Dan 5. Makarska – Biokovo – Brela – Split Kad sam stigao prvi dan u smeštaj, domaćini su mi rekli da je check-out do 9h ujutru. Malo mi je zaparalo uši, jer mi je delovalo rano, ali kasnije sam shvatio da mi ovaj rani izlazak iz sobe zapravo odlično odgovara. Neću imati lufta da se razvlačim po krevetu, a to znači da ću kvalitetnije moći da iskoristim dan. Kao što smo se i dogovorili, u 9h izlazim iz sobe, palim motor i budim ekipu čije sobe gledaju na ulicu i odlazim nebu pod oblake. Put do Biokova ne traje dugo i već posle nekih 20 minuta sam na ulazu u NP. Kupujem kartu, čini mi se da je cena 8 evra, i prolazim rampu. Motori i bicikli mogu da prođu bilo kada, ali autopbusi i kola ulaze na pun sat, jer je put uzan i na nekoliko mesta dva automobila ne mogu da se mimoiđu. Do prve stanice imam oko 15 minuta vožnje u kombinaciji serpentina i konstantnog uspona. Nakon tih 15 minuta stižem do Skywalk-a, odnosno platforme koja je pre nekoliko godina izgrađena na jednoj litici i odakle se pruža fantatičan pogled na more, ali pošto se hoda po staklu, i fantastičan pogled na stene ispod. Nije baš svejedno Pogled sa Skywalk-a Platforma je interesantna, ali već posle 5 minuta sam spreman da nastavim dalje. Mada deo posetilaca odavde krene natrag, ja nastavljam dalje uzbrdo do drugog najvišeg vrha Hrvatske, Sv. Jure, i najviše crkve u zemlji. Parkiram i istražujem okolinu i poglede i upoznajem jednog Poljaka koji je, ne mogu da verujem, na skuteru doputovao do Hrvatske. Pogled sa vrha Sv. Jure Ovim putem iza leđa mi je crkva Okruženje je lepo, ali mene definitivno na ovom putu više privlači 0 metara nadmorske visine, tako da posle prošetanog kruga skačem na motor i krećem u spust. Tu i tamo bude zezanja sa mimoilaženjem, ali već posle oko pola sata već sam izašao iz NP-a i stajem u Konzum da kupim malo tečnog šećera u vidu koce. Shvatam da sam gladan i odlučujem da investiram i u jedno od onih gotovih jela što se mogu naći u hipermarketima. Kakvo oduševljenje! Posle dva dana sendviča i supe iz kesice, za manje od 7e dobijam 3 šnicle srednje veličine u nekom braon umaku sa dodatkom pirinča. Klopa preukusna! Smeštam se na parking i 15 minuta uživam u čarima dobre, a jeftine klope Pošto sam se u Makarskoj već kupao, još dan pre sam odlučio da danas istražim neku drugu plažu. Kao mali, priča se, letovao sam u Baškoj vodi, kao i moji roditelji. Keva me cima da odem tamo, ali gledam mapu i deluje mi preveliko mesto da se zezam sa saobraćajem i parkiranjem motora samo zbog jednog dana kupanja. Umesto tamo, odlučujem da odem u Brelu. Deluje kao manje mesto, pa će valjda biti i lako za parking. Mada mi se mesto zaista i sad čini malim, za parking je bilo malo zezanje. Malo mesto – male ulice. Čak se i ne može motorom skroz do šetališta, već se mora naći neki alternativni parking. Kao što možete da pretpostavite, svi parkinzi u okolini se naplaćuju. Ja odlučujem da parking ispred jedne crkvice. Ovde ima 6-7 parking mesta za kola i jedan ostatak taman za motor. Parking se plaća vrtoglavih 4 evra po satu, ali ja sam motorom! Mada nemam pojma da li će da mi pišu kaznu, odlučujem da testiram sreću i da se švercujem za parking! Parkiram u rikverc, prema ogradi, em da bih kasnije lakše krenuo dalje, ali i da moje BG table ne vrište „bahati Beograđani“ (ovo se dešava 3-4 dana nakon što je Sergej okupao Mileta u Splitu i olakšao se za 1.500e) i pozivaju na kaznu, kad već možda ima šanse da se provučem bez nje. Računam, ostaću 3-4 sata, a to mu dođe 12-16e ukupno, a kazna je 30e. Gde se ima, tu se i prosipa, jel tako? E pa nek je! Uspevam sve stvari da spakujem tako da ništa ne ostaje pored motora, dok samo čarape vise iz top case-a kako bi se osušile do popodne ja obuvam japanke i laganim korakom pravednika spuštam se nizbrdo u pravcu dubokog plavetnila. Kulturiška parking u Breli Deo plaže u Breli Lepši deo plaže u Breli i mnogo puniji nego dve plaže na kojima sam bio dan i dva dana pre Plaža u Breli me nije oduševila. Prvo, primetnija je gužva nego u Makarskoj. Drugo, gradska je plaža i kultivisanija je nego ona na kojoj sam juče bio. Ono što je super je što se ovde tuš ne plaća, dok je on u Makarskoj koštao 50 centi. Nije toliko problem u 50 centi koliko u meni koji u novčaniku nemam pregradu za siću, pa nikad ne znam gde su mi kovanice. Šetalište je, s druge strane, jako lepo Nekome je palo na pamet da ove tone betona izgradi na samoj obali... Ovde ću ostati do popodne i oko pola 5 ću krenuti dalje, za Split. Mrak rano pada, a ja bih želeo da stignem u smeštaj po danu, ali bih i voleo da usput svratim na još jedno mesto. Ko je slušao Vojka V, sigurno zna za pesmu Ne može, a samim tim je sigurno čuo i za piceriju Mirakul, ali i Bilog pivca, kiosk brze hrane Već sam na početku pomenuo da me je poseti Splitu privukla muzika, te sam istražujući shvatio da mi je Bili pivac usput i odlučio da tu i klopam i vidim u čemu je fora Đavolja kokoš Put do Splita je bio opterećeniji nego pre nekoliko dana kada sam se spuštao za Makarsku, a u jednom trenutku, na ulazu u Split napravila se i kolona duga nekoliko kilometara. Naravno, nas trojica na po dva točka, besomučno obilazimo sirotinju u kolima i ne baš polako, ali svakako sigurno, napredujemo ka gradu. Bili pivac se ispostavio kao okej mesto, ali više turistička atrakcija za nas fanove, nego što je klopa za obavezno svratiti. Eventualno možemo istaći da je odličan kvalitet za sendvič koji košta manje od 5e ili reasonably priced picetu. U sumrak ulazim u Split i po prvi put vidim grad „od tehno-betona, cvit Mediterana gdi skupljači boca ne daju pit“. Bogami, vidim ja da sam u miksu Konjarnika i novobeogradskih blokova. Napredujem polako i mada „Poljičkom (ne) vozim srebrni ljes“, već plavu Hondu, uz malo poteškoća, nalazim hostel zavučen u jednom od blokova. Smeštam se, upoznajem jednog nam zemljaka od oko 60 godina kome do dan-danas neću saznati ime iako smo nekoliko večeri sedeli zajedno, i odlazim da probam da istražim grad, odnosno makar deo koji mi je blizu. Okupan u znoju pogledah malo matorce kako igraju picigin i prošetah se pored mora dok nisam rešio da je bolje da se vratim u smeštaj i isplaniram sutrašnji dan.

Uplaćeno i od mene

Dan 3. Makarska Pošto sam veče pre izvidio plaže, našao sam mesto koje mi je savršeno odgovaralo da se smestim. Najbitnije mi je bilo da imam hlada od borova i toga sam imao napretek. Peškir na kamen, kamen pod glavu, novine pred oči i nema srce od čega da iskoči ovaj ceo dan proveo sam malo izvan same gradske plaže, ali sam siguran da se i ovaj deo ubraja pod nju. Ja, babe i unučići. Popodne, u povratku kući ću se prošetati po rivi i odlučiti da sutradan probam drugu plažu, FKK Nugal. Ovo nije Nugal, ovo je plaža u Makarskoj, a iza ovog lukobrana desno kreću marina i riva Dan 4. Makarska, odnosno plaža Nugal Nisam poranio ovog jutra, tako da oko 10 krećem na plažu. Usput kupujem novine i magazin Motoreviju kako bih imao čime da se zanimam na plaži i krećem u laganu šetnju. Put kroz park-šumu je prijatan, ali bi se mnogo lakše pregazio u patikama nego u japankama u kojima sam ja. Ipak, one se, kao i skoro 10 godina do sad, pokazuju jako izdržljive i kao fantastično uloženih, čini mi se, 4 dolara u San Francisku 2014. Početak staze Početak poslednje trećine puta Prvi pogled na FKK Nugal Oko 11h stižem na plažu koja je pola standardna, a pola nudistička (FKK), smeštam se i otkrivam koliko je ovde more prelepo. I juče je bilo lepo, ali ova plaža je divljija, zavučena, sa više mlađeg sveta, ali nije to bitno. Bitna je ta modrina Jadrana koja je ovde ostala izvorna. Izvorna u smislu da plaža nije nasipana nikakvim sitnijim šljunkom ili bilo čime drugim. I dalje su tu obluci koji žuljaju, pa sad, po prvi put u životu razumem zašto u kući imamo one stare sunđere za plažu koje skoro nikad nismo koristili. Lično meni najbolje plaža u zadnjih 10 godina, a stigao sam i do Kariba Vreme da se krene kući Kad se uđe u more, prvih 20cm pri vrhu voda je je topla, a onda kako ideš sve dublje voda je sve hladnija. Ipak, vreme je savršeno i te nijanse vode sasvim se lepo uklapaju sa spoljašnji tridesetak stepeni. Sunce je dovoljno slabo da max jedan sat dnevno moraš da se pomeriš u hlad da ne izgoriš, a ujedno i dovoljno jako da možeš da uživaš u onoj vrelini koja ti greje leđa tačno toliko da, da je jače, ne bi valjalo. More je toliko prozirno da se dno na 5-6 metara jako lepo vidi, ribe na 2m se bez problema razaznaju, kao i detalji prstiju na nogama. Vetra nema i more je mirno, pa se voda (da izvinu Dalmatinci :D) talasa kao površina ogledala bez bilo kakve agresije i penušanja. Meni je inače kupanje dosadno, ali danas sam proveo skoro 3 sata efektivno u vodi, a to se nije desilo godinama. Jednostavno mesto i dan kao iz raja. Ča je život vengo fantažija Pošto je sredina septembra, dan je kraći i već oko 18h napuštam plažu i do grada stižem u pravom trenutku da uživam u zalasku sunca. Zalazak k’o zalazak, ali lepo zaokružuje ovaj fantastičan dan. U povratku kući raspitujem se oko izleta koji se nude odavde. Jedina opcija koja mi je delovala primamljivo bila je poseta Zlatom ratu na Bolu, Jelsi na Hvaru još jednom mestu i to po ceni od 60e. Uz malo promišljanja, odustajem od ove opcije i odlučujem da sutra posetim NP Biokovo, a nakon toga nađem neku novu plažu na putu ka Splitu. U Splitu imam rezervisan hostel na 3 noći.

Pozdravljam ideju i inicijativu! Obožavam da gledam kvalitetne road trip dokumentarce, a takvih je malo na našim prostorima. Za nas koji uopšte nemamo kablovsku, da li će moći da se pogledaju epizode i na YT-u?

Dan 2. Mostar – Tekija na Buni – Kravice – Makarska Mada nisam navijao sat, ovog jutra se po navici budim i dalje dosta rano. Kad primetim da su se i moje dve komšinice na krevetu ispod probudile (neka devojka sa Dalekog istoka sa ćerkom), ustajem i ja. Već oko pola 10 klopam odličan burek, još jednom odlazim do mosta, sad po danu, koliko da ustanovim da noću izgleda mnogo efektnije i vraćam se da krenem dalje. Most lepši po noći Grad lepši po danu Danas planiram da vidim Tekiju na Buni, okupam se na vodopadu Kravice, nađem neko mesto da pogledam finale košarke i stignem u Makarsku gde sam veče pre bukirao 3 spavanja u jednoj privatnoj vili po ceni od, za mene astronomskih, 110e za tri noći. Puna cena je 120e, ali sam dobio neku promociju od Bookinga gde sam ja iskeširao 110e, a Booking preostalih 10e. Kako i zašto – nemam pojma. U svakom slučaju, oko 11h sam na motoru i jako brzo stižem do Tekije. Sunce je visoko na nebu, a ja sam zahvalan što mogu da se spustim motorom skoro skroz do Tekije i mosta preko Bune. Pošto devojka nije imala da mi vrati kusur, u Tekiju ulazim besplatno. Da se ne lažemo, prazna gajba kao i bilo koja druga i mislim da nema potrebe plaćati ulaznicu i ulaziti u samo zdanje. Nakon toga, prelazim reku, pravim par fotki u moru turista i vraćam se nazad na motor. Slika koju smo svi do sad videli Pogled s prozora Tekije Kakav fantastičan krov! Odavde se vraćam na magistralu i pratim putokaz za Kravice. Umesto da idem do Čapljine, već kod Žitomislića se isključujem sa magistrale i preko planina i malo lepih serpentina, stižem do vodopada. Uz pomoć dvojice motorista iz Zadra nalazim parking u hladu, skidam opremu i ostavljam je na motoru, a ja u majici i šortsu silazim do vodopada. Ulaz se ne sećam koliko beše, jedno 4-5 evra, ali znajući šta me čeka ispod, plaćam bez razmišljanja. Stvari čekaju dok se ja kupam. Sve je vezano za motor osim čizama, a ja se vodim time da se niko danas nije probudio baš da bi meni uzeo čizme Ladno, ali (standardno) lepo! Kod vodopada je bila solidna gužva iako je oko pola 1. Pošto valja naći neki mesto za gledanje tekme, ne planiram da ostajem ovde predugo. Umesto toga, spuštam stvari negde sa strane, skidam se i uskačem u hladnu vodu. Da je koji stepen toplija, moglo bi se duže banjati. I ovako je lepo, mada jeste donekle i neprijatno. Nakon 10 minuta plivanja izlazim napolje, sušim se stojeći i čim sam video da mogu da se obuvam, krećem polako nazad. Pri vrhu postoji jako kulturan wc koji koristim da skinem mokar kupaći i odlazim do motora gde sledi još jedna tura presvlačenja i oblačenja moto opreme. Negde je malo pre 2 sata, a ja se nadam da ću do početka utakmice ući u Hrvatsku i naći dovoljno dobar wifi da pogledam finale. Sedam na motor i pravac Metković. Na granici nije bila neka prevelika gužva, pa tako ne preskačem puno vozila da dođem na red. Kad sam ušao u HR skoro je 15h i utakmica je već počela. Sedam u prvi restoran, naručujem pivo i kačim se na wifi da pustim tekmu. Avaj, wifi je loš i streaming ne radi. Odlučujem da ne jedem tu, već da tražim neko drugo mesto sa boljim internetom. Prvi sledeći restoran – ista stvar. Naredni – internet ne dobacuje do mog stola. Odlučujem da vozim dalje i probam jednu piceriju za nekih 10 minuta. Ako tamo ne uspe, nije mi suđeno. Srećom, tamo mi jeste uspelo da pustim stream, ali mi je trebalo i nekih 20 minuta da mi to pođe za rukom. Makar radi. Naručujem burger i u isto vreme gledam tekmu trudeći se da svoje reakcije i nervozu zadržim za sebe. Mada sam se bio složio sa jednim finim pumpadžijom kome sam tražio wifi da ćemo lagano dobiti Nemce, od toga ništa nije bilo. Jbg, razočarenje se mora odagnati uživanjem u vožnji. Ovde se uključujem na Jadranku. Ajme kakva divota! Vozila ima i to voze po ograničenju. Ima puno i motora, a oni baš i ne. Dakle, rešavam da rizikujem i otvaram gas. Kao i uvek, ne preterujem, ali vozim jedno 20km preko ograničenja, taman koliko da uživam u krivinama. Jako brzo pošto sam izašao na more i gužva na putu se smanjila. Ispred mene red čistog sivog asfalta, red borova i dva reda plavetnila – ono modro more, ono svetlo nebo. Kratka pauza da se oči nadišu lepote Iza mene kolega takođe na dva točka prati moju putanju i zajedno vozimo jedno 30km, odnosno sve dok ne stigosmo do isključenja za Makarsku. Do tamo je bila jedna neprijatna situacija gde je auto čeških tablica radio polukružno kao da ja ne postojim, ali srećom Honda ima dobre kočnice. I mada ja nisam bio u prilici da mu se nabrojim familije (morao sam da kočim), u retrovizoru sam video kolegu iza kako mu prenosi sve moje misli . U Makarskoj ja idem levo, dok kolega nastavlja dalje pravo. Uz pozdrav se razilazimo, a ja odlazim u svoj smeštaj u brdu da završim današnju vožnju. Ova deonica Jadraske magistrale bio je uživanje za vožnju i jedva čekam da nastavim dalje ka Splitu. Sve što još danas valja učiniti je skinuti se i izviditi plaže. Već je oko 18h i rešio sam da kupanje ostavim za sutra, a da danas izaberem plažu na koju ću sutra ići . Odmor-odmor može da počne. Kraj dana kao po zasluzi

Dan 1. Beograd – Jablanica (Bitka na Neretvi) - Mostar Kao i uvek planiram da krenem što je ranije moguće ujutru kako bih mogao što više da uživam u vožnji i u mestima koje planiram da posetim. Imao sam želju da danas svratim i u Titov bunker u Konjicu. Međutim, poslednji ulaz je u 14h (prema sajtu), a da stignem tamo do tada nema šanse. Spreman za start Zbog toga, plan mi je danas stignem do Mostara i usput svratim do Jablanice i posetim Muzej bitke na Neretvi. Planirano vreme polaska: 9.00h. Realno vreme polaska: 10.30h. Kao i uvek kad treba da otputujem negde, milion se stvari pogodi tako da se pakujem u zadnjem momentu i peglam 300 gluposti uporedo kako bih mirne glave mogao na put. Kao i kada sam kretao u Tursku, na poslu je bio haos. Mislio sam da ću dan pre sa poslom biti gotov već oko 15h, a i u 17h sam i dalje sedeo za kompom. Takođe, dva dana ranije sam ostavio karticu u bankomatu (svojom greškom) i još do polaska nisam rešio kako ću nositi pare. Odnosno, keš nikako ne volim, pa sam se nadao da ću uspeti da uplatim eure na račun u drugoj banci. Nisam uspeo. Takođe, u poslednjem trenutku sam se setio da mi treba zeleni karton za Bosnu. Na jutro polaska sam i potrošio vreme tražeći AMSS misleći da mi je kod njih osiguran motor da bih se na kraju setio da nije. I tako, zbog milion stvari, krećem sa sat i po zakašnjenja iz BG-a. Ovo kašnjenje znači da otvaram gas gde god se gas može otvoriti, nevezano da li je autoput ili je magistrala. Ne vozim 200 na autoputu, ali ne vozim ni 130. U svakom slučaju, glava mi se smirila tek kad sam krenuo. Zbog radova kod Rume, već kod Pećinaca se isključujem sa autoputa i u cugu vozim do Malog Zvornika. Malo preskačem red i za tili čas sam u Bosni. Graničar kad je čuo da idem za Split, imao je svašta da prokomentariše, ali ko ga jebe. Svakako je njegova generacija već probala sa „komentarisanjem“, pa eto gde smo sad. Po ulasku u Bosnu, planiram da vozim po ograničenju, ali... Nije se desilo. Ja ne znam kako oni tamo još nisu poludeli od ograničenja od 70 na sat. Par skretanja nakon granice i ja se već nalazim na nekom manjem putu koji će me, preko Šehovića, dovesti kasnije na magistralu za Olovo i Kladanj, a ona do Sarajeva. Put u prvom delu nije savršen, ali je dobar. Najbitnije da nije opterećen. Krivina ima i uživanje u vožnji je zagarantovano. Stižem do Sarajeva gde me stiže i glad. Izlazim na autoput i stajem na pumpu da pojedem svoju tradicionalnu konzervu skuše i malo odmorim. Sad je 4h popodne i ovo mi je prva prava pauza. Do sada, stao sam samo jednom da sipam gorivo. Kratka pauza za slikanje i divljenje Jablaničkom jezeru Sa pumpe nastavljam autoputem do Konjica, gde izbijam na magistralu koja prati Neretvu i relativno brzo sam u Jablanici. Na muzej trošim oko sat vremena sa sve slikanjem, nakon čega nastavljam dalje za Mostar. Odavde kreće onaj najlepši deo puta uz Neretvu gde su krivine duge i brze, a put pregledan. U Mostar stižem i dalje po danu, lako nalazim hostel koji sam rezervisao i parkiram motor u dvorištu. Tuširam se i odlazim da klopam i da se prošetam po centru grada. Kad je klopa u pitanju, odlučujem se za ćevape u ćevabdžinici Rota. Dobri su ćevapi, ali mi ide na živce što ne služe alkoholna pića, dakle, nema piva za gušt. Dvorište puno, ali za motor se uvek nađe mesta Odavde, nastavljam dalje ka centru grada gde je danas fešta. Naime, tog dana je održano Red Bull takmičenje u skakanju sa Starog mosta, a publiku će uveče zabavljati poznati klupski bend Perpetuum mobile. Mada pregažen od umora, ostajem do oko pola 1 u gradu kada odlučujem da je dosta i idem na spavanje. Sutra planiram da nastavim dalje.

Pre desetak godina, došao sam u dodir sa splitskim repom. Počelo je sa jednim bendom, a onda kako je vreme prolazilo otkrivao sam malo po malo sve više izvođača i javila se želja da posetim ovaj grad. Najviše zbog jako puno toponima koji se pojavljuju u pesmama. I naslov teme je parafraza uvodnih stihova pesme Dječaka „Dalmacija“. Međutim, Split nije baš blizu, smeštaj ume da bude skup, a tu i tamo se pojavi i vest o oštećenim kolima sa srpskim tablicama. Mada me ovo poslednje jeste donekle brinulo, mnogo veći problem predstavljale su cene smeštaja kojima do sada nisam uspevao da doskočim. Ono što se promenilo ove godine, jeste da sam posle Turske „otključao“ kampovanje na dva točka. Na papiru, putovanja su postala duplo jeftinija. Odnosno, za iste novce može se videti duplo više. Istovremeno, pametnim upravljanjem svojim slobodnim danima, došao je kraj avgusta, a ja bi trebalo da još desetak dana ovogodišnjeg odmora iskoristim pre Nove godine. Pošto ne skijam, ni slobodne dane ne uzimam zimi. Zato se septembar pojavio kao dobar trenutak za dodati još koju hiljadu kilometara na sat motora. Mada je ideja zaista bila da kampujem, i kampovi su bili odabrani, jednim mahinalnim otvaranjem Bookinga, shvatio sam da se kampovati u Hrvatskoj, makar u mestima u koja ja idem i u ovom terminu – ne isplati. Najjeftiniji kamp koji sam našao koštao je 22e po danu (primera radi, u Turskoj je 7,5e bilo početkom juna), dok se smeštaj mogao naći za 25e. Zbog toga, nekoliko dana pred put odlučujem da ne nosim opremu za kamp, već da se smestim u tradicionalne smeštaje. Svakako ću i na motoru imati veći komfor, jer neću morati da razmišljam o vezivanju torbe sa kamp opremom i o njenoj bezbednosti. Okvirno, na ovaj put krećem iz tri cilja: 1- Da vidim Makarsku i hrvatski Jadran koji svi sa kojima sam do sada pričao neizmerno hvale 2- Da upoznam Split 3- Da u povratku za Beograd pronađem pradedin grob. On se za vreme Bitke na Kozari sa partizanima probio kroz obruč, ali je nekoliko meseci kasnije poginuo prilikom partizanskog napada na naftne izvore u Gojlu. Prababa će tek 1959. dobiti informacije o njegovoj pogibiji i mestu gde je pokopan. Koliko ja znam, moji su posetili njegov i grob njegovih saboraca (u pitanju je zajednička grobnica gde je pokopano njih 11 partizana) samo jednom, a meni bi ovo trebalo biti prvi put, ako uspem da ga pronađem Dan polaska je 9.9, a dan povratka, najkasnije, 23.9. zbog svadbe na koju moram da stignem. Okvirni plan puta:

Kaiga prodata kolegi s foruma. Uz želje da mu nikad ne posluži za ono za šta je namenjena, zatvaram temu

Meni stigli pre 10 dana, a naručeni onda kad je na forumu bila priča o njima.

Na PP se javio @JoeD i potvrdio da bi je uzeo, pa ako se nešto tu izjalovi u primopredaji, javljam ostalima redosledom kojim ste se javljali

Ma bez problema bih preskočio koncert, nego sam obećao drugrici da idemo zajedno i to u NS, baš nemam prostora da je ispalim...

Ako se neko lomio zbog cene, da se nađemo na 12.000

Imam dva koncerta u celom decembru planirana i vi organizujete žurku baš na jedan od ta dva dana

Ja sam mislio da ovo ima samo na TV-u Svaka čast za gospođu!

Jako lepo pišeš, samo tako nastavi

Tehnički gledano grupa je VFR, ne nužno 1200

Ja sam zbog tog gušenja odustao od LS2 kao brenda, ali msm i da sam na AGV isti problem primetio kad sam zadnji put probao njihov model.

I ja sam oduševljen temom, opisima i fotografijama! Jako pametan način i za promociju rodnog kraja, ali i približavanje ovog dela zemlje o kom mnogi ne razmišljaju kao o turističkoj destinaciji. Pre nekoliko godina sam sa bratom bio u Sjenici sa ciljem da idemo na hiking po lokalnim brdima i obojica smo bili oduševljeni što prizorom što lokalcima koje smo upoznali. Imajući u vidu da sam izvozao sve bliže Beogradu, već vidim da će Pešter biti jedna vikend-vožnja sledeće sezone

Čekam i nadam se da mi neko napiše da ne vadi već 10 godina i da mu se ništa nije desilo opremi

Polovina septembra pravi termin. A što se tiče zmija, kad osete koračanje i jedne osobe, pomeriće se. Baš moraš da budeš ozbiljno bahat ili da nemaš sreće da te ujedu. Ja sam na dve šarke naleteo u Turskoj, i to sam svatio po šuškanju repića i onda šuškanju trave kad su se sklonile "na sigurno".

Jel vadite protektore pri pranju tekstilne opreme?

Ja ne očekujem da bilo koja naredna bude bolja. Kiše su sve češće u junu iz godine u godinu, a pogledaj jesen kakva je, 25 stepeni bilo sredinom oktobra. Šteta je što se vreme prolepšava u periodu godine kad se dan krati, pa se ne možeš, kao u proleće, otputovati i znati da svaki dan imaš sve više vremena za vožnju. Isto sam prestao da vozim po gradu. Radije ću sedeti u klimi na 35 stepeni umesto da se vozim.

Verovatno će pasti još neki Rudnik do parkiranja, ali sa ili bez njega ove godine 15.000km.

Kratka vožnja, ali od prošlog vikenda. Već neko vreme se maltretiram oko kupovine trpezarijskog stola i stolica. Našao sam stolice koje mi se dopadaju, ali ih više ne uvoze u Srbiju, a proizvodnja je u Bosni, pa sam rešio da skoknem do Bijeljine da vidim šta imaju od stolova u ponudi. Ulaz u Bosnu preko Pavlovića mosta, a nazad u Srbiju preko Sremske rače. Odatle, preko Fruške gore do Plattnera gde se nalazim sa drugarima i odlazimo na Ribarsko ostrvo u restoran Piknik na ručak. Pošto nas je uhvatio mrak još dok smo kretali iz restorana, autoputem nazad za BG. Poenta posta je savet da, ako neko planira za Bosnu, preskoči Raču kao prelaz. Zbog autoputa koji se gradi, u smeru ka Srbiji ima oko 2km ozbiljnog blata na putu. Kad kažem ozbiljnog, mislim na jedno 7cm masnog blata po kom se vozi kao po ledu. Motor mi nikad nije toliko prljav kao posle ove deonice.

Ako nekome treba zadnja, nek se javi. Meni treba prednja, pa da uzmemo "u kompletu"