Ad hoc smo odlučili da se provozamo čamcem po Đerdapu Vožnja je trajala tačno sat vremena, ali nas je pred kraj uhvatio baš jak pljusak, srećom nakon što smo posetili sve što je bilo u planu. Posle toga smo još nekih 45 minuta sačekali da se vreme smiri. Inače, 500m dalje posle prvog tunela asfalt potpuno suv.

Nema ko nije bio na TA i TF ovih dana. Drugar i ja se sretasmo sa ekipom sa foruma nekoliko puta, čak smo i bez dogovora bukirali isti smeštaj u Sibiu . Meni je najinteresantnije bilo što sam @Krmco jurio na prilazu TF mada se nismo poznavali, ali sam bio dovoljno blizu njega da vidim BJBikers nalepnicu na top case-u Znao sam da su oba puta lepa, ali da je TA baš toliko lepa za vožnju nisam očekivao. Mada je TF u lošijem stanju, ja sam i tamo uživao u vožnji.

Dan 17. Goreme – tri prelepe doline Kao po dogovoru, probudili smo se u pola 5h. Jedan krevet već je bio prazan, što znači da je naš cimer iz Španije otišao na let. Letenje balonom košta od 170e do 250e. Cena zavisi od toga gde kupiš kartu i verovatno od tvog umeća pregovaranja. Ova cena od 170e je cena u našem hostelu i nemam pojma da li celo iskustvo, veličina korpe i slično, se razlikuje u odnosu na druge agencije u gradu. Ja i pre nego što sam došao sam znao da me letenje balonom ne interesuje, pa se nisam ni raspitivao. Posle pola sata šetnje penjemo se na jedno od obližnjih brda. Simone je još dan ranije odabrao lokaciju, a ja sam se samo pridružio. Let traje oko sat vremena, mada nekolicina balona ostaje i duže u vazduhu. Ono brdo u daljini, mada jako daleko je sigurno fantastično mesto za posmatranje balona, ako je moguće na njega se popeti Ono što bih ja predložio svima koji bi da posmatraju balone jeste da odaberu brdo koje će biti na istoku grada ili bar na jugu. Na zapadnoj strani, na kojoj smo mi bili, sunce kada izađe sija pravo u oči i više se ništa ne vidi na nebu. Ipak i pored toga u svitanje je doživljaj bio magičan. Vraćamo se u hostel i u 6h smo već opet u krevetu. Spavamo još dva sata, a onda idemo svaki na svoju stranu. Ja na doručak, a Simone na autobus. Detalj iz Paşabağ Vadisi Nakon pristojnog doručka, odlučujem da posetim neke od dolina koje sam zabeležio prilikom priprema za putovanje. U pitanju su sledeće: Paşabağ Vadisi, Zelve Vadisi i Dervent Vadisi. Super je što se sve tri nalaze na istom potezu, tako da kad stigneš do prve, do ostale dve samo pratiš put dalje. Detalj iz Paşabağ Vadisi Detalj iz Paşabağ Vadisi Prva lokacija, Paşabağ Vadisi, je mesto na kome su nekada živeli monasi. Danas, ovde se mogu videti lepe stenovite formacije, popeti se u nekoliko i, uz malo kršenje pravila, gledati im vrhove u ravni. Osim glavnih, postoje i sporedne staze, ali ja njih preskačem. Posle oko sat vremena ovde, idem dalje. Zelve je mesto kome se najviše radujem. Mada u vodiču nije naglašeno da je ovo najlepše od sva tri mesta, mene ostavlja bez daha. Najviše zbog toga što je ovde živeo veliki broj ljudi i u jako puno njihovih domova je moguće ući. Ne samo da je su ovde živeli, nego su poslednji raseljeni početkom pedesetih godina dvadesetog veka! Ovo je mesto koje bih svakome preporučio ko dođe u Kapadokiju. Ako imate vremena jednu dolinu da vidite, moj predlog je da to bude ova. Sastoji se od, čini mi se, tri staze koje meandriraju između stena. Sa obe strane svake od ovih staza postoje domovi u koje je, uz malo ili više napora, moguće ući. Stene su fantastčno izdubljene i utisak je kao da se nalaziš u nekom magičnom svetu o kom si maštao u nižim razredima osnovne škole. Sigurno da je život ovde bio težak, ali to me ne sprečava da zamišljam koliko je sigurno bilo i zanimljivo deci igrati se okolo. Zelve Valley gajbe: Namršteni jelenak Za sve roditelje savet da prvo dovedu dete da vide ovu gajbu i zaprete detetu da će kuća da ih pojede ako ne budu slušali Posle oko dva i po sata, nastavljam dalje. Sledeće mesto u planu je dolina Dervent koja se nalazi na 10 minuta vožnje od Zelve. Za razliku od prethodna dva mesta, ovde ljudi nisu živeli. Dervent je poznat po svojim stenovitim formacijama koje kao da se izdižu iz zemlje i formiraju najrazličitije oblike. Najlepše od svega je što je moguće se penjati po ovim brdima i istraživati šta se vidi ako se popneš nekoliko metara više, kako neka stena izgleda iz drugog ugla i, naravno, smišljati kako posle sići bez lomljenja vrata. Sat vremena kasnije, spreman sam da siđem i nastavim dalje. Slede neke interesantne formacije iz gorepomenute doline, a sami možete da zamislite na šta vas neke od njih posećaju Kornjača ili triceratops razmišlja o smislu života Pošto sam zaboravio da ponesem knjigu vodič sa sobom, odlučujem da odem do smeštaja. Imam dovoljno vremena da nešto prezalogajim i nastavim dalje u istraživanje. Pošto sam umoran, ipak već nekoliko sati šetam po dosta jakom suncu (što je bolja opcija od kiše), mali odmor u hostelu će mi dobro doći pre nego što odem na sledeći lokalitet, a to je Goreme muzej na otvorenom. Ovaj muzej, kao što mu ime kaže, nalazi se u samom gradu Goreme na oko 15 minuta peške od centra i predstavlja park poput dolina u kojima sam bio, a u kom postoji jako veliki broj crkvi koje su takođe izdubljene u stenama. Dosta njih je pristojno očuvano, ali se jedna posebno ističe. U pitanju je Mračna crkva koja je ime dobila po tome što ima samo jedan prozor iz kog svetlost u jako ograničenim količinama stiže do fresaka u dubini crkve. Zbog toga, ove freske su fantastično očuvane i boje su i dalje živopisne. Nažalost, slikanje je zabranjeno, tako možete pretražiti Gugl ako vas interesuje da vidite kako to iznutra izgleda (guglajte Dark Church Goreme). U poređenju sa ovom crkvom, ostale nisu previše interesantne. Jedna koja bi trebalo da je takođe jako lepa je zatvorena, tako da mirne duše mogu da kažem da je Zelve dolina najbolje od svega što sam do sad video u Goremeu. Što se tiče Muzeja na otvorenom, vredi otići zbog Mračne crkve i platiti dodatnih 5e da se vidi. Ostalo, pa, okej je, ali nakon ove tri doline, ništa posebno. Oko 18h završavam posetu ovom muzeju i polako krećem ka smeštaju. Dan je bio dug, svašta sam video i dobrano se umorio. Odlučujem da zaslužujem da se častim večerom. Pretragom na mapama nalazim restoran u koji mi se čini da vreti sesti. Drži ga porodica, a vlasnik takođe i radi kao konobar u njemu. Jako je blizu mog smeštaja, ali da se ne lažemo, ovde je sve jako blizu mog smeštaja. Nisam siguran šta sam tačno naručio, ali sam siguran da sam na prvi pogled poželeo da je porcija veća. Sreća pa ima hleba… Ovde sam shvatio koliko su cene u Goremeu nadrealno visoke. Glavno jelo, salata i jedno pivo me izlaze 22 evra! Pa ovoliko ni u nekim skupljim zemljama nisam plaćao večere! Kasnije će se ispostaviti da je pivo svuda 5 evra. S obzirom na to da sam se najeo hleba da ne ostanem gladan, rešavam da se narednih dana suzdržim od restorana i ozbiljnih obroka. Nakon klope, odlazim u smeštaj, upoznajem cimera Španca i pravim plan za sutra.

Totalno

I mene ovaj gore spasio u Turskoj.

A sad nešto sasvim drugačije Ako je neko planirao da vozi Majdanpek - Voluja (ili obrnuto) narednih dana, usporite, jer ima puno nanosa zemlje i šljunka u krivinama, a u jednoj i ozbiljan odron koji je skroz zatrpao desnu traku u pravcu ka Majdanpeku. Ovaj odron je na izlazu iz desne krivine iz smera ka Voluju i ne vidi se pre same krivine, pa može biti jako opasno za sve koji vole malo brže da uživaju u ovom putu.

Ja da sam na tvom mestu gledao bih isključivo šator za 3 osobe - dovoljno je veliki za jednu ili dve osobe + stvari da se stave unutra (osim ako se ne selite u šator), a dovoljno su kompaktni da mogu lako da se spakuju na motor. Deo stvari uvek možete ostaviti u koferima na motoru i neće im ništa biti. Što se tiče predsoblja, mislim da je neophodno da i predsoblje bude u potpunosti zatvoreno, dakle da ima i pod kako vlaga, odnosno rosa ili voda koja se sliva od kiše ne bi ugrozila stvari koje želiš da skladištiš u tom predsoblju. Zbog toga meni nisu jasni šatori koji imaju samo stranice i "krov" predsoblja, ali ne i pod. Moguće da u ovoj pretpostavci grešim, pa iskusnije kolege mogu da me isprave. S obzirom da kupuješ šator, ja bih svakako insistirao na Fresh & Black opciji (ili kako to već drugi proizvođači zovu) kako bi mogao da spavaš ujutru kad svane u 5-6.

Ja kad sam 2007. polagao za B kategoriju, pravilo je bilo da ulaziš u kružni sa upaljenim levim žmigavcem sve dok ne poželiš da se isključiš i tad pališ desni. Ja kad sam 2018. polagao za A kategoriju, instruktor je hteo da mi odseče palac što sam dao levi žmigavac pri ulasku u kružni sa napomenom da ću tako da poginem (na motoru). Oduvek, pa i od tad, uvek dajem desni pri isključivanju, a levi ni sam više ne znam kad dajem, a kad ne. Posle Jasminkovog posta, msm da ga neću više davati uopšte.

Ne znam na pamet, ali može na motor bez problema. Veličina je u rangu sa Arpenaz šatorima iz Dekatlona.

Dan 16. Mavi Cennet – Konya – Goreme; ~450km Zbog loše vremenske prognoze, danas je cilj Kapadokija, nekoliko dana ranije nego to je inicijalno bilo planirano. Budim se oko pola 7, pripremam se za put i polazim istom rutom kao juče. Put je isti, (ne)opterećenost ista, izgreban asfalt na istom mestu. Što je mora bilo, bilo je, od sad su na redu planine i visoravni. Ono što je lepo je što malo nakon skretanja za pećinu gde danas nastavljam pravo, više nema mesta sa izgrebanim asfaltom i mogu da kažem da je vožnja pravo uživanje. Krivine su duge i brze, put se penje sve više i više dok ne stigne do skoro 1900m nadmorske visine. Uživam u pogledu i umesto dosadašnjih 90km/h otvaram gas i stvarno se predajem lepoti predela i puta. Najlepši predeli na Zemlji su na visinama preko 1500m Silazak sa planina je dosta strm, pa nailazim na rampe koje do sad nisam viđao. Radi se o tome da su na spustu, a pre nekoliko krivina, izgrađene rampe koje vode u brdo i gde je posut šljunak kako bi se vozila, mahom kamioni, za slučaj otkazivanja kočnica mogli bezbedno zaustaviti. Koliko mogu da vidim, do sad ove rampe nisu korišćene. Po izlasku iz planina, dolazim do mesta Konya koje mi je otprilike na pola puta današnje rute. Ovo je grad od 2 miliona stanovnika smešten u stepi. Drveća je ovde malo i ovakvi predeli će me pratiti sve do Kapadokije. Uz put koji vodi kroz Konyu i izvan nje posađen je drvored platana u trajanju od nekoliko kilometara. Drveće je zdravo, mlado i jako lepo održavano. Ovo kažem u duhu toga da je krošnji dopušteno da se jako lepo razvije i drvo dobije lep oblik. Kod nas, sakate ih pri orezivanju da te tuga uhvati. Konya je grad o kome se nisam raspitivao pre dolaska u Tursku. Nije mi bio na putanji koju sam planirao, pa mu nisam posvetio ni minut vremena. Zbog toga, shvatam da ga ne razumem. Ako izuzememo već pomenuti drvored, okružuje me žutilo i prašina. Jako se puno gradi. Međutim, malo stambenih zgrada u izgradnji vidim, ali zato duge dvostratnice koje podsećaju na magacine, ali to sigurno nisu, nižu se uz put. Sve su tipski građene i sve su negde do pola izgrađene. Jako mi to sve čudno deluje, jer pričamo o kilometrima zgrada uz put. Potrajalo je dok sam izašao iz grada i izašao na put za Kayseri, odnosno put koji će me odvesti u Goreme. Nastavljam vožnju kroz stepu putem koji je prav kao strela. Ravnica u visoravni omogućila je projektantima da maltene povuku liniju lenjirom i kažu ovo će biti put. Zbog geografskih odlika ove regije, vazduh nije vlažan. Međutim, verovatno zbog visine, toplota sunca se oseća i po prvi put mi je vruće na listove, odnosno na mesta gde sunce bije u čizme. Ulaz u karavansaraj Kako kilometri prolaze, relativno često se pojavljuje putokaz za Sultanhani, a ja nemam pojma šta je to. Međutim, građevina se nalazi na ne više od 100m od glavnog puta kojim vozim i prošavši kroz raskrsnicu krajičkom oka vidim kako izgleda i rešavam da svratim da i vidim šta je u pitanju. Ispostavilo se da se u ovom gradu nalazi istoimeni karavansaraj, mesto na kome su putnici i trgovci u davnim vekovima mogli da odsednu odmore se i odmore konje pre nego što bi nastavili put dalje. Takođe, jako je bitno pomenuti da se ovaj tip da se ova građevina smatra najlepšim karavansarajem iz seldžučkog perioda. U to doba, odmor do tri dana sa hranom bio je besplatan. Ovo je bio jedan od načina da se pospeši trgovina u carstvu. Danas, cela građevina i dalje izgleda impozantno, kako spolja tako i iznutra. U trenutku kada sam ja bio, unutra je bila izložba ćilima, kao i nekoliko, ali ne previše, redova tezgi na kojima su se mogle kupiti rukotvorine i tradicionalna odeća. Ja nastavljam dalje. Ko do sad nije shvatio, obožavam da slikam ovakve prostore U Goreme stižem oko 17.30h i brzo nalazim hostel u kom sam odseo. Još pre nego što ću ući u grad dočekala me je lepota Kapadokije u vidu Pigeon Valley, jedne od poznatih dolina sa izdubljenim stenama i rupicama u kojima se gnezde golubovi. Pravim par fotki i nastavljam dalje do smeštaja. Pigeon Valley kao potvrda da sam stigao u Kapadokiju Goreme je u grad u rupi i iz ovog smera iz kog ja dolazim ulaz u grad je niz strmu nizbrdicu, dok ga stene okružuju sa tri strane. Glavni putevi, dakle sam centar grada, su asfaltirani. Međutim, okolne ulice su mešavina zemljane podlogne, prašine i kamena. Ulice su uske i zbog svega ovoga, parking nije svuda najjednostavnije pronaći, pogotovu za motor. Ja imam malo sreće i parkiram uz jedan zidić, a taman tako da ću sa prozora moći da vidim motor. Tu ispod, u rupi, je Goreme Cena hostela u četvorokrevetnoj sobi, sa privatnim wc-om i doručkom je 19 evra. Hostel je okej, ali daleko od nivoa evropskih hostela. Ovo kažem, jer u Španiji, na primer, za koji euro više može se spavati u hostelima koji su mnogo komforniji i moderniji. No, ono što je meni bitno je da je čisto, a sve ostalo je bonus. Uz dogovor sa recepcionarom, kofere i torbu sa opremom za kampovanje ostavljam na spratu ispod. Prostorija je zajednička, ali nalazim mesto gde da ostavim stvari da ne budu na sred puta i ne privlače pažnju. Svakako ni u jednom trenutku svog boravka ovde nisam imao strah da bi bilo ko mogao da pomisli da ukrade bilo šta, a mogućnost da ne nosim kofere u sobu mi dođe kao premija. Dok sam se smestio, već je prošlo 18h, tako da, po preporuci recepcionera, penjem se na Sunset Hill, odnosno jedno od brda u blizini sa kog se pruža lep pogled na grad, ali i na neke okolne doline kroz koje ću narednih dana pešačiti. Ujutru i uveče naplaćuje se ulaznica 10 lira i okuplja se veliki broj ljudi da uživa u pogledu. Ujutru se posmatraju baloni, a uveče zalazak sunca. Možda inače ne bih dolazio baš ovde u ovo doba, ali pošto nemam šta da radim, odlučujem da iskoristim veče do zalaska sunca na ovaj način. Nakon što je pao mrak, odlučujem da večeram čorbu napravim i plan za sutra. Upoznajem jednog od cimera, Italijana Simonea, i dogovaramo se da ujutru zajedno odemo da gledamo balone. On je dan pre leteo, a sutra putuje. Ležemo umorni obojica i navijamo sat za 4.30h. Treba se popeti na neko od brda kako bi se uhvatio lep pogled.

Dan 15. Mavi Cennet kamp Kao što rekoh, mislim da sam zaslužio jedan dan odmora. Zato se ovog jutra budim kad se probudim, a to je oko 9 sati, doručkujem i silazim na plažu. Do 10.50 se sunčam, 20 minuta se kupam i do pola dva se izležavam na ležaljci koju nema ko da naplati. Pošto sam planirao da provedem jako malo vremena na moru, mrzelo me nosim ili kupujem kremu za sunčanje. Računam od 11h sam u hladu, sunce šta mi može, šta mi sme. Može šta hoće, a sme još više. Videvši da me i u hladu prži ovih tridesetak stepeni, odlazim nazad u kamp oko 14h, oblačim majicu i blejim sve do kasno popodne. Sutra bi trebalo da nastavim dalje na istok ka Alanji i Mersinu. Na ovom putu postoje još dve pećine koje sam planirao da vidim, ali mi problem pravi vremenska prognoza za Kapadokiju. Po planu, trebalo bi da u Kapadokiju stignem za tri dana i da ostanem tamo četiri noći. U prevodu, tačno onda od kad se prognozira tri dana jake kiše. Pošto se već nekoliko dana dvoumim šta mi je činiti, shvatam da bi verovatno bilo najpametnije da promenim plan i odavde odem direktno za Goreme, centar turizma u Kapadokiji. Samo mi je žao što današnji dan nisam iskoristio da vidim jednu pećinu koja mi je tu blizu. Računao sam da će mi biti usput sutradan. Ovog popodneva odlazim do supermarketa na istom mestu gde je i onaj tržni centar kako bih se snabdeo tunjevinom koju sam danas obrstio u nedostatku bilo čega drugog. Kad sam već tamo, bacam oko na frizerski salon i vidim da onaj frizer od juče seda u kola i odlazi, a da ostaje neki mlađi lik unutra. Rešavam da moram da skratim bradu, tako da, iako mi prvo traži 10 evra, uspevam da spustim cenu na 2,5e i posle 10 minuta izgledam kao novi čovek . Inače, turski prodavci me nisu smarali tokom celog putovanja. Ili je za to zaslužno moje po defaultu namršteno lice ili je činjenica da sam sam i sportski obučen, pa im nisam interesantan. Vraćam se u kamp i počinjem prikupljanje stvari i strateško pakovanje za dug put sutra. I ovaj jedan slobodan dan mi je bio dosta dosadan i još jednom potvrđuje da me odlazak na plažu ne ispunjava kao kad sam bio dete.

Dan 14. Mavi Cennet – pećina Altinbešik – Mavi Cennet Pošto sam sinoć oprao veš, obući se ujutru je ponovo zadovoljstvo Za danas je plan da odem do pećine do koje juče nisam stigao, a da popodne provedem na plaži. Kiša nije najavljivana, ali ako sam nešto naučio na ovom putovanju to je da se prognozi, makar u Turskoj, ne može verovati. Zbog toga, kišno odelo ide sa mnom, a bočni koferi ostaju u kampu. Ipak, pre svega ovoga valjalo bi zameniti eure u lire. Ostao sam na jako malo lira, a moram da platim smeštaj. Čitao sam da je mnogo bolje plaćati u lirama, jer trgovci daju loš kurs za euro, tako da je zamena love prva stvar koju ću danas da obavim. Zbog toga, umesto da na izlazu iz kampa idem odmah na zapad, prvo vozim skoro 13km na istok do velikog tržnog centra u turskom stilu i menjam lovu. Tip tržnog centra može se uporediti sa tržnim centrom u bloku 70, mada ima razlike. Ovaj tržni centar je otvoreniji, sa jako visokim plafonom do čijeg vrha su naređani artikli za prodaju. Najčešće su to patike i tekstil, ali ima i prodavnica kože, nekoliko zlatara i prodavnica elektronske opreme. Takođe, tu je i jedan frizerski salon. Pošto već dve nedelje nisam skratio bradu, poželeo sam da proverim koja je cena samo da je prođe mašinicom. Prvo my friend kaže 10e, pa na moje istomomentno okretanje spušta cenu na 5 evra. Reko’ druže ja se za manje od 5e ceo skratim, a ne samo bradu, zdravo doviđenja. Pošto sam zamenio pare, vraćam se na put i krećem u pravcu grada Konya. Čim se sa magistrale D400 izađe na put D695, frekvencija saobraćaja osetno opada. Danas su ispred mene najčešće kamioni, mada i oni retko, ali se tu i tamo pojavi neki automobil rešen da me pretekne po svaku cenu. Sve ih puštam, samo nek mi se sklone s tablice. Put je širok i u dosta dobrom stanju, ali… Naravno da postoji neko ali… Ono što sam i ranije primetio, a ovde je pogotovu izraženo je to da Turci, iz nekog razloga koji još nisam uspeo da razumem, na potpuno kvalitetnom putu, na nizbrdicama, a ponekad i uzbrdicama, grebu gazni sloj asfalta. Nije to skinuto kako bi se stavio novi sloj preko, samo je izgrebano tako da ostanu one brazde. Na raznim sam mestima ovo primetio, ali mi je ovde posebno bolo oči, jer je ceo put u dobrom stanju, asfalt je sličan ovom našem i stvarno može lepo da se vozim, osim kada je taj prvi sloj asfalta izgreban. Tada, motor pliva po putu, a ja u kacigi psujem. I uvek je to kad bi vožnja trebalo da bude najinteresantnija, dakle u krivinama, ili kad ima potencijal da bude najzajebanija, dakle na dugim nizbrdicama sa krivinama. Jedino što mi pada na pamet je da je ovo način da ili: 1- Uspore saobraćaj ili 2- U zimskim periodima smanje skliskost puta pod naslagama snega i leda Štagod da je razlog za ovu praksu, ozbiljno smanjuje zadovoljstvo u vožnji. Takođe, ovo je i put sa tri trake. Srednju traku, po potrebi, mogu da koriste vozila i iz jednog ili drugog pravca, ali po pravilu ti je ona na raspolaganju prilikom kretanja uzbrdo, kako bi mogao da pretekneš kamione. Ipak, ovo Turcima ništa ne znači, pa se tako jako često dešavalo da iz suprotnog smera, koji ima duplu punu, izleću kola tom srednjom trakom kao da je njihova, iako nije. To je još jedan razlog zašto sam je upotrebljavao smo sporadično, odnosno ili prilikom preticanja ili kad je put izgreban. * Putovanje do pećine je trajalo oko sat i po vremena, mada je u jednom trenutku delovalo mnogo duže. Nakon silaska sa glavnog puta vozi se putem koji je jako mali i vodi kroz sela, a na nekim mestima širine je jedne trake, tako da smo se kamion i ja na jedvite jade mimoišli uz uzajamno čekanje da se postavimo tako da možemo da prođemo jedan pored drugog. Ipak, s druge strane, pećina je u podnožju planine sa čije druge strane sam malopre vozio, tako da je priroda spektakularna. Ulaz u nacionalni park je 45 lira, odnosno sad već 2 evra i on se naplaćuje par kilometara pre same pećine. Kada se dođe do pećine postoji pristojan parking i par mesta gde je motor moguće ostaviti u hladu što takođe radim. Skidam opremu i čizme, obuvam patike i sve ostalo ostavljam na motoru i odlazim do ulaska u pećinu. Ulaz je još 45 lira, ali kroz pećinu nema šetnje. Ulaz u pećinu Ovo mesto je poznato zbog toga što, pored toga što je lepo, je najveće podzemno jezero u Turskoj i treće najveće na svetu! Za posetioce je dostupno samo prvih 200m koji se posećuju čamcem i u pratnji vodiča-veslača. Ima nekoliko čamaca koji mogu da prime 5-6 ljudi, po mojoj proceni, ali je u ovom trenutku poseta slaba, tako da ja idem sam. Stigao sam tačno u trenutku kada su dva minibusa završila svoj obilazak. Poseta pećini traje 15-20 minuta i vredi svaki minut vožnje dovde. Mada je pećina donekle siromašna sitnim nakitom na koji smo mi na našim prostorima navikli da viđamo, krupni nakit je impozantan. Na samom kraju je vodopad koji se čuje kako huči, mada je teško razlučiti odakle zvuk dolazi, jer je pozadina stene potpuno bela, pa se slap vidi tek kada se priđe. Osim toga postoje razne figure koje su me podsetile na ljude, ali i jedan most kao minijatura Khazad-dum mosta iz serijala Gospodar prstenova. Za one koje ne barataju temom u detalje, to je most gde Gandalf pada u ambis na kraju prvog filma Khazad-dum most Polazište Vrlo zadovoljan posetom pećini, krećem nazad. Na ovom malom putu sam video dva restorana. Jedan pod nazivom Montenegro drugo mesto je dosta autentičnije, pa sam rešio da sednem ovde i pojedem čorbu. Posle 6-7 minuta stižem do njega i vidim dva motora parkirana ispred i vozače koji još nisu seli. U pitanju su Honda CRF i Honda Grom od 125cc. Upoznajem se sa Tamarom i Timom i saznajem da su se uputili iz Nemačke za Japan! Sledećih 5 meseci planiraju da budu da na putu, a krenuli su pre mesec dana. Zajedno sedamo i uz priču klopamo čorbu, pitu sa sirom i zeljem, drugačiju od toga kako je mi pravimo i preukusnu salatu od paradajza. Mislim, salata sama po sebi nije ništa posebno, samo je kod nas postalo preteško naši ne-plastičan paradajz sa ukusom. Posle oko 45 minuta razmenjujemo instagram profile i razilazimo se. Oni dalje ka pećini, ja dalje ka kampu. Put do kampa prošao je kao i svaki drugi. To naravno znači da je posle sat vremena krenula da pada ozbiljna kiša. Pošto danas nigde ne žurim, odlučujem da iskuliram malo na pumpi dok pljusak ne prođe. Uz čaj i društvo još dvojice turskih motorista ispraćam 3 jaka naleta kiše i nekoliko manjih. Posle oko sat vremena odlučujem da je bilo dosta čekanja, a i kiša, mada nije stala, slabije pada. Četrdesetak minuta kasnije stižem u kamp, skidam sve sa sebe i odlazim na plažu. Lagano popodne odlučujem da provedem na laganom suncu, kao i da sutra uzmem slobodan dan od vožnje i ostanem ovde na kupanju.

Nisam siguran na koji si se post nadovezao Sveto, ali ako je za "kuvare u nuždi", u pitanju je (neuspela) šala na temu ulja (jestivog, a ne motornog) za lanac. Nit sam nešto loše mislio nit je šala bila iole dobra

Dan 13. Serik – Koprulu kanjon – kamp Mavi Cennet; ~130km Lepota ovog hotela u kome sam spavao je što motor mogu a vidim sa prozora i što nisam morao da skidam kofere sa njega, a to do sad nije bila praksa. Budim se i prvo pogledam kroz prozor. Sve je na mestu, znači mogu da idem na doručak. Kao i svaki doručak, iz mog iskustva u Turskoj, i ovde je po principu švedskog stola. Nekoliko vrsta salama, sira, jaja, salata, slatke opcije… Mada ništa nije ne znam kakve klase, svega ima i sasvim je dovoljno da se čovek fino najede pred polazak. Nakon što sam završio doručak, oblačim se i spreman sam za za polazak. Danas, kao i juče, vremenska prognoza nije povoljna, ali i pored toga odlučujem da odem gde sam planirao. Jer, kad se dvoumiš, a ti vozi zar ne? Pa, zašto da ne, juče je uspelo. Plan za danas je poseta antičkom amfiteatru Aspendos, tačnije, najbolje očuvanom antičkom amfiteatru, a nakon toga mesto kome se izrazito radujem – Koprulu kanjon. Do amfiteatra imam oko 15 minuta vožnje, a do kanjona još sat vremena. Na kraju dana, kao i uvek do sad, tražiću mesto za spavanje. Glavna fasada amfiteatra Posle 10 minuta vožnje stižem do lokaliteta. Osim samog amfiteatra, na ovom mestu ima još interesantnih stvari za videti, poput akvadukta koji se nalazi nedaleko odavde. Ipak, mene ostale stvari baš ne interesuju. Video sam dosta toga do sad i akvadukt mi je mnogo manje zanimljiv od kanjona koji planiram da posetim. Zbog svega ovoga, u amfiteatru se zadržavam do 20 minuta i vraćam se na motor. Malo fotki pre nego što krenemo dalje. Put do kanjona bi trebalo da bude relativno kratak. Svakako sat vremena u poređenju sa svom vožnjom do sad koju sam napravio nije mnogo. Pored toga, meni prava vožnja u Srbiji počinje posle sat vremena i tek nakon izlaska iz Beograda. Bez konsultovanja mape neposredno po kretanju sa parkinga, ubacujem u prvu i pratim put. Put i nije nekog kvaliteta, ali nije opterećen. Ovo je neki sporedni put koji bi trebalo da me odvede do magistrale koja će me odvesti dalje na sever. Vreme prolazi, oblaci se gomilaju, a ja i dalje vozim. Pola sata prođe i evo prvog putokaza. Pokazuje Serik. Hmm, odatle sam krenuo jutros. Hajde malo dalje, biće drugog putokaza. I dalje Serik, Serik, Serik… Ma ne seri da sam se zajebao! Parkiram, palim mape, gledam i pitam se dal da plačem. Pošto nisam odmah na startu proverio kuda treba da idem, završio sam na nekom putu koji me vodi bukvalno u krug! Da se vratim nazad putem kojim sam došao, ne isplati se, to je sad već duža varijanta. Šta ću drugo osim da pustim GPS da me vodi do magistrale, pa ću onda da ga ugasim. Pola sata kasnije, mrak mi pada na oči. Evo prokletog akvadukta koji me uopšte nije interesovao! Jaooo prokletinjo, vratio sam se tačno na mesto sa kog sam krenuo! Trebalo je da u 12h budem u kanjonu. Umesto toga, stići ću u 13h. Nije strašno, ali planirao sam da idem na lagani hiking, jer fotke koje je @Sveta 5. postavio u svom putopisu bile su fantastične i nisam želeo da izgubim sat vremena na vrtenje u krug. Nastavljam da pratim GPS. On me vodi preko malog betonskog mosta preko nabujale reke i odatle pratim put dalje. Putić krivuda, a ispred mene je auto koji se ponaša kao da želi da ide gde i ja, odnosno tu i tamo usporava kao da proverava da li je na dobrom putu. U jednom trenutku oni mene propuštaju, ja dajem gas i idem dalje. Malo kasnije stajem da proverim mapu koliko još ima do magistrale, a onda me isti ovaj auto pretiče. Sreća, pa se magistrala sad već nazire u daljini. Dolazim potočića koji je nabujao preko puta kojim idem, dovoljno dubokog da moram da stanem da razmislim kuda da ga pređem. Neki fini čikica mi sugeriše koji deo da pregazim i nekoliko minuta kasnije eto me na magistrali. Gassss! Put do kanjona je lep za vožnju. Asfalt je kao i inače u turskoj, ali nema one masnoće po kolotrazima i nema kolotraga kao takvih, samo tragovi kuda točkovi inače gaze. Neopterećen je put i može lepo da se uživa u vožnji. Dobar deo je i rehabilitovan. Za oko pola sata- 45 minuta stižem do kanjona. Pored reke, nekih 4-5km uz obalu nalazi se niz agencija koje nude rafting. Mada zaintrigiran, nisam imao rafting u planu. Ipak sam došao ovde da prošetam po prirodi. Sad ponovo kreće mala zajebancija. Turski putevi gospodnji Prvo, u svim svojim pripremama, obratio sam pažnju na to gde je kanjon, ali ne i na to gde počinje pešačka staza. Drugo, vreme se zaista kvari i čini se da je kiša neminovna. Treće, kiša je padala ovih dana i sve okolo je već mokro i čim nije kamena podloga, blato je. Zbog svega toga, i ne ide mi se previše u hiking sad kad sam već tu. Možda neminovna kiša najviše mi i smeta. Pogled s litice na kanjon. Zbog obilnih kiša prethodnih dana inače tirkizna voda vidite i sami kakva je Parkiram motor na putu na mestu gde sam video grupu raftera da se slikaju. Prilazim litici kad su otišli i otvara mi se fantastičan pogled na kanjon! Dok mu se divim, prilazi mi jedan lik kog sam već video kako zuji okolo na svojih 125 kubika i nudi mi rafting. Zbog sve vlage u vazduhu i u podlozi, počinjem da se lomim da li da idem ili ne. Malo tu razgovaramo i odlučujem da investiram 20e u spust. Dogovaramo se da se nađemo kod mosta koji je oko 300m niže. Taman da ga ja vidim, a i da on nađe još neku žrtvu za čamac. Beskonak most niže kog je start za rafting Dolazimo do polazišta gde ja na brzinu skidam sve sa sebe, oblačim šorts za kupanje i uskačem u čamac. Svu opremu ostavljam prijatelju da je stavi na suvo da ne pokisne i krećem u spust. Čamac je mali i u njemu je nas četvoro. Skiper, koji zna do 4 reči engleskog, jedan par mojih godina i ja. Ja u šortsu za kupanje, onom prsluku za spasavanje i sa šlemom na glavi. Ovo dvoje, kukala im majka, mnogo obučeniji od mene. Doduše, on isto što i ja, ali i majica ispod prsluka. Ali ona jadna devojka sa sve maramom na glavi, dugim rukavima i nogavicama. Skroz pokrivena, samo joj se lice vidi. Bar ima lep osmeh Ali jadna ona koliko njoj mora da je bilo hladno. Reka je hladna i posle 5 minuta spusta, već smo mokri. Deset minuta kasnije kreće pljusak. I to ozbiljno jak pljusak sa krupnim kišnim kapima koji će trajati oko 45 minuta. Ako ona jadna taj dan se nije razbolela od sve one natopljene odeće, svaka joj čast. Negde na pola puta stajemo. E sad, ja se radujem, mislim da je kraj Da se ne lažemo, ladno je. Pada kiša, bukovi nisu preveliki, ali dovoljni da te okupaju onom ladnom vodom. Skiper ipak zna 6 reči engleskog – 5. i 6. su here, swim. Ne reci dvaput druže, jebo kišu i sve ostalo, uskačem ti ja u reku! Kad sam se u Tari kupao na 15 stepeni napolju, mogu i ovde. Reka je začuđujuće plitka, moglo bi da se stoji da voda ne vuče. Kupam se maksimalno 3 minuta i vraćam se u čamac. Dupe me zabolelo koliko je voda ladna. Dakle, pristajemo! Pošto je cela akcija bila proizvod trenutka, apsolutno nisam stigao da mislim na bezbednost svojih stvari. Ostavih sve što imam gore liku koga sam upoznao 10 minuta ranije i sad mi se kroz glavu razni scenariji vrte. Dal će sve ostati sigurno? Dal će da me maltretiraju da bih dobio stvari nazad? Dal će da mi naplate ležarinu? Moje mračne misli podgrevaju i drugari iz čamca. Ne zbore ni reč, a i to mi je sumnjivo. Vidim da on zna Engleski, ali neće da priča. Dve rečenice i to je to. Lagani hejt prema jedinom ne-Turčinu u čamcu. U jednom trenutku sam zamolio devojku da me slika da imam uspomenu. Svoj telefon sam ostavio u jakni, a GoPro nisam ni stigao da pomislim da ponesem, a ona, vidim, ima telefon oko vrata u ono providnoj plastičnoj foliji. Slikala me jeste, ali možda se ovaj lik uvredio što sam joj se obratio. Nemam pojma. Bitno da mi pristajemo i tu je kraj. Nije kraj. Pravimo pauzu da se ovo dvoje spuste zip-line-om. Pita me skiper dal bih i ja, ali odbijam. Bio sam ne nekoliko zip-line-ova i svaki je bio milion puta interesantniji od ovog, tako da odlučujem da čekam. Ostali smo ovde jedno 45 minuta dok je ekipica došla na red. Pre nas je bilo jedno 30 ljudi, pa se čekalo da oni prvo se spuste, pa onda mi. Za to vreme, pokušavam da popričam sa skiperom, ali džaba. Sedim. Čekam. Sušim se. Bar je kiša stala. Jedino što uspevam da saznam je da imamo još bir saat vožnje do kraja. Lele, ceo jedan sat po ovoj ’ladnoći. Hajde, možda se putevi prosuše da ne moram da vozim u kišnim pantalonama. Pitam Turčina da mi pošalje sliku, predlažem whatapp, jer sam shvatio da se on najviše koristi. Kaže Turčin bolje na mail. Može druže, nije mi bitno. Spremi on mejl, ja unesem adresu, ali ne kliknuh Send, već dadoh njemu misleći možda ima još nešto da doda. Nažalost, taj Send ni on nije stisnuo, tako da sliku nisam dobio. Sedamo nazad u čamac i idemo dalje. Verovaću mu na reč da je bilo jedan sat spuštanja, jer nemam kako da proverim. Svakako nije izgledalo kraće od toga. Interesantno je da ima puno čamaca koji se spuštaju ovuda, ali nemaju svi istu krajnju destinaciju. Razlika u nekim slučajevima je dosta velika u našu korist. U jednom trenutku stiže komanda, my friend, scoop i prst koji polazuje gde idemo. Kraj jebote! Izvlačimo čamac na obalu i čekamo 10 minuta da kombi dođe po nas. Mokri smo i hladno je, ali sad će kombi, pa ćemo da se ugrejemo. Nije se desilo. Dođe kombi, nabaciše oni čamac na krov, ali valja čamac pričvrstiti. Kako se to radi? Pa tako što se pričvrsti uže za čamac, pa za kombi. Kako za kombi? Pa lepo, sa jedne strane otvoriš prozor i provučeš uže, a sa druge strane ostaviš ona velika klizna vrata otvorenim i vežeš uže za kuku u podu. Jaoj agonije! Tek sam skinuo onaj mokar prsluk sa sebe shvatim da će promaja da me bije sve gore do kampa. Sedi, ćuti neće dugo. Prođosmo startnu tačku za zip-line, kad čujem domunđavanje o čaju. Mislim se ajmo gore u kamp, jebo čaj, mora da se ide dalje, a i da se obučemo. Ma kakvi, smota vozač na levo i opet na mesto gde smo bili pre sat vremena stajemo na pauzu. Dobija svako po vreo čaj. Sedimo, oni nešto među sobom pričaju dok ja gledam u reku, šta ću. Posle 15 minuta, opet sedamo u kombi, opet ona promaja bije, ali sad bar idemo do kraja. Stižem na polaznu tačku i ne vadim pare dok se ne obučem. Em mi hladno, em me intresuje dal mi je sve tu. Tu je, nije Turčin prevarant. Ili jeste malo prevarant kad je rekao da će mi staviti stvari u office, ali office ne postoji. Tu gde sam uskočio u čamac, tu mu je skromna kuća, office ne postoji. I babu ili majku mu upoznah. Fake it till you make it. Simpatično mi je sve to i moram da priznam da je sasvim okej lik. Jedna nebitna bela laž sa ciljem da zvuči ozbiljnije nego što cela priča jeste, ali ništa prevara. Engleski mu je odličan i dobijam još nekoliko saveta na šta da obratim pažnju, kao i ponudu da kampujem tu negde kod njih. Da je vreme lepše, možda bih i ostao, ali uz kišu stvarno nemam šta da radim ovde. Želeo sam da ovog dana odem i do jedne pećine koja je tu u blizini i koju mi on strastveno potvrđuje da moram da vidim. Ipak, okasnio sam danas. Sad je 16h i uskoro se zatvara. Obukoh se, pružih mu 20e i još malo kao bakšiš i uputih se ka motoru. Lepa je ovo avantura bila, samo da je bio neko ko (hoće da) priča Engleski. * Put nazad bio je lakši. Hoću reći, nisam se gubio po selima Turske. Gledam mapu i nalazim regiju u kojoj bih hteo da se smestim na bar dve noći, a ispostaviće se na tri. Do već pomenute pećine vode dva puta. Jedan iz ovog smera koji sam danas išao, a drugi malo dalje sa istočne strane planine. Oba kreću sa puta D400, odnosno magistrale koja prati more. Odlučujem da se vratim do obale i da nađem kamp gde bih mogao i da operem veš. Kako bih lako pronašao kvalitetne kampove, koristim Google Maps i opciju Reviews. E sad, posle iskustva u Kemeru gde je kamp koji mi se baš nije dopao ima ocenu 4,8, shvatam da se Turcima baš i ne može verovati kada su ocene u pitanju. Od tada pa nadalje filtriram reviews po jeziku i čitam samo one izorno na Engleskom. Pronalazim dve opcije. Jedna od njih je potpuno novi kamp koji se nalazi baš na plaži. Odlučujem da odem prvo tamo. Pošto sam stao da pojedem s nogu nešto domaće (i neukusno), a zapravo proprženo žilavo mleveno meso u kifli, do kampa stižem tek negde oko 18h. Prvo sam promašio mesto, jer tabla na magistrali mi se čini da ne postoji. Okrenem se i parkiram i vidim uređena mesta za kamp. Međutim, ovo nije kamp, mada ima mesta za šatore, kao i tuševe. Ovo je kafić koji možda u budućnosti bude kamp. Već vidim da mi se mesto ne sviđa, ali je lokacija dobra. Okolo razni neki građevinski materijal leži i stvarno nije neka domaćinska atmosfera. Dolazi gazda kampa i pričamo o ceni. Ispod 200 lira neće da spusti, a to mu dođe 10 evra za noć. U kampu jedan samo još gost ima. Na sve to, nalazi se tačno ispod magistrale, znači buka od kola je neminovna. Zahvaljujem se i odlazim dalje. Bar znam da mogu ovde da se smestim ako bolje nešto ne nađem. Vraćam se nekoliko kilometara u smeru Antalije i idem u Mavi Cennet. Ovo bi trebalo da je pansion sa mestima za kampovanje. Ima dobre ocene, ali nešto me slike na mapama nisu baš privukle. I eto kako loše slike mogu uticati na posao. Cennet na Turskom znači raj i ovo mesto stvarno jeste mali komad raja. Zalazak sunca iz rajskog kampa Prvo, zavučeno je ispod malo brda i na oko 200m od magistrale. Dakle, mir i tišina. Drugo, mesta za kampovanje su na dva nivoa. Ovo gde sam ja je prvi nivo i tu mogu i kamperi da se smeste. Drugi nivo je jako simpatičan. Nalazi se desetak stepenika niže i ima čist pogled na more. Površina na koju se postavlja šator je travnata, pa to nije savršeno, ali to mi sad nije ni bitno. Zemlja jeste vlažna, ali kažu da neće biti kiše narednih dana, makar ne u ovom delu. Još 15 stepenika niže i nalaziš se na dugoj i širokoj peščanoj plaži. Duga je kilometrima, prazna, a more izgleda fantastično. Pogled iz kampa Malo je reći da sam odmah odlučio da ovde da spavam. Uz malo povuci-potegni, dobijam prihatljivu cenu od 7,5e za noć i postavljam kamp. Stavljam veš da se pere i posle pola sata od dolaska brčkam se u čistom moru. Ja i niko drugi.

Sad kad smo je rešen problem sa prostorom za slike, možemo da nastavimo Još par detalja iz Sagalasosa Manja, donja, agora Detalj sa fontane Postoje dva ovakva tunela sa svake strane fontane i kad se uđe u njih, ubrzo kreću stepenice koje se penju u brdo. Nažalost nisu do kraja istraženi i rekao bih da je dubina do koje se može ući oko 7-8 metara Razrušeni "Jedi Temple" koji sam pomenuo u tekstu Tunel kojim se izlazi na gledalište

Ja imam dogovoren drugo putovanje, pa ću sa žalom propustiti, ali želim vam svima lep provod

Kad smo išli za Hunedoaru pre 10 dana, istraživao sam o putu 66A i prema Google Street View-u zaključio da posle jezera put postaje jako loš za bilo koji putni motor i da nema poente ići njim. Zato smo išli na 66D, kao i većina ljudi ovde raduje me da čujem da je put zatvoren, jer to možda znači da će da ga renoviraju. Rumuni su, prema izgledu asfalta, u zadnjih godinu dana, a i ovog leta uložili ozbiljnu lovu u puteve, pa možemo se nadati da će i ovaj put doći uskoro na red

I dalje mu ne opraštam ravnozemljaštvo ali dobro, niko nije savršen

Vi niste čuli za izreku manje je više

Kakvi ste kuvari u nuždi imao sam za podmazivanje, ali ne i za čišćenje

Meni je Road 5 pozadi trajala 20.000km (ovo je prvi put da menjam zadnju, a uzeo sam motor 2019) i nemam ništa manja očekivanja od TF. Naravno, ne silujem motor, pa zato i očekujem dugovečnosti.

Odma' montiraj taj pinlock, nema šta da čekaš

Ne znam da li sam raportirao, ali došao sam do ove stolice pre puta u Tursku. Odlična je, ali sam je džabe nosio, koristio sam je maksimum 3 puta. Super je što mi stvarno stane u torbu pored ostalih kamp drangulija

Dan 12. Kemer – Antalija – Sagalasos – Serim; ~320km Kao i svaku noć koju sam provero u šatoru i ovu sam jako lepo spavao. Sat me budi u 6h i ustajem da se spremim. Kao i uvek, za oko 2 sata sam spreman da krenem i oko 8h izlazim iz kampa. Ustali smo samo ja i gazdarica. Kemer je jako blizu Antalije, tako da prateći magistralu, jako brzo stižem do grada i stajem na jednu pumpu da natočim gorivo i odlučim kuda dalje. Najveći problem da nastavim gde sam poželeo predstavlja nebo koje se u daljini crni, a iznad mene je sive boje i tu i tamo me pogađaju kapi kiše. Pošto je danas 12. dan puta, već polako počinjem da razmišljam o pranju stvari. Donjeg veša imam za još nekoliko dana, ali bih radije da operem što pre nego da dođem u situaciju da moram da okrećem naopako S obzirom da vremenska prognoza nije dobra i u to da nije dobra mogu i da se uverim gledajući u planine kroz koje bi me put vodio kada bih rešio da krenem putem kojim sam planirao. Naime, severno od Antalije postoji lokalitet pod nazivom Sagalasos. Antički grad smešten je u planinama i poseban je, jer ima impozantnu fontanu širine 28 metara i 9m visine koja je očuvana u jako dobro stanju. Odnosno, srušio ju je zemljotres u 7. veku nove ere, ali je srušio tako da su se blokovi preturili unapred i bilo je jako jednostavno rekonstruisati je. Međutim, doći do nje zahteva vožnju u ono crnilo u daljini, a tamo mi se uopšte ne ide. Umesto toga odlučujem da pokušam da potražim smeštaj u Antaliji i da ostanem ovde dve noći, dovoljno da operem veš i da se osuši. Već sam negde napomenuo da u Turskoj može da se koristi Booking.com, ali je neophodno koristiti internet sa srpske kartice. Ovo i radim i naredna dva sata pokušavam da nađem smeštaj. Taman kad sam pomislio da sam uspeo i sve dogovorio, domaćin mi odlučuje da mi ne dozvoli da se smestim kod njega kada je čuo da dolazim motorom. Zašto? Navodno postoji jako velika šansa da mi neko ukrade motor. Ovo me jako čudi, ali šta sad, ako mi čovek ne da da spavam kod njega, šta da radim osim da tražim dalje. Ceo ovaj proces potrage za smeštajem čine da se emotivno potpuno ispraznim i ostanem bez volje da nastavim sa potragom. Jednostavno, skupo je. Zovem dva hotela i u jednom mi nude cenu od 35 evra za noć, a u drugom jedva da pričaju Engleski. Mislim se u sebi:“Ok, imam mesto gde mogu da odem u najgorem slučaju, a to je taj hotel od 35 evra. Kako sam ono nazvao putovanje? Kada se pitaš šta da radiš, a ti vozi, a? Jebo sebe ako sad odustaneš! Penji se na motor i pravac Sagalasos“! Tako i bi. * Put me vodi na sever kroz planine. Jako je lepo voziti uzbrdo, ali svi znamo da what goes up must come down, pa to isto važi i za mene. Prizori planina kroz koje vozim su interesantni. Postoji neko nisko rastinje, ali mahom sam okružen golim kršem. Deo puta je dobar, mada se deo i renovira, pa kamioni i automobili mi stoje na putu uživanju u vožnji. Uspevam da ih preteknem i dajem sebi oduška, makar dok ne dođe vreme za povratak. Što se tiče kiše, ona je tamo u daljini i ja nastavljam da gledam u ono crnilo. Ubrzo nakon što sam prošao prevoj i izašao u ravnicu, put me vodi udesno, a udesno nebo nije crno! Put je sada manji i dosta prazniji. Ipak, i pored toga što je crnilo ostalo tamo negde, ubrzo počinje kiša. Ja nastavljam da vozim ka Sagalsosu dok se kiša pojačava. Dolazim do skretanja za ovaj grad, a tamo put potpuno uklonjen i naredna 2km vozi se po kamenu i po kiši dok su udarne rupe svuda oko mene. Tek kad sam došao u BG sam uspeo lepo da skinem ovu belu prljavštinu Kiša najjači intenzitet dostiže tačno kad parkiram na ulazu u lokalitet. Sreća, pa sam sa sobom poneo nešto što zovem „neš jebat“ šeširić. Kad ga stavim izgledam kao silovatelj u pokušaju, pa me kišno odelu malo vadi, jer sa njim ličim na putara. Šešir sam kupio na vojnom otpadu i liči na one stare vatrogasne šlemove koji se već jako dugo ne koriste. S jedne strane, zadnje, kačket je duži, pa niz njega može da se sliva kiša na leđa ili, ako se okrene, onda može bolje da štiti od sunca. Bitna stvar je da je od goretex-a i trebalo bi da me odlično sačuva od kiše. Skidam sa motora tank-torbu da ne kisne ako ne mora i dogovaram se sa momcima koji prodaju karte da kod njih u kućici ostavim torbu, kacigu, natopljene kišne rukavice, jaknu i još poneku sitnicu. Ostajem u kišnom odelu, moto-pantalonama i aktivnom vešu. Šešir na glavu i krećem u obilazak. Sreća moja je u tome da kiša staje ne više od 5 minuta nakon što sam stigao ovde. Sunca nema, ali tako je i bolje. Samo mi još treba sparina na sve ovo što nosim na sebi. Krećem u razgledanje. Fontana Gipsane figure nisu original Definitivno najjači utisak ostavlja fontana. Jednostavno je impozantna! Osim nje, ovde postoje manja i veća agora, delimično srušen amfiteatar kapaciteta 9000 mesta koji me podseća na neki razrušeni hram džedaja i ostali elementi koje je imao i svaki drugi antički grad. Pošto je smešten na uzvišenju, pogled odavde je fantastičan! Grad je bio veliki i postoji nekoliko ruta koje se mogu pratiti da se obiđe deo ili ceo grad. Toliko je veliki da jedna vodi van ovog centra u kom sam ja i vremenski je neophodno oko 4 sata u jednom smeru da bi se cela obišla! Ja sam ovde ostao oko dva i po sata pre nego što sam krenuo nazad. Ovo je i prvo i jedino mesto gde sam se svađao sa bilo kim. Pojavila se neka glupača koja se ukupno oko pola sata slikala na fontani. Pokušava da izgleda seksi, ali ne liči ni na šta. U nekim srednjim četrdesetima ponaša se kao bolid od 25 godina, a slika je neki vršnjak kome ne znam šta ona treba u životu. Mora da se nada da će da mu da, jer da mu je već dala, teško da mogu da zamislim da bi iko imao strpljenja da se toliko maltretira . U svakom slučaju, meni je zafalilo 10 sekundi vremena da se slikam ispred fontane i da idem dalje u obilazak, ali glupača mi kvari planove. Ovde je bio jedan poduži pasus o njenom ponašanju, ali reših da joj ne dajem prostora – i ovo je dovoljno vazduha utrošenog na nju. Ostavio sam je da završi svoj photosession i za to vreme, otišao u drugi deo grada, video sve što me interesuje i u povratku se vratio da napravim svoju jednu sliku i da krenem nazad za Antaliju. Istim putem nazad, negde je moralo da kulminira. Naravno, kulminiralo je opet u planinama. Čim sam zagazio na prevoj, sačekala me je kiša i crnilo. Sve ono crno što sam video u dolasku sačekalo me je i maltene progutalo. Vidljivost se smanjila na bukvalno nekoliko desetina metara, a kiša je lila kao nikada do tad na ovom putovanju. I tako sve niz planinu dok ja vozim kao po jajima i molim se da ne otklizam negde niti da me pokupi neki lokalni krelac. Srećom sve je okej prošlo, a kiša je stala na ulazu u Antaliju. When in doubt ride, a? Dobar naziv za celu ovu ekspediciju! Odlučio sam da spavam u onom hotelu od 35 evra u mestu Serim, odmah van Antalije. Pričaju engleski, a možda uspem i da spustim cenu. Na putu do tamo, treba proći celu Antaliju, što i nije preveliki problem, ali traje. Stajem na jednu pumpu, jedem i koristim priliku da očistim lanac. Prvo čišćenje posle 2.500km. Šta reći, samo mrtvih četnika nije bilo u njemu. Do sad ga nisam čistio jer sam zaboravio da ponesem sprej, a u Turskoj je bilo jako teško naći prodavnicu koja ih drži. Na nekoliko mesta sam pitao i tek u Yamahi nađem Yamalube za čišćenje. Odličan je sprej i evo i dalje ga koristim. Sa pumpe pravac u hotel. Dogovaram da mi spusti cenu za 5e, a da zadržim i doručak. Mislim, opcija bez doručka ne postoji inače bih se i njega odrekao. Ništa kao konzerva tunjevine. Odlazak u prodavnicu po zasluženo pivo i pravac tuširanje i krevet. Današnji dan u znaku čuvene izreke „ko reskira, profitira“. Laku noć. PS. Imam problem sa prostorom za slike, pa kad rešim stiže još 5-6.

Dan 11, Demre – Myra – Chimaera – Kemer I ovog jutra se budim rano i već oko 6h sam na nogama. Pakujem stvari i pripremam se za rani polazak. Već oko 7.45h sam završio doručak i spreman sam da pođem, ali se pojavljuje moj domaćin i nudi mi da popijemo čaj. Turski čaj ima neki specifičan ukus i prija mi, tako da ne odbijam. Saznajem da je ovo najkišnije proleće kojeg se gazda kampa seća i žali se da mu to ozbiljno utiče na biznis. S obzirom na to kakav je grad Demre, nisam siguran da li kamp bude pun koliko on to tvrdi, ali mu verujem da biznis nije dobar koliko bi on voleo da bude. Na ulazu u muzej-crkvu Sv. Nikole Oko pola 9 završavam čaj i krećem dalje dok me kiša ne uhvati. Silazim u Demre i prolazim kroz grad na putu ka prvoj stanici danas, a to je crkva Sv. Nikole u kojoj je on i bio sahranjen dok Italijani nisu, navodno, mošti preneli u Bari. Crkva je bez vodiča delimično interesantna... Grob Sv. Nikole Nakon što je kiša stala, nastavljam dalje ruševina grada Mira (Myra). Ovo mesto je posebno, naravno, zbog grobnica koje su uklesane u stenama. Iznutra su prazne, ali su fasade jako interesantno uređene. Negde sam pročitao da su Likijci verovali da će duša lakše otići u raj ako je bliže nebu, pa su onda i grobnice klesane u stenama i na visini. Osim grobica, ove postoji i sačvuan lep amfiteatar, a sam lokalitet se nalazi na ne više od 10 minuta centra Demrea. Za danas je planirano dosta aktivnosti, tako da idemo dalje. Sledeće mesto je planina Himera poznata po svojim otvorima u stenama iz kojih izviru gasovi koji se na površni pale. Zbog toga je poznata i kao, u slobodnom prevodu, vatrena planina. Put od Demrea dovde vodi prvobitno uz more. Na početku prati dugu peščanu plažu, da bi kasnije obala postala razuđenija, tako da i put postaje krivudaviji i lep za vožnju. Vetra ima i dalje, ali je sunce. Ako izuzmemo jutrošnju kišu, ovo će biti prvi dan da neću kisnuti u vožnji. Da bi se stiglo do izvora plamenova, neophodno je sići sa magistrale ka mestu Čirali i pratiti putokaz ka Himeri. Na kraju puta postoji parking i restoran, čist javni wc koji se plaća i staza koju je neophodno prepešačiti do izvora plamenova. Na parkingu nailazim na dva parkirana motora, a prema tablicama zaključujem da je jedan vozač iz Rusije, a drugi iz Kazahstana. Videvši da su oni svoju opremu ostavili na motorima, odlučujem da se i ja presvučem u patike i stvari takođe ostavim da me sačekaju da se vratim. Jedino gde sam pogrešio je što nisam i aktivni veš skinuo. Mnogo bih bio srećan da su sve naše ulice ovako obrasle drvećem Taman kad ću krenuti u šetnju pojavljuju se momak i devojka čiji su motori. Ona je iz okoline Moskve, a on iz centralnog Kazahstana. Prema mapi koju si mi pokazali, verujem da su oni krenuli na put od oko 20.000km. A do sad sam tako bio ponosan na svojih 5.000km nakon kraće priče se razilazimo i stupan na stazu. Staza nije preterano zahtevna, ali na temperaturi od oko 30 stepeni, poželećete da imate što manje odeće na sebi za ovih 15 minuta šetnje. Videti plamenove je jako interesantno, mada sam siguran da je mnogo bolji doživljaj noću. Valja naglasiti da postoji pešačka staza koja vodi u dubinu planine gde su prizori verovatno i lepši. Tako je kako je, ja sam tu po danu, pravim fotografije, malo odmaram i vraćam se nazad. I posle neko nek kaže da tursko more nije lepo Oblačenje opreme i nastavljam dalje ka planini Olimp koja se nalazi nedaleko odavde. Do nje postoji žičara kojom sam poželeo da se provozam. Međutim, kada sam stigao na odredište saznajem da je cena žičare 44 dolara što mi ne pada na pamet da plaćam. Umesto toga, odlučujem da je vreme da nešto pojedem i smislim gde ću da spavam večeras. Žičara kojom se nisam vozio. Ionako je gore verovatno padala kiša Na mapama nalazim restoran koji se nalazi relativno blizu, a koji ima dobru ocenu, kao i komentare koji sugerišu da je cena klope umerena. Ovaj deo Turske je poprilično turistički orjentisan i samim tim su i cene više od realnih. Još malo plaža Danas ću, po prvi i jedini put na ovom putovanju, klopati ribu uz paradajz salatu i prvi Efes. Inače, Turci izgleda da samo paradajz kao salatu ne jedu, pa mi se konobar čudio što ne želim ništa još u salati. Osim onoga što sam naručio dobijam i lepo predjelo, tako da sam, kada je obrok već bio nestao sa stola, bio spreman da se prevrnem i zaspim. Ali, još nije došlo vreme za to. Od konobara dobijam sugestiju gde da idem u prodavnicu, kao i objašnjenje kako da dođem do plaže na kojoj sam zamislio da kampujem ove večeri. U pitanju je Phaselis plaža na 10 minuta odavde, jedna od lepših u ovom delu primorja i pored koje se takođe nalaze i iskopine antičkog grada. Međutim, ispostavlja se da se ulaz na plažu plaća 10e i da je zabranjeno kampovanje. Dakle, od moje zamisli nema ništa. Vraćam se na magistralu i krećem dalje na istok. Sledeći kamp koji ima dobru ocenu je u Kemeru, a do tamo imam ne više od pola sata vožnje. Kroz Kemer sam se samo provozao, ali i za toliko sam jako razočaran gradom. Zelenila je jako malo, a kamp koji sam meračio ispostavlja se da je odmah pored džamije. Pošto ne želim da slušam hodžu kako mi peva na uvce, u kamp nisam ni ušao, veće se opet vračam na magistralu i nastavljam još malo dalje na istok. Drugi kamp koji sam meračio mi se uopšte nije dopao. Jedina dobra stvar je što ima izlaz na plažu. Dakle, neću ni tu. Svaka pauza za odmor je prilka za photo session E sad, ovde ima nekoliko kampova u istoj ulici, plus, ima i ta plaža. Poželeo sam da na njoj kampujem na divlje, ali nisam našao ulicu kojom da dođem do nje. Idem do drugog kampa koji je okej, ali podloga je travnata. Inače mi to ne bi bilo bitno, ali pošto je bilo kiše, ne želim da postavljam šator na i dalje mokru zemlju. Srećom, tačno preko puta je još jedan kamp, u maslinjaku, a po zemlji je posut beli šljunak. Savršenstvo! Pregovaram sa upravnicom i spuštam joj cenu sa 15 na, sad već standardnih 7,5 evra i smeštam se. Ona ne govori ni reč Engleskog, ali kao i cela Turska odlično se služi Google translate-om, tako da se sporazumevamo uz malo komplikacija, ali uspešno. Neplanirano dobijam i večeru – nekoliko ćufti u kombinaciji sa nečime poput paprike punjene pirinčem. Dok sam postavio šator pao je mrak. Ovo malo gostiju u kampu je u svojim kamperima. Dakle, još samo tuširanje i povečerje.