prste i mulja nešto po njima. Desno od njih neki nebitan lik sedi u mraku. Mi stupamo u dvorište i pozdravljamo domaćine jednim:„Dobro veče!“ Niko ništa. Baba ćuti i gleda nas dok prilazimo, dok onaj lik od 45 godina i dalje gleda u patos i vrti nešto po prstima. Ranije kad sam stigao mi je objašnjeno da je ovo srpski kraj i ono kuća što bi moglo da se proda Srbi eventualno pristaju da prodaju ostalim Srbima, inače ih zadržavaju u vlasništvu ako nemaju love ili interesa da ih obnove. Zbog toga Deda, koji je iz Samobora, kroz zube procedi:„Hajde vas dvojica pričajte, vi znate taj lokalni (srpski) jezik“. Dok mi koračamo, i dalje je jedino osvetljenje ono ulično iza nas, a kuća je u potpunom mraku. Prilazimo i tražimo pivo. Baba nas nepoverljivo i nevoljno pogleda ispod oka kao da smo došli da joj to pivo otmemo, pa upita šta ćemo za flaše. Rekosmo da ćemo popiti tu pored i vratiti posle. Sekund pauze i baba uze pare. Utom, ovaj što je muljao štošta po prstima ustade, ode u kuću, upali svetlo, izvadi 4 piva iz frižidera, ugasi svetlo i dade nam ih. Mi se okrenusmo i uz doviđenja napustismo dvorište. Iza nas muk. Oni iza ostadoše da sede u mraku. Mi odahnusmo, srećni što nas niko nije istranžirao. I dalje sam pod utiskom koliko loša atmosfera, nikad se tako neprijatno nisam osećao, a bez očevidnih naznaka da bilo čega lošeg može biti. Šta reći dalje? Popismo to pivo, na drugom mestu kupismo još, ali i to popismo, pa pređosmo na neku Dedinu rakiju. Dušu sam ispustio kasnije tu noć i to u nekoliko navrata i mrzeo sebe ujutru. Pišem ovo, dakle, živ sam. Sutradan idem dalje, ali ću na još jednom mestu proklinjati i pivo i rakiju.

Dan 8. Split – Primošten – Zrmanja (Kaštel Žegarski) Već nekoliko godina jedan rođak iz Inđije radi kao kajak vodič na reci Zrmanji. Put od Inđije do Zrmanje vodio ga je preko Kostarike i Paname, te se ispostavilo da i pored prelepog mora i nestvarne prirode Centralne Amerike, ipak ne možeš Balkan iz Balkanca izbit’ Do sada mi Zrmanja, kao ni bilo koji drugi deo Hrvatske, skoro nikad nisu bili u planovima, tako da sam čim sam shvatio na mapi gde se ova reka nalazi, rešio da ga posetim i vidim u koju se to zabit smešta već 3-4 leta. Malo narodnih umotvorina za kraj Od Splita dovde treba nešto manje od 2 sata vožnje autoputem i to znači da bih mogao već oko 11h da budem kod njega. Ipak, on će danas, neplanirano, raditi, tako da nema potrebe da žurim. Umesto da spalim do tamo, odlučujem da ukradem još malo vremena za plažu i uz to da se provozam magistralom uz more koliko god to bude moguće. U skladu sa planom, oko 9h napuštam Split i preko Trogira i Marine vozim u pravcu Šibenika. Saobraćaja ima i nema, u zavisnosti od deonice. U ovim gradovima imam neke porodične poznanike koje ne bih mogao da kažem da baš poznajem, pa odlučujem da to nije pravo mesto za kupanje. Ipak, nedugo zatim, ispred mene se ukazuje predivan pogled na grad na poluostrvu. Toliko lepo izgleda da odmah odlučujem da ga moram posetiti, a kad sam već tu, mogao bih se i smestiti na plažu. Znak kaže – Primošten. Ovde je pala odluka da se poseti Primošten Kao i u Breli, prilaz kolima do samog ulaza u stari grad (ni)je moguć, već se mora parkirati negde pre. Videvši sa desne strane, a pored rampe nekoliko parkiranih motora, odlučujem da je ovo još jedna odlična prilika testirati strpljenje lokalnog stanovništva i tolerancu BG tablica. Nalazim mesto u hladu gde se jedna od saobraćajnih traka završava u zidiću i tu parkiram. Da smetam bilo kome – to ne može biti slučaj. Kao i pre par dana sve stvari ostavljam na motoru, bez čarapa da se suše i krećem u istraživanje grada. Parking kako bog zapoveda Ulaz u grad Odmah iza zidina Sam grad se jako brzo obiđe. Prošavši zidine otvaraju se dva puta koji vode do crkve gde se spajaju. Kao još nekoliko turista, biram da krenem desnom stranom i već posle ne više od 5-6 minuta sam stigao do već pomenute crkve odakle putić kreće nazad. Ovde je groblje, a ispod se nalaze kućice sa pogledom na more. Prelepo! Nastavljam u krug dok se okolo ukazuju sitne uličice. Jako brzo sam nazad u centru. Okej, video sam šta je bilo za videti, vreme je za plažu! Jedna od ulica u gradu I pogled u povratku Investiram malo evara u jedan magnet, Slobodnu Dalmaciju, kroasan i kocu i smeštam se na kamenitu plažu. Malo čitam, malo dremam, a vetar duva, duva, duva. I pored njega, vreme je super, samo me ne vuče na kupanje. I bolje, ko će posle da se presvlači i suši kupaći. Oko 16h nastavljam dalje. Pomislio sam da svratim na Skradinski buk u NP Krka, ali sam par dana ranije saznao da je ulaznica 40 evra! Eto još jedne ideje iz edicije nije-se-desilo. Zbog toga, samo prolazim pored ulaza u NP i puštam da me put vodi preko Benkovca do mog konačnog odredišta za danas. Uz malo zajebancije oko 18h nalazim kamp u kom mi je samo rođak danas – svi ostali su otišli na Velebit da jedu pečurke . I mi se odlučujemo da pratimo njihov primer, samo što će naše pečurke biti šampinjoni na odličnoj pici Ekipa naredna 24 sata bićemo ja, rođak mi i neka riba s kojom se on spanđao neposredno pre mog dolaska. Lepa devojka iz Nemačke sa dominikanskim i indijskim genima, obrazovana i mlada sa jednom manom – upala je u taj feminizam trip i ne brije noge malo je reći da smo rođaku dupe pomerali kad se ostatak ekipe vratio sa planine U svakom slučaju to je to za danas. Ja spavam u šatoru, a „mladenci na 36h“ u kanuima pod otvorenim nebom. Sutra idemo na reku.

Dan 7. Split Umesto da istražujem čamcem okolne plaže i špilje, danas imam nekoliko mesta koje želim da posetim. Na Sustipanu neću „tući đoku“, ali hoću se prošetati pre nego što me put navede u Galeriju Meštrović. Sustipan Danas park, koliko sam shvatio, Sustipan je nekad bio groblje. I dalje je to mirno mesto (pun intended) na litici iznad mora odakle je pogled, naravno, prefantastičan. Odavde, idem dalje u definitivno highlight današnjeg dana, a to je već pomenuta galerija. Galerija je smeštena u vili koju je gradio Meštrović i koja izgleda kao sa filma. Čim se prođe ulazna kapija dolazimo do stepeništa sa kog se eventualno vidi krov zdanja. Penjući se uz stepenice otvara se pogled na monumentalnu dvospratnicu sa dva simetrično građena krila i prelepim vrtom ispred kroz koji se pristupa još jenom redu stepenica na samom ulazu u vilu. Vrt je lepo održavan i u njemu su izložene neke od skulptura koje je Meštrović stvorio. Na samom ulazu u zdanje počinje stalna postavka koja se prostire na oba sprata, dok se u levom krilu nalazi trpezarija koja je jedina ostala u izvornom obliku kako ju je Meštrović i uredio. To podrazumeva prostor sa kaminom i nekoliko fotelja oko njega, trpezarijski sto i stolice, kao i veći sto na kom su, verovatno, primani gosti. Na zidovima su portreti članova porodice umetnika u raznim dobima života, dok jedan ceo zid, tačno iznad dela gde su gosti se smeštali prekriva slika Tajne večere. Mada meni spomen-kuće nisu uvek mnogo interesantne, ovde me fascinira to što je sav nameštaj pravljen po uputima koje je Meštrović dao i sama činjenica da je soba u potpunosti ista kao za njegovog života čini da još više uživam u ovoj poseti. Ono što mi se dopalo je što ispod jako puno dela, mada ne ispod svih, postoji QR kod čijim skeniranjem se otvara YT video o tom delu. Videi su koncizni i traju u proseku između 1-2 minuta, tako da jako lako i brzo je moguće saznati više o umetničkim delima ispred sebe. Nakon što sam ovde proveo više vremena nego što sam planirao, rešavam da odem na plažu. Prepodne je bilo pomalo tmurno uz nešto malo kiše, ali sada se vreme prolepšalo, pa bi bilo greota bilo propustiti još ovo malo sunčevih zraka. Mada sam želeo da napravim foru i odem da se kupam na plaži Kaštjuni (istoj onoj gde je Sergej napravio sranje nekoliko dana pre) i slikam taj famozni znak, odlučujem da 20 minuta dodatne šetnje samo zbog toga nije vredno mog vremena, te se spuštam na prvu obližnju plažu Kaštelet gde svakako nailazim na reprezentativni primer tog znaka. Ovde sam do oko 6h. Znak koji svi razumeju kao zabranjeno šetanja pasa, dok Sergej ovde čita:"Rezervisano za Mileta" Nakon toga ću bazati još neko vreme po gradu i u kraju otići na burger (sa pivom 12e) pre nego što odem na šišanje i prinudno brijanje. Zašto prinudno? Pa, hteo sam da skratim bradu, ali frizerka i ja shvatamo da se nismo razumeli tačno koliko, tek kad je mašinicom napravila prvi potez i brada nestade, a u ogledalu pojavi se momak od 25 godina . Uz malo smejanja i zaključka "pa, porašće", razilazimo se i ja odlazim u hostel da se spakujem za sutrašnji nastavak dalje na reku Zrmanju.

Ma znam, izglupirao sam se.

Dan 6. Split Riva Kada sam prošle godine bio u Španiji, otkrio sam koliko su tzv. besplatne walking tours ustvari super! Svašta može da se čuje od tih vodiča, atmosfera je uvek prijateljska, a svaka grupa različita i uvek se može upoznati neko interesantan. Zbog toga odlučujem da svoje istraživanje Splita započnem upravo na ovaj način. Taman ću dobiti osnovu za samostalno istraživanje kasnije. Nakon što sam doručkovao u jednoj pekari na gradskoj tržnici, u pola 11 se pridružujem grupi i vodiču koja će nas provesti kroz istoriju starog grada Splita, Dioklecijanove palate i onoga što je ostalo od Venecijanaca. Mada tura nije bila jedna od boljih koje pamtim, mahom zbog količine turista u gradu (ne mogu ni da zamislim kako je ovde u jeku sezone), dobio sam neki pregled kako je Split postao Split, te nastavljam dalje. Malo slika iz grada Sledeće mesto za posetiti je park šuma Marjan, ogroman park koji nisam ni mogao da zamislim da je baš toliko veliki. Mada sam imao želju popeti se do vrha, odabir doba dana kada sam išao u posetu je bio pogrešan, pa tako po najjačem suncu uspevam da vidim samo deo parka dok nisam prelomio da je prevruće i da bi bilo dobro bućnuti se jednom kad sam već tu. Dakle umesto uspona, krećem u silazak u pravcu kupališta Bene, do kog neću stići, već ću naći jedan mul na kom ću se prostrti na kameni zidić i narednih sat i po uživati u septembarskom suncu u kombinaciji sa vetrom koji ovde duva. Kako se kraj radnog vremena približavao, tako je i broj ljudi porastao. Od nas 3-4 kada sam došao, kad sam krenuo dalje već je ovde bilo desetak ljudi. U usponu ka Marjanu nailazim na ovu fantastično oslikanu fasadu Pošto je Split moja poslednja destinacija na moru na ovom putu, rešio sam da se častim jednim morskim ručkom. Ako ste čuli da su cene visoke, sve ste tačno čuli. Tako da sam gospođicu vodiča zamolio da mi da preporuku gde jesti ribu, a da ne bude u turističkom delu grada. Ona mi je preporučila lučicu koju ja nalazim na mapi i inicijalno se upućujem tamo. Međutim, pola sata kasnije, a nakon što sam stigao tamo gde sam mislio da treba da dođem, shvatam da je nisam baš najbolje razumeo i da bi trebalo nastaviti još malo unutar zaliva u deo gde ima nekoliko marina (otud i ime lučica). Ipak, gledajući mapu shvatam da je ceo ovaj deo jako blizu Poljuda i nekako mi se ne da ići u tom smeru. Da sam mislio da će nešto da mi se desi jer sam iz BG-a, ne bih ni došao u Split, ali mislim da baš i ne moram da idem „mečki na rupu“. Kasnije sam shvatio da u beloj majici sa aplikacijom u crveno-plavoj boji, lagano sam mogao da se uklopim u „bili“ narativ Hajduka Pogled s vidilice na Marjanu I još jedan Umesto toga, otvaram mapu još jednom i gledam koje su mi opcije. U tom listanju prisećam se da Kid Rađa „voli visit vanka, voli sist u Tinel“, međutim nalazim jedno drugo mesto koje ima malo bolju ocenu od Tinela i zapućujem se tamo. Nažalost, moj prvi pik je u potpunosti rezervisan, te se odlučujem jesti u Skalinadi, manje-više prvom restoranu koji sam ugledao. Naručujem gregadu, lokalno jelo kao neka vrsta ajmokca ili paprikaša (bez paprike), sa belom ribom, škampima, dagnjama, lignjama i još ponekim morskim plodovima. Uz to jednu salatu, pivo i desert u vidu suvih kolača. Sve u svemu 50e ćao-zdravo. Nimalo nisam zažalio što sam se odlučio za gregadu Odavde se spuštam na rivu i odlazim da popijem jedno pivo na još jednom opevanom mestu – Matejušci. Mala marina maltene kod same rive poznata je (meni) po tome što ima svoje nezvanične redare koji žive od skupljanja reciklaže praznih limenki, pa opet možemo u pesmi čuti: „Na Matejušci čujes samo momak jel prazno“, dok ekipa žuri da pokupi nekad i ne u potpunosti prazne limenke. Danas ovde nije gužva, ipak je četvrtak oko 8h uveče, ali prazne limenke čekaju da se redari pojave i pokupe ih. Ono što mi se nikako nije svidelo u Splitu je težak miris sumpora koji se oseća na rivi i u starom gradu. Vodič nam je objasnila da ispod grada postoji jako puno izvora sumpornih gasova i da to (možda) datira još iz vremena Dioklecijana. Kako bilo, za mene koji nisam navikao, miris mi je jako teško pao, tako da sam svoje pivo popio relativno brzo i zaputio se da istražim stari grad po noći. Sad je mnogo prazniji, pa bih tako i preporučio popodnevne / večernje termine za walking ture ovde. Što se tiče plana za sutra, nisam siguran šta mi je činiti. Dobar deo turističkih atrakcija sam obišao i počinjem ponovo da razmišljam o nekoj turi brodom / čamcem. Dobijam nekoliko ponuda, ali su dosta skupe. Ono što bi me interesovalo košta 120e, a ne mogu da prelomim da potrošim toliki novac za jedan dan. Zbog toga, odlučujem se da ostanem u gradu i da sutradan posetim još tih nekoliko mesta koje sam imao na radaru. Nisam pogrešio.

Dan 5. Makarska – Biokovo – Brela – Split Kad sam stigao prvi dan u smeštaj, domaćini su mi rekli da je check-out do 9h ujutru. Malo mi je zaparalo uši, jer mi je delovalo rano, ali kasnije sam shvatio da mi ovaj rani izlazak iz sobe zapravo odlično odgovara. Neću imati lufta da se razvlačim po krevetu, a to znači da ću kvalitetnije moći da iskoristim dan. Kao što smo se i dogovorili, u 9h izlazim iz sobe, palim motor i budim ekipu čije sobe gledaju na ulicu i odlazim nebu pod oblake. Put do Biokova ne traje dugo i već posle nekih 20 minuta sam na ulazu u NP. Kupujem kartu, čini mi se da je cena 8 evra, i prolazim rampu. Motori i bicikli mogu da prođu bilo kada, ali autopbusi i kola ulaze na pun sat, jer je put uzan i na nekoliko mesta dva automobila ne mogu da se mimoiđu. Do prve stanice imam oko 15 minuta vožnje u kombinaciji serpentina i konstantnog uspona. Nakon tih 15 minuta stižem do Skywalk-a, odnosno platforme koja je pre nekoliko godina izgrađena na jednoj litici i odakle se pruža fantatičan pogled na more, ali pošto se hoda po staklu, i fantastičan pogled na stene ispod. Nije baš svejedno Pogled sa Skywalk-a Platforma je interesantna, ali već posle 5 minuta sam spreman da nastavim dalje. Mada deo posetilaca odavde krene natrag, ja nastavljam dalje uzbrdo do drugog najvišeg vrha Hrvatske, Sv. Jure, i najviše crkve u zemlji. Parkiram i istražujem okolinu i poglede i upoznajem jednog Poljaka koji je, ne mogu da verujem, na skuteru doputovao do Hrvatske. Pogled sa vrha Sv. Jure Ovim putem iza leđa mi je crkva Okruženje je lepo, ali mene definitivno na ovom putu više privlači 0 metara nadmorske visine, tako da posle prošetanog kruga skačem na motor i krećem u spust. Tu i tamo bude zezanja sa mimoilaženjem, ali već posle oko pola sata već sam izašao iz NP-a i stajem u Konzum da kupim malo tečnog šećera u vidu koce. Shvatam da sam gladan i odlučujem da investiram i u jedno od onih gotovih jela što se mogu naći u hipermarketima. Kakvo oduševljenje! Posle dva dana sendviča i supe iz kesice, za manje od 7e dobijam 3 šnicle srednje veličine u nekom braon umaku sa dodatkom pirinča. Klopa preukusna! Smeštam se na parking i 15 minuta uživam u čarima dobre, a jeftine klope Pošto sam se u Makarskoj već kupao, još dan pre sam odlučio da danas istražim neku drugu plažu. Kao mali, priča se, letovao sam u Baškoj vodi, kao i moji roditelji. Keva me cima da odem tamo, ali gledam mapu i deluje mi preveliko mesto da se zezam sa saobraćajem i parkiranjem motora samo zbog jednog dana kupanja. Umesto tamo, odlučujem da odem u Brelu. Deluje kao manje mesto, pa će valjda biti i lako za parking. Mada mi se mesto zaista i sad čini malim, za parking je bilo malo zezanje. Malo mesto – male ulice. Čak se i ne može motorom skroz do šetališta, već se mora naći neki alternativni parking. Kao što možete da pretpostavite, svi parkinzi u okolini se naplaćuju. Ja odlučujem da parking ispred jedne crkvice. Ovde ima 6-7 parking mesta za kola i jedan ostatak taman za motor. Parking se plaća vrtoglavih 4 evra po satu, ali ja sam motorom! Mada nemam pojma da li će da mi pišu kaznu, odlučujem da testiram sreću i da se švercujem za parking! Parkiram u rikverc, prema ogradi, em da bih kasnije lakše krenuo dalje, ali i da moje BG table ne vrište „bahati Beograđani“ (ovo se dešava 3-4 dana nakon što je Sergej okupao Mileta u Splitu i olakšao se za 1.500e) i pozivaju na kaznu, kad već možda ima šanse da se provučem bez nje. Računam, ostaću 3-4 sata, a to mu dođe 12-16e ukupno, a kazna je 30e. Gde se ima, tu se i prosipa, jel tako? E pa nek je! Uspevam sve stvari da spakujem tako da ništa ne ostaje pored motora, dok samo čarape vise iz top case-a kako bi se osušile do popodne ja obuvam japanke i laganim korakom pravednika spuštam se nizbrdo u pravcu dubokog plavetnila. Kulturiška parking u Breli Deo plaže u Breli Lepši deo plaže u Breli i mnogo puniji nego dve plaže na kojima sam bio dan i dva dana pre Plaža u Breli me nije oduševila. Prvo, primetnija je gužva nego u Makarskoj. Drugo, gradska je plaža i kultivisanija je nego ona na kojoj sam juče bio. Ono što je super je što se ovde tuš ne plaća, dok je on u Makarskoj koštao 50 centi. Nije toliko problem u 50 centi koliko u meni koji u novčaniku nemam pregradu za siću, pa nikad ne znam gde su mi kovanice. Šetalište je, s druge strane, jako lepo Nekome je palo na pamet da ove tone betona izgradi na samoj obali... Ovde ću ostati do popodne i oko pola 5 ću krenuti dalje, za Split. Mrak rano pada, a ja bih želeo da stignem u smeštaj po danu, ali bih i voleo da usput svratim na još jedno mesto. Ko je slušao Vojka V, sigurno zna za pesmu Ne može, a samim tim je sigurno čuo i za piceriju Mirakul, ali i Bilog pivca, kiosk brze hrane Već sam na početku pomenuo da me je poseti Splitu privukla muzika, te sam istražujući shvatio da mi je Bili pivac usput i odlučio da tu i klopam i vidim u čemu je fora Đavolja kokoš Put do Splita je bio opterećeniji nego pre nekoliko dana kada sam se spuštao za Makarsku, a u jednom trenutku, na ulazu u Split napravila se i kolona duga nekoliko kilometara. Naravno, nas trojica na po dva točka, besomučno obilazimo sirotinju u kolima i ne baš polako, ali svakako sigurno, napredujemo ka gradu. Bili pivac se ispostavio kao okej mesto, ali više turistička atrakcija za nas fanove, nego što je klopa za obavezno svratiti. Eventualno možemo istaći da je odličan kvalitet za sendvič koji košta manje od 5e ili reasonably priced picetu. U sumrak ulazim u Split i po prvi put vidim grad „od tehno-betona, cvit Mediterana gdi skupljači boca ne daju pit“. Bogami, vidim ja da sam u miksu Konjarnika i novobeogradskih blokova. Napredujem polako i mada „Poljičkom (ne) vozim srebrni ljes“, već plavu Hondu, uz malo poteškoća, nalazim hostel zavučen u jednom od blokova. Smeštam se, upoznajem jednog nam zemljaka od oko 60 godina kome do dan-danas neću saznati ime iako smo nekoliko večeri sedeli zajedno, i odlazim da probam da istražim grad, odnosno makar deo koji mi je blizu. Okupan u znoju pogledah malo matorce kako igraju picigin i prošetah se pored mora dok nisam rešio da je bolje da se vratim u smeštaj i isplaniram sutrašnji dan.

Uplaćeno i od mene

Dan 3. Makarska Pošto sam veče pre izvidio plaže, našao sam mesto koje mi je savršeno odgovaralo da se smestim. Najbitnije mi je bilo da imam hlada od borova i toga sam imao napretek. Peškir na kamen, kamen pod glavu, novine pred oči i nema srce od čega da iskoči ovaj ceo dan proveo sam malo izvan same gradske plaže, ali sam siguran da se i ovaj deo ubraja pod nju. Ja, babe i unučići. Popodne, u povratku kući ću se prošetati po rivi i odlučiti da sutradan probam drugu plažu, FKK Nugal. Ovo nije Nugal, ovo je plaža u Makarskoj, a iza ovog lukobrana desno kreću marina i riva Dan 4. Makarska, odnosno plaža Nugal Nisam poranio ovog jutra, tako da oko 10 krećem na plažu. Usput kupujem novine i magazin Motoreviju kako bih imao čime da se zanimam na plaži i krećem u laganu šetnju. Put kroz park-šumu je prijatan, ali bi se mnogo lakše pregazio u patikama nego u japankama u kojima sam ja. Ipak, one se, kao i skoro 10 godina do sad, pokazuju jako izdržljive i kao fantastično uloženih, čini mi se, 4 dolara u San Francisku 2014. Početak staze Početak poslednje trećine puta Prvi pogled na FKK Nugal Oko 11h stižem na plažu koja je pola standardna, a pola nudistička (FKK), smeštam se i otkrivam koliko je ovde more prelepo. I juče je bilo lepo, ali ova plaža je divljija, zavučena, sa više mlađeg sveta, ali nije to bitno. Bitna je ta modrina Jadrana koja je ovde ostala izvorna. Izvorna u smislu da plaža nije nasipana nikakvim sitnijim šljunkom ili bilo čime drugim. I dalje su tu obluci koji žuljaju, pa sad, po prvi put u životu razumem zašto u kući imamo one stare sunđere za plažu koje skoro nikad nismo koristili. Lično meni najbolje plaža u zadnjih 10 godina, a stigao sam i do Kariba Vreme da se krene kući Kad se uđe u more, prvih 20cm pri vrhu voda je je topla, a onda kako ideš sve dublje voda je sve hladnija. Ipak, vreme je savršeno i te nijanse vode sasvim se lepo uklapaju sa spoljašnji tridesetak stepeni. Sunce je dovoljno slabo da max jedan sat dnevno moraš da se pomeriš u hlad da ne izgoriš, a ujedno i dovoljno jako da možeš da uživaš u onoj vrelini koja ti greje leđa tačno toliko da, da je jače, ne bi valjalo. More je toliko prozirno da se dno na 5-6 metara jako lepo vidi, ribe na 2m se bez problema razaznaju, kao i detalji prstiju na nogama. Vetra nema i more je mirno, pa se voda (da izvinu Dalmatinci :D) talasa kao površina ogledala bez bilo kakve agresije i penušanja. Meni je inače kupanje dosadno, ali danas sam proveo skoro 3 sata efektivno u vodi, a to se nije desilo godinama. Jednostavno mesto i dan kao iz raja. Ča je život vengo fantažija Pošto je sredina septembra, dan je kraći i već oko 18h napuštam plažu i do grada stižem u pravom trenutku da uživam u zalasku sunca. Zalazak k’o zalazak, ali lepo zaokružuje ovaj fantastičan dan. U povratku kući raspitujem se oko izleta koji se nude odavde. Jedina opcija koja mi je delovala primamljivo bila je poseta Zlatom ratu na Bolu, Jelsi na Hvaru još jednom mestu i to po ceni od 60e. Uz malo promišljanja, odustajem od ove opcije i odlučujem da sutra posetim NP Biokovo, a nakon toga nađem neku novu plažu na putu ka Splitu. U Splitu imam rezervisan hostel na 3 noći.

Pozdravljam ideju i inicijativu! Obožavam da gledam kvalitetne road trip dokumentarce, a takvih je malo na našim prostorima. Za nas koji uopšte nemamo kablovsku, da li će moći da se pogledaju epizode i na YT-u?