Meni si ubacio žišku Ja sam par puta razmišljao da stavim bele (providne) plastike, ali bih morao da nađem onda odgovarajuću sijalicu za njih, kao i kolega. Dobra stvar je da se plastika zameni za 5 minuta.

Dobrodošao u klub Jel znaš neku istoriju motora? Znam da je bio jedan crni u Petrovcu na Mlavi pre 4 godine na prodaju, ali i jedan iz Niša koji je dugo stajao na oglasima, verovatno jer je imao preko 100k na satu. Moj je sad na 82k, tako da tih 100k definitivno nije razlog za izbegavati, ali moguće da zbog toga nije dugo mogao da nađe kupca.

Svaka čast na avanturi i na putopisu, već na pola sam počeo da maštam o Siciliji Nego, mogao bih da se zakunem da sam ti motor video već negde, ali uživo i to par puta. Pada mi na pamet raskrsnica Goce Delčeva i Pariske komune, tamo preko puta Devete gimnazije gde je Dunav osiguranje. To bi bilo pre godinu-godinu i po dana. Pamtim da sam bio oduševljen sedištem

Vala ti baš nisi imao gužve. Dobro da te medved nije pojeo koliko je malo "hranilaca" bilo Koja je temepratura bila na vrhovima?

Gde su otprilike ove livade?

Samo mu fali mali vetrobran napred

Zna li neko stanje puta 389, ova deonica od Bora:

Malo lepih stvari kao nova guma

Na prodaju stan u Palmotićevoj, 2.5, zastakljena terasa, okrenut prema unutrašnjem dvorištu, dakle jako jako tih stan u centru. Na stanu su zamenjeni prozori i okrečen je. U kvadratima mislim da ima 67, koji kvadrat gore-dole. Za više detalja - pp.

Bio sam kod njega pre mesec dana kada sam imao strano telo u gumi, pa mi bila frka da vadim ispred kuće da mi ne ispusti guma. Srećom taj deo metala (nije ekser, nije šraf) je ušao pod uglom i ostao u mesu (nove) gume i nije je probušio. Ipak, odmah na početku je rekao da može samo čep da stavi, dakle ne radi flekice. Svakako idem kod njega kad bude vreme za menjanje prednje (sledeće sezone).

Pre manje od mesec dana sam video motor uživo i kakav je na slikama tako i izgleda. Srećna prodaja Deki!

I ja sam pre 2 dana se vratio iz HR i Bosne i nisam imao problema na granici, a nisam ni vozio po ograničenju.

Samo da zaključim za neke kojiće ovo ubuduće možda čitati da je taj deo sa makadamom 800m-1km, a osim toga je put sasvim dobar Mnogo je lošiji put na prilazu Štrbačkom buku - duža deonica pod makadamom sa puno udarnih rupa. Ipak, prolazi se bez problema.

Pogledaj 3 posta iznad svog Negde sam video R, možda na vrećici u koju ide ili na etiketi ili tako nešto.

Jel se zna nešto o putu R408 u Bosni od Drvara ka Bihaću?

Mislim da sam pre nekoliko godina išao do Melnice da gledam jedan motor. Put je bio okej za prevesti se, ali ništa neko uživanje. Jel neko vozio u Bosni put R442a?

Da, to je jedino da mi je palo na pamet da se pravi, mislio sam da znaš nešto što ja ne znam

Skrolanje prethodne stranice za 5-6 tema rešava sve tvoje probleme https://forum.bjbikers.com/topic/212278-tvrdjava-maglič/

Sve se nešto meračim da vozim jadranku sredinom septembra, ali sam zaprepašćen cenama kampova. Znao sam da su cene visoke i da je smeštaj skup, ali da je prosečna cena kampa 22 evra sredinom septembra nisam mogao da pretpostavim.

Na koji tačno put misliš?

Mislim da imas bas tu mapu u ovom postu

Dan 24. Veliko Trnovo – Beograd; ~630km S obzirom da smo sinoć kasno legli, a danas me čeka dug put, ustajem oko 8h i krećem sa pakovanjem. Nemam mnogo šta da se spremam, ali i to oduzima određeno vreme, tako da na poslednji dan puta krećem po lokalnom vremenu u 10h, a po našem u 9h. Dan pre sam se premišljao kuda da idem za Beograd. Jedna opcija je autoputem do Sofije i Beograda, a druga je da krenem na sever, pa da vozim Zaječar – Paraćin u povratku. Ipak, pošto je bila najavljena jaka kiša na svim aplikacijama, odlučujem da se ne zajebavam sa magistralama, već da izađem na autoput, pa lagano. Put od Trnova ka Sofiji je bio magistrala sve dok se u jednom trenutku, blizu grada, nije proširio. Mada me čeka dug put, ne preterujem sa brzinom i, naravno, gledam u nebo. Otprilike 50km od Sofije počinje kiša. Ovo sam očekivao, tako da je kišno odelo nadohvat ruke. Oblačim ga i nastavljam da pratim putokaz ka Sofiji. Iznenadilo me i i dalje mi nije jasno, kako me putokazi nisu izveli na obilaznicu oko Sofije, već me vode kroz grad. Ne kroz centar, ali kroz grad. Kiša pada jako, a ovde su se već napravile velike bare i jedva da vidim išta što od kiše, što od kapljica koje mi nabacaju vozila ispred na vizir. Preporodio sam se kad sam izašao iz Sofije. Jako brzo nakon Sofije, a dovoljno brzo da se iznenadim koliko je bilo brzo, stižem na granicu. Odlazim na početak reda i bez problema ulazim u Srbiju. Ovde stajem da zamenim komunikator, jer je prethodnom baterija pri kraju i molim carinika da me slika. Nemam ni jednu fotku u kišnom odelu. Pauza na granici Od granice do Niša ima oko 100km. Na oko 10km od granice kiša staje, pa skidam odelo da se prosuši, ali i da se moja oprema na meni prosuši, jer je kišno propustilo. Jebiga, baš je padala jako i dugo. U Nišu oko 13.30h stajem na pumpu da se odmorim, jedem i napunim rezervoar. Utom, prilazi mi lik desetak godina stariji od mene na novoj Yamahi Tracer i žali mi se kako ga kiša prati od Soluna. Reko’ druže moj, mene kiša prati zadnje 3 nedelje, od Kopaonika do Kapadokije i nazad. Učini mi se da mu nije bilo pravo što nisam impresioniran njegovom vožnjom od Soluna tako da priču okrećemo na njegov ganc nov motor. Od Niša do BG-a je bilo eventualno prvih 10km bez kiše, ako i toliko. Odatle pa sve do kuće pratiće me jači ili slabiji pljuskovi, ali kiša neće stati do posle Ikee. Ono što je najsmešnije je da je najjači pljusak bio baš pred Beogradom i tek penjanje ka VML-u donosi potpuni prestanak padavina. A u Beogradu – pakao u saobraćaju! Kolona me je sačekala kod Konjarnika. Kolaps, sve stoji. I pored dva kofera probijam se među vozila i, mada jeste malo komplikovano, bez većih poteškoća uspevam da se probijem. Mislio sam da je bio sudar, ali nije. Samo kiša. U 17h sam kružnog toka na NBG-u, odlazim do drugara da uzmem nešto i da kupim klopu. 5700km kasnije spreman sam da spavam u svom krevetu Gotovo

Dan 23. Veliko Trnovo Kao što rekoh, nisam se ni malo pripremio za posetu Trnovu, ali sam iz pomenutog putopisa znao da želim da vidim tvrđavu sa crkvom, ali i crkvu sada pretvorenu u muzej, gde je bio sahranjen Sveti Sava. Veče pre sam se sa jednom Nemicom dogovorio da idemo zajedno na tvrđavu, jer ona, iako je tu već nekoliko dana, nije dosad bila. Mada se malo polazak odužio, krenuli smo oko pola 11 iz hostela. Hostel je smešten na jednoj popriličnoj nizbrdici, dosta blizu reke i u jako mirnom kraju. Super je to što je tvrđava jako blizu, na ne više od 5-6 minuta hoda, pa tako jako brzo krećemo u obilazak. Mada je tvrđava velika, moj utisak je da nije previše sadržajna. Naravno, ima tu dosta ostataka raznih građevina, ali manje-više, sve su to podovi i zidovi do oko pola metra. Ono što je malo interesantnije su kule. Iz one najbliže ulazu se pruža i lep pogled na grad, a unutra postoji i nekoliko replika oružja iz srednjeg veka – par šlemova i poneko koplje. Ono zbog čega je jako interesantno posetiti tvrđavu je crkva. Ona je posebna zbog nestandardnih fresaka na zidovima, kao i neobičnim oltarom. Yogi je ovaj stil opisao kao da je strip u pitanju i ja bih se sa njim u potpunosti složio. Pošto se ne sećam detalja o tome od kad je crkva, predlažem da koga interesuje više podataka na ovu temu, pročita njegove postove o Trnovu. Svakako će dobiti više informacija o mestu od onoga što ću ja ovde pisati Pogled sa tornja Pogled na park minijatura Sa zadnje strane crkve postoji toranj u koji je moguće popeti se liftom kako bi se uživalo u pogledu na grad. Nas dvoje smo zaključili da je pogled isti odavde kao i sa same tvrđave, pa mislim da nema potrebe peti se gore. Istražujući tvrđavu, srećemo jednog Škota iz hostela koji nam se pridružuje, pa tako nas troje odlazimo da posetimo muzej-crkvu u kojoj je bio sahranjen Sv. Sava, a koji se nalazi ispod tvrđave, a na obali reke. Od tvrđave dovde treba ne više od 10 minuta pešaka, plus sve je nizbrdo. Crkva u kojoj je bio sahranjen Sv. Sava Grobno mesto Sv. Save S obzirom da sam juče obišao ostatak grada, saglasan sam sa društvom da je došlo vreme za pivo. Odlazimo u jedan restoran gde ćemo i ručati i popiti par piva i još nekoliko ljudi iz hostela će nam se takođe pridružiti. Ovaj dobar vajb prenosimo u hostel, kupujemo pivo i grickalice i smeštamo se na verandu gde ćemo ostati do kraja dana. Ovde će nam se pridružiti još dosta ljudi – par iz Francuske koji je tek stigao u hostel, Stiv Novozelanđanin, Mark – momak rođen u Južnoj Africi, a koji je služio u britanskoj vojsci u Afganistanu, Kiki, tri klinca iz Engleske i jedan pijani lik koji se predstavlja nekome kao Estonac, nekome kao Finac, a svi smo zaključili da je 100% Rus, uključujući i onu malu Kseniju Ruskinju što je sedela sa nama veče pre. Ovaj lik je ubio fantastičan celodnevni vajb i upropastio veče. Još popodne je već došao pijan, nastavio da pije i smara, a onda smo saznali i da je pravio i neka druga sranja dan pre, tako da smo ga kao grupa izopštili, ali dok je otišao iz hostela već je bilo 1 posle ponoći i veče je propalo, tako da smo oko 2h svi polegali. Sutradan su svi odlazili dalje svojim putevima, maltene cela grupa koja se ovde okupila, tako da je baš sranje što je ovako dobar dan se završio kao jedno neprijatno veče.

Pojas bi trebalo da ti stegne unutrašnje organe u slučaju sudara da se ne pretvore u kašu pri sudaru, jer vezivna tkiva među organima ne mogu da drže tu silu naglog zaustavljanja (od toga se mahom i gine), ali naravno da to bez ostatka opreme neće pomoći, kao i kada je brzina jednostavno prevelika. Ipak razumem kad ih ljudi nose na majicu, jer sam i sam to radio - štiti bubrege da ne ozebu, a štiti i stomak da ne ozebe. Kao neko ko je osetljiv na malo promaje na stomaku, znam da pravi razliku u čvrstini stolice

Dan 22. Jedrene – Veliko Trnovo; ~255km Jedrene su jako blizu granice sa Bugarskom i to je prelaz preko kog sam ušao u Tursku. Danas neću ići na njega, već malo dalje na sever kako bih uhvatio magistralu za Trnovo. Kao i do sada, putujem magistralom, ali je sada već malo uža sa po jednom trakom u svakom smeru i onom zaustavnom trakom kao na autoputu. Takođe je i put u lošijem stanju sa dosta hupsera, oštećenog kolovoza, kao i relativno čestog šljunka. Za nepuna dva sata stižem na granicu sa Bugarskom i pristupam procesu prelaza. Sve bi bilo u redu sa prelazom da ne postoje administrativne zajebancije. Na samom prelazu sve prolazi okej, ali mi policajci pričaju nešto na Turskom, a ja nit čujem nit razumem. Skidam kacigu, vadim čepove za uši i uspevam da razaznam jedan pojam – X Ray. Kakav sam rentgen bogvasubiodavasneubije. Zbog nekog administrativnog problema i baga u sistemu, neophodno je da prođem kroz skener kako bi Bugari mogli u sistemu da vide da sam bio na skeneru. To znači da moram da odem do bugarske kućice, tu se okrenem i u kontra smeru odem na taj skener. Tu stižem, dajem papire u kancelariju i lik mi kaže da skinem sve stvari sa motora. Ja onako u afektu viknem jedno stameno no! a zatim i jedno malo manje stameno please, no. Pogleda on motor, i kao ajde, parkiraj ga unutra i izađi napolje. Završimo mi to i kao sad si slobodan. Važi. Prva, gas, druga, umeren gas i idem ka kućici carine za ulazak u Tursku (jer samo tuda može do skenera), kaciga na laktu, rukavice pod dupetom. Hoću do free shopa, ali mi Turčin istrčava iz kućice, maše kao da bežim sa mesta zločina, ja kočim najbrže što mogu. U toj sekundi kad sam povukao kočnicu izgleda da sam i korman desnom rukom gurnuo, prednji točak proklizava ulevo na onom glatkom betonu što ga ima na svim graničnim prelazima, a ja se već vidim na podu sjebanog motora, a na stanje glave ne smem ni da pomislim! Ipak, srećom i ne znam ni sam kako, nisam pao. Uspeo sam nekako u brzini da se nogom poduprem, da pustim kočnicu ili šta god, možda da olabavim pritisak na korman, ali motor se ispravio i ja pao nisam. Malo me motor, verovatno fuzaster, zveknuo po listu, ali to je to. Adrenalin bije! Stajem na metar iza onog mahača, gledam ga i psujem dok mu kolega objašnjava da nema potrebe da me zaustavlja. E vala, više i Turci i vozači i carinici i kamiondžije i klizav asfalt i sve ostalo što me snašlo a u tri lepe, sad stvarno napuštam Tursku u velikom stilu! Odavde svraćam u free shop u kom ne kupujem ništa, ali se malo kuliram, oblačim se i nastavljam dalje, sad zaista ka bugarskom prelazu. Tri nedelje Turske bile su lepe, ali došlo je vreme da se rastanemo. Bugari suptilno obaveštavaju gde se daje mito Čitajući putopise po forumu, pročitao sam da je dosta ljudi platilo kaznu za prekoračenje brzine, kao i da su nekim na izlazu iz Turske naplaćivali putarinu za onaj iznos koji im je falio na kartici. Ja prođoh bez oba. Čak mislim i da mi je ostalo malo love na kartici za putarinu, ali ne mogu da se zakunem. Ulazim u Bugarsku bez problema i sad sam na magistrali poput onih naših ovde. Nema više tri trake, nema više zaustavnih od po 2-3 metra, nema ludačkih semafora. Pratim put za Jambol i Sliven gde se između dva puta odlučujem za onaj koji vodi kroz planine. Na mapi krivine izgledaju jako lepo, pa zašto da ne. Posle kraće pauze na pumpi krećem put planina i pratim putokaz za Elenu. Razlika u vremenu, prema mapi, je 20 minuta. Nažalost, zbog jako lošeg asfalta, vožnja nije bila uživanje. Tačno taj deo koji je trebalo da bude lep bio je ustvari uzan put sa jako lošim asfaltom, tako da je i sama vožnja bila jako naporna. Od cele deonice, lep je bio uspon do prevoja, sve posle nema potrebe voziti. Ko je išao na klopu kod Miročanca znaće kakav je onaj prvi deo puta kroz šumu čim se siđe sa magistrale. E pa takvo je 3/4 ovog puta od oko 75km. U Veliko Trnovo stižem to popodne oko 17h. Bez problema nalazim hostel koji sam prethodno rezervisao, parkiram tačno ispred i, na moju veliku radost, ne moram da skidam bočne kofere. Hostel koji sam odabrao nekoliko puta je dobio nagradu za hostel sa najboljim vajbom i može se videti i zašto. Ekipu još ne poznajem, ali na prvi pogled se vidi da su ljudi jako opušteni. Ja se smeštam u svoju sobu i odlazim da se prošetam i jedem. Odabrao sam da dođem u Veliko Trnovo zahvaljujući putopisu koji je pisao @yogibear, a koji sam pročitao pre par godina. Poprilično se sećam još tada da mi je Trnovo ostavilo jak utisak i da sam poželeo da ga vidim. Pošto nisam planirao dolazak ovde, nisam se ni malo pripremao za to šta sve treba videti, osim onih stvari o kojima je naš drugar pisao. Zbog toga, taj putopis će mi i biti jedini izvor informacija o Trnovu. Pogled na prilaz tvrđavi Suprotan smer, put ka centru Poseta tvrđavi planirana je za sutra Pošto nedeljama nisam jeo svinjetinu, odlazim na burger i lokalno pivo, a nakon toga šetam kroz grad. Iako mi se Plovdiv i dalje više dopada, lepota Trnova leži u tome da je grad izduženog oblika smešten oko reke Jantre koja meandrira u ovom području. Iako je smešten na samo 220m nadmorske visine, zahvaljujući brdima i šumama koje ga okružuju, dobija se utisak da je građen u planini. Kao i Plovdiv, ima lep gradski park, ali i još nekoliko monumentalnih spomenika. Najvažniji i najimpozantniji je Spomenik dinastiji Asena sa mačem u sredini i četiri konjanika oko njega koji predstavljaju prva četiri vladara ove dinastije: Ivana, Petra, Kalojana and Ivana Asen II. Spomenik dinastiji Asena Nedaleko od ovog spomenika se penjem uz duge stepenice kako bih istražio park ili šumu kroz koju se staza kreće. Ipak, sad je već blizu 21h, mrak pada, a ja konslutujem mapu. Shvatam da ako nastavim dalje i pratim stazu, trebaće mi jako puno vremena da se vratim u smeštaj. Zbog toga, se okrećem nazad i silazim do glavnog puta, odnosno skoro do pristupnice spomeniku. Odavde pratim magistralu i mapu i uz malo poteškoća uspevam da nađem most i dođem do smeštaja. Pošto sam shvatio da je najlakši način da se ubacim u priču sa nepoznatim ljudima u hostelu taj da kupim pivo, odlazim do najbliže prodavnice i uzimam 6 limenki lokanlih proizvođača. Dolazim u hostel, vidim grupu ljudi na tremu i jednu praznu stolicu koju zauzimam i strateški najbližeg lika do sebe nudim pivom. Ispostavlja se da je dobar deo ekipe ovde jako dugo, neki čak i preko 7 dana i da se pilo u enormnim količinama u tom periodu i da je vrhunac bilo veče pre. Dakle, danas su svi na detoksu i pivo ni da pomirišu. Nema veze, više za mene Ekipe je prešarena. Tu je jedan holanđanin kome je psihijatar rekao da mora da ode na odmor da se odmori. Deluje kao super kul lik. Do njega jedna mala plava Ruskinja koja je pre Bugarske bila u Beogradu i rado se seća dobrih rejvova, pored nje je jedna Nemica koja volontira u hostelu, dalje je tu Stiv, Australijanac od preko 70 godina koji putuje Evropom, ali je samo u Bugarskoj mogao da kupi i registruje auto, pa je ovde dok to ne završi. Na drugom kraju stola je Kiki, transvestit čije poreklo nisam stigao da skapiram. Dal je Bugarka ili je Belgijanka, pojma nemam. Sve u svemu, ekipa kao puštena na vikend ali dobra ekipa stvarno da ne grešim dušu, super smo se zezali to veče dok nije došlo vreme za spavanje. Sutra istraživanje grada.