Dan 5. Troja – Bergama (Pergamum) – Izmir 2/2 Pogled sa akropolisa na teatar i moderni grad u daljini Bergama je moderni grad iznad koga je smešten antički lokalitet na brdu sa kog se pruža fantastičan pogled na grad i prirodu. Naravno, pogled nije razlog moje posete, već su to iskopine grada koji je imao drugu najveću biblioteku antičkog sveta, odmah posle aleksandrijske biblioteke. Dobar deo zasluga za to nosi činjenica da se u ovom gradu nalazila velika fabrika pergamenta (pergamena). Danas, dve su stvari koje na mene ostavljaju najjači utisak: Trajanov hram (nosi ima po caru Trajanu za čije je vladavine sagrađen) i antičko pozorište. Takođe u gradu postoji i mali muzej koji se obiđe za 20 minuta, a u kom su smešteni artefakti pronađeni na lokalitetu. Pogled na Trajanov hram I hram ima fantastičan pogled na grad u daljini Što se tiče lokaliteta, hram mi je interesantan jer je sačuvan dovoljno dobro da se može zamisliti kako je izgledao punom sjaju. S druge strane, pozorište je fantastično zbog mesta na kome se nalazi – na jako strmoj nizbrdici, a uz to je poprilično veliko. Takođe bi bilo interesantno pomenuti da je i pozornica, još onomad, bila montažna i sklanjala se kada nema predstava. U šetnji lokalitetom, upoznajem Turčina koji se predstavlja kao Ozi. Ima sedamdesetak godina, ali jako je vitalan poljoprivrednik, mada tako ne izgleda. Mršav i suv, u laganim svetlim, pomalo zaprljanim farmerkama, šeširom na glavi, naočarama za sunce i tirkiznom ogrlicom oko vrata, izgleda, u najmanju ruku, interesantno. Razgovor je počeo tako što me je zamolio za fotku, a onda smo pretresli moju rutu, turiste, njegovu porodicu, Turke kao narod i na kraju se rastali uz par saveta sa njegove strane kako da mi putovanje bude ugodnije i jeftinije. Primetio sam da mu je Engleski odličan, a po njegovom objašnjenju, za to su zaslužni američki vojnici sa kojima je provodio vreme u mladosti, a koji su bili stacionirani u Turskoj. Po rastanku sa Ozijem nastavljam obilazak još jedno pola sata. Spuštam se niz amfiteatar i krećem ka parkingu stazom koja se ređe koristi. Na njoj smo samo ja i par zmija. Kao laik rekao bih da su u pitanju šarke, najviše zbog toga što bih mogao da se zakunem da sam čuo ono šuškanje repom, te sam zato i obratio pažnju šta se to čuje. Da se nije prva pomerila u spaljenu travu koja viri iz kamenja, teško da bih kasnije i drugu primetio. Svakako ne volim da maltretiram životinje, tako da sam samo prošao pored njih u nadi da se neću svojoj novoj kući vratiti sa gostima u vidu krpelja. Bio sam srećan kad sam shvatio da ne moram da se penjem nazad Sa akropolisa silazim u grad, jer ovde postoji još jedna stvar koju sam želeo da posetim. U pitanju je Red Hall ili u slobodnom prevodu Crvena dvorana ili bazilika. Ona je ostatak jednog mnogo većeg sakralnog kompleksa koji je postojao na ovom mestu. Mada su ruševine u pitanju, zdanje koje je preživelo je poprilično veliko i za današnje vreme, a ogromno za vreme kad je izgrađeno. Toliko je veliko da je unutar ove bazilike izgrađena crkva u V veku. Takođe se pominje u Knjizi Otkrivenja, ali pošto ne baratam dovoljno temom, ne bih ulazio u detalje o tome u kom je kontekstu tamo pomenuta. Internet je vaši prijatelj Nažalost, sad je 18.25h i crkva je otvorena još 5 minuta što znači da neću moći da je posetim. Doduše, i spolja izgleda poprilično monumentalno. Krećem ka Izmiru i nastavljam dalje da se borim sa saobraćajem, a pre svega danas, sa vetrom! Vetar me je ovog celog dana tukao kao nezdrav. Pokisao sam ranije tog dana, a onda kad sam se osušio vetar je krenuo da šamara. Uvek vozim sa čepovima u ušima i muziku slušam bez problema. Zbog bočnog vetra od kog će mi stalno sa jedne strane zujati u uvetu, dok će mi motor tu i tamo, u naletima vetra i na momente, bežati podamnom, gasim i muziku, jer ne mogu da izdržim tu kakofoniju zvukova. Ipak, ulazak u Izmir je vrhunac. Ono što ja nisam znao dok nisam saznao je da Izmir ima oko 4,5 miliona stanovnika. Gužva na ulicama počela je bar pola sata pre nego što ću doći do obrisa grada. Sve se nadam i čekam da se raščisti i to me je držalo dok nisam shvatio da sam ustvari na ulazu u grad. Stajem sa strane, palim navigaciju i puštam je da me vodi do hostela u centru koji sam rezervisao ranije tog dana. Kakva agonija predstoji. Pročitajte sve opet ono što sam napisao o saobraćaju u Turskoj u prethodnom postu, pa onda to pomnožite sa četiri trake po smeru, dodajte dolmuše i sav ostali živalj u kolima, autobusima, na motorima i u kamionima. Vozim 90 na sat dok uvek imam nekog iza sebe i to na samo nekoliko metara. Za to vreme, tu i tamo GPS kaže skreni desno po 90’. PA KAKO DA SKRENEM DESNO PO DEVEDES’ PORED OVOGA MANIJAKA IZA OD KOG NE MOGU NI DA USPORIM!!! Agonija! Ipak, dobro je da znate da svaka agonija ima svoj kraj, pa tako i ova. Tu i tamo se pojavi neki kružni tok koji ti dozvoli da ispraviš grešku koju si napravio 4-5km iza, okreneš se u drugi smer i opet imaš samo još 15 minuta do smeštaja. I tako nekoliko puta i onda umesto da u 20h stigneš na cilj, stigneš negde oko 21h. Ali šta je to za tebe, kažeš sebi u bradu, sve ruke i sve noge su na mestu, a glava će već i sama da se oporavi. Dođeš do hostela i sve ti je ravno. Taman i 300e da su ti tražili, dao bi. Samo da ne moraš više da voziš po gradu. Srećom, cena nije bila 300e, već oko 15-16 evra za noć, a „sigurni“ parking odmah pored 2,5 evra po danu. Pošto je centar grada, pa još i subota, drago ti je da ti je motor parkiran na osvetljenom mestu i pod kamerama. Skidanje, presvlačenje i odlazak po večeru. Opet neki sendvič, ovog puta sa piletinom. Za svinju nisu čuli, makar u ovom lokalu. Pivo ne toče, makar u ovom lokalu. Šta ćeš, nekome je život majka, a nekom maćeha. Jedeš sendvič, pijuckaš kocu, slušaš žamor života u 22h i maštaš o krevetu. I pored toga, uvek se nađe snage za kraću šetnju po keju, kad si već tu.

Dan 5. Troja – Bergama (Pergamum) – Izmir 1/2 Kao po planu, budim se u 6h. Lepo sam se naspavao, a jutro je prijatno, tako da mi uopšte nije bilo teško da ustanem. Pre nego što se otvori muzej, a otvara se u 9h, u planu mi je da spakujem sve stvari koje imam i da nakon što posetim muzej uzjašem motor i odjezdim dalje u pravcu Izmira. Što se tiče lokaliteta Troja, odlučio sam da tamo ne idem. Mada je istorija grada podeljena u devet perioda i počinje oko 3000. godine pne, koliko sam pročitao, danas je na lokalitetu moguće videti samo ostatke zidina, mada ni one nisu baš najbolje očuvane. Konačni udarac ovom gradu zadala su dva zemljotresa u V verku nove ere i on od tada se više neće oporaviti. Sve je ovo dosta lepo predstavljeno u muzeju za koji mi je trebalo oko sat i po vremena da obiđem. Nekome ko je manji laik od mene bi poseta iskopinama možda i bila interesantna. Ja nastavljam dalje. Današnja krajnja destinacija je Izmir. Ipak, pre toga sam planirao da usputnu posetu mestu Bergama, odnosno gradu pod antičkim imenom Pergamum. Međutim, na predlog vlasnika kampa, odlučujem da svratim do gradića Ajvalik smeštenog na obali mora. Kaže gospodin da je lepo mesto i da prave super sendviče. Osim toga, i ribu lepo spremaju. Ovo sam i ja saznao pre nego što ću krenuti na put. Ipak, nisam do sad planirao da odem do tamo. Takođe bio trebalo da postoje is pravoslavne crkve pretvorene u džamije kada je došlo do razmene stanovništva između Turske i Grčke dvadesetih godina XX veka. Jedna od ulica u Ajvaliku Ja sam malo zalutao u dolasku, pojeo sendvič, kratko se prošetao po gradu i nastavio dalje. Mada deluje kao interesantan gradić, ne čini mi se išta interesantniji od bilo kog drugog primorskog gradića. A sendvič k’o sendvič, zasiti te i bude ti lepo Odavde nastavljam dalje za Bergamu. Sendvič po kom su poznati * Polako počinjem da sklapam sliku o turskom saobraćaju. Nije baš lepo naslikao u svojoj glavi. Jedan od prvih utisaka je da su putevi dosta klizavi, čak i bez kiše. Većina magistrala, a pogotovu u ovom delu zemlje, građena je od asfalta-betona gde je dominantni gradivni element krupno kamenje koje asfalt drži povezanim. Naravno, posle nekog vremena ovo kamenje se uglača i put zaista izgleda klizavo. Čak i kada spustiš nogu vidiš da đon klizi. Dodajmo na ovo da Turci jako brzo voze. I to samo po sebi nije toliki problem. Veća je neprijatnost što ih osećam na 2 metra iza sebe ako imalo spustim putnu brzinu. Ovo je pogotovu izraženo u situacijama kada je na semaforu crveno. Ja kada vidim da se menja semafor i da se upalilo crveno, puštam gas i kočim motorom. Turci, za razliku od mene, drže brzinu kao da se ništa ne dešava. I onda kad se približe semaforu tako da moraju da koče, onda baš koče. Dok ja lagano prilazim koloni uz Turčina mi na tablici. Dalje, promena svetla na semaforu je grozna, jer nema nikakvog upozorenja da će se to uskoro desiti. I sad, ti voziš 90-100 na sat i kad vidiš žuto gaziš kočnicu i moliš boga da ćeš da staneš na vreme. To naravno nije strašno ako se nalaziš na 200m od semafora, ali ako si blizu, već nije prijatno. Plus, težak motor, plus podloga klizava. I naravno, moliš boga da ovaj iza tebe nije u fazonu da proleti kroz crveno, jer crveno se bez problema ne poštuje. Ponekad zastanu oni, ali ako vide da nema nikoga da dolazi u susret, prođu kroz raskrsnicu kao da semafora nema. S druge strane, dešava se i da nas nekoliko stoji već 5-6 sekundi, ali jedan bolid samo prođe pored nas punim gasom. I za kraj, pomenuo bih činjenicu da vozači uopšte ne vole da menjaju traku pri preticanju. Umesto da pređe celom širinom vozila u levu traku, oni pretiču tako da je pola vozila tamo, a pola u tvojoj traci. Zašto? Eo ne znam majke mi. Ali to je neko nepisano pravilo. Kao što je pravilo da mu se pomeriš u stranu ili u zaustavnu traku, kojom god brzinom da voziš, kako bi on mogao da te pretekne. Kao što je nekad bila praksa na novosadskom autoputu dok nije završen. Ono što ja i dalje ne mogu da shvatim je zašto to rade kada postoji leva traka koja je u principu prazna.

Dan 4. Plovdiv – Čanakale – Troja Svanuo je novi dan. Budim se u 6h ujutru i krećem sa pripremama za polazak. Sve od kofera i torbi što imam rasuto je po podu. Rešio sam da pokušam da smislim malo pametniji način da se spakujem kako ne bih morao da svaki dan sve da skidam s motora. Zbog ovoga, spremanje traje duže nego idealno i tek negde oko pola 9 krećem dalje. Skoro ceo dan proveo sam u vožnji auto-putem. Pre nego što sam krenuo iz BG-a, čuo sam priče kako motoristi na putovanjima, oni koji često i daleko putuju, gledaju da im putna brzina bude oko 90-100 na sat. Nikad nisam sebe mogao da zamislim kako vozim tom brzinom. Ipak, imajući u vidu da me čeka dug put i da bi bilo pametno da se potrudim da uštedim što je više moguće na gorivo, počinjem da vežbam ovu „uzvišenu zen tehniku“ vožnje. Danas, uspeo sam da spustim brzinu do 110, ali ispod toga ne ide. Pošto sam u vožnji do Plovdiva imao ono rvanje sa motorom koje nisam uspeo da pripišem bilo čemu osim pritisku u gumama, odlučujem da ih malčice dopumpam. Koliko sam ih dopumpao ne mogu da se setim, ali kad sam krenuo dalje, činilo mi se da se motor bolje ponaša. Dva sata od pumpanja guma, stižem na granicu. Iz Bugarske lagano izlazim i dolazim do Turskog graničnog prelaza. Jako je velika razlika u izgledu. Kod Turaka u daljini se vijori velika zastava, a prelaz je moderan. Ne obraćam previše pažnje na okolinu i idem na prelaz koji je najprazniji. Ispred mene je oko 6-7 automobila sve ukupno (i pasoška kontrola i carina), a prilaz punktovima je oivičen ivičnjacima dovoljno širokim da samo jedno vozilo može da stane u traku. Za više, nema širine. Dakle, ovde nema preticanja kolone. Srećom, do pasoške ima samo 2-3 automobila, pa ni nemam potrebe ni da pokušavam da pretičem. Stajem ispod nadstrešnice, silazim sa motora da protegnem noge i tražim dokumenta. Gledam u krov i pitam se da li je moguće da je ceo izliven od betona. Tok misli mi prekida graničar koji me žurno poziva da priđem. Iza mene u redu nema nikoga. Ispostavlja se da je izgleda ova traka bila zatvorena već kad sam ja stao u red. I pored toga, Turčin ne pravi problem, već mi brzo pregleda pasoš, lupa pečat, definitvno zatvara prelaz i odlazi dalje svojim poslom. Za sada sve okej. Da nije sve savršeno, saznajem na sledećem šalteru. Zašto? Pa, potpuno sam smetnuo s uma da mi treba zeleni karton za ulazak u Tursku. Tuc-muc par reči i graničar me šalje do D3 šaltera sa desne strane da kupim osiguranje za Tursku. Cena, 30e. Ja se oko ovoga, ni malo ne nerviram. Ranije bih se pojeo živ. Jedino što me malo pogađa je to što s ovim njihovim osiguranjem ne mogu za Makedoniju, dakle janjetina u Mrzencima će pasti samo u snu. Nakon kupovine osiguranja, procedura je takva da se vratiš nazad kod carinika, on upiše broj tablice negde u sistem i slobodan si da ideš dalje. Slikam se, i nastavljam ka Jedrenama. Današnji cilj je Čanakale. Dobrodošli u Tursku Mada sam zeleni karton smetuo s uma, ono na šta nisam zaboravio je putarina u Turskoj. Dakle, tražim prvu PTT ispostavu kako bih otvorio nalog i uplatio lovu. Gledao sam cene pre nego što ću krenuti na put i rešio da uplatim 10e, pa ako bude potrebe, lako ću doplatiti. Takođe sam rešio da kupim i sim karticu kako bih imao internet u svakom trenutku. Najviše mi je potreban zbog mapa, ali i da prekratim vreme kad odmaram. Na istom mestu gde nalazim PTT, moguće je kupiti i karticu. Nego, nešto mi ovo preskupo deluje…? Cene sim kartica na samom ulazu u Tursku su astronomske! Mislim, ne pričamo o stotinama evra, ali pričamo o 75-80 evra za najjeftinije pakete, a to je 4-5 puta više nego što je redovna cena. Mislim se, močam vam niz kičmicu, nećete me zajebati. Menjam 20e, a i tu je gospođa htela da se me zezne za kurs, i od toga 10e uplaćujem na svoj nalog za putarinu. Dobijam karticu koju treba da zalepim na motor i to je moj tag za narednih 25 dana. Znate šta je preglupo? To što sam ja tražio za motor, a dobio pravu karticu poput platne. Tag je formata, u plastičnoj futroli. Gospođa je na futrolu zalepila onu traku što je lepljiva sa obe strane i ja sad to kao treba da zalepim na motor. Bar 5 minuta sam tražio način gde da je smestim, a da stoji kako treba. Na jedvite jade, kao, našao sam. Sedam na motor i idem dalje. Najviše dva kilometra kasnije, kartica se odlepljuje i odleće pitaj boga gde. Ja kočim, parkiram u zaustavnoj, silazim sa motora i prelazim na polovinu autoputa da je tražim. Petnaest minuta ja lutam bebo dok kamioni tutnje pored. Vide svi i mene i motor, nema problema, ali pri svakom njihovom prolazu mene ošine vetar tako da se zanjišem kao klatno. Naravno, karticu nisam našao. Kakva glupost. U potrazi za karticom za putarinu Ono što nisam znao je da sam otključao supermoć koju ću koristiti jako često tokom ovog puta, a to je parkiranje u zaustavnoj i ne jebanje žive sile. Rešavam da nema poente više tražiti, već da ću u nekoj sledećoj PTT ispostavi objasniti šta se desilo i tražiti da mi izdaju zamensku karticu. Račun sam, srećom, sačuvao. Penjem se na motor i nastavljam dalje. * Što se tiče puteva u Turskoj, moje je uverenje da se kroz celu zemlju može putovati bez korišćenja autoputa. Ono što je za nas autoput, za njih je magistrala. Dakle, dve trake po smeru uz zaustavnu sa strane. Jedina razlika u odnosu na autoput je što ove magistrale imaju mnoštvo ukrštanja u nivou sa drugim putevima, kružne tokove i dosta semafora. Naravno, i ograničenje je niže. Mislim da je maksimalna brzina 110, a onda je spuštaju na 90-70-50 kako se približavaš raskrsnici ili semaforu. Čim prođeš, ograničenje raste. Kuriozitet je ograničenje u gradovima ili prilazima gradovima koje je pazi sad, 82km/h Pa gde rođeni nađoste ova 2km/h presmešno dakle, da zaključimo, ako hoćete kroz Tursku i nigde ne žurite, u smislu nije neophodno da baš idete najbržim putem, mislim da lagano možete proći i bez taga za autoput. Čisto FYI, na autoputu je ograničenje 140km/h. Ima naplatnih rampi i kroz njih prolaziš sa 30km/h kako bi ti očitao tag, odnosno tablicu. Nažalost, ja ću se stresirati par puta oko plaćanja jer nisam znao da čita tablicu, razumeo sam da je kartica, odnosno tag, sve i svja, ali nije. Dakle, ako vam se desi da izgubite karticu, ne očajavajte. Samo vozite dalje, pa kad potrošite kredit na kartici, odete u PTT sa potvrdom koju ste dobili pri kupovini kartice i na osnovu nje će vam službenici dopuniti kredit. Ja svojih 10e mislim da nisam potrošio. Ono što je takođe bitno da znate je da često postoji kućica sa živim čovekom kome možete platiti i u kešu, kao što i možete uzeti karticu kao kod nas na autoputu. Ovo je uvek krajnja desna traka. * Nakon što nisam pronašao karticu, nastavljam da vozim. Poseta Istanbulu mi nije u planu, pa tako odmah kad se ukazala prilika okrećem na jugo-istok i pratim putokaz za Čanakale. Prolazno vreme mi je jako dobro i počinjem da pitam da li bih danas možda mogao da nastavim do Troje i posetim muzej. Ona je na samo sat vremena od Čanakala (ako i toliko) i bilo bi super kada bih uspeo danas i nju da vidim, pa da ujutru samo mogu da nastavim dalje na jug. Ipak, mojim lepim željama na put staje ozbiljno nevreme koje počinje oko 13.30h. Stao sam na pumpu da sipam gorivo. Proveravam telefon i vidim pitanje od ćaleta kakvo je vreme. U tom trenutku prva kap kiše me pogađa. Rešavam da nastavim dalje. Posle 700m vidim da nema šanse da ne pokisnem, tako da stajem ispod jednog nadvožnjaka da obučem kišno odelo, ali uspevam ne više od 200m da pređem pre nego što je na putu bilo jezero, a kamioni me zalivaju vodom iz kolotraga. Slabo vidim i brži su od mene. Šta da radim, isključujem se na prvom mestu koje sam video i tražim neki zaklon. Srećom, vidim neku radionicu koja ima nastrešnicu ispod koje je parkiran manji kamion. Radionica je zatvorena, a ja stajem i ovde čekam jedno 20 minuta da se vreme izluduje. Nakon što se "smirilo" vreme Nakon što se kiša primirila toliko da može da se vozi, nastavljam dalje. Ipak, jako brzo, posle samo par kilometara, a kad sam se popeo na brdo, opet kreće jak pljusak. Opet odlučujem da napravim pauzu na pumpi. Nebo u daljini je crno, a kiša lije. Parkiram ovde, pijem kocu i sat i po vremena gledam čas u nebo, čas u telefon. Ipak ništa od posete muzeju Troji danas. Novi most koji spaja Evropu i Aziju pod nazivom "1915 Čanakale" Kada je kiša poprilično oslabila, nastavljam dalje. Pratim putokaz za Čanakale i tamo stižem oko 18h po lokalnom vremenu. Jedino što me interesuje ovde je da vidim Trojanskog konja, slikam se i da nastavim dalje. Gradovi mi nisu nikakav prioritet na ovoj turi, a svakako sam našao kamp koji se nalazi tačno preko puta trojanskog muzeja. Tu sam i rešio da prespavam, a do tamo ima oko pola sata vožnje. Dva ata bez jahača Slikam se kod konja, divim se kako su ga napravili i odlazim da završim par osnovnih sitnica. Prvo, kupujem tursku karticu. Od saobraćaja nisam siguran šta sve ima, ali znam da ima dodatak za Whatsapp i Messanger i uz to 20GB interneta. Inače, poruke putem Vibera mogu da se šalju u Turskoj, ali ne mogu se obavljati pozivi. Bar ja nisam mogao, pa sam se prebacio na Whatsapp kad je trebalo da se čujem sa mojima. Prvi cilj dostignut Sledeća stvar je zamena love. Za 100e dobio sam „povoljniji“ kurs od 21 lire za evro. Dvadeset dana kasnije, cena 1 evra biće 24 lire. To je to, jedem jedan kebab s nogu i vraćam se na motor koji sam bezobzirno parkirao na ulici, poput lokalaca, i odlazim u Troju. Mesto koje sam pronašao je stvarno tačno preko puta ulaza u muzej, kamp nije veliki i solidno je prazan. Jedan nemački kamper i ja. Izdaju i sobe. Cena sobe je 35 evra, a za mesto za šator traže 15e. Uspevam malo da spustim cenu, na 12,5, jbg još se nisam navikao na odnos lira-evro, plus ovo mi je prvo kampovanje i ne znam koju cenu da očekujem. Na kraju krajeva, na savršenom je mestu, pa računam da i nije strašno preplatiti zbog lokacije. Još jedan kamper "sa stolicom" prokletinja, vukao sam je 20+ dana, a koristio 3 puta Razmeštam šator u roku od 10 minuta, tuširam se i ležem da spavam. Pred jutro temperatura je pala i postalo je hladno. Ipak, kad se zategnu učkuri na vreći, temperatura bude savršena za spavanje. Navijam sat za 6h ujutru kako bih imao vremena sve da spremim pre nego što se otvori muzej i proglašavam povečerje.

Odlične fotke

Dan 3. 25. maj, Plovdiv Plan za danas je da ostanem u Plovdivu i odavde radim (nisam znao da se dobija dva dana za davanje krvi inače bih odmah otišao za Tursku). Pošto je drugi deo firme sa kojim najtešnje sarađujem otišao na svoj tim bilding, znam da neću imati mnogo posla i da sve što bi moglo biti neophodno uraditi mogao da završim telefonom, pa laptop nisam ni nosio. Pošto radim kod jednog od operatora, izbor i jeste pao na Plovdiv, odnosno na Bugarsku, za ovaj dan jer ovde imam neograničen internet i sve mogu da ispratim kao da sam u Srbiji. Ipak, to nije jedini razlog zašto sam baš došao u Plovdiv. Prvobitno sam planirao da ovaj dan provedem u Sofiji. Nasuprot tome, ćale mi savetuje da nastavim do Plovdiva koji je malo dalje, ali bi trebalo da je lep grad. Ja sam ovde došao bez bilo kakvih očekivanja. I nisam pogrešio! Budim se ujutru dosta lako, jer hostel je na jednom od glavnih bulevara i prozor moje sobe gleda pravo na njega. Znači, spavanje bez čepova za uši nije moguće, kao ni otvaranje prozora. Da nas je u sobi više, ne znam šta bi bilo. Ovako sam nema problema. Što se tiče obilaska Plovdiva, nemam neki plan. Još sinoć sam video da postoji nekoliko brda koja su u sklopu grada, tako da ovaj dan počinjem posetom onom onog koje mi je najbliže, odnosno skoro preko puta ulaza u hostel. Spomenik Aljoši, odnosno crvenoarmejcu, nadgleda Ruski bulevar na kom se nalazi moj hostel. Popeti se na vrh nije mnogo zahtevno. Malo ćete se zadihati i oznojiti, ali daleko je to od nekog ozbiljnog pešačenja. Ipak, šetnja je lepa, a ja sam izabrao savršeno vreme za ovako nešto. Još je jutro i bio sam na vrhu pre 10 sati, tako da ni sunce nije jako. Mada možda nije za poređenje, mislim se kako me ovaj park podseća na Park Guelj u Barsloni. Da se razumemo, nije ni približno raskošan kao on. Ali ipak, u svom komunističkom stilu, stojički i hladan, ispreseca je stazama i stepenicama kojima se može šetati. Ima ih dosta i one glavne su rađene u kaldrmi. Maltene se čuje vojnička čizma kako zvoni pločnikom. Na vrhu, nalazi se već pomenuti spomenik impozantne veličine i u jako dobrom stanju, mada obližnja fontana nije bila u funkciji. U okolini posađeno je dosta mladica na mestima gde se, verovatno, staro drveće osušilo. Ispred svake mladice navedeno je ime heroja Sovjetskog saveza koji ju je posadio. Po silasku, nastavljam ka centru. Pošto mi se na putu nalazi sledeće brdo, moram da nađem put oko njega. Zalazim u male ulice koje me neodoljivo podsećaju na kombinaciju starih ulica na Zvezdari i Vračara pre nego što je krenula modernizacija. Bukvalno se mislim u sebi, ako želite da vidite kakav je bio Vračar, dođite u Plovdiv. Ceo grad je zelen. Čak i na tim malim ulicama nađeno je mesto za drveće, tako da ima jako puno hlada. Uz hlad, tu su i lokalne mačke. Jako fine i mahom mazne. Jako me je iznenadila količina mačaka u ovom gradu koje u principu fino izgledaju, za razliku od često odrpanih turskih mački. Pešačka zona gledano iz pravca džamije Jedan od glavnih trgova u gradu - desno od džamije račva se put ka starom delu grada (prolaz koji se vidi na slici) i pešačka zona koja se nalazi iznad rimskog hipodroma i vodi do velikog parka Unutrašnjost džamije Sledeće mesto koje posećujem je sam centar grada i pešačka zona, jako lepa džamija i deo rimskog hipodroma koji je otkriven, a onda nastavljam u stari deo grada. Tu blizu, stari centar je mesto na kom se nalazi antički amfiteatar, prvi od mnogih koje ću posetiti na ovom putovanju. Blizu njega je i nekoliko istorijski bitnih zgrada. Njihova najveća vrednost je u tome što su izgrađene u potpunosti od drveta. Naravno, restaurirane su kako bi bile sačuvane i nekoliko njih su pretvorene u muzeje. Inventar je iz perioda kad su građene, odnosno iz XIX veka. Jako je interesantno videti kako su bile uređene tada kuće, iako mi se nisu sve prostorije svidele. Često je nameštaj masivan, a neretko i teške tamne ili potpuno crne boje. Čine da izgleda kao da je sreća isisana iz ovih prostorija. S druge strane, zidovi su često oslikani predstavama evropskih gradova među kojima se najčešće sreću Beč i Konstantinopolj. Naravno, u jednom od najimućnijih zdanja, ovih predstava je puno više. Primer arhitekture XIX veka i bugarske renesanse Što se tiče same arhitekture, uticaj osmanskog je evidentan. Štaviše, ove me zgrade podsećaju jako puno na one koje sam viđao po Albaniji, u Beratu i Đirokastri. Ulaz u ove muzeje se plaća, ali postoji ulaznica koja uključuje posetu 5 ovakvih zgrada, pa ako iko bude išao u obilazak Plovdiva, predlažem da kupi tu zbirnu ulaznicu, jer zaista vredi. Ja svoj obilazak poslednje zgrade završavam negde oko pola 6, taman na vreme za letnji pljusak. Odlučujem da posedim u dvorištu te poslednje dok kiša ne stane, jer se vidi da neće biti nevreme. Posle pola sata kiša je stala, a ja nastavljam dalje. Pošto imam još vremena (mrak pada oko pola 9), penjem se na još jedno brdo, tu u blizini, sa sahat-kulom, a nakon toga put nastavljam pešačkom zonom do velikog parka sa ogromnom fontanom. Ma kakva fontana, ovo je jezero! Ovde se danas jako puno klinki slika u večernjim toaletama, tako da zaključujem da je u pitanju matura, ne znam šta bi drugo moglo biti. Nakon odmora ovde, idem da večeram, pa ću u hostel. Video sam da imaju Subway sendviče koje volim, ali ih kod nas nema. Zadnji sam jeo pre 10 godina, te rešavam da se častim jednim. Najbliži je u tržnom centru koji je na 5 minuta od mog hostela, tako da posle klope dopunjavam zalihe tunjevine i odlazim da se spremim za polazak sutra ujutru. Pogled na Aljošu sa poslednjeg brda za ovaj dan Plovdiv ne da nije razočarao, nego me je očarao! Grad deluje po meri čoveka, nizak i prošaran malim, kaldrmisanim ulicama sa dvospratnicama i trospratnicama. Solitera u celom gradu ima jako malo, tako da cela arhitektura izgleda tako da ništa ne štrči. Već pomenuti Ruski bulevar ima prelep drvored platana po sredini (slika iz prethodnog posta), a ja imam soft spot za platane Topla preporuka da provedete jedan dan ovde ako vas put nanese u ove krajeve.

@Endurac e pazi, Mrzenci su u Makedoniji, pa se oni mogu posetiti gde god da se ide u Grčku

Ne propustiti jagnjetinu u Mrzencima A što se tiče Sitonije, Talgo je naša porodično omiljena plaža, ali pogledaj malo mapu ili neki sajt pre nego što kreneš, jer cela Sitonija ima prelepe plaže. Mesta su mrtva i tu nema pomoći, ali more je lepo i putei su super za vožnju motora.

Dan 2. 24. maj Kopaonik – Plovdiv Nakon što smo se noć pre zarakijali, legao sam oko 3h pod pritiskom puta. Plan je da ustanem u 9h. Šest sati sna trebalo bi da bude sasvim dovoljno za odmoriti se. Ipak, navikao sam da se budim ranije, tako da sam već između 7 i pola 8 bio polu-budan. Pokušavam da odspavam još malo, ali i ne ide baš. Nema veze, ustajem i odlazim na doručak. Ostalo mi je da prebacim još neke stvari u motor uključujući neseser i nepromočive cipele za hiking. Ipak, gledam one cipele, mislim se idem u Tursku u junu to na jug, šta će mi i one, nema šanse da bude kiše, a planirani hiking mogu i u običnim patikama da odradim. Bolje da ponesem samo patike civilke, a u čizmama za vožnju ću svakako da vozim. Rešavam ni da mi jedna košulja takođe nije potrebna, tako da manje-više, samo preteški neseser dodajem u top case i još poneku majicu u kofer sa strane. Primetio sam da često odlažem polaske. Danas, žao mi je da krenem dok su kolege još tu, jer sinoć je bila super zajebancija koja se preliva i na ovo jutro. Iako me čeka dosta dug put, krećem tek oko pola 12. Dosta vremena mi je oduzelo pričvršćivanje torbe na motor, a pre toga dodavanje stvari u kofer. Već se pitam koliko će mi vremena ova gimnastika ubuduće oduzimati. Jedna pametna stvar koju sam uradio u odnosu na svoj put u Albaniju 2020. je činjenica da sam poneo kišno odelo. Ono se nalazi u tank-torbi zajedno sa rukavicama za kišu, japankama i konzervama sa ručkom za uz put. Kakva je to promena kad ujutru doručkuješ sa švedskog stola da bi 5-6 sati kasnije mrmljao skušu u sosu od paradajza po ustima i zalivao je nekim bugarskim sokom od pomorandže. Pominjem kišno odelo, jer, naravno, 5 minuta nakon napuštanja hotela, počinje kiša. Nebo je sivo i oblaci su niski. Jasno mi je da nemam čemu da se nadam i da moram odmah da se obučem za pljusak. Sa Kopaonika se spuštam putem preko Brzeća kroz vlažne krivine teškim motorom. Da se ne lažemo, pomalo se mučim. Ne znam u čemu je fora. Dva dana pre sasvim sam lepo vozio i uživao u vožnji. Danas, osećam se kao na ledu. Ili je do težine ili je do pritiska u gumama. Pre kretanja iz BG-a dopumpao sam ih za 0,1 bar svaku zbog tereta. Da li je neka ispustila do danas ili šta je bilo, ne znam. Znam da su se već dok sam stigao do prve pumpe zagrejale i da sad nema poente proveravati pritisak. Dobra vest je da je kiša prestala kad sam već bio negde oko Brzeća. Čim sam se uverio da je to to što se tiče padavina, skidam kišno odelo i nastavljam dalje ka Prokuplju. Ovde sam pravio pauzu pri povratku iz Albanije, a danas mi je takođe plan da ovde zastanem na brzinu. Prvo, nisam poneo keš iz BG-a. Ne volim da nosim velike količine keša sa sobom, jer onda uvek imam strah da li ću negde da izgubim taj novac. U novčaniku uvek imam oko 2000 dinara i to mi je dosta. Za sve ostalo tu je MasterCard. Umesto da idem do Niša kako bih tamo podigao devize na Mobi bankomatu, shvatam da mi se verovatno više isplati da podignem dinare u Prokuplju i kupim evre na licu mesta. Ovako neću morati da se uvlačim u centar Niša. Opet idem do one iste apoteke kao na povratku iz Albanije. Na kraju, u pešačkoj zoni nalazim i prodavnicu sa kineskom robom i tu pazarim malu torbicu koju uvek mogu nositi preko ramena, a u njoj dokumenta i slične sitnice. Prezadovoljan što sam sve ovo uspeo da završim za nekih 20 minuta, sedam nazad na motor, javlja mi se prolaznik sa istom kacigom kao mojom i nastavljam dalje ka Nišu. Ovde sam naišao na malo problema, jer se deo puta ka Nišu obnavlja i postoje znaci za obilazak koji vodi preko Žitorađe. Kuda se obilazi nisam znao, pa sam pratio znake jedno 15 minuta, pa kad sam video da mi se ne sviđa gde me put vodi zastao sam da proverim šta Gugl ima da kaže na ovu temu. Zaključujem da nema šanse da je put ka Nišu u potpunosti zatvoren, okrećem se nazad i put nastavljam prvobitno isplaniranom trasom. Naravno da put nije zatvoren, ali se vozila naizmenično propuštaju. To nama na motorima, naravno, nikad nije bio problem. Uz povremenu laganu kišicu koja prska iz poprilično vedrog neba, nastavljam do autoputa, onda samo gasss ka Pirotu i granici. Moje putovanje ne bi bilo moje putovanje da negde zamalo ne ostanem bez goriva. Tako mi se desilo i ovde. Negde na 40km od granice pali mi se lampica za rezervu, a pumpe nigde na vidiku. Smanjujem brzinu, koliko mogu vozim i u leru i skrećem na jedno odmorište gde su parkirana dva kamiona. Konsultujem se sa jednim od vozača i on mi objašnjava da ima pumpa jako blizu, ali mora da se siđe s autoputa. Do ovog trenutka nisam verovao Guglu kad su u pitanju ovakvi detalji na mapama, ali ispostaviće se da su podaci koje ima poprilično ažurni. Tankam gorivo i vraćam se nazad na put ka granici i Plovdivu. Što se tiče granice, obe prolazim lagano. Na našoj strani nije bilo gužve, dok kod Bugara ima nekoliko automobila ispred mene. Ipak, kako nije velika gužba niti je vruće, odlučujem da sačekam u redu. Deset minuta kasnije i ušao sam u Bugarsku! Čim se uđe u Bugarsku odmah kreću radovi na putu, tako da odmah pratim putokaze i obilazak od oko 100m, a onda izlazim na autoput. Put je dobar, ali tu i tamo ima radova, pa se vozi suprotnim smerom. Negde oko 4h stajem na pumpu da pojedem gorepomenutu skušu u sosu od paradajza i nastavljam dalje. Obilazim Sofiju i narednih 100 sati vozim ka Plovdivu. Odlična stvar kod mog motora je to što je jako udoban i mogu satima da sedim na njemu bez velike potrebe za pauzama. Ono što na ovom putovanju nije bilo savršeno je to što mi je strujanje vazduha stalno podizalo jaknu na leđima. Pretpostavljam da se vazdušne struje odbijaju o ivice kofera koji ih tera uvis. Onda, pošto na zadnjem delu sedišta imam torbu sa stvarima za kampovanje vazduh nema gde osim da se obije o torbu i pravo meni ispod jakne, naduva je i hladi me po krstima. Hladiti po leđima može zvučati lepo. Možda tako i jeste na preko 30’C. Ipak, na ovom putovanju nikad mi to nije prijalo i uvek mi je bilo hladno, a pogotovu kad je temperatura bila 22’C ili niža. Do Plovdiva uspešno izbegavam kišu na jako puno mesta. Svaki put kad bih pogledao ulevo, video bih crno nebo i stub kiše koja pada. Obilazeći Sofiju, vozio sam po mokrom kolovozu. Srećom ja u kiši nisam bio. Ovde sam rezervisao smeštaj i stižem oko 7h uveče. Krenuo sam u pola 12 jutros. Umoran sam i spreman za tuširanje, večeru i krevet. Ulazim u grad, a tamo cigaska svadba. Ili sam tako mislio u tom trenutu. Sad mislim da je ipak bila proslava mature ili 18. rođendan. Sreda. Svakako izgleda kao svadba. Vrhunac je Chrysler PT Cruiser čiji je krov modifikovan tako da izgleda kao kočija iz Diznijevog crtaća. Nju prati kolona vozila i glasna muzika. Pitam se gde sam ovo došao. Jako brzo GPS me navodi do hostela, a tamo – vrata zaključana. Zovem broj koji je naveden na vratima i ispostavlja se da oni mene očekuju tek oko ponoći i da zato nikoga nema. Daju mi predlog ili da čekam sat vremena ili da idem u obližnji hostel sa kojim oni sarađuju. Shvativši da je mesto verovatno skroz prazno, odlučujem da sačekam sat, jer to znači da ću imati svoju sobu po ceni od oko 10e za noć. Posle celog dana vožnje i sinoćne žurke, to mi sasvim odgovara. Javljam da ću da sačekam sat vremena. Zamalo parking Dok sam čekao, pojavljuje se komšija od oko 70 godina. Na ne-sjajnom engleskom, ali dovoljno dobrom da se koliko-toliko sporazumemo mi predlaže da parkiram motor kod njega u dvorište. Iza kuće i niko ga neće videti. Uspevam nekako da prođem motorom kroz usku kapiju i stazu, parkiram iza i pitam čikicu kako da ga dozovem ako mi motor bude trebao. On mi tu nešto objašnjava da kucnem na prozor, ovo ono, ja mu tražim broj telefona, on mi nekako čudno objašnjava da ga ne zna na pamet, da ga zeza pamćenje i šta ti ja znam. Mislim se samo mi treba da ostanem zaglavljen u Plovdivu jer ne mogu da dođem do njega kad dođe vreme da krenem. Plus, cela ideja oko parkiranja kod njega bila je u tome da ne moram da skidam sve stvari sa motora. Ipak, shvatio sam i sam da se nisam najsjajnije spakovao i da ću morati da skinem oba kofera, a to znači i torbu i onda mi parking kod njega ne znači puno. Okrećem motor i izbacujem ga na ulicu. Posle oko pola sata dolazi Grk koji živi i volontira u hostelu i ja se smeštam u svoju sobu. Stvarno sam jedini gost danas, a sutra uveče će doći dve devojke koje će spavati u drugoj sobi. Znači, mogu lagano celu sobu da zauzmem i to mi zbog svih stvari koje imam i prepakivanja savršeno odgovara. Presvlačim se i odlazim da nađem nešto da jedem. Ipak kako je dosta kasno, ništa ozbiljnije nije otvoreno. Ruski bulvera u Plovdivu i pešačka staza koja razdvaja smerove Šetam se i primećujem da ima jako puno mladih napolju, mahom tinejdžera. Takođe, ima jako puno motora. Kroz celu Bugarsku motoristi se javljaju i čini se da ima baš veliki broj dvotočkaša na ulicama. Ovoliko veliki broj mladih napolju u ovo doba me uverava da je grad siguran u svako doba dana ili noći. Sutra sam ceo dan u Plovdivu i istražujem grad, što znači da stiže više slika

Dan 1. 22. maj Beograd – Kopaonik Vikend je prošao u pripremama i pakovanju. Stvari delim na dve gomile, jednu za Tursku, drugu za Kopaonik. Planiram da stvari sa Kopa drugar vrati za Beograd. Oko 10h spremni za pokret U ponedeljak ustajem rano i završavam po kući šta juče nisam stigao. Hrpa prljavih sudova stoji u kuhinji, a ja ne mogu da ih tek tako ostavim. Drugo, dogovorio sam se da drugarom da menjamo kola za potrebe njegovog odlaska na more, jer njegov auto nije u stanju za duži put. Isto ovo jutro on treba da dođe da uradimo ovlašćećenje kako bi mogao da izađe iz zemlje. Autobus sa kolegama bi trebalo da krene u 9h i ja gađam da krenem malo posle njih. Ne bih voleo da stignem na Kop nekoliko sati kasnije u odnosu na njihov dolazak, pa se i trudim da krenem u slično vreme kad i oni. Motor je natovaren sa tri kofera i velikom torbom iza mene u kojoj je oprema za kampovanje: šator, dušek, vreća, stolica i ostale sitnice. Lepo sam sve pričvrstio i krećem ka Milošu Velikom. Izlazim na njega preko novog uključenja na kraju Vojvođanske ulice, puštam muziku i uživam u vožnji do Čačka. Malo pre izlaska sa autoputa stajem na pumpu i dobijam svoju prvu fotku sa ovog putovanja. Prva fotka nas obojice na ovom putovanju Kao što je i očekivano, kod Čačka se isključujem sa autoputa i preko Mrčajevaca vozim u smeru Doline jorgovana. U Ušću pravim pauzu oko pola 2 da pojedem konzervu skuše i da se malo odmorim. Saznajem da je jedan auto stigao na Kop, autobus nije mada autobus ide autoputem E75. Takođe, postoji i auto koji je tek sad došao do Mrčajevaca. Dakle, moje prolazno vreme je sasvim korektno. Što se tiče same vožnje, teret skoro da ne osećam. Kroz krivine uživam, mada je u nekim lepim delovima puta bilo gužve. Preko Jošaničke banje penjem se na Kopaonik i kako vreme prolazi sa prijatnih oko 22 stepena dolazim na manje prijatnih 13-14 stepeni u centru Kopa. Nema veze, svakako je kraj vožnji. Pošto je prognozirana kiša sve dane koliko smo na Kopu, odlučujem da odrešim kesu i parkiram motor u garaži hotela. Inače, Kopaonik je prazan. Bukvalno prazan. Mislim da smo mi bili jedini gosti na planini. Svakako jedini u hotelu. Kako sam ja stigao, 5 minuta kasnije stiže i autobus. Smeštamo se i pravac na bazen. Ovaj i ceo naredni dan rezervisani su za red saune-red bazena. Tako je i bilo. * Vidim da nisam okačio mapu puta, pa evo da ispravim grešku.

I zrna peska umeju da bole kad voziš u majici, a kamo li kamen(čići).

Pa ja nisam siguran kako to tačno ide u mojoj firmi, ali sam krv dao u petak i pisao slobodne dane sledeći četvrtak i petak i nisu mi pravili problem. Možda, jer sam odmah isti dan podneo zahtev. Pošto smo išli na taj Kop, sve i da sam hteo da dam dan pred put, ne bi bilo moguće gore... Ali ima logike da odmah koristiš slobodne, jer dobijaš to da se "oporaviš", ali je super kad je firma kul, pa ne ide u sitna crevca. Inače, tempo objavljivanja će biti malo sporiji jer ima teksta kolko oćeš, pa ne bih da se ljudi smore.

Prolog Ovo putovanje desilo se donekle neplanirano. Turska mi je oduvek delovala predaleka da bi se vozila, a dobiti dovoljno slobodnog vremena na poslu da se može organizovati put tako da ima poente prevaliti skoro 1000km samo kako bi se stiglo do nje nikad mi nije delovalo realno. Ipak, i pored toga, jeste mi u malom mozgu stajala kao neka destinacija na koju bih voleo da odem kada dođe vreme i društvo. Možda je ovo drugo bilo čak i problematičnije. U principu, vozim sam. Najviše zbog toga što u svom okruženju imam tek nekoliko ljudi koji voze motore, a sa njima ume biti teško organizovati se za vožnju. Drugi razlog je taj što sam već navikao na to da ne moram da se prilagođavam tuđim željama i stilovima vožnje. Kada sam sam, brzina i pauze zavise isključivo od mene. Ne pušim i ne pijem kafe, tako da i nemam potrebe stajati češće nego što to pojedini delovi tela zahtevaju. Ruta takođe zavisi isključivo od toga kuda se meni ide. Mogu da je skratim ili da je produžim bez da moram da nagovaram bilo koga na bilo šta. Kompromisi koje pravim bitno je da odgovaraju samo meni. Već neko vreme nemam predug fitilj za lovačke i isprazne priče ili makar one koje se meni čine takvim. Često u ovom svetu motociklizma ljudi se upuštaju u razgovor da bi mnogo rekli umesto da bi nešto čuli, a ja sam za to već izgubio strpljenje. I u ovom svetu, ali i u svakodnevici. Tako da u suštini taj ceo koncept vožnje sam u 90% slučajeva radi bez greške. Međutim, duža putovanja spadaju u 5% gde ići sam nije baš savršeno zadovoljstvo. Preostalih diskutabilnih 5% ostavljam za one solo vožnje koje ispadnu manji doživljaj nego što bi bili da su vožene u društvu. Tokom prošle godine, jako sam malo vozio. Postalo mi je naporno da oblačim opremu na 30’C ili više. Motor je dobar deo leta prestajao na parkingu. Polako mi je kroz glavu počela gmizati misao da li je došlo vreme za rastanak od dvotočkaša. Na kraju krajeva, živim sam i najčešće radim od kuće, tako da dosta vremena provodim sam u svakom slučaju. A onda još kad dođe vikend, pa se opet treba sam voziti ume negativno uticati na motivaciju. Ipak, negde pred kraj sezone kad sam se rešio da iskoristim nešto niže temperature i odem da se provozam, u povratku sa jedne od vožnji, na perionici upoznajem @kokot. Ispostavlja se da živi na 5 minuta od mene i dogovaramo se da se provozamo zajedno kad nađemo vremena. Preko njega upoznajem još jednu devojku tako da eto sad ni od kuda u mesec dana imam potencijalno društvo za buduće ture. Kroz razgovore, pominju se daleke destinacije, tako da sad i meni počinje da radi crv u mozgu gde ići i da li ići. * Volim da gledam serije. Da nije njih bilo, mislim da bih iskočio iz kože za vreme svih onih zatvaranja u koroni. I danas volim uvek da imam jednu seriju koju gledam, makar jednu epizodu dnevno. Nemam kablovsku i informišem se online. Dakle, ne provodim sate i sate ispred TV-a. Na ovaj način sebi opravdavam da je okej imati u svakom trenutku jednu seriju koju pratim. Pre, sad već, godinu i po dana, dakle u zimu 2021/2022, serija koja je bila na meniju je Gomorra. Snimljena je po knjizi koja je napisana na osnovu istinitih događaja, mada verujem da to svi već znate. Ono što je bitno je da se radnja serije smeštena u Napulju, a to samo po sebi znači da lokacije na kojima je serija snimana su fantastične. Svega tu ima. Od neuspelih betonskih blokova koji (su) zbog svih okolnosti izgledali kao iz nekog drugog sveta (deo je sad već srušen, jer je nivo kriminala i droge toliko bio visok da je ceo projekat obeležen kao izgubljen i jedino preostalo rešenje je bilo da se to naselje nazvano Le Vele sravni sa zemljom), preko starih delova Napulja koji i dalje tako izgleda, pa sve do unutrašnjosti stanova gde se može videti milion različitih stilova uređenja, mada u ovoj scenografiji često prevladava visok nivo italijanskog kiča, mislim, stila. No, ono što je bitno za nas danas je da je gledanje Gomore imalo za posledicu, naravno, i želju da posetim Napulj. Početkom ove godine, dok je zima i dalje bila dovoljno blaga, ali i dovoljno hladna da vožnja motora uopšte i nije bila opcija, počinjem da kujem plan. Imam stari odmor koji moram da iskoristim do kraja juna. Ne skijam, tako da odlazak na planinu mi nije želja niti faktor u ovom procesu planiranja. Dakle, sigurno bih mogao da izdvojim 10 radnih dana i da posetim Napulj, Amalfi obalu i još neke interesantne stvari na putu. Ako odem trajektom iz Dubrovnika, mogu i deo Bosne da uključim. Ako se vratim trajektom za Drač, mogu i deo Albanije, Kosova i Crne Gore da obiđem takođe. Možda ne bi bilo loše spojiti 15 radnih dana i uzeti 3 nedelje odmora? Koliko košta trajekt? Koliko je smeštaj? Koliko je gorivo? Majku mu, sve skuplje od skupljeg! Ali dobro, ako ponesem šator i kampujem van velikih gradova po Italiji, možda bih mogao celu priču za završim sa 800 evra. Boga mi, nategnuto. Mislim, lepa je Italija, ali to gorivo od 2 evra za litar mi teško pada na budžet. Šta mogu… Zoom out mape i gledaj šta se još nudi. Rumunija? Voleo bih da je obiđem motorom, ali nema poente ići pre avgusta. Bosna? Previše obična za potrošiti 15 dana u njoj. Hrvatska? Radije ću da dam lovu u Italiju negu u Hrvatsku, tu mogu i na 5-6 dana da odem, a da se isplati. Bugarska? Šta raditi 15 dana u Bugarskoj? Istanbul, tamo sam već bio. Mada, pre 15 godina sam takođe bio u Oludenizu i išao na paraglajding. Od tad želim da skočim iz aviona, mada bih voleo i da ovde letim opet. Cena smeštaja u Turskoj? Razumna. Kampovanje? Može svuda osim ako nije drugačije naznačeno. Cena goriva? Evro! Odluka je pala, a pašće i Turska! Datum polaska 26. maj! O nazivu Naziv teme, kao i neka vrsta naziva celog putovanja ili, još lepše rečeno ekspedicije, isprva je predstavljao radnu verziju. Kasnije, ispostaviće se, bio je proročki. Kako se planirani datum polaska približavao, tako se i sve više znakova pitanja postavljalo o samom putu i o tome da li će se desiti. Ruta je bila isplanirana i to, ja mislim, dobro. Međutim, jedan za drugim su se ređali događaji ko su direktno uticali na to da se datum polaska ne zna do poslednjeg trenutka. Prvo, iako mi je odmor odobren, situacija na poslu se zakomplikovala. I bila je sve komplikovanija iz dana u dan. Ja nisam tu mogao mnogo da učinim da se ona promeni, ali se jesam loše osećao što planiram odmor u trenutku kada nije sve pod konac i što ću svojoj zameni ostaviti jako puno stvari koje bi trebalo da isprati. Na celu ovu papazijaniju, kompanija odlučuje da nas vodi na tim bilding na Kopaonik od 22-24. maja. Pošto je moj plan bio da krenem 26. ovo i ne utiče previše na datum mog polaska, ali otvara mogućnost da krenem ranije na put i produžim ga za još dva dana. S druge trane, ozbiljno utiče, and not in a good way, na vreme dostupno da se gomila problema na poslu reši ili makar uprosti. Još jednom loptica nije u mom dvorištu i i dalje mogu samo da gledam sa strane i nadam se da će se sve razrešiti na vreme. Ipak, najveći problem predstavljao je zaista pravi problem. Deset dana pre nego što sam planirao da otputujem, uz puno loše sreće, uspevam da probijem rezervoar za gorivo ključem za kofer. I to u trenutku dok ga vozim ka Sebi da mi napravi nosače za bočne kofere. Gorivo lipti iz punog rezervoara, isisavamo ga u kante i motor ostaje kod Sebe naredna 4 dana da reši nosače. Ja nalazim majstora koji bi trebalo da može da mi popravi rezervoar, ali naredne nedelje nikako ne uspevam sa njim da se dogovorim oko termina popravke. Nekoliko dana kasnije i već je utorak, 6 dana pre planiranog polaska na Kopanik, a ja i i dalje nemam ispravan motor. Srećom, zovem Ugrešića iz Barajeva i on mi kaže da dođem istog dana, ali ne motorom, nego da mi majstor skine rezervoar i samo njega da donesem. Kaže, do petka popodne će biti rezervoar gotov. Ovo je prihvatljivo, ali nije savršeno, jer sam planirao u petak da uradim tehnički i registraciju, a kako stoje stvari, motor mi neće biti sklopljen do tada i to znači da bih morao da pomerim polazak sa ponedeljka ujutru na ponedeljak popodne, što znači da ću kasniti na Kopaonik, a to znači da je možda bolje da idem autobusom sa firmom, pa da se vratim nazad po motor, ali to nije avantura, AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!! Ovo je možda i najveći znak pitanja u celoj priči i jedna od prvih situacija u kojoj se radni naziv pretvara u stvarni naziv puta. Zovem tehnički i pomeram sa petka za ponedeljak. Zovem svog majstora i odlazim kod njega, on skida rezervoar za sat vremena, sedam u taksi i idem kući gde sedam u svoj auto i vozim rezervoar u Barajevo. Kad je Nemanja video rupu pita jel imam pola sata da mi to odmah reši. Mislim se, druže imam sve vreme ovog dana, rešavaj! U svakom slučaju, zakrpi on rezervoar za pola sata, zovem svog majstora da mu javim da donosim rezervoar u četvrtak umesto u ponedeljak, zovem tehnički da mi vrate termin sa ponedeljka na onaj u petak koji sam prvobitno bio rezervisao. U sredu popodne zafarbavam autolakom vrh rezervoara gde je bila rupa kako bi mogao da se osuši do četvrtka ujutru i vraćanja na motor, a u petak završavam i tehnički! Dakle, jedno po jedno uspevam da rešim dok mi telefon nenormalno zvoni, jer na poslu je haos! Ipak, u petak popodne sve je rešeno i mogu da se spremam za polazak. Na kraju odlučio sam da motorom idem na Kopaonik i tim bilding, a onda pravo sa Kopa za Bugarsku i Tursku. Na Kopu sam od ponedeljka do srede, a četvrtak i petak pokrivam tako što sam dao krv i dobio 2 dodatna slobodna dana. Već neko vreme hoću redovno da krenem da dajem krv, ali sam bio na jednoj listi za doniranje trombocita, pa nisam hteo da dajem dok ne vidim da li ću im biti potreban. Preko vikenda kreće pakovanje kako bih u ponedeljak ujutru bio spreman za polazak i 1. dan puta.

Evo posle jedno 15 noći, doduše ne uzastopnih, na ovom dušeku ne mogu da nađem dovoljno reči da ga nahvalim. Bukvalno mi bude žao kad treba da krenem kući koliko sam oduševljen njime. Da se razumemo, ne može da se meri sa krevetom. Ali, je sasvim udoban da može da se leži na bilo kojoj strani tela i da ne žulja. Meni treba 5 puta da dunem da ga naduvam koliko mi odgovara. Gumen je, pa može i van šatora da se koristi (bilo posebno korisno na Exitu kad sunce upeče u šator). Ko se lomi, sa ovim dušekom neće pogrešiti.

Mislim da puštaju ako ne pališ vatru, ali ako zapališ, zapale te na mestu.

Nisam siguran kako mi je ovaj putopis promakao prošle godine, ali sam danas uživao čitajući. Nadam se da ćeš i ove godine imati o čemu da nam pišeš

Dobar deo Turske je takav. I na sam pogled je klizav, a onda jednom spustim nogu i namerno povučem čizmom po asfaltu, a ono klizi kao blesavo.

Tzv. Mobile only deal. Verovatno hoće da guraju ljude na app, jer onda mogu da šalju kolko hoće notifikacija, a na kompu to ne ide baš tako.

Imam i ja iste ove komunikacije kao Pipezos i ja sam takođe zadovoljan. Što se tiče samog korišćenja, ja slušam muziku i nikad je nisam uparivao sa bilo kim, pa ne znam koliko to bude glasno. Jesam nekoliko puta vodio razgovor telefonom u vožnji i nisam imao problema do 100km/h da čujem sagovornika (mada je i to bilo u najbučnijoj kacigi koju sam ikad stavio na glavu). Takođe, ja vozim sa čepovima za uši, tako da je muzika uvek pojačana na max ili jedan stepen ispod i jačina mi je savšena osim u slučajevima kada je sam snimak pesme tiši. Što se tiče kvaliteta zvuka, ja sam zadovoljan, ali nisam ni prezahtevan korisnik. Ne očekujem previsok kvalitet i ovo što dobijam zadovoljava moje potrebe. Što se tiče trajanja baterije, ranije mi je držala ceo dan. Na poslednjem putovanju sam kisnuo kao nikad do sad i to svaki dan, pa moguće da je trajanje baterije zbog kiše bilo 3-4 sata. Videću na sledećoj vožnji. Inače i po kiši je radilo kako treba. Ja imam dve komunikacije (druga je bila za nekoga s kim bih putovao, ali ta osoba se još nije pojavila ), pa ih onda menjam u vožnji kad se jedna isprazni. Punio sam i na 12V i puni se bez problema.

Sad kad sam se vratio sa puta (na koji sam otišao sa starom kacigom), da podignem oglas.

Kako vas je navukao da dođe do 100 postova

Drugar odmah kupio nov i zažalio što nije prvo probao nešto drugo. Nemoj biti drugar

Ništa od tog, ni ovi nemaju i ne mogu da poruče vidim da ću ići sa ovom kao tvojom

Prevarili ste i mene, poručio sam ovu (jer je u Dekatlonu trenutno nema). Po veličini, trebalo bi da stane u Louis nepropusnu torbu gde planiram i šator, dušek i vreću, pa sam u fazonu da sve za kamp nosim u njoj. Javljam kad je dobijem kakva je.

Tebi je jasno da putopis nije ni blizu gotov? Aha, vidim da si ispamovao 30 putopisa u pola sata da nabiješ postove. Bravo majstore.

Nismo, omela nas vremenska prognoza. Mada, kakvo je vreme bilo, možda se i moglo otići. Ostavili smo za neke bolje dane.